Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'проблем'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Савремени свет је, као никада у познатој прошлости, суочен са еколошким проблемом. Животна средина је угрожена, а бројне биљне и животињске врсте нестају или су озбиљно угрожене. На рачун монотеистичких религија, пре свега хришћанства, често се ставља и допринос овом проблему, што није сасвим неистинито. Шта као верујући можемо да кажемо о екологији и шта јудео-хришћански и исламски извори вере говоре о овој теми? На који начин Свето писмо и Куран могу и треба да основ на којем ће они који их узимају као ауторитет своје вере и живота да изграђују свој однос према свету твари у којој живе, свету који им је Бог поверио? View full Странице
  2. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм
  3. Његова Свесветост Патријарх Вартоломеј инсистира на праву Константинопољске цркве да решава украјинско црквено питање без учешћа Московске патријаршије. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  4. Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија
  5. Насиље је феномен који је присутан у свим историјским епохама: од Каина и Авеља па до данас. Оно се разликује само у својим појавним облицима. У наше време, поред свих већ познатих облика насиља, све се више говори и о такозваном „електронском насиљу“. Најједноставније речено, то је онај вид насиља који се спроводи уз употребу електронских, или још прецизније, информационо-комуникационих технологија. Но ово одређење није довољно за прецизну идентификацију проблема о коме је реч и потребно је навести барем још неколико специфичних одлика тог вида насиља. Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија View full Странице
  6. Смрт и патња су универзално искуство са којим се сусреће сваки човек. Оне намећу значајна питања која су постављали људи од најранијих времена. Древни списи попут Епа о Гилгамешу, Књиге о Јову, Књиге прор. Авакума или појединих псалама суочавају се са овим питањем на снажан начин, али коначни одговор изостаје, баш као и што изостастаје одговор на Христово питање узвикнуто на крсту. Многи религијски мислиоци и философи покушали су, углавном неуспешно, да одговоре на ова питања. Аутор видеа који је пред вама не претендује на то да ће својим излагањем дати коначан одговор на ова питања. Насупрот тога, полазећи од прихватања недостатности сваког одговора и стога неопходности извесног агностицизма, аутор указује на то да се одговор на ова питања може наћи искључиво у личном суочавању са њима. Зато је овај видао посвећен храбрим, углавном младим, људима који су одлучили да се суоче са овим проблемима на најзахтевнији могући начин, радећи са пацијентима који су терминално оболели. Овај видео је посвећен волонтерима Белхосписа.
  7. Проблем зависности уопште Погрешно је изоловати проблем дигиталне зависности (или боље: зависности од употребе дигиталних технологија) од проблема зависности уопште. Постоје, додуше, неке специфичности које га чине посве другачијим, али је срж проблема потпуно иста као код осталих облика зависности – једино је појавна раван различита. Сећам се једног разговора из времена студија информатике, вођеног између двају колега, хришћанина и атеисте. Повод је била хришћанска вера као таква, при чему је атеиста верујућем одмах пребацио „да не може прихватити круте калупе, правила и догме“ које по његовом мишљењу Црква намеће и који ограничавају човекову слободу. Пре конкретног одговора на такав став, верујући колега га је замолио да баци цигарету коју је овај имао у руци, у име исте те слободе за коју се страствено залаже и која је тобоже укинута заповестима Божјим. Збуњен, студент атеистичког гледишта није смогао снаге то да учини, на шта му је саговорник једноставно рекао да је слобода једино у односу према греху, те да вера и испуњавање заповести Божјих не поробљава, већ ослобађа. Проблем зависности уопште треба посматрати у односу на људску природу, тачније у односу на оно што није њено – страсти као извитоперене енергије. Није роб онај који је у веригама и заточеништву земаљском, већ је роб и зависник онај који је спутан грехом и страстима које му окивају вољу. Књига Постања сведочи како је човек створен као слободан и независтан у смислу одлуке да прихвати или не прихвати иницијативу Божију. Једина зависност постоји у равни онтологије (бити жив, што није могуће ван заједнице са Богом), али не и у равни воље и одлуке. Међутим, првостворени човек управо слободном вољом чини противприродан покрет и, уместо ка животу, усмерава се ка смрти. Слобода као највећи дар Божији, којим је човек постепено требало да се успиње до висина обожења, искоришћена је тако на сопствену пропаст. А управо у дубинама хришћанског појма слободе налази се кључ за решавање проблема зависности какву све чешће срећемо међу нашим савременицима. Хришћански појам слободе Хришћански појам слободе је далеко дубљи него у било којој религији или, пак, философској доктрини. На жалост, често је управо код хришћана присутан легалистички појам слободе, појам чисто друштвено-политичког карактера који слободу види у равни избора потврде или негирања између датости кроз неке постојеће опције. Међутим, хришћански појам слободе представља не само слободу као избор између да и не, већ у свом савршеном виду представља слободу као Да. О чему је реч? Једино потпуно слободно биће је Тројични Бог коме од вечности ништа не сапостоји и не постоји никаква нужност која би била изнад Њега и која би га условљавала и ограничавала. Могли бисмо рећи да је Бог савршено, апсолутно слободно биће, али да нам је веома тешко да људским појмом слободе објаснимо било шта што се тиче унутартројичне егзистенције. Православна Црква учи да Бог Отац од вечности, ванвремено рађа Сина (Логоса) и исходи Духа Светог и да сва три различита Лица Свете Тројице имају једну природу, вољу и енергију. Тајну Свете Тројице људском роду открива Оваплоћени Логос, Богочовек Исус Христос, који нам такође открива и тајну слободе којој човек треба да тежи. Наиме, испуњавајући Очеву вољу до саме смрти на Крсту (Филип 2, 8), Христос нам показује да је савршена слобода непоколебљиво Да према вољи Божијој (2Кор 1, 19). Човек је створен као икона Божија и призван је да се оствари као слободно биће у пуноћи. У делима великих отаца какав је свети Симеон Нови Богослов примећујемо да се слобода доживљава као незадржив полет ка Богу. Наиме, сваки хришћанин је призван да својим животом оствари оно што му је од Бога дато као циљ у смислу обожења. Стога љубав и слобода за хришћанина не представљају просто неке моралне категорије, већ нешто без чега спасење није могуће, управо начин постојања и уподобљавања Богу, остваривања заједнице са Њим и избављања од смрти. Без слободе оличене у заједници љубави није могуће остварити икону Божију у себи и узвести је до подобија, није могуће узрасти у аутентичну личност којој ће сусрет са Господом бити светлост, а не тама. То је слобода у Духу Светом, слобода више реалности којом нас је Христос ослободио и учинио усиновљеницима Божијим по благодати. За остварење такве слободе потребан је велики труд воље и напор духа (јер је после пада људска воља ослабљена), а пре свега утеловљење у заједницу Цркве која је Тело Христово. То је оно што називамо подвижничким животом у Христу, у смислу добровољног испуњавања заповести Господњих и активног покушаја човека да своју вољу усагласи са вољом Божијом. То је управо и природно стање људског бића – велико Да према обожењу! Проблем зависности од дигиталних технологија Дошли смо до закључка да пут слободе у заједници љубави није робовање правилима, како то заједљиво пребацује атеистичка пропаганда, већ пут који у крајњој инстанци води до најпотпуније могуће слободе, односно њеног остварења у потврдном смислу у односу према Богу и ближњем. Узевши то у обзир, покушајмо да анализирамо проблем о коме је у тексту реч. Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу. Само је једно потребно… По ко зна који пут, поучени животним искуствима која су пред нама, постављамо питање критичког, расудљивог односа према информационим технологијама, али и према свему осталом што пред нама стоји као могућност избора. Човек може постати зависник не само од психоактивних супстанци (дроге), већ и од одређене хране и пића, маркираног одела, друштвеног статуса… па чак и од дигиталних технологија, као што видимо. На таква искушења су у одређеној мери имуни људи (само)критичке свести, интелектуалци у правом смислу те речи, с обзиром да прави интелектуалац није човек који пуно зна – то је можда обавештајац или енциклопедиста – већ онај који уме критички да размишља и користи свој интелект. Но у потпуности се овај проблем може решити једино пребивањем у истинској слободи „којом нас је Христос ослободио“ (Гал 5, 1). Ко се те слободе удостоји, неупоредиво је превазишао сваку врсту расуђивања која потиче од категорија разума. На жалост, данашњи човек је све поставио наопачке: ступио је у псеудооднос са виртуелним светом, а за своје ближње је оставио принцип корисности што је директно довело до отуђења и технолошке зависности. Проблем може бити донекле ублажен специјализованим клиникама, али не може бити потпуно решен ван остваривања иконе Божије коју сваки човек има у себи. Једина истинска слобода је она коју нам је Христос показао и коју су Његови Светитељи посведочили – ова слобода као Да према Богу и извршавању Његове Воље и заповести једини је излаз за све човекове зависности, па тако и за технолошку. Из: Човек и информационе технологије (2013) *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 921/922 (2005). Извор: Човек и технологија
  8. Случај финских војника који су у другој половини 2004. године ослобођени војне дужности под дијагнозом да су „зависници од Интернета“ је можда први случај те врсте који је доспео у жижу светске јавности. Већ почетком јула 2005. године у Кини, тачније у државној болници у Пекингу, је почело лечење групе младих људи којима је дијагностикована зависност од компјутерских игара и Интернета: као симптоми наведени су депресија, нервоза, страх, испољавање недруштвености, паника, агресија… Кинеска влада, иначе, има праксу честог затварања играоница и интернет клубова, али више из идеолошких разлога, с обзиром да НР Кина функционише под специфичним видом комунистичке идеологије. До данас је проблем зависности од дигиталних технологија толико узео маха да и у Београду постоје клинике које се баве његовим решавањем. Није реткост да се и свештеницима родитељи обраћају за помоћ у решавању овог проблема њихове деце. Шта у случају зависности од дигиталних средстава можемо да констатујемо узимајући у обзир светоотачко искуство? Проблем зависности уопште Погрешно је изоловати проблем дигиталне зависности (или боље: зависности од употребе дигиталних технологија) од проблема зависности уопште. Постоје, додуше, неке специфичности које га чине посве другачијим, али је срж проблема потпуно иста као код осталих облика зависности – једино је појавна раван различита. Сећам се једног разговора из времена студија информатике, вођеног између двају колега, хришћанина и атеисте. Повод је била хришћанска вера као таква, при чему је атеиста верујућем одмах пребацио „да не може прихватити круте калупе, правила и догме“ које по његовом мишљењу Црква намеће и који ограничавају човекову слободу. Пре конкретног одговора на такав став, верујући колега га је замолио да баци цигарету коју је овај имао у руци, у име исте те слободе за коју се страствено залаже и која је тобоже укинута заповестима Божјим. Збуњен, студент атеистичког гледишта није смогао снаге то да учини, на шта му је саговорник једноставно рекао да је слобода једино у односу према греху, те да вера и испуњавање заповести Божјих не поробљава, већ ослобађа. Проблем зависности уопште треба посматрати у односу на људску природу, тачније у односу на оно што није њено – страсти као извитоперене енергије. Није роб онај који је у веригама и заточеништву земаљском, већ је роб и зависник онај који је спутан грехом и страстима које му окивају вољу. Књига Постања сведочи како је човек створен као слободан и независтан у смислу одлуке да прихвати или не прихвати иницијативу Божију. Једина зависност постоји у равни онтологије (бити жив, што није могуће ван заједнице са Богом), али не и у равни воље и одлуке. Међутим, првостворени човек управо слободном вољом чини противприродан покрет и, уместо ка животу, усмерава се ка смрти. Слобода као највећи дар Божији, којим је човек постепено требало да се успиње до висина обожења, искоришћена је тако на сопствену пропаст. А управо у дубинама хришћанског појма слободе налази се кључ за решавање проблема зависности какву све чешће срећемо међу нашим савременицима. Хришћански појам слободе Хришћански појам слободе је далеко дубљи него у било којој религији или, пак, философској доктрини. На жалост, често је управо код хришћана присутан легалистички појам слободе, појам чисто друштвено-политичког карактера који слободу види у равни избора потврде или негирања између датости кроз неке постојеће опције. Међутим, хришћански појам слободе представља не само слободу као избор између да и не, већ у свом савршеном виду представља слободу као Да. О чему је реч? Једино потпуно слободно биће је Тројични Бог коме од вечности ништа не сапостоји и не постоји никаква нужност која би била изнад Њега и која би га условљавала и ограничавала. Могли бисмо рећи да је Бог савршено, апсолутно слободно биће, али да нам је веома тешко да људским појмом слободе објаснимо било шта што се тиче унутартројичне егзистенције. Православна Црква учи да Бог Отац од вечности, ванвремено рађа Сина (Логоса) и исходи Духа Светог и да сва три различита Лица Свете Тројице имају једну природу, вољу и енергију. Тајну Свете Тројице људском роду открива Оваплоћени Логос, Богочовек Исус Христос, који нам такође открива и тајну слободе којој човек треба да тежи. Наиме, испуњавајући Очеву вољу до саме смрти на Крсту (Филип 2, 8), Христос нам показује да је савршена слобода непоколебљиво Да према вољи Божијој (2Кор 1, 19). Човек је створен као икона Божија и призван је да се оствари као слободно биће у пуноћи. У делима великих отаца какав је свети Симеон Нови Богослов примећујемо да се слобода доживљава као незадржив полет ка Богу. Наиме, сваки хришћанин је призван да својим животом оствари оно што му је од Бога дато као циљ у смислу обожења. Стога љубав и слобода за хришћанина не представљају просто неке моралне категорије, већ нешто без чега спасење није могуће, управо начин постојања и уподобљавања Богу, остваривања заједнице са Њим и избављања од смрти. Без слободе оличене у заједници љубави није могуће остварити икону Божију у себи и узвести је до подобија, није могуће узрасти у аутентичну личност којој ће сусрет са Господом бити светлост, а не тама. То је слобода у Духу Светом, слобода више реалности којом нас је Христос ослободио и учинио усиновљеницима Божијим по благодати. За остварење такве слободе потребан је велики труд воље и напор духа (јер је после пада људска воља ослабљена), а пре свега утеловљење у заједницу Цркве која је Тело Христово. То је оно што називамо подвижничким животом у Христу, у смислу добровољног испуњавања заповести Господњих и активног покушаја човека да своју вољу усагласи са вољом Божијом. То је управо и природно стање људског бића – велико Да према обожењу! Проблем зависности од дигиталних технологија Дошли смо до закључка да пут слободе у заједници љубави није робовање правилима, како то заједљиво пребацује атеистичка пропаганда, већ пут који у крајњој инстанци води до најпотпуније могуће слободе, односно њеног остварења у потврдном смислу у односу према Богу и ближњем. Узевши то у обзир, покушајмо да анализирамо проблем о коме је у тексту реч. Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу. Само је једно потребно… По ко зна који пут, поучени животним искуствима која су пред нама, постављамо питање критичког, расудљивог односа према информационим технологијама, али и према свему осталом што пред нама стоји као могућност избора. Човек може постати зависник не само од психоактивних супстанци (дроге), већ и од одређене хране и пића, маркираног одела, друштвеног статуса… па чак и од дигиталних технологија, као што видимо. На таква искушења су у одређеној мери имуни људи (само)критичке свести, интелектуалци у правом смислу те речи, с обзиром да прави интелектуалац није човек који пуно зна – то је можда обавештајац или енциклопедиста – већ онај који уме критички да размишља и користи свој интелект. Но у потпуности се овај проблем може решити једино пребивањем у истинској слободи „којом нас је Христос ослободио“ (Гал 5, 1). Ко се те слободе удостоји, неупоредиво је превазишао сваку врсту расуђивања која потиче од категорија разума. На жалост, данашњи човек је све поставио наопачке: ступио је у псеудооднос са виртуелним светом, а за своје ближње је оставио принцип корисности што је директно довело до отуђења и технолошке зависности. Проблем може бити донекле ублажен специјализованим клиникама, али не може бити потпуно решен ван остваривања иконе Божије коју сваки човек има у себи. Једина истинска слобода је она коју нам је Христос показао и коју су Његови Светитељи посведочили – ова слобода као Да према Богу и извршавању Његове Воље и заповести једини је излаз за све човекове зависности, па тако и за технолошку. Из: Човек и информационе технологије (2013) *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 921/922 (2005). Извор: Човек и технологија View full Странице
  9. Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере. Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини. Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост. Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ. Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости. Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18. Превод: Стојана Валан
  10. Црква је једна. И то јединство је сама њена суштина. Црква је јединство, јединство у Христу, „јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4, 3). Црква је била и јесте створена у свијету управо зарад јединства и заједнице – „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Црква је једно „тијело“ – она је организам и Тијело Христово. „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело“ (1. Кор. 12, 13). И само у Цркви је аутентично и право заједништво и једиство могуће и изводљиво, кроз тајну Христове љубави, кроз преображујућу моћ Духа, у слици и подобију Свете Тројице. Тако јесте и тако треба да буде. Но, јединство није израз или откриће које се десило унутар хришћанске историје. Оно једино остаје као нерјешен проблем и њено ријешење осцилира напријед назад, помјерајући се према крајњој есхатолошкој граници. У хришћанском искуству нема јединства. Хришћанство трпи подјелу- и не само подјелу већ разилажење, невољу и борбу. У хришћанској историји не видимо више јединства и слоге него у спољашњој, не-хришћанској историји. У хришћанском друштву, не само да подијеле које деморалишу и разарају „природни“ поредак живота, нису поништене или превазиђене – већ и расна и национална нетрпељивост није помирена или угашена (упоредимо са тзв. „филетизмом“ ). Штавише у самој хришћанској доктрини, у вјери у Христа, постоје темељи за међусобно отуђење, раздвајање и нетрпељивост, за непомирљиве доказе, за отворено непријатељство. Хришћански свијет је подијељен не само по питањима овога свијета, него и по питању самога Христа. Међу хришћанима, вјерним његовом имену, нема слоге по питању њега, његових дела и његове природе. То је камен спотицања и искушење. Црква је једна недјељива у свом јединству. Али хришћански свијет је у расцијепу и подјељен. Исус Христос је „исти јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13, 9). Али хришћани се разилазе по питању Њега, и не само што мисле другачије већ и вјерују дручачије. И своју наду постављају на другачије ствари. Али не, Црква није подијељена, не бјеше подјељена, не дијели се. Црква није подијељена и не дијели се. И сама ријеч „црква“ у строгој и прецизној употреби, не подноси и нема облик множине – осим у фигуративном и пренесеном значењу. Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере. Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини. Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост. Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ. Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости. Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18. Превод: Стојана Валан View full Странице
  11. ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА 1. УВОД Након смрти Вука Караџића у његовим списима пронађени су материјали које је годинама скупљао, те је постхумно изашла књига „О животу и обичајима народа српскога“. У тој књизи међу стотинама страница који описују све друштвене и вјерске појаве ондашњих Срба, о посту су издавачи пронашли тек један и то празан лист папира на коме је био написан само наслов, без и једне реченице.[1] Но, без обзира што Вук који је много путовао и добро познавао народ о коме је писао, из неког разлога није имао ништа да забиљежи о посту код Срба, Срби су, на своју срећу, имали теологе који су написали стотине књига и студија о томе како и зашто треба постити, па је сама тема данас и више него исцрпљена. Већина тих књига су хвалоспјеви о посту, који га ките божанским и анђелским титулама као ни једну другу институцију у Цркви. Но, опет и поред свега написаног, чини се да се ни данас тај празан лист папира нема чиме посебно попунити. Тако док једни као нојеви забијају главе у пијесак не желећи да се сусретну са реалношћу, други огорчено и брзоплето позивају на укидање поста, будући да је цијела ствар доведена до апсурда. Сам пост је чак и једна од централних тема будућег Светог и великог сабора. 2. БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ ПОСТА У свим православним књигама које се баве постом налази се реченица да је пост богоустановљен још у рају, заповјешћу Адаму и Еви да не једу са дрвета познања добра и зла. (Пост 2:17) Та славна реченица је заправо преписане и парафразиране мисли Василија Великог[2] и Григорија Богослова.[3] Ови свети Кападокијци су имали и других идеја, које ни близу нису тако популарне као ова о посту. Но, пажљиво читајући сам библијски текст, Божје ријечи једи од сваког, а не једи од (једног) се тешко могу разумјети са не једи ништа, што, како ћемо видјети, пост сам по себи заправо и значи. Уосталом да је пост на било који директан начин Божја заповјест из раја, Јевреји, који су крајње ревносно испуњавали свих 613 Божјих наредби, би постили. Напротив, код Јевреја пост није био општа и обавезна ствар, него је увијек био спонтана реакција појединца или народа на неку невољу.[4] Појединци (Мојсије, Јоиљ, Давид), али и сав Израел, су самоиницијативно приступали посту, и то, сасвим јасно, без икакве Божје наредбе, напротив као лични корак ка Богу, труд, знак покајања, жалости, или као успомену на одређене догађаје прогоне и страдања.[5] (трагичну смрт цара Саула, прогон у доба Јестире 4:16). Тек након повратка из Вавилона уводе се обавезни једнодневни постови, као горка сјећања на трагичну прошлост. Тада се и у води се пост на Јом Кипур тј на празник очишћења на основу јасне Божје наредбе, који је заиста био богоустановљен,[6] те се појављују и други једнодневни постови - сјећања на разрушење Храма, на дан устанка, почетак прогонства итд. Но, након повратка из ропства и кад је Храм био обновљен, народ је самоиницијативно од свештеника затражио укидање поста, јер пост више није имао смисла.[7] Поред апсолутног уздржања од хране и пића, јеврејски пост је подразумијевао и покајање за гријехе, те јавно понижење и лишавање од сваке удобности (неудобна одјећа, спавање на поду, ходање без ципела итд), те је укључивао и забрану рада. Пост код Јевреја Христовог периода је трајао од поподнева до вечери, или само неколико првих часова дана, обично до поднева. У Христово доба било је уобичајено, углавном међу фарисејима,[8] да се пости понедељком и четвртком,[9] а неки су постили и суботом.[10] Чланови Синедриона су постили и на дан када би неког осудили на смрт. Већина Јевреја је постила јутро након кошмара, а обичај је био и да младенци посте пред вјенчање, или да се пости на годишњице смрти родитеља, блиских сродника, пријатеља те духовног лидера, учитеља. Постови су били модерним језиком речено факултативни и индивидуални, па је свештенство, чувајући ведрину и радост Јевреја, специјалним прописима контролисало да се та веселом јудаизму страна аскетика не распламса и не прошири. Тако је направљена листа дана, када се постити не смије![11] Тако је било у Старом завјету. Са друге стране ни за Бога који нам се преко Христа открио у Новом завјету се не може рећи да је на било који начин установио обавезан пост. У осталом, да је пост на било који начин директно установљен у Новом завјету, не би се свети Василије нити пак свети Григорије Богослов позивали на Стари завјет. Апостоли, као Јевреји, нису постили ондашње јудејске обичајне постове, и то Свето писмо не крије. Сва три синоптичара наводе оптужбе да апостоли не посте (Мт.9:14, Мр. 2:18, Лк. 5:33) и Христов одговор који их оправдава. Насупрот томе, сам Христос јесте постио, добровољно. Но то је било једном у његовом животу 40 дана, од срца, као и сви старозавјетни пророци и праоци прије њега, неједући и непијући ништа односно, не на начин на који ми данас постимо. Чињеницу да је Бог није установио пост, који је ипак и несумњиво пракса Цркве, најбоље свједочи и потреба побожног хришћанског преписивача из 3. вијека да Христов одговор ученицима који нису могли истјерати демоне из бјесомучнога да је довољно имати вјере као зрно горушичино да бисмо помјерали горе, употпуни и сопственим духовним искуством, те накнадно допише у Јеванђеље, да се демони „изгоне само (постом и) молитвом“.[12] 3. УСТАНОВЉЕЊЕ ПОСТА Међутим, иако пост није јасно и недвосмислено богоустановљен, нити је Црква сматрала за потребно да га експлицитно угради у Свето Писмо као општу и обавезну установу, пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу. Стога и апостоли, који, како нам свједочи Свето писмо, нису баш били претјерано сколни посту, након догађаја Педесетнице и сами почињу да посте.[13] Чини се заправо да су управо апостоли и установили пост код хришћана. Созомен наводећи разлике у дужини поста и врсти хране које су се хришћани одрицали, јасно наводи да су и једни и други и трећи своје обичаје примили од апостола, те према томе, сви су обичаји и начини легитимни.[14] Идеја да пост потиче апостола ненаметљиво се протеже кроз Свето предање у отачким дјелима и хришћанској литератури, па се тако заповјести о посту се налазе у Апостолским правилима, а сам пост се сасвим јасно и детаљно елаборира у Апостолским установама.[15] Исто тако, управо је Апостолски пост најстарији хришћански пост. Иако је јасно да Апостлска правила, Апостолске установе и остали апостолски документи који говоре о посту нису директно написани од Дванаесторице, ни најрадикалнији критичари не поричу њихову повезаност с апостолском поуком и науком. За апостоле пост је представљао најприродније стање испуњавања Христових заповјести и спонтани израз хришћанске вјере и љубави, зато су и поучавали нове хришћане да требају да посте. Апостолска установа поста је неодвојива од цјелокупног хришћанског учења. Тако, Христови савјети о посту (Мт 6:16), које неки криптооригенисти изоловано посматрају као божанско установљење поста,[16] су саставни дио његове поуке о праштању, искреној молитви и прије свега милостињи, те скупљања блага на небу кроз чињење добрих дијела, односно најјаснијим изразима хришћанског живота. Пост тако више није лични подвиг, сјећање на прошлост, покајање те умилостивљење љутога Бога него почива на служењу Христу, који је у Светом Писму и Цркви ријечима самога Бога (дакле богоустановљено) идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ (Мт 25 глава) Управо ова христоцентричност поста разликује хришћански пост од постова других вјера, а прије свега у односу на фарисјејске постове. У новој ситуацији хришћански пост се морао драматично разликовати од фарисејских, како обликом, тако и суштином. Стога су и фарисјејски дани понедељка и четвртка замијењени новим данима сриједе и петка.[17] Сриједа и петак указују више него било шта друго на пасхални - евхаристијски карактер поста, и представљају везу нашег новог живота у Христу с Литургијом односно Васкрсењем. Пасхална радост код хришћана траје током цијеле године, не само недељним богослужењем, него и учешћем вјерника у догађајима из Христовог живота, његовом заточењу и страдању, у посним данима сриједе и петка. Цјелокупна православна еклисиологија је евхаристијска па тако давање сиротима и дијељење представљају најдраматичнији и аутентични израз Цркве и Евхаристије.[18] Због овога пост није самоумишљена обавеза или дужност човјека према Богу тиранину, нити пак манихејска аскеза, која умртвљује материју ради побједе духа, него посебно христолико одрицање усмјерено ка Човјеку јер је добробит другог човјека, као узрока нашег ипостасног постојања, сврха и циљ нашег одрицања. У том смислу Пастир Јермин јасно даје упуте шта значи хришћански постити и који је прави смисао и сврха поста код хришћана. У том ранохришћанском спису, прекоривши! онога који је дан провео постећи - ништа неједући, Бог установљује и наређује : „Ти у онај дан у који постиш, не окуси ништа сем хљеба и воде, а од јела које си имао јести тог дана, сабери збир трошка тог дана, кад си то имао чинити, и одвојивши на страну подај удовици, сироти и ономе који нема!“[19] Слична свједочанства налазимо и код каснијих светих отаца и учитеља, па тако Аристид, хришћански писац из 2. вијека, пише цару Адријану да хришћани посте два или три дана током седмице како би обезбиједили храну онима који су немоћни.[20] Једнако и Ориген цитира тзв. Логиа тј. незабиљежене Христове рјечи: „Блажен је онај који пости зарад тога да би нахранио сиромашне.“[21] У осталом, чак и да немамо сачувано ни једно свједочанство наведених раних отаца, сама Црква богослужбеним текстовима на Сирну недељу, пред почетак јединог заједничког, канонског и у богослужењу видљивог поста, јасно ставља пост у сврху служења Христу, односно онима који стоје на његовом мјесту.[22] Свједочанства таквог христоцентричног поста налазимо како у Светом Писму,[23] тако и у отачком Предању. Заправо, силне похвале посту, као и строгост одредби према онима који крше пост, нам не могу ни бити јасне, уколико немамо христоцентрично - каритативно схватање поста. Управо су зато и казне за оне немилосрдне и социјално неосјетљиве који крше пост једнаке казнама за најтеже гријехе, попут убица.[24] У овом свијетлу дијељења са сиромашним нам постаје јасно, зашто чак ни дјеца нису ослобођена од поста, као ни они који су на смртној постељи,[25] али једнако је јасно да се под термином пост дефинитивно не подразумијева оно што ми данас подразумијевамо. Овакав првобитни хришћански пост се суштински разликује од јеретичких постова, којима изнурују тијело, у егоцентричном менталном самозадовољавању ниподаштавајући материју и природу. Свети оци су чак и са гнушањем презирали бесмислен и самодовољан подвиг, гладовање које нема циљ у помоћи другом. Позната је реченица светог Јефрема Сиријског да „Маркион пости као змија!“[26] Дакле, пост који није у Христу и у Цркви, нема смисла. Чак штавише, он је змијски - демонски. 4. ЦРКВЕНЕ ОДРЕДБЕ О ПОСТУ Иако скоро сви свети оци од самих почетака помињу пост да општепознати дио хришћанског живота, изненађујуће је да та важна установа поста коју је изниједрила сама Црква још од апостола, није детљано и посебно елаборирана у свештеним канонима Православне цркве. Изузев Трулског сабора, чија је васељенскост најблаже речено натегнута, једино Први васељенски сабор (пети канон) тек помиње пост Четрдесетнице, али просто као временску одредницу за друге догађаје. Црква из неког разлога, а ништа у Цркви није случајно, није сматрала за потребно да једном за свагда недвосмислено пропише и наметне једнообразан пост. Ипак, Трулски сабор, који у Православљу ужива углед васељенског, не само да се са своја два канона бави питањем поста, него на сцену уводи и читав низ помјесних Сабора, одржаних на Истоку, који сваки за себе и посебно регулишу поједина питања поста, у складу са захтјевима и потребама ондашњег времена. Овдје вриједи напоменути да је Трулски сабор био просто локални сабор унутар Ромејског царства, који је у циљу унификације духовног живота унутар државе искоментарисао читав низ обичаја других Цркава Божјих, прије свега у Риму и Јерменији, које тада бијаху ван граница Царства. Један од тих обичаја јесте и начин поста у тамошњим Црквама. (канони 55 и 56 ) Не треба посебно напомињати да на Трулском сабору нису били представници Цркава Рима и Јерменије, као ни то да поменути сабор, као и већина његових одлука никада нису ни били прихваћени ван Ромејског царства. Напротив, Трулски сабор, који је био одржан у традиционално јеретичкој и новотарској престоници, је изнио низ критика против старих римских обичаја и тиме изазвао огорчење и запрепаштење у православном Риму. Папа Сергије, и сâм источњак, Сиријац, коме су акти сабора послани у Рим је рекао да би прије умро, него novatatum erroribus consentire[27] тј сложио се са новаторским заблудама (трулског сабора). Међутим, у коначници, након скоро 60 година Рим је прихватио само оне каноне који се не противе истинитој вјери и добрим обичајима Римске цркве, и то само зато да би Трулском сабору дао легитимитет васељенскости, која је била више него неопходна и потребна у тешким временима иконоборства. Наиме, Трулски 82. канон био кључни аргумент у тврдњама православних о исправности и предањскости поштовања светих икона, те је на канонском пољу, борба са иконоборцима била борба око васељенскости Трулског сабора.[28] Величина тадашњег Папског пријестола и широкогрудост ондашњег хришћанског и православног етоса најбоље се огледа у томе да је упркос чињеници да су Трулски оци тим каноном забранили приказивање Христа у облику јагњета, што је било посебно популарно и практиковано на Западу, Римљани смогли снаге да се смире, унизе и сопствене интересе подреде општем интересу Цркве Божје. Овде се сад налазимо пред питањем која би помјесна Црква то данас била у стању учинити? Али то је тема неког другог излагања. Ова кратка дигресија о васељенскости помјесног Трулског сабора, који је увео читав низ других помјесних сабора само има за циљ да покаже локалност, ограниченост и привременост трулских канона о посту, који напомињемо никад нису били општеприхваћени нити примјењивани у Католичанској и Васељенској Цркви, а не да сумња и преиспитује мјесто и значај Светог Петошестог сабора и његових одлука у животу и предању Источне православне католичанске цркве. Дакле, поред своја два канона о посту Трулски сабор доноси и каноне неколико помјесних сабора из 4. вијека.[29] Па тако, Трулски сабор својим 55. и 56. каноном забрањује пост суботама и недељама, те критикује Јермене који су јели сир и јаја у току поста. Осим тога, од Сабора у Трулу одлуке локалних источњачких сабора у Лаодикији и Гангри, као и већ поменута збирка канонских правила помјесне Сиријске цркве са краја 4. вијека, нама позната као „Апостолска правила“, доносе читав низ прописа који регулишу пост као општеобавезну црквену дисциплину. У суштини, сиријска Апостолска правила (69. канон)[30] уводе као обавезан пост Велике четрдесетнице, сриједе и петка, док други помјесни сабори својим канонима само разјашњавају неке нејасноће односно исправљају заблуде и погрешке. Данас познати вишеседмични „постови“ пред Божић, празнике светих Апостола, Преображења Господњег и Уснућа Богородице нису никада канонски регулисани јер су се појавили доста касније и под утицајем неправославних хришћанских заједница, углавном монофизита.[31] Ти постови нису сматрани обавезнима чак ни за монахе, па тако нпр свети Сава Српски пишући Типике (Карејски, Студенички, Хиландарски) за манастире које је оснивао детљано прописује прехрамбена и молитвена правила за постове (уље, вино, јело једном дневно итд) и мирне савјести „пропушта“ да одреди пост монасима пред празнике Преображења и Успења Богоматере.[32] При томе не треба сметнути са ума да је свети Сава сигурно добро познавао теолошке дилеме свог доба: прије свега усамљену одлуку Ендимуса сабора из 1166. да се горепоменути неканонски постови требају поштовати, јер су дио обичаја, као и потпуно другачије мишљење тада највећег каноничара Теодора Валсамона да се пред ове велике празнике (Божић, Петровдан, Преображење) треба постити по 7 дана, и то само ради причешћа. Но, и поред јасне канонске недоречености, пост је неодвојив дио духовног развоја, без кога је хришћански живот незамислив. Стога су помјесне цркве током историје ту хришћанску врлину практиковале у складу са социјалним, историјским и климатским и свим другим датостима сваке епохе и поднебља у којем су странствовале. Мноштво различитих обичаја, начина поста, врста дозвољене хране које налазимо по манастирским типицима, али што је још важније у животној пракси и свакодневици хришћана нам заправо свједоче шта је оно суштинско у посту. То свакако није храна, чак напротив! Ову велику црквену истину најбоље је изразио Никола Берђајев једноставним ријечима: „Хљеб за мене, то је материјално питање, а хљеб за мог ближњег је духовно питање“.[33] Од првобитног потпуног одрицања од свакодневне хране с циљем прехрањивања сиромашних, које је трајало свега пар дана, хришћанско милосрђе у Средњем вијеку је у циљу усавршавања христоцентричности поста прилагодило пост схваћен као нејело, у пост као вишеседмично, па и више мјесечно, једење јефтине и лако доступне хране, како би се практичније и више уштедио новац, који се даје сиромашнима. У том смислу, најранију црквену праксу апсолутног поста Апостолски канони су замјенили прво четрдесетодневним сухоједењем (што значи јело једном дневно, обично у касно послијеподне).[34] У богослужбеном животу Цркве ова пракса је остала до данас, стога се према типицима литургије у посне дане служе тек иза деветог часа. Сухоједење је, дакле, подразумијевало јело на крају дана, било које хране која би се нашла у кући. Познат је примјер светог Спиридона, за којег Сократ наводи да је свакодневно своје оброке дијелио са сиромашнима те због тога често остајао гладан, а који је мирне савијести, као сухоједење, постио уз печену прасетину. Једном приликом усред Четредесетнице му је дошао гост, који је негодовао због меса у посту, а Светац га је прекорио славном библијском истином: чистима је све чисто.[35] Каснији хришћани на другим климатским подручјима су детаљније и практичније разрадили различите обичаје и типике који регулишу штедњу тј прехрану. Тако неки типици избегавају скупо маслиново уље, други у недостатку морских плодова прописују јефтино поврће, неки типици дозвољавају употребу рибе и сличне хране итд. Не треба заборавити да је и перад (прије свега пилетина и слично) дуго времена сматрана посном храном, а било је и хришћана који су воће и поврће сматрали мрсном, односно недозвољеном храном.[36] Сократ Схоластик у својој Црквеној историји детаљено описује врсте хране од којих се уздржавају хришћани, и из његовог описа се јасно види да не постоји јединствен образац, нити било каква теолошка логика.[37] Свако се нечега обавезно одрицао, јер циљ није био у храни, него у помоћи другом. Управо зато ове разлике не треба да схватимо као икономију или попуштање раслабљеним хришћанима, него као пастирски одговорно непрестано бдијење односно усавршавање, кроз континуирано прилагођавање конкретној клими, времену и простору. Имајући ово у виду јасније је зашто је црквена пракса и свијест медитеранских хришћана, чије су обичаје и Срби преузели, процијенила да је исплативије одрицати се скупог меса и мијењати га јефтиним воћем и поврћем те (њима) доступним морским плодовима, док хришћани у брдској и хладној Јерменији месо мијењају јајима и сиром. И једни и други су ште јели, тј. постили управо и једино зато да би могли дати онима који немају. 5. ПОСТ КОЈИ ИМА СМИСЛА Према томе, као што смо видјели, нити је Бог установио пост као обавезан, нити је Католичанска Црква, која је установила пост, одредила некакав општи, јединствени и универзални вјечни начин практиковања поста, него је то оставила колико помјесним Црквама, толико и слободи и резоновању сваког појединца, да свако у свом времену и свом поднебљу пронађе и одреди најсловеснији начин практиковања хришћанскога поста. У осталом, према закључку предприпремне комисије Светог и Великог сабора, који треба да се одржи у Православној цркви, остављено је помјесним црквама да саме одреде дужину и строгост великих тзв. неканонских постова.[38] Ова црквена слобода по питању поста код маловјерних ствара значајне аномалије у духовном животу, па тако често пост „почиње“ недељом или празником, а „завршава“ сриједом или петком. Тиме се директно обесмишљава литургијски живот црквеног тијела, а најдревније хришћанско правило lex orandi – lex credendi отворено потире. Осим тога, због несавршености јулијанског календара, Српска црква конкретно Апостолски пост покушава да отпости две недеље дуже него друге све помјесне цркве нашег поднебља и региона. Тиме се више уподобљава пустињској монофизитској аскетици, која је шампион изнуравању људске природе, него халкидонском Православљу. Поштовање коптског календара Јулија Цезара се оправдава пастирском бригом за црквеним јединством заједнице, док се разбијање свеправославног јединства и игнорисање чињенице да већина вјерника тада иде на море и не може да пости, никада није нашла као тема интересовања јерархије, која се иначе два пута годишње бави разним црквеним, али и нецрквеним, темама. Па тако, док се сваких пар година СПЦ сјети да позове народ на пост и појачану молитву због суше или других неприлика, Јерархији никада није пало на памет да скрати Апостолски пост, који се све чешће неприродно продужава (чак по 6 или 7 недеља) због мањкавости календара. И прво и друго су апсолутно право и дужност! наше Јерархије. Оно што је свакако неспорно јесте да је пост још увијек моћно духовно оружје - средство самоконтроле, али нажалост често и најперфидније контроле. Већина вјерника живи по Божијим законима, мање или више поштују родитеље, ријетки су они који су неког убили, још је мање оних који ће учествовати у отвореној идолатрији, није много ни оних који ће данас отети вола ближњег свог. Друштво је уредило да они који краду, или претјерано лажу заврше у затвору, па ни њих није много. Једино на шта су вјерни људи „слаби“ су храна и секс. Но, чак и на тим плотским пољима, већина људи је умјерена. Ипак, збуњени неоплатонистичким и оригенистичким бесједама „угледних“ духовника осјећају притисак и кривицу због својих природних потреба. Парадоксално, и готово комично, све оне људске потребе (љубав, праштање, заједница), које се допадају „великим“ духовницима су проглашене природним и пожељним, док су друге (потпуно једнаке) људске и природне потребе, које се не допадају „великим“ духовницима (секс, храна, пиће) проглашене слабошћу и палом природом. Тако се са проповједаоница пречесто чује о злоупотреби слободе, хране и тијела, док ријетко ко говори о злоупотреби повјерења, злоупотреби заједнице или злоупотреби власти. Будући да је духовништво у потпуности напустило реално духовно руковођење и изградњу црквеног бића једне личности, квазидуховништво се свело на контролу и забрану физиолошких потреба човјека, те је у том смислу данашњи облик поста у Православној цркви, који генерише осјећање кривице, најмоћније оружје у контроли психе једне личности. Управо зато поједини и воле да наглашавају да је пост богоустановљен, јер се било каква критика начина и смисла поста, тиме аутоматски одбацује будући да је адресирана на небо. У том смислу, савремени хришћани стоје пред великим изазовом смисленог практиковања поста у модерном свијету. Од некадашњег свијетлог оружја и духовног мача, пост је постао мазохистички камен око врата који свој циљ има у самом себи. Пост није више одрицање од скупе хране, да би се уштедио новац који дајемо онима којима треба. Напротив, пост је данас куповање скупе хране, од које не само да не остаје вишак, него дугорочно чак и средњи слој претвара у сиротињу. Просјечна српска породица, са својим примањима би требало да подигне кредит само да би „канонски“ и по некаквом блискоисточном типику испоштовала потпуно превазиђене прописе о врсти дозвољене хране током вишенедељног Божићног поста, који се уопште не помиње у светим канонима. О некаквој уштеди новца који би помогао бар једној породици од хиљада избјеглих или пенизонера који су свуда око нас, нема ни говора. Модернизација и глобализација је у потпуности изокренула прехрамбене навике човјека. Данас је чак и у приморској Грчкој јефтиније месо, него риба, јефтинији је сир, него трешње. Нажалост, православни хришћани, иако много пута и на различите начине упозорени, нису се сачували од квасца фарисејског. Чини се да смо сви упали у колективну самообману и хистерију према којој је обични крављи сир српског сељака, нечист и недозољен, док је некакав тофу од соје смјешан од канцерогених прахова у некој фабрици на Тајланду, напросто благословен и побожан. У таквој атмосфери није ни чудо што се поједини понашају као да су „млијеко у праху и сурутка у траговима“ највећи непријатељи Српске православне цркве. Укратко, пост у облику какав је био вијековима мануелне домаће пољоприврeде једноставно више нема смисла. Напротив, истрајавање у таквом облику поста је не само нехришћанско, него јудеистичко и муслиманско. Заборавили смо да хришћани храну не дијеле на чисту и нечисту, или на харам и халал, као њихова браћа у Авраму, него на ону која помаже сиромашнима и ону која не помаже. 6. ЗАКЉУЧАК Из свега наведеног јасно је да пост, није de iure divinum него de iure humanum, али да свакако предстваља неодвојиви дио хришћанског и црквеног живота, као да заиста и јесте био богоустановљен. Стога сви они који позивају на укидање поста су у дубокој заблуди. Оно у чему су ти људи у праву и што их искрено и с правом саблажњава, јесте чињеница да је данашњи облик поста потпуно нехришћански и богопротиван. Смисао поста, као и свега у Цркви, јесте уподобљавање Христу. У том смислу пост јесте најбољи начин да постанемо слични Христу, како би нас препознао као своје. За наш духовни развој, а у коначници и за вјечно спасење, од највеће важности је питање на који начин смо слични Христу кад постимо? Да ли би Христос постио овако како ми данас постимо? Да ли је сличнији Христу физички радник, који у краткој паузи једе паризер, да би уштедио за своју породицу, или они који испод његове скеле пролазе и улазе у ресторан у коме једу егозотичне морске плодве у сред Београда? Ко од њих заиста пости? Црква мора у средиште поста поново вратити социјалну димензију и социјалну осјетљивост, а драстично сузбити и дислоцирати фокус и опсесију на врсту хране. Црквена историја и свети оци, на које се многи тако горљиво позивају, нам својим храбрим дјелима свједоче и да се искрено постити може и без поврћа, а са месом и јајима, као и обрнуто. Црква може скратити пост, премјестити га у неко друго прикладније вријеме те може и мора учини све да вјерном народу олакша и омогући усавршавање у мјери раста Христовог. Данас је сасвим јасно да се антиномија посна – мрсна храна се мора поново распоредити. Стари обрасци једноставно више не вриједе. Хришћанска вјера је вјечито нова и вјечито динамична, и свако вријеме захтјева свој одговор. У противном, кад изађемо пред Господа није искључено да чујемо најстрашније ријечи – Не познајем вас! Abstract Although not founded directly by God, the fast consists the very essence of Christian life. First Christians were fasting in order to gather the food for poor and widows, the ascetics came later. Our modern understanding of ancient rules of fasting are overcame, because we are missing the point. Modern Christians do not help anyone with their fasting and long Lent, but rather provoke misunderstanding and judgment. In that manner the fast as a spiritual weapon and tool became a heavy burden. The true Christian life oblige us to fast, and any reduction of old rules could be dangerous. However, our modern epoch demands a new regulation and a new interpretation of fast, so that the faithful could benefit of the blessing and a God’s gift of the fast, and not to be condemned. Кључне ријечи пост, апостоли, Црква, типик, модерно доба, мрсно, посно САЖЕТАК Пост је једна од најстаријих институција Цркве у савремено доба доживљава велику кризу. Иако пост није богоустановљен, нити је Црква посебно и детаљно канонски регулисала дуге периоде поста (изузев Четрдесетнице) хришћански пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу, којег започињемо Крштењем, будући да представља најприродније стање испуњавања Христових заповјести. Према томе, пост је у својој суштини христоцентричан, односно циљ му је изван „ега“ палог човјека, него почива у служењу Христу, који је у Светом писму и Цркви идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ Услијед историјских неприлика, прије свега исламског јарма, али и других догађаја, реализација христоцентричности поста је отежана, али и замагљена егоцентрићношћу појединца, тако да је пост временом постао лична и приватна работа индивидуе која га шири и сужава у скаладу са личним мазохистичким или пак хедонистичким апетитима и пратктикује у сразмјеру страха од небеских сила. Пост као најплеменитији израз хришћанског живота је у савремено доба понижен и обесмишљен те доведен до апсурда будући да је схваћен, тумачен и практикован искључиво кроз забране секса и хране. Овај рад има намјеру да дјеломично расвјетли пост у његовом пуном значењу, и укаже на праве намјере и смисао поста. [1] КАРАЏИЋ, Вук Стефановић, наведено дјело, Беч, 1867, 23. [2] Наредба - не једите од њега - заповјест је која се тиче поста и уздржања. И због тога пост није само исте старости као и човјечанство него и закон који је проглашен у рају. Јер да је Ева постила уздржавајући се од плода дрвета, ми не бисмо имали потребе да сад постимо. (О посту 1.3, PG 31,165-168). [3] Сад постимо, јер нисмо постили, опирући се плоду дрвета живота. Јер је та заповјест већ постојала, јер нам ју је Бог дао на почетку нашег постанка, као неку врсту педагошке вјежбе за нашу душу. (Омилија 45, На свету Пасху, 28. PG 36,661). [4] Encyclopedia Judaica, vol 6, Thomson Gale, USA, 2007, 722. [5] Суд 20:26, 1.Сам 31:13, Јл 1:14, Јест 4:16 итд. [6] Лев 23: 27- 32. [7] Види Зах 7:3, занимљиво је и шта им је Бог одговорио: Нити сте мени постили, нити мени мрсите! [8] Према свједочанству Јосифа Флавија у његово доба од 500 000 становника у провинцији Палестини, фарисеја је било око 6000. Види више код SIMON Marcele, Jewish Sects at the Time of Jesus, Fortrespress, Philadelfia, 1967,15. [9] NELSON Wilton M,.Diccionario ilustrado de la Biblia, 2001, 62. [10] Већина научника сматра да су фарисеји постили понедељком и четвртком, али има и оних који тврде да су фарисеји заправо постили само у суботу. На основу неколико старијих јеванђељских рукописа постоји могућност да је фарисеј из Лк 18:10 рекао: Постим дупло у суботу, а не Постим два пута у седмици у зависности да ли је преписивач користио дативни или генитивни облик τώ σάβατω или τού Σαββάτου, јер у преписиваним рукописима се налазе обе верзије. Gilat, Yitzhak D. "On Fasting on the Sabbath," Tarbiz 52, no. 1 (1982): 1-15. Тврдања да су фарисеји постили суботом има упоришта и у неким небиблијским документима, но модерни јудаизам, који је проистекао из фарисејске школе, најстроже забрањује пост суботом. [11] Мегилат Танит (Свитак о посту) доноси списак од 35 дана када Јевреји не смију да посте. Види више у Encyclopedia Judaica, vol 6 , Thomson Gale, USA, 2007, 723. [12] Види NESTLE-ALAND, Novum Testamentum Graece, 27.издање, Штутгарт 1995., 48. [13] Види Дап 13.2. [14] Созимен, Црквена историја, 5,22. [15] Види Апостолске установе 5, 14. [16] У истом библијском одломку је и нимало случајно позната заповјест о одсјецању уда који саблажњава. [17] Дидахи 8,1. [18] ЕВДОКИМОВ Павле, In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 73, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [19] ПАСТИР ЈЕРМИН, Приче 5,7, у преводу Атанасија Јевтића, Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999, 361. [20] Aristides, Apology 15 on Early Christian Practice Martin Hengel: Property and Riches the Early Church, Fortress Press, Philadelphia, (1974), 42-43. [21] Homily on Leviticus 10.2. [22] На Сирну недељу чита се следећи одломак из јеванђеља: А кад дође Син човечији у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ће сести на престолу славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. [23] Дап 13:2, 14:23; 1 Кор 7:5, 2Кор 6:5 итд. [24] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 321. [25] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 338. [26] Јефрем Сиријски, Мадраш(Пјесме) 1:12. [27] HEFELE Karl Joseph, A History of the Councils of the Church, vol 5, T&T Clarck 1894,239. [28] Више о овоме погледати код ФИДАС Власиос, L’oecumenicite du concile quinisexte in Trullo, Episkepsis 496, 31. 12. 1992, 10-23. [29] Трулски сабор, 29, 52, 55, 56, 89; 69. апостолски канон; Лаодикијски сабор 49, 50, 51, 52; Сабор у Гангри 18, правила Дионисија Александријског I, Петра Александријског, 15, Тимотеја Александријског 8, 9. итд. [30] Види подробније код ΜΕΝΕΒΙΣΟΓΛΟΥ Παυλος, Ιστορική είσαγωγη είς τους κανόνας της Ορθοδόξου Εκκλησίας, Штокхолм, 1990, 33 Заправо, канони представаљају збирку правила локалне цркве и то првих педесет су вјероватно са Антиохијског сабора 341. Године, док су других 35. Канона касније додани (по некима чак и почетком 5. вијека) те као такви непознати у латинским рукописима и црквеној пракси. Латини и данас признају само „првих“ педесет канона. [31] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 14. [32] СВЕТИ САВА, Сабрани списи, Карејски типик (1199.). [33] (Берђајев): In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 63, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [34] НИКОДИМ АГИОРИТ, Пидалион, Aтина, 2003, ек Пападимитрију,94. [35] СОЗИМЕН, Црквена историја, 11 y Nicene and Post-Nicene fathers, Second series Volume II Sozemen and Socraties, Church histories, New York 2007. [36] СОКРАТ СХОЛАСТИК, Црквена историја 5, 22 „Неки се у потпуности уздржавају од свега што је живо,неки једу рибу, а неки поред рибе једу и кокошке,... неки не једу јаја, а неки се уздржавају и од свих врста поврћа, неки једу сув хљеб, а неки неједући ништа до 9. часа, послије тога узимају сваку храну, без разликовања. И међу другим народима постоје различити обичаји, узроковани бројним разлозима. Будући да нико не може да писмено докаже ову заповјест, јасно је да су апостоли оставили свакоме на његову слободну вољу ово питање, како би на крају свако могао да чини оно што је добро, али не по наредби и нужности.“ [37] Исто. [38] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 53. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  12. -Ваша Светости, изјавили сте да ће ускоро СПЦ званично огласити о томе шта мисли о Косову и Метохији и будућности српског народа. Стиче се утисак да СПЦ сувише чека. Да ли сам у праву? Пре свега желео бих да укажем на једну забуну којoj у јавном животу подлежу многи, али не и православни верници. Наиме, по аналогији са претходним периодом, многи од Синода, Сабора, од Патријарха, као најважнијих органа Цркве, очекују да о неком политичком питању дају свој суд или своје мишљење, па да тог суда треба да се држе сви чланови Цркве. То је потпуно погрешно и у исто време нереално. Синод и Сабор нису никакав Централни комитет партије који прописују опште обавезујуће политичке ставове. То није посао Цркве. Црква се бави вечним питањима: спасењем човека и света, вером у Господа Исуса Христа, у Јеванђеље. Црква води човека ка Царству Небеском. На том путу указује на вечне вредности... Једно од таквих питања, којима се бави Црква је, на пример, питање светиње живота; неповредивости светиње живота од зачећа до смрти. То је питање вере о којем сви верници треба да имају исти став, исто мишљење. О Косову и Метохији Црква говори једно исто од Косовског боја и Светог Кнеза Лазара до данашњег дана. Српска Црква никада није одступила са Косова и Метохије. Никада. Увек је била тамо са верним народом. Било српске државе на Косову и Метохији или не. Тако је и данас. Широм Старе Србије служи се Божанска служба. Поју и славе Господа нашег монаси и монахиње, свештенство са верним народом. Није им лако, далеко од тога, али поју и моле се Васкрслом Господу. О актуелним питањима, опстанка државе на том најсветијем делу наше територије, ја сам, не једном говорио у јавности. И пре него што је председник позвао на дијалог о том питању, апеловао сам да нико не сме да се сагласи са отуђењем Косова и Метохије. Ако неко нешто силом узме, то се може вратити, надамо се мирним путем, али ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом и Метохијом. Какав јаснији и конкретнији став Српске Цркве је потребан? Или можда речи патријарха српског нису довољно званичне? -Епископ бачки Иринеј је наговестио да би за СПЦ та “црвена линија” била Бриселски споразум, док су митрополит Амфилохије и више владика потписали “Апел о одбрани Косова и Метохије”, залажући се за замрзнути конфликт. Хоће ли СПЦ успети да, без подела, формулише заједнички став о Косову? Нема битне разлике у ономе што каже један или други владика. Нема, као што рекох, битне разлике у томе шта Црква о Косову и Метохији говори и за шта се залаже од Светог Кнеза Лазара до данас. Црква се не сврстава уз политичке странке и њихова документа. Црква може и хоће да подржи државу, односно државне органе када види да се труде да заштите по народ пресудне интересе, а председник и други државни органи, у погледу очувања Косова и Метохије воде велику, тешку и праведну борбу. То лично видим и знам. -Рекли сте да се посебно уздате у помоћ Русије и Руске Православне Цркве у очувању Косова. Да ли сте о томе детаљније разговарали са руским патријархом Кирилом? Крајем прошле године био сам у Москви на једној важној прослави сестринске Руске Цркве. Имао сам прилику да о Косову и Метохији разговарам са Патријархом Кирилом, али и са председником Путином и дугим одговорним личностима. Руска Црква је кроз претходне векове, али и последњих пар деценија наших страдања и искушења била са нама. Сетимо се да је у јеку бомбардовања, 1999. године, у Србију дошао блажене успомене Патријарх Алексије II да пружи помоћ и изрази љубав руског народа и Цркве. Руска држава тада није пратила Руску Цркву, али данас је ситуација другачија. Руска држава ће бити уз нас онолико колико ми будемо спремни да штитимо сопствене интересе. Молим се Господу да нас укрепи на том путу. -Поменули сте да Вам не смета што Србију сматрају “малом Русијом” и да Вам је и драго што нас тако зову. Али, стратешко опредељење Србије је улазак у ЕУ. Како мислите да ће Брисел, а нарочито Вашингтон, прихватити “мале Русе”? Како год се ми поставили поједине западне силе ће нас сматрати „малим Русима“. То и не зависи толико од нас. Ми смо Словени, православни, као и браћа Руси. Језици су нам слични, култура утемељена на истим вредностима. Такође поштујем и стратешко опредељење наше државе за интеграцију у заједницу европских народа. Српски народ је стари европски народ, са древном државом. Европа није само на западу. Европски народи живе од Атланског до Тихог океана и сви ти народи су животно заинтересовани да живе мирно и да међусобно сарађују. Када би самостално одлучивали то би се могло и остварити. Верујем да је тако. -Какво је Ваше мишљење о нацрту новог устава СПЦ и да ли ће се он наћи на дневном реду Сабора? Медији су спекулисали да се противите новом начину избора патријарха гласањем епископа. Може ли такав избор створити интересне савезе у епископату? Када Ви као новинар препознајете да постоје медијске спекулације, како ја да назовем тај манир новинара да приписују појединцима, па и мени, много тога што нисам рекао? Велики труд је уложила комисија за нови устав Цркве. Текст ће се свакако наћи на дневном реду Сабора. То је радни документ. Предвиђено је да епископи дају своје мишљење о појединачним решењима, примедбе и сугестије. Када све буде усаглашено, Сабор ће усвојити нови Устав. Да ли ће то бити на предстојећем заседању, видећемо. Заиста би било некоректно према браћи архијерејима да се ја о појединим предложеним решењима изјашњавам преко новина. -Хоће ли се по том нацрту, после Мајског сабора, СПЦ звати – Српска Православна Црква – Пећка патријаршија? Одувек се звала, зове се и зваће се. Пећки патријарашки престо историјско је, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве. Стога друго, историјско име Српске православне цркве било је и јесте Пећка Патријаршија. -Колико Вас је изненадила одлука Бугарске Православне Цркве да заступа интересе непризнате Македонске цркве и видите ли у тој одлуци политичке упливе? Околности су такве да мало шта човека данас може да изненади. Искрено, не видим никакву могућност да Бугарска православна црква може на било који начин да помогне расколничкој јерархији у Скопљу. Они, евентуално, могу да помогну сами себи уколико би се вратили на Нишки споразум из 2002. године. Али, треба имати у виду да се ситуација од 2002. године до данас битно променила. На том подручју, које као што видимо још увек нема ни признато име, постоји канонска Православна Црква, преко Српске Цркве у јединству са васељенским православљем. То је аутономна Охридска Архиепископија, са поглаваром, епископима, свештенством, верним народом. Упркос томе што су страдали, хапшени, прогањани, остали су верни јединству Православне Цркве. То су чињенице које не занемарујемо. -Зашто СПЦ није осудило понашање неколико свештеника који су учествовали у трговини наркотицима? Критичари СПЦ сматрају да епископи и свештенство не деле судбину сиромашног народа. Како оцењујете те критике? Згрожен сам поступцима тих свештеника. У исто време их и најискреније жалим. То је заиста трагично. Са једне стране Црква лечи у својим камповима и објектима на стотине младића и девојака, који су жртве дрога, који су отровани дрогама. Црква се труди да их излечи и изведе на прави пут. Многима од њих Црква помаже и после изласка из кампова, налази им запослење, брине за њих. Али са друге стране, имамо двојицу који шверцују дрогу. Једно је сигурно: када државни суд донесе своју пресуду, следи и праведна пресуда црквеног суда. То је правило. Не верујем да ће та двојица остати свештеници. -Хоћете ли се срести са новим командантом НАТО базе Бондстил Ником Дучићем? Ако се то којим случајем догоди, шта бисте му рекли? Чујем да је рекао да је поносан на своје српско и православно порекло. То је веома лепо. Са друге стране он је амерички војник, официр. Довољно је да поступа по савести. Ни једном војнику није лако када стигне наредба, а он треба да је изврши. У НАТО агресији учествовао је извесни пуковник Карамарковић, маринац. Има и другачијих примера. Одликовали смо, недавно, господина Рицудиса, брата Грка који је одбио да учествује у агресији на православну браћу, због чега је касније претрпео многе невоље. -Који су највећи проблеми нашег друштва и каква је Ваша порука верницима и грађанима поводом великог хришћанског празника Васкрса? Неколико последњих година, можда и дуже, Црква у својим најважнијим документима, посланицама које упућује вернима о Божићу и Васкрсу, упорно и доследно указује на проблем наталитета. Много више Срба умре него што се рађа. Када додамо и оне младе људе, који су духовни, интелектуални и биолошки потенцијал, а одлазе да траже срећу у Западној Европи и прекоморским земљама, видимо да смо у опасности да нам се држава испразни. То је највећи српски проблем. На срећу, тргли смо се. Наша држава је недавно донела значајне мере које треба да охрабре младе да заснивају породице, рађају децу. Свако добронамеран се радује таквом прегнућу. Опстаће наш народ! Васкрсење Христово, празник је живота, празник победе живота над смрћу, над свим невољама и искушењима. Жив је Бог наш, Њему треба да се окренемо, Њега да сретнемо у срцима својим! Нека наша вера и живот буду делатни. Волимо се и помажимо једни другима. У сусрету са васкрслим Господом, у Његовом загрљају, све невоље и искушења лако ћемо савладати! Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Александар Апостоловски Извор: Српска Православна Црква
  13. Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја за Политику -Ваша Светости, изјавили сте да ће ускоро СПЦ званично огласити о томе шта мисли о Косову и Метохији и будућности српског народа. Стиче се утисак да СПЦ сувише чека. Да ли сам у праву? Пре свега желео бих да укажем на једну забуну којoj у јавном животу подлежу многи, али не и православни верници. Наиме, по аналогији са претходним периодом, многи од Синода, Сабора, од Патријарха, као најважнијих органа Цркве, очекују да о неком политичком питању дају свој суд или своје мишљење, па да тог суда треба да се држе сви чланови Цркве. То је потпуно погрешно и у исто време нереално. Синод и Сабор нису никакав Централни комитет партије који прописују опште обавезујуће политичке ставове. То није посао Цркве. Црква се бави вечним питањима: спасењем човека и света, вером у Господа Исуса Христа, у Јеванђеље. Црква води човека ка Царству Небеском. На том путу указује на вечне вредности... Једно од таквих питања, којима се бави Црква је, на пример, питање светиње живота; неповредивости светиње живота од зачећа до смрти. То је питање вере о којем сви верници треба да имају исти став, исто мишљење. О Косову и Метохији Црква говори једно исто од Косовског боја и Светог Кнеза Лазара до данашњег дана. Српска Црква никада није одступила са Косова и Метохије. Никада. Увек је била тамо са верним народом. Било српске државе на Косову и Метохији или не. Тако је и данас. Широм Старе Србије служи се Божанска служба. Поју и славе Господа нашег монаси и монахиње, свештенство са верним народом. Није им лако, далеко од тога, али поју и моле се Васкрслом Господу. О актуелним питањима, опстанка државе на том најсветијем делу наше територије, ја сам, не једном говорио у јавности. И пре него што је председник позвао на дијалог о том питању, апеловао сам да нико не сме да се сагласи са отуђењем Косова и Метохије. Ако неко нешто силом узме, то се може вратити, надамо се мирним путем, али ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом и Метохијом. Какав јаснији и конкретнији став Српске Цркве је потребан? Или можда речи патријарха српског нису довољно званичне? -Епископ бачки Иринеј је наговестио да би за СПЦ та “црвена линија” била Бриселски споразум, док су митрополит Амфилохије и више владика потписали “Апел о одбрани Косова и Метохије”, залажући се за замрзнути конфликт. Хоће ли СПЦ успети да, без подела, формулише заједнички став о Косову? Нема битне разлике у ономе што каже један или други владика. Нема, као што рекох, битне разлике у томе шта Црква о Косову и Метохији говори и за шта се залаже од Светог Кнеза Лазара до данас. Црква се не сврстава уз политичке странке и њихова документа. Црква може и хоће да подржи државу, односно државне органе када види да се труде да заштите по народ пресудне интересе, а председник и други државни органи, у погледу очувања Косова и Метохије воде велику, тешку и праведну борбу. То лично видим и знам. -Рекли сте да се посебно уздате у помоћ Русије и Руске Православне Цркве у очувању Косова. Да ли сте о томе детаљније разговарали са руским патријархом Кирилом? Крајем прошле године био сам у Москви на једној важној прослави сестринске Руске Цркве. Имао сам прилику да о Косову и Метохији разговарам са Патријархом Кирилом, али и са председником Путином и дугим одговорним личностима. Руска Црква је кроз претходне векове, али и последњих пар деценија наших страдања и искушења била са нама. Сетимо се да је у јеку бомбардовања, 1999. године, у Србију дошао блажене успомене Патријарх Алексије II да пружи помоћ и изрази љубав руског народа и Цркве. Руска држава тада није пратила Руску Цркву, али данас је ситуација другачија. Руска држава ће бити уз нас онолико колико ми будемо спремни да штитимо сопствене интересе. Молим се Господу да нас укрепи на том путу. -Поменули сте да Вам не смета што Србију сматрају “малом Русијом” и да Вам је и драго што нас тако зову. Али, стратешко опредељење Србије је улазак у ЕУ. Како мислите да ће Брисел, а нарочито Вашингтон, прихватити “мале Русе”? Како год се ми поставили поједине западне силе ће нас сматрати „малим Русима“. То и не зависи толико од нас. Ми смо Словени, православни, као и браћа Руси. Језици су нам слични, култура утемељена на истим вредностима. Такође поштујем и стратешко опредељење наше државе за интеграцију у заједницу европских народа. Српски народ је стари европски народ, са древном државом. Европа није само на западу. Европски народи живе од Атланског до Тихог океана и сви ти народи су животно заинтересовани да живе мирно и да међусобно сарађују. Када би самостално одлучивали то би се могло и остварити. Верујем да је тако. -Какво је Ваше мишљење о нацрту новог устава СПЦ и да ли ће се он наћи на дневном реду Сабора? Медији су спекулисали да се противите новом начину избора патријарха гласањем епископа. Може ли такав избор створити интересне савезе у епископату? Када Ви као новинар препознајете да постоје медијске спекулације, како ја да назовем тај манир новинара да приписују појединцима, па и мени, много тога што нисам рекао? Велики труд је уложила комисија за нови устав Цркве. Текст ће се свакако наћи на дневном реду Сабора. То је радни документ. Предвиђено је да епископи дају своје мишљење о појединачним решењима, примедбе и сугестије. Када све буде усаглашено, Сабор ће усвојити нови Устав. Да ли ће то бити на предстојећем заседању, видећемо. Заиста би било некоректно према браћи архијерејима да се ја о појединим предложеним решењима изјашњавам преко новина. -Хоће ли се по том нацрту, после Мајског сабора, СПЦ звати – Српска Православна Црква – Пећка патријаршија? Одувек се звала, зове се и зваће се. Пећки патријарашки престо историјско је, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве. Стога друго, историјско име Српске православне цркве било је и јесте Пећка Патријаршија. -Колико Вас је изненадила одлука Бугарске Православне Цркве да заступа интересе непризнате Македонске цркве и видите ли у тој одлуци политичке упливе? Околности су такве да мало шта човека данас може да изненади. Искрено, не видим никакву могућност да Бугарска православна црква може на било који начин да помогне расколничкој јерархији у Скопљу. Они, евентуално, могу да помогну сами себи уколико би се вратили на Нишки споразум из 2002. године. Али, треба имати у виду да се ситуација од 2002. године до данас битно променила. На том подручју, које као што видимо још увек нема ни признато име, постоји канонска Православна Црква, преко Српске Цркве у јединству са васељенским православљем. То је аутономна Охридска Архиепископија, са поглаваром, епископима, свештенством, верним народом. Упркос томе што су страдали, хапшени, прогањани, остали су верни јединству Православне Цркве. То су чињенице које не занемарујемо. -Зашто СПЦ није осудило понашање неколико свештеника који су учествовали у трговини наркотицима? Критичари СПЦ сматрају да епископи и свештенство не деле судбину сиромашног народа. Како оцењујете те критике? Згрожен сам поступцима тих свештеника. У исто време их и најискреније жалим. То је заиста трагично. Са једне стране Црква лечи у својим камповима и објектима на стотине младића и девојака, који су жртве дрога, који су отровани дрогама. Црква се труди да их излечи и изведе на прави пут. Многима од њих Црква помаже и после изласка из кампова, налази им запослење, брине за њих. Али са друге стране, имамо двојицу који шверцују дрогу. Једно је сигурно: када државни суд донесе своју пресуду, следи и праведна пресуда црквеног суда. То је правило. Не верујем да ће та двојица остати свештеници. -Хоћете ли се срести са новим командантом НАТО базе Бондстил Ником Дучићем? Ако се то којим случајем догоди, шта бисте му рекли? Чујем да је рекао да је поносан на своје српско и православно порекло. То је веома лепо. Са друге стране он је амерички војник, официр. Довољно је да поступа по савести. Ни једном војнику није лако када стигне наредба, а он треба да је изврши. У НАТО агресији учествовао је извесни пуковник Карамарковић, маринац. Има и другачијих примера. Одликовали смо, недавно, господина Рицудиса, брата Грка који је одбио да учествује у агресији на православну браћу, због чега је касније претрпео многе невоље. -Који су највећи проблеми нашег друштва и каква је Ваша порука верницима и грађанима поводом великог хришћанског празника Васкрса? Неколико последњих година, можда и дуже, Црква у својим најважнијим документима, посланицама које упућује вернима о Божићу и Васкрсу, упорно и доследно указује на проблем наталитета. Много више Срба умре него што се рађа. Када додамо и оне младе људе, који су духовни, интелектуални и биолошки потенцијал, а одлазе да траже срећу у Западној Европи и прекоморским земљама, видимо да смо у опасности да нам се држава испразни. То је највећи српски проблем. На срећу, тргли смо се. Наша држава је недавно донела значајне мере које треба да охрабре младе да заснивају породице, рађају децу. Свако добронамеран се радује таквом прегнућу. Опстаће наш народ! Васкрсење Христово, празник је живота, празник победе живота над смрћу, над свим невољама и искушењима. Жив је Бог наш, Њему треба да се окренемо, Њега да сретнемо у срцима својим! Нека наша вера и живот буду делатни. Волимо се и помажимо једни другима. У сусрету са васкрслим Господом, у Његовом загрљају, све невоље и искушења лако ћемо савладати! Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Александар Апостоловски Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. ОДРЖАНА СЈЕДНИЦА ЕПАРХИЈСКОГ САВЈЕТА ЕПАРХИЈЕ ЗАГРЕБАЧКО- ЉУБЉАНСКЕ У Светопреображенском храму у Загребу, призивом Светог Духа за благословен рад Епархијског савјета, који је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, у суботу 24. марта 2018. године отпочело је редовно, годишње засједање Епархијског савјета Епархије загребачко-љубљанске. Радни дио сједнице настављен је у просторијама Епархије. У уводном дијелу Митрополит је нагласио да је циљ сједнице овог црквеног тијела сагледати, колико је то могуће, догађаје и резултате рада који су иза нас и у предстојећем периоду настојати инсистирати на ономе што је било добро. У наставку су разматрани резултати обнове храмова, поврата имовине, рада Српске православне опште гимназије Кантакузина-Катарина Бранковић и Господара у Загребу. Усвојени су Завршни рачун Епархијског управног одбора за 2017. годину и Приједлог буџета за 2018. годину. Истакнуто је да се у сарадњи са Министарством културе Републике Хрватске обнављају и цркве у оним мјестима у којима практично нема наших људи. У ове просторе се улажу прилично велика средства, а нажалост, ријетко када и коме се врата тих цркава отварају. Током протекле године настављени су радови на обнови храма Манастира Лепавине. Посебна пажња посвећена је сагледавању и дубљој анализи околности у којима данас живе православни Срби у Хрватској и Словенији. Српска заједница у Хрватској, слично као и већинска популација, посљедњих неколико година у прилично великом броју напушта своја мјеста одлазећи у европске земље гдје релативно лако проналазе послове и квалитетније услове живота. Овај тренд је присутан и у Републици Словенији. Митрополит је истакао да је пред нама велики изазов како да анимирамо наше људе да сачувају и продубљују свој духовни идентитет. - Без очувања тог духовног идентитета и савосвести тешко је да можемо имати било какву перспективу. Важне су и добре све друге институције које постоје у нашем народу, чак и партије. Међутим, колико год да су оне важне у датом тренутку, на дуге стазе оне могу бити нека врста илузије и обмане да је то простор у коме се ми можемо очувати. Неопходно је и овде неговати тај духовни корен из кога сви извиремо, а то је наша Православна Црква. То потврђује сва наша историја. Погледајте сву нашу дијаспору. Само они који су везани уз Цркву остају свесни и свога идентитета, истакао је Митрополит. На завршетку сједнице Митрополит се захвалио члановима Савјета на труду и љубави које несебично улажу на добро Цркве Христове.
  15. ОДРЖАНА СЈЕДНИЦА ЕПАРХИЈСКОГ САВЈЕТА ЕПАРХИЈЕ ЗАГРЕБАЧКО- ЉУБЉАНСКЕ У Светопреображенском храму у Загребу, призивом Светог Духа за благословен рад Епархијског савјета, који је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, у суботу 24. марта 2018. године отпочело је редовно, годишње засједање Епархијског савјета Епархије загребачко-љубљанске. Радни дио сједнице настављен је у просторијама Епархије. У уводном дијелу Митрополит је нагласио да је циљ сједнице овог црквеног тијела сагледати, колико је то могуће, догађаје и резултате рада који су иза нас и у предстојећем периоду настојати инсистирати на ономе што је било добро. У наставку су разматрани резултати обнове храмова, поврата имовине, рада Српске православне опште гимназије Кантакузина-Катарина Бранковић и Господара у Загребу. Усвојени су Завршни рачун Епархијског управног одбора за 2017. годину и Приједлог буџета за 2018. годину. Истакнуто је да се у сарадњи са Министарством културе Републике Хрватске обнављају и цркве у оним мјестима у којима практично нема наших људи. У ове просторе се улажу прилично велика средства, а нажалост, ријетко када и коме се врата тих цркава отварају. Током протекле године настављени су радови на обнови храма Манастира Лепавине. Посебна пажња посвећена је сагледавању и дубљој анализи околности у којима данас живе православни Срби у Хрватској и Словенији. Српска заједница у Хрватској, слично као и већинска популација, посљедњих неколико година у прилично великом броју напушта своја мјеста одлазећи у европске земље гдје релативно лако проналазе послове и квалитетније услове живота. Овај тренд је присутан и у Републици Словенији. Митрополит је истакао да је пред нама велики изазов како да анимирамо наше људе да сачувају и продубљују свој духовни идентитет. - Без очувања тог духовног идентитета и савосвести тешко је да можемо имати било какву перспективу. Важне су и добре све друге институције које постоје у нашем народу, чак и партије. Међутим, колико год да су оне важне у датом тренутку, на дуге стазе оне могу бити нека врста илузије и обмане да је то простор у коме се ми можемо очувати. Неопходно је и овде неговати тај духовни корен из кога сви извиремо, а то је наша Православна Црква. То потврђује сва наша историја. Погледајте сву нашу дијаспору. Само они који су везани уз Цркву остају свесни и свога идентитета, истакао је Митрополит. На завршетку сједнице Митрополит се захвалио члановима Савјета на труду и љубави које несебично улажу на добро Цркве Христове. View full Странице
  16. 1) Најприје ме интересује, шта мисите, имамо ли у Цркви свештенике који су јој велики проблем? Проблем у смислу да се за неког XY свештеника зна да је повезан са мафијашима у великом граду, свештеник за којег се зна да се бави мутним пословима, да живи неморалним животом, повезан је са политичарима... Или онај други који је повезан са властима и прави зграде, један је најобичнији бизнисмен? Да ли су овакви свештеници ПРОБЛЕМ за Цркву? 2) Зашто се такви проблеми не рјешавају, и требају ли да се ријеше? 3) Шта одговорити човјеку који Вас подјсети на такве примјере, и каже, њега чувају ови са врха (владике) јер и њима он завршава неке послове. И каже Вам како сматра да такви кваре углед Цркве, и да један такав засјени двадесет добрих свештеника? Можемо се ми правити мутави, одговорити да таквог свештеника нема и да је наш саговорник подлегао чаршијским причама... Можемо, али мене срамота, знам да је истина, признајте, знате и Ви... Можемо рећи и да један такав свештеник не може да укаља Цркву! Да, знамо ми да је Црква изнад тога... Али може ли то схватити оних десет момака у кафићу, који пију пиво и коментаришу таквог свештеника, он је њима примјер и они ипак кроз њега гледају на Цркву, он је реалан, пред њима је, постоји, свештеник је, није имагинарна личност... И питају се шта ће он ту у мантији, зашто је он још увијек свештеник?!
  17. Предавање свештеника Блажа Божовића на тему “Црква и проблем зависности” које је одржао 23. децембра 2017 године у Саборној цркви Светог Георгија у подгоричком насељу Доња Горица. Благодаримо Радију Светигора, Митрополије црногорско-приморске на звучном запису предавања. Звучни запис предавања View full Странице
  18. Положаj вероучитеља биће изjедначен са осталим просветним радницима, чим престане забрана запошљавања у jавном сектору, рекао jе данас министар просвете Mладен Шарчевић. 08 јун 2017 12:10, Танјуг БEOГРAД - Положаj вероучитеља биће изjедначен са осталим просветним радницима, чим престане забрана запошљавања у jавном сектору, рекао jе данас министар просвете Mладен Шарчевић. "Врло сам вољан да прво то решимо. Tаj принцип равноправности ћемо променити изменама и допунама закона чим држава изађе из забране о запошљавању и то jе jедино могуће у овом тренутку", рекао jе министар на завршноj jавноj расправи нацрта Закона о основама система образовања и васпитања (ЗOСOВ) одржаноj данас у Београду.
  19. Положаj вероучитеља биће изjедначен са осталим просветним радницима, чим престане забрана запошљавања у jавном сектору, рекао jе данас министар просвете Mладен Шарчевић. 08 јун 2017 12:10, Танјуг БEOГРAД - Положаj вероучитеља биће изjедначен са осталим просветним радницима, чим престане забрана запошљавања у jавном сектору, рекао jе данас министар просвете Mладен Шарчевић. "Врло сам вољан да прво то решимо. Tаj принцип равноправности ћемо променити изменама и допунама закона чим држава изађе из забране о запошљавању и то jе jедино могуће у овом тренутку", рекао jе министар на завршноj jавноj расправи нацрта Закона о основама система образовања и васпитања (ЗOСOВ) одржаноj данас у Београду. View full Странице
  20. Проблем зла у хришћанству, исламу и будизму http://sozbg.rs/tribine/problem-zla-u-hriscanstvu-islamu-budizmu/ објавио СОЗ у Трибине У понедељак, 8. маја 2017. године, у читаоници одељења уметности, одржана је трибина на тему ,,Проблем зла у хришћанству, исламу и будизму“, у организацији Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке и Библиотеке града Београда. Учесници трибине су били: доц. др Андреј Јефтић (Православни богословски факултет), др Сеид Халиловић (Центар за религијске науке ,,Ком“) и проф. др Душан Пајин (самостални истраживач). Модератор трибине је био г. Велибор Мартиновић, вероучитељ. Доц. др Андреј Јефтић је започео своје излагање речима да, с обзиром на интересовање које је тема трибине изазвала, проблем зла не представља једну интелектуалну тему и један рационалан проблем, већ да он представља један дубоки животни проблем. Са философске тачке гледишта, др Јефтић је навео две врсте приступа злу: с једне стране, злу можемо приступати као проблему, рационалном и интелектуалном, док, с друге стране, злу можемо приступати и као тајни, тј. то се дешава у ситуацији када трпимо и када се налазимо у непосредном сусрету са злом. Др Јефтић је наводио поједина места из светоотачких дела која се односе на тему трибине, док је излагање завршио речима да је Христос са нама током свих наших патњи и страдања, и да без обзира колико нам се застрашујуће чинило зло, завршну реч ће на крају ипак имати Добро, захваљујући чињеници да је кроз Христа добро однело победу, чињеницом да смрт није имала завршну реч, већ Васкрсење и живот. О божјој правди и проблему зла у филозофској баштини ислама говорио је др Сеид Халиловић, члан Савета оснивача Центра за религијске науке „Ком“. Према његовим речима, муслимански филозофи нипошто не желе да оповргну реалност зла, међутим они истичу да зло није примарни егзистент и отуда, неисправно је говорити о начелу које би створило зло. У другом делу свог излагања, Халиловић је објаснио да, према исламској филозофској космологији, зло и добро нужно постоје заједно. Он је установио да без зла не би постојала ни жеља да се приближавамо добру, и додао да свако биће добија постојање у оној мери у којој му то дозвољавају сопствене онтолошке могућности. На крају, Халиловић је говорио о васпитним користима зла и искушења као кључа човековог трајног блаженства. Проф. др Душан Пајин је напоменуо да у будизму постоји одређени број надљудских злих бића, као што је Мара, која персонификује смрт, а повезује се са епидемијама и смртоносним болестима, као и са убијањем и разарањем. Она, као богиња смрти, влада чулном сфером у свету богова, и настоји да отежа живот подвижницима на различите начине. У будизму, као и у хришћанству и неким другим религијама, одређена зла сила се активира када се суочи са миром подвижника као својеврсним изазовом. Проф. Пајин је закључио своје обраћање навођењем неколико начина помоћу којих се будисти штите од утицаја зла. Након наведених излагања, трибина је настављена живим и динамичним дијалогом у препуној читаоници одељења уметности Библиотеке града Београда. Преузето из: Православље, бр. 1204, стр. 39. Дарко Стефановић СОЗ Архиепископије београдско-карловачке Šta je zlo? Iz ugla hrišćanstva, islama i budizma Ana Bojanović http://samoobrazovanje.rs/sta-je-zlo/ Neizbežno pitanje koje se svakome, bilo da je u pitanju ateista, suvi racionalista, agnostik ili posvećeni vernik, kad-tad nametnulo jeste: otkud toliko zla na ovom svetu? Kakvo je njegovo poreklo? Ima li zlo neki viši smisao? Šta je, najzad, zlo? Problem zla jedan je od središnjih teoloških problema svake monoteističke religije, koja tvrdi da je čitav svet stvorio jedan svemogući i beskrajno dobri tvorac-bog, ali i svakog čoveka, nezavisno od njegove veroispovesti. U čitaonici Gradske biblioteke Beograd u ponedeljak, 8. maja 2017. godine, održana je nesvakidašnja, ali sudeći po broju zainteresovanih posetilaca i aktivnih učesnika, veoma zanimljiva i u današnje vreme verovatno preko potrebna, intrigantna tribina o definiciji zla i načinima njegovog tumačenja u okrilju triju možda najvažnijih i najmnogobrojnijih svetskih religijskih i filozofskih tradicija: hrišćanske, islamske i budističke. O ovoj temi govorili su svakako dobro obavešteni i pozvani poznavaoci i predstavnici pomenutih doktrina: Andrej Jeftić, profesor-asistent na Fakultetu za teologiju Univerziteta u Beogradu, zatim Seid Halilović, član Saveta osnivača centra za religijske nauke „Kom“ i Dušan Pajin, profesor na Fakultetu za filozofiju, urednik časopisa Kultura Istoka i član Estetičkog društva Srbije. U ovom kratkom članku pokušaćemo da na sažet način predstavimo i pomirimo ova tri donekle različita, a u velikoj meri podudarna viđenja porekla i značenja zla. Epikurov paradoks Još mnogo pre nastanka hrišćanstva, stari Grci su se bavili ovim pitanjem. Poznat je tzv. Epikurov paradoks, gde se on pita: Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može, ali ne želi; ili pak ni ne može, ni ne želi. Ako želi, a ne može, onda je nemoćan. Ako može, ali ne želi, onda je zao. Ali, ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu? Definisati zlo uopšte nije tako jednostavno kao što deluje s obzirom na rasprostranjenost upotrebe ovog pojma. To je tako jer je prvenstveno u pitanju vrednosni sud, zatim zlo je uvek relativno, a mnogi misle da je zlo uopšte tek racionalni konstrukt (naročito ako govorimo o tzv. moralnom zlu), u zavisnosti od tačke gledišta, jer šta predstavlja zlo za jednog čoveka, neće to uvek biti za drugog. Čovek makijavelističke orijentacije, međutim, uopšte neće trošiti vreme na bavljenje ovim pitanjem, niti prilagođavati način svog ponašanja, okupiran ostvarenjem sopstvenih ciljeva, podstaknutih isključivo ličnim koristoljubljem ili ličnim osećajem dobrobiti koji isključuje sve druge, a mnogi su, nažalost, danas takvog opredeljenja. Lajbnic Lajbnic: prisustvo zla u svetu nije dokaz da je Bog zao ili nesavršen, već da je pružio slobodnu volju čoveku. Jedan od prvih koji se posle starih Grka bavio pitanjem teodiceje (lat. theodiceia – pitanje opravdanja Boga s obzirom na prisustvo zla u svetu), uvodeći ovaj pojam u svom istoimenom delu, je prosvetiteljski filozof nemačkog racionalizma, ali i hrišćanstva, Gotfrim Lajbnic (1646-1716). On je ipak, svoju nedoumicu razrešio zaključkom da je ovo jedan od najboljih mogućih svetova – najsavršenija moguća forma tvoračke sile i da evidentno prisustvo zla u svetu nije dokaz da je Bog zao ili nesavršen, već da je pružio slobodnu volju čoveku. On Boga vidi kao osnov unapred utvrđene harmonije svih delova ovog sveta. Gospodin Andrej Jeftić istakao je da problem zla u hrišćanskoj tradiciji nije samo racionalan konstrukt, već je prvenstveno egzistencijalan (životni) problem. On napominje da se zlo u hrišćanstvu poima prvenstveno kao tajna ili problem života i smrti i da hrišćanstvo ne sadrži konačno razrešenje ovog problema, sem u liku Isusa Hrista i njegovog iskupljenja ljudskih greha. U hrišćanskoj doktrini ovo pitanje je razmatrano najpre u Svetom pismu, a zatim i spisima tzv. Svetih otaca. Tri vrste zla po hrišćanstvu U ovoj tradiciji zlo se uglavnom može podeliti na tri vrste: metafizičko zlo (svet i svaki primer života u njemu je konačan, ograničen, završava se), prirodno zlo (prirodne nepogode i katastrofe, bolesti i nepredviđeni događaji) moralno zlo (ono što ljudi čine jedni drugima). U ranohrišćanskoj interpretaciji zlo se često posmatra kao Božije vaspitno sredstvo, kao testiranje vere (setimo se starozavetne priče o rabu Božijem, Avramu) ili pak, kao pružanje primera ostalim vernicima. U kasnohrišćanskom tumačenju nailazimo na priču o stvaranju prvog čoveka, Adama. Naime, kušanjem sa drveta saznanja, čovek je okusio zlo i postao mu podložan. Dakle, odgovornost za zlo snosi sam čovek: ono je produkt njegove radoznalosti i nepokornosti, odnosno slobodnog izbora da se odupre Božijoj naredbi da ne kuša plod sa drveta saznanja (Bog je rekao: Nemoj. A ne: Ne smeš). Isus Hristos u različitim interpretacijama Bog nije tvorac zla niti odgovoran za njega: ono je produkt čoveka Tako dolazimo do zaključka da je radoznalost verovatno neizbežan sastojak i filter svačije samoizgradnje, samoaktualizacije. Stoga, prema hrišćanskoj doktrini, Bog nije tvorac zla niti odgovoran za njega: ono je produkt čoveka, odnosno bića od boga stvorenog, upravo zahvaljujući obdarenosti slobodnom voljom (poput Lucifera, palog anđela, a nekadašnjeg Božijeg miljenika, koji se odmetnuo od svog tvorca). Drugo pitanje je da li je ljudski rod dovoljno zreo za slobodu i snošenje njenih posledica. Tako veliki pisac hrišćanstva, Dostojevski u romanu Braća Karamazovi, u epizodi o velikom inkvizitoru tvrdi da je sloboda veoma diskutabilna s obzirom na mogućnosti ljudskog roda, da predstavlja veliki teret za nejaka ljudska pleća i smetnju za ljudsko društvo te da bi institucija crkve trebalo da je ograniči. Nešto slično tvrdi i Tomas S. Eliot u svom filozofskom spevu Četiri kvarteta: Ljudski rod ne može podneti suviše realnosti. Možda su nam i neka vrsta ropstva i zablude potrebni da bismo lakše podneli surovu stvarnost. Međutim, sloboda je jedini zalog autentičnosti dobra jer dobro koje proističe iz straha ne bi predstavljalo pravi izraz ljubavi prema tvorcu (ili bilo kojem od boga stvorenom biću). Ipak, odgovor na pitanje zla u hrišćanskoj doktrini, ističe Andrej Jeftić, leži verovatno u tajni Isusa Hrista, koji nije više starozavetni indiferentni bog, imun na našu patnju, o kome i Ivan V. Lalić piše u svojoj filozofskoj poemi Četiri kanona kad kaže: Tvrd je na suzama tvorac. Isus Hrist, kao metafizička sinteza hrišćanske filozofije, silazi u poprište života, među stradanje i patnju, suočavajući se sa smrću i iskupljujući ljudski rod. On pati za nama i sa nama, fundamentalno zainteresovan za problem zla. Kroz njegov lik u hrišćanstvu dobro odnosi pobedu nad zlom, kroz vaskrsenje i večiti život. Islamska baština o zlu Gospodin Seid Halilović je na jedan smiren, veoma upućen i živopisan način predstavio osobenosti svima nama nešto manje poznate islamske tradicije i filozofskih učenja koja je prate. On ističe tri osnovne naučne discipline u okviru filozofske baštine islama: dogmatičku filozofiju (koja se temelji na prenetim izvorima svetog teksta), islamsku filozofiju (peripatetičku filozofija) i doktrinarni sofizam (direktan plod mističkog otkrovenja). Osnovni metod filozofije islama je demonstracija, dakle putem primera se sve objašnjava. Dominantna filozofska škola islama je transcendentna filozofija, čiji je glavni predstavnik Mula Sadra Širazi (1572-1640), a najpoznatiji zagovornici su Ajatolah Motahari i Alame Tabatabai. Osnovna dilema transcendentne filozofije islama odnosi se, kako ističe gdin Halilović, na pitanje da li postoje dve različite kategorije postojanja: dobro i zlo i da li te dve različite kategorije imaju različito ili isto ishodište. Ova dilema razrešava se zaključkom da je bog apsolutno biće, neograničene milosti i moći, stoga i dobro i zlo proističu iz tog jednog apsolutnog izvora. Zlo je realno, ali nije primarni egzistent. U razmatranju ovih pitanja ističu se dva metodološka pristupa: Muslimanski filozofi insistiraju na tome da je dobro – postojanje, a zlo ne-postojanje. 1) Zlo je nepostojeće. Starogrčki filozofi takođe su tvrdili da je zlo nepostojeće, iako evidentno. Stoga čovek mora da se bori protiv zla. Metafizički uzrok zla je neizostavno pitanje. Muslimanski filozofi insistiraju na tome da je dobro – postojanje, a zlo ne-postojanje. Na primer, ne možemo posedovati siromaštvo, jer siromaštvo ne postoji po sebi, već kao odsustvo bogatstva; smrt je praznina ili nedostatak života, a bolest nedostatak zdravlja. U tom smislu zlo je nepostojeće. Islamska filozofija se kreće oko ideje o aktivnom, postojećem, životodelatnom principu dobra i njegovoj suprotnosti u ideji zla, odnosno svega suprotnog od dobra. Ako je dobro postojanje i punoća, zlo je nepostojanje i praznina. Glavna ideja je da nešto nepostojeće ne može da ima uzrok, a ono što postoji ima uzrok i to je svevišnji tvorac. To je ilustrovano primerom svetlosti i senke: uzrok svetlosti je sunce, a uzrok senke je nepostojanje svetlosti ili odsustvo sunca. Džamija sa zlatnom kupolom, Jerusalim 2) Zlo je uvek relativno – drugi metodološki pristup objašnjenju problema zla. U skladu je sa islamskom baštinom ili učenjem po kojem postoje dve vrste stvarnosti: – samostalna realnost (postoji po sebi) i – relativna realnost (uspostavlja se upoređivanjem sa nečim drugim). Zlo je uvek relativno jer zavisi od tačke posmatranja. Na primer, otrov zmije nije zlo za zmiju, već njen odbrambeni mehanizam, dok je za žrtvu u koju se ubrizga zlo. Osnovno filozofsko pitanje islamske baštine je da li svako postojanje istovremeno samostalno i relativno postojanje? Relativno postojanje nije realni egzistent jer je apstrahovano iz realnog postojanja. Bog stvara samo samostalno postojanje (stvarnost), kome mi zatim pripisujemo osobine (apstraktne). Na primer, rečenica ponovljena tri puta svaki put će imati istu samostalnu realnost, a to da je ponovljena tri puta mi ćemo joj pripisati, a zatim to svojstvo možemo i tumačiti na određeni način. U islamskoj tradiciji ne može se govoriti o uzroku relativnih postojanja. Relativna postojanja nemaju apsolutan uzrok. Tako, zlo nema uzrok, ali ono predstavlja nedostatak dobra. Ostaje otvoreno pitanje zašto bog nije popunio tu prazninu beskonačnom milošću i da li je uopšte moguć univerzum bez zla, gde bi svi ispunili svoje želje? Prema islamskoj filozofskoj kosmologiji, dobro i zlo su u univerzumu nerazdvojni. Umesto isključivanja zla, zapitajmo se da li je patnja isključivo zla ili može doneti i nešto dobro. Prema ovakvom viđenju, lepota sveta je u raznolikosti. Kada bi sve bilo lepo – lepota bi izgubila svoj smisao. Kada bi svi bili šampioni, biti prvi izgubilo bi smisao. Kada bi život bio večan, tako isto, večnost bi izgubila smisao. Sva bića su ograničena svojim ontološkim mogućnostima. U posudu može stati samo onoliko tečnosti koliko zapremina tog suda dopušta. Kad bog stvori nešto, on stvara stvarno postojanje, čije osobine se kasnije egzistencijom apstrahuju i dobijaju određeni smisao: Zaista, s mukom je lakoća (Kuran, XCIV: 5, 6) Iskušenja, teškoće su ključ savršenstva blaženosti. Zlo nas vodi ka dobru. Nije u pitanju stanovište prema kojem posle zla dolazi dobro, nego su oni međusobno prožeti. Osnovno zlo – iskušenja su za odabrane ljude, kao eliksir života i dokaz posebne ljubavi Božije. Putovanje se odnosi na duhovno putovanje ka vrlini. Gospodin Halilović priveo je kraju svoje nadahnuto tumačenje stihovima čuvenog persijskog pesnika Hafiza Širazija (1325-1388): Noć rastanka, puna straha, Svud su vali i vrtlozi, Otkud znaju kako nam je Bezbrižni na obalama. Zlo u budističkoj tradiciji Statua Bude Kontekst budizma najviše se razlikuje od tradicije hrišćanstva ili islama po motivu reinkarnacije. Budizam prihvata ideju reinkarnacije koja služi bilo kao objašnjenje za postojanje zla koje snalazi čoveka, bilo kao kazna za rđava dela iz prošlih života. Reinkarnacija je način rešavanja problema zla iz prethodnih života. U hinduizmu, o kojem je govorio gospodin Dušan Pajin, javlja se određeni broj nadljudskih bića, a najbitnija je Mara, koja personifikuje smrt (bliska je Mori iz naše tradicije ili Moiri iz starogrčke tradicije, u značenju sudbine, konačnosti). Ona vlada čulnom sferom. Često se naziva i Namući, a mi ćemo odmah primetiti etimološku sličnost sa glagolom namučiti se iz srpskog jezika, koji je još jedan dokaz o indoevropskom poreklu našeg jezika i prenosivosti simbola u jeziku. Mara je ta koja iskušava Budu tako što mu ili nudi carstvo ili svoje tri ćerke kao ljubavnice… Tako su čulno i duhovno postavljeni u neposredan susret / sukob. Prema budističkoj doktrini, osnovno obeležje života je patnja, a oslobođenje od patnje moguće je jedino uzdizanjem do prosvetljujućeg stanja nirvane. Nirvana je ideal utrnuća. Podrazumeva stanje blažene nezainteresovanosti kako za dobre, tako i za loše stvari u životu, potpuno oslobođenje od patnje, ali istovremeno i oslobođenje od očekivanja, želja i strasti, jer upravo one vode u patnju. Stoga jogiji u budizmu primenjuju višečasovnu, a često i višednevnu meditaciju, tokom koje ne zadovoljavaju ni osnovne fiziološke potrebe, nadajući se da će tako stupiti u stanje prosvetljenja. Ukoliko se postigne stanje nirvane, čoveku se ukazuje mogućnost da istupi iz točka večitog rađanja koji se naziva samsara ili večitog kruženja reinkarnacije duše ili da se u sledećem životu rodi kao bolje i srećnije biće. Prema budističkom učenju, postoje četiri osnovne istine: patnja – život je uvek prožet patnjom; nastanak patnje (reinkarnacija kao lanac uzročnosti – samsara); prestanak patnje (postizanje nirvane, kao gašenja žeđi za životom) i usavršavanje u vrlini (čije faze su etika, duhovna disciplina i mudrost). Budistička etika podrazumeva načelo uzajamnosti, koje postoji i u hrišćanstvu: ne povređuj druge ukoliko ne želiš da budeš povređen. Još jedna oblast susreta budizma i hrišćanstva nalazi se u navođenju deset rđavih dela (analogon nalazimo u hrišćanskih 10 zapovesti), među kojima se ističu predrasude i zablude. U budistički pakao se ne dospeva na osnovu božije volje, već na osnovu loše karme. Krajnji cilj i razrešenje problema zla u budističkoj tradiciji predstavlja izlazak iz tog kruga večitog kruženja, izlazak iz samsare. Osnovni načini zaštite od zla u budističkoj tradiciji su izgovaranje mantri (koje su analogne hrišćanskim ili islamskim molitvama) koje služe poboljšanju karme i kao pomoć na putu ka buđenju ili postizanju nirvane; zatim nošenje amajlija (na primer, crvena nit, ili konac kao univerzalan simbol od Japana do Srbije ili svevideće oko, koje postoji, začudo i u Sabornoj crkvi u Beogradu) i izgradnja kipova Bude, često izuzetno velikih proporcija (čiji analogon u hrišćanskom svetu nalazimo u džinovskoj statui Spasitelja iznad Ria de Žaneira i nalazi se na listi sedam svetskih čuda). Kroz ovaj plodan dijalog različitih religijskih baština pokušali smo da osvetlimo i donekle bolje razumemo problem zla u svetu, a nadam se da će svako od nas o tome razmisliti na krajnje ličan način i pokušati da odgonetne njegov smisao i umanji njegovo dejstvo u svom malom krugu delovanja koje se, najzad, svakako, odražava na ukupno stanje stvari.
  21. Позивамо вас, да у понедељак, 8. маја 2017. године, у 19 часова, у читаоници одељења уметности Библиотеке града Београда (Кнез Михаилова 56) присуствујете трибини на тему „Проблем зла у хришћанству, исламу и будизму“. О овој теми говориће: доц. др Андреј Јефтић (Православни богословски факултет, Београд) др Сеид Халиловић (Центар за религијске науке ,,Ком“, Београд) проф. др Душан Пајин (самостални истраживач, Београд) Модератор: ма Велибор Мартиновић (вероучитељ) Трибина се одржава у организацији Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке и Библиотеке града Београда. Улаз је слободан. http://sozbg.rs/dogadjaj/problem-zla-u-hriscanstvu-islamu-budizmu/ https://www.facebook.com/events/415087702204591/
  22. „Други начин на који свет данас задире у животу манастира је масовни прилив ходочасника, који у великој мери утичу на живот монаха … Данас је проток ходочасника највећи проблем за манастире Свете Горе“ наводи игуман у извештају за 25. годишња Рождествена образовна чтенија, преносе РИА новости. Игуман, наравно, препознаје да је гостопримство врлина која је традиционална одлика православног монаштва, а да су монаси увек спремни и ради да угосте ходочаснике, „спроводећи тако заповест о љубави према ближњем,“ међутим, „настојали су да не измене основни принцип монаштва, и да се не заборави да су се они одрекли света … у наше време ситуација се променила“, тврди он. Игуман и његово братство су били присиљени раније да напусте свој дом у Метеорима и преселе се на Атос због поплаве православних туриста. Он долази до запажања да постоји опасност да то гостопримство, схваћено у искривљеном смислу, прети да манастире претвори у мирјанске парохије, присиљавајући свештенике у њима да сву своју енергију посвете само пастирском раду. Иако је „утешно видети на Светој Гори толико људи из различитих сфера живота,“ ипак главна сврха монашког живота је „да објављује Царство Божје, непрестано боравећи у подвигу и тишини.“Тешко је бавити се и једним и другим и ретко је када успешно, примећује отац Јелисеј. „Најбољи допринос монаха људима је одрицање од света, изражено у тихој молитви и чежњи срца за Богом. Морамо схватити да лаици у манастиру не желе да виде оне монахе које свако зна, који су у току са најновијим догађајима и који су спремни да понуде решења за различите политичке и друштвене проблеме … Они долазе у манастир да се одвоје од свакодневног живота и додирну вечност, али тамо налазе само ону исту земаљску, свакодневну реалност као у свету „, закључује игуман Јелисеј. преузето са: Хиландар.орг http://svetogorac.blogspot.rs/2017/01/blog-post_0.html
  23. Масовни проток ходочасника постао је озбиљан проблем за житеље Свете Горе, каже архимандрит Јелисеј, игуман светогорског манастира Симонопетра. „Други начин на који свет данас задире у животу манастира је масовни прилив ходочасника, који у великој мери утичу на живот монаха … Данас је проток ходочасника највећи проблем за манастире Свете Горе“ наводи игуман у извештају за 25. годишња Рождествена образовна чтенија, преносе РИА новости. Игуман, наравно, препознаје да је гостопримство врлина која је традиционална одлика православног монаштва, а да су монаси увек спремни и ради да угосте ходочаснике, „спроводећи тако заповест о љубави према ближњем,“ међутим, „настојали су да не измене основни принцип монаштва, и да се не заборави да су се они одрекли света … у наше време ситуација се променила“, тврди он. Игуман и његово братство су били присиљени раније да напусте свој дом у Метеорима и преселе се на Атос због поплаве православних туриста. Он долази до запажања да постоји опасност да то гостопримство, схваћено у искривљеном смислу, прети да манастире претвори у мирјанске парохије, присиљавајући свештенике у њима да сву своју енергију посвете само пастирском раду. Иако је „утешно видети на Светој Гори толико људи из различитих сфера живота,“ ипак главна сврха монашког живота је „да објављује Царство Божје, непрестано боравећи у подвигу и тишини.“Тешко је бавити се и једним и другим и ретко је када успешно, примећује отац Јелисеј. „Најбољи допринос монаха људима је одрицање од света, изражено у тихој молитви и чежњи срца за Богом. Морамо схватити да лаици у манастиру не желе да виде оне монахе које свако зна, који су у току са најновијим догађајима и који су спремни да понуде решења за различите политичке и друштвене проблеме … Они долазе у манастир да се одвоје од свакодневног живота и додирну вечност, али тамо налазе само ону исту земаљску, свакодневну реалност као у свету „, закључује игуман Јелисеј. преузето са: Хиландар.орг http://svetogorac.blogspot.rs/2017/01/blog-post_0.html View full Странице
×
×
  • Create New...