Претражи Живе Речи Утехе

ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА 1. УВОД Након смрти Вука Караџића у његовим списима пронађени су материјали које је годинама скупљао, те је постхумно изашла књига „О животу и обичајима народа српскога“. У тој књизи међу стотинама страница који описују све друштвене и вјерске појаве ондашњих Срба, о посту су издавачи пронашли тек један и то празан лист папира на коме је био написан само наслов, без и једне реченице.[1] Но, без обзира што Вук који је много путовао и добро познавао народ о коме је писао, из неког разлога није имао ништа да забиљежи о посту код Срба, Срби су, на своју срећу, имали теологе који су написали стотине књига и студија о томе како и зашто треба постити, па је сама тема данас и више него исцрпљена. Већина тих књига су хвалоспјеви о посту, који га ките божанским и анђелским титулама као ни једну другу институцију у Цркви. Но, опет и поред свега написаног, чини се да се ни данас тај празан лист папира нема чиме посебно попунити. Тако док једни као нојеви забијају главе у пијесак не желећи да се сусретну са реалношћу, други огорчено и брзоплето позивају на укидање поста, будући да је цијела ствар доведена до апсурда. Сам пост је чак и једна од централних тема будућег Светог и великог сабора. 2. БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ ПОСТА У свим православним књигама које се баве постом налази се реченица да је пост богоустановљен још у рају, заповјешћу Адаму и Еви да не једу са дрвета познања добра и зла. (Пост 2:17) Та славна реченица је заправо преписане и парафразиране мисли Василија Великог[2] и Григорија Богослова.[3] Ови свети Кападокијци су имали и других идеја, које ни близу нису тако популарне као ова о посту. Но, пажљиво читајући сам библијски текст, Божје ријечи једи од сваког, а не једи од (једног) се тешко могу разумјети са не једи ништа, што, како ћемо видјети, пост сам по себи заправо и значи. Уосталом да је пост на било који директан начин Божја заповјест из раја, Јевреји, који су крајње ревносно испуњавали свих 613 Божјих наредби, би постили. Напротив, код Јевреја пост није био општа и обавезна ствар, него је увијек био спонтана реакција појединца или народа на неку невољу.[4] Појединци (Мојсије, Јоиљ, Давид), али и сав Израел, су самоиницијативно приступали посту, и то, сасвим јасно, без икакве Божје наредбе, напротив као лични корак ка Богу, труд, знак покајања, жалости, или као успомену на одређене догађаје прогоне и страдања.[5] (трагичну смрт цара Саула, прогон у доба Јестире 4:16). Тек након повратка из Вавилона уводе се обавезни једнодневни постови, као горка сјећања на трагичну прошлост. Тада се и у води се пост на Јом Кипур тј на празник очишћења на основу јасне Божје наредбе, који је заиста био богоустановљен,[6] те се појављују и други једнодневни постови - сјећања на разрушење Храма, на дан устанка, почетак прогонства итд. Но, након повратка из ропства и кад је Храм био обновљен, народ је самоиницијативно од свештеника затражио укидање поста, јер пост више није имао смисла.[7] Поред апсолутног уздржања од хране и пића, јеврејски пост је подразумијевао и покајање за гријехе, те јавно понижење и лишавање од сваке удобности (неудобна одјећа, спавање на поду, ходање без ципела итд), те је укључивао и забрану рада. Пост код Јевреја Христовог периода је трајао од поподнева до вечери, или само неколико првих часова дана, обично до поднева. У Христово доба било је уобичајено, углавном међу фарисејима,[8] да се пости понедељком и четвртком,[9] а неки су постили и суботом.[10] Чланови Синедриона су постили и на дан када би неког осудили на смрт. Већина Јевреја је постила јутро након кошмара, а обичај је био и да младенци посте пред вјенчање, или да се пости на годишњице смрти родитеља, блиских сродника, пријатеља те духовног лидера, учитеља. Постови су били модерним језиком речено факултативни и индивидуални, па је свештенство, чувајући ведрину и радост Јевреја, специјалним прописима контролисало да се та веселом јудаизму страна аскетика не распламса и не прошири. Тако је направљена листа дана, када се постити не смије![11] Тако је било у Старом завјету. Са друге стране ни за Бога који нам се преко Христа открио у Новом завјету се не може рећи да је на било који начин установио обавезан пост. У осталом, да је пост на било који начин директно установљен у Новом завјету, не би се свети Василије нити пак свети Григорије Богослов позивали на Стари завјет. Апостоли, као Јевреји, нису постили ондашње јудејске обичајне постове, и то Свето писмо не крије. Сва три синоптичара наводе оптужбе да апостоли не посте (Мт.9:14, Мр. 2:18, Лк. 5:33) и Христов одговор који их оправдава. Насупрот томе, сам Христос јесте постио, добровољно. Но то је било једном у његовом животу 40 дана, од срца, као и сви старозавјетни пророци и праоци прије њега, неједући и непијући ништа односно, не на начин на који ми данас постимо. Чињеницу да је Бог није установио пост, који је ипак и несумњиво пракса Цркве, најбоље свједочи и потреба побожног хришћанског преписивача из 3. вијека да Христов одговор ученицима који нису могли истјерати демоне из бјесомучнога да је довољно имати вјере као зрно горушичино да бисмо помјерали горе, употпуни и сопственим духовним искуством, те накнадно допише у Јеванђеље, да се демони „изгоне само (постом и) молитвом“.[12] 3. УСТАНОВЉЕЊЕ ПОСТА Међутим, иако пост није јасно и недвосмислено богоустановљен, нити је Црква сматрала за потребно да га експлицитно угради у Свето Писмо као општу и обавезну установу, пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу. Стога и апостоли, који, како нам свједочи Свето писмо, нису баш били претјерано сколни посту, након догађаја Педесетнице и сами почињу да посте.[13] Чини се заправо да су управо апостоли и установили пост код хришћана. Созомен наводећи разлике у дужини поста и врсти хране које су се хришћани одрицали, јасно наводи да су и једни и други и трећи своје обичаје примили од апостола, те према томе, сви су обичаји и начини легитимни.[14] Идеја да пост потиче апостола ненаметљиво се протеже кроз Свето предање у отачким дјелима и хришћанској литератури, па се тако заповјести о посту се налазе у Апостолским правилима, а сам пост се сасвим јасно и детаљно елаборира у Апостолским установама.[15] Исто тако, управо је Апостолски пост најстарији хришћански пост. Иако је јасно да Апостлска правила, Апостолске установе и остали апостолски документи који говоре о посту нису директно написани од Дванаесторице, ни најрадикалнији критичари не поричу њихову повезаност с апостолском поуком и науком. За апостоле пост је представљао најприродније стање испуњавања Христових заповјести и спонтани израз хришћанске вјере и љубави, зато су и поучавали нове хришћане да требају да посте. Апостолска установа поста је неодвојива од цјелокупног хришћанског учења. Тако, Христови савјети о посту (Мт 6:16), које неки криптооригенисти изоловано посматрају као божанско установљење поста,[16] су саставни дио његове поуке о праштању, искреној молитви и прије свега милостињи, те скупљања блага на небу кроз чињење добрих дијела, односно најјаснијим изразима хришћанског живота. Пост тако више није лични подвиг, сјећање на прошлост, покајање те умилостивљење љутога Бога него почива на служењу Христу, који је у Светом Писму и Цркви ријечима самога Бога (дакле богоустановљено) идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ (Мт 25 глава) Управо ова христоцентричност поста разликује хришћански пост од постова других вјера, а прије свега у односу на фарисјејске постове. У новој ситуацији хришћански пост се морао драматично разликовати од фарисејских, како обликом, тако и суштином. Стога су и фарисјејски дани понедељка и четвртка замијењени новим данима сриједе и петка.[17] Сриједа и петак указују више него било шта друго на пасхални - евхаристијски карактер поста, и представљају везу нашег новог живота у Христу с Литургијом односно Васкрсењем. Пасхална радост код хришћана траје током цијеле године, не само недељним богослужењем, него и учешћем вјерника у догађајима из Христовог живота, његовом заточењу и страдању, у посним данима сриједе и петка. Цјелокупна православна еклисиологија је евхаристијска па тако давање сиротима и дијељење представљају најдраматичнији и аутентични израз Цркве и Евхаристије.[18] Због овога пост није самоумишљена обавеза или дужност човјека према Богу тиранину, нити пак манихејска аскеза, која умртвљује материју ради побједе духа, него посебно христолико одрицање усмјерено ка Човјеку јер је добробит другог човјека, као узрока нашег ипостасног постојања, сврха и циљ нашег одрицања. У том смислу Пастир Јермин јасно даје упуте шта значи хришћански постити и који је прави смисао и сврха поста код хришћана. У том ранохришћанском спису, прекоривши! онога који је дан провео постећи - ништа неједући, Бог установљује и наређује : „Ти у онај дан у који постиш, не окуси ништа сем хљеба и воде, а од јела које си имао јести тог дана, сабери збир трошка тог дана, кад си то имао чинити, и одвојивши на страну подај удовици, сироти и ономе који нема!“[19] Слична свједочанства налазимо и код каснијих светих отаца и учитеља, па тако Аристид, хришћански писац из 2. вијека, пише цару Адријану да хришћани посте два или три дана током седмице како би обезбиједили храну онима који су немоћни.[20] Једнако и Ориген цитира тзв. Логиа тј. незабиљежене Христове рјечи: „Блажен је онај који пости зарад тога да би нахранио сиромашне.“[21] У осталом, чак и да немамо сачувано ни једно свједочанство наведених раних отаца, сама Црква богослужбеним текстовима на Сирну недељу, пред почетак јединог заједничког, канонског и у богослужењу видљивог поста, јасно ставља пост у сврху служења Христу, односно онима који стоје на његовом мјесту.[22] Свједочанства таквог христоцентричног поста налазимо како у Светом Писму,[23] тако и у отачком Предању. Заправо, силне похвале посту, као и строгост одредби према онима који крше пост, нам не могу ни бити јасне, уколико немамо христоцентрично - каритативно схватање поста. Управо су зато и казне за оне немилосрдне и социјално неосјетљиве који крше пост једнаке казнама за најтеже гријехе, попут убица.[24] У овом свијетлу дијељења са сиромашним нам постаје јасно, зашто чак ни дјеца нису ослобођена од поста, као ни они који су на смртној постељи,[25] али једнако је јасно да се под термином пост дефинитивно не подразумијева оно што ми данас подразумијевамо. Овакав првобитни хришћански пост се суштински разликује од јеретичких постова, којима изнурују тијело, у егоцентричном менталном самозадовољавању ниподаштавајући материју и природу. Свети оци су чак и са гнушањем презирали бесмислен и самодовољан подвиг, гладовање које нема циљ у помоћи другом. Позната је реченица светог Јефрема Сиријског да „Маркион пости као змија!“[26] Дакле, пост који није у Христу и у Цркви, нема смисла. Чак штавише, он је змијски - демонски. 4. ЦРКВЕНЕ ОДРЕДБЕ О ПОСТУ Иако скоро сви свети оци од самих почетака помињу пост да општепознати дио хришћанског живота, изненађујуће је да та важна установа поста коју је изниједрила сама Црква још од апостола, није детљано и посебно елаборирана у свештеним канонима Православне цркве. Изузев Трулског сабора, чија је васељенскост најблаже речено натегнута, једино Први васељенски сабор (пети канон) тек помиње пост Четрдесетнице, али просто као временску одредницу за друге догађаје. Црква из неког разлога, а ништа у Цркви није случајно, није сматрала за потребно да једном за свагда недвосмислено пропише и наметне једнообразан пост. Ипак, Трулски сабор, који у Православљу ужива углед васељенског, не само да се са своја два канона бави питањем поста, него на сцену уводи и читав низ помјесних Сабора, одржаних на Истоку, који сваки за себе и посебно регулишу поједина питања поста, у складу са захтјевима и потребама ондашњег времена. Овдје вриједи напоменути да је Трулски сабор био просто локални сабор унутар Ромејског царства, који је у циљу унификације духовног живота унутар државе искоментарисао читав низ обичаја других Цркава Божјих, прије свега у Риму и Јерменији, које тада бијаху ван граница Царства. Један од тих обичаја јесте и начин поста у тамошњим Црквама. (канони 55 и 56 ) Не треба посебно напомињати да на Трулском сабору нису били представници Цркава Рима и Јерменије, као ни то да поменути сабор, као и већина његових одлука никада нису ни били прихваћени ван Ромејског царства. Напротив, Трулски сабор, који је био одржан у традиционално јеретичкој и новотарској престоници, је изнио низ критика против старих римских обичаја и тиме изазвао огорчење и запрепаштење у православном Риму. Папа Сергије, и сâм источњак, Сиријац, коме су акти сабора послани у Рим је рекао да би прије умро, него novatatum erroribus consentire[27] тј сложио се са новаторским заблудама (трулског сабора). Међутим, у коначници, након скоро 60 година Рим је прихватио само оне каноне који се не противе истинитој вјери и добрим обичајима Римске цркве, и то само зато да би Трулском сабору дао легитимитет васељенскости, која је била више него неопходна и потребна у тешким временима иконоборства. Наиме, Трулски 82. канон био кључни аргумент у тврдњама православних о исправности и предањскости поштовања светих икона, те је на канонском пољу, борба са иконоборцима била борба око васељенскости Трулског сабора.[28] Величина тадашњег Папског пријестола и широкогрудост ондашњег хришћанског и православног етоса најбоље се огледа у томе да је упркос чињеници да су Трулски оци тим каноном забранили приказивање Христа у облику јагњета, што је било посебно популарно и практиковано на Западу, Римљани смогли снаге да се смире, унизе и сопствене интересе подреде општем интересу Цркве Божје. Овде се сад налазимо пред питањем која би помјесна Црква то данас била у стању учинити? Али то је тема неког другог излагања. Ова кратка дигресија о васељенскости помјесног Трулског сабора, који је увео читав низ других помјесних сабора само има за циљ да покаже локалност, ограниченост и привременост трулских канона о посту, који напомињемо никад нису били општеприхваћени нити примјењивани у Католичанској и Васељенској Цркви, а не да сумња и преиспитује мјесто и значај Светог Петошестог сабора и његових одлука у животу и предању Источне православне католичанске цркве. Дакле, поред своја два канона о посту Трулски сабор доноси и каноне неколико помјесних сабора из 4. вијека.[29] Па тако, Трулски сабор својим 55. и 56. каноном забрањује пост суботама и недељама, те критикује Јермене који су јели сир и јаја у току поста. Осим тога, од Сабора у Трулу одлуке локалних источњачких сабора у Лаодикији и Гангри, као и већ поменута збирка канонских правила помјесне Сиријске цркве са краја 4. вијека, нама позната као „Апостолска правила“, доносе читав низ прописа који регулишу пост као општеобавезну црквену дисциплину. У суштини, сиријска Апостолска правила (69. канон)[30] уводе као обавезан пост Велике четрдесетнице, сриједе и петка, док други помјесни сабори својим канонима само разјашњавају неке нејасноће односно исправљају заблуде и погрешке. Данас познати вишеседмични „постови“ пред Божић, празнике светих Апостола, Преображења Господњег и Уснућа Богородице нису никада канонски регулисани јер су се појавили доста касније и под утицајем неправославних хришћанских заједница, углавном монофизита.[31] Ти постови нису сматрани обавезнима чак ни за монахе, па тако нпр свети Сава Српски пишући Типике (Карејски, Студенички, Хиландарски) за манастире које је оснивао детљано прописује прехрамбена и молитвена правила за постове (уље, вино, јело једном дневно итд) и мирне савјести „пропушта“ да одреди пост монасима пред празнике Преображења и Успења Богоматере.[32] При томе не треба сметнути са ума да је свети Сава сигурно добро познавао теолошке дилеме свог доба: прије свега усамљену одлуку Ендимуса сабора из 1166. да се горепоменути неканонски постови требају поштовати, јер су дио обичаја, као и потпуно другачије мишљење тада највећег каноничара Теодора Валсамона да се пред ове велике празнике (Божић, Петровдан, Преображење) треба постити по 7 дана, и то само ради причешћа. Но, и поред јасне канонске недоречености, пост је неодвојив дио духовног развоја, без кога је хришћански живот незамислив. Стога су помјесне цркве током историје ту хришћанску врлину практиковале у складу са социјалним, историјским и климатским и свим другим датостима сваке епохе и поднебља у којем су странствовале. Мноштво различитих обичаја, начина поста, врста дозвољене хране које налазимо по манастирским типицима, али што је још важније у животној пракси и свакодневици хришћана нам заправо свједоче шта је оно суштинско у посту. То свакако није храна, чак напротив! Ову велику црквену истину најбоље је изразио Никола Берђајев једноставним ријечима: „Хљеб за мене, то је материјално питање, а хљеб за мог ближњег је духовно питање“.[33] Од првобитног потпуног одрицања од свакодневне хране с циљем прехрањивања сиромашних, које је трајало свега пар дана, хришћанско милосрђе у Средњем вијеку је у циљу усавршавања христоцентричности поста прилагодило пост схваћен као нејело, у пост као вишеседмично, па и више мјесечно, једење јефтине и лако доступне хране, како би се практичније и више уштедио новац, који се даје сиромашнима. У том смислу, најранију црквену праксу апсолутног поста Апостолски канони су замјенили прво четрдесетодневним сухоједењем (што значи јело једном дневно, обично у касно послијеподне).[34] У богослужбеном животу Цркве ова пракса је остала до данас, стога се према типицима литургије у посне дане служе тек иза деветог часа. Сухоједење је, дакле, подразумијевало јело на крају дана, било које хране која би се нашла у кући. Познат је примјер светог Спиридона, за којег Сократ наводи да је свакодневно своје оброке дијелио са сиромашнима те због тога често остајао гладан, а који је мирне савијести, као сухоједење, постио уз печену прасетину. Једном приликом усред Четредесетнице му је дошао гост, који је негодовао због меса у посту, а Светац га је прекорио славном библијском истином: чистима је све чисто.[35] Каснији хришћани на другим климатским подручјима су детаљније и практичније разрадили различите обичаје и типике који регулишу штедњу тј прехрану. Тако неки типици избегавају скупо маслиново уље, други у недостатку морских плодова прописују јефтино поврће, неки типици дозвољавају употребу рибе и сличне хране итд. Не треба заборавити да је и перад (прије свега пилетина и слично) дуго времена сматрана посном храном, а било је и хришћана који су воће и поврће сматрали мрсном, односно недозвољеном храном.[36] Сократ Схоластик у својој Црквеној историји детаљено описује врсте хране од којих се уздржавају хришћани, и из његовог описа се јасно види да не постоји јединствен образац, нити било каква теолошка логика.[37] Свако се нечега обавезно одрицао, јер циљ није био у храни, него у помоћи другом. Управо зато ове разлике не треба да схватимо као икономију или попуштање раслабљеним хришћанима, него као пастирски одговорно непрестано бдијење односно усавршавање, кроз континуирано прилагођавање конкретној клими, времену и простору. Имајући ово у виду јасније је зашто је црквена пракса и свијест медитеранских хришћана, чије су обичаје и Срби преузели, процијенила да је исплативије одрицати се скупог меса и мијењати га јефтиним воћем и поврћем те (њима) доступним морским плодовима, док хришћани у брдској и хладној Јерменији месо мијењају јајима и сиром. И једни и други су ште јели, тј. постили управо и једино зато да би могли дати онима који немају. 5. ПОСТ КОЈИ ИМА СМИСЛА Према томе, као што смо видјели, нити је Бог установио пост као обавезан, нити је Католичанска Црква, која је установила пост, одредила некакав општи, јединствени и универзални вјечни начин практиковања поста, него је то оставила колико помјесним Црквама, толико и слободи и резоновању сваког појединца, да свако у свом времену и свом поднебљу пронађе и одреди најсловеснији начин практиковања хришћанскога поста. У осталом, према закључку предприпремне комисије Светог и Великог сабора, који треба да се одржи у Православној цркви, остављено је помјесним црквама да саме одреде дужину и строгост великих тзв. неканонских постова.[38] Ова црквена слобода по питању поста код маловјерних ствара значајне аномалије у духовном животу, па тако често пост „почиње“ недељом или празником, а „завршава“ сриједом или петком. Тиме се директно обесмишљава литургијски живот црквеног тијела, а најдревније хришћанско правило lex orandi – lex credendi отворено потире. Осим тога, због несавршености јулијанског календара, Српска црква конкретно Апостолски пост покушава да отпости две недеље дуже него друге све помјесне цркве нашег поднебља и региона. Тиме се више уподобљава пустињској монофизитској аскетици, која је шампион изнуравању људске природе, него халкидонском Православљу. Поштовање коптског календара Јулија Цезара се оправдава пастирском бригом за црквеним јединством заједнице, док се разбијање свеправославног јединства и игнорисање чињенице да већина вјерника тада иде на море и не може да пости, никада није нашла као тема интересовања јерархије, која се иначе два пута годишње бави разним црквеним, али и нецрквеним, темама. Па тако, док се сваких пар година СПЦ сјети да позове народ на пост и појачану молитву због суше или других неприлика, Јерархији никада није пало на памет да скрати Апостолски пост, који се све чешће неприродно продужава (чак по 6 или 7 недеља) због мањкавости календара. И прво и друго су апсолутно право и дужност! наше Јерархије. Оно што је свакако неспорно јесте да је пост још увијек моћно духовно оружје - средство самоконтроле, али нажалост често и најперфидније контроле. Већина вјерника живи по Божијим законима, мање или више поштују родитеље, ријетки су они који су неког убили, још је мање оних који ће учествовати у отвореној идолатрији, није много ни оних који ће данас отети вола ближњег свог. Друштво је уредило да они који краду, или претјерано лажу заврше у затвору, па ни њих није много. Једино на шта су вјерни људи „слаби“ су храна и секс. Но, чак и на тим плотским пољима, већина људи је умјерена. Ипак, збуњени неоплатонистичким и оригенистичким бесједама „угледних“ духовника осјећају притисак и кривицу због својих природних потреба. Парадоксално, и готово комично, све оне људске потребе (љубав, праштање, заједница), које се допадају „великим“ духовницима су проглашене природним и пожељним, док су друге (потпуно једнаке) људске и природне потребе, које се не допадају „великим“ духовницима (секс, храна, пиће) проглашене слабошћу и палом природом. Тако се са проповједаоница пречесто чује о злоупотреби слободе, хране и тијела, док ријетко ко говори о злоупотреби повјерења, злоупотреби заједнице или злоупотреби власти. Будући да је духовништво у потпуности напустило реално духовно руковођење и изградњу црквеног бића једне личности, квазидуховништво се свело на контролу и забрану физиолошких потреба човјека, те је у том смислу данашњи облик поста у Православној цркви, који генерише осјећање кривице, најмоћније оружје у контроли психе једне личности. Управо зато поједини и воле да наглашавају да је пост богоустановљен, јер се било каква критика начина и смисла поста, тиме аутоматски одбацује будући да је адресирана на небо. У том смислу, савремени хришћани стоје пред великим изазовом смисленог практиковања поста у модерном свијету. Од некадашњег свијетлог оружја и духовног мача, пост је постао мазохистички камен око врата који свој циљ има у самом себи. Пост није више одрицање од скупе хране, да би се уштедио новац који дајемо онима којима треба. Напротив, пост је данас куповање скупе хране, од које не само да не остаје вишак, него дугорочно чак и средњи слој претвара у сиротињу. Просјечна српска породица, са својим примањима би требало да подигне кредит само да би „канонски“ и по некаквом блискоисточном типику испоштовала потпуно превазиђене прописе о врсти дозвољене хране током вишенедељног Божићног поста, који се уопште не помиње у светим канонима. О некаквој уштеди новца који би помогао бар једној породици од хиљада избјеглих или пенизонера који су свуда око нас, нема ни говора. Модернизација и глобализација је у потпуности изокренула прехрамбене навике човјека. Данас је чак и у приморској Грчкој јефтиније месо, него риба, јефтинији је сир, него трешње. Нажалост, православни хришћани, иако много пута и на различите начине упозорени, нису се сачували од квасца фарисејског. Чини се да смо сви упали у колективну самообману и хистерију према којој је обични крављи сир српског сељака, нечист и недозољен, док је некакав тофу од соје смјешан од канцерогених прахова у некој фабрици на Тајланду, напросто благословен и побожан. У таквој атмосфери није ни чудо што се поједини понашају као да су „млијеко у праху и сурутка у траговима“ највећи непријатељи Српске православне цркве. Укратко, пост у облику какав је био вијековима мануелне домаће пољоприврeде једноставно више нема смисла. Напротив, истрајавање у таквом облику поста је не само нехришћанско, него јудеистичко и муслиманско. Заборавили смо да хришћани храну не дијеле на чисту и нечисту, или на харам и халал, као њихова браћа у Авраму, него на ону која помаже сиромашнима и ону која не помаже. 6. ЗАКЉУЧАК Из свега наведеног јасно је да пост, није de iure divinum него de iure humanum, али да свакако предстваља неодвојиви дио хришћанског и црквеног живота, као да заиста и јесте био богоустановљен. Стога сви они који позивају на укидање поста су у дубокој заблуди. Оно у чему су ти људи у праву и што их искрено и с правом саблажњава, јесте чињеница да је данашњи облик поста потпуно нехришћански и богопротиван. Смисао поста, као и свега у Цркви, јесте уподобљавање Христу. У том смислу пост јесте најбољи начин да постанемо слични Христу, како би нас препознао као своје. За наш духовни развој, а у коначници и за вјечно спасење, од највеће важности је питање на који начин смо слични Христу кад постимо? Да ли би Христос постио овако како ми данас постимо? Да ли је сличнији Христу физички радник, који у краткој паузи једе паризер, да би уштедио за своју породицу, или они који испод његове скеле пролазе и улазе у ресторан у коме једу егозотичне морске плодве у сред Београда? Ко од њих заиста пости? Црква мора у средиште поста поново вратити социјалну димензију и социјалну осјетљивост, а драстично сузбити и дислоцирати фокус и опсесију на врсту хране. Црквена историја и свети оци, на које се многи тако горљиво позивају, нам својим храбрим дјелима свједоче и да се искрено постити може и без поврћа, а са месом и јајима, као и обрнуто. Црква може скратити пост, премјестити га у неко друго прикладније вријеме те може и мора учини све да вјерном народу олакша и омогући усавршавање у мјери раста Христовог. Данас је сасвим јасно да се антиномија посна – мрсна храна се мора поново распоредити. Стари обрасци једноставно више не вриједе. Хришћанска вјера је вјечито нова и вјечито динамична, и свако вријеме захтјева свој одговор. У противном, кад изађемо пред Господа није искључено да чујемо најстрашније ријечи – Не познајем вас! Abstract Although not founded directly by God, the fast consists the very essence of Christian life. First Christians were fasting in order to gather the food for poor and widows, the ascetics came later. Our modern understanding of ancient rules of fasting are overcame, because we are missing the point. Modern Christians do not help anyone with their fasting and long Lent, but rather provoke misunderstanding and judgment. In that manner the fast as a spiritual weapon and tool became a heavy burden. The true Christian life oblige us to fast, and any reduction of old rules could be dangerous. However, our modern epoch demands a new regulation and a new interpretation of fast, so that the faithful could benefit of the blessing and a God’s gift of the fast, and not to be condemned. Кључне ријечи пост, апостоли, Црква, типик, модерно доба, мрсно, посно САЖЕТАК Пост је једна од најстаријих институција Цркве у савремено доба доживљава велику кризу. Иако пост није богоустановљен, нити је Црква посебно и детаљно канонски регулисала дуге периоде поста (изузев Четрдесетнице) хришћански пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу, којег започињемо Крштењем, будући да представља најприродније стање испуњавања Христових заповјести. Према томе, пост је у својој суштини христоцентричан, односно циљ му је изван „ега“ палог човјека, него почива у служењу Христу, који је у Светом писму и Цркви идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ Услијед историјских неприлика, прије свега исламског јарма, али и других догађаја, реализација христоцентричности поста је отежана, али и замагљена егоцентрићношћу појединца, тако да је пост временом постао лична и приватна работа индивидуе која га шири и сужава у скаладу са личним мазохистичким или пак хедонистичким апетитима и пратктикује у сразмјеру страха од небеских сила. Пост као најплеменитији израз хришћанског живота је у савремено доба понижен и обесмишљен те доведен до апсурда будући да је схваћен, тумачен и практикован искључиво кроз забране секса и хране. Овај рад има намјеру да дјеломично расвјетли пост у његовом пуном значењу, и укаже на праве намјере и смисао поста. [1] КАРАЏИЋ, Вук Стефановић, наведено дјело, Беч, 1867, 23. [2] Наредба - не једите од њега - заповјест је која се тиче поста и уздржања. И због тога пост није само исте старости као и човјечанство него и закон који је проглашен у рају. Јер да је Ева постила уздржавајући се од плода дрвета, ми не бисмо имали потребе да сад постимо. (О посту 1.3, PG 31,165-168). [3] Сад постимо, јер нисмо постили, опирући се плоду дрвета живота. Јер је та заповјест већ постојала, јер нам ју је Бог дао на почетку нашег постанка, као неку врсту педагошке вјежбе за нашу душу. (Омилија 45, На свету Пасху, 28. PG 36,661). [4] Encyclopedia Judaica, vol 6, Thomson Gale, USA, 2007, 722. [5] Суд 20:26, 1.Сам 31:13, Јл 1:14, Јест 4:16 итд. [6] Лев 23: 27- 32. [7] Види Зах 7:3, занимљиво је и шта им је Бог одговорио: Нити сте мени постили, нити мени мрсите! [8] Према свједочанству Јосифа Флавија у његово доба од 500 000 становника у провинцији Палестини, фарисеја је било око 6000. Види више код SIMON Marcele, Jewish Sects at the Time of Jesus, Fortrespress, Philadelfia, 1967,15. [9] NELSON Wilton M,.Diccionario ilustrado de la Biblia, 2001, 62. [10] Већина научника сматра да су фарисеји постили понедељком и четвртком, али има и оних који тврде да су фарисеји заправо постили само у суботу. На основу неколико старијих јеванђељских рукописа постоји могућност да је фарисеј из Лк 18:10 рекао: Постим дупло у суботу, а не Постим два пута у седмици у зависности да ли је преписивач користио дативни или генитивни облик τώ σάβατω или τού Σαββάτου, јер у преписиваним рукописима се налазе обе верзије. Gilat, Yitzhak D. "On Fasting on the Sabbath," Tarbiz 52, no. 1 (1982): 1-15. Тврдања да су фарисеји постили суботом има упоришта и у неким небиблијским документима, но модерни јудаизам, који је проистекао из фарисејске школе, најстроже забрањује пост суботом. [11] Мегилат Танит (Свитак о посту) доноси списак од 35 дана када Јевреји не смију да посте. Види више у Encyclopedia Judaica, vol 6 , Thomson Gale, USA, 2007, 723. [12] Види NESTLE-ALAND, Novum Testamentum Graece, 27.издање, Штутгарт 1995., 48. [13] Види Дап 13.2. [14] Созимен, Црквена историја, 5,22. [15] Види Апостолске установе 5, 14. [16] У истом библијском одломку је и нимало случајно позната заповјест о одсјецању уда који саблажњава. [17] Дидахи 8,1. [18] ЕВДОКИМОВ Павле, In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 73, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [19] ПАСТИР ЈЕРМИН, Приче 5,7, у преводу Атанасија Јевтића, Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999, 361. [20] Aristides, Apology 15 on Early Christian Practice Martin Hengel: Property and Riches the Early Church, Fortress Press, Philadelphia, (1974), 42-43. [21] Homily on Leviticus 10.2. [22] На Сирну недељу чита се следећи одломак из јеванђеља: А кад дође Син човечији у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ће сести на престолу славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. [23] Дап 13:2, 14:23; 1 Кор 7:5, 2Кор 6:5 итд. [24] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 321. [25] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 338. [26] Јефрем Сиријски, Мадраш(Пјесме) 1:12. [27] HEFELE Karl Joseph, A History of the Councils of the Church, vol 5, T&T Clarck 1894,239. [28] Више о овоме погледати код ФИДАС Власиос, L’oecumenicite du concile quinisexte in Trullo, Episkepsis 496, 31. 12. 1992, 10-23. [29] Трулски сабор, 29, 52, 55, 56, 89; 69. апостолски канон; Лаодикијски сабор 49, 50, 51, 52; Сабор у Гангри 18, правила Дионисија Александријског I, Петра Александријског, 15, Тимотеја Александријског 8, 9. итд. [30] Види подробније код ΜΕΝΕΒΙΣΟΓΛΟΥ Παυλος, Ιστορική είσαγωγη είς τους κανόνας της Ορθοδόξου Εκκλησίας, Штокхолм, 1990, 33 Заправо, канони представаљају збирку правила локалне цркве и то првих педесет су вјероватно са Антиохијског сабора 341. Године, док су других 35. Канона касније додани (по некима чак и почетком 5. вијека) те као такви непознати у латинским рукописима и црквеној пракси. Латини и данас признају само „првих“ педесет канона. [31] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 14. [32] СВЕТИ САВА, Сабрани списи, Карејски типик (1199.). [33] (Берђајев): In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 63, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [34] НИКОДИМ АГИОРИТ, Пидалион, Aтина, 2003, ек Пападимитрију,94. [35] СОЗИМЕН, Црквена историја, 11 y Nicene and Post-Nicene fathers, Second series Volume II Sozemen and Socraties, Church histories, New York 2007. [36] СОКРАТ СХОЛАСТИК, Црквена историја 5, 22 „Неки се у потпуности уздржавају од свега што је живо,неки једу рибу, а неки поред рибе једу и кокошке,... неки не једу јаја, а неки се уздржавају и од свих врста поврћа, неки једу сув хљеб, а неки неједући ништа до 9. часа, послије тога узимају сваку храну, без разликовања. И међу другим народима постоје различити обичаји, узроковани бројним разлозима. Будући да нико не може да писмено докаже ову заповјест, јасно је да су апостоли оставили свакоме на његову слободну вољу ово питање, како би на крају свако могао да чини оно што је добро, али не по наредби и нужности.“ [37] Исто. [38] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 53. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

КИШИЊЕВ - Рад у мртвачници и у болницама убудуће ће бити казна за возаче које полиција ухвати пијане за воланом у Молдавији. Та земља је увела нови програм сузбијања општег алкохолизма и вожње у пијаном стању, а возачи које полиција ухвати пијане за воланом мораће да уђу у посебан програм како не би остали без возачке дозволе. Програм траје три месеца, а састоји се од 12 састанака током којих особе које направе саобраћајни прекршај помажу у болничким установама при лечењу пацијената повређених у саобраћајним несрећама, а предвиђен је и рад у мртвачницама. Први од тих програма почео је недавно у мртвачници у главном граду Кишињеву, где је учествовало шест мушкараца осуђених за вожњу под утицајем алкохола, а они су помагали мртвозорнику при испитању лешева и учествовали при обдукцијама тако што су уклањали унутрашње органе, пише хрватски Индекс а преноси Танјуг. „Ово искуство подстакло ме је да више никад не седнем пијан за волан, ово је била добра лекција. Мислим да ће ми смрад распадајућег људског меса заувек остати у носницама”, рекао је један од полазника програма. Политика Online - Суров начин на који у Молдавији решавају проблем пијаних возача - рад у мртвачници WWW.POLITIKA.RS КИШИЊЕВ - Рад у мртвачници и у болницама убудуће ће бити казна за возаче које полиција ухвати пијане за воланом у Молдавији. Та земља је увела нови програм сузбијања...

Povodom susreta predstavnika SPC i Carigradske patrijaršije Bez približavanja stava oko Ukrajine Razgovori visokih delegacija SPC i Carigradske patrijaršije krajem prošle nedelje nisu doveli do približavanja stavova oko ukrajinskog crkvenog pitanja, nezvanično saznaje Danas u visokim crkvenim krugovima. Piše: J. T .28. oktobra 2019. Foto: BETAPHOTO/ MILOŠ MIŠKOV SPC se zalaže za sazivanje svepravoslavnog sabora na kome bi se rešio spor Carigradske patrijaršije i Ruske pravoslavne crkve oko ukrajinskog crkvenog problema, dok Carigrad insistira na svom istorijskom pravu da samostalno odlučuje o stepenu autonomije i samostalnosti pomesnih crkava kao u vreme dok je bio „drugi Rim“. Delegacija iz Carigrada je, navodno, izrazila žaljenje zbog izjava pojedinih srpskih vladika da je Fanar pod uticajem svetskih centara moći. Obe delegacije su se složile da takve stavove treba izbegavati i probleme rešavati u miru bez međusobnih optužbi. Carigradska strana tvrdi da je bez obzira na Ukrajinu „bila i ostala za saborsko rešavanje svih problema“. U vrhu SPC nezvanično se tvrdi da su se predstavnici dve sestrinske crkve prošlog petka u patrijarhovoj vili na Dedinju složili da je pitanje Crkve u Makedoniji pod nadležnošću SPC, jer je to navodno i stav Carigrada. Prošlog vikenda pojedini makedonski mediji spekulisali su da je Carigradska patrijaršija pokrenula postupak preispitivanja tomosa iz 1922, kojim je priznala ujedinjenu SPC u Kraljevini SHS na stepenu patrijaršije. Isti izvori u Makedoniji tvrde da je „makedonski crkveni slučaj“ bio glavna tema susreta na Dedinju. U vrhu SPC nezvanično kažu da je povod za dolazak Carigradske delegacije u Beograd ukrajinski crkveni problem, ali da je tokom četvorosatnog razgora bilo reči o različitim pitanjima. Između ostalog i o nedavnoj centralnoj proslavi osam vekova samostalnosti SPC, za koju je srpska strana poziv sestrinskim pomesnim crkvama poslala pa povukla, posle čega je Carigrad u Nikeji i na Fanaru sam organizovao obeležavanje srpskog jubileja na kome, Odlukom srpskog Sinoda, nije bio nikog od srpskih crkvenih visokodostojnika.

Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика View full Странице

Вероватно свима који се у свом животу сусрећу с умирањем, због дужности које обављају и будући сведоци и очевидци, долази у главу мисао – постоји ли критеријум по коме се може оценити која је тешка, а која лака смрт. Постоји ли критеријум по ком се може оценити тај труд који ми улажемо у умирућег болесника? Какву смрт можемо назвати „добром“, „лепом“, те можемо себи поставити „добру“ оцену? Пре свега треба имати у виду да је смрт исто тако иднувидуална, као и живот. Иако је наш задатак у првом реду да елиминишемо бол, схватамо да то није једино што можемо да урадимо за болесника. Наравно, „лака“ је та смрт која наступи у стадијуму прихватања смрти[1], у тзв. стадијуму помирења. Заиста, што се болесник више бори за свој живот, то му је теже умирати, и што је активнија борба то је тежи смртни час.

Савремени свет је, као никада у познатој прошлости, суочен са еколошким проблемом. Животна средина је угрожена, а бројне биљне и животињске врсте нестају или су озбиљно угрожене. На рачун монотеистичких религија, пре свега хришћанства, често се ставља и допринос овом проблему, што није сасвим неистинито. Шта као верујући можемо да кажемо о екологији и шта јудео-хришћански и исламски извори вере говоре о овој теми? На који начин Свето писмо и Куран могу и треба да основ на којем ће они који их узимају као ауторитет своје вере и живота да изграђују свој однос према свету твари у којој живе, свету који им је Бог поверио? View full Странице

Његова Свесветост Патријарх Вартоломеј инсистира на праву Константинопољске цркве да решава украјинско црквено питање без учешћа Московске патријаршије. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Насиље је феномен који је присутан у свим историјским епохама: од Каина и Авеља па до данас. Оно се разликује само у својим појавним облицима. У наше време, поред свих већ познатих облика насиља, све се више говори и о такозваном „електронском насиљу“. Најједноставније речено, то је онај вид насиља који се спроводи уз употребу електронских, или још прецизније, информационо-комуникационих технологија. Но ово одређење није довољно за прецизну идентификацију проблема о коме је реч и потребно је навести барем још неколико специфичних одлика тог вида насиља. Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија View full Странице

Смрт и патња су универзално искуство са којим се сусреће сваки човек. Оне намећу значајна питања која су постављали људи од најранијих времена. Древни списи попут Епа о Гилгамешу, Књиге о Јову, Књиге прор. Авакума или појединих псалама суочавају се са овим питањем на снажан начин, али коначни одговор изостаје, баш као и што изостастаје одговор на Христово питање узвикнуто на крсту. Многи религијски мислиоци и философи покушали су, углавном неуспешно, да одговоре на ова питања. Аутор видеа који је пред вама не претендује на то да ће својим излагањем дати коначан одговор на ова питања. Насупрот тога, полазећи од прихватања недостатности сваког одговора и стога неопходности извесног агностицизма, аутор указује на то да се одговор на ова питања може наћи искључиво у личном суочавању са њима. Зато је овај видао посвећен храбрим, углавном младим, људима који су одлучили да се суоче са овим проблемима на најзахтевнији могући начин, радећи са пацијентима који су терминално оболели. Овај видео је посвећен волонтерима Белхосписа.

Случај финских војника који су у другој половини 2004. године ослобођени војне дужности под дијагнозом да су „зависници од Интернета“ је можда први случај те врсте који је доспео у жижу светске јавности. Већ почетком јула 2005. године у Кини, тачније у државној болници у Пекингу, је почело лечење групе младих људи којима је дијагностикована зависност од компјутерских игара и Интернета: као симптоми наведени су депресија, нервоза, страх, испољавање недруштвености, паника, агресија… Кинеска влада, иначе, има праксу честог затварања играоница и интернет клубова, али више из идеолошких разлога, с обзиром да НР Кина функционише под специфичним видом комунистичке идеологије. До данас је проблем зависности од дигиталних технологија толико узео маха да и у Београду постоје клинике које се баве његовим решавањем. Није реткост да се и свештеницима родитељи обраћају за помоћ у решавању овог проблема њихове деце. Шта у случају зависности од дигиталних средстава можемо да констатујемо узимајући у обзир светоотачко искуство? Проблем зависности уопште Погрешно је изоловати проблем дигиталне зависности (или боље: зависности од употребе дигиталних технологија) од проблема зависности уопште. Постоје, додуше, неке специфичности које га чине посве другачијим, али је срж проблема потпуно иста као код осталих облика зависности – једино је појавна раван различита. Сећам се једног разговора из времена студија информатике, вођеног између двају колега, хришћанина и атеисте. Повод је била хришћанска вера као таква, при чему је атеиста верујућем одмах пребацио „да не може прихватити круте калупе, правила и догме“ које по његовом мишљењу Црква намеће и који ограничавају човекову слободу. Пре конкретног одговора на такав став, верујући колега га је замолио да баци цигарету коју је овај имао у руци, у име исте те слободе за коју се страствено залаже и која је тобоже укинута заповестима Божјим. Збуњен, студент атеистичког гледишта није смогао снаге то да учини, на шта му је саговорник једноставно рекао да је слобода једино у односу према греху, те да вера и испуњавање заповести Божјих не поробљава, већ ослобађа. Проблем зависности уопште треба посматрати у односу на људску природу, тачније у односу на оно што није њено – страсти као извитоперене енергије. Није роб онај који је у веригама и заточеништву земаљском, већ је роб и зависник онај који је спутан грехом и страстима које му окивају вољу. Књига Постања сведочи како је човек створен као слободан и независтан у смислу одлуке да прихвати или не прихвати иницијативу Божију. Једина зависност постоји у равни онтологије (бити жив, што није могуће ван заједнице са Богом), али не и у равни воље и одлуке. Међутим, првостворени човек управо слободном вољом чини противприродан покрет и, уместо ка животу, усмерава се ка смрти. Слобода као највећи дар Божији, којим је човек постепено требало да се успиње до висина обожења, искоришћена је тако на сопствену пропаст. А управо у дубинама хришћанског појма слободе налази се кључ за решавање проблема зависности какву све чешће срећемо међу нашим савременицима. Хришћански појам слободе Хришћански појам слободе је далеко дубљи него у било којој религији или, пак, философској доктрини. На жалост, често је управо код хришћана присутан легалистички појам слободе, појам чисто друштвено-политичког карактера који слободу види у равни избора потврде или негирања између датости кроз неке постојеће опције. Међутим, хришћански појам слободе представља не само слободу као избор између да и не, већ у свом савршеном виду представља слободу као Да. О чему је реч? Једино потпуно слободно биће је Тројични Бог коме од вечности ништа не сапостоји и не постоји никаква нужност која би била изнад Њега и која би га условљавала и ограничавала. Могли бисмо рећи да је Бог савршено, апсолутно слободно биће, али да нам је веома тешко да људским појмом слободе објаснимо било шта што се тиче унутартројичне егзистенције. Православна Црква учи да Бог Отац од вечности, ванвремено рађа Сина (Логоса) и исходи Духа Светог и да сва три различита Лица Свете Тројице имају једну природу, вољу и енергију. Тајну Свете Тројице људском роду открива Оваплоћени Логос, Богочовек Исус Христос, који нам такође открива и тајну слободе којој човек треба да тежи. Наиме, испуњавајући Очеву вољу до саме смрти на Крсту (Филип 2, 8), Христос нам показује да је савршена слобода непоколебљиво Да према вољи Божијој (2Кор 1, 19). Човек је створен као икона Божија и призван је да се оствари као слободно биће у пуноћи. У делима великих отаца какав је свети Симеон Нови Богослов примећујемо да се слобода доживљава као незадржив полет ка Богу. Наиме, сваки хришћанин је призван да својим животом оствари оно што му је од Бога дато као циљ у смислу обожења. Стога љубав и слобода за хришћанина не представљају просто неке моралне категорије, већ нешто без чега спасење није могуће, управо начин постојања и уподобљавања Богу, остваривања заједнице са Њим и избављања од смрти. Без слободе оличене у заједници љубави није могуће остварити икону Божију у себи и узвести је до подобија, није могуће узрасти у аутентичну личност којој ће сусрет са Господом бити светлост, а не тама. То је слобода у Духу Светом, слобода више реалности којом нас је Христос ослободио и учинио усиновљеницима Божијим по благодати. За остварење такве слободе потребан је велики труд воље и напор духа (јер је после пада људска воља ослабљена), а пре свега утеловљење у заједницу Цркве која је Тело Христово. То је оно што називамо подвижничким животом у Христу, у смислу добровољног испуњавања заповести Господњих и активног покушаја човека да своју вољу усагласи са вољом Божијом. То је управо и природно стање људског бића – велико Да према обожењу! Проблем зависности од дигиталних технологија Дошли смо до закључка да пут слободе у заједници љубави није робовање правилима, како то заједљиво пребацује атеистичка пропаганда, већ пут који у крајњој инстанци води до најпотпуније могуће слободе, односно њеног остварења у потврдном смислу у односу према Богу и ближњем. Узевши то у обзир, покушајмо да анализирамо проблем о коме је у тексту реч. Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу. Само је једно потребно… По ко зна који пут, поучени животним искуствима која су пред нама, постављамо питање критичког, расудљивог односа према информационим технологијама, али и према свему осталом што пред нама стоји као могућност избора. Човек може постати зависник не само од психоактивних супстанци (дроге), већ и од одређене хране и пића, маркираног одела, друштвеног статуса… па чак и од дигиталних технологија, као што видимо. На таква искушења су у одређеној мери имуни људи (само)критичке свести, интелектуалци у правом смислу те речи, с обзиром да прави интелектуалац није човек који пуно зна – то је можда обавештајац или енциклопедиста – већ онај који уме критички да размишља и користи свој интелект. Но у потпуности се овај проблем може решити једино пребивањем у истинској слободи „којом нас је Христос ослободио“ (Гал 5, 1). Ко се те слободе удостоји, неупоредиво је превазишао сваку врсту расуђивања која потиче од категорија разума. На жалост, данашњи човек је све поставио наопачке: ступио је у псеудооднос са виртуелним светом, а за своје ближње је оставио принцип корисности што је директно довело до отуђења и технолошке зависности. Проблем може бити донекле ублажен специјализованим клиникама, али не може бити потпуно решен ван остваривања иконе Божије коју сваки човек има у себи. Једина истинска слобода је она коју нам је Христос показао и коју су Његови Светитељи посведочили – ова слобода као Да према Богу и извршавању Његове Воље и заповести једини је излаз за све човекове зависности, па тако и за технолошку. Из: Човек и информационе технологије (2013) *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 921/922 (2005). Извор: Човек и технологија View full Странице

Црква је једна. И то јединство је сама њена суштина. Црква је јединство, јединство у Христу, „јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4, 3). Црква је била и јесте створена у свијету управо зарад јединства и заједнице – „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Црква је једно „тијело“ – она је организам и Тијело Христово. „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело“ (1. Кор. 12, 13). И само у Цркви је аутентично и право заједништво и једиство могуће и изводљиво, кроз тајну Христове љубави, кроз преображујућу моћ Духа, у слици и подобију Свете Тројице. Тако јесте и тако треба да буде. Но, јединство није израз или откриће које се десило унутар хришћанске историје. Оно једино остаје као нерјешен проблем и њено ријешење осцилира напријед назад, помјерајући се према крајњој есхатолошкој граници. У хришћанском искуству нема јединства. Хришћанство трпи подјелу- и не само подјелу већ разилажење, невољу и борбу. У хришћанској историји не видимо више јединства и слоге него у спољашњој, не-хришћанској историји. У хришћанском друштву, не само да подијеле које деморалишу и разарају „природни“ поредак живота, нису поништене или превазиђене – већ и расна и национална нетрпељивост није помирена или угашена (упоредимо са тзв. „филетизмом“ ). Штавише у самој хришћанској доктрини, у вјери у Христа, постоје темељи за међусобно отуђење, раздвајање и нетрпељивост, за непомирљиве доказе, за отворено непријатељство. Хришћански свијет је подијељен не само по питањима овога свијета, него и по питању самога Христа. Међу хришћанима, вјерним његовом имену, нема слоге по питању њега, његових дела и његове природе. То је камен спотицања и искушење. Црква је једна недјељива у свом јединству. Али хришћански свијет је у расцијепу и подјељен. Исус Христос је „исти јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13, 9). Али хришћани се разилазе по питању Њега, и не само што мисле другачије већ и вјерују дручачије. И своју наду постављају на другачије ствари. Али не, Црква није подијељена, не бјеше подјељена, не дијели се. Црква није подијељена и не дијели се. И сама ријеч „црква“ у строгој и прецизној употреби, не подноси и нема облик множине – осим у фигуративном и пренесеном значењу. Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере. Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини. Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост. Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ. Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости. Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18. Превод: Стојана Валан View full Странице

Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја за Политику -Ваша Светости, изјавили сте да ће ускоро СПЦ званично огласити о томе шта мисли о Косову и Метохији и будућности српског народа. Стиче се утисак да СПЦ сувише чека. Да ли сам у праву? Пре свега желео бих да укажем на једну забуну којoj у јавном животу подлежу многи, али не и православни верници. Наиме, по аналогији са претходним периодом, многи од Синода, Сабора, од Патријарха, као најважнијих органа Цркве, очекују да о неком политичком питању дају свој суд или своје мишљење, па да тог суда треба да се држе сви чланови Цркве. То је потпуно погрешно и у исто време нереално. Синод и Сабор нису никакав Централни комитет партије који прописују опште обавезујуће политичке ставове. То није посао Цркве. Црква се бави вечним питањима: спасењем човека и света, вером у Господа Исуса Христа, у Јеванђеље. Црква води човека ка Царству Небеском. На том путу указује на вечне вредности... Једно од таквих питања, којима се бави Црква је, на пример, питање светиње живота; неповредивости светиње живота од зачећа до смрти. То је питање вере о којем сви верници треба да имају исти став, исто мишљење. О Косову и Метохији Црква говори једно исто од Косовског боја и Светог Кнеза Лазара до данашњег дана. Српска Црква никада није одступила са Косова и Метохије. Никада. Увек је била тамо са верним народом. Било српске државе на Косову и Метохији или не. Тако је и данас. Широм Старе Србије служи се Божанска служба. Поју и славе Господа нашег монаси и монахиње, свештенство са верним народом. Није им лако, далеко од тога, али поју и моле се Васкрслом Господу. О актуелним питањима, опстанка државе на том најсветијем делу наше територије, ја сам, не једном говорио у јавности. И пре него што је председник позвао на дијалог о том питању, апеловао сам да нико не сме да се сагласи са отуђењем Косова и Метохије. Ако неко нешто силом узме, то се може вратити, надамо се мирним путем, али ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом и Метохијом. Какав јаснији и конкретнији став Српске Цркве је потребан? Или можда речи патријарха српског нису довољно званичне? -Епископ бачки Иринеј је наговестио да би за СПЦ та “црвена линија” била Бриселски споразум, док су митрополит Амфилохије и више владика потписали “Апел о одбрани Косова и Метохије”, залажући се за замрзнути конфликт. Хоће ли СПЦ успети да, без подела, формулише заједнички став о Косову? Нема битне разлике у ономе што каже један или други владика. Нема, као што рекох, битне разлике у томе шта Црква о Косову и Метохији говори и за шта се залаже од Светог Кнеза Лазара до данас. Црква се не сврстава уз политичке странке и њихова документа. Црква може и хоће да подржи државу, односно државне органе када види да се труде да заштите по народ пресудне интересе, а председник и други државни органи, у погледу очувања Косова и Метохије воде велику, тешку и праведну борбу. То лично видим и знам. -Рекли сте да се посебно уздате у помоћ Русије и Руске Православне Цркве у очувању Косова. Да ли сте о томе детаљније разговарали са руским патријархом Кирилом? Крајем прошле године био сам у Москви на једној важној прослави сестринске Руске Цркве. Имао сам прилику да о Косову и Метохији разговарам са Патријархом Кирилом, али и са председником Путином и дугим одговорним личностима. Руска Црква је кроз претходне векове, али и последњих пар деценија наших страдања и искушења била са нама. Сетимо се да је у јеку бомбардовања, 1999. године, у Србију дошао блажене успомене Патријарх Алексије II да пружи помоћ и изрази љубав руског народа и Цркве. Руска држава тада није пратила Руску Цркву, али данас је ситуација другачија. Руска држава ће бити уз нас онолико колико ми будемо спремни да штитимо сопствене интересе. Молим се Господу да нас укрепи на том путу. -Поменули сте да Вам не смета што Србију сматрају “малом Русијом” и да Вам је и драго што нас тако зову. Али, стратешко опредељење Србије је улазак у ЕУ. Како мислите да ће Брисел, а нарочито Вашингтон, прихватити “мале Русе”? Како год се ми поставили поједине западне силе ће нас сматрати „малим Русима“. То и не зависи толико од нас. Ми смо Словени, православни, као и браћа Руси. Језици су нам слични, култура утемељена на истим вредностима. Такође поштујем и стратешко опредељење наше државе за интеграцију у заједницу европских народа. Српски народ је стари европски народ, са древном државом. Европа није само на западу. Европски народи живе од Атланског до Тихог океана и сви ти народи су животно заинтересовани да живе мирно и да међусобно сарађују. Када би самостално одлучивали то би се могло и остварити. Верујем да је тако. -Какво је Ваше мишљење о нацрту новог устава СПЦ и да ли ће се он наћи на дневном реду Сабора? Медији су спекулисали да се противите новом начину избора патријарха гласањем епископа. Може ли такав избор створити интересне савезе у епископату? Када Ви као новинар препознајете да постоје медијске спекулације, како ја да назовем тај манир новинара да приписују појединцима, па и мени, много тога што нисам рекао? Велики труд је уложила комисија за нови устав Цркве. Текст ће се свакако наћи на дневном реду Сабора. То је радни документ. Предвиђено је да епископи дају своје мишљење о појединачним решењима, примедбе и сугестије. Када све буде усаглашено, Сабор ће усвојити нови Устав. Да ли ће то бити на предстојећем заседању, видећемо. Заиста би било некоректно према браћи архијерејима да се ја о појединим предложеним решењима изјашњавам преко новина. -Хоће ли се по том нацрту, после Мајског сабора, СПЦ звати – Српска Православна Црква – Пећка патријаршија? Одувек се звала, зове се и зваће се. Пећки патријарашки престо историјско је, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве. Стога друго, историјско име Српске православне цркве било је и јесте Пећка Патријаршија. -Колико Вас је изненадила одлука Бугарске Православне Цркве да заступа интересе непризнате Македонске цркве и видите ли у тој одлуци политичке упливе? Околности су такве да мало шта човека данас може да изненади. Искрено, не видим никакву могућност да Бугарска православна црква може на било који начин да помогне расколничкој јерархији у Скопљу. Они, евентуално, могу да помогну сами себи уколико би се вратили на Нишки споразум из 2002. године. Али, треба имати у виду да се ситуација од 2002. године до данас битно променила. На том подручју, које као што видимо још увек нема ни признато име, постоји канонска Православна Црква, преко Српске Цркве у јединству са васељенским православљем. То је аутономна Охридска Архиепископија, са поглаваром, епископима, свештенством, верним народом. Упркос томе што су страдали, хапшени, прогањани, остали су верни јединству Православне Цркве. То су чињенице које не занемарујемо. -Зашто СПЦ није осудило понашање неколико свештеника који су учествовали у трговини наркотицима? Критичари СПЦ сматрају да епископи и свештенство не деле судбину сиромашног народа. Како оцењујете те критике? Згрожен сам поступцима тих свештеника. У исто време их и најискреније жалим. То је заиста трагично. Са једне стране Црква лечи у својим камповима и објектима на стотине младића и девојака, који су жртве дрога, који су отровани дрогама. Црква се труди да их излечи и изведе на прави пут. Многима од њих Црква помаже и после изласка из кампова, налази им запослење, брине за њих. Али са друге стране, имамо двојицу који шверцују дрогу. Једно је сигурно: када државни суд донесе своју пресуду, следи и праведна пресуда црквеног суда. То је правило. Не верујем да ће та двојица остати свештеници. -Хоћете ли се срести са новим командантом НАТО базе Бондстил Ником Дучићем? Ако се то којим случајем догоди, шта бисте му рекли? Чујем да је рекао да је поносан на своје српско и православно порекло. То је веома лепо. Са друге стране он је амерички војник, официр. Довољно је да поступа по савести. Ни једном војнику није лако када стигне наредба, а он треба да је изврши. У НАТО агресији учествовао је извесни пуковник Карамарковић, маринац. Има и другачијих примера. Одликовали смо, недавно, господина Рицудиса, брата Грка који је одбио да учествује у агресији на православну браћу, због чега је касније претрпео многе невоље. -Који су највећи проблеми нашег друштва и каква је Ваша порука верницима и грађанима поводом великог хришћанског празника Васкрса? Неколико последњих година, можда и дуже, Црква у својим најважнијим документима, посланицама које упућује вернима о Божићу и Васкрсу, упорно и доследно указује на проблем наталитета. Много више Срба умре него што се рађа. Када додамо и оне младе људе, који су духовни, интелектуални и биолошки потенцијал, а одлазе да траже срећу у Западној Европи и прекоморским земљама, видимо да смо у опасности да нам се држава испразни. То је највећи српски проблем. На срећу, тргли смо се. Наша држава је недавно донела значајне мере које треба да охрабре младе да заснивају породице, рађају децу. Свако добронамеран се радује таквом прегнућу. Опстаће наш народ! Васкрсење Христово, празник је живота, празник победе живота над смрћу, над свим невољама и искушењима. Жив је Бог наш, Њему треба да се окренемо, Њега да сретнемо у срцима својим! Нека наша вера и живот буду делатни. Волимо се и помажимо једни другима. У сусрету са васкрслим Господом, у Његовом загрљају, све невоље и искушења лако ћемо савладати! Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Александар Апостоловски Извор: Српска Православна Црква View full Странице