Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'приступна'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  2. Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  3. У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Високопреосвештенства, високоуважени представници наших сестринских Цркава, Ваша Преосвештенства, високоуважени представници дипломатског кора, високопреподобни и високопречасни оци, веома љубљена браћо и сестре у Христу Спаситељу: Свети пророк Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? И Исаија рече: Ево мене, пошаљи мене Господе. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11). Данас и ја желим са светим Исаијом да кажем пошаљи мене Господе! Али задржава ме други глас пророка Мојсеја који је молио Господа да не шаље њега јер није речит и да пошаље некога способнијег. Глас светог пророка Исаије је пун љубави према Богу, пун љубави према народу Божјем и према ближњему и пун вјере и наде; глас светог пророка Мојсеја је пун смирења и послушања и кротости. Оба та гласа се чују у мојој души и они се данас уједињавају одлуком и савјетом наше свете Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије. Захваљујем Светом Архијерејском Сабору наше Цркве на челу са његовом Светошћу Патријархом Иринејем што је донио одлуку да мене недостојног пошаље овом народу Божјем и постави за првог епархијског архијереја наше помјесне Цркве у Јужној и Централној Америци. Свети Сабор наше Цркве је процијенио да је дошла пуноћа времена да се оснује епархија и под ”Јужним Крстом” у овом најзападнијем кутку васељене. Бити први епархијски епископ на овом континенту наше древне помјесне цркве, која идуће године пуни 800 година трајања, је велика част и привилегија али и велика обавеза и одговорност и веома тежак задатак. Тежак је тај задатак због деценијског нередовног стања у црквеним заједницама нашег народа овдје, кроз одсутство или мали број свештенослужитеља, које је имало као последицу удаљавање људи нашег поријекла од своје, вјере, традиције, културе, језика… Тежак је он и због глобалне економске и политичке кризе која је, нарочито захватила земље овог континента. Тежак је тај задатак и због модерних трендова у култури због многих покрета за ”права” човјека који су често потпуно супротни библијском откровењу. Опет као у свему утјешавају нас ријечи нашег Спаситеља: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако”. Дакле, тако се и наша помјесна Црква Пећке Патријаршије, као и многе друге помјесне православне Цркве, проширује на сву Васељену, подвлачећи још једном да је спасење човјека и човјечанства Васељенски задатак који Бог испуни кроз његовог љубљеног Сина и Спаситеља Исуса Христа а који он савршује Духом Светим у својој светој Православној Цркви. ”Идите и научите све народе Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…” рекао је својим ученицима једини и васељенски Спаситељ свих народа и људи. Христос је тим ријечима заувијек установио Васељенски карактер – ”Глобализам” Цркве, и Црква се не може о њега оглушити. Јеванђелска свјетлост треба да огрије сваки народ и сваког човјека и то је воља нашег Спаситеља и заповијест: ”идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље свакоме створењу” (Марко 16, 15). За вријеме свог боравка на Земљи Христос углавном није напуштао границе Обећане Земље, тадашње Палестине, осим кратких излета у њој сусједне земље. Али како читамо у учењу Цркве у вријеме свога крсног страдања, смрти и Васкресења Христос је душом својом испуњеном Божанством ушао у ад да порази државу смрти и дарује људим живот и истинску слободу. Или како се тамо каже Христос је ушао у дубине Земље да би све испунио. И ту нам се открива тајна Васељенског дјела Христовог домостроја Спасења. Он који се кретао у једној локалној географској карти земље Палестине постаје глобални Спаситељ свих људи. Ту велику тајну ћемо покушати да опишемо кроз икону Њутн Лајбницове формуле, формуле која повезује дејство унутар неког тијела са дејством на површини тог тијела. Дакле док Христос дјелује унутар Земље, у срцу и дубини Земље, као једног лоптастог тијела то Његова Света Црква дјелује на површини тог тијела то јест на сфери. Њутн Лајбницова Формула између тих дејстава поставља једнакост. Ви чујете? поставља једнакост! Тако се на један мистичан начин дјеловање Цркве Христове у историји повезује са Крсно – Васкрсном Жртвом нашег Спаситеља. Зато се истинита Црква с правом назива мученичка Црква. Али је она и Црква Васкресења. Једна госпођа, која се представила као инославна хришћанка неког од праваца протестантизма, питала ме је зашто носим крст ако је Христос Васкрсао. Каже она, ми живимо у ери Духа Светога и нама не треба Крст. Одговорио сам контра питањем, да рекао сам Христос је заиста Васкрсао али да ли смо ја и ти васкрсли? Ми заиста живимо у времену Духа Светога који дјелује кроз свету Цркву али нам он доноси оно што је Христово – Христову Крсно- Васкрсну Жртву нарочито кроз Свете Тајне које се дотичу усана наших и узимају безакоња наша. Светим Духом Христос дјелује кроз своју Свету Цркву у сваком времену и простору и то дјеловање је једнако по сили и снази и значају како у Јерусалиму тако и на Православном Балкану тако и овдје у Јужној Америци и свуда на земљином шару. Дакле Спасење је већ извршено али се оно и даље савршава, то је антиномија и тајна Крста Христовога којим се ми једино хвалимо заједно са светим апостолом народа Павлом. У том тежком задатку на њиви Господњој хвала Богу нијесмо сами. На првом мјесту са нама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов. Без благослова Цркве нека се нико не усуди да себи присваја звања и чинове, и да се мијеша у црквене ствари, како што неки и чине и тиме лијепим ријечима али срцем поквареним збуњују и смућују народ и обмањују оне који им олако повјерују. Учи нас свети апостол Павле да ако нам и анђео са неба донесе науку различиту од учења Цркве да га не примамо. Са нама су даље дјело и поука и молитва наших предходника, архимандрита Доситеја који је сада епископ Британско- скандинавски, епископа Митрофана садашњег епископа канадског и блаженог спомена попа Радојице Поповића и свих свештенослужитеља који се овдје потрудише да унаприједе црквени живот на овом континенту. Нарочито је са мном молитва и благослов мог духовног оца и учитеља високопреосвећеног архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског и Приморског г. Амфилохија из чије руке данас примам овај владалачки жезал. Њега и са правом сматрамо оснивачем или иницијатором оснивања ове нове епархије наше помјесне Цркве. Митрополит Амфилохије је овдје први пут дошао негдје 2007 године и као пастир добри који тражи своју изгубљену овцу и као милостиви самарјанин који не оставља човјека у невољи, није се оглушио о жеље и вапаје и вјеру овдашњег народа Божјега него га је прихватио у своја очинска њедра и на сваки начин се потрудио да помогне нарочито да се душа овога народа, прије свега нашега националнога поријекла, обнови у истинској вјери. Обнављајући Цркве и манастире, установио је парохије и поставио свештенике, неуморно путујући по огромним просторима Јужне и Централне Америке. Владика Амфилохије је надахнут на ову мисију и молитвама нашег заједничког оца и пастира светог Саве и светог Василија Острошкога, јер су поред Бога и Богородице имена њих двојице нарочито присутна у молитви овдашњег народа. Ја ћу се, са мојим скромним могућностима, трудити у свему да наставим то добро дјело нашег духовног оца и архипастира Митрополита Црногорског и Приморског Амфилохија. Са мном су даље сви моји сарадници у клиру наше епархије од којих су већина данас овдје и доносе нам благослове поред Србије и Црне Горе и Аргентине и из Бразила, Чилеа, Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Гватемале, Доминикане, Панаме, Ел Салвадора, Костарике… Са нама је даље народ Божји овога континента чији су се преци и они као њихови наследници старали и старају да сачувају вјеру православну, своју културу, традицију и језик и изграде многе православне богомоље широм Јужне и Централне Америке. Нећу набрајати њихова имена, јер их само Бог зна, да не бих у незнању заборавио неког од њих. Тај њихов рад је припремио и омогућио да се догоди и овај наш данашњи празник. Народе Божији мислим да се данас ваши преци радују на небесима у овом дану, у овом дану када славимо и славно Успење Мајке Божије, јер заједно са душом Богородице Господ уздиже ка небу душу и срце и овога народа. У Богу нема живих и умрлих него су сви живи, и сви заједно учествујемо у овом литургијском догађају, ту су са нама душе наших предака ту је и душа Сава Кривокапића чији је унук свештеник Момчило дошао са намјером да његове земне остатке после скоро 80 година од његове смрти пренесе у стари крај. То још једном свједочи о нашем нераскидивом јединству у Христу. Нека вас све Бог благослови народе Божији нека Бог насели ваше преминуле претке у Царство Небеско а вама и вашим потомцима дарује свако добро и привремено и вјечно. Са нама су и друге нама сестринске Православне Цркве које одавно дјелују на овом континенту, као што су наша Мајка Црква Константинопољска Патријаршија, Антиохијска П., Московска П., Загранична Руска Црква, Америчка Православна Црква и друге; са којима вјековима заједно радимо на истој њиви Господњој. Заједно дакле са вама предстоји нам прво да радимо на обнављању вјере код људи нашег поријекла, традиције и културе. Као друго, не служећи се јефтиним прозелитизмом, морамо бити отворени за све оне људе било које расе, нације, културе или религије који истински желе да се упознају са Православљем и приме истиниту вјеру Православну. Као треће, али не мање важно треба изграђивати добре односе са другим инославним Црквама које дјелују на овом континенту, нарочито са римокатоличким хришћанима, да би се кроз дијалог и сарадњу учвршћивало наше узајамно поштовање. Као четврто, живећи у земљама Јужне и Централне Америке требамо се молити за просперитет и напредак у свему свих народа који у њима живе. Знајући да је вјера без добрих дјела мртва, морамо се старати да нашу вјеру увијек поткријепимо добрим дјелима јеванђелске љубави и милосрђа према нашим ближњима. Драга браћо и сестре црквена јерархија је неопходна, јер се циљ Цркве постиже само помоћу ње. Без ње не може бити цркве, нити она може обављати своју спасоносну службу. Св. Игњатије Богоносац тврди: “Без јерархије нема Цркве”. Кипријан Картагенски каже: “Епископ је у цркви и црква је у епископу. Ко није у јединству са епископом, тај није у Цркви”. Због тога паства треба да се повињава јерархији и да је слуша. Сам Спаситељ каже апостолима, а преко њих и јерархији: “Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче”; “Ко вас прима мене прима а који прима мене, прима онога који ме је послао”(Лук. 10, 16; Мат. 10, 40). С друге пак стране, пастири су обавезни да уче своје стадо, духовно управљају њиме и свршавају за њих свештенодејства, и прије свега да буду угледи стаду кроз примјер доброг живљења у Христу. Љубав треба да уједињује јерархију и вјерне. И једни и други заједнички треба да решавају сва важнија питања која се тичу цркве. Климент Римски каже: Као што глава у тијелу без ногу не значи ништа, тако и ноге без главе. И мали делови у телу потребни су и корисни за цијело тијело. Тако и у Цркви: Ни велики без малих ни мали без великих не могу постојати. Уједињени доносе обострану корист. Поред осталих функција улога епископа је нарочито важна као фактора уједињења, обједињена, окупљања стада Христовога. Јер Христос и хоће да сви једно буду као што је он једно са својим Оцем Небеским. Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви у хришћанској заједници? Христос нам је дао и учење о љубави и заповиједио нам да љубимо ближњег као самога себе, али то учење о љубави неби било само за себе довољно, ако нам Господ неби дао и силу да га извршимо. Сјетимо се литургијског возгласа који каже: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и Причастије Светога Духа да буде са свима вама. У неким преводима стоји и заједница Светога Духа. Али заједница и друштава има много и те заједнице и друштва могу бити основане на различитим принципима и са различитим циљевима. Црквена заједница се формира због причастија Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса Нашега Исуса Христа и обратно то причастије Богом форми ра и утврђује ту заједницу и чини је вјечном. Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. И Обратно без причешћа нема ни црквене заједнице. На тај начин, по Христовом учењу, и по благовијести светих отаца, истински живот је могућ само при тијесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тијело Цркве. Сабрао нас је овдје Господ и његова Света Мајка у овом Светом Храму који као да је пренијет из древне Светиње Студеничке ”Мајке свим Црквама” овдје смо, на самом крају земљиног шара, под Јужним Крстом, и наша је молитва Богу и Пресветој Богородици да овај Саборни Храм Рођења Богородице буде и сам Мајка свим Црквама у нашој новој Епархији, Амин Боже Дај. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и причастије Светога Духа да буде са свима Вама. Амин. Извор: Српска Православна Црква
  4. У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Високопреосвештенства, високоуважени представници наших сестринских Цркава, Ваша Преосвештенства, високоуважени представници дипломатског кора, високопреподобни и високопречасни оци, веома љубљена браћо и сестре у Христу Спаситељу: Свети пророк Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? И Исаија рече: Ево мене, пошаљи мене Господе. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11). Данас и ја желим са светим Исаијом да кажем пошаљи мене Господе! Али задржава ме други глас пророка Мојсеја који је молио Господа да не шаље њега јер није речит и да пошаље некога способнијег. Глас светог пророка Исаије је пун љубави према Богу, пун љубави према народу Божјем и према ближњему и пун вјере и наде; глас светог пророка Мојсеја је пун смирења и послушања и кротости. Оба та гласа се чују у мојој души и они се данас уједињавају одлуком и савјетом наше свете Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије. Захваљујем Светом Архијерејском Сабору наше Цркве на челу са његовом Светошћу Патријархом Иринејем што је донио одлуку да мене недостојног пошаље овом народу Божјем и постави за првог епархијског архијереја наше помјесне Цркве у Јужној и Централној Америци. Свети Сабор наше Цркве је процијенио да је дошла пуноћа времена да се оснује епархија и под ”Јужним Крстом” у овом најзападнијем кутку васељене. Бити први епархијски епископ на овом континенту наше древне помјесне цркве, која идуће године пуни 800 година трајања, је велика част и привилегија али и велика обавеза и одговорност и веома тежак задатак. Тежак је тај задатак због деценијског нередовног стања у црквеним заједницама нашег народа овдје, кроз одсутство или мали број свештенослужитеља, које је имало као последицу удаљавање људи нашег поријекла од своје, вјере, традиције, културе, језика… Тежак је он и због глобалне економске и политичке кризе која је, нарочито захватила земље овог континента. Тежак је тај задатак и због модерних трендова у култури због многих покрета за ”права” човјека који су често потпуно супротни библијском откровењу. Опет као у свему утјешавају нас ријечи нашег Спаситеља: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако”. Дакле, тако се и наша помјесна Црква Пећке Патријаршије, као и многе друге помјесне православне Цркве, проширује на сву Васељену, подвлачећи још једном да је спасење човјека и човјечанства Васељенски задатак који Бог испуни кроз његовог љубљеног Сина и Спаситеља Исуса Христа а који он савршује Духом Светим у својој светој Православној Цркви. ”Идите и научите све народе Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…” рекао је својим ученицима једини и васељенски Спаситељ свих народа и људи. Христос је тим ријечима заувијек установио Васељенски карактер – ”Глобализам” Цркве, и Црква се не може о њега оглушити. Јеванђелска свјетлост треба да огрије сваки народ и сваког човјека и то је воља нашег Спаситеља и заповијест: ”идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље свакоме створењу” (Марко 16, 15). За вријеме свог боравка на Земљи Христос углавном није напуштао границе Обећане Земље, тадашње Палестине, осим кратких излета у њој сусједне земље. Али како читамо у учењу Цркве у вријеме свога крсног страдања, смрти и Васкресења Христос је душом својом испуњеном Божанством ушао у ад да порази државу смрти и дарује људим живот и истинску слободу. Или како се тамо каже Христос је ушао у дубине Земље да би све испунио. И ту нам се открива тајна Васељенског дјела Христовог домостроја Спасења. Он који се кретао у једној локалној географској карти земље Палестине постаје глобални Спаситељ свих људи. Ту велику тајну ћемо покушати да опишемо кроз икону Њутн Лајбницове формуле, формуле која повезује дејство унутар неког тијела са дејством на површини тог тијела. Дакле док Христос дјелује унутар Земље, у срцу и дубини Земље, као једног лоптастог тијела то Његова Света Црква дјелује на површини тог тијела то јест на сфери. Њутн Лајбницова Формула између тих дејстава поставља једнакост. Ви чујете? поставља једнакост! Тако се на један мистичан начин дјеловање Цркве Христове у историји повезује са Крсно – Васкрсном Жртвом нашег Спаситеља. Зато се истинита Црква с правом назива мученичка Црква. Али је она и Црква Васкресења. Једна госпођа, која се представила као инославна хришћанка неког од праваца протестантизма, питала ме је зашто носим крст ако је Христос Васкрсао. Каже она, ми живимо у ери Духа Светога и нама не треба Крст. Одговорио сам контра питањем, да рекао сам Христос је заиста Васкрсао али да ли смо ја и ти васкрсли? Ми заиста живимо у времену Духа Светога који дјелује кроз свету Цркву али нам он доноси оно што је Христово – Христову Крсно- Васкрсну Жртву нарочито кроз Свете Тајне које се дотичу усана наших и узимају безакоња наша. Светим Духом Христос дјелује кроз своју Свету Цркву у сваком времену и простору и то дјеловање је једнако по сили и снази и значају како у Јерусалиму тако и на Православном Балкану тако и овдје у Јужној Америци и свуда на земљином шару. Дакле Спасење је већ извршено али се оно и даље савршава, то је антиномија и тајна Крста Христовога којим се ми једино хвалимо заједно са светим апостолом народа Павлом. У том тежком задатку на њиви Господњој хвала Богу нијесмо сами. На првом мјесту са нама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов. Без благослова Цркве нека се нико не усуди да себи присваја звања и чинове, и да се мијеша у црквене ствари, како што неки и чине и тиме лијепим ријечима али срцем поквареним збуњују и смућују народ и обмањују оне који им олако повјерују. Учи нас свети апостол Павле да ако нам и анђео са неба донесе науку различиту од учења Цркве да га не примамо. Са нама су даље дјело и поука и молитва наших предходника, архимандрита Доситеја који је сада епископ Британско- скандинавски, епископа Митрофана садашњег епископа канадског и блаженог спомена попа Радојице Поповића и свих свештенослужитеља који се овдје потрудише да унаприједе црквени живот на овом континенту. Нарочито је са мном молитва и благослов мог духовног оца и учитеља високопреосвећеног архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског и Приморског г. Амфилохија из чије руке данас примам овај владалачки жезал. Њега и са правом сматрамо оснивачем или иницијатором оснивања ове нове епархије наше помјесне Цркве. Митрополит Амфилохије је овдје први пут дошао негдје 2007 године и као пастир добри који тражи своју изгубљену овцу и као милостиви самарјанин који не оставља човјека у невољи, није се оглушио о жеље и вапаје и вјеру овдашњег народа Божјега него га је прихватио у своја очинска њедра и на сваки начин се потрудио да помогне нарочито да се душа овога народа, прије свега нашега националнога поријекла, обнови у истинској вјери. Обнављајући Цркве и манастире, установио је парохије и поставио свештенике, неуморно путујући по огромним просторима Јужне и Централне Америке. Владика Амфилохије је надахнут на ову мисију и молитвама нашег заједничког оца и пастира светог Саве и светог Василија Острошкога, јер су поред Бога и Богородице имена њих двојице нарочито присутна у молитви овдашњег народа. Ја ћу се, са мојим скромним могућностима, трудити у свему да наставим то добро дјело нашег духовног оца и архипастира Митрополита Црногорског и Приморског Амфилохија. Са мном су даље сви моји сарадници у клиру наше епархије од којих су већина данас овдје и доносе нам благослове поред Србије и Црне Горе и Аргентине и из Бразила, Чилеа, Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Гватемале, Доминикане, Панаме, Ел Салвадора, Костарике… Са нама је даље народ Божји овога континента чији су се преци и они као њихови наследници старали и старају да сачувају вјеру православну, своју културу, традицију и језик и изграде многе православне богомоље широм Јужне и Централне Америке. Нећу набрајати њихова имена, јер их само Бог зна, да не бих у незнању заборавио неког од њих. Тај њихов рад је припремио и омогућио да се догоди и овај наш данашњи празник. Народе Божији мислим да се данас ваши преци радују на небесима у овом дану, у овом дану када славимо и славно Успење Мајке Божије, јер заједно са душом Богородице Господ уздиже ка небу душу и срце и овога народа. У Богу нема живих и умрлих него су сви живи, и сви заједно учествујемо у овом литургијском догађају, ту су са нама душе наших предака ту је и душа Сава Кривокапића чији је унук свештеник Момчило дошао са намјером да његове земне остатке после скоро 80 година од његове смрти пренесе у стари крај. То још једном свједочи о нашем нераскидивом јединству у Христу. Нека вас све Бог благослови народе Божији нека Бог насели ваше преминуле претке у Царство Небеско а вама и вашим потомцима дарује свако добро и привремено и вјечно. Са нама су и друге нама сестринске Православне Цркве које одавно дјелују на овом континенту, као што су наша Мајка Црква Константинопољска Патријаршија, Антиохијска П., Московска П., Загранична Руска Црква, Америчка Православна Црква и друге; са којима вјековима заједно радимо на истој њиви Господњој. Заједно дакле са вама предстоји нам прво да радимо на обнављању вјере код људи нашег поријекла, традиције и културе. Као друго, не служећи се јефтиним прозелитизмом, морамо бити отворени за све оне људе било које расе, нације, културе или религије који истински желе да се упознају са Православљем и приме истиниту вјеру Православну. Као треће, али не мање важно треба изграђивати добре односе са другим инославним Црквама које дјелују на овом континенту, нарочито са римокатоличким хришћанима, да би се кроз дијалог и сарадњу учвршћивало наше узајамно поштовање. Као четврто, живећи у земљама Јужне и Централне Америке требамо се молити за просперитет и напредак у свему свих народа који у њима живе. Знајући да је вјера без добрих дјела мртва, морамо се старати да нашу вјеру увијек поткријепимо добрим дјелима јеванђелске љубави и милосрђа према нашим ближњима. Драга браћо и сестре црквена јерархија је неопходна, јер се циљ Цркве постиже само помоћу ње. Без ње не може бити цркве, нити она може обављати своју спасоносну службу. Св. Игњатије Богоносац тврди: “Без јерархије нема Цркве”. Кипријан Картагенски каже: “Епископ је у цркви и црква је у епископу. Ко није у јединству са епископом, тај није у Цркви”. Због тога паства треба да се повињава јерархији и да је слуша. Сам Спаситељ каже апостолима, а преко њих и јерархији: “Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче”; “Ко вас прима мене прима а који прима мене, прима онога који ме је послао”(Лук. 10, 16; Мат. 10, 40). С друге пак стране, пастири су обавезни да уче своје стадо, духовно управљају њиме и свршавају за њих свештенодејства, и прије свега да буду угледи стаду кроз примјер доброг живљења у Христу. Љубав треба да уједињује јерархију и вјерне. И једни и други заједнички треба да решавају сва важнија питања која се тичу цркве. Климент Римски каже: Као што глава у тијелу без ногу не значи ништа, тако и ноге без главе. И мали делови у телу потребни су и корисни за цијело тијело. Тако и у Цркви: Ни велики без малих ни мали без великих не могу постојати. Уједињени доносе обострану корист. Поред осталих функција улога епископа је нарочито важна као фактора уједињења, обједињена, окупљања стада Христовога. Јер Христос и хоће да сви једно буду као што је он једно са својим Оцем Небеским. Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви у хришћанској заједници? Христос нам је дао и учење о љубави и заповиједио нам да љубимо ближњег као самога себе, али то учење о љубави неби било само за себе довољно, ако нам Господ неби дао и силу да га извршимо. Сјетимо се литургијског возгласа који каже: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и Причастије Светога Духа да буде са свима вама. У неким преводима стоји и заједница Светога Духа. Али заједница и друштава има много и те заједнице и друштва могу бити основане на различитим принципима и са различитим циљевима. Црквена заједница се формира због причастија Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса Нашега Исуса Христа и обратно то причастије Богом форми ра и утврђује ту заједницу и чини је вјечном. Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. И Обратно без причешћа нема ни црквене заједнице. На тај начин, по Христовом учењу, и по благовијести светих отаца, истински живот је могућ само при тијесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тијело Цркве. Сабрао нас је овдје Господ и његова Света Мајка у овом Светом Храму који као да је пренијет из древне Светиње Студеничке ”Мајке свим Црквама” овдје смо, на самом крају земљиног шара, под Јужним Крстом, и наша је молитва Богу и Пресветој Богородици да овај Саборни Храм Рођења Богородице буде и сам Мајка свим Црквама у нашој новој Епархији, Амин Боже Дај. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и причастије Светога Духа да буде са свима Вама. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. У Име Оца, и Сина и Светога Духа,    Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа.   Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре.   Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине.   Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност.    Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос.    Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте.   Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета.   Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет.   Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ.    Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч.   Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег.   Љубим те Господе Крепости моја    Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост.   Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим.   Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби.   Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу.   Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година.    Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио.   Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне.   Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.    Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној.   А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека.   Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У целости доносимо приступну беседу Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског. У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства.     Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства.   Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву.     Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6).   Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста. Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза.     Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21).     Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене.   Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи.   Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све.     На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40).   Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице).     У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен! Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек.   Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви. Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ.   Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку.   Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник! И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац! Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу.   Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби!     Извор: Епархија бачка
  8. „Иди из земље своје и од рода својега и из дома Оца својега у земљу коју ћу ти ја показати” (Пост. 12, 1). Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвешенства, драга у Христу браћо архијереји, Господо великодостојници државе и друштва, часни оци презвитери и ђакони, најпреподобнији монаси и монахиње, драга браћо и сестре, благословени народе Божји! У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства. Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву. Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6). Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста. Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза. Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21). Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене. Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи. Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све. На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40). Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице). У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен! Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек. Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви. Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ. Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку. Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник! И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац! Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу. Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија бачка View full Странице
  9. Да се сетли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на Небесима! (Мт 5, 14) У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство, браћо Архијереји, часни Оци, представници световних власти, Народе Божји! На самом почетку бих заблагодарио Господу, Животвнорној и Нераздељивој Тројици, Беспочетном Оцу, Јединородном Сину и Свесветом Духу кроз кога су створени векови, који су својим промислом и милошћу преко Вас Ваша Светости и браће Архијереја нашли за добро да излију благодат Животворног Дуга на мене последњег и најнедостојнијега од све браће и да ме уздигну на највишу и најдостојнију службу Архипастира Цркве Божје. Знам да сам недостојан тако великог служења, али као што је Син Божји Господ Исус Христос служио људима и дао свој живот за спасење творевине указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и ја ћу по узору на њихов пример покушати да свима будем све. (1 Кор 9, 22) У потпуности сам свестан да је бременито носити крст епископске службе, али епископ је тај који је позван да проповеда Реч Божју у време и у невреме и да се Христово Име изнесе пред незнабошце, цареве и синове Израиљеве. (Дап 9, 15) Свестан сам своје младости и ту се сетих речи апостола Павла: Нико да те не презре у твојој младости него буди пример вернима у речи, владању, љубави, вери и чистоти. (1Тим 4, 12) Не презрите ме у тој младости него ми помозите, јер је благодат Божија заиста та која исцељује наше људске слабости и Крст који нам је дат не носимо сами него је Господ увек уз нас и Он нам помаже да одржимо веру по речима апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах (2 Тим 4, 7 - 8), јер носити крст Господњи значи: распети себе свету и свет себи (1 Гал 6, 14) и не значи ништа сем Христа распетога (1 Кор 2, 2), а у томе је тајна епископске службе, о чему нам сведочи апостол Павле који каже: Свима сам био све (1 Кор 9, 22). Ове речи нам откривају дубину епископске службе која се састоји у томе да непрестано себе распињемо свету угледајући се на Христа који је Пастир Добри (Јов 10). Да заблагодарим на првом месту Богу на свему и за све. Благодаран сам и својим родитељима, оцу Душану и мајци Милици што сам крштен, јер сам на крштењу примио Духа Светога и залог будућега Царства. Њима који нису никада мислили на себе и што су улагали труд, напор и своју родитељску бригу за нас, своју децу. Благодарим Господу што ме је одвео у Далмацију, манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха, где сам се упознао са етосом жртвовања за другога и аскетским начином живота. Благодаран сам Богу што сам на том месту срео мога духовног оца епископа Фотија који је као добри Самарјанин, који излива вино и уље на ране људске, човек кротак и смирен срцем, човек који прихвата свакога, који је свима нама младим богословима увек био мирна лука и сигурно пристаниште. Благодаран сам својим професорима, како у Богословији тако и на Богословском факултету, који су у мени развили љубав према теологији и Цркви као живом Телу Христовом, која није узор философије по човеку већ савршене философије по Христу (Кол 2, 8). Заблагодарио бих Господу и за своје сатруднике и пријатеље у Богословији Света Три Јерарха на челу са епископом далматинским Г. Г. Никодимом, који се неуморно труде да младе богослове просветле Јеванђељем Христовим. Надам се да ћемо бити и остати једно у Христу (1 Кор 4, 18). Заблагодарио бих Богу што ме је удостојио да ходим стопама дивног епископа далматинскога Стефана Кнежевића у селу Оћестову, где данас стоји велика далматинска светиња Манастир свете великомученице Недеље са добрим људима, правим српским домаћинима, који су ме пратили у мом мисионарско - пастирском раду који се темељио на љубави и слободи, а превасходно покајању. Стога и ја сведочим данас да је покајање заиста најлепши цвет људског поштења. Благодарим Господу и за своје познанство и сву љубав коју је епископ Герасим показао према мени и надам се да ће она само расти и умножавати се и бити пример добре и благородне пастирске остварености. Никако из мисли и молитава не губим ни миртополита Порфирија, који ми је још као студенту усадио пастирску бригу и љубав према том аспекту Цркве. Заиста сам се често у својој пастирској служби сећао и проналазио у његовим речима и слушајући његове савете и искуства сам израстао у личност каква сам данас. На томе сам му вечно захвалан. Са радошћу и љубављу помињем епископа бачког Иринеја који нас својом очинском бригом увек упућује на пут Јеванђеља, Христа и Цркве. На крају бих се захвалио и мом претходнику, блажене успомене епископу Лукијану, који је био прави пример молитве и живо сведочанство да ако следимо лик Христов и ходимо стазама Отаца идемо сигурним путем ка Царству Небеском. Посебно бих се поново захвалио Вама Ваша Светости, браћо Архијереји и часни Оци на великом поверењу које ми је указано позивом на архијерејско служење. Уздам се непрестано у ваше Свете молитве, у љубав и пастирско искуство које ће и мени бити драгоцено у служењу нашој светој Цркви. Овај епархијски трон на који данас ступам датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. Мој Вуковар је место страдања, дозволићете ми да кажем место бибилијског страдања. Заиста браћо, као што су некада Јевреји пребегли из Египта и побегли од фараона, тако је исто и нама у овоме времену страдања потребна вера у Бога како бисмо Вуковар и сву његову околину која је била ратом захваћена избавили од погубне мржње и мучења и створили место у којем ћемо изградити основне хришћанске вредности које се темеље на јеванђелским истинама Крста и Васкрсења. Помињући Крст, страдање и Вуковар никако не могу да заборавим своје почетке у Цркви, Добру Воду и блажене успомене оца Јована Радивојевића који је био прави пример молитвеног пастира, имајући праве речи утехе за сваку боготаржитељну душу, вечан му помен и Царство Небеско. Програм мога архијерејског рада је идентичан са путем Јеванђеља Господа Исуса Христа који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо. Циљ човековог живота јесте задобијање спасења и живота вечног. Да би се дошло до тога Господ Исус Христос нам оставља Јеванђеља и читаво Свето Писмо и Свето Предање. Једино у Цркви можемо у потпуности да схватимо смисао Светог Писма и Светог Предања. Наравно, треба имати у виду да не може сваки човек бити врхунски теолог али свачија кућа може бити дом молитве и дом љубави. У кругу своје породице треба да се формира Црква и да та домаћа Црква буде темељ и језгро васпитања деце која ће стасати у православне хришћане. Својим чистим животом и поштењем треба да сведочимо да је јединство по пореклу и крви, роду и народности веома значајно, али је далеко веће и значајније духовно јединство међу људима. Јединство по Богу као заједничком Оцу свих људи. Човек се управо у својој породици, домаћој Цркви, учи овоме да би то могао пренети другим људима у свету. Човек не може да допринесе обједињавању свога народа, пре него што оствари јединство у својој породици међу својим најмилијима. Управо у том контексту основни садржај Јеванђеља јесте светост и оно нам представља моделе светог живота којим су хришћани живели. Светост је истински вапај личности која живи у овоме свету да достигне меру раста висине Христове, јер је Он једини Свет. Цркву конституише Дух Свети и у њој се пројављују личности на прави начин и задобијају освећење и светост. Најприсније сједињење човека са Богом дешава се на Литургији, и у Цркви је јасно да не постоје други свети до оних освећених од стране Духа Светога. После Педесетнице хришћани се називају светима и то зато што учествују у Светости Божијој. Ово нам сведочи и апостол Павле речима: јер и Онај који освећује и они који се освећују сви су од Једнога (Јев 2, 11), а то је догађање које се дешава у Цркви. Другим речима, светост се пројављује на Литургији у заједници свих светих. Закључујући своје благодарење још једном вас молим и позивам да се сјединимо у Цркви Христовој која је једина сигурна и истинита заједница у којој се превазилази последњи непријатељ рода људскога – смрт. Сваки је човек битан и свако је позван да се спаси, јер у Цркви нема подела: Нема више Јудеја, ни Јелина, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско, јер сте сви једно у Христу Исусу (Гал 3, 28). Благословите Ваша Светости мене и моју будућу службу и све овде присутне који су потврдили овај свети чин певајући литургијску богослужбену химну Аксиос! Препуштам се Вашим светим молитвама и браће Архијереја да бих могао да сачувам поверени ми залог (1 Тим 6, 20). Благодарим Богу у Тројици сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. Прву архијерејску беседу новоустоличеног Епископа осечкопољског и барањског, Његовог Преосвештенства г. Херувима, преносимо у целости: Да се сетли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на Небесима! (Мт 5, 14) У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство, браћо Архијереји, часни Оци, представници световних власти, Народе Божји! На самом почетку бих заблагодарио Господу, Животвнорној и Нераздељивој Тројици, Беспочетном Оцу, Јединородном Сину и Свесветом Духу кроз кога су створени векови, који су својим промислом и милошћу преко Вас Ваша Светости и браће Архијереја нашли за добро да излију благодат Животворног Дуга на мене последњег и најнедостојнијега од све браће и да ме уздигну на највишу и најдостојнију службу Архипастира Цркве Божје. Знам да сам недостојан тако великог служења, али као што је Син Божји Господ Исус Христос служио људима и дао свој живот за спасење творевине указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и ја ћу по узору на њихов пример покушати да свима будем све. (1 Кор 9, 22) У потпуности сам свестан да је бременито носити крст епископске службе, али епископ је тај који је позван да проповеда Реч Божју у време и у невреме и да се Христово Име изнесе пред незнабошце, цареве и синове Израиљеве. (Дап 9, 15) Свестан сам своје младости и ту се сетих речи апостола Павла: Нико да те не презре у твојој младости него буди пример вернима у речи, владању, љубави, вери и чистоти. (1Тим 4, 12) Не презрите ме у тој младости него ми помозите, јер је благодат Божија заиста та која исцељује наше људске слабости и Крст који нам је дат не носимо сами него је Господ увек уз нас и Он нам помаже да одржимо веру по речима апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах (2 Тим 4, 7 - 8), јер носити крст Господњи значи: распети себе свету и свет себи (1 Гал 6, 14) и не значи ништа сем Христа распетога (1 Кор 2, 2), а у томе је тајна епископске службе, о чему нам сведочи апостол Павле који каже: Свима сам био све (1 Кор 9, 22). Ове речи нам откривају дубину епископске службе која се састоји у томе да непрестано себе распињемо свету угледајући се на Христа који је Пастир Добри (Јов 10). Да заблагодарим на првом месту Богу на свему и за све. Благодаран сам и својим родитељима, оцу Душану и мајци Милици што сам крштен, јер сам на крштењу примио Духа Светога и залог будућега Царства. Њима који нису никада мислили на себе и што су улагали труд, напор и своју родитељску бригу за нас, своју децу. Благодарим Господу што ме је одвео у Далмацију, манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха, где сам се упознао са етосом жртвовања за другога и аскетским начином живота. Благодаран сам Богу што сам на том месту срео мога духовног оца епископа Фотија који је као добри Самарјанин, који излива вино и уље на ране људске, човек кротак и смирен срцем, човек који прихвата свакога, који је свима нама младим богословима увек био мирна лука и сигурно пристаниште. Благодаран сам својим професорима, како у Богословији тако и на Богословском факултету, који су у мени развили љубав према теологији и Цркви као живом Телу Христовом, која није узор философије по човеку већ савршене философије по Христу (Кол 2, 8). Заблагодарио бих Господу и за своје сатруднике и пријатеље у Богословији Света Три Јерарха на челу са епископом далматинским Г. Г. Никодимом, који се неуморно труде да младе богослове просветле Јеванђељем Христовим. Надам се да ћемо бити и остати једно у Христу (1 Кор 4, 18). Заблагодарио бих Богу што ме је удостојио да ходим стопама дивног епископа далматинскога Стефана Кнежевића у селу Оћестову, где данас стоји велика далматинска светиња Манастир свете великомученице Недеље са добрим људима, правим српским домаћинима, који су ме пратили у мом мисионарско - пастирском раду који се темељио на љубави и слободи, а превасходно покајању. Стога и ја сведочим данас да је покајање заиста најлепши цвет људског поштења. Благодарим Господу и за своје познанство и сву љубав коју је епископ Герасим показао према мени и надам се да ће она само расти и умножавати се и бити пример добре и благородне пастирске остварености. Никако из мисли и молитава не губим ни миртополита Порфирија, који ми је још као студенту усадио пастирску бригу и љубав према том аспекту Цркве. Заиста сам се често у својој пастирској служби сећао и проналазио у његовим речима и слушајући његове савете и искуства сам израстао у личност каква сам данас. На томе сам му вечно захвалан. Са радошћу и љубављу помињем епископа бачког Иринеја који нас својом очинском бригом увек упућује на пут Јеванђеља, Христа и Цркве. На крају бих се захвалио и мом претходнику, блажене успомене епископу Лукијану, који је био прави пример молитве и живо сведочанство да ако следимо лик Христов и ходимо стазама Отаца идемо сигурним путем ка Царству Небеском. Посебно бих се поново захвалио Вама Ваша Светости, браћо Архијереји и часни Оци на великом поверењу које ми је указано позивом на архијерејско служење. Уздам се непрестано у ваше Свете молитве, у љубав и пастирско искуство које ће и мени бити драгоцено у служењу нашој светој Цркви. Овај епархијски трон на који данас ступам датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. Мој Вуковар је место страдања, дозволићете ми да кажем место бибилијског страдања. Заиста браћо, као што су некада Јевреји пребегли из Египта и побегли од фараона, тако је исто и нама у овоме времену страдања потребна вера у Бога како бисмо Вуковар и сву његову околину која је била ратом захваћена избавили од погубне мржње и мучења и створили место у којем ћемо изградити основне хришћанске вредности које се темеље на јеванђелским истинама Крста и Васкрсења. Помињући Крст, страдање и Вуковар никако не могу да заборавим своје почетке у Цркви, Добру Воду и блажене успомене оца Јована Радивојевића који је био прави пример молитвеног пастира, имајући праве речи утехе за сваку боготаржитељну душу, вечан му помен и Царство Небеско. Програм мога архијерејског рада је идентичан са путем Јеванђеља Господа Исуса Христа који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо. Циљ човековог живота јесте задобијање спасења и живота вечног. Да би се дошло до тога Господ Исус Христос нам оставља Јеванђеља и читаво Свето Писмо и Свето Предање. Једино у Цркви можемо у потпуности да схватимо смисао Светог Писма и Светог Предања. Наравно, треба имати у виду да не може сваки човек бити врхунски теолог али свачија кућа може бити дом молитве и дом љубави. У кругу своје породице треба да се формира Црква и да та домаћа Црква буде темељ и језгро васпитања деце која ће стасати у православне хришћане. Својим чистим животом и поштењем треба да сведочимо да је јединство по пореклу и крви, роду и народности веома значајно, али је далеко веће и значајније духовно јединство међу људима. Јединство по Богу као заједничком Оцу свих људи. Човек се управо у својој породици, домаћој Цркви, учи овоме да би то могао пренети другим људима у свету. Човек не може да допринесе обједињавању свога народа, пре него што оствари јединство у својој породици међу својим најмилијима. Управо у том контексту основни садржај Јеванђеља јесте светост и оно нам представља моделе светог живота којим су хришћани живели. Светост је истински вапај личности која живи у овоме свету да достигне меру раста висине Христове, јер је Он једини Свет. Цркву конституише Дух Свети и у њој се пројављују личности на прави начин и задобијају освећење и светост. Најприсније сједињење човека са Богом дешава се на Литургији, и у Цркви је јасно да не постоје други свети до оних освећених од стране Духа Светога. После Педесетнице хришћани се називају светима и то зато што учествују у Светости Божијој. Ово нам сведочи и апостол Павле речима: јер и Онај који освећује и они који се освећују сви су од Једнога (Јев 2, 11), а то је догађање које се дешава у Цркви. Другим речима, светост се пројављује на Литургији у заједници свих светих. Закључујући своје благодарење још једном вас молим и позивам да се сјединимо у Цркви Христовој која је једина сигурна и истинита заједница у којој се превазилази последњи непријатељ рода људскога – смрт. Сваки је човек битан и свако је позван да се спаси, јер у Цркви нема подела: Нема више Јудеја, ни Јелина, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско, јер сте сви једно у Христу Исусу (Гал 3, 28). Благословите Ваша Светости мене и моју будућу службу и све овде присутне који су потврдили овај свети чин певајући литургијску богослужбену химну Аксиос! Препуштам се Вашим светим молитвама и браће Архијереја да бих могао да сачувам поверени ми залог (1 Тим 6, 20). Благодарим Богу у Тројици сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
×