Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'природа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА.docx ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА (О ЛИЧНОЈ ПРИРОДИ) Питање природе Блудни син [Лк 15, 11-32.] примивши од оца имање (природу), мимо очеве воље обогатио је своју личност (дух) грехом, учинивши природу изобилном, те он одлази у далеку земљу препуштајући се изопачењима овога света. То изобиље природе представља страсти, а то богатство духа горде и погрешне одлуке. Будући у далекој земљи, син блудни и заблудели троши своје имање (природу) на разврат и похлепу, не желећи да види како је одступио од благодати и да је творена природа сама по себи подложна трошењу. Потрошивши једног дана имање (природу) и изгубивши тако богатство своје личности, блудни син се, сиромашан духом и раслабљене природе, покајнички враћа Оцу. Отац га тад прима радосно и спрема небеску гозбу, пригрливши га, јер у њему види сина достојног свог Оца. Да ли је потрошеност и немоћ природе, дакле, осиромашење духом, услов за задобијање Царства Небеског, као што у првом блаженству проповеда Господ на гори? Да ли је карактер духа условљен природом? Изобиље природе није аутоматски позив на грех. О томе одлучује дух (личност), пошто не греши природа „која јесте“, већ дух, „како то јесте“. Односно, како постоји, тако се човек онда и спашава – по начину постојања што је у домену личности. Боголикост душе условљена је личношћу удостојеном да душу испуњава крепким духом, јер тада она прима благодат и постаје храм Духа Светога, а човек сасудом Тројичног Бога. Питање прародитељског греха Бог је творену природу увео из небића у биће. Пре него што ју је учинио онтолошком реалношћу, природа је створена у Божијем присуству [Св. Атанасије Велики]. И не само што је увео у постојање, Бог је и устројио природу, увео је у поредак, јерархију. А удахнувши Адаму дах духа кроз ноздрве, давши му личност, започео је стварање човека облагодаћенога, али не завршенога, оставивши у његовом бићу потенцијал за слободу и уподобљење. Управо је тај потенцијал јасна граница између човека и Бога, која је премошћена искупљењем на крсту на Голготи [„ecce homo“, Јн 19, 5.]. Дакле, шестог дана није завршено стварање човека, већ распећем Христа и искупитељном жртвом. [Флоровски, Источни оци IV века: Св. Атанасије, Догмат искупљења, 8.] Прародитељски грех се разрешује крштењем у води, што је тајна приношења творевине Тројичном Богу. А Светом тајном причешћа Христос нам раздаје своје властито али не и Њему једносушно тело, чиме се приопштавамо Његовој божанској природи, сада нетварни по благодати [Св. Григорије Палама]. Тако прародитељски грех, заједно са уличњењем природе, остаје у смрти, јер се у бањи крштења, сходно природним својствима човека, не може дисати ничим до Духом Светим, којим смо печаћени у Светој тајни миропомазања и којим се ослобађамо те условљености природом. Присвајање природе Адам у Едену истовремено суделује у природи и благодати, без раздвајања. Сваки покрет природе усмерен је ка Богу и заснива се на благодати. Одлуком да преступи заповест, Адам се супротставља том покрету, односно, свом природном познању Божијег бића. Уместо да, по заповести, принесе природу Богу у циљу уподобљења и вечног живота, он, обманут лукавством ђавола, природу себи приноси и тако је чини лично својом, а природна воља постаје слободна индивидуална воља, или, по Светом Максиму, гномична воља. Једном речју, Адам постаје бог по својој твореној суштини, наравно, лажни. Човек тада постоји у неприродном стању – тело постаје његово тело, душа постаје његова душа, и тако присвајањем природе он прекида благодатну заједницу са Самосуштим Богом. А изгнанством из Едена, те немогућношћу да се храни од дрвета живота, жалац смрти се дубоко забада у човечју природу, која по својој суштини и јесте смртна. Реализација греха Иако већ без благодати, Адам је способан да дарованом му слободом прекине реализацију греха, тј. одоли искушењу да окуси плодове с дрвета познања. Међутим, он остаје веран свом греху, јер само тако може приступити плоду познања и кушати га. А у стању такве „богодостојности“, њему као лажном богу и припада да окуси те плодове. Дакле, Адам се одлучио за грех својом личном слободном вољом, а не по промислу Божијем. Приношењем природе себи и кушањем плодова добра и зла, Адам је одлучио да живи аутономно, независно од Бога, постајући бог поред постојећег, Самосуштог (самовољно). Чињеница да је он злоупотребио слободу поништава теорију и о Божијем предзнању у вези пада (предестинација). Иако је до тада Адам био природно наг, грехом уличњења природе та нагота постаје његова лична (не-природна), те осетивши стога стид он се скрива пред Богом. Последице присвајања природе Адаме, гдје си? Пита Господ у Едену. А Адам не одговара што би било нормално: ево, ту сам. Него каже, чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. Не каже, значи, где је, већ како је ту где јесте. Удаљен од благодати Божије, Адам природу види споља, није више свештеник творевине. Благодат га мимоилази, само му још остаје да прими кожне хаљине, а далека земља већ је ту. Природа у власништву човека Природа наставља да постоји, али измењена је падом. Ми наслеђујемо тело Адамово као слабо и пропадљиво, а кроз то тело и смрт која је наступила. Код блудног сина ствара се антиномија – суочен са императивом опстанка, он пролази Голготу као последицу пада у грех и одступања од благодати Божије.
  2. Храм Успења Пресвете Богородице у Вукони у архијерејском намесништву тамнавском прославио је славу великом молитвеном свечаношћу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва. -Кад погледате природу која нас окружује, видимо како све у њој има смисао, а то даје Господ, Творац свега и давалац живота. Дао је свету најлепше мирисе, човека као боголико биће створио, а он чини свашта што уништва Божју творевину. Природа воли човека и човек мора да воли природу, јер лепота творевине сведочи о лепоти Творца, беседио је епископ Милутин на светој Литургији у храму Успења Пресвете Богородице у Вукони. Подсетивши на благослов рађања од Бога дат роду људском, владика Милутин је указао је на грех абортуса, врло распрострањен у нашем народу: -Данас је празник Пресвете Богородице и сви који тај грех имају на својој души требало би да њој да завапе да код Сина свог измоли милост и помогну децу која расту без родитеља и у сиромаштву. Господ ће опростити сваки грех, ако се искрено покајемо. Зато нам је дао свету Цркву и у њој свете тајне исповести и покајања. Многе империје су биле снажне, али нису могле победити смрт. Зато је било потребно да дође Спаситељ света, обећан када је човек погрешио. Смрт је закуцала у тело Мајке Божје. Зашто? Свети Отац Јустин каже: `Лагана смрт је дошла на Мајку Божју и заспала је лаганим сном.` После тога Господ Христос ју је пробудио као праведног Лазара и Јаирову кћер. Христос смрт назива лаганим сном. Сви ми хришћани то морамо доживети. Али, опасно је ако нам душа умире, ако дозволимо да грех овлада нама. Господ Христос је подигао Мајку Божју на небо и горе је васкрсао. Ето радости, браћо и сестре! Нема страха од смрти, морамо заспати сви лаганим сном. Онда, о Свом Другом доласку, Христос ће срушити остатке смрти и васпоставити вечно царство. Радујмо се, браћо и сестре!, беседио је владика Милутин. Владика Милутин је честитао славу свештенику Предрагу Велимировићу и Црквеном одбору, похваливши презвитеру Јелену која се са својим супругом брине о храму у Вукони и подиже четворо деце. -То је вредно сваке похвале, јер само новим нараштајима можемо се обновити као народ, поручио је Владика. Извор: Инфо служба СПЦ / Радио Источник
  3. У живописном крајолику, непуних 115 километара од Београда, а само десетак од Петровца на Млави, у Епархији браничевској, ушушкан под Хомољским планинама, лежи на реци Витовници истоимени Манастир. Четири деценије је њиме руководио, и ту је и сахрањен, чувени старац Тадеј чија је позната крилатица „какве су ти мисли, такав ти је живот“. Данас је настојатељ обитељи игуман Пимен, из плејаде млађе генерације образованих, врлих монаха, који је наставио да негује духовност овога места, а последњих година и неуморно градећи његове неизоставне целине, иконостас, конак, вишенаменски простор за паркинг и различите скупове...Драгоцености из ове светиње, више пута кроз историју пустошене, чувају се данас у многим институцијама далеко од Витовнице, попут Витовничког јеванђеља у Музеју Српске Цркве. Крај светиње се до данас, на здравље намерника, обилно излива вода са извора Светог Јована Претече. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  4. 1. Обично се каже да су ‘људска права’ само други, новији израз за оно што се раније називало човековим ‘природним правима’. Стога изгледа готово саморазумљиво рећи да ова права припадају човеку самим тим што је он људско биће, тј. да је људска природа и нужан и довољан услов за њихово поседовање. Тако се чини да је захтев за пружањем одговора на неизбежно питање о ‘извору права’[1] испуњен без много муке. У том случају највећи проблем се налази тек у другом кораку – како остварити сва та права која су неотуђива од људске природе? Ни најмање не желећи да оспоравам важност, неопходност и неодложност сваког напора предузетог у том правцу, у овом тексту ја се ипак нећу бавити тиме, него ћу се, уместо тога, позабавити теоријским разматрањем тзв. ‘људских права’, и то из угла православне теологије. Речено је да се под ‘људским правима’ подразумевају она права која човек има по самој својој природи. Међутим, није само по себи јасно шта то у ствари значи. Постоји, додуше, један вид одговора на ову нејасноћу који би је отклонио релативно лако. Да су та права ‘природна’ значило би, у овом случају, то да она човеку припадају по његовој природи, а не, рецимо, по томе што је он члан друштва и државе. ‘Природно’ овде, дакле, значи оно што стоји насупрот ‘државном’ или ‘правном’. Отуда, пошто је држава не-природна творевина, и пошто тзв. ‘људска права’ не почивају на државно-правном уређењу, него се често потврђују тек насупрот њему[2] онда су таква права, будући да афирмишу оно што једна неприродна институција брани, по логици ствари – природна. Ако реч ‘природна’ треба да значи само то, онда је релативно лако прихватити да „…људска права постоје пре државе“[3] и да та права, тиме што су за представнике државних власти „забрањене зоне“,[4] „чувају достојанство човека од државе и друштва…“[5] Међутим, баш када се чини да је све јасно, јавља се оно што је са философско-теолошке тачке гледишта најзанимљивије. А то је питање: постоје ли права која јесу људска, а ипак нису ни законска ни природна. Људска, а ипак не од људске природе – може ли то бити? Православни одговор је – да, може. Нису, дакле, сва ‘људска права’ – ‘природна права’. Размотримо ову ‘необичност’ мало подробније. Теорија 2. Човек има право да постане бог. То је његово прво и највише право. Право човека да постане бог јесте људско, а ипак није природно право. На чему, онда, ово право почива? Где је његов извор? Право човека да постане бог темељи се на човековој могућности да превазиђе своју природу, а ова могућност почива на томе (а) што Бог превазилази своју природу, и (б) што је човек слика Божија. Размотримо прву тачку. (а) Шта уопште значи рећи да Бог превазилази своју сопствену природу? Значи ли то да он излази изван себе, и, даље, на чему се уопште заснива ова његова способност себепревазилажења? Да бисмо могли да одговоримо на ова питања морамо се вратити у прве векове хришћанства у којима је Црква учинила напор да, између осталог, формулише своје веровање у Бога који је, prima facie парадоксално, у исто време и један и три. Изгледа да је Тертулијан био први који је о Богу говорио као о „једном суштаству, а три лица“ (una substantia, tres personae).[6] У Богу се, дакле, може ако не одвојити, а оно разликовати суштаство или природа од лица или личности (Оца, Сина и Св. Духа). Међутим, када се ова синтагма преведе на јелински, онда се јављају следећи проблеми. Ако се реч persona преведе дословно речју πρόσωπον, онда такав превод повлачи за собом уверење да се ту ради о такве три Божије личности које су без онтолошке тежине и које су само три привремене улоге једнога Бога, будући да реч πρόσωπον (као и προσωπεῖον) означава маску коју су глумци користили у позоришту (а то је, такође, било и првобитно значење латинске речи persona). С друге стране, дослован превод латинске речи substantia био је ὑπόστασις, што је имало онтолошку тежину, али је у овој синтагми само још више учвршћивало уверење да је хришћански Бог налик на оно биће о коме је говорио Савелије: Бог је једно биће у трима привременим или наизменичним улогама. Дослован јелински превод овог израза (μία ὑπόστασις, τρία πρόσωπα) наводио би источне хришћане на помисао да је савелијанизам узео маха и на Западу, и стога су се они у почетку односили према овој синтагми са резервом. Да термин πρόσωπον не би звучао савелијански, тј. да не би означавао само маску или улогу, него да би добио на онтолошкој тежини, источни оци (пре свега Кападокијци: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски и Св. Амфилохије Иконијски) су овај термин изједначили са термином ὑπόστασις који је одувек означавао неко стварно (насупрот ефемерном) и самостално (насупрот акциденталном) биће. Испоставило се, међутим, да и ово решење има своје недостатке: у јелинској философији и у раној хришћанској теологији термин ὑπόστασις је био близак (и скоро истоветан) са термином οὐσία који је код Платона бно синоним за самостално постојеће идеје, а код Аристотела је οὐσία означавала темељну стварност без које, као без ὑπό-στασις не би могла постојати ни једна од осталих категорија. Дакле, и οὐσία и ὑπόστασις означавали су оно што може постојати самостално и што има онтолошку тежину. Међутим, рећи „једна ὑπόστασις, три ὑποστάσεις“ било би бесмислено, те су стога Кападокијци почели да употребљавају израз „једна οὐσία, три ὑποστάσεις“. Али, ако ове термине схватимо као синониме (што су на Истоку углавном и чинили), онда ни овај израз није много смисленији од оног првог. Због тога су кападокијски оци схватили термин οὐσία као неку врсту општости (слично Аристотеловој δευτέρα οὐσία али ипак не у потпуности идентичну са њом).[7] Тако су сада и Божија суштина или природа и његове три личности добиле на онтолошкој тежини у изразу μία οὐσία, τρεῖς ὑποστάσεις или τρία πρόσωπα и звучале су стварно, самостално и објективно.[8] Сада се можемо вратити нашој главној теми разматрајући у каквом су међусобном односу божанска οὐσία и три божанске ὑποστάσεις. Према Св. Јовану Дамаскину, Бог је бесконачно удаљен од целокупне творевине (па отуда и од човека) „не простором, него природом“ (οὐ τόπῳ ἀλλά φύσει).[9] Због тога, према Св. Атанасију Великом, „ништа од створеног својом суштином ни најмање не наликује свом творцу, него је изван њега“.[10] Стога је Св. Макарије Египатски у праву када тврди да „њихове природе немају ничег заједничког“ οὐδέν κοινόν.[11] Бог је, дакле, у односу на своју творевину апсолутна другост. Отуда, када би Бог био одређен (ограничен, заробљен, подвлашћен) својом суштином/природом која је апсолутно различита од свега другог (и која му каже: Бог си и ништа друго до Бог), онда он никада не би могао постати нешто што Бог није (тј. човек). Али, ако се сада присетимо оне разлике између Божије суштине/природе, с једне, и његових трију личности, с друге стране, онда ћемо оно што нас овде највише интересује наћи у чињеници да ранохришћански теолози (посебно Кападокијци) нису ‘утемељење’ Божије или његов raison d’ etre видели у његовој природи = суштини, него у његовом личносном начину постојања, и то пре свега у личности Бога Оца који је извор других двеју божанских личности. Ј. Д. Зизиулас с правом пише: „Кападокијски оци су, по први пут у историји, у биће Бога увели појам узрока (αἴτιον) и значајно га приписали не једној природи Бога, већ личности, Оцу. Брижљиво и постојано правећи разлику између природе Божије и Бога као Оца, они су учили да оно што узрокује да Бог постоји јесте личност Оца, а не једна божанска природа или суштина. На тај начин они су личности дали онтолошко првенство над суштином, и поступајући тако они су ослободили егзистенцију од нужности.“[12] Према томе, у Богу личност не почива на суштини, него суштина почива на личности. Ако се тако уопште може рећи, према овој концепцији, Бог себи слободно даје своју суштину/природу. И баш зато што је она у његовој власти, он је може превазићи, може изаћи из ње и (нпр.) постати човек[13] – у овоме је тајна Богочовека Христа. Да личност (читај: слобода) у Богу није изнад његове природе (читај: нужности), Бог никада не би могао постати Бого-човек.[14] (б) Размотримо сада и другу тачку – да је човек слика Божија, и упитајмо се чиме је то човек слика Божија. Свакако не својом природом/суштином, јер као што смо већ видели, човек је баш својом природом бесконачно удаљен, бесконачно различит од Бога. Стога је човек слика Божија својом личношћу. Другим речима, тиме што је слика Божија човек је личност. Човеков начин постојања (τρόπος ύπάρξεως) као личности даје му могућност да превазиђе ограничења која му намеће његова природа (која му каже: човек си и само човек). Да је до човекове природе (која код човека, за разлику од Бога, ‘претходи’ личности), човек би (њоме) био осуђен да довека остане само човек, а то значи (својом природом и оним што она подразумева) ограничено и смртно биће. Другим речима, да је само до човекове природе, човек не би имао право на бесмртност. Али будући да је он слика Бога у коме личност има првенство над природом, онда и човекова личност такође, иако га нема онтолошки, може ипак задобити ово првенство личног (= божанског) начина постојања над природом онога што постоји. Речима отаца древне Цркве, човек може од слике (εἰκών) Божије постати подобије (ὁμοίωσις) Божије, тј. може постати бог (ако и не природом, а онда Божијом обожујућом благодаћу). Човеково подвижништво се и састоји у ослобађању себе, уз помоћ Божије благодати, од нужности (= закона) своје природе, од онтолошког првенства његове природе над његовом личношћу. Укратко, иако човекова природа има првенство над његовом личношћу, човек је од Бога позван да овај однос преокрене и да ову спутаност својом природом поништи. Ако ово престане да чини, човек престаје да личи на свога Бога и утапа се у своју природу. Из оног што је до сада речено јасно је да се не може рећи – „Она [права човека] су његова ‘по природи’, пошто је он личност“,[15] зато што бити личност значи бити слободан од природе. Стога је човеково право да постане бог право личности, а не право његове природе. Човек је позван да постане бог не зато што му је природа таква каква је (уосталом, он то ни не може постати природом – присетимо се: човек је баш својом природом бесконачно удаљен/различит од Бога), него зато што његова природа, одсликавајући божанску, постоји на начин личности. Пошто је однос између човека и Бога слободан однос између личности (не: индивидуа), човек не може од Бога захтевати ово даровано му право на обожење (θέωσις). Он не може приморати благодат да се излије на њега, али је зато може приволети, баш као што не може ни другог човека приморати да га воли, али га може при-волети, може га освојити љубављу. Резимирајући досадашње разматрање можемо рећи да човек има права и као личност и као индивидуа. Као индивидуа он има права која проистичу из његове природе и која га, по замисли, штите (као индивидуу) од државе и друштва. То су ‘људска права’ у уобичајеном смислу тзв. ‘природних права’. Као личност човек има право (ако је могуће у држави и захваљујући држави, а ако није могуће онда мимо ње и чак упркос њој, а такође и упркос својој сопственој природи) да постигне обожење и да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48). Када се говори о људским правима онда се обично каже још и то да она представљају, ако не довољне, а оно барем нужне услове без којих човек не може остварити себе као људско биће, без којих он не може бити оно што би требало да буде. Но, да ли је то заиста тако? Упркос томе што на први поглед то може изгледати чудно, чини се да ствари не стоје тако. Наиме, могуће је чак и без остварења ових тзв. ‘људских права’ остварити оно темељно људско право у којем се огледа човеково последње назначење. (Кажем: могуће је, из чега не следи да је то неопходно или пожељно.) Ово произлази из две, већ установљене, ствари: (1) сва тзв. ‘људска права’ заснивају се на потребама људске природе, и (2) право човека да постане бог заснива се на човековој могућности да превазиђе ову своју природу. Историја 3. Рана Црква је од државе била одвојена само ‘духовно’. Хришћани нису оснивали засебне градове, него су живели тамо „где су се задесили“.[16] Они нису били ‘политички противници’ постојећег царства иако их је ово понекад видело као такве. То не значи да су они спремно одобравали status quo, али значи да нису ковали превратничке завере, него су се чак молили за државу, мир и саме цареве. Попут свих народа Старог (и не само Старог) века и хришћани су држали да држава има извесно ‘божанско’ порекло. „У хришћанским круговима била је опште призната позитивна вредност и функција државе. Чак ни жестока погрда у књизи Откривења није била изузетак. Оно што је ту било оптуживано била је исквареност и неправедност тадашњег Рима, а не начело политичког поретка. Хришћани су, потпуно искрено и нелицемерно, могли да у римским судовима изјаве да су политички невини и да се правдају да су лојални према Царству“.[17] С друге стране, Црква је себе видела као заједницу која је додуше у овом свету, али која није од овог света. Одговарајући на Келсову оптужбу да су хришћани равнодушни према грађанским (тј. државним) пословима, Ориген то не жели да порекне, него само да објасни због чега је то тако, те пише да у сваком граду „ми [хришћани] имамо једну друкчију заједницу отаџбине“ (ἄλλο σύστημα τῆς πατρίδος).[18] Другим речима, поред сваке грађанске заједнице, у истом граду, на истом месту и у исто време, постоји још једна заједница – помесна Црква. Пошто је ову последњу – хришћанску заједницу – држава схватала као status in statu, било је нормално да на њу гледа са подозрењем. Да су хришћани били незаинтересовани за сваку врсту друштвених активности, држава би на њих можда гледала само као на чудаке, и као безопасне би их, можда, оставила на миру. Међутим, они нису били незаинтересовани за сваку, већ само за државну активност.[19] Када је у питању била црквена заједница, они су били веома активни. И баш то запостављање и чак потцењивање државне на рачун црквене заједнице учинило је да царство црквену заједницу схвати као страно тело у свом организму. Ако су хришћани желели да увере државу да је њима „свака отаџбина туђа земља“,[20] онда су у томе успели – држава је према њима почела да се понаша као према туђинцима. Као што смо већ рекли, иако су се осећали ‘странцима’ у овом свету, па самим тим и у овој (тј. у било којој овосветској) држави, и баш због тога, хришћани нису били политички противници световних власти. Али из овога уопште не следи да су они увек били спремни да поштују и беспоговорно следе све државне одлуке. Напротив, лојалност према државним властима ишла је само дотле док одлуке ових нису битно задирале у ‘чисто црквене ствари’. У случајевима када јесу, држава је, по правилу, наилазила на снажан отпор, и то не само у ‘периодима гоњења’, него и у познијим временима када је држава већ почела да признаје и прихвата хришћанску веру.[21] Но, чини се да је главна потешкоћа произлазила из чињенице да за Римско царство (као и за мање-више свако друго) ‘чисто црквене ствари’ нису у ствари ни постојале (а изгледа да је и дан-данас тако). Римско царство није себе схватало као надлежно само за ‘државне’ или световне послове, него исто тако и за верске. „Римско царство је, у ствари, било једна политичко-црквена установа. Оно је било ‘црква’ исто колико и ‘држава’; да није било и једно и друго, оно би било туђе схватањима Старог света.“[22] Ова идеја о ‘Вечном Риму’ као једној јединственој политичко-религиозној заједници чији је крајњи циљ добробит људи и чак њихово ‘спасење’, пренеће се из Старога у Средњи век, како на Истоку тако и на Западу. 4. После готово две хиљаде година у источном хришћанству стање је у многоме слично ономе из првих хришћанских векова. Све новонастале социјалистичке државе са комунистичком идеологијом себе су виделе као надлежне не само за ‘државне’ него и за ‘верске’ послове исто тако. Њихово решење ‘верског’ питања, проглашавањем званичног (и, наравно, ‘научног’) атеизма, само је један екстремни облик ‘решења’ овог проблема који показује да и ове државе, као некада Рим, сматрају да је и овај, духовни, домен у њиховој надлежности, те да ‘чисто црквене ствари’ у ствари и не постоје. Ово ‘коначно решење хришћанског питања’ ставило је Цркву у многим од ових држава у положај сличан оном из ‘периода гоњења’ (конфискација црквене имовине, хапшења, губитак посла, па чак и живота). Као и у самом почетку тако и данас Православна црква даје предност непосредном, присном и топлом људском односу над сваким prima facie савршеним програмом чије би по сваку цену остварење наводно водило људском благостању. Све и да такви савршени програми постоје, и да су намере њихових твораца и извршитеља часне, православни хришћани ипак не верују да се свет може променити набоље променом његовог спољашњег поретка. Стога је Црква, пре свега, заокупљена бригом да измени људско срце и ум (‘покајање’ је изворно ‘промена ума’ = μετάνοια), не би ли свет променила ‘изнутра’ а не ‘споља’. Другим речима, Православна црква држи да се на друштво и људску заједницу може и треба суштински утицати изван политике. То не значи да су православни равнодушни према политици и да им је свеједно у каквом политичком систему живе, али значи да они углавном држе да Црква не треба да учествује у политичкој борби и да не треба да улази у коалиције са политичким странкама. Нажалост, не задовољава ни оно решење по коме су држава и Црква потпуно одвојене и по коме се од Цркве очекује да води бригу само о (апстрактној) трансценденцији (‘оностраности’), док би држава требало да брине о овоземаљским проблемима. Тачно је да Црква својим пореклом, својим бићем и својим назначењем ‘није од овога света’, али је такође тачно да је њена главна мисија ‘у овом свету’, и то баш зато што је сам свет несавршен (искварен, зао, на странпутици).[23] Хришћанин мора бити целовито, а не шизофрено биће подељено на тзв. ‘духовну’ и ‘световну’ област. Не може се седети на две столице и служити и Цркви и свету. Суптилна хришћанска истина о Цркви која је „у овом свету, али није од овог света“ није успела да до данас нађе своје позитивно историјско остварење. То морамо отворено признати. Но, да ли је то разлог да се престане са трагањем за њим? Закључак 6. Закључујући ову расправу можемо рећи да чак и ако тзв. ‘људска права’ имају велик значај, она ипак нису ни довољни ни нужни услови без којих се човек не може остварити као људско биће, без којих он не може постићи свој највиши циљ. Човеково право да постане бог (= да постигне обожење) може се остварити у свакој држави и у сваком друштву, баш зато што не зависи ни од државе ни од друштва. Остварити своје истинско Ја могуће је (не кажем да је нужно или пожељно) чак и у ситуацијама у којима човек нема тзв. ‘људска права’. Даћу само један пример: мученици су били мученици баш зато што нису имали људских права – често чак ни право на живот. (Може се рећи и овако: лишавање људских права пружило им је могућност да буду мученици). Свет без људских права заиста је ужасан, али чак и у таквом свету човек може бити истински човек. Штавише, prima facie парадоксално, свет лишен људских права често је био шанса да човек у свакодневном животу са другим људима докаже да је заиста човек. Ипак, свесна људске слабости и огромног значаја људских права која човек има не само као личност него и као индивидуа, Православна црква се борила за људска права током целе своје историје, и наставиће да то чини и убудуће. Протојереј Владан Перишић Извор: Теологија.нет
  5. У надахнутој беседи Преосвећени владика шабачки Лаврентије указао је да је срео много људи, али најмање срећних. У очувању здравља, у борби против зла ништа се не може без помоћи Божије. Зато је Васкрсење Господње највећи догађај у историји. Пред Васкрење Господ је најближи свакоме коме је потребна помоћ. Васкршња радост нека би нас пратила целог живота, зажелео је владика.
  6. У надахнутој беседи Преосвећени владика шабачки Лаврентије указао је да је срео много људи, али најмање срећних. У очувању здравља, у борби против зла ништа се не може без помоћи Божије. Зато је Васкрсење Господње највећи догађај у историји. Пред Васкрење Господ је најближи свакоме коме је потребна помоћ. Васкршња радост нека би нас пратила целог живота, зажелео је владика. View full Странице
  7. „И изађе уз страшну рику“: Ијан Ренкин о природи зла Док у свом првом роману, „Чворови и крстићи“, водећи савремени писац детективских романа Ијан Ренкин (Ian Rankin), ослањајући се на „Злочин и казну“ Достојевског истражује мотив искушења, у другом роману о инспектору Ребусу, под називом „Жмурке“ (Hide and Seek), ослањен на Стивенсоновог „Доктора Џекила и господина Хајда“, истражује природу зла. Од мотива наркоманије и проституције које изобличавају људски лик, преко фасцинације злом у виду окултно-магијских техника и пракси, зло се у овом роману у основи „материјализује“ у систематизованој и институционализованој похлепи моћника овог света, који не само своје материјално благостање, него и задовољство којим испитују границе људске изопачености, темеље буквално на лешевима одбачених и нејаких. Мрачни Хајд, као демонско и од јавности скривено лице овоземаљских моћника (доктора Џекила овога света), овде није оваплоћење зла као посебног „ентитета“, те фантазије поклеклих пред „светом овим“ и његовим пројекцијама, већ метафора једног систематизованог, нормализованог и институционализованог насиља, на које смо или навикли, па га не примећујемо, или пред и под којим смо застрашени или поткупљени, или просто отупели, погнули главу, јер су нас научили да је то живот, и да тако, што тематизује и велики Стивенсон у својој изузетној причи „Крадљивац лешева“, постајемо „зрели људи“. Џон Ребус се у овој својој рањавајућој борби са „светом“ директно суочава са његовим најјачим оружјима: понудама Златног телета и прихватањем вредносног система по којој је сваки камен Вавилонске куле вреднији од оних који је - гоњени бичевима господара и читавим системом илузија - граде у својој крви и зноју. Његова снага у тој борби је непристајање на морални компромис, а који се по правилу налази негде у домену удобности и похоте, као и, ништа мање - у маниру велике „антимасонске“ традиције британске литературе, која је убрајала и такве ауторе какви су Честертон, Агата Кристи или К. С. Луис - у одбијању да се институција замени конспирацијом. И најважније - на хришћанској вери, у сталној од Ребуса бурно проживљаваној драми између греха и радости, у вери која не може да прихвати да је од Бога створени свет исто што и Хад, а људи не творевине и усиновљена деца Божја, него демони или тек демонска играчка и храна. Трезвеност и дубоко животно искуство које зна да се нема због чега поклањати пред злом - највећа су вредност лика инспектора Ребуса и Ренкинових романа. Они нам помажу у оном у чему нам је добра литература увек помагала - да не залутамо. Да не поверујемо како зла у свету нема, али ни да је оно све. О првом роману Ијана Ренкина написао сам текст објављен у „Православљу“, у целини доступан на: https://www.academia.edu/31415257/Vladimir_Kolari%C4%87_Dostojevski_u_pet_O_Dostojevskom_i_veri_kod_Ijana_Renkina_Pravoslavlje_1198_ .
  8. Посебно за сајт поуке.орг др Владимир Коларић наставио је да се бави значењима у светски познатим детективским романима савременог шкотског писца - Ијана Ренкина. „И изађе уз страшну рику“: Ијан Ренкин о природи зла Док у свом првом роману, „Чворови и крстићи“, водећи савремени писац детективских романа Ијан Ренкин (Ian Rankin), ослањајући се на „Злочин и казну“ Достојевског истражује мотив искушења, у другом роману о инспектору Ребусу, под називом „Жмурке“ (Hide and Seek), ослањен на Стивенсоновог „Доктора Џекила и господина Хајда“, истражује природу зла. Од мотива наркоманије и проституције које изобличавају људски лик, преко фасцинације злом у виду окултно-магијских техника и пракси, зло се у овом роману у основи „материјализује“ у систематизованој и институционализованој похлепи моћника овог света, који не само своје материјално благостање, него и задовољство којим испитују границе људске изопачености, темеље буквално на лешевима одбачених и нејаких. Мрачни Хајд, као демонско и од јавности скривено лице овоземаљских моћника (доктора Џекила овога света), овде није оваплоћење зла као посебног „ентитета“, те фантазије поклеклих пред „светом овим“ и његовим пројекцијама, већ метафора једног систематизованог, нормализованог и институционализованог насиља, на које смо или навикли, па га не примећујемо, или пред и под којим смо застрашени или поткупљени, или просто отупели, погнули главу, јер су нас научили да је то живот, и да тако, што тематизује и велики Стивенсон у својој изузетној причи „Крадљивац лешева“, постајемо „зрели људи“. Џон Ребус се у овој својој рањавајућој борби са „светом“ директно суочава са његовим најјачим оружјима: понудама Златног телета и прихватањем вредносног система по којој је сваки камен Вавилонске куле вреднији од оних који је - гоњени бичевима господара и читавим системом илузија - граде у својој крви и зноју. Његова снага у тој борби је непристајање на морални компромис, а који се по правилу налази негде у домену удобности и похоте, као и, ништа мање - у маниру велике „антимасонске“ традиције британске литературе, која је убрајала и такве ауторе какви су Честертон, Агата Кристи или К. С. Луис - у одбијању да се институција замени конспирацијом. И најважније - на хришћанској вери, у сталној од Ребуса бурно проживљаваној драми између греха и радости, у вери која не може да прихвати да је од Бога створени свет исто што и Хад, а људи не творевине и усиновљена деца Божја, него демони или тек демонска играчка и храна. Трезвеност и дубоко животно искуство које зна да се нема због чега поклањати пред злом - највећа су вредност лика инспектора Ребуса и Ренкинових романа. Они нам помажу у оном у чему нам је добра литература увек помагала - да не залутамо. Да не поверујемо како зла у свету нема, али ни да је оно све. О првом роману Ијана Ренкина написао сам текст објављен у „Православљу“, у целини доступан на: https://www.academia.edu/31415257/Vladimir_Kolari%C4%87_Dostojevski_u_pet_O_Dostojevskom_i_veri_kod_Ijana_Renkina_Pravoslavlje_1198_ . View full Странице
  9. Је ли неко од вас био у извиђачима? Каква су вам искуства? Шта је најважније кад се нађете ван урбане средине, у групици или препуштени сами себи? Ево мало инспирације за почетак.
  10. Šetnjom do boljeg mentalnog zdravlja Objavljeno: 13.08.2015. godine u kategoriji Psihonauka | Autor: psihoverzum Sudeći po interesantnom, novom istraživanju fizičkih uticaja boravka u prirodi na mozak, šetnja parkom može umiriti um, a samim tim i dovesti do promena u funkcionisanju mozga, što rezultuje poboljšanjem mentalnog zdravlja. Ogroman broj ljudi danas živi u gradovima i provodi mnogo manje vremena napolju, u prirodi, u odnosu na naše pretke koji su živeli samo nekoliko decenija ranije. Jedno istraživanje je pokazalo da kod osoba koje žive u gradu postoji veći rizik za razvoj anksioznosti, depresije i drugih psihičkih poremećaja nego kod osoba koje žive izvan urbanih sredina. Veliki broj drugih istraživanja takođe je potrvdio ove podatke. Ona pokazuju da kod stanovnika urbanih sredina, koji imaju malo pristupa zelenim površinama, postoji veća učestalost psiholoških problema nego kod osoba koje žive blizu parka. Takođe, kod osoba koje žive u gradu, ali često posećuju prirodu dolazi do opadanja nivoa hormona stresa u odnosu na one osobe koje nisu skoro bile u prirodi. Međutim, na koji način poseta parku ili drugim zelenim površinama može promeniti raspoloženje i dalje je nejasno. Da li doživljaj prirode zasita menja mozak na način koji utiče na mentalno zdravlje? Ova mogućnost je zaintrigirala Gregorija Bratmana, diplomiranog studenta Stanford Univerziteta, koji je proučavao psihološke posledice urbanog života. U svom prethodnom istraživanju, koje je objavljeno u junu, Gregori je sa svojim kolegama pronašao da su ispitanici koji su kratko prošetali kroz bujni, zeleni deo univerzitetskog kampusa nakon toga bili budniji i srećniji od ispitanika koji su isti vremenski period proveli šetajući u blizini gustog saobraćaja. Ipak, ni ovo istraživanje nije istražilo neurološke mehanizme koji se nalaze u osnovi posledica koje se javljaju nakon boravka u prirodi. U svom novom istraživanju, Bratman i njegovi saradnici, odlučili su da pažljivo prouče kakav će uticaj šetnja imati na tendenciju neke osobe da preterano razmišlja o negativnim stvarima. Preterano razmišljanje o negativnim stvarima je mentalno stanje poznato većini ljudi. To je ono kada jednostavno ne možemo da prestanemo iznova i iznova da razmišljamo o tome kako nešto nije u redu sa nama i našim životom, poput pokvarene ploče. Ovo stanje niti je zdravo, niti korisno. Može biti prethodnik depresije i mnogo je češće kod osoba koje stanuju u gradu u odnosu na one koji žive izvan urbanih sredina.
×
×
  • Креирај ново...