Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'признање' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. У традиционалној акцији „Вечерњих новости“ - Најплеменитији подвиг године, онима који су несебично помогли додељене су престижна признања. Монаси манастира Зочиште су једини Срби у селу Зочишту, у манастиру који је српска светиња из XIV века, и опстају упркос сталним нападима албанских екстремиста. На дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2019. године, у Свечаној сали Скупштине града Београда Специјалну плакету Вечерњих новости игуману манастира Стефану уручио је г. Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник Вечерњих новости. Златна плакета за појединачни најплеменитији подвиг уручена је полицајцу Милошу Милошевићу, чијом заслугом је спречено крвопролиће у центру Ниша 16. јуна 2018. године. Златна плакета за дечји најплеменитији подвиг уручена је Огњену Дамњановић, матуранту Економске школе из Ужица, који је спасао трогодишње дете из набујале реке Ђетиње. Златна плакета за колективни најплеменитији подвиг додељена је Јовану Мијатовићу из Банатског Деспотовца и Кикинђанима Сави Зорићу, Ђорђу Чичулићу, Стојану Мишковићу и Самиту Комленићу који су донирали кожу за тешко повређене раднике НИС-а на нафтној бушотине 20. септембра 2018. године. Златна плакета за подвиг постхумно је додељена Милораду Јовановићу који се утопио у Дунаву код Белегиша док је спасавао унуку коју је успео да изгура на обалу. Специјалне плакете су додељене младом правнику из Горњег Међурова код Ниша; учитељици Горици Димитријевић; полицајцима Немањи Тривину и Ђорђу Елеку, припадницима Јединице за подршку Полицијске управе Фоча; спортским риболовцима из Подгорице, Владету Зарубици, Веску Божовићу и Војину Радовићу; Предрагу Адамовићу, председнику Хуманитарне организације „Баштиник“ из Бањалуке; Наташи Младеновић, ученици другог разреда Средње техничке школе у Пожеги; Драгану Вујовић, ватрогасцу из Ужица; Ивану Караџићу, рониоцу српског порекла за спасавање фудбалера и тренера из пећине на Тајланду; припаднику Војске Србије у Јарчујку код Краљева; Милици Ђекић и Ирени Ивоћ, возачу градског аутобуса пореклом из Прокупља која живи и ради у Милвокију. Свечаност је почела химном „Боже правде“ у извођењу Академског хора „Обилић“, који је током програма отпевао и композицију „Ово је Србија“. На свечаности су се обратили Милорад Вучелић и академик Матија Бећковић. Жири је радио у саставу: академик Матија Бећковић, начелник ВМА пуковник проф. др Мирослав Вукосављевић, академик Душан Ковачевић, хуманиста Арно Гујон, директор „Комтрејда“ Веселин Јевросимовић, драмске уметнице Рада Ђуричин и Тања Бошковић, модна креаторка Верица Ракочевић, новинар Бранко Станковић и Милорад Вучелић. Свечаности су присуствовали министар за рад и социјална питања Зоран Ђорђевић, градоначелник Београда Зоран Радојчић; представници власти, Војске Србије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, многи пријатељи и сарадници Вечерњих новости, представници медија. Извор: Српска Православна Црква
  2. Либерија је још једна земља која је повукла признање независности Косова. Министар иностраних послова Либерије Гбезонгар Милтон Финдлеј предао је министру спољних послова Ивици Дачићу ноту о повлачењу признања косовске независности, док траје дијалог Београда и Приштине. У ноти се наводи да је Либерија признала косовску независност „на основу сазнања да Београд није спреман да преговара о решењу са јужном покрајином Косово“. „Данас се води дијалог између Београда и Приштине под покровитељством ЕУ. Имајући то у виду, било је прикладно да Либерија заузме став који омогућава одговарајуће решење за грађане Србије и покрајине Косово, што се чини путем актуелних преговора. У складу са тим Либерија поништава своје признање Косова. Та одлука остаје на снази све до окончања разговора и преговора под покровитељством ЕУ“, наводи се у ноти. Министар Ивица Дачић је рекао да је одлука Либерије веома важна за Србију, јер показује да процес и дијалог још трају. Либерија није прва земља која је повукла признање Косова, али је тачан број оних који су признали Косово и даље непознаница, барем судећи према изјавама Београда и Приштине. Прва држава која је повукла признање је Суринам, који је ту одлуку донео 27. октобра 2017. године. Предомислио се и Сао Томе и Принсипе, а крајем прошле године признање је повукла и Гвинеја Бисао. Министар спољних послова Србије Ивица Дачић је прошле године саопштио да је и Бурунди повукао признање. Либерија је Косово признала 30. маја 2008. године. Б 92
  3. Главни одбор Удружења за верске слободе донео одлуку да овогодишњи лауреат буде Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. У свечаној сали Ректората Свеучилишта у Загребу, поводом Дана верских слобода, 12. јануара 2019. године одржана је свечана јубиларна седница Удружења за верске слободе у Републици Хрватској. Удружења за верске слободе у Републици Хрватској. Свечаној седници присуствовали су градоначелник Загреба г. Милан Бандић, бивши председник Републике Хрватске др Иво Јосиповић, главни секретар Међународног удружења за верске слободе (IRLA) др Диоп Ганун, народни правобранитељ гђа Лора Видовић, директор Владине Комисије за односе са верским заједницама др Шиме Јерчић, представници Цркава и верских заједница у Републици Хрватској, као и многе личности из политичког и културног живота. Главни одбор Удружења за верске слободе донео је одлуку да овогодишњи лауреати буду: Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије и свештеник Твртко Барун, директор ЈРС - исусовачке службе за избеглице. Обраћајући се овогодишњем лауреату, гђа Јадранка Брнчић прочитала је образложење за доделу признања Удружења у којем се истиче миротворни допринос митрополита Порфирија у промовисању културе дијалога и верских слобода. Она је истакла следеће: -Бити представник Српске Православне Цркве у Хрватској чак и послије толико година након ратних сукоба – чије повијесно памћење још није прочишћено ни у српском нити у хрватском народу па њихови припадници често још приступају једни другима с предрасудама – зацијело није лак задатак. Притисци и очекивања су велики са обе стране. -С једне стране, по њеном мишљењу, припадници српскога народа у Хрватској оптерећени су наслагама немира и страха те се и најмањи неспоразуми који још увијек постоје између Србије и Хрватске - јер на исте догађаје, из ближе и даље прошлости, гледају различито - снажно одражавају на њих. С друге, пак, стране, отвореност за дијалог и екуменизам поједини припадници Српске Православне Цркве у Србији не прихваћају увијек благонаклоно. Када је ријечи о најосјетљивијим питањима како за Србе тако и за Хрвате, митрополит Порфирије у свакој прилици, ма коме се обраћао, налази јасне, истодобно реалистичне и помирљиве ријечи. У наставку, гђа Брнчић је нагласила: -Митрополит Порфирије није склон давати ad hoc тумачења, него говори бираним ријечима, трудећи се да никога не повриједи и да не зађе на склизак терен политике. Није то израз пуке политичке коректности, него свијести да свака ријеч може бити потицај за продубљивање неспоразума и изазов за могуће нове сукобе. Врло је јасан када је ријечи о спрези вјерске и националне припадности. Ако је јача љубав према Богу, онда он постаје покретач и садржај и крајњи домет нашег живота. Ако превладава љубав према самоме себи, онда Бога претварамо у идеју, у идеологију, он постаје инструментом, чиме промовишемо своју себичност, егоизам и самољубље. Када вјера постаје идеологија, када Црква постаје институција која хоће моћ, значи да су они који вјерују у Христа, Њега ставили у други план. Распети се и узети свој крст, то нас води потпуној слободи од свих идола, од идола државе, нације и Цркве, и од Бога као идола. Закључујући своје образложење гђа Јадранка Брнчић је истакла: -Митрополит Порфирије, дакле, лично настоји живјети и дјеловати у складу с Јеванђељем те пружа ријечи наде. У свим приликама, јавним наступима и проповиједима, разговорима с људима из политичких и црквених кругова, с новинарима или на трибинама, вјерно и устрајно шаље поруку мира и братољубља. Доиста, једини начини да сви заједно идемо напријед и припремимо будућност за нашу дјецу јесу: дијалог, праштање и помирење. Митрополит Порфирије се после примања признања обратио Главном одбору Удружења за верске слободе у РХ и свима присутнима захваливши најсрдачније на додељеном признању и обећао да ће и убудуће чинити све што је у његовим моћима како би свако могао слободно да исповеда своју веру. Митрополит је нагласио: -Човек је највећа вредност у читавој творевини из просте чињенице да је он једино биће које је названо иконом Божјом, а икона Божја је пре свега због тога што је слободно биће. А Бог је једино апсолутно слободан. Човек своју слободу добија од Бога, добија је пре свега, како Оци Цркве говоре, везану за слободну вољу. Створен је као биће које има слободну вољу. Али то још увек не значи да је самом том чињеницом, будући да је дар, слободан и оставрен као слободно биће. Да би заиста и постао човек слободно биће он ту своју вољу, коју може да злоупотребљава дарове и потенцијале које је добио, а може и да их афирмативно употребљава, том слободном вољом постаје заиста слободан онда када чини добро. Управо како смо чули позив апостола Павла: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима“( Гал 5, 13). Слобода према томе која не подразумева заједницу са другима, то значи која не подразумева спремност да се другоме дâ места поред себе или боље рећи у себи, у своме срцу, заправо је contradictio in adjecto, није слобода. Закључујући своје излагање Митрополит је нагласио: -Човек је изнад свега, јер је човек важнији од свих правила и свих закона и спремност по примеру Христа на одрицање, на Крст и на распеће. Нека би дао Бог да заиста будемо слободни и како каже Џорџ Орвел: `Ако слобода значи нешто уопште, она значи право да кажемо људима оно што не желе да чују`, или како каже Гете: `Не можемо имати слободу ако нам савест није чиста`. То ништа друго није него управо фундамент које нам износи Јеванђеље и свака друга религијска књига или сваки човек који верује у Бога. По завршетку свечане седнице и фотографисања са лауреатима дружење је настављено уз послужење за све присутне. Извор: Српска Православна Црква
  4. -Певање уз гусле на Унесковој Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа- Др Данка Лајић-Михајловић, виши научни сарадник Музиколошког института Српске академије наука и уметности - институције која је је била предлагач уписа гусала на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, у разговору за Радио Слово љубве изразила је радост због одлуке о упису коју је 29. новембра 2018 године донео Унесков међувладин комитет на свом 13. редовном заседању на Маурицијусу. -Пресрећни смо да је номинација, иначе предата у марту прошле године, сада потврђена и да је певање уз гусле препознато као заиста репрезентативан елемент културног наслеђа човечанства, да носи ту квалификацију која иде на част свима заслужнима, а то су пре свега гуслари, као и други међу којима је и удео стручњака из етномузикологије, казала је др Лајић-Михајловић и додала да је овом одлуком Музиколошки институт САНУ у години јубилеја добио још једно признање: -С обзиром да се ови елементи препознају и региструју на листи као елементи културе коју саме заједнице издвајају као конструктивни део њихових идентитета, а да је већ било препознавања српске културне традиције, очекујемо да се још једном у историји потврди да је тај начин културног памћења, формирања и изражавања културног идентитета и даље жива пракса у Србији. Др Данка Лајић-Михајловић је и аутор Монографије посвећене управо гуслама, а носи наслов Српско традиционално певање уз гусле: гусларска пракса као комуникациони процес. Извор: Српска Православна Црква
  5. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl
  6. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла 25 угледних Пољака 20. века, између њих православног свештеника и војника, Шимона Федороњко. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl View full Странице
  7. Помаже Бог! Мислим да је подела Косова, а посебно одступање прешевске долине, најгори могући расплет по интересе Србије и Срба уопште. Далеко боље је да се призна државност Косову, са одговоарајућом заштитом Срба који тамо живе, него ли да се трампа север Косова, који је геополитичко слепо црево, уступањем најзначајнијег коридора по интересе Србије - прешевске долине. Шта ви мислите?
  8. Московски лист Комерсант је објавио да је Вучић у јучерашњем разговору са Путином тражио подршку за признање Косова: https://beta.rs/vesti/politika-kosovo/98256-komersant-vucic-nije-dobio-odobrenje-putina-za-svoju-verziju-priznanja-kosova https://www.kommersant.ru/doc/3758959 Изгледа да ни у Кину није ишао због папака и летећих аутомобила. Дошли смо дакле дотле да председник Србије лобира у Русији и Кини за међународно признање Косова.
  9. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић
  10. Често се, током последњих месеци, година и деценије, са разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да de facto или de iure призна независност тзв. Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, тзв. међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице
  11. Ваша Светости, драги Нам у Господу сабрате, уважени Валерије Аркадијевичу, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, даме и господо, Данас ми је припала велика част да примимо награду Међународног друштвеног фонда јединства православних народа. Ову награду је 2002. године, у време тешко за Српску Православну Цркву и за српски народ, добио из руку блаженопочившег патријарха московског и све Русије Алексија II мој претходник, блажене успомене патријарх Павле. Ову премију не доживљавам као награду намењену мени лично него у њој видим моме срцу драги знак љубави и пажње за цео српски народ. Од свега срца благодарим Повереничком савету и Председнику овога Фонда што су мене сматрали достојним ове награде. То је знак подршке нашем народу и нашој Цркви, која трпи страшна угњетавања на Косову и Метохији и која је принуђена да брани своја вековна права у земљама бивше Југославије зато што вековима сведочи свету свето Православље и остаје непоколебива у вери отаца. Када се налазим у Храму Светога Саве у нашој престоници и гледам куполу украшену мозаиком руских уметника, благодарим Богу што ме је удостојио да сопственим очима видим како се развијају наши блиски братски односи. Могу рећи речима светог јеванђелиста: „Ова је, дакле, радост моја испуњена” (Јн. 3, 30). Лично сам сведок моћнога препорода историјске Русије; видим да се наш народ налази у делатном, живом јединству са руском браћом и руским сестрама. Осећам се сведоком новог доба у нашој историји; искрено се радујем пуној једнодушности и јединомислију наших Цркава и братству наших народа као важној чињеници духовне реалности, као благодатном дејству Духа Светог Утешитеља. Вазљубљени ми сабрате, драга браћо! Данас се мученичка Украјинска Православна Црква – онде где је свети кнез Владимир крстио народ Свете Русије – скрнави богохулством расколникâ, насиљем и крвопролићем. Свима је познат подвиг стотинâ хиљадâ Срба који су се до смрти борили за свето Православље. Због тога мислим да не треба много речи да би се објаснило како се Српска Православна Црква односи према свему ономе што се сада дешава у Украјини. Наш одговор на све то исти је онакав какав су дали наши преци: Српска Православна Црква потпуно подржава јединство и целовитост Руске Православне Цркве и одлучно осуђује поступке унијатâ и расколникâ, који раздиру хаљину Христову на месту свештене купјељи кијевскога крштења, продајући свој народ непријатељима вере, онима „којима ће крај бити по делима њиховим” (2 Кор. 11, 15). Свако ко помаже украјинским расколницима непријатељ је не само Руској Цркви и руском свету него и свим православним словенским народима и свему православном свету. Молим се Господу Исусу Христу да укрепи снагу Ваше Светости, да Вас украси дуговечношћу и да прослави дело Руске Православне Цркве у историји светога Православља. Нека се благослов Божји излије на све народе под окриљем Руске Православне Цркве! Нека у украјинску земљу дође мир и слога у истини, нека се обнове стари и саграде нови храмови, нека се испуне верницима који се моле, и нека јединствена Света Русија непоколебиво и снажно настави своју мисију на добро васцелога хришћанскога света! Извор: Српска Православна Црква ДОПУНА: ФОТО-АЛБУМ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ:
  12. На церемонији уручивања награде Међународног фонда јединства православних народа одржаној 23. маја 2018. године у свечаној сали Црквених Сабора у храму Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј обратио се присутнима беседом коју доносимо у целини: Ваша Светости, драги Нам у Господу сабрате, уважени Валерије Аркадијевичу, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, даме и господо, Данас ми је припала велика част да примимо награду Међународног друштвеног фонда јединства православних народа. Ову награду је 2002. године, у време тешко за Српску Православну Цркву и за српски народ, добио из руку блаженопочившег патријарха московског и све Русије Алексија II мој претходник, блажене успомене патријарх Павле. Ову премију не доживљавам као награду намењену мени лично него у њој видим моме срцу драги знак љубави и пажње за цео српски народ. Од свега срца благодарим Повереничком савету и Председнику овога Фонда што су мене сматрали достојним ове награде. То је знак подршке нашем народу и нашој Цркви, која трпи страшна угњетавања на Косову и Метохији и која је принуђена да брани своја вековна права у земљама бивше Југославије зато што вековима сведочи свету свето Православље и остаје непоколебива у вери отаца. Када се налазим у Храму Светога Саве у нашој престоници и гледам куполу украшену мозаиком руских уметника, благодарим Богу што ме је удостојио да сопственим очима видим како се развијају наши блиски братски односи. Могу рећи речима светог јеванђелиста: „Ова је, дакле, радост моја испуњена” (Јн. 3, 30). Лично сам сведок моћнога препорода историјске Русије; видим да се наш народ налази у делатном, живом јединству са руском браћом и руским сестрама. Осећам се сведоком новог доба у нашој историји; искрено се радујем пуној једнодушности и јединомислију наших Цркава и братству наших народа као важној чињеници духовне реалности, као благодатном дејству Духа Светог Утешитеља. Вазљубљени ми сабрате, драга браћо! Данас се мученичка Украјинска Православна Црква – онде где је свети кнез Владимир крстио народ Свете Русије – скрнави богохулством расколникâ, насиљем и крвопролићем. Свима је познат подвиг стотинâ хиљадâ Срба који су се до смрти борили за свето Православље. Због тога мислим да не треба много речи да би се објаснило како се Српска Православна Црква односи према свему ономе што се сада дешава у Украјини. Наш одговор на све то исти је онакав какав су дали наши преци: Српска Православна Црква потпуно подржава јединство и целовитост Руске Православне Цркве и одлучно осуђује поступке унијатâ и расколникâ, који раздиру хаљину Христову на месту свештене купјељи кијевскога крштења, продајући свој народ непријатељима вере, онима „којима ће крај бити по делима њиховим” (2 Кор. 11, 15). Свако ко помаже украјинским расколницима непријатељ је не само Руској Цркви и руском свету него и свим православним словенским народима и свему православном свету. Молим се Господу Исусу Христу да укрепи снагу Ваше Светости, да Вас украси дуговечношћу и да прослави дело Руске Православне Цркве у историји светога Православља. Нека се благослов Божји излије на све народе под окриљем Руске Православне Цркве! Нека у украјинску земљу дође мир и слога у истини, нека се обнове стари и саграде нови храмови, нека се испуне верницима који се моле, и нека јединствена Света Русија непоколебиво и снажно настави своју мисију на добро васцелога хришћанскога света! Извор: Српска Православна Црква ДОПУНА: ФОТО-АЛБУМ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ: View full Странице
  13. Наиме, Републичка дирекција за робне резерве је поклонила Верском добротворном старатељству за потребе Црквене кухиње, 175 тона брашна, 3.000 литара јестивог уља и 9 тона месних нарезака. Предузеће Милшпед је пружило комплетну логистичку подршку око транспорта намирница из магацина дирекције у Новом Пазару до Смедерева где се налазе производни капацитети фирме Исхрана АД која врши услужно печење хлеба и транспорт до Црквене кухиње у Београду без икакве надокнаде. Исхрана АД годинама уназад, свакодневно донира и 70 векни хлеба за потребе Црквене кухиње. Истичемо и то да је предузеће Милшпед потпуно бесплатно испоручило 16 медицинских кревета и 5 душека Одељењу продужене неге Здравственог центра у Зајечару. Тим лепим поводом у Патријаршији српској у Београду уприличен је пригодан пријем код Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја коме су присуствовали гђа Зорица Анђелковић, вршилац дужности директора Републичке дирекције за робне резерве; г. Небојша Иковић, власник предузећа Милшпед доо; јереј Владимир Марковић, генерални секретар ВДС-а; ђакон Бранислав Јоцић, службеник ВДС-а; као и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Током пријема гостима су уручене грамате за показану љубав према Мајци Цркви, нарочито исказану према особљу и корисницима услуга Црквене кухиње Верског добротворног старатељства. Уз грамату добртовирма су уручене и иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице, заштитнице Верског добротворног старатељства. Током топлог и срдачног разговора патријарх Иринеј осврнуо на значај ових донација на сузбијању сиромаштва и глади у Београду и пожелео добро здравље и успеха благословивши даљи рад друштвено одговорних предузећа. Извор: Српска Православна Црква
  14. Пример сарадње Цркве, државних институција и приватног сектора у интересу народа и то његовог најсиромашнијег слоја у главном граду показали су Републичка дирекција за робне резерве, Милшпед доо из Београда, Исхрана АД из Смедерева (познатија под брендом „Хлеб и кифле“) и Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке. Наиме, Републичка дирекција за робне резерве је поклонила Верском добротворном старатељству за потребе Црквене кухиње, 175 тона брашна, 3.000 литара јестивог уља и 9 тона месних нарезака. Предузеће Милшпед је пружило комплетну логистичку подршку око транспорта намирница из магацина дирекције у Новом Пазару до Смедерева где се налазе производни капацитети фирме Исхрана АД која врши услужно печење хлеба и транспорт до Црквене кухиње у Београду без икакве надокнаде. Исхрана АД годинама уназад, свакодневно донира и 70 векни хлеба за потребе Црквене кухиње. Истичемо и то да је предузеће Милшпед потпуно бесплатно испоручило 16 медицинских кревета и 5 душека Одељењу продужене неге Здравственог центра у Зајечару. Тим лепим поводом у Патријаршији српској у Београду уприличен је пригодан пријем код Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја коме су присуствовали гђа Зорица Анђелковић, вршилац дужности директора Републичке дирекције за робне резерве; г. Небојша Иковић, власник предузећа Милшпед доо; јереј Владимир Марковић, генерални секретар ВДС-а; ђакон Бранислав Јоцић, службеник ВДС-а; као и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Током пријема гостима су уручене грамате за показану љубав према Мајци Цркви, нарочито исказану према особљу и корисницима услуга Црквене кухиње Верског добротворног старатељства. Уз грамату добртовирма су уручене и иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице, заштитнице Верског добротворног старатељства. Током топлог и срдачног разговора патријарх Иринеј осврнуо на значај ових донација на сузбијању сиромаштва и глади у Београду и пожелео добро здравље и успеха благословивши даљи рад друштвено одговорних предузећа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. У петак, 13. априла 2018. године, на свечаности у Каменој сали Радио Београда генерални директор Радио-телевизије Србије г. Драган Бујошевић уручио је награду за лепоту говора Радмила Видак гђи Душици Мијатовић, дугогодишњој спикерки и водитељки радијског и телевизијског програма, чији глас од самог почетка емитовања оплемењује телевизијске емисије Верски календар и Верски мозаик Србије (видео прилог). Спикерка, водитељка и ауторка Душица Мијатовић рођена је у Београду. Својим вишедеценијским присуством у медијима, од 1982. године, радећи бројне радијске и телевизијске емисије, истакла се врхунском лепотом говора. Радила је на свим програмима РТВ Београд и РТС. Читала је вести на Радио Београду 1, 2 и 202, била спикер Стереораме; снимала радио-драме за Драмски програм Радио Београда, радила је у Прес центру Радио Београда. Њен карактеристични глас, јединствене боје, плени слушаоце и гледаоце. Водитељ је бројних радио-емисија, међу којима су Мала моћна музика и Драгстор забавне музике, а аутор је и водитељ емисије ноћног програма Отисак душе. Душица Мијатовић се истакла и као организатор и учесник многих добротворних акција за обнову косовско-метохијских светиња. Снима и електронске уџбенике који ће ускоро бити уведени у образовни систем у Србији. Своје вишедеценијско искуство преноси колегама у интерној школи Радио Београда 202 за неговање доброг говора, очување језика и наступ пред микрофоном. Радио-телевизија Србије је ову престижну награду установила 2014. године, а признање носи име Радмиле Видак, првог лектора Радио-телевизије Београд, која се деловањем у програмској свакодневици телевизије и радија и у Језичком савету РТС-а, истрајно борила за коректност акценатског интерпретирања и стилску лепоту изговорене речи у српском језику. Извор: Српска Православна Црква
  16. Душици Мијатовић, спикерки продукције Епархије бачке додељења награда Радмила Видак за лепоту говора. У петак, 13. априла 2018. године, на свечаности у Каменој сали Радио Београда генерални директор Радио-телевизије Србије г. Драган Бујошевић уручио је награду за лепоту говора Радмила Видак гђи Душици Мијатовић, дугогодишњој спикерки и водитељки радијског и телевизијског програма, чији глас од самог почетка емитовања оплемењује телевизијске емисије Верски календар и Верски мозаик Србије (видео прилог). Спикерка, водитељка и ауторка Душица Мијатовић рођена је у Београду. Својим вишедеценијским присуством у медијима, од 1982. године, радећи бројне радијске и телевизијске емисије, истакла се врхунском лепотом говора. Радила је на свим програмима РТВ Београд и РТС. Читала је вести на Радио Београду 1, 2 и 202, била спикер Стереораме; снимала радио-драме за Драмски програм Радио Београда, радила је у Прес центру Радио Београда. Њен карактеристични глас, јединствене боје, плени слушаоце и гледаоце. Водитељ је бројних радио-емисија, међу којима су Мала моћна музика и Драгстор забавне музике, а аутор је и водитељ емисије ноћног програма Отисак душе. Душица Мијатовић се истакла и као организатор и учесник многих добротворних акција за обнову косовско-метохијских светиња. Снима и електронске уџбенике који ће ускоро бити уведени у образовни систем у Србији. Своје вишедеценијско искуство преноси колегама у интерној школи Радио Београда 202 за неговање доброг говора, очување језика и наступ пред микрофоном. Радио-телевизија Србије је ову престижну награду установила 2014. године, а признање носи име Радмиле Видак, првог лектора Радио-телевизије Београд, која се деловањем у програмској свакодневици телевизије и радија и у Језичком савету РТС-а, истрајно борила за коректност акценатског интерпретирања и стилску лепоту изговорене речи у српском језику. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Predsednik Helsinškog komiteta u SAD kongresmen Rodžer Viker i član Doma za spoljne poslove Kongresa SAD Eliot Endžel nominovali su osnivačicu Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz Beograda Natašu Kandić i FHP za Nobelovu nagradu za mir za 2018. godinu. "Više od 25 godina, FHP se bori za pravdu za žrtve ratnih zločina i protiv ekstremnog nacionalizma i etničkih tenzija na Zapadnom Balkanu", navodi se u tekstu nominacije, objavljene na sajtu Komisije za bezbednost i saradnju u Evropi Helsinškog komiteta u SAD. Dodaje se da je temeljito dokumentovanje ratnih zločina, koje je obavio FHP, postalo od esencijalnog značaja za obezbedjivanje pravde, kako za Medjunarodni krivični sud za ratne zločine u Hagu, tako i za nacionalne sudove za ratne zločine. "Glavni počinitelji, uključujući političke i vojne lidere, prvi put od Drugog svetskog rata odgovarali su pred medjunarodnim pravosudjem. Preživele žrtve i traumatizovane zajednice u kojima su živele dobile su priliku za obnovu. Zemlje regije bile su ohrabrene da se pridržavaju vladavine zakona i da prihvate nasledje strašne prošlosti", navodi se u obrazloženju. U tom tekstu se navodi da je u Srbiji bilo previše onih koji su odbijali da prihvate činjenice o počinjenim ratnim zločinima i demonizirali žrtve, dok je većina stanovništva ćutala, ali da je FHP, pod vodjstvom Nataše Kandić, javno govorio o zločinima. Dodaje se da danas Nataša Kandić ostaje inspiracija za nove generacije mladih profesionalaca koji vode FHP. "Ne možemo zamisliti da ijedna osoba i organizacija na Zapadnom Balkanu više zalužuju Nobelovu nagradu za mir od Nataše Kandić i FHP-a i sigurni smo da bi takvo priznanje doprinelo miru i pomirenju u tom i drugim regionima u svetu koji se suočavaju sa sličnim problemima", navodi se u obrazloženju.
  18. Фестивалски жири, који су чинили професор Јован К. Радуновић, књижевник и филмски аутор из Сремске Митровице, Миодраг Новаковић, драматург и филмски критичар из Београда, и Срђан Илић, председник Удружења филмских и телевизијских радника Војводине, режисеру Милошу Поповићу и сценаристи Душану Стокановићу доделио је прву награду – повељу „Бдење Јакова Орфелина“. Наредних месеци манифестација „Бдење душе“ гостоваће и награђене филмове приказаће у Чикагу, Вашингтону, Њујорку, Будимпешти, Темишвару, Трнави у Словачкој, као и у неколико градова у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Филм „Деца бесмртности“ говори о једном од најстрашнијих догађаја у новијој српској историји - Шајкашкој и новосадској рацији, коју су спровели мађарски окупатори јануара 1942. године. Благословом Епископа новосадског и бачког др Иринеја, филм су реализовали: организатор Сава Мирић, сниматељ и дизајнер звука Марко Баштић, спикер Душица Мијатовић, камерман Растко Стокановић, сниматељ Милош Поповић, секретарица режије Марина Пирнат, монтажер Александар Лазаревић, сценариста Душан Стокановић и режисер Милош Поповић. Више о фестивалу „Бдење душе“ можете сазнати на сајту: www.bdenjeduse.co.rs/ Извор: СПЦ
  19. Рупрехт Поленц је то рекао одговарајући на питање дописнице Бете шта је потребно да би Немачка начелно постојећу, али последњих месеци увелико замрлу подршку Србији на њеном путу у ЕУ поново активирала. Понец је најпре навео да се за то очекује испуњење више услова. На првом месту је, како је рекао политичар Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) канцеларке Ангеле Меркел, "Акциони план који је Србија договорила са ЕУ сада мора да буде спроведен и остварен, пре свега када је реч о реформи правосудног система". "Друго, и то је карактеристично немачка тачка, ми очекујемо да буде постигнут напредак у расветљавању и кривичном гоњењу починилаца напада на Амбасаду СР Немачке у фебруару 2008. године", истакао је Поленц. Поред тога, додао је Поленц, од Србије се очекују "сигнали да се процес регионалног помирења наставља и да нема покушаја новог интерпретирања историје, као што је делимично учињено са геноцидом у Сребреници". "Даље, веома значајан је начин на који се Србија односи према Србима на Косову. Ми желимо да видимо да се паралелне структуре у безбедносном и управном апарату разграђују и да се смањује финансијска подршка. Јасно нам је да је то постепен процес, али и ту очекујемо не само најаве и речи, већ и дела", истакао је Поленц у разговору за Бету. Додао је и да је "веома значајано, с обзиром да је Немачка заступљена у КФОР-у и у ЕУЛЕX-у, да видимо и да Београд утиче на Србе на северу Косова да би се остварила боља сарадња са КФОР-ом и ЕУЛЕX-ом на северу". Запитан да ли сматра да би на крају процеса стабилизације и пкључивања Србије у ЕУ требало да стоји признање Косова од стране Србије, Поленц је дао јасан одговор. "То сам мојим саговорницима из Србије последњих година и месеци увек овако формулисао: могло би, када је предат захтев за отпочињање преговора о приступању ЕУ, да се каже и 'пошаљите карту ваше земље са границама'. То нећемо учинити", рекао је Поленц. Али, како је додао, "чврсто је очекивање да се не доживи по други пут кипарски случај". "Зато, у одређеном тренутку, током преговора о приступању неће моћи да се заобиђе да Србија независност Косова прихвати и призна, и то битно пре приступања Европској унији", навео је председник Одбора Бундестага за спољну политику. Извор: Б92
  20. Шулц је, након разговора са председником српске владе Ивицом Дачићем, нагласио да су он и представници Европског парламента с Дачићем разговарали веома отворено и да "односи Србије и Косова у склопу мирољубивог развоја морају завршити, како ми то видимо, узајамним признавањем". "Јасно нам је да следи још дуг пут, много препрека, попут 'фусноте', Европски парламент неће улазити у појединости, јер је то питање за дипломате и владе", предочио је Шулц. "Наш циљ је да на крају буде могуће да Србија може постати чланица Европске уније, уз испуњавање свих мерила и успостављање мирољубивих, постојаних односа између две земље". Рекавши да је то тешко, али не и немогуће, председник ЕП је рекао да председник Европског савета Ван Ромпеј и други у ЕУ имају с тим у вези и "унутрашњи проблем, јер неке од наших чланица не признају Косово, али Европска унија као целина тражи од Србије да призна Косово". Он је рекао и да је у разговору с Дачићем било речи о реформама, борби против корупције, економском развоју у Србији и растућем проблему незапослености, питању буџета и дугом списку проблема с којима се и сама ЕУ сучељава. Шулц је пожелео успехе новој српској влади, Србији и да "Ђоковић поново победи" на Отвореном првенству САД у тенису, односно да "најбољи победи". Дачић је захвалио, како је рекао, свом пријатељу Мартину који је, на његово велико задовољство, председник Европског парламента, институције која можда и највише подржава европску будућност Србије. Нагласио је да је чврсто опредељење владе Србије да настави европски пут и испуњавање услова утврђених ЕУ "мерилима из Копенхагена", тако да Србија буде чинилац мира и стабилности у региону. Дачић је додао да то укључује и решавање спорних питања између Београда и Приштине. Српски премијер је подвукао и важност слободе медија и права националних мањина, рекавши да га веома радује што су у влади Србије и представници националних мањина. Мартин Шулц је раније истакао да је коначни циљ Европског парламента да се Србија прикључи Унији испуњавајући све услове и имајући у виду мирне и одрживе односе с Косовом. То, је, додао је, по његовој оцени, у овом тренутку тешко, али не и немогуће остварити. "ЕУ има своје проблеме, неке земље Уније не признају Косово, а ЕУ тражи да Србија то учини. Јасно је разумети да је ово најделикатније и најтеже питање за Србију и Косово, али и за односе Србије и ЕУ", казао је Шулц. Он је рекао и да је у овом тренутку приоритет да се обезбеди мир, а да је крајњи циљ међусобно признање и помирење Србије и Косова у ЕУ. "Миран развој односа Србије и Косова мора нас довести до међусобног помирења. Свесни смо да је пуно посла и препрека на том путу", казао је Шулц. Извор: Б92
×
×
  • Create New...