Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пре'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. Када се помиње учење о крају времена, мислили смо да смо чули све 'бисере', али овај последњи - да ће се антихрист појавити за пар месеци, пре избора у Израелу је ипак победник, шлаг на торти. Једина дилема је да ли да се човек смеје или да плаче од муке? Па зашто је толико тешко да се особа коју то занима упозна са истинским учењем Цркве о томе? https://www.facebook.com/o.danil.sisojev/
  2. Четвртог октобра 1957. године десио се догађај који је представљао прелом не само за СССР, него и читав свет. Управо је тог дана под шифрованом ознаком ПС-1 (Најпростији Спутњик-1) Совјетски Савез лансирао у орбиту први у историји вештачки земљин сателит. Тај се датум сматра и почетком космичке ере човечанства, а у Русији се обележава и као Дан космичких снага. У част управо тог догађаја године 1964. у Москви је подигнут 99-метарски обелиск “Освајачима космоса” у облику испаљене ракете. Лансирање сателита обављено је са научно-истраживачког полигона “Тура-Там”, који је касније добио у свету познати назив – космодром Бајконур. Сателит је лансиран помоћу ракете-носача “Спутњик” (Р-7). За стварањем вештачког земљиног сателита заслужан је утемељивач практичне космонаутике Сергеј Корољов, совјетски научник, конструктор и организатор производње ракетно-космичке технике и ракетног оружја СССР, отац совјетске космонаутике, који је фактички створио совјетско стратешко ракетно оружје средњег домета и интерконтиненталне ракете. 50-их година на стварању првог вештачког сателита у његовој групи такође су радили талентовани научници Мстислав Келдиш, Михаил Тихонравов, Николај Лидоренко и многи други. Влада СССР испланирала је да 1957. године створи и изврши пробно лансирање на бази ракете Р-7 неоријентисаног вештачког земљиног сателита (објекат Д), са апаратуром за научна истраживања, тежине између 1000 и 1400 килограма. Корпус првог сателита састојао се од две полулопте, спојене са 36 спојница. Гумени обруч обезбеђивао је херметичност споја. На горњој полулопти налазиле су се две антене, са по једним краком од 2,4 и 2,9 метара. Споља је сателит имао сферични облик, пречника пола метра. На њему су била инсталирана два радио-предајника са изворима напајања. Дијапазон предајника сателита одабран је тако да су сателит могли пратити чак и радиоаматери. 4. октобра извршено је његово успешно лансирање. Након 295 секунди после старта, ПС-1 и централни блок ракете тешке 7,5 тона, изведени су на орбиту. 314,5 секунди након старта Спутњик се одвојио од ракете и почео емитовати сигнале “бип! бип!”. Те сигнале су на полигону слушали 2 минута, а потом се Спутњик изгубио иза хоризонта. На космодрому је настало славље: конструкторе и војнике су дизали на рукама и извикивали “ура!”. И док је Спутњик летео свој први круг, информативна агенција ТАСС је емитовала саопштење: “…Захваљујући великом и напорном раду научно-истраживачких института и конструктоских бироа створен је први у свету вештачки сателит Земље…” Званично је “Спутњик-1” и “Спуитњик-2” Совјетски Савез ласнсирао у складу са преузетима на себе обавезама по Међународној геофизичкој години. Спутњик је проучавао радиоталасе на две фреквенције, што је омогућавало да се проучавају горњи слојеви јоносфере, пошто је пре лансирања првог сателита било могуће пратити једино одбијање радиоталаса од области јоносфере које су ниже од зоне максималне јонизације јоносферских слојева. Како су касније истицали учесници пројекта, тек након што се у светској штампи почело нашироко писати о овом догађају, било је јасно да се збио епохални догађај и да је извршено лансирање које је отворило космичку еру човечанства, лансирање којим ће се у свим временима Русија поносити као својим величанственим достигнућем. Лет совјетског спутњика имао је и политичку димензију. Њега је видео цео свет. Сигнал који је долазио са сателита хватао је сваки радио-аматер на било којој тачки земљине кугле. А то се косило са америчком пропагандом о великој техничкој заосталости Совјетског Савеза… Сједињене Државе су свој први сателит лансирале тек у фебруару 1958. године, када је из другог покушаја лансиран “Експлорер-1”, који је по маси био 10 пута мањи од ПС-1. Лет првог сателита је, може се казати, покренуо и космичку трку. „Бип… бип… бип…“, могло се чути на радио апарату на фреквенцијама 20,005 и 40,002 мегахерца на данашњи дан 1957. године. Спутњик је летео 92 дана, до 4. јануара 1958. године, направивши за то време 1440 кругова око Земље (око 60 милиона километара), а његови радио-предајници функционисали су две недеље након старта. Параметри лета Почетак лета: 4.октобар 1957. године у 19 часова 28 минута и 34 секунде по Гриничу Завршетак лета: 4. јануар 1958. године Тежина апарата: 83,6 килограма Максимални пречник: 0,58 метара Нагиб орбите: 65,1 степен Кругова око Земље: 1440 Перигеј: 228 километара Апогеј: 947 километара Мирослав АНТИЋ
  3. Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана http://www.rasen.rs/2017/08/konstantin-bodin-prvi-srpski-car-274-godine-pre-cara-dusana/ Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци? Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин. Константин Бодин Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да: „Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“ Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном. Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ? Грб Војислављевића Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он: „Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“ Константин Бодин Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара. Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин. „Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“ Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност. Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља. Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину. Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас. Подела Бодинове државе; фото: Википедија Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде. Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики! Извор „Српски академски круг
  4. У деветој емисији "Светотајинско богословље" говоримо о аколутијама (последовањима) која претходе Светој Тајни крштења. На основу сведочанстава из древних богослужбених кодекса имамо прилику да дубље заронимо у настанак, развој и садржај ових последовања која су сагледана у молитви која се чита у први дан пошто жена роди, молитви којом се знаменује дете када добије име у осми дан по рођењу, као и у молитви породиљи која се чита у четрдесети дан. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО View full Странице
  5. Амиџа, Бора, Дејан и Сретан – залог професије и људскости Улица у Шапцу из које су Зоран Амиџић, Бора Петровић, Дејан Милићевић и Сретан Илић кренули на свој последњи радни задатак од данас ће носити њихово име. Четворица колега из шабачког дописништва убијена су на Банији 9. октобра 1991. године док су радили свој, новинарски, посао. Иницијативу шабачког дописништва РТС-а да једна градска улица добије име четворице колега убијених на радном задатку на Банији 1991. године подржали су новинари из свих шабачких редакција, а одборници Скупштине града једногласно су је усвојили на данашњој седници. У Улици Амиџа, Бора, Дејан и Сретан – улици из које су кренули на свој последњи радни задатак – налази се и тзв. медијска зграда "Глас Подриња", у којој су они радили, и у којој су уз недељник Глас Подриња, Телевизију и Радио Шабац и просторије Дописништва РТС-а. Симболика је утолико већа што ће на новој адреси бити само ова зграда у централном градском језгру у насељу Бенска бара. Улица носи име по Зорану Амиџићу, уреднику Дописништва РТС-а, Бори Петровићу, сниматељу, Дејану Милићевићу, асистенту сниматеља Дописништва, и Сретану Илићу, уреднику Радио Шапца. Њих четворица били су узор професије, људи који су новинарству подарили највредније – свој живот. Иницијативу нашег дописништва без двоумљења су подржали сви шабачки новинари, а нису се двоумили ни одборници. "Били су врхунски професионалци, а то је за професију најважније", наглашава Драган Ераковић, дописник листа Данас, и додаје да "та улица носи назив по личним именима, а друга ствар, тамо ће бити постављен споменик као трајно обележје за једну екипу која је свој посао радила на најбољи начин". "Коначно, да се никада не заборави оно што су они урадили и оно што се њима догодило", истиче Александра Делић, дописница Вечерње новости, али и наглашава да је "ово је велики дуг колегама и професији". Најмање што Град може да учини јесте да им посвети једну улицу, сматра Немања Пајић, председник Скупштине града Шапца: "Драго ми што је то учињено једногласно и то показује да град Шабац негује сећање на те људе." Управо у Улици Амиџа, Бора, Дејан и Сретан, испред зграде Гласа Подриња биће и споменик настрадалим колегама, који је након њихове погибије урадио Слободан Павловић, инвеститор Павловића моста на Дрини код Бадовинаца, у знак сећања на екипу шабачког дописништва која је прва извештавала о идеји а потом и градњи моста. Споменик који је са граничног прелаза у Републици Српској премештен у Универзитет "Слобомир" у Бјељини, Слободан Павловић поклониће граду Шапцу, а надлежни су подржали иницијативу Дописништва у Шапцу да спомен-обележје буде управо ту. У Дописништву РТС-а у Шапцу очекују да све административне и техничке процедуре буду завршене у наредних месец дана и да ће тада, у присуству породица убијених колега, и озваничити новинарски "Кварт сећања", 27 година након њиховог убиства које никада није разјашњено и за које нико није одговарао – као залог професије и људскости – за незаборав.
  6. Милан Ракић

    Управо сада, а пре 19 година...

    24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и касарни у Прокупљу, те дејством авијације по циљевима на Космету, Бококоторском заливу и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и касарни у Прокупљу, те дејством авијације по циљевима на Космету, Бокоторском заливу и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције „Савезничка сила“, како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали „Племенити наковањ“, а нама је сервирано име „Милосрдни анђео“), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. Нажалост, за 19 година нико није утврдио тачан број… НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака… Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици… Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. СЛАВА ИМ!
  7. На данашњи дан, 8. марта 1910. године, францускиња Ремон де Ларош (Raymonde de Laroche) је добила пилотску дозволу и тако постала прва жена пилот у свету! Рођена у Паризу 1882. године, веома рано је показала склоност према спорту, нарочито гимнастици. Међутим, као девојка је показала интересовање ка аутомобилизму, да би 1908. године, након што је Вилбур Рајт извео промотивни лет свог авиона у Паризу, њена нова љубав постали авиони. Одмах упознаје тадашње париске заљубљенике у ту новотарију и склапа пријатељства са Лагранжом, Воазеном и Фарманом. Код Воазена 1909. године пролази основну теорну и практичну обуку и обавља неколико самосталних летова, што јој доноси титуле баронесе иако није била племенитог рода. На данашњи дан 1910. године полагала је испит пред ФАИ (Међународна аеронаутичка федерација) комисијом и добила пилотску дозволу. Број њене дозволе је био 36, што ће рећи да је она у том тренутку била 36-ти пилот на свету. (Рецимо и то да је наш први пилот Михаило Петровић имао дозволу број 979.) Од тог тренутка, бароница путује широм Европе, а Бога ми и Африке и учествује на ваздухопловним смотрама. Летела је пред публиком широм Француске, у Египту, Мађарској, у Русији у Санкт Петерсбургу где јој је на показаном умећу честитао и цар Николај лично... Током Првог светског рата ипак није летела, али је активно учествовала и то као шофер појединих францускох официра. Након рата се вратила својој највећој љубави-летењу, што је за њу нажалост имало трагичне последице... Наиме, желела је да "уђе" у историју и као прва жена пробни пилот и тог 18. јула 1919. године села је у једну летелицу која је била у фази тестирања. Летела је на дуплим командама, јер је поред ње у авиону био још један пилот. Након једног оштрог заокрета, нису успели да се изваде из понирања и то је био крај овоземаљског живота за ову храбру жену... Из везе са својим првим учитељем летења, француским вајаром и пиониром авијације Леоном Делагранжом, који је настрадао у ваздухопловном удесу 1910. године, остао је син Андреј...
  8. У новом издању емисије Личност и заједница на Телевизији Храм, гости Господина Дејана Стојадиновића били су др Леонтина М. Ђукановић и доцент Растко Јовић са катедре за канонско право на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Тема емисије била је: Живети и бринути о другом, има ли живота пре смрти? View full Странице
  9. „Током скоро последњих 30 година саградили смо више хиљада цркава, што ће рећи да је за време овог периода саграђено или обновљено из рушевина 1.000 цркава годишње или три цркве дневно.“ Ове статистике се односе на сву Руску Православну Цркву на територији Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана и других централноазијских република, балтичких земаља и далеке дијаспоре, узимајући у обзир стање и у Руској Заграничној Цркви  – у 60 земаља, додао је владика.   Тако, Руска Црква има у овом тренутку 40.000 цркава. „Ако наставимо овим темпом, кроз 30 година имаћемо 70.000 или 80.000 цркава“, додао је архијереј и напоменуо да у овој цркви има 900 дејствујућих манастира, док их је пре Револуције било 1.000.   „Ми подижемо Цркве и отварамо манастире не да би увећали њихов  број, и не да бисмо стварали импресивну статистику, већ радимо зато што то народ тражи,“ изјавио је митрополит Иларион говорећи о значају толико великог броја цркава и манастира.   „Не смемо заборавити да је већина од 30.000 цркава саграђена прилозима људи. То су паре обичних верника, као и бизнисмена и великих компанија. Цркве се не подижу на пустари; оне се не подижу да би биле архитектонски споменик. Цркве се свагда граде за народ.“   У овој години подигнуто је или обновљено 24 цркве само у Москви, чиме је број парохија у овом граду повећан на 1.154. Остварујемо зацртан програм да се током наредних неколико година у Москви освети 200 нових цркава.   Извор: Српска Православна Црква
  10. Према садашњим статистикама, просечно се три цркве освети свакога дана у Руској Православној Цркви, и ако се изградња настави овим темпом, број цркава у Русији биће удвостручен кроз 25-30 година, па ће тако досегнути бројно стање цркава пре Револуције, изјавио је митрополит волоколамски Иларион на телевизији. „Током скоро последњих 30 година саградили смо више хиљада цркава, што ће рећи да је за време овог периода саграђено или обновљено из рушевина 1.000 цркава годишње или три цркве дневно.“ Ове статистике се односе на сву Руску Православну Цркву на територији Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана и других централноазијских република, балтичких земаља и далеке дијаспоре, узимајући у обзир стање и у Руској Заграничној Цркви – у 60 земаља, додао је владика. Тако, Руска Црква има у овом тренутку 40.000 цркава. „Ако наставимо овим темпом, кроз 30 година имаћемо 70.000 или 80.000 цркава“, додао је архијереј и напоменуо да у овој цркви има 900 дејствујућих манастира, док их је пре Револуције било 1.000. „Ми подижемо Цркве и отварамо манастире не да би увећали њихов број, и не да бисмо стварали импресивну статистику, већ радимо зато што то народ тражи,“ изјавио је митрополит Иларион говорећи о значају толико великог броја цркава и манастира. „Не смемо заборавити да је већина од 30.000 цркава саграђена прилозима људи. То су паре обичних верника, као и бизнисмена и великих компанија. Цркве се не подижу на пустари; оне се не подижу да би биле архитектонски споменик. Цркве се свагда граде за народ.“ У овој години подигнуто је или обновљено 24 цркве само у Москви, чиме је број парохија у овом граду повећан на 1.154. Остварујемо зацртан програм да се током наредних неколико година у Москви освети 200 нових цркава. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Неки од нас су као клинци сигурно читали Ериха Деникена и његове популарне књиге о ванземаљцима. Биле су то у то време хит књиге, човек је лепо зарадио на њима. Било је у њима свакојаке фактографије, од египатских пирамида до тајних градова старих цивилизација у Јужној Америци. И било је врло занимљивих питања на које ни дан данас немамо одговоре. Ипак, у оној бившој СФРЈ те књиге дочекане су у свим медијима са подсмехом. Чак је и званични војни лист „Фронт“ имао један фељтон где се аутор, иначе познати и признати познавалац војне технике Стеван Корда, обрачунао са Деникеном и његовом теоријом о другим ванземаљским цивилизацијама и уопште о ванземаљцима. Био сам тада студент, редовно пратио „Фронт“ и одлучио да се јавим у писмима читалаца. Односно, написао сам аутору фељтона да Деникен можда није доказао постојање ванземаљаца, али ни он, Стеван Корда, покој му души, одавно није са нама а био је изврстан новинар, није доказао да ванземаљаца нема. Знате оно: има Бога, нема Бога. Наравно, моје писмо никада није објављено, уредници у „Фронту“ у време социјализма и самоуправљања, како је то било дивно безбрижно и мирно време, нису имали разумевање за Деникена, НЛО, ванземаљце и остале глупости. Да се народ не би плашио и бавио беспотребним темама, само губио енергију. Као да је Деникен био први ријалити у свету. Заправо, све оно што се тих година догађало, од „летећих тањира“ до чудних сусрета цивилних авиона на редовним линијама са летећим објектима, о чему има и писаних сведочанстава, до чудних појава у ваздуху, све је то тумачено колективном паранојом, хипнозом, електромагнетним пражњењима у атмосфери, метеоролошким балонима, ваздушним сондама, преламањем светлости уочи олује, појединачном или групном привиђењу… Сви очевици таквих појава проглашавани су умно поремећеним особама чим би покушали да кажу да су видели нешто што се креће брже од било којег авиона, да светли и мења интензитет боје, да има фантастично убрзање, да се појављује и нестаје изненада… И сви смо у бившој, великој Југославији мислили да се то догађа само на Западу, да то нису „чиста посла“, да је све то, заправо, плод тајних операција ЦИА или КГБ-а, или су то авиони који се експериментално испитују, а за које се још не зна. Године су пролазиле, Деникен је заборављен, НАСА нас стално изненађује новим информацијама о потенцијално погодним планетама за развој живота. Сваког месеца имамо по једно скоро сензационално откриће НАСА. Те фотке са Марса где се види некаква купола која личи на радар, те вода испод коре неке планете, те нова планета за коју нисмо знали. Па се јавност пита да ли нас то НАСА полако припрема да нам саопшти да нисмо сами у свемиру. Као да је феномен живота у свемиру живот какав ми знамо. Или да ли су рибе на Пацифику, на 9.000 метара дубине, свесне да постоји Београд, Москва, Њујорк, да се играју фудбалске утакмице, снимају филмови и воде ратови? А те рибе и ми живимо у истом времену и на истој планети. Ми знамо за њих, оне на знају за нас. Или знају, али ми не знамо да оне знају за нас?! Различит степен развоја живота. Микро и макро космос? За кога смо ми у свемиру у ствари те рибе са 9.000 метара дубине? Дакле, да ли су и над оном бившом Југославијом икада примећени неидентификовани летећи објекти, НЛО, ко их је, када и где видео, да ли су очевици тих појава били кредибилни људи, особе од струке, и зашто су сви ћутали до данас? Односно, ћутали за јавност. Има ли доказа шта су све видели и зашто управо сада о томе желе да причају? У емисији „На нишану Мирослава Лазанског“ на Радио Спутњику о томе говоре главни уредник листа „Галаксија“ и научни уредник „Политике“ Станко Стојиљковић и некадашњи командант југословенског РВ и ПВО генерал-пуковник авијације и пилот ловац Звонко Јурјевић.
  12. Пре тачно 57 година, 19.августа 1960. године, у Земљину орбиту лансиран је „Спутњик 5“, чију посаду су чиниле Белка и Стрелка. Експеримент је био успешан. Научници су добили потребне податке о боравку животиња у космосу, а пси су се вратили неповређени и осећали су се добро. Белка и Стрелка су тако постале први Земљани који су се живи вратили из свемира. Ево неколико кључних чињеница о овом значајном догађају за руску и светску космонаутику. Белка и Стрелка су биле трећа псећа екипа која је послана у Земљину орбиту. Космички пионир била је Лајка, која је прва 1957. године полетела у свемир, али је, нажалост, после четири круга око Земље, угинула због повишене температуре у капсули. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пас Лајка Још једна псећа екипа, Чајка и Лисичка, изгубиле су живот 28. јула 1960. године. У деветнаестој секунди лансирања, бочни блок ракете се одвојио, након чега је пао и експлодирао. Белка и Стрелка су биле њихови дублери. Циљ експеримента је био да се изврши целодневни лет, и да се након њега пси врате безбедно на Земљу. За сваки случај, животиње су припремљене за осмодневни лет. Са космодрома Бајконур „Спутњик 5“ је 19. августа 1960. године, у 11 сати и 44 минута по московском времену, лансиран у орбиту. Припремом за лансирање руководио је лично Сергеј Павлович Корољев. Поред Белке и Стрелке, у капсули је било 12 мишева, инсекти, биљке, гљиве, семење кукуруза, пшенице, грашка, лука и неки микроби. Ван капсуле је смештено 28 лабораторијских мишева и два бела пацова. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пси Белка и Стрелка Лет Белке и Стрелке је био први у коме се користио и телевизијски пренос. Видео-пренос са космичког брода је сниман директно на филмску траку. Брод са псећом посадом направио је тачно 17 кругова око Земље. Стрелка се понашала уобичајено, док је Белка, након четири круга, постала изузетно немирна и покушавала да се ослободи појасева којим је била везана, што је указивало на промене у њеном расположењу. Анализе обављене након лета показале су да никакви психички и физички проблеми код паса нису уочени. Управо је Белкино понашање довело до одлуке да на следећи лет буде упућен брод у коме ће бити човек. Знамо добро и ко је то био. Летови Белке и Стрелке и многих других паса обављени су захваљујући руском и совјетском физиологу и добитнику Нобелове награде Ивану Петровичу Павлову (1849–1936), који је управо псе користио у својим експериментима. Као резултат тога, СССР је имао богато искуство рада са псима, идеалним кандидатима за космонауте у односу на мајмуне које су користиле САД и имале велике проблеме са њиховим немирним понашањем. За улогу космонаута су бирани мешанци из тачно одређеног легла. Ове животиње су подвргнуте природној селекцији у условима уличног и лутајућег животног стила, одликовале су се добрим здрављем, халапљивошћу и великим поверењем и лојалношћу према људима. Током ’50-их и ’60-их година, десетине паса учествовало је у експерименталним летовима на геофизичким ракетама које су се пеле на различите висине. Спроведено је двадесет и шест суборбиталних лансирања, две трећине експеримената је успешно завршено, док су у преосталим случајевима пси угинули. Управо је ово путовање Белке и Стрелке омогућило да се дође до закључка о способности да људи издрже орбитални лет око Земље. У току лета добијени су јединствени научни подаци о утицају космичких летачких фактора на физиолошке, биохемијске, генетске и цитолошке системе животиња и биљака. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Кадар из филма "Земља - Космос - Земља" После лета, легендарни пси су живели у „Институту за ваздухопловство и свемирску медицину“, одакле су их водили да их покажу деци у вртићима, школама и сиротиштима. Неколико месеци касније, Стрелка је донела на свет шест апсолутно здравих штенаца. Једно од њих, женкицу са именом Пушинка, Никита Хрушчов је поклонио супрузи и ћерци председника САД Џона Кенедија — Жаклини и Керолајн. Белка и Стрелка су доживеле дубоку старост и угинуле природном смрћу. Њихова препарирана тела налазе се данас у Меморијалном музеју астронаутике у Москви.
  13. Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа. Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена? Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано. Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима. Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety).  Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes).                                                                                        ***   „Османски поручник“   Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу. Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта.                                                                                     *** Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд.     Данко Страхинић    
  14. Поводом дана у којем се обележава геноцид над хришћанским Јерменима у Османској империји - 1915, 24. априла, преносимо један занимљив поглед на савремено кинематографско - политичко обележавање тог догађаја из пера Динка Страхинића. Текст је објављен у листу „Православље“ бр. 1202 (15. април 2017. године) и овде се доноси уз сагласност уредништва новина Српске Патријаршије. Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа. Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена? Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано. Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима. Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety). Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes). *** „Османски поручник“ Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу. Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта. *** Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд. Данко Страхинић View full Странице
  15. У знак сећања на 2. април 1917. године када су српски пилоти постигли прву ваздушну победу, 101. ловачка авијацијска ескадрила са аеродрома Батајница-"Витезови", овај датум обележава као Дан ескадриле Након завршених ваздухопловних школа у Француској – пилотске у Шартру, хидроавионске у Аркашону, школе гађања у Казоу, акробатског летења у Поу и обуке за пилота-ловца у Авроу, капетан Бранко Вукосављевић је послат на Солунски фронт, где је у оквиру Српске друге армије основано Нијепорско одељење. То је била прва самостална авијацијска јединица попуњена искључиво припадницима српске војске, а капетан прве класе Бранко Вукосављевић био је први командир „Нијепорског одељења“. Ово одељење је базирало на аеродрому „Вертекоп“ и било је веома много ангажовано на разним борбеним задацима, а првенствено у ловачкој заштити. Иако командант, Вукосављевић је често вршио извиђања, дубоко у позадину непријатеља. На те задатке је више пута одлазио са потпоручником Милетићем Међутим, за пилота ловца извиђање је досадно, па је прешао у једноседе. Први је почео да гони непријатељске аероплане и да води борбе у ваздуху. Дешавало се да сам кидише и на читаве непријатељске ескадриле, ако би се некако задесиле изнад фронта. Тако се 2. априла 1917. године десило да, крстарећи у „нијепорима” једноседима, Вукосављевић и пратилац му Милетић налете на један непријатељски „авијатик”. Стуштили су се на њега, и убрзо се непријатељ у ковитлацу и пламену срушио на ничијој земљи у кланцима Кожуха. За ову прву победу у ваздуху похвалио га је војвода Петар Бојовић. Похвалама се придружио и ђенерал Сарај, главнокомандујући војске на Солунском фронту. У знак сећања на тај дан, 101. ловачка авијацијска ескадрила са аеродрома Батајница, овај датум обележава као Дан ескадриле. „Витезови“-срећан вам празник! Милан РАКИЋ
×