Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'преузму'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. У давна времена су у том тренутку сви они што тек требају да се крсте или исповеде и додатно припреме за причест излазили из цркве и за њима су се затварала спољна врата Божијег храма. Данас су „оглашени” међу нашим савременицима најгласнији критичари свега везаног за Цркву, њено устројство и поредак, уз све чешће неразумевање духовних приоритета и хришћанством задатих односа верника са свештеницима. И они, уместо да (реално или симболички) изађу из храма у коме се наставља мистерија узимања Божијег Тела и Његове Крви устима и срцем присутних верника, себи узеше ничим заслужено (и у нашој Цркви уопште предвиђено) право да ометају црквени мир и непозвани држе лекције својим од Светог Духа рукоположеним свештенослужитељима и првосвештеницима еухаристијског сабрања (епископским наследницима Христових апостола). Зашто су многи међу нашим (крштеним и некрштеним, редовним или сасвим ретким на литургијама, ученим или полуобразованим) верницима толико сконцентрисани на потпуно неважне, маргиналне и саблажњиве појаве међу свештеницима и епископима, а не на оно због чега постоји и опстаје хришћанство, ево већ две хиљаде година – мени никада није било до краја јасно. КАКО ВИДИМО СВЕШТЕНИКЕ Могао бих да наведем многе разлоге и безбројне примере, али и даље ми остаје нејасно како је могуће да неког било шта (возни парк пред Патријаршијом, лични греси појединаца, неспретно позирање архијереја са разним нецрквеним и, према нашим мерилима, „идеолошки и духовно некоректним” личностима из врха власти и ванцрквене друштвене хијерархије...) окупира више од чињенице литургијског окупљања и могућности причешћивања самим распетим христом пред иконостасом и олтаром?! Који је разлог нечијег одласка у цркву, његове вере у Бога, молитви са упаљеним свећама и отвореним молитвеницима, крштавања деце, венчања у храму и са Божијим благословом, опела са присутним свештеницима, осећања да је „православац”... ако му је центар пажње окренут ка нечем што са свим тим нема никакве везе? Због чега се више гледа на свештенике и епископе него на оно због чега су они уопште ту, зашто се стално размишља о цени црквеног обреда уместо о духовној и судбинској користи светих тајни које примамо захваљујући тим истим свештеницима (по цени неке цркавице, неупоредиво мање вредности од онога што добијамо – с обзиром на то шта нам се заиста пружа и стварно даје у тим тренуцима)? Зашто нас више занима како свештеници и епископи живе ван цркве и службе (тамо где су и они само људи, баш као и сви ми, подложни истим искушењима, страстима и гресима, за које ћемо одговарати, свако од нас појединачно и неизбежно, на Страшном Христовом Суду) него у храмовима, за време литургије? И како је могуће да према патријарху српском немамо начелно и непорециво поштовање као духовном предводнику и пастиру чије поступке не можемо често до краја и суштински да разумемо (због његове позиције Чувара Цркве и одржања верника у молитвеном стању што боље духовне прибраности и истинског спокоја)? Откуд нам нагон да уличарским жаргоном говоримо о хиротонисаним носиоцима харизми (благодати, дара Духа Светог), о Србима са Богородичином иконом у „панагији”, посебно украшеном висећем медаљону на огрлици на њиховим прсима? И да хистерично глуматамо распаљене моралисте и теологе аматере (импровизоване „тумаче” древних догматских канона Цркве) што селективно и екстремно критички гледају само на оно најгоре и саблажњујуће у океану свега благодатног, духовно моћног и за све нас корисног? И баве се гнусним причама из таблоидне жуте штампе, политичким злоупотребама и невидљивим биткама (у којима се напад на одређене свештенике користи као део начелног напада на читаву Српску Православну цркву)... ДА ЛИ СМО МИ НОРМАЛНИ? Зашто не видимо сате и сате молитви на коленима, читаве пробдевене ноћи наших духовних чувара и представника пред Господом (док смо ми блажено спавали), њихово добровољно одрицање од могућности да имају породицу, потомство и наследнике, и све оне тајанствене и опасне нападе Непоменика који их непрестано ставља пред много већа искушења него ма кога од нас? Али зато и те како видимо (својим од зависти крмељивим оком) чиме су се довезли из Загреба, Ниша, Новог Сада, Шибеника, Вршца и са свих српских епархијских страна. Као када бисмо причали о проти Матији Ненадовићу, Светом Сави, Василију Острошком, Кнезу Лазару или Петру Цетињском искључиво кроз то „какве су коње и запреге користили за свој превоз” (уз злобно режање пред чињеницом да таквих касача, атова и кочија није било надалеко и да су у то исто време многи међу њиховим сународницима – ишли пешке, и то боси). Или када бисмо новомученицима наше Свете Цркве – попут митрополита Доситеја Васића (римокатоличке милосрдне сестре су га свакодневно бичевале и мучиле у сред Загреба, годинама, док није дословно пребијен на смрт), Петра Зимоњића (њега су усташе живог потковали, забијајући му, успут, клинце под нокте), Платона Јовановића (оружане снаге НДХ му ископале очи, исекле уши и нос, палили му ватру на грудима) и Јоаникија Липовца (комунисти га стрељали у Аранђеловцу, гроб му се не зна), владика Саве Трлајића (мучен до смрти и понижаван у штали усташе Виктора Гутића на најодвратније начине) или Варнаве Настића (био мучен, годинама, по комунистичким затворима, пребијан и, на крају, отрован), игумана Рафаила Момчиловића (чупана му брада на живо, малтретиран, понижаван и мучен до смрти), свештеника Ђорђа Богића (усташе му везале, још живом, црева из ножем распореног стомака око врата) и Бранка Радосављевића (кога су хрватски војници натерали да држи опело још живом сину, пре него шти су их, обојицу, заклали) – са злобом и завишћу гледали у гаражу или у лепоту ентеријера у коме су живели уместо у ране на телу и души, пред њихову жртву за све нас и у име свих нас? Да ли смо ми нормални? Да ли је онај дугачки период под комунистима био стварно толико страшан и са, показало се, скоро неизлечивим последицама? Поспрдан, бахат, бездушан, окрутан и духовно неосетљив (или, пак, директно непријатељски) однос према Цркви је трајао деценијама у ФНРЈ и СФРЈ, у време када је вера у Бога била третирана као (у најмању руку) „вербални деликт” и „акт непријатељства према држави” и има и дан-данас своје последице. Створена је искривљена свест код многих наводних ”верника” када је реч о њиховом истинском месту у црквеном поретку, деформисаном односу према свом и према туђим гресима, одозго имплантираном моралистичком и ултракритичком ставу на рачун српског свештенства и клира (где се непрестано наглашавају најгори примери и превиђају све оне другачије ситуације и постојеће врлине наших ”службеника Божијих”). ТО ПОСТАЈЕ НЕПОДНОШЉИВО И свака протува и случајни пролазник може тако да исмева српског патријарха и вређа га пред свима нама, а да ми ни не трепнемо на то и чак им се често у свему овоме придружујемо, иритирани неком ситницом коју, уз помоћ медија и наше моралистичке „осетљивости”, одмах претварамо у разлог за овако нешто, по свим писаним и неписаним, људским и божанским законима – апсолутно недопустиво. Оглашени никако да изађу из сакралног и молитвеног простора у коме им очигледно није место, а верни то гледају без отпора, ћуте и „чекају да прође” овај одвратни тренд системског исмевања и обезвређивања мученичке и за толико тога заслужне Српске Православне Цркве, а преко непрестаног стављања наших свештеника и владика на „стуб срама”. И онда када за то има неких разлога и онда када се то ради из чисте обести и једва прикривене неконтролисане мржње према Христу. Ја не могу много овако сам да урадим, али могу бар да јасно и недвосмислено укажем на праве изворе и намере огромне већине оваквих организованих и већ по интензитету и острашћености неподношљивих насртаја на српске духовнике и добре пастире. И то изнутра, од стране наших „разочараних и иритираних верника”. То осећам и као дужност, и као обавезу, и као својеврстан (макар и најмањи, сасвим малецни) покушај одбране наших „очева” у мантији, рукоположених вршилаца и делилаца, посредника и чувара светих тајни. Срби који јавно и олако вређају наследника духовног престола Светог Саве, не гледајући притом своје сопствене мане, грехове и недостатке, не заслужују да их ико сматра потомцима њихових богобојажљивих, скромних, пристојних, Цркви верних и трпељивих предака. Шта су не знам ни како би требало да се називају овакве надобудне незналице (понекад чак и расколници), али знам коме овако нешто једино одговара и где их (и нас, са њима, нажалост) то води. P. S. Мени је то стварно неподношљиво кад видим надмене увреде на рачун наших архијереја од стране нас Срба. И то много горе и дрскије коментаре од свих усташких, комунистичких, сатанистичких... Уместо да се љуте на оне међу собом што не иду на литургију, такви се обрушише на оне којима је литургија живот. Фејсбук зид Д. Бокана http://www.standard.rs/politika/38092-кад-„оглашени“-прузму-банку-о-цркви
  2. Свака протува и случајни пролазник може да исмева српског патријарха и вређа га пред свима нама, а да ми ни не трепнемо „Изађите оглашени, нико од оглашених да не остане, а ви који сте верни опет и опет у миру господу се помолимо.“ На самом крају „прве половине литургије” упућују се сви некрштени (оглашени) и они који нису спремни за причест да изађу из храма, а да у њему остану они који ће наставити да учествују у „литургији верних” (што долази после оне припремне „литургије оглашених”). У давна времена су у том тренутку сви они што тек требају да се крсте или исповеде и додатно припреме за причест излазили из цркве и за њима су се затварала спољна врата Божијег храма. Данас су „оглашени” међу нашим савременицима најгласнији критичари свега везаног за Цркву, њено устројство и поредак, уз све чешће неразумевање духовних приоритета и хришћанством задатих односа верника са свештеницима. И они, уместо да (реално или симболички) изађу из храма у коме се наставља мистерија узимања Божијег Тела и Његове Крви устима и срцем присутних верника, себи узеше ничим заслужено (и у нашој Цркви уопште предвиђено) право да ометају црквени мир и непозвани држе лекције својим од Светог Духа рукоположеним свештенослужитељима и првосвештеницима еухаристијског сабрања (епископским наследницима Христових апостола). Зашто су многи међу нашим (крштеним и некрштеним, редовним или сасвим ретким на литургијама, ученим или полуобразованим) верницима толико сконцентрисани на потпуно неважне, маргиналне и саблажњиве појаве међу свештеницима и епископима, а не на оно због чега постоји и опстаје хришћанство, ево већ две хиљаде година – мени никада није било до краја јасно. КАКО ВИДИМО СВЕШТЕНИКЕ Могао бих да наведем многе разлоге и безбројне примере, али и даље ми остаје нејасно како је могуће да неког било шта (возни парк пред Патријаршијом, лични греси појединаца, неспретно позирање архијереја са разним нецрквеним и, према нашим мерилима, „идеолошки и духовно некоректним” личностима из врха власти и ванцрквене друштвене хијерархије...) окупира више од чињенице литургијског окупљања и могућности причешћивања самим распетим христом пред иконостасом и олтаром?! Који је разлог нечијег одласка у цркву, његове вере у Бога, молитви са упаљеним свећама и отвореним молитвеницима, крштавања деце, венчања у храму и са Божијим благословом, опела са присутним свештеницима, осећања да је „православац”... ако му је центар пажње окренут ка нечем што са свим тим нема никакве везе? Због чега се више гледа на свештенике и епископе него на оно због чега су они уопште ту, зашто се стално размишља о цени црквеног обреда уместо о духовној и судбинској користи светих тајни које примамо захваљујући тим истим свештеницима (по цени неке цркавице, неупоредиво мање вредности од онога што добијамо – с обзиром на то шта нам се заиста пружа и стварно даје у тим тренуцима)? Зашто нас више занима како свештеници и епископи живе ван цркве и службе (тамо где су и они само људи, баш као и сви ми, подложни истим искушењима, страстима и гресима, за које ћемо одговарати, свако од нас појединачно и неизбежно, на Страшном Христовом Суду) него у храмовима, за време литургије? И како је могуће да према патријарху српском немамо начелно и непорециво поштовање као духовном предводнику и пастиру чије поступке не можемо често до краја и суштински да разумемо (због његове позиције Чувара Цркве и одржања верника у молитвеном стању што боље духовне прибраности и истинског спокоја)? Откуд нам нагон да уличарским жаргоном говоримо о хиротонисаним носиоцима харизми (благодати, дара Духа Светог), о Србима са Богородичином иконом у „панагији”, посебно украшеном висећем медаљону на огрлици на њиховим прсима? И да хистерично глуматамо распаљене моралисте и теологе аматере (импровизоване „тумаче” древних догматских канона Цркве) што селективно и екстремно критички гледају само на оно најгоре и саблажњујуће у океану свега благодатног, духовно моћног и за све нас корисног? И баве се гнусним причама из таблоидне жуте штампе, политичким злоупотребама и невидљивим биткама (у којима се напад на одређене свештенике користи као део начелног напада на читаву Српску Православну цркву)... ДА ЛИ СМО МИ НОРМАЛНИ? Зашто не видимо сате и сате молитви на коленима, читаве пробдевене ноћи наших духовних чувара и представника пред Господом (док смо ми блажено спавали), њихово добровољно одрицање од могућности да имају породицу, потомство и наследнике, и све оне тајанствене и опасне нападе Непоменика који их непрестано ставља пред много већа искушења него ма кога од нас? Али зато и те како видимо (својим од зависти крмељивим оком) чиме су се довезли из Загреба, Ниша, Новог Сада, Шибеника, Вршца и са свих српских епархијских страна. Као када бисмо причали о проти Матији Ненадовићу, Светом Сави, Василију Острошком, Кнезу Лазару или Петру Цетињском искључиво кроз то „какве су коње и запреге користили за свој превоз” (уз злобно режање пред чињеницом да таквих касача, атова и кочија није било надалеко и да су у то исто време многи међу њиховим сународницима – ишли пешке, и то боси). Или када бисмо новомученицима наше Свете Цркве – попут митрополита Доситеја Васића (римокатоличке милосрдне сестре су га свакодневно бичевале и мучиле у сред Загреба, годинама, док није дословно пребијен на смрт), Петра Зимоњића (њега су усташе живог потковали, забијајући му, успут, клинце под нокте), Платона Јовановића (оружане снаге НДХ му ископале очи, исекле уши и нос, палили му ватру на грудима) и Јоаникија Липовца (комунисти га стрељали у Аранђеловцу, гроб му се не зна), владика Саве Трлајића (мучен до смрти и понижаван у штали усташе Виктора Гутића на најодвратније начине) или Варнаве Настића (био мучен, годинама, по комунистичким затворима, пребијан и, на крају, отрован), игумана Рафаила Момчиловића (чупана му брада на живо, малтретиран, понижаван и мучен до смрти), свештеника Ђорђа Богића (усташе му везале, још живом, црева из ножем распореног стомака око врата) и Бранка Радосављевића (кога су хрватски војници натерали да држи опело још живом сину, пре него шти су их, обојицу, заклали) – са злобом и завишћу гледали у гаражу или у лепоту ентеријера у коме су живели уместо у ране на телу и души, пред њихову жртву за све нас и у име свих нас? Да ли смо ми нормални? Да ли је онај дугачки период под комунистима био стварно толико страшан и са, показало се, скоро неизлечивим последицама? Поспрдан, бахат, бездушан, окрутан и духовно неосетљив (или, пак, директно непријатељски) однос према Цркви је трајао деценијама у ФНРЈ и СФРЈ, у време када је вера у Бога била третирана као (у најмању руку) „вербални деликт” и „акт непријатељства према држави” и има и дан-данас своје последице. Створена је искривљена свест код многих наводних ”верника” када је реч о њиховом истинском месту у црквеном поретку, деформисаном односу према свом и према туђим гресима, одозго имплантираном моралистичком и ултракритичком ставу на рачун српског свештенства и клира (где се непрестано наглашавају најгори примери и превиђају све оне другачије ситуације и постојеће врлине наших ”службеника Божијих”). ТО ПОСТАЈЕ НЕПОДНОШЉИВО И свака протува и случајни пролазник може тако да исмева српског патријарха и вређа га пред свима нама, а да ми ни не трепнемо на то и чак им се често у свему овоме придружујемо, иритирани неком ситницом коју, уз помоћ медија и наше моралистичке „осетљивости”, одмах претварамо у разлог за овако нешто, по свим писаним и неписаним, људским и божанским законима – апсолутно недопустиво. Оглашени никако да изађу из сакралног и молитвеног простора у коме им очигледно није место, а верни то гледају без отпора, ћуте и „чекају да прође” овај одвратни тренд системског исмевања и обезвређивања мученичке и за толико тога заслужне Српске Православне Цркве, а преко непрестаног стављања наших свештеника и владика на „стуб срама”. И онда када за то има неких разлога и онда када се то ради из чисте обести и једва прикривене неконтролисане мржње према Христу. Ја не могу много овако сам да урадим, али могу бар да јасно и недвосмислено укажем на праве изворе и намере огромне већине оваквих организованих и већ по интензитету и острашћености неподношљивих насртаја на српске духовнике и добре пастире. И то изнутра, од стране наших „разочараних и иритираних верника”. То осећам и као дужност, и као обавезу, и као својеврстан (макар и најмањи, сасвим малецни) покушај одбране наших „очева” у мантији, рукоположених вршилаца и делилаца, посредника и чувара светих тајни. Срби који јавно и олако вређају наследника духовног престола Светог Саве, не гледајући притом своје сопствене мане, грехове и недостатке, не заслужују да их ико сматра потомцима њихових богобојажљивих, скромних, пристојних, Цркви верних и трпељивих предака. Шта су не знам ни како би требало да се називају овакве надобудне незналице (понекад чак и расколници), али знам коме овако нешто једино одговара и где их (и нас, са њима, нажалост) то води. P. S. Мени је то стварно неподношљиво кад видим надмене увреде на рачун наших архијереја од стране нас Срба. И то много горе и дрскије коментаре од свих усташких, комунистичких, сатанистичких... Уместо да се љуте на оне међу собом што не иду на литургију, такви се обрушише на оне којима је литургија живот. Фејсбук зид Д. Бокана http://www.standard.rs/politika/38092-кад-„оглашени“-прузму-банку-о-цркви View full Странице
×
×
  • Create New...