Претражи Живе Речи Утехе

Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Атанасија (Јевтића) "Духовни допринос светог Владике Николаја и преподобног Јустина ћелијског", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича

Свако од нас улаже много напора у изучавање закона Божијег. Посебно људи који тек улазе у Цркву и омладина која иде у школу. Њихов ум има способности за учење, и они теже ка томе да сазнају што више из веронауке, из богослужења, из догмата Цркве и из њене историје. И ми, нахранивши се знањима, почињемо да учимо ближње, људе из околине, и то је природно. Међутим, често запажамо да то не доноси никакав добар плод, да оне исправне и наизглед лепе речи које говоримо немају одјека у срцу ближњег, а то су речи из Закона Божијег. Зашто се то дешава? Зато што често заборављамо, поучавајући се у Закону Божијем и сакупљајући ова знања која су нам, наравно, потребна, да, пре свега – ако живимо духом, по духу треба и да поступамо. Данас нам о томе говори Апостол (Гал 5, 25). Уколико живимо духом, по духу треба и да поступамо. Спомен на светог којег данас прослављамо у овом храму, на преподобног Серафима Саровског, у том смислу нас заиста буди и отрежњује. Овај човек, који се подвизавао у пустињи и који је разапео своје тело „са страстима и похотама“ (Гал 5, 24) стекао је миран дух, стекао је Светог Духа, и био онакав као што Црква пева: „Многима си био пут ка спасењу.“ Он није завршио ни духовну академију, ни неки богословски институт. Наравно, то нипошто не треба да вређа људе који су их завршили, или да их заустави на овом путу. Међутим, главно је да сви треба стално да имају на уму да стицање Духа Светог, путем разапињања нашег тела „са страстима и похотама“, затим смирење, милосрђе и миран дух – оно без чега ће сва наша знања бити прапорац који звечи, како каже апостол Павле (1 Кор 13, 1). Произносићемо бесмислене звуке, а дух наших речи биће мртав. Данас нам апостол говори такве речи, да вероватно ниједну од њих не би требало да пропустимо тек тако. Веома бих желео да све ово узмем, одштампам великим словима, исечем и окачим на зид, и да сваки дан читам. А плод Духа јесте – пише апостол Павле – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал 5, 22-23). На основу ових речи треба да оцењујемо своје стање. Имамо ли дух љубави, мира, дуготрпљења, доброте, уздржања, као што је имао преподобни Серафим Саровски? Или ћемо, напротив, бити сујетни, љутити се једни на друге и завидети једни другима? Подвиг преподобног Серафима је наизглед био тако једноставан и прост, а опет тако тежак и неразумљив за наше савременике. Он је дуго времена тражио Христа, али не међу људима, не међу ученим и славним главама, већ у шуми, у молитвама, искушењима и страдањима. И тамо, у пустињи, овај испразни свет га је нападао. Сећамо се како су дошли разбојници који су тражили богатство, како су га претукли, али је он био толико смирен, да чак ни разбојнике који су га унаказили није хтео да осуди, није им желео зло. Ето, такав изванредан пример имамо. Пример заиста смиреног човека, једноставног, а истовремено мудрог, мудријег од многих богослова, философа и познавалаца овог света. Код преподобног Серафима долазило је веома много људи, као што и данас долазе у Цркву код свештених лица, и сви су они доносили свој бол, своје бреме, своју патњу, и он никога од њих није одбијао. Са свима онима који су долазили делио је љубав коју је стекао у својим подвизима. Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон (Гал 6, 2). Ове речи за њега нису биле просто нека поука, већ читав живот. Топлина коју Серафим сваком од нас дарује данас, овај миран дух и блаженство у Духу Светом, нека буду са свима нама. Амин. Извор: Православие.ру

Данас ми празнујемо живо Еванђеље Господа Христа. Живо, написано чудесима, написано силама небеским, написано звездама и сунцима у животу великог Светитеља Божијег, Светог Оца нашег Николаја. Хвалити њега то је хвалити Еванђеље, живо Еванђеље које хода непрестано међу љидима. Ако је било човека у Цркви Христовој који је био ходеће Еванђеље Божије, онда је то несумњиво Свети Отац Николај Чудотворац. Куд год погледаш у њему свуда живо Еванђеље Христово. Сваки корак, свака мисао, свако дело, сваки потхват – све само живо Еванђеље Христово. И за њега, чудесног Светитеља Божијег, великог и дивног, у молитви каже се да је он испунио Еванђеље Христово[1]. Испунио Еванђеље Христово – каква сила, каква моћ! И зато што је испунио Еванђеље Христово, Господ Христос му је даровао изобилне чудотворне силе и моћи, и оне силе и моћи која је пребивала и у самог Господа Христа и исцељивала све, као што сте чули у данашњем Светом Еванђељу. Народ се гуркао, јурио за Господом Христом само да би Га се дотакао, јер из Њега излазаше сила и исцељиваше их све[2]. Све. Та иста сила, браћо, ето, излила се и на Светог Оца Николаја, а од Господа Христа улива се у све нас, у све нас који га празнујемо, у све нас који га призивамо у помоћ. О, какав Милостивац, какав Самилосник у овоме свету! Никада се није оглушио ни о чију молитву. Гле, свих пет континената Њега славе. Славе га на копну, славе га на мору, и Он притиче скромно и тихо свакоме који га призивају у помоћ. Безбројни су описи тих чудеса. Безбројна су добра која је Он чинио, како се вели у једној дивној молитви њему: више његових чудеса и добрих дела, него ли звезда на небу, него ли песка на обалама морским. Такав је Он, Угодник Божији. Заиста, ето већ једну хиљаду и шесто година пише Еванђеље Христово, пише га чудесима, пише га делима, пише га молитвама, пише га помоћима коју указује роду људскоме. И некада је Свети Еванђелист Јован написао да Господ учини таква дела на овоме свету да их је немогуће све записати, јер би, и кад би се записало све, књиге те испуниле сав свет и не би могле стати у овај сав свет, не би могле стати[3]. Ето, и Свети Николај сведочи та Христова дела. Христова чудотворна сила чини таква чудеса непрекидно, лије Вечну Истину, Вечни Живот кроз душе људске, да све те Истине и све те Божанске силе овај свет не може да смести. И Свети Николај Чудотворац и с правом је назван Чудотворац. Гле, то је постало његово презиме, када кажеш Свети Николај, ти увек кажеш Чудотворац. То је тако нешто природно за њега, тако природно да он излива из себе силу Христову која исцељује људе, која дели Милост Божију свима и свакоме. Али, откуда толики дар Светом Николају Чудотворцу? Зашто је Господ њега од других Светитеља изабрао? Ето, он такорећи непрекидно не само хода по овоме свету, него и лети, помажући свима и свакоме. Шта је то Свети Николај учинио те толику љубав Божију стекао? Шта? Он је учинио, браћо моја, највеће чудо у овоме свету, чудо које је велико као Васкрсење Христово. То је чудо: одрекао се себе, оставио све имање своје, раздао сиромасима ради Христа, постао сиромашни просјачки монах, сав се посветио посту и молитви, очистио себе светим животом од сваке страсти, свакога греха, очистио ум свој, очистио срце своје, очистио душу своју и, како се вели у данашњим његовим дивним молитвама и стихирама: ум је његов постао обитавалиште Свете Тројице, срце његово постало обитавалиште Духа Светога, душа његова постала обитавалиште Господа Христа. Сву Свету Тројицу уселио у себе, васцелог Господа и Бога и све Његове Божанске Силе, сву Истину Небеску, сву Љубав Божанску, сав Вечни Живот Божански уселио у себе – Свети Николај Чудотворац! То је чудо које учини Господ! Бог, ето даје сву Божанску Своју силу, али тражи душу чисту, срце чисто, ум чист, тело чисто, све да буде беспрекорно, све да буде сасуд, беспрекорни сасуд Божји. И тело и дух, и тело и душа да се претвори у храм Божији. Свети Николај је то учинио. И учинивши то највеће чудо, то најглавније чудо у животу, одрекао се себе ради Христа, он је сав пошао за Господом Христом, пошао вером, пошао молитвом, пошао постом и свим другим светим врлинама. Његове вера, вера која заиста покреће брда и планине[4], вера која сву душу сједињује са Богом, вера која све небеске истине низводи у душу – таква је била вера Светог Николаја. Зато је у најглавнијој песми данашњој, у Тропаруњеговом, он назван правилом вере, он – Свети Николај, правило вереправославне. Хоћеш да пробаш, да провериш своју веру, да видиш каква ти је вера, ти је провери Светим Николајем Чудотворцем. Он је сав испуњен вером као чудом Божијим, јер вера – то је сила Божија. Вера твоја и моја, вера Светог Николаја, која душу његову спаја са Господом Христом, Јединим Истинитим Богом – та вера то је сила Божија, јер та вера испуњује душу човекову Божанском Истином Вечном. А шта је Божанска Истина? Вечна Сила Божија, Вечна Светлост Божија, која просвећује сваког човека[5], и све таме и све помрчине човечијег бића, човечије душе. Имаш јаку веру, гле, не једно већ хиљаде небеских сунаца силази у мрак твоје душе и прогони сваку помрчину. „Вера је наша у сили Божијој“, објавио је Свети Апостол[6], у сили Божијој! Шта су пред нашом вером земаљске силе, људске силе? Прах и пепео, мушице! А Божанска сила јача, јача од смрти, јача од греха, јача од сваког ђавола! Када човек стекне такву веру, онда заиста стекне јачину Божију, силу Божију, непобедиву и свепобедну силу Божију. Такву је силу стекао Свети Николај Чудотворац и постао правило вере, и сав вером живео и вером ишао свим бићем својим за Господом Христом. Он кротак међу људима, смирен и скоро невидљив, постао је – како се опет вели његовом Тропару данашњем, „образ кротости“, образац кротости,пример кротости. Човек пун такве Божанске силе какву је имао он, био је кротак и смирен, није ни смео бити другачији. Јер Бог даје Своју силу, Своју благодат смиренима[7], гордима никада, јер би горд човек себе сатро и извршио би самоубиство, злоупотребивши силу Божију. Свети Николај, кротак и скоро невидљив, хода од срца до срца људског, од једног паћеника до другог паћеника, од једног грешника до другог грешника, помаже свима, васкрсава их из свих њихових смрти, даје им силе и моћи да се боре против грехова у себи, побеђују страсти. Кад треба он плаче за њима милосрдним небеским сузама својим, за душама сасушеним у гресима и страстима, кротак, благ, милостив, као ретко ко од људи. Такав је Свети Николај. Али то јагње Божије, када је требало, оно је исповедало веру чудесније него сви други људи. Када је био на Првом Васељенском Сабору[8], на коме је осуђен опасни јеретик Арије, Свети Николај, кротак, образац кротости, није могао да отрпи хуле које је овај изговорио против Господа Христа, пришао је и ударио му шамар. Такав је гњев, гњев јагњета Божијег, о коме се говори у Светом Писму[9]. Господ Христос се назива Јагњетом Божијим[10]: дошао је у овај свет да буде жртва и распео се на Крст ради спасења света. Али то Јагње Божије на дан Страшнога Суда показаће гњев Свој, гњев Јагњета[11], најстрашнији гњев – зашто? Јер је то Јагње жртвовало све за овај свет, а људи похулили на то Јагње, згазили Га, нису Га хтели, нису хтели своје спасење, нису хтели да живе Господом Христом, нису хтели да живе Његовим Светим Еванђељем, одбацили Његову Цркву, одбацили Његове свештенослужитеље, одбацили Свете Тајне и свете врлине. Онда Јагње гњевом својим осуђује такве блуднике, такве богохулнике. И нико, нико, нико неће имати права да рекне Кроткоме Јагњету: „Зашто то чиниш“? Такав је Свети Николај: кротак и благ, подносио све невоље овога света, све муке искушења, све од људи, па и неправде људске, али када је требало он је постао и гром и муња! И готов увек да свакоме да те своје силе, силе којим ће свако од нас бранити Истину Христову у овоме свету, Истину Христову у својој души, живот Христов у својој души. И Свети Николај, испунивши Еванђеље Господа Христа, показао је пут свима нама. Јер сваки од нас, браћо, и јесте мало Еванђеље Христово. Крштење: Светим Крштењем сваки од нас постаје члан Христове Цркве, сваки од нас прима у себе Господа Христа, сваки од нас постаје христоносац, сваки од нас постаје мало живо Еванђеље Христово. А шта касније у животу радиш од тог Светог Еванђеља – то зависи од тебе. Да л’ ћеш ти то живо Еванђеље раширити у својој души, да л’ ћеш живети њиме, Христовим Еванђељем, зависи од тебе. Тешко мени и теби ако нисмо мало Еванђеље Христово, ми хришћани. Позвани смо на то, а и сваки човек се рађа на овај свет као мало Еванђеље Христово, сваки човек; не само ми хришћани. Јер сваки човек је створен по слици и прилици Божијој[12], по слици Христовој[13]. Сваки носи у себи живу икону Христову и зато је сваки човек христоносац. Ако ја имам ту икону у себи, а њему том лику Христовом у нама се додаје друго, додаје му се Света Тајна Причешћа, додају му се друге Божанске силе и Свете Тајне, онда то живо Еванђеље, растући у Богу, једнога дана то Еванђеље даје Светога Николаја Чудотворца, најсавршенијег хришћанина. И ти када питаш ко је савршени хришћанин, погледај Светога Николаја Чудотворца и видећеш у њему савршеног хришћанина, који иде испред тебе и испред нас свију, али као пример, као пример вере, као правило вере, да и ми за њим идемо; не да лежимо, не да бауљамо, него да за њим трчимо, да живимо у тој вери као што је он живео. Не можемо ми рећи: Е, па немамо силе. Јер и он је човек. Свети Николај је човек, и он је са крви људском, ни он нема веће број чула од тебе и од мене: он нема десет очију, нема десет пари ушију, него два ока, него два ува, једно тело као ти и ја, једну душу као ти и ја. Чиме се он разликује од тебе и од мене? Ревношћу својом, вером својом великом, трудом својим, трудољубљем својим. Ми људи шта можемо дати Богу? Шта треба Богу од нас? Све што чинимо, чинимо себе ради, спасења свога ради. Ми, ми можемо дати Богу само труд свој, трудољубље своје, а Господ Христос – шта је дао сишавши у овај свет? Показао је Свети Николај: дао нам је Вечни Живот, дао нам је Вечну Истину, Вечну Правду, дао нам је Вечну Божанску Силу која побеђује смрт, свакога ђавола, сваки грех, сваку страст. Све то дао је Господ и теби и мени, не само Светоме Николају Чудотворцу. Само, шта треба да чинимо ми? Да се трудимо и ми да негујемо своју веру. Како ћемо неговати веру, питаш ти? – Молитвом. Кад се молиш Богу, молиш се што више, што чешће: и кад се молиш Богу ти везујеш себе са Небом, постајеш стуб између земље и Неба. Ко ће те оборити? Нико! Можеш се везати са Господом на Небу и ти добијаш од Њега силе. И та молитва узраста твоју веру, и вера расте молитвом, расте ка небу, ка свима небесима, шири се и јача, постаје бесмртна и силна. Па још: ти можеш да негујеш и увећаваш своју веру постом. Пост, каква сила! Очишћује душу, а чисту душу проламају, тј. пронизују небеске силе. Што више постиш, гле, ти више појачаваш своју веру, она расте, расте из силе у силу. Кад ти испуњујеш заповести Спаситељеве због милостивости, и милосрдно удељујеш све што имаш у Богу, сва богатства; и ако немаш материјална имаш духовна, ти то веру своју појачаваш, веру дижеш, веру обесмрћујеш, чиниш је непобедивом. Јер, браћо моја, велики духовници и Свети Оци уче нас да врлине расту једна помоћу других. Вера расте љубављу, љубав расте молитвом, молитва расте постом, пост расте милосрђем, тако свака врлина подржава другу врлину, и то све нарасте, ништа да не стоји ни у мени ни у теби. Спаситељ је показао и открио истину вере: вера је као зрно пшенично[14]. Ако зрно пшенично не посејеш, ако га не негујеш, ако га не гајиш, ако прво не поореш своју душу, да у доброј земљи, поораној земљи душе своје посејеш зрно вере Христове, то ће зрно увенути у теби. Ако се ти стараш око вере своје, ако то зрно вере заливаш сузама покајања, ако то зрно вере заливаш кишом молитава небеских, тада – тада зрно пшенично расте у теби као што расте у пољу кад га посејеш, а ти бринеш о њему и негујеш га и чуваш од траве и од кукоља.[15] Све то свако од нас треба да чини непрекидно. Кратак је живот наш, браћо, у овоме свету, кратак исувише, а иза овога живота – вечност, твоја и моја вечност, вечни Живот, и мој и твој. Ради тога ми смо и створени. Не само за двадесет, тридесет и четрдесет година, ваљамо се у земаљском блату, него да у то блато свучемо небески бисер, да нађемо бисер, нађемо Христа[16], јединог Спаситеља од греха и смрти. И да за Њим идемо у овоме свету, и да са вером и надом почнемо још овде на земљи тај Живот Вечни у Господу Христу. Та вера, вера Христова уноси у твоју душу Вечну Истину. Када ти унесеш Вечну Истину, Христову Истину у своју душу ти већ постајеш бесмртан и вечан. Никаква смрт нема више власти над тобом, никакав ђаво не може ти украсти но што ти је Бог дао, ако ти не допустиш. Али, ако си нехатан, ако си немаран, ако ти не гледаш где обрађујеш своју душу, ако сматраш овај живот пролазни: да једемо и да пијемо и да ћемо сутра умрети[17], тешко теби! Када душа изађе из тела, прогледа, а оно пред њом – Вечни Живот, Небеско Царство пуно Анђела, а око те грешне душе пуно црних демона! Тада, тада биће доцкан, све ће бити доцкан. Тада, ако си остао у гресима непокајан, ако си остао у непокајаним гресима, тада ће демони дограбити твоју душу и одвести у царству таме, у царство зла и греха, којим си живео овде на земљи, то је природно. Да се разумемо, ко чини грех и воли грех, и остаје стално у греху, не каје се због греха, њему се и даје царство греха – пакао. А тамо и вечне муке. Тамо тек човек види ко је. Шта сам радио са својим животом на земљи, са својим телом на земљи, шта сам радио са својом душом? Ево шта сам зарадио! А Господ је дошао у овај свет, постао човек, да каже мени и теби и свакоме сву тајну нашег живота, ради чега смо ми у овоме свету, зашто нас је Он створио. Створио за Живот Вечни. Ево примера, ево Светога Николаја Чудотворца: сав вечан, сав бесмртан, сав свемоћан, не само за време живота на земљи, него ето, хиљаду и шест стотина година, све моћнији и моћнији, све силнији и силнији, непрекидно помаже, непрекидно са неба влада земљом. Такви су Светитељи Божији, таква је вера Христова! Бог постао човек! Бог сишао с Неба на земљу да да све што Бог може дати људима. И дао нам је Живот Вечни, дао нам је Истину Вечну, дао нам је Љубав Вечну, дао нам је Правду Вечну, шта хоћемо више! Наше је да вером светом својом живимо, да љубав имамо у Господу Христу, да све то учинимо својим имањем, својим достојањем: молитвом, постом, бдењем и свима другим светим врлинама, да стално хитамо за Господом Христом, вођени и руковођени Његовим Светитељима. Зато и Црква слави сваки дан Светитеље Божије: данас Светог Николаја, сутра Светог Амвросија, па онда Светога Саву, и све безбројне Светитеље. Сваки дан по много Светитеља, то значи: сваки дан по много наших вођа, наших васпитача, наших водича у Живот Вечни; не туристичких земаљских лепота, него у Живот Вечни. Сваки Светитељ води само у Живот Вечни. А тамо – тамо Небеско Царство, тамо све непролазне лепоте Божије у ономе свету. То нам је дао Господ Христос! Даје нам то, свакоме од нас, за нашу веру, за нашу љубав, за нашу молитву, за наше славље и прослављање Светитеља Божијих, Цркве Божије, а кроз њих Јединог Истинитог Бога Господа Христа. И ми славећи Светога Николаја славимо Господа Христа, Који, ето, хиљадама већ година живи кроз њега и излива Своју Божанску силу и на нас грешне и немоћне. Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи. Нека би он био наш вођ и наш путовођ, и наш путовођ, да га истински славимо делима, подражавајући његова дела, подражавајући његову веру, његово милосрђе, његову смиреност, његову кротост, његову доброту, његов еванђелски живот. И он је човек, и ми смо људи, зато се можемо угледати на њега, не извињавати се никим и ничим. Нека би Свети Отац Николај закрилио свахог од нас од свакога зла, нека би свакога од нас утврдио у сваком еванђељском добру, да бисмо и ми вођени њиме изашли из овога света светле душе, радосне душе, и тамо, доведени њиме пред престолом Господа Христа, поклонили се заједно са њим Једином Истинитом Богу Господу Христу, који, ето, ствара Светитеље у овоме свету, ствара бесмртнике Својом вером, ствара вернике, вечне људе дајући им Своју Вечну Истину, Свој Вечни Живот. Њему кроз Светог и Чудесног Оца нашега Николаја, вечна слава и сада и увек и кроза све векове. Амин. 1965. године у манастиру Ћелије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ове године на празник Св. Јована Златоустог, у манастир Ватопед је дошао Митрополит Халкиде Хрисостом. Том приликом, Митрополит је донео Ватопеду на дар руку Преподобног Давида Евијског. Извор: Светогорске стазе

Јубилеј 950 година од оснивања манастира Светог Прохора Пчињског биће прослављен под покровитељством Председника Републике Србије. У манастиру Светог Прохора Пчињског у Епархији врањској, у коме се чувају чудотворне и мироточиве мошти тог светитеља, свеченом архиерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битољски г. Марко уз саслужење Преосвећених Епископа стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида и врањског г. Пахомија. Литургији је молитвено присуствовао и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Архиепископ Јован се после читања јеванђаљског зачала обратио мноштву верног народа надахнутим беседом. Уследила је свечена литија, а затим је братство манастира за све присутне приредило славску трпезу. После Литургије одржана је седница Иницијативног одбора за прославу великог јубилеја 950 година од оснивања манастира Светог Прохора Пчињског. Прослава ће бити одржана под покровитељством Председника Републике Србије. Тим поводом, седници је присуствовао и генерални секретар Председника г. Никола Селаковић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Издавачка установа Епархије бачке Беседа објавила је, 2017. године, студију Митрополита волоколамског г. Илариона Алфејева под називом „Духовни свет преподобног Исака Сирина”. О садржају ове књиге, али и о животу Исака Сирина и свестраној личности митрополита Илариона, говорио је протонамесник Игор Игњатов, парох ветернички. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа”, поучава старац Порфирије Кавсокаливит. Књигу старца Порфирија под насловом Поуке о васпитавању деце, која је у издању издавачке установе Епархије бачке Беседа објављена 2015. године, у Јутарњем програму нашег Радија представио је ђакон Бранко Бандобрански. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Верни народ се данас сабрао у древној Студеничкој лаври да заблагодари Богу и са братијом манастира прослави спомен великог угодника Божијег, преподобног Симона монаха, првог српског краља Стефана Првовенчаног. Ове године се уједно обележава и прославља јубилеј – 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Светом литургијом начелствовао је игуман стиденички архимандрит Тихон (Ракићевић) уз молитвено учешће свештенства, монаштва и верног народа. На крају Свете службе Божије пререзан је славски колач, а потом приређено послужење и празнична трпеза. Са благословом игумана манастира Студенице пред моштима Светог краља група верника певала је песму посвећену Стефану Првовенчаном. Текст за песму написала је Маја Ковачевић, мајка једанаесторо деце. Наша Света црква ове године слави јубилеј – Осам векова од добијања аутокефалности. Манастир Студеница ове године, поред овог заједничког за сву нашу Цркву, обележава још три јубилеја. Осамстодвадесет година од престављања преподобног Симеона, осамстодесет година од када је Свети Сава завршио Студенички типик. Још један јубилеј који Студеница обележава је четиристо година од када је монах Аверкије Хиландарац преписао Студенички типик у Горњој испосници студеничкој 1619. године. Овај препис је једини који је преживео кроз сву нашу тешку историју. Извор: Студеница-инфо

Епископ Иринеј: „Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, и то је једини рецепт и модел за нас Православне данас.“ Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења преподобног Јустина Поповића, у манастиру Ћелијама код Ваљева, 22. септембра 2019. године, освећена је троолтарна црква посвећена Светоме Сави, светом мученику Јустину Философу и преподобној Марији Египћанки. Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије саслуживали су Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који је началствовао светом архијерејском Литургијом која је служена након освећења наведеног храма у манастиру Ћелијама. Митрополиту су саслуживали и Архиепископ берлински и све Немачке г. Марко (Руска Загранична Црква), као и Преосвећена господа епископи: врањски Пахомије, шумадијски Јован, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Атанасије и Јован, свештенство и монаштво више епархија Српске Православне Цркве. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је казао да је преподобни Јустин Ћелијски духовни горостас који је на јединствен начин тумачио реч Божју и Јеванђеље. Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богослов. Он је те две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Звање и изабраност, свадбено рухо и радост свадбе Сина Божјега, он је посведочио свим својим бићем и свим богонадахнутим делима које је написао и оставио свима нама на назидање и спасење. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, и то је једини рецепт и модел за нас Православне данас. Преношење његових светих моштију у овај дивни храм, храм који је он завештао и за којим је чезнуо, велики је догађај и можемо га слободно назвати Празником Преноса моштију светога аве Јустина. Ми нисмо неки људи који се сећају давних личности и догађаја, који се сећају онога што је написано у Јеванђељима или у житијима светих, него смо њихови савременици у Цркви, нарочито на светој Литургији. Ми нисмо они који се сећају – макар и са најдубљим поштовањем и љубављу – лика и подвига светога аве Јустина. Ми смо и сада његови савременици, он је и сада са нама, и сада нас поучава, и сада нас Господ кроз њега облагодаћује и води ка обожењу. Тако ће бити и убудуће, навео је владика Иринеј. Епископи бачки г. Иринеј и мохачки Исихије допутовали су у Ваљево у суботу, 21. септембра 2019. године, где их је, у храму Покрова Пресвете Богородице, дочекао Епископ ваљевски г. Милутин са свештенством Епархије ваљевске. У часној пратњи Владике Иринеја налазили су се и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, јеромонах Харитон, сабрат Светоархангелског манастира у Ковиљу и ђакон Александар Билић, службеник Епархијског управног одбора Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће у понедељак 26. августа 2019. године служити свету Архијерејску Литургију у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду са почетком у 8 часова, поводом молитвеног празновања иконе Пресвете Богородице Страдалне која се налази у овој цркви. После Литургије биће служен и парастос добротворима овог светог храма. Братство ове цркве ће у недељу 25. августа, уочи празника, служити и свету Тајну јелеосвећења са почетком у 17 сати, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.

Са благословом Његовог преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, у част 40. годишњице од престављења и 125. годишњице од рођења преподобног Оца Јустина Ћелијског, а у оквиру обележавања 800. година аутокефалности Српске православне цркве, манастир Ћелије ће низом молитвених свечаности обележити ове значајне годишњице и јубилеје. Бденије уочи празника Светог Јустина служиће се у четвртак 13. јуна са почетком у 17:30 часова у манастиру Ћелије. Истог дана, увече у 20 часова почиње свечана академија у Великој сали Центра за културу Ваљеву. У програму академије учествују Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије, академик Матија Бећковић и бројни уметници, студенти Православног богословског факултета, Неда Николић која свира фрулу, КУД „Ђердан“, док је водитељ јереј Игор Илић. Мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије, каже да ће се током академије читати текстови Aве Јустина. Централно сабрање је у петак 14. јуна на Светој архијерејској литургији која у манастиру почиње у 9 сати. Надлежни Епископ ваљевски г. Милутин је позвао седам епископа који су радо прихватили позив: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ шабачки Лаврентије, Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ пакрачко-славонски Јован, Епископ аустралијско-новозеландски Силуан, Епископ буеносаирески-јужноцентралноамерички Кирило и Епископ осечко-пољски Херувим. Сестринство манастира Ћелије на челу са игуманијом мати Гликеријом позива верни народ на славска сабрања поводом празновања Светог Јустина – великог светила Цркве Христове. Извор: Радио Источник

О, какве радости, о дивног ли дана! Врло, врло значајан дан, не само за Епархију врањску, већ и за целу Васељену! Данас се Небо додирнуло са земљом! Данас је дат утук онима који се праћаху против бодила, мислећи да ће ако и када сруше нечију кућу и прогоне из роднога града , занавек избрисати нечије битисање и нечији траг...Али сами себи траг избрисаше а Аву Јустина још више уздигоше, још силније учинише да се Ава наш прослави у Сили Господа нашега Исуса Христа...Заједно у пратњи са Тројеручицом, Ава нам се вратио! Тројеручица да нам светли и да нас радује а Свети наш Ава да нас крепи, помаже и помилује! Слава и хвала Богу за све! 01.јун. 2019.године... Диван и сунчан дан. На улици Светога краља Стефана Првовенчаног, где је ишла Литија, у пратњи Пресвете Мајчице Богородице Тројеручице и моштију Светог аве нашег Јустина, у Свечаном входу скупило се и старо и младо, војници, полицајци, ватрогасци, спортисти, културна и уметничка друштва, ученици, председници, функционери и начелници градских и приградских установа и институција као и околних општина, представници средстава јавног информисања, монаштво, клир и верни народ. Вход су са светињама предводили Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битолски Г. Марко, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, и Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије. Посебну драж Входу, дали су звуци инструмената Војног оркестра Копнене војске из Ниша. По доласку Светиња у порти предивно окићеног Саборног храма, док су звона звонила, дечица су пред светињама бацала латице ружа и пуштено је јато белих голубова. Светиње су, у порти храма, дочекали Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски Г. Јоаким са архимандритом Јованом (Радосављевићем) и великим бројем верног народа. По уласку Литије у храм, отпевани су тропари икони Тројеручици и Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском. Након тога, у препуном Саборном храму, обављен је свечани чин предаје Светиња Епископу Пахомију. Део моштију Аве Јустина, нашем Архипастиру је предао Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, уз дирљиву и врло надахнуту беседу, говорећи о Ави Јустину и упутивши срдачне и лепе жеље, како Епископу Пахомију, тако и верном народу Епархије врањске. Верни препис чудотворне иконе Богородице Тројеручице, Епископу Пахомију допратио је и предао игуман царске Лавре манастира Хиландара архимандрит Методије, такође уз беседу и причи о једном од многих чуда које се десило посредништвом иконе Тројеручице. После предаја Светиња, беседом се обратио и Епископ Пахомије, где се захвалио Његовом Преосвештенству Епископу ваљевском Г. Милутину и високопреподобној игуманији Гликерији, Епископу Иринеју и свим присутним Архијерејима, архимандриту Методију, игуману хиландарском, приложницима, добротворима, пратњи која је Светиње донела и свима осталима који су допринели да исте дођу у град Врање, као и организаторима и учесницима Литије кроз град. Након тога служен је молебан за присутне Архијереје, дародавце, добротворе, приложнике, пратиоце Светиња и за сав верни народ, као и вечерња служба са читањем Акатиста Богородици Тројеручици и Преподобном Јустину Ћелијском и врањском, док су сви присутни имали прилике да се поклоне и целивају Светиње. Икона Пресвете Богородице Тројеручице стигла је из манастира Хиландара са Свете Горе. По Икону је ишла делегација: архимандрит мр Методије (Марковић), председник ЦО Врање господин Дејан Костић, професор Михајлов Николај Ганчев представник Фондација "Трејс за људе" из Софије, господин Георгиев Георги Милков, господин Одрински Теодор Димитров, господин Ненад Ђорђевић представник града Врања, господин Ведран Ташковић начелник одељења за ванредне ситуације, господин Делчев Бојан Стојанов, господин Пецев Благој Петров, господин Михајлов Николај Николаев, господин Александар Станојковић, господин Дејан Трајковић, господин Иван Ристић, господин Немања Јовановић, господин Бобан Михајловић, господин Игор Младеновић, господин Драган Цветковић, господин Милош Стошић, и господин Светозар Миловановић. Добротвори и приложници Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице били су: Фондација "Трејс за људе" из Софије – Бугарска (представник проф. Николај Михајлов); ПР (Предузетничка радња) ТРАДИЦИЈА ЈУГА из Врања; госпођа Љубинка Миловановић, из Врања госпођа Тања Додић, из Врања; Запослени у Окружном затвору у Врању; госпођа Јадранка Васић, из Косовске Каменице; господин Игор Младеновић, из Ниша; господин Теодор Одрински, из Бугарске; господин Слободан Нешић, из Врања; господин Ненад Миловановић, из Београда; господин Слађан Велиновић, из Врања; ПР (Предузетничка радња) Еко фуд из Ниша; Фудбалски клуб Динамо из Врања; госпођа Милена Стефановић, из Врања; госпођа Дивна Стојковић, из Врања; Полицијска управа Врање; господин Добри Стојановић; господин Звонко Ђурђевић, из Ћуприје; господин Слободан Јованчевић, из Врања; госпођа Јагода Ђорђевић, из Трговишта; господин Ненад Крстић, из Трговишта; господин Јовица Јањић, из Врања; госпођа Марија Јовановић, из Врањске Бање; господин Зоран Стојановић, из Врања; и породична млекара "Величковић" ПТР Алакинце. Подсетимо се мало како је ова Светиња стигла у манастир Хиландар. Икона Тројеручица је, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица. По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног. Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресветли лик приближио онима који не могу походити Свету Гору. Икона Богородице Тројеручице боравиће у храму Свете Тројице у Врању до 25. јула 2019. године, на дан прославе Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, када ће Литијским ходом свечано бити однета у манастир Светог Николаја у Врању који је метох манастира Хиландара, где ће трајно остати. Мошти Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског стигле су из манастира Ћелије код Ваљева где је Преподобни Јустин провео последње овоземљаске дане. По мошти је ишла делегација: Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, председник скупштине града Врања господин Дејан Тричковић са пратњом, протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић и протојереј Александар Јовановић. Свечано преузимање дела моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског било је у манастиру Ћелије, где је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин, уз присуство високопреподобне игуманије Гликерије и сестринства, уручио мошти Епископу врањском Г. Пахомију Том приликом је, уједно, Епископ Пахомије на поклон даривао икону са честицом моштију Светих сурдуличких мученика Епископу Милутину. Доласком моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског у Православну епархију врањску исправљена је велика неправда према Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, и учињена је огромна радост нашој епархији. Подсетимо се мало историје. После Другог светског рата и успостављањем комунистичке власти, Српска Православна Црква, њено свештенство и монаштво, као и верујући народ, били су изложени прогону и покушају затирања свега што је било у вези са хришћанским учењем. Овом прогону нарочито су били изложени њени најистакнутији појединци међу којима је био и Преподобни Јустин Поповић. Свима је позната чињеница да су 1964. године тадашње власти порушиле његову родну кућу желећи да избришу сваки његов траг постојања у Врању, иако се Отац Јустин супротставио таквој одлуци пред Општинским судом у Ваљеву. Колико га је узнемирило овакво бахато и нецивилизацијско понашање тадашње власти у Врању, сведочи његови савременици који кажу да је тада по доласку из суда, Отац Јустин рекао да уколико му Врањанци сруше породичну кућу, он никада више за свог овоземаљског живота неће отићи у Врање. И био је доследан томе, тако да све до свога упокојења на Благовести 1979. године није више дошао у Врање. Сада ће та неправда после 55 година бити исправљена. Део моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског боравиће у Саборни храм Свете Тројице у Врању до 14. јуна када ће Литијским ходом свечано бити пренет у Свеправославни центар "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" саграђен на истом оном месту где је била његова родна кућа, у храм посвећен Светом Јустину Философу и Мученику (по коме је наш Преподобни Јустин и добио име) и Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, где ће трајно остати. Пресвета Царице, о Богородице, чувај нас иконом Твојом Тројеручицом! О човече Богочовека Христа, Аво наш Јустине, моли Бога за нас! Извор: Епархија врањска

Празник Преподобног Исаије Острошког, светитеља који се под Острогом подвизавао пре Светог Василија, а чије су мошти Турци спалили на Планиници, свечано и молитвено је прослављен у острошкој светињи 11. маја 2019. љета Господњег. Свету архијерејску Литургију у параклису посвећеном том великом Божјем угоднику у Горњем Острогу служио је Преосвећени Владика диоклијски г. Методије, викарни Епископ Митрополије црногорско-приморске. Саслуживали су протојереј Александар Крговић из Мојковца, јеромонах Јован из манастира Стањевићи, јерођакон Роман - сабрат острошке обитељи и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљева, уз молитвено учешће свештенства, монаштва и више хиљада верника који су се сабрали у острошку светињу из разних крајева васељене. Сабрани који су се постом, молитвом и исповешћу припремали, присајединили су се Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, а бројни верници су непрекидно приступали цркви Ваведења Пресвете Богородице да целивају кивот са моштима Светог Василија. На крају богослужења владика Методије са саслужитељима, уз молитвено учешће протосинђела Сергија, економа острошке обитељи, благосиљао је и преломио славски колач који су у славу Божју, а у част Преподобног Исаије Острошког и поводом храмовне славе параклиса у Горњем Острогу, припремила острошка братија. Извор: Манастир Острог

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дајбабе код Подгорице. Владика је Литургију служио поводом сјутрашњег празника преподобног Симеона Дајбабског, који је ктиторска слава ове светиње. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је сав пост у знаку часнога крста. „Сав је у знаку одрицања од старога човјека, одрицања од онога што нас одводи од Бога, што нас одводи од нас самих, наше природе и од ближњих“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Бог није створио човјека да буде само пролазно биће и да се храни пролазном храном. „Створио га је да буде вјечно биће, да се храни не само земаљским хљебог него хљебом вјечног живота. Сам Христос је за себе рекао: Ја сам хљеб живота који силази с неба – ко једе од овога хљеба неће умријети, биће вјечно жив.На вјечни живот је човјек призван својом природом, својим рођењем“, нагласио је Владика. Владика је, критикујући данашње учитеље који дјецу уче да је човјкек мајмунов сродник, казао да је пуноћа људскога бића у његовој сродности с Богом. Доказ за то је, додао је Митрополит, и Свети Симеон Дајбабски, један од најдивнијих изданака Црне Горе и рода нашега светопетровскога и светосавскога. „Дивна и чудесна личност са Цетиња, од чувеног бртаства Поповића. Научио се правди Божјој, истини Божјој, љубави Божјој на миомирној жртви Христу Богу. Дошао је овдје, у ову светињу, која је у знаку часнога крста. А његов живот је у знаку часнога крста“, казао је он. Рекао је да нема Црна Гора већега учитеља и просветитеља од преподобнога Симеона Дајбабскога. „Који се научио од Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и других светих Божјих људи. Дај Боже, да ови данашњи учитељи, који уче по Црној Гори, крену путем Светога Симеона, највећега учитеља и просветитеља“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Светог причешћа, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Освештао је и новосаграђену манастирску агиазму. Рекао је на крају да се у наше вријеме наставља распеће Цркве Христове и њено гоњење које је започело убиством царских страстотерпаца Романових. „У наше вријеме распета је Украјина, распета је Русија, распета је Црква Божија широм свијета. Распета је и у Сирији. И овдје код нас је распета“, рекао је он. Додао је да земаљски судови који суде и пресуђују заборављају да Бог није у сили него у правди. „Заборављају то и Солана и Блер и Кларк, и сви остали велики злочинци нашега времена. Они су ти који требају да буду суђени. Они су срам и стид честите Европе и они су први требали да буду суђени у Хагу, па нека после буде суђен Караџић. Јер, рат никоме није брат, у њему гине и праведни и неправедни. А данас се они прослављају земаљским прославама. Њима се подижу споменици, а ови се часни и честити разапињу“, истакао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се то догађа и у Црној Гори. „Намјесто да се суди онима који су побили дјецу у Мурину, суди се Бранки равногорки, једној честитој жени из Србије. Мјесто да суди домаћим и међународним терористима, суд у Црној Гори суди њој и другима. Али, таква су времена. Међутим, у имену Божјем је суд и правда – каже Свети Петар Цетињски. И вријеме увијек прије или касније то покаже. То нам свједочи и Свети старац Симеон“, закључио је Митрополит Амфилохије. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави са празничним културно-умјетничким програмом. Радосав Рајо Војиновић фотогалерија

Прослава празника Преподобног оца Симеона Мироточивог почела је свечаним празничним бденијем, које је служио протопрезвитер Стојан Билић, сабрат Светогеоргијевског храма у Новом Саду, а саслуживали су протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма у Новом Саду и презвитер Станко Лакетић, старешина храма Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима. Својим појањем, празнично бденије су увеличали презвитер Драган Петровић из Бачког Јарка и ђакон Александар Билић, сабрат Светоуспенског храма у Новом Саду и службеник у Канцеларији Епископа бачког г. Иринеја. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На сâм дан храмовне славе, свету Литургију је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протопрезвитерâ Радована Лазића из Змајева, Жељка Латиновића, старешине Светоуспенског храма у Новом Саду, Милана Малинића, сабрата Световазнесењског храма у Новом Саду и Предрага Милутина из Бачке Паланке, протонамесникâ Брана Миловца, архијерејског намесника бачкопаланачког, Дојчина Стојановића из Сирига, Јована Кисина из Мола, Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског, Драгољуба Клисарића из Бегеча, Миодрага Андрића настојатеља Светониколајевског храма у Новом Саду, Милета Мајкића из Футога и Миливоја Шемића из Футога, презвитерâ Милана Ђурића из Чуруга, Велимира Врућинића, настојатеља храма Светих Кирила и Методија у Новом Саду, Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника и сабрата Светосавског храма у Новом Саду, Далибора Ратника из Жедника, Милана Цирара из Стапара, као и Мирослава Стојановића, новопостављеног ђакона при Светосимеоновском храму у Ветернику. Литургијско сабрање је, својим дивним појањем, увеличао и хор Светог Јована Дамаскина предвођен јеромонахом Јеротејем, сабратом Светоархангелске обитељи у Ковиљу. После прочитаног јеванђелског одељка, прота Миливој Мијатов је подсетио на подвиг и дело светога Симеона Мироточивог, нашег родоначелника, и истакао је да је трудом и великим подвигом свети Симеон Мироточиви, тојест Стефан Немања, постављен темељ Српској држави и Цркви, и да овогодишњи јубилеј ‒ 800 година аутокефалности Српске Цркве ‒ директна је заслуга преподобног Симеона и заслуга његовог најмлађег сина Саве. У наставку беседе, архијерејски намесник новосадски први је подсетио присутне на речи апостола Павла да се угледамо на свршетак живота наших старешина. Свети Симеон је најбољи пример смирења, јер је своју кончину дочекао лежећи на рогозини, у дворишту своје задужбине светогорског манастира Хиландара. Он је оличење смирења и најлепши пример како се треба спремити за прелазак из пролазног царства у непролазно, навео је прота Миливој, честитавши храмовну славу сабранима у ветерничком храму и овогодишњим кумовима. Овогодишња храмовна слава ће бити посебно запамћена, јер је, на данашњи дан, први пут, одлуком Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, у Светосимеоновски храм постављен ђакон ‒ Мирослав Стојановић из Ветерника ‒ којега је прота Миливој Мијатов увео у дужност, представљајући новорукоположеног ђакона као образованог свештенослужитеља и доброг човека. После заамвоне молитве освећен је славски колач. Овогодишњи кум и велики дародавац Светосимеоновског храма је господин Никола Писарев. Презвитер Бранислав Ђурагић, старешина Светосимеоновског храма, заблагодарио је Епископу бачком што је храму у Ветернику подарио ђакона да, својим гласом и саслуживањем, улепша богослужењâ у храму. Такође, отац Бранислав је изразио благодарност протопрезвитеру-ставрофору Миливоју Мијатову на пастирским и духовним поукама, заблагодарио је служашчим свештеницима на саслуживању, верном народу на неуморној помоћи ‒ како материјалној тако, још више, духовној ‒ за подвиг очувања евхаристијске заједнице. Извор: Радио Беседа

У Хиландару је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог. Главни гост на панигиру је био новоустоличени игуман светогорског манастира Дохијар, Високопреподобни архимандрит Амфилохије, који је началствовао на свеноћном бдењу и Светој Литургији. На позив хиландарског братства, са својим игуманом су дошли и дохијарски монаси, који су током службе појали за десном певницом. За левом певницом били су хиландарски монаси заједно са појцима хора „Преподобни Симеон Мироточиви“, који су прославили празник свог небеског заступника, као и јубилеј 10 година од почетка доласка у Хиландар и појања о великим празницима. У Хиландар су пристигли монаси из других светогорских обитељи, у највећем броју из хиландарских келија, а у госте су дошли и монаси из Српске православне цркве, као и поклоници са свих страна. Приликом поздравне беседе, после свечаног дочека који му је приредило хиландарско братство, игуман Амфилохије је дирљивим речима подсетио на интересантне историјске везе између два манастира – од чувеног монаха Николаја, који је провевши монашке године у оба манастира, оставио у наслеђе и Дохијару и Хиландару драгоцене музичке рукописе који су његово дело, па до догађаја када је у Дохијар у другој половини 20. века дошло данашње братство ради обнове монашког, општежитељног живота, те им су им хиландарски монаси притекли у помоћ, набављајући брашно које им је било потребно прве године. За славском трпезом, која је уследила након завршетка Свете Литургије, двојица игумана су одржали беседе. У наставку доносимо звучни запис беседа на српском и грчком. Такође, текст беседе архимандрита Амфилохија можете прочитати у преводу Ђура Кнежића. Давна је и благословена пракса и традиција наше свете Цркве да поштује Светитеље и да празнује њихов спомен. Од давнина људи су се окупљали да прославе, прије свега Господа Христа, Пресвету Мајку Његову, па онда све оне који су удовољили Богу и прославили се од Њега. Наша Црква увек празнује личности и чињенице. Одређену свештену личност једног Свеца, било мученика, било преподобног, било јерарха. И стварну чињеницу његовог мучеништва, његовог аскетског живота, исповедништва његовог учења. Свака ова чињеница је од оваплоћеног домостроја нашег Господа. Не постоји ниједан Црквени празник који се односни на растројене појмове и идеје као на пример празник мира, празник људских права и слично томе. Тако смо се ми данас окупили да химнама празнујемо преподобног ктитора Симеона Мироточивог. Јер шта друго можемо да понудимо некоме кога је почаствовао и прославио Бог? Тачно овде се види љубав Цркве и њено човекољубиво устројење за нас, њене верне чланове. Са таквим осећањима љубави устројена је да се сваки дан испуњава један празник, сваки дан једна божанствена литургија, сваки дан једна прилика да се скупимо сви заједно (због тога) да обожавамо Бога чудесног у светима својим. Свети Никодим, светли изданак Свете Горе, у своме говору преподобним светогорцима, односећи се на свете ктиторе, посвећује један велики део да потврди како је оснивање свештених манастира потврда љубави према ближњима. Пламтећи од ове љубави у срцу, преподобни Симеон Мироточиви у свештеним облацима вођен, дошао је из своје отаџбине на Свету Гору и нашао се своме сину, Светом Сави, у подизању из темеља свештеног манастира Срба, манастира Хиландара. Наравно, удостојио се да види завршен манастир његовог покајања, пре његовог преподобног уснућа. Овај посао подразумева много зноја, труда, царских издатака, личног рада, мноштво ризика и непрекидног старања и бриге. Искушења која прате таква дела су неизбројна и непредвидива. И то само она која су вањска и видљива. Мада, нисмо у позицији да проценимо и измеримо његову скривену државу унутар њега, подвижничке борбе, борбе у келији и благодатна стања којих се удостојио Преподобни у непрекидним ноћима молитве и узношења химни. Ми једноставно уживамо дарове којима га је Бог украсио. Вредно помена је да 1200., само једну годину после његовог преподобног уснућа, званично уписан у списе као Свети. Када празнујемо и прослављамо наше месне, локалне Свете, имамо сигуран доказ да је на овом месту и простору засијала светлост и преподобност. То подразумева валидан печат духовног успеха у манастирима. Овај Божанствени дар охрабрује нас монахе, који се трудимо, да наставимо да живимо стопама наших отаца. Ово утешује браћу лаике и подржава маловерне. Постоји још један други разлог зашто нас Дохијарце посебно узбуђују празници преподобних ктитора: благословени Геронда наш Григорије, од наших младалачких година удахнуо нам је велику љубав за ктиторске трудове. Бог и свети су нас удостојили да служимо у обнављању из темеља великог Манастира посвећеног Богородици нашој. Тако да смо дакле, са посебним узбуђењем прихватили позив и дошли. Благодаримо светом Игуману што је дао прилику и нама лично и свештенопојцима оцима да дођемо и бдијемо са вама, празнујући Преподобног. Молитвама преподобног Симеона Мироточивог, Христе Боже, помилуј нас. Амин. Овде можете преузети грчку верзију беседе Високопреподобног архимандрита Амфилохија, игумана Светог манастира Дохијара: ΠΡΟΣΛΑΛΙΑ ΣΤΗΝ ΕΟΡΤΗ ΤΟΥ ΟΣΙΟΥ ΣΥΜΕΩΝ Извор: Манастир Хиландар

Гост радија Светигора био је игуман манастира Студеница- архимандрит Тихон (Ракићевић) са којим смо разговарали о манастиру Студеници, о животу у „манастиру свих српских цркава“, о моштима светог Симеона миротичивог и њиховим чудесима. Тема разговора је такође била везана за ново, цјелокупно издање Типика светог Саве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

У храму Светог прорка Илије на Палићу, на спомен преподобног Максима Исповедника, а у недељу 36. По Духовима, сабрао се велики број верника да прославе Господа, служењем Свеноћног бденије и божанствене Литургије. Богослужење је почело у 21 час. Вечерње богослужење је служио протонамесник Драган Стокин, парох суботички, уз саслужење ђакона Станка Лакетића, професора богословије у Сремским Карловцима и суботичког ђакона Дарка Ивковића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Јутрење је служио отац Срђан Нешић, парох сомборски, док је за појање за десном певницом приносио Господу Хор школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, предвођени јеромонахом Јеротејем Ковиљцем, а за левом певницом студенти Православног богословског факултета, предвођени доцентом др Владимиром Антићем. Светом Литургијом је началствовао јеромонах Јеротеј, уз саслуживање поменутих свештенослужитеља и верног народа. По отпусту, заједничарење је настављено у просторијама Црквене општине уз кратко послужење. Извор: Радио Славословље

Његово Преосвештенство Епископ Г. Јован (Пурић), некадашњи дугогодишњи игуман острошке светиње, служио је на празник Преподобног Максима Исповиједника, у недјељу 3. фебруара, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Зосима и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљевске епархије. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бејседећи о Светом Максиму Исповиједнику поучавао Владика Јован који је између осталог истакао да је био велики светитељ и учитељ цркве. – Био је обичан монах. Није био уздигнут на трон ни патријарашки, а знамо колико је предивних светила било прије њега и колико је отаца Цркве себе уградило у темеље Цркве исповиједајући најсветије име Господа нашег Исуса Христа. Највише су се ови људи Божији учили имену Божијем и ревновали за Њега када је то име било нападнуто. Тако је било и у вријеме Максима Исповиједника, а тако је било и прије њега и послије њега. Данас је важно да се сјетимо његове личности и његовог дјела зато што и у наше вријеме и увијек ће бити искушење да неко подведе под знак питања православну вјеру или да је поистовјети са било којом вјером или било којим учењем религијским, хришћанским, али није баш тако – казао је Владика Јован и додао да је дјело Светог Саве Српског управо велико зато што је следовао монаштво управо у примјеру Максима Исповиједника и других великих монаха које ових дана славимо Антонија Великог, Макарија Великог, великих отаца и пустињака који се подвизаваху по пустињама, горама и пећинама. Преосвећени Владика Јован је истакао да је Максим Исповиједник када је било најтеже да си исповиједи православна вјера, не само ријечју и посланицом припремио Шести васељенски сабор 681. године у Цариграду, него је цијелим својим дјелом и личношћу уградио себе у овај Васељенски сабор, тако да су свети оци прихватили његово учење о енергијама и вољи Божијој и божанској и човјечанској, о личности Богочовјека Исуса Христа. – То је један јединствени човјек , једна појава, коме су разбојници, непријатељи Цркве одсјекли језик. Одсјекли су му и руку као Јовану Дамаскину који је исповиједао о иконописању. Максим Исповиједник је као личност заитересовао многе људе, многе мислиоце, не само у Цркви него и у философији и уопште у хришћанској мисли и култури хришћанства. Током мучеништва за вјеру био је истрајан да не води са собом присталице и оног тренутка када је страдао, није водио за собом Цркву, него је узео свој крст – казао је Владика Јован и додао да је он један од отаца који се борио за човјека, да се човјекова воља покрене, обожи и спасе. Владика Јован је такође рекао да је Свети Василије Острошки био један од истинских следбеника Преподобног Максима Исповиједника по својој јакој вољи у издржљивости и страдању као прави исповиједник, зато што је и он за вјеру страдао као овај светитељ кога данас прослављамо. – Свети Василије није правио компромисе ни са муслиманима, ни са католицима. Кад је најтеже било није правио унију. Узео је крст свој и понио га и изнио га до краја. Кад му је било најтеже и кад га нико није разумио, дошао је у острошку испосницу да кали вољу своју и да издржи у пећини задобијајући топлину Божију, да би сад том Божијом топлином нас гријао. Угријао је пећину љубављу својом, енергијама Божијим, јер заиста је велико учење отачко да Бог који је невидљив, по суштини несазнајан, да се својим енергијама, својим вољним дејствима јавља у свијету, да је Бог вољом својом створио свијет, призвао све нас из небића у биће, да је Бог својом вољом стоврио човјека као вољно и слободно биће – казао је, између осталог, Владика Јован. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Преосвећени Владика Јован на крају Литургије заблагодарио је Господу и Светом Василију Острошком што су га удостојили да служи у острошкој светињи на овај велики празник посвећен Преподобном Максиму Исповиједнику, благословом Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа са Владиком Јованом настављено је у манстирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

По благослову архиепископа атинског и све Јеладе Јеронима, у понедељак 21. јанура 2019. године у Атини је одржан приказ трећег тома Догматике Преподобног Јустина Ћелијског. Издавач књиге је свештени манастир Ватопед на Светој Гори са дозволом манастира Ћелије, а преводилац је Арис И. Георгопулос. Представљање Догматике Преподобног Јустина Ћелијског започело је са певањем тропара и стихира у част Светог Аву Јустина, које је саставио химнограф Велике Цркве јеромонах Атанасије Симонопетритски, а у извођењу Византијског хора из Атине под руководоством Георгија Н. Констандину. На овом свечаном чину поздраве су упутили представници Васељенског патријарха Вартоломеја митрополит Мире Хризостом и атинског архиепископа и све Јеладе Јеронима митрополит Додоне Хризостом. Затим је поздравно слово упутио и министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије Ненад Поповић, који је и покровитељ издања књиге. Потом се на издавање саме Догматике осврнуо високопреподобни игуман манастира Ватопеда архимандрит Јефрем, наглашавајући да је књига објављена на грчком језику након 40 година од упокојења Преподобног Јустина Поповића. О животу и делу Светог Аве Јустина говорио је његов духовни син, умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић. У наставку је о значају Догматике говорио професор Догматског богословља на Високој црквеној академији у Солуну протопрезвитер Никола Лудовикос. На крају је приказан документарни филм о Ави Јустину Поповићу у режији о. Ненада Илића. Представљање Догматике Преподобног Јустина Поповића у Атини још је једна спона која јаче повезује два братска народа, грчки и српски, и пројављује љубав између двеју сестринских Цркава, Јеладске и Српске, заједно са Васељенском Патријаршијом. Архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Српска Православна Црква

На празник Светог српског краља Милутина, једног од обновитеља и ктитора манастира Светог Прохора Пчињског Мироточивог, 12. новембра 2018. године, Свету Литургију у овој хиљадугодишњој светињи, служио је Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, који је уочи ктиторске славе, служио и празнично бденије. Преосвећеном Владици Пахомију, на литургијском сабрању, саслуживали су јеромонах Максим (Петровић), сабрат манастира, јереј Ведран Костић, војни свештеник при 4. бригади Копнене војске и ђакон Далибор Јовић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након Свете Литургије, Епископ Пахомије благосиљао је славски колач и жито, а затим се обратио беседом присутним верницима. Овогодишњи кумови ктиторске славе, господин Горан и госпођа Сузана Петровић, из Кленика, заједно са братством Светопрохорске обитељи, приредили су трпезу љубави. Празновање Светог краља Милутина, заштитника и Крсне славе и Факултета за инжењерски менаџмент из Београда - Одељења у Врању, настављено је у Саборном храму Свете Тројице у Врању, где је Епископ Пахомије благосиљао славски колач и жито ове образовно-васпитне и високошколске установе, у присуству декана, проф. др Слободана Живковића и наставног особља и једног броја студената. На позив декана Факултета за инжењерски менаџмент, Епископ Пахомије присуствовао је пријему и коктелу, који је поводом Крсне славе, приређен у просторијама факултета. Извор: Епархија врањска

Са званичне интернет презентације Епархије врањске доносимо фото вест са богослужбеног прослављања празника Преподобног и богоносног оца нашег Прохора Пчињског мироточивог у његовом светом манастиру.