Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'преподобни'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 162 results

  1. Преподобног Атанасија, достојног бесмртних похвала (јер његово име Атанасије значи: бесмртник), у смртни живот људски уведе град Трапезунт, наукама га обучи Византија, а обитељ Киминска и Гора Атонска принесоше га Богу као пријатан плод. Родитељи Атанасијеви беху високог рода и побожни. Отац му бејаше из Антиохије, мати из Колхиде, а живљаху у Трапезунту. Отац Атанасијев умре пре Атанасијевог рођења, а мати, родивши га и препородивши га светим крштењем, отиде к Богу за својим мужем. На светом крштењу детету би дато име Аврамије. Оставши сироче после смрти родитеља, Аврамија узе да одгаји једна тетка код које живљаше једна благородна монахиња. Још као дете Аврамије показиваше какав ће бити кад одрасте и постане зрео човек, јер, иако мало дете, он се у свему понашаше као паметан и добре нарави човек. Када се са својим вршњацима играо, они га у игри постављаху не за цара или за војводу већ за игумана. И стварно, још од раног детињства он се привикаваше на монашки живот, јер, видећи ту своју одгајитељку монахињу како непрестано пребива у молитвама и пошћењима, он се и сам стараше, уколико је то могуће детету, да је подражава, постећи се и молитве вршећи. Дат у школу, он напредоваше у учењу боље од својих вршњака. И тако растући телом и разумом, он изађе из детињег доба. У то време отиде ка Господу она монахиња што му беше уместо мајке. Поставши на тај начин по други пут сироче, Аврамије искрено оплака своју добротворку као своју матер. После тога он жељаше да иде у Византију ради свог даљег образовања. Бог који се брине о сирочићима испуни му ову жељу на следећи начин. У то време цароваше у Грчкој благочестиви цар Роман. Он посла у Трапезунт једног од својих дворјана ради убирања царских пореза. Овај дворјанин, упознавши благоликог и благоразумног дечака Аврамија, одведе га са собом у Византију, и тамо га повери једном изврсном учитељу, по имену Атанасију, да га научи философији. Ученик за кратко време достиже свог учитеља у учености. Тих година бејаше у Византији један војвода који се звао Зефиназер, који беше оженио свога сина рођаком Аврамијевом. Упознавши се с Аврамијем, он га узе у свој дом. А јуноша Аврамије, иако живљаше у богатом дому који изобиловаше најфинијим јестивима, ипак не напушташе подвижничко уздржање коме се беше научио од своје одгајитељке монахиње. Избегавајући укусна јела, он не хте јести за војводином трпезом, већ глад своју утољаваше невареним зељем и поврћем. Он се стараше да увек буде бодар; зато је, желећи савладати природни сан и одагнати дремеж, пунио леген водом и погружавао лице своје у воду. Мучећи себе на све могуће начине, Аврамије умртвљаваше тело своје и потчињаваше га духу. Због таквог врлинског живота његовог, а и због велике памети његове, Аврамија љубљаху сви, па и сам цар дознаде за њега. И постави цар Аврамија за учитеља у државном училишту са истим правима која имађаше његов бивши наставник Атанасије. Али пошто Аврамијево учење наиђе на веће допадање него Атанасијево, те се к Аврамију сабираху више ученика него к Атанасију, Атанасије стаде због тога завидети бившем ученику свом Аврамију и ненавидети га. Дознавши за то, блажени Аврамије убрзо напусти своју учитељску дужност, не желећи жалостити свога учитеља; и живљаше у дому споменутог војводе, упражњавајући своје уобичајене подвиге. Потом цар нареди војводи да ради неких државних послова отпутује на Јегејско Море. Војвода, који веома љубљаше Аврамија, поведе тамо са собом и њега. Они допловише до Авиде, одатле стигоше у Лимен. Ту Аврамије, видевши Атонску Гору, веома је заводе и помишљаше да се настани на њој. А када наредба царева би извршена и они се вратише дома, дође у Цариград, по промислу Божјем, из Киминског манастира што је поред Атонске Горе, преподобни Михаил, прозван Малеин. Дознавши за преподобног оца и чувши за његово богоугодно живљење, Аврамије се необично обрадова и оде к њему. Пошто се наслади разговором са старцем и доби велику корист од богонадахнутих речи његових, Аврамија обузе пламена жеља да се одрекне света и у иночком чину служи Богу. Ту своју намеру и жељу он откри преподобном Михаилу, и исприча му о себи, одакле је, ко су му родитељи, како је одгојен, и због чега живи у војводином дому. Провидећи да ће Аврамије бити сасуд Светога Духа, преподобни га веома заволе и дуго га поучаваше о спасењу, сејући у срце његово као по доброј земљи и семе речи Божјих, да би оно донело стоструки плод врлина. Док они вођаху духовни разговор, к преподобном Михаилу дође у посету његов нећак Никифор Фока, војеначалник Истока, који касније постаде цар грчки. У току разговора са својим стрицем он примети јуношу Аврамија и упита за њега старца, ко је. Светитељ му исприча све односно Аврамија, и о томе како Аврамије жели да буде инок. Од тога времена Аврамије постаде познат Никифору. После неколико дана преподобни Михаил се врати из Цариграда у своју обитељ. Аврамије пак не беше више у стању да борави усред таштине житејоке, и презирући све светско, он вучен љубављу хитно пође к преподобном, са жељом да постане инок. Стигавши до Киминске обитељи, он се баци пред ноге светом старцу Михаилу, молећи га са сузама да га обуче у иночки образ и тиме присаједини избраноме стаду словесних оваца Христових. Преподобни Михаил с љубављу прими Аврамија; и не одлажући, нити га међу искушенике сврставајући, он га одмах постриже за инока са именом Атанасија као искусног подвижника, јер он знађаше пламену љубав његову к Богу. Иако у тој обитељи не бејаше обичај да се иноцима при постригу облачи власеница, блажени Михаил ипак обуче Атанасија у власеницу, облачећи на тај начин храброг војника Христовог у оклоп против противника. Атанасије мољаше светога старца да му наложи послушање: да само једном једе у току целе седмице. Но премудри наставник, одсецајући вољу свога ученика, нареди му да узима храну сваког трећег дана. И са усрђем прохођаше Атанасије сва манастирска и црквена послушања и монашке подвиге. А слободно од манастирских послова време он провођаше, по наређењу свог духовног оца, у преписивању светих књига. За такво трудољубље он беше вољен од све братије. Тако, у току четири године он се показа савршен у иночком животу. Затим му преподобни отац нареди да живи у безмолвију, молитвеном тиховању, у келији која се налазила у пустињи и била удаљена од манастира једно потркалиште. При томе старац му даде овакву заповест односно поста: да не једе више сваког трећег дана, као што је до тада чинио, него да сваког другог дана једе сув хлеб и пије по мало воде; а наложи му да о Господњим и Богородичним празницима и недељом, почињући од вечера па све до девет сати пре подне, проводи без сна у молитвама и славословљу Божјем. Након извесног времена гореспоменути војеначалник Истока Никифор, нећак преподобног Михаила, вршећи царску службу и пролазећи поред обитељи, наврати к преподобном стрицу свом Михаилу. У разговору с њим он се сети Аврамија и упита: Оче, где је јуноша Аврамије, кога видех код тебе у престоници? - Старац одговори: Он моли Бога за спасење ваше, јер је он сада већ монах, са именом Атанасије. - Том приликом са Никифором беше и брат његов патриције Лав. Чувши о врлинском животу Атанасијевом; они обојица замолише да га виде. Старац им дозволи, и они кренуше к месту Атанасијева безмолвија. Сусревши их, Атанасије разговара с њима духовном премудрошћу, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. И они се толико насладише његовим речима, да жељаху заувек остати с њим, када би им било могуће ослободити се својих дужности и световних брига. Вративши се к преподобноме Михаилу, они му рекоше: Благодаримо ти, оче, што нам показа ризницу, коју имаш сакривену у пољу пастве твоје. Старац онда, позвавши Атанасија, нареди му да гостима опет да коју поуку о спасењу душе. И кроз уста његова благодат Господња дејствоваше толико, да слушаоце његових речи обузимаше умиљење, и они се скрушаваху срцем својим и плакаху. И сам се старац дивљаше благодати учења које излажаше из уста Атанасијевих. Од тога времена војеначалник Никифор и патриције Лав веома заволеше блаженог Атанасија. И издвојивши се насамо са Атанасијем, Никифор му откри своју намеру, говорећи: Оче, ја желим да се склоним од световне буре и, избегнувши житејске бриге, да служим Богу у иночком безмолвију, молитвеном тиховању. Ова моја жеља и намера ојачаше нарочито под утицајем твојих богонадахнутих речи, и имам наду да ћу помоћу твојих светих молитава добити што желим. - Блажени Атанасије му одговори: Господине, наду своју положи у Бога, и Он ће уредити односно тебе по Својој вољи. - Пошто су тако дуго разговарали, војвода и патриције одоше својим путем са великом коришћу по своје душе. Преподобни Михаил имађаше намеру да Атанасија постави после себе за игумана своје обитељи, јер он сам већ беше остарио и приближаваше се крају. Дознавши за то, Атанасије, иако није желео да се растаје од свога љубљеног оца, ипак побеже одатле, бојећи се бремена старешинства; и прохођаше Атонску Гору, посећујући пустињске оце, и примером врлинског живота њиховог побуђујући себе на веће подвиге. Нашавши тамо у каменитим раселинама неколико братије који живљаху недалеко један од другога, он се настани код њих, и стаде подражавати њихов сурови начин живота: јер у њих не беше никаквог старања о телу, не имађаху ни крова, ни хране, нити икакву имовину, него Бога ради радосно подношаху и мраз, и жегу, и глад. Своју глад они утољаваху дивљим зељем које растијаше у тој пустињи; и то јеђаху по мало у одрећени час. У то време преподобни Михаил Малеин отиде ка Господу. Сазнавши за његову кончину, Атанасије плака за њим као син за оцем. А дознаде и то, да ће војеначалник Никифор са братом Лавом патрицијем опет проћи туда, па се побоја да га они поново не потраже. Стога он остави пустињаке, јер их остала братија познаваху и често посећиваху, па се бојаше да га долазиоци не препознаду. И удаљи се у осамљену Атонску обитељ, звану грчки Зигос. Нашавши тамо једнога старца који безмолствоваше, молитвено тиховаше ван манастира у пустињи, он га мољаше да га прими на сажитељство. А да га не би познали по имену, он промени своје име Атанасије у Варнава. Међутим старац га стаде распитивати, говорећи: Ко си ти, брате? откуда си? због чега си дошао овамо? - Атанасије му одговори: Ја бејах морнар, оче, и запавши у опасност дадох обећање Богу, да ћу се одрећи света и оплакивати своје грехе. Због тога се обукох у свети иночки лик, и вођен Богом дођох овде к твојој светости, желећи да наставам с тобом и да ме ти упутиш на пут спасења. Име ми је Варнава. Поверовавши Атанасијевим речима, старац га прими. И пребиваше Варнава са старцем, покоравајући му се у свему као оцу. А након извесног времена он рече старцу: Оче, почни да ме учиш писмености, да бих знао бар мало читати псалтир. Јер док бејах у свету ја се ничему другом не научих сем пловљењу по мору лађом. - Блажени Атанасије се прављаше неписмен, да га не би распознали они који га буду тражили. Старац му онда исписа азбуку и учаше га као простака који се никада учио није. А Варнава се прављаше као да не може да схвати и разуме азбуку. И тако се држаше дуго време. То жалошћаше старца; а понекад га и гнев спопадаше, те он одгоњаше Варнаву од себе. А Варнава му са смирењем говораше: Оче, немој одгонити мене неразумног и бедног, већ ме Бога ради потрпи и помози ми молитвама својим да ми Господ подари разум да научим слова. После тога ученик поче тобож по мало распознавати слова и слогове, те даваше старцу наде за будуће учениково изучавање књиге. У то време славни војеначалник Истока Никифор сазнавши да је Атанасије побегао из Киминског манастира, веома се ожалости, и размишљаше како би га пронашао. У том циљу он написа Солунском судији да отиде до Атонске Горе и тачно се обавести о Атанасију. Прочитавши писмо, судија сместа хитно крену за Свету Гору. Тамо он, дозвавши прота, најстаријег игумана над свима игуманима атонских манастира, распитиваше га о иноку Атанасију, описујући га, према Никифоровом писму, какав изгледа, каквог је раста и какве је учености. Прот са сигурношћу тврђаше, говорећи: Такав муж каквог ви тражите, није долазио на ову гору. Уосталом, додаде он, не знам тачно. Но кроз кратко време у нас ће бити сабор, на коме морају присуствовати сви који живе на овој гори. Ако се дакле инок кога ви тражите налази негде на овој гори, он ће свакако са другима доћи на сабор, и ми ћемо га познати. - И судија се врати у Солун. Тада је на Атону постојао обичај да се братија три пута годишње сабирају у такозваној Карејској Лаври (Протату), и то о празницима: Божићу, Ускрсу и Успенију Пресвете Богородице. Сабирајући се о тим празницима, они их сви празноваху заједно, причешћујући се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове и једући за заједничком трпезом. Када наступи празник Рождества Христова и сабраше се из манастира и пустиножитељних келија сви оци и братија, дође и онај старац, учитељ названог Варнаве, са својим учеником. Прот посматраше братију, тражећи међу њима инока који би одговарао опису Никифоровом. И угледавши таквога, упита га за име. А када чу да се зове Варнава, а не Атанасије, он се поколеба, јер траженоме иноку беше име Атанасије. Но прот ипак реши да то провери према иноковом књижном образовању. И када дође време читању, и књига би предложена, прот нареди иноку, званом Варнава, да прочита сабору одређени одељак. Али Варнава одбијаше, тврдећи да је прост и неписмен. А старац његов, видећи то, осмехну се и, тихо се смешећи, рече проту: Остави, аво, брат је незналица, он још и сада учи да изговара слова и слогове првога псалма. Али прот настојаваше, наређујући Варнави са претњом да чита. Тада блажени Атанасије, видећи да се не може сакрити, и усто притешњен претњом, покори се власти установљеној Богом и стаде читати како је умео. Читао је врло изразито и пријатно, тако да се дивљаху сви што га слушаху. Удиви се, а у исто време и запрепасти се, и старац, видећи и слушајући оно што није очекивао; и стиђаше се због свог учитељства, а и радоваше се, благодарећи са сузама Богу што га удостоји да буде учитељ тако ученог мужа. Тада Атанасије би распознат, и сви се одношаху према њему с поштовањем. А један од најуваженијих отаца, Павле из Ксиропотамске области, пророчки говораше братији о Атанасију: Овај брат који после нас дође на ову гору, испред нас је врлином, и првији ће од нас бити славом у царству небеском, јер ће многима бити отац и наставник на спасење. После тога прот обавести Атанасија да га тражи војвода Никифор са својим братом Лавом. И мољаше Атанасије прота да их не извештава о њему, да се не би лишио Свете Горе. Тада и прот, увидевши да ће бити штета за Атон изгубити таквога мужа, даде му обећање да неће обавестити о њему оне што га траже. Атанасију пак нареди да засебно безмолствује, молитвено тихује у пустињској келији, удаљеној од лавре три потркалишта. Тамо преподобни Атанасије, насамо служећи Богу, храњаше се трудом руку својих: јер, пошто беше краснописац и брзописац, он преписиваше књиге, и у току шест дана, не остављајући притом уобичајено монашко правило, преписивао је цео псалтир; за преписивање књига оци га снабдеваху хлебом. Када преподобни Атанасије живљаше у том безмолвију, у том молитвеном тиховању, у то време гореспоменути Никифоров брат Лав, као војеначалник на Западу, одневши помоћу Божјом и Пречисте Богоматере славну победу над дивљим Скитима, при повратку из рата сврати на Атонску Гору да за победу над непријатељима узнесе благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. После одслуженог благодарења Лав се даде у врло марљиво распитивање о Атанасију, па дознавши где се налази, он похита у његову безмолвну келију. И угледавши Атанасија, Лав се силно обрадова, и грлећи га с љубављу, плакаше од радости. И провођаше дане и ноћи у разговору са њим, наслађујући се богомудрим речима његовим. Видећи велику љубав војводину према Атанасију, иноци молише Атанасија да им издејствује код војводе да им у Карејској Лаври сагради нову пространу цркву, пошто стара бејаше мала и не могаше да смести сву братију. И Атанасије говори о томе војводи. Христољубиви војвода одмах с радошћу даде им мноштво злата и сребра за зидање цркве. Затим опростивши се с Атанасијем и осталим оцима, Лав отпутова у Цариград, и обавести свог брата Никифора Фоку о Атанасију. Од тога времена сви атонски оци стадоше веома поштовати и хвалити Атанасија, и почеше многи долазити к њему ради духовне користи. Међутим преподобни, љубећи молитвено тиховање и на све могуће начине избегавајући људску славу, уклони се оданде и обилажаше унутрашња места пустиње горе Атона; и руковођен Богом он дође на сами крај Атона, на место звано Мелана, које имађаше пространу пустињу и беше далеко од осталих подвижничких жилишта. Начинивши колибу на самом том брду на чијем врху беше висораван, Атанасије се стаде подвизавати, стремећи ка већим подвизима. Испрва лукави непријатељ ђаво, желећи да одагна преподобнога одатле, чињаше му то место немилим, изазивајући у њему помисли које упорно наваљиваху на њега да отиде са тог места. Но храбри подвижник супроћаше се тим помислима говорећи: Претрпећу овде целу ову годину, а по истеку године поступићу онако како Бог буде уредио односно мене. Када прође означено време, у последњи дан те године на подвижника страховито навалише од противника помисли вукући га одатле, и он говораше у себи: Сутра ћу отићи, и вратити се у Карејску Лавру. Затим ставши на молитву он вршаше пјеније трећега часа, и изненада се изли на њега светлост небеска и обасја га, и одмах се растури облак помисли; а он, испунивши се неисказаног весеља и радости, наслађиваше се божанском љубављу у срцу свом, и роњаше сузе из очију. Од тога времена преподобни Атанасије доби дар умилења, и плакао је кад год је желео. А то место које му дотле беше мрско он веома заволе, и живљаше на њему славећи Бога. У то време војсковођа Никифор би послан од цара са војском на острво Крит, којим тада владаху агарјани, муслимани. Не уздајући се у силу грчке војске него иштући молитвену помоћ од светих отаца, Никифор посла једно своје поверљиво лице на Атон лађом, са писмом целоме сабору атонских отаца, у коме их мољаше да се помоле за њега Богу, да му пода вишњу помоћ против агарјана. Поред тога он у писму мољаше да му упуте Атанасија, за кога он беше чуо од свога брата Лава да обитава на Атону. Прочитавши војсковођино писмо, атонски оци узнесоше усрдне молитве за њега. Затим потражише Атанасија у пустињи и на сабор дозваше, па му наредише да иде к војсковођи. Но Атанасије најпре нипошто не хте да иде, али принуђен претњама отаца он најзад једва пристаде. Заједно са њим оци послаше и једног од уважених стараца, кога Атанасије сматрајући као свог учитеља следова му као ученик. И укрцавши се у лађу, они отпловише на Крит. Када стигоше к благочестивом војводи Никифору, овај чим угледа Атанасија притрча му, паде му око врата, загрли га и плакаше од радости, поштујући га као свог духовног оца. Приметивши пак да се Атанасије односи према свом сапутнику, старцу, као ученик према учитељу, Никифор се дивљаше. И оставивши све остале послове своје, војсковођа провођаше време у духовном разговору са преподобним Атанасијем. Притом војсковођа подсети Атанасија на своје давнашње обећање: да се одрекне света и постане монах. И мољаше преподобнога да најпре сагради молчалничке келије у пустињи у којој сам живи. И Никифор даваше Атанасију злата и сребра за саграђење тих келија. Али отац Атанасије, волећи безбрижан и безмолвни живот, одби да узме на себе бригу око подизања келија и не прими злато и сребро, чиме веома ожалости војводу. Пошто тако проведоше заједно неколико дана и насладише се узајамним лицегледањем и пријатељским разговорима, они се растадоше. Атанасије се врати на Атон, а војсковођа оде у рат, и молитвама светих отаца победи агарјане и поново присаједини Крит грчком царству. Убрзо затим војвода Никифор посла на Атон једног од својих блиских људи, по имену Методија (који касније би игуман Киминске обитељи), са златом к преподобном Атанасију, да почне са зидањем келија. Злата беше шест литри. Блажени Атанасије, увидевши Никифорову топлу љубав к Богу и његову добру намеру и познавши да је то дело Божје воље, прими злато и приступи зидању келија. Очистивши споменуто место, он најпре сагради келије за молитвено тиховање Никифору, подиже храм у име светог Јована Претече, а затим у подножју горе сазида дивну цркву у име Пречисте Дјеве Богородице. При постављању темеља цркви, би оваква сметња од завидљивог врага: зидарима се кочаху руке и постајаху потпуно непокретне, тако да их не могаху ни к устима принети. Схвативши да је то дело бесова, преподобни се топло помоли Богу и одагна напаст ђаволску, те тако ослободи радницима руке од укочености. То би почетак чудеса великога оца. Довршивши цркву Пресвете Богородице, преподобни стаде градити келије око ње, и на тај начин изграђивати прекрасну обитељ. Сагради он трпезарију, и болницу, и гостопримницу, усто и купатила за болеснике и госте; мудро подиже и остала здања потребна манастиру. Затим сабра мноштво братије, и прописа строг општежићни устав, Састављен по угледу на древне палестинске манастире; и постаде преподобни Атанасије игуман и пастир новосабраног словесног стада, пријатан Богу и по вољи Пречистој Богородици: јер Она беше виђена где посећује подигнуту преподобним обитељ и цркву Своју. Инок Матеј који се удостоји овога виђења беше подвижник беспрекорног монашког живота, те стога имађаше чисте и просвећене очи срца. Стојећи у црквеном скупу са страхом и богобојажљивом пажњом на јутарњем богослужењу, он угледа Свепресветлу Дјеву где уђе у цркву са два пресветла анђела, један анђео иђаше испрем Ње са свећом, а други иђаше иза Ње; Она пак сама, обилазећи братију, раздаваше им дарове: онима што за певницама стајаху и певаху Она даде по један златник, онима што стајаху на осталим местима у цркви даде по дванаест новчића, онима пак у паперти - по шест новчића, а некима достојнима од братије даде и по шест златника. Матеј који ово виде, и сам се удостоји добити из пречистих руку Њених шест новчића. После овог виђења Матеј оде к преподобном оцу Атанасију и моли га да га одреди међу појце, и исприча светитељу своје виђење. Познавши да је то била посета Пречисте Дјеве Богородице, преподобни отац се испуни велике радости духовне. Односно пак раздавања братији златника он изведе закључак, да су то различни дарови које Она даје свакоме по заслузи: онима што на богослужењу стоје са пламеном молитвом и пажњом даје се већи дар, а они који мање пазе - мање и добијају. Овај пак што је имао то виђење би изједначен са најмањима зато да би, с једне стране, ожалошћен што је лишен већег дара испричао виђење, а с друге - да се не би погордио због изједначености са најдостојнијима, већ да би у смиреноумљу пребивао са најмањима. Црквеним богослужењима преподобни Атанасије посвећиваше сву своју бригу и старање, да би се вршила богодолично и са сваком тачношћу. Стога за време богослужења нико се није усуђивао разговарати, нити из цркве излазити без крајње нужде. Он је стално држао пред црквом два брата, који испитиваху оне што су излазили из ње, и враћаху натраг у цркву оне који су хтели да изађу без довољно оправданог разлога. Поред тога, један брат је ходио по цркви за време читања када је било дозвољено седети и будио оне што су дремали или ућуткивао оне што су разговарали. Други пак брат имао је за дужност да пази кад ко долази у цркву, и о томе подробно и тачно обавештавао преподобнога. Потом је преподобни сам испитивао све, и строго кажњавао оне који из нехата и лењости закашњавају на богослужења. Кратко речено: преподобни се као мудар старешина и увек будни пастир брижљиво старао да грабљиви вук не прождере ниједну овцу из његовог словесног стада. За такву његову душекорисну тачност и ревност у управљању повереном му паством, за превелико усрђе његово у цркви, за богоугодни живот његов, и за велико побожно страхопоштовање његово према Преблагословеној Прионодјеви Богородици, преподобни би много пута удостојен да телесним очима види Њу, многомилостиву према роду људском Матер Божју. Од многих таквих виђења ми ћемо испричати једно. Када свети Атанасије изграђиваше своју лавру, догоди се једне године, по Божјем попуштењу, таква неродица и глад, да се многобројна братија, не подносећи строге подвиге и глад, један по један разиђоше, те свети Атанасије најзад остаде сам самцат, и то без трунке хлеба. Иако беше силан у подвизима и тврд у трпљењу, свети Атанасије би савладан глађу, чврстина духа му се поколеба, и он реши да остави лавру и отиде куда било на друго место. И сутрадан изјутра свети Атанасије, са гвозденим жезлом својим, тешка срца крену путем ка Кареји. Пошто је путовао два сата, њега најзад издаде снага, и таман хтеде да приседне и одахне, одједном се појави нека жена, под дубоким велом, и иђаше му у сусрет. Свети Атанасије се смути и, не верујући својим очима, прекрсти се. Откуда овде жена, упита он сам себе, када је улазак женама овамо немогућ? - Чудећи се виђењу он пође у сусрет непознатој. "Куда ти, старче?" скромно упита непозната старог Атанасија сретнувши се с њим. Свети Атанасије одмери непознату од главе до ногу, погледа јој у очи, па са нехотичним страхопоштовањем обори поглед. Њена скромна одећа, тих девичански поглед, дирљив глас, - све то показиваше да то није обична жена. Ко си ти? - упита старац непознату, - како си наишла овуда? и ради чега хоћеш да знаш куда идем? Ти видиш, ја сам овдашњи монах. Шта тражиш више? - Ако си монах, одговори непозната, онда треба да одговараш друкчије него обични људи, да будеш простосрдачан, поверљив и скроман. Ја желим да знам куда ти идеш; знам твоју муку и све што се с тобом збива; ја ти могу помоћи, али претходно желим да чујем куда ћеш. Зачуђен речима тајанствене непознате, преподобни Атанасије јој исприча своју муку. - И ти то ниси могао поднети? примети непозната. Ради насушног парчета хлеба ти напушташ обитељ, која треба да постане славна за поколења и поколења? Је ли то у духу монаштва? Где је твоја вера? Врати се, ја ћу ти помоћи: све ће ти у изобиљу бити даровано, само не напуштај своју обитељ, која ће се прославити и заузети прво место међу свима овдашњим обитељима. - А ко си ти? упита Атанасије. - Ја сам она, одговори непозната, чијем имену ти посвећујеш своју обитељ, којој повераваш њену судбину и своје властито спасење. Ја сам Мати Господа Твога. Свети Атанасије погледа на њу неповерљиво и сумњалачки, па јој онда рече: Бојим се да верујем, јер се и ђаво претвара у анђела светла. Чиме ћеш ти мене уверити у тачност твојих речи? - Видиш овај камен, одговори непозната: удари у њега жезлом, па ћеш онда дознати ко говори с тобом. Знај још и то, да од сада ја занавек остајем домостројитељка (економка) твоје лавре. - Атанасије удари у камен, и он се распуче као громом ударен, и из његове пукотине тог часа груну хучни извор воде и потече низ стеновито брдо, јурећи све до у само море. Поражен оваквим чудом, преподобни Атанасије се окрену да се баци пред ноге Божанствене Непознате, али Ње већ не беше; Она се као муња сакри од пренераженог погледа његовог. Од тога доба тај извор точи јаку воду све до данас, налази се на два сата хода од Лавре. Преподобни Атанасије, строг и тачан у својим правилима односно цркве, такав бејаше и ван ње. У трапези је био забрањен сваки разговор; за време обеда нико није смео давати другоме брату од свога јела и пића; а ко би разбио и најмањи суд, тај је јавно тражио опроштај од свију. После повечерја нису били дозвољени никакви разговори, и било је забрањено посећивати келију другога. Празнословље је било заборављено; општежиће се строго одржавало; нико се није усуђивао изговорити хладну реч: моје или твоје, јер нас то одваја од блажене љубави; све им је свима било заједничко, као што то наређује свети Василије Велики. А кад би ко нашао неку ствар, он ју је стављао на видно место, да би је лако нашао онај коме је она била дата на употребу. Кратко речено: иноци, руковођени преподобним Атанасијем, провођаху диван и блажен живот. Преподобни Атанасије, чувши да је војсковођа Никифор после смрти цара Романа постављен за цара у Грчкој због многих победа над агарјанима, веома се ожалости, јер он беше узео на себе бригу о манастиру зато што му Никифор обећа да ће бити монах. Тугујући што Никифор не испуни обећање, преподобни смишљаше да остави све и бежи. Припремајући се за бекство, он говораше братији да жели ићи к цару ради уређења манастирских послова. И узевши са собом неке од братије, он стварно крену на пут. Дошавши до Авиде он остави поред себе три брата, а остале врати у манастир, говорећи: Доста су ми ова тројица за пут у Цариград. Када ови одоше натраг у манастир, преподобни Атанасије написа писмо цару, подсећајући га на његово обећање Богу и укоравајући га за сујетну промену прекрасне намере, и обавештавајући га о својој тузи, јер је због њега узео на себе толике бриге. На крају писма он додаде ово: "Царе, ја нисам крив пре Господом Христом за твоју превару. Стога одлазим сада у неко безмолвно место, што сам стално желео и желим; а манастир предајем најпре Богу, па теби, а ти га повери коме хоћеш. Ја са своје стране мислим да је достојан бити игуман инок Јевтимије, изврстан по животу и учитељству". Написавши тако, преподобни не каза својим ученицима шта је написао већ запечати писмо, па изабра једнога од њих тројице, предаде му писмо и посла га цару. А после кратког времена он одасла од себе у манастир и другог ученика по имену Теодота, под изговором да посети братију и види како је у манастиру; сам пак остаде са једним учеником, Антонијем. Са њим Атанасије отплови на Кипар. Тамо, задржавши се неко време у обитељи "Свештених", он замоли игумана да им дозволи живети у најближој томе манастиру пустињи. Добивши што је тражио, он стаде живети Богу у безмолвију, зарађујући храну трудом руку својих, тојест преписујући књиге као и раније. Када монах са писмом преподобнога стиже у Цариград и предаде писмо у руке цару, цар се, пре но што отвори писмо, обрадова. А кад га распечати и прочита, он се силно ожалости, једно - због своје неправде пред Богом, а друго - што је преподобни Атанасије напустио обитељ и отишао незнано куда. Тада и брат монах, сазнавши за садржину писма, стаде плакати и ридати што је изгубио свога оца. Цар одмах написа у обитељ, да управу над манастиром привремено прими Јевтимије. Уједно с тим цар посла наредбу на све стране свога царства, да се пронађе преподобни Атанасије. Та наредба царева стиже и на острво Кипар, и мало је требало па да Атанасије буде пронађен. Али преподобни, сазнавши о томе, одмах узе свога ученика и оде на морску обалу. И ту, по промислу Божјем, нађе лађу, седе на њу, и уз помоћ повољног ветра убрзо пристадоше на другу обалу. Преподобни старац беше у недоумици на коју страну да крене. Мислио је да иде к светим местима у Јерусалим, али пут тамо беше незгодан због тамошње најезде агарјана. Није желео да се склони ни ка грчким крајевима због царевог трагања за њим. И тако, није знао куда да крене. Када се спусти ноћ, преподобни стаде на молитву, молећи од Бога савет и руководство. И би му откривење од Бога и наређење, да се врати на Атон у своју обитељ, која ће се његовим трудом веома проширити и дивно украсити, и многи ће под његовим руководством добити спасење. Добивши од Бога такво откривење, преподобни обавести о њему Антонија, и они одмах кренуше на пут, сувим се враћајући натраг. После многодневног путовања, Антонија заболеше ноге и отекоше, и имађаше силну ватру у њима, тако да више није могао уопште ићи. Тада преподобни, накупивши мало траве које је било око њих, растрља је руком, обложи њоме ноге ученику, покри их лишћем, и превеза својим убрусом. Затим узе болесника за руку и подиже га, и Антоније одмах повика: "Хвала Ти, Христе Боже, што ми олакша болест!" И он путоваше даље као и раније, имајући здраве ноге. Гореспоменути брат Теодот, кога преподобни отац одасла да посети братију, стигавши у манастир, затече сву братију узрујану услед очевог одласка, и срце му се кидаше због тога. Не могући да издржи без оца, он пође на Кипар, тражећи га свуда. Када беше у Аталији он, по Божјем промислу, срете преподобног оца на путу; угледавши један другога, они се силно обрадоваше. А када отац чу о узрујаности братије у манастиру, радост му се претвори у жалост, и он одмах посла Теодота натраг у лавру да извести братију о његовом доласку. Сам пак оде ради молитве у манастир који се налазио у Лампидији. Ту он, угледавши једног брата који беше сишао с ума и бесни, метну руку на њега и исцели га. И изговоривши неке поуке, он крену на Атон и стиже у своју обитељ. Када га братија угледаше, мишљаху да виде сунце, и од радости клицаху: "Хвала ти Боже!" И сви приступајући му целиваху му, неки руке, неки ноге, неки мантију. После тога преподобни стаде поново по пређашњем мудро управљати у манастиру. Након извесног времена настаде потреба да преподобнн отац лично сам иде к цару због манастирских послова. И он отпутова у Цариград. Сазнавши за његов долазак, цар се уједно и радоваше и стиђаше: радоваше се, јер је желео да види преподобнога, и стиђаше се, јер му се имао јавити у царском звању. Стога он и срете преподобнога не као цар него као један обичан, прост човек, и узевши га за десну руку и целивавши му је, он га уведе у своју унутрашњу палату, и седећи сами, они са сузама радосницама разговараху међу собом. Цар говораше: Знам, оче, да сам ја виновник свих твојих трудова и невоља, презревши страх Божји и не испунивши своје обећање. Али те молим, стрпи се очекујући моје покајање, док ми Бог да да испуним своје обећање. - Преподобни пак саветоваше му да буде богољубив, побожан, кротак, негордељив, милосрдан, многодарежљив; и поучаваше га свима добрим делима која доликују хришћанскоме цару, подсећајући га на будућу награду у вечном животу. Преподобни проведе у Цариграду много дана, често пријатељски разговарајући с царем. Отпуштајући га, цар даде манастиру све што треба. Поред тога он и писменом наредбом одреди да се сваке године са острва Лимноса даје манастиру по двеста четрдесет четири златника. И преподобни се врати к братији у манастир са изобилном царевом помоћи. Док се преподобни успешно подвизаваше и мноштво братије руковођаше на путу спасења, на њега свом силом својом устаде ненавидник добра ђаво и крену у рат против храброг војника Христовог. То би откривено једном међу подвижницима старцу, који, павши у занос, виде пук демона који се примицаше Атонској Гори; у том пуку беше један старешина, као тисућник, страшан и грозан, који показиваше велику власт. Он раздели тај пук: сто бесова посла да обилазе сву Гору и да лове иноке, а сам са деветсто бесова крену у Атанасијеву лавру уз страшно негодовање. Пре но што преподобни би обавештен о овом виђењу, њега снађе следећа болест. Када он по своме обичају рађаше са посленицима на морској обали, огромно дрво паде му некако на ногу и преби му глежње и голени, те светитељ лежаше три године на болесничком одру. Међутим он и у болести не могаше лежати скрштених руку него преписиваше књиге, за четрдесет дана свршавајући Патерик. И лежећи он се добро наоружаваше против невидљивог противника, и односећи победу одбијаше његове мучке нападе. Не успевши ништа у лаври, враг онда зађе и нахушка старе препросте иноке по осталим светогорским манастирима и пустињским самицама, убацујући им у душу против преподобног Атанасија овакве помисли: Зашто Атанасије чини насиље Светој Гори и руши древне законе наше? Он подиже скупоцене грађевине, начини нова пристаништа, ископа нове водоводе, накупова волове, засеја њиве, посади винограде, те тако Гору претвори у световно насеље. Пошто се ти старци договорише међу собом, они отпутоваше у Цариград к цару Јовану, наследнику умрлог Никифора и опадајући Атанасија мољаху цара да га протера из Свете Горе. Цар посла изасланика и позва к себи Атанасија који већ беше оздравио од болести. Видевши Атанасија, и осетивши благодат Божију која беше у њему, цар, уместо да се љути на њега, орасположи се према њему и веома заволе богонадахнутог оца, и указа му поштовање, и обасу га царским доброчинствима. Он потврди и ранију одлуку, издату царем Никифором, да се са острва Лимноса даје манастиру по двеста четрдесет четири златника, и чесно отпусти преподобног Атанасија натраг. Тада они препрости старци, испунивши се стида, раскајаше се због својих поступака, и долазећи к преподобноме искаху од њега опроштај. А постиде се и супарник ђаво, па разбеснивши се још јаче, поново нападе на лавру светога оца. Тај напад виде чесни старац Тома, који имађаше чисте очи душе. Он пошто прочита Трећи час паде у усхићење и виде све горе и брда, дрвеће и суварке, прекриљене малим црнцима, који жестоко љутећи се и дишући непријатељством, позиваху један другога у рат и битку, јаросно вичући: Докле ћемо трпети, другови? зашто да зубима не раскинемо оне што су се овде настанили? зашто да их одмах не очистимо одавде? А и старешину њиховог, непријатеља нашег, докле ћемо трпети? Зар не видите како нас он изагна одавде и заузе наша места? - Док они тако говораху, изиђе из келије преподобни отац Атанасије држећи жезал у руци. Угледавши га, црнци уздрхташе и сметоше се; а он, наваливши на њих, бијаше их, рањаваше и одгоњаше; и не престаде да их бије док их све не отера од лавре. Када старац Тома исприча ово виђење преподобноме, он одмах стаде на молитву, и са сузама мољаше Бога да стадо Своје сачува читавим од чељусти вражијих. И заиста преподобни молитвом као гвозденим жезлом бијаше и прогоњаше невидљиве зверове. Но они, мада бегаху, ипак се после кратког времена поново враћаху и не престајаху ратовати помоћу својих подмуклих замки. Тако они једноме иноку улише у душу толику мржњу према преподобноме, да чак није хтео ни да пвгледа на њега, и под утицајем демона у њему толико порасте злоба да се он и на убиство реши. Спремивши и наоштривши мач, он тражаше згодну прилику да убије преподобног оца. И једне ноћи када сви спаваху а преподобни у својој келији стајаше на молитви, убица дође келији светитељевој као да има нешто веома важно да му каже, а го мач држаше испод руке; и куцну без страха на врата, говорећи: "Благослови оче!" И глас његов беше глас Јаковљев, а руке Исавове. Преподобни пак отац, праведан као Авељ, не знађаше да напољу стоји Каин и зове га ради убиства, упита из келије: "Ко си ти?" и отшкрину мало врата. А убица, поплашивши се очинског гласа, паде на земљу тресући се. Јер Бог, чувајући верног слугу Свог, изненадним страхом порази убицу: руке му клонуше, мач му паде на земљу, и сам он лежаше ничице на земљи као мртав пред ногама оца. Видећи то, преподобни се удиви и ужасну, и подизаше са земље лежећег. А он, једва дошавши к себи, потресним гласом рече оцу: Оче, смилуј се на мене, твога заклатеља! Прости ми злоћу коју смислих против тебе, и проштавај безакоње срца мог! - Отац пак Атанасије, запаливши свећу и угледавши на земљи мач оштар као бријач, разумеде замисао инокову, и рече му: Чедо, ти си изашао на мене са овим мачем као на разбојника?! Но престани ридати, запуши уста, сакриј мач, и никоме не причај шта се десило, и приђи мени да те пољубим. Чедо моје, Бог нека ти опрости грех твој! Таква беше незлобивост преподобног оца! И од тога времена он показиваше највећу љубав према том брату. А овај, свагда се сећајући греха свог и видећи очеву незлобивост и љубав према њему, непрестано ридаше, и не могаше утајити оно што се догодило, осуђујући свој грех а величајући врлину преподобнога. И умре у великом покајању; и преподобни толико плака над њим, колико не плака ни над ким другим. Но још један брат, ненавидећи оца као и овај први, искаше прилику да га истреби са земље живих. Али, не знајући како да то изведе, он се одаде демонским магијама и чинима; и приредивши оцу многе смртоносне магије и чини, он, на своје запрепашћење, ни најмање не успе. И једном приликом он упита некога брата: Да ли враџбине наносе смрт човеку? - Брат му одговори да никакве враџбине или магије не могу нашкодити човеку благочестивом и који живи по Богу. Чувши то, врач проклињаше себе у својој савести. А када затим дознаде како је отац опростио брату који је хтео да га убије, зачуди се његовој незлобивости, срце му се раскрави и испуни страхом Божјим, и он, похитавши к оцу, паде му на ноге, и са великим ридањем исповеди грех свој просећи опроштај, који и доби од незлобивог оца. Такав беше преподобни Атанасије према онима који су се грешили о њега. Зато га Бог и прослави свуда. И сабра се у његову паству мноштво братије из разних земаља, не само из Грчке, него и из Италије, из самог старог Рима, из Калабрије, Амалтије, Иберије, и то не само од простих људи већ и од високородних и богатих. Поред тога и игумани многих манастира, одбацивши своје старешинство, долажаху под управу преподобноме. Па не само игумани него и архијереји, остављајући своје престоле и пастве, долажаху у паству светог оца, да би их он пасао. Међу таквима беху: велики међу патријарсима Николај, Андреј Хризополит, и Акакије који је просијао у току многих година у подвижништву. Исто тако и пустињаци, који беху остарели у непроходним пустињама, долазећи по Божјем промислу к оцу, настањиваху се у његовој лаври, желећи да се користе примером његовог врлинског живота. Од таквих беху: преподобни Никифор који се заједно са светим Фантином подвизавао у горама Калабријским; њима би божанствено виђење, које нареди Фантину да иде у Солун, а Никифору на Атон к преподобном Атанасију, код кога проживевши дуго, престави се и би погребен. После пак извесног времена, када његове мошти бише извађене из земље да би биле пренете на друго место, из сухих костију његових потече извор најмиомириснијег мира, које се не може упоредити ни са каквим мирисима. Такви свети велики оци беху шиљани Богом под управу преподобног оца Атанасија, из чега се јасно познаје да је живот његов био богоугоднији у поређењу са другима. Јер као што се по гранама познаје корен и по роду дрво, тако се по напредним ученицима познаје искусан учитељ и по добрим овцама добар пастир њихов. Но већ је време да укратко споменемо нека чудеса преподобног Атанасија, па да приведемо крају реч о њему. Бог, који свете Своје прославља чудесима, не лиши дара чудотворства ни овог великог угодника Свог. Најпре да нешто кажемо о његовој прозорљивости. Једном настаде љут мраз. Преподобни позва к себи једног послушника, по имену Теодора, и рече му: Брате, узми храну, па брзо иди у Кесаријско (тако се називао један крај на Атону); и када, идући к мору, будеш био према Трохаљу, наћи ћеш три човека који изнемогавају од глади и мраза и већ су на самрти; један је од њих монах; поткрепи их хлебом, да им се поврати снага и да се загреју, па их доведи овамо. - Теодор оде, и стварно нађе све онако како му пророчки рече отац. И сви се дивљаху прозорљивости свечевој. Једном се указа потреба да преподобни са неколицином братије манастирским послом отплови на лађи ка острву. Но, по Божјем попуштењу, невидљиви враг, желећи да потопи оца са братијом, подиже страховити ветар и буру, те се лађа преврну насред пучине, и све их одмах покри вода. Али десница Божја, која брзо избавља угодника Свога од свих опасности, одмах исправи преврнуту лађу, утиша буру и светитељ се обрете на крми седећи и призивајући братију к себи. И вода их као на рукама приношаше к лађи, а преподобни отац их сваког посебно извлачаше, и све их сабра живе. Једино се међу њима не налажаше Петар Кипарјанин. Не видећи га, оца заболе душа и он громко викну: "Чедо Петре, где си?" - И истовремено са очевим гласом вода изношаше Петра из дубине и ношаше га ка лађи, и отац га прихвати својим рукама. Тако сам преподобни и братија бише спасени од потопљења. И злобни враг се не само не обрадова, него још јаче би посрамљен. Блажени отац свуда посрамљиваше врага, побеђујући га и прогонећи га. Он изгна беса из инока Матеја, кога нечисти дух силно мучаше. Исто тако молитвама светога изгоњаху се невидљиви мучитељи и из осталих који паћаху од њих. Преподобни имађаше такође и исцелитељску силу, и прислужујући болесницима многе лечаше рукама својим. Он исцели губавог брата; другог који је боловао од чира у стомаку он сатвори здрава; трећег који је имао рак он излечи, начинивши руком три пута свети крсни знак над раном. Својом молитвом он одагна скакавце са манастирског острва, који беху наишли и уништаваху сав род. Једном када са, братијом пловљаше на лађи по мору, њима нестаде воде за пиће, те братија изнемогаваху од жеђи: свети Атанасије нареди да захвате воду из мора и, благословивши је, он је претвори у слатку; и братија пише и утолише своју жеђ. Један брат по имену Герасим, радећи у винограду хтеде да рукама ишчупа из земље једну чврсту и високу лозу, пошто имађаше не малу телесну онагу. Покушавши дватри пута да лозу рукама извади, он не могаде, а себе ужасно повреди: просу му се стомак и испаде му изнутрица, и страховито паћаше од болова. Но преподобни отац га исцели молитвом и знамењем светога крста. Тај исти Герасим, приводећи Бога за сведока, казиваше и ово чудо: "Када бејах на послушању резања хлебова, указа се потреба да отидем к оцу и упитам га за нешто. Деси се да се он тада налажаше сам на молитви у храму светих Апостола. Ја приђох храму и нагвиривши кроз прозорче угледах преподобног оца где се моли а лице му беше као пламен огњени. Ја се препадох и повукох се мало натраг. Почекавши неко време, ја поново завирих и видех где му лице блиста као лице ангела Божјег, окружено огњем, и од страха викнух: "О, оче!" А он, видевши ме уплашеног и схвативши од чега, запрети ми да никоме не причам о ономе што сам видео." - Ово Герасим исприча братији по престављењу преподобнога. Један брат, послан од преподобног оца на послушање у световно насеље, ђавољим искушењем би заведен на телесни грех и паде. Но осетивши тежину греха, њега стадоше мучити очајничке мисли. Вративши се у манастир, он са сузама и ридањем припаде к ногама светитељу и исповеди му свој грех и очајање. Преподобни му изговори многе корисне поуке, убеди га да не очајава и не губи наду у Божје човекољубље, и нареди му да остане међу братијом у свом првобитном послушању. Међутим један између стараца, који се зваше Павле, дознаде за братњев пад и очево самилосно милосрђе, и ропташе и на једног и на другог: брата укораваше што се дрзнуо да учини такву гадост, нарушивши завет чистоте, а оцу у лице говораше да није праведно опростити таквоме грешнику већ је потребно да он искуси многе и тешке казне. А кротки отац, сурово погледавши на роптача, рече: Павле, пази шта радиш! Мотри на себе, а не гледај грехе братије, јер је писано: Ко мисли да стоји нека се чува да не падне (1 Кор. 10, 12). Од тога часа, по Божјем попуштењу, невидљиви кушач стаде стрелама прљавих помисли рањавати срце Павлово, и распали огњем пожуде тело његово, те Павле немаше мира три дана и три ноћи, сав горећи похотом телеснога греха, па чак поче очајавати и за своје спасење. А што је најгоре, он се стиђаше да ту своју борбу исповеди оцу. Преподобни пак, Духом знајући за ту његову борбу, дозва Павла к себи и насамо разговараше с њим о неким манастирским пословима. У току разговора он постепено навођаше Павла да исповеди своју телесну страст. Тада Павле, павши пред ноге оцу, исповеди му своју муку и прошаше олакшање у тој борби. Преподобни га поучи да не осуђује брата који греши, па га одасла на његово послушање, јер беше келар. Сам пак, ставши на молитву, усрдно се са сузама помоли Богу за њега, и тог часа Павле се ослободи од страсти: јер он осети како му се излива на главу нека хладноћа која му прође целим телом све до ногу, и од тога се угаси у њему похотљива распаљеност тела његова. Другог брата, Марка из Лампсакије, жестоко спопаде таква иста греховна похота телесна; и он, дошавши к оцу, исповеди пред њим своју страст и прошаше од њега молитвену помоћ. А после неколико дана он у сну виде оца који га питаше: "Како си, брате?" Он му одговори: "Веома страшно патим, оче". На то му отац рече: "Пружи се ничице по земљи." А када се он испружи по земљи, отац му стаде ногом на слабину. Од тог притиска он се пробуди из сна, и осети да је исцељен од страсти. И од тога часа имађаше спокојство у удовима својим, не патећи ни од какве телесне пожуде. Пошто укратко изложисмо ово неколико од многих чудеса преподобног оца нашег, која он за живота учини, приступићемо повести о његовом престављењу. Пошто се са свих страна, као што је раније речено, мноштво братије стицаше к преподобноме, то се указа потреба да се, ради смештања целог сабора братије, прошири црква. Зато се к црквеним зидовима дозидаваху паперте и притвори. За време зидања једног притворног олтара појави се потреба да се сам преподобни отац попне тамо и расмотри рад, пре но што крене на предстојећи му тада пут у Цариград, јер се спремао да иде цару због манастирских послова. Он дакле најпре сазва братију, и прочита им поуку блаженог Теодора Студита, додавши и од својих богоговорљивих уста корисне савете. Затим, затворивши се у келију, он дуго остаде на молитви. После тога он изиђе из келије одевен у мандију, имајући на глави свештену кукуљачу блаженог оца свог Михаила Малеина, коју је он обично носио само о великим празницима и у време причешћивања Божанским Тајнама Христовим. И овога дана он се појави као да празнује, и беше светао лицем као анђео Божји. Узевши са собом шесторо братије, он са њима узиђе на грађевину. И када беху на врху грађевине, по недокучивим судовима Божјим, провали се кров грађевине, и све их повуче за собом доле, и затрпа их камењем и земљом. Петорица од њих одмах предадоше душе своје Богу, а отац и с њим један зидар по имену Данило, остадоше живи међу камењем. И сви тада чујаху у току три сата и више глас преподобног оца: Господе Исусе Христе, помози ми! Слава Теби, Боже! Дотрчавши, потресена братија с ридањем разгртаху камење и земљу, ко је чиме могао: алатима, рукама, ногама. И откопаше оца, који већ беше скончао у Господу, цела телом, само му на десној нози бејаше рана. Крај њега откопаше живог Данила зидара, који сав беше разбијен; и изнесоше их одатле. Таква беше кончина преподобног оца нашег Атанасија. Она се некоме може учинити неславна, пошто преподобни није скончао на одру, међутим: "пред Господом је драгоцена смрт светаца Његових" (Пс. 115, 6). Угоднику Божјем његова кончина, која му није била неизвесна, донесе мученички венац. Јер провидевши Духом своју кончину, он је унапред предсказа свом најприснијем ученику Антонију, говорећи: Молим те, ти ћеш сам обавити пут у Цариград који нам предстоји ради манастирских потреба. А ја, тако Бог хоће, нећу више видети земаљског цара. После своје кончине преподобни лежаше три дана непогребен, док се из свих светогорских обитељи не сабраше оци да му устроје свечан погреб. Свето тело његово се не измени, нити отече, нити потамне, и лице му беше као у жива човека који спава; не осећаше се ни обичан задах од мртваца. Код свију беше велики плач за њим. А када вршаху опело над њим, из ране што му бејаше на нози истече крв, насупрот природи. Јер ко икада виде да из ране тродневног мртваца тече крв? Приметивши то, неки од угледних стараца сабраше ту крв у своје убрусе и мазаху се њоме као великом светињом ради благослова. И погребоше чесно тело преподобног оца. Тела пак петорице братије, нађена затрпана камењем, беху раније погребена чесно. А изгрувани Данило, који поживе још неколико дана, са уздахом казиваше виђење које је имао у ноћ пред кончину преподобнога. Видех, причаше он, једног светлог изасланика, који беше дошао од цара, и зове оца к цару. Отац тог часа изишавши из лавре са шесторо братије, међу којима бејах и ја, следова изасланику. И кад. стигосмо к прекрасној палати царској, и приближисмо се к вратима, преподобни отац са петоро браће уђе у палату код цара, а ја бејах остављен напољу и плаках силно. И чух где ми неко изнутра говори: "Узалуд плачеш, човече, јер ти не можеш ући унутра, ако ти не дозволи отац са којим си дошао." А ја чувши то стадох још јаче ридати, и дозивах оца умилним гласом. После кратког времена изиђе отац, узе ме за десну руку и уведе ме у палату, и ја се удостојих видети цара и поклонити му се. - Испричавши то, Данило предаде душу своју у руке Божије. Да споменемо и још нека чудеса преподобнога Атанасија, која се догодише после његовог престављења. Гореспоменути Антоније, присни ученик преподобнога, са неколицином братије отпутова манастирским послом у Гангрски крај. Путујући тамо они пред вече наиђоше на пастира који пасијаше стадо, чијег јединца сина беше ујела звер и он беше на умору. Отац силно кукаше за сином. Видевши стране монахе где пролазе, он их моли да сврате к њему, и указујући им гостољубље он им предложи храну коју имађаше: хлеб и млеко. Иноци се задивише његовој врлини што он и у толикој жалости не напушта гостопримство, и сажаљеваху га у његовој муци. Међу њима бејаше један брат по имену Симеон, који имађаше при себи убрушчић оквашен крвљу преподобног оца. Тим убрушчићем Симеон зави дечакову рану, и дечак одмах заспа слатким сном, и спаваше све до сванућа. И иноци преноћише тамо. Сутрадан дечко устаде здрав; рана му беше оздравила, и он затражи да једе. Тада сви прославише Бога. Другом једном приликом, када један од братије би послан на манастирско послушање, догоди се да он уђе у кућу неког христољупца, чија жена одавно лежаше у постељи болесна од крвоточења. Муж и сви укућани туговаху због ње. Дознавши разлог њихове туге, инок рече: "Ја имам у убрушчићу крв светог Атанасија, и ако желите, умочимо окрвављени убрушчић у воду, исцедимо га, па ту воду нека болесница попије, и биће здрава." - Чувши инокове речи, болесна жена стаде са сузама молити инока да што пре испуни свој предлог. Инок спреми такву воду са крвљу светога и даде јој. Узевши воду жена рече: "Свети Атанасије, помози ми!" И сву је попи. И одмах престаде течење крви њене, и она постаде здрава. Једном инок Симеон и инок Георгије, послани лађом на неки манастирски посао, стигоше у Певкијско пристаниште. Ту нађоше једног морнара на умору, који већ осам дана није могао говорити, кога пријатељи беху оплакали, а који и сам беше изгубио сваку наду на оздрављење. Када иноци метнуше на њега убрушчић обагрен крвљу светога, он као тргнувши се из сна одмах устаде здрав. Поред тога разна чудеса се догађаху и на гробу светога оца. Наиме: прогоњаху се нечисти дуси из људи, и различне болести исцељиваху се код оних који долажаху са вером и помазиваху се јелејем из кандила што гори на светитељевом гробу. Да поменемо и оно што се догодило са врлинским иноком Евстратијем. У њега се некако беху повредили унутрашњи органи, и он седам година мокраше крв. Лечише га многи лекари, али му не могоше помоћи. И он одрекавши се лекара ослони се на Бога, и мољаше се преподобном оцу Атанасију за посредовање пред Богом. А кад прибеже овоме исцелитељу, он убрзо доби од њега исцељење на следећи начин: у сну он виде себе у трапези, а виде и преподобног оца где седи на свом игуманском месту, пред њим стајаше скленица воде и тањир грожђа; преподобни узе мало грожђа, метну у воду, и даваше Евстратију да испије. А Евстратије, мислећи да је то неки обичан лек (од каквих се лекова он одрекао), не хте да прими. Тада му отац рече: "Не бој се, испиј, и биће ти на здравље." Евстратије узе и попи, и пробуди се из сна, и тог часа осети да је потпуно исцељен од свога недуга. Но већ је време да завршимо повест о овом светом мужу. Нека је бесконачна слава и част сада и увек и кроза све векове Богу, дивноме у светима Његовим, и који је у преподобном Атанасију пројавио Своју чудесну милост и силу. Амин. Ризница литургијског богословља и живота: Преподобни Атанасије Атонски (Άγιος Αθανάσιος ο Αθωνίτης) BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  2. Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је: “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Православља сладост нектар премудрости, оче преподобни, излио си у срца верних као богатство; животом својим и учењем показао си се жива књига Духа, Јустине Богомудри, моли Христа Бога Логоса да ологоси оне који Те поштују. Житије преподобног и богоносног оца нашег Јустина Ћелијског Епископ новосадски и бачки др Иринеј: О преподобном Јустину ћелијском Епископ Атанасије (Јевтић): Беседа о преподобном Јустину Ћелијском Акатист преподобном Јустину Ћелијском Звучни записи беседа преподобног Јустина Ћелијског Фотографије из детињства и младости Благоја Поповића Фотографије архимандрита Јустина из манастира Ћелије Фотографије професора архимандрита Јустина (Поповића) Одломци из дела преподобног Јустина Ћелијског Рекли су о Светом ави Јустину... Филм о преподобном Јустину ћелијском Свечано прослављење новоканонизованих преподобних Јустина Ћелијског и Симеона Дајбабског Јерођакона Силуан (Мракић): Антропологија Преподобног Јустина Поповића Радио Светигора: Преподобни Јустин Ћелијски Пренос моштију преподобног Јустина Ћелијског Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије(Јевтић): Пренос Моштију преподобног Јустина Новог Ћелијског Звучни запис беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на дан преноса моштију преподобног Јустина ћелијског, 2014. лета Господњег Кондак преподобном Јустину Ћелијском: Богочовечно живот свој си оврлинио,као мерило свега имао си Богочовека; достигао си Њиме висину богословља, и сада се Њиме на сву вечност наслађујеш. Подај благодат твојим светим молитвама, нама који са вером кличемо: Радуј се, оче преподобни! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Живот сваког људског бића изаткан је од безброј тајни. У то ткиво уткани су и небо и земља, и добро и зло, и Бог и ђаво. Зато је, уопште, тешко и претешко ухватити у речи чији живот, и казати сву тајну његову. Нема сумње, свачији живот се разлива и прелива преко свих видљивих и невидљивих светова. Поготову живот светитеља Божјих. То важи и за живот Светог Стефана Пиперског. А сви светитељи, без изузетка, сведоче једно, и показују једно: живот им је грађен и саграђен од светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина. При томе, главни градитељ је Дух Свети, а сарадник сам светитељ. А све то бива, и све се то збива у Богочовечанском телу Христовом - Цркви: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи од сиромашних но побожних родитеља, Рад(ив)оја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.[9] У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског - Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање... Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина - свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује" (Мк. 9, 23). Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче. Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри", и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут. То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине. У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде. Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан. Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и постом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима. Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе", који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња. У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља. Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела. На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других. Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења. Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци. Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа.Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава. Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку. Старац Пајсије Светогорац Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. Света Гора прославља преподобног Јеронима Симопетрита сходно одлуци Светог и Свештеног Сабора Васељенске Патријаршије донете 27. новембра 2019. године, којом је Преподобни уврштен у календар Православне Цркве. Преподобни је дошао у манастир Симонопетру у својој седамнаестој години и остао је тамо читавих 43 године, служећи као игуман манастира од 1920. до 1931. године. Затим је 1957. године служио као економ и духовни отац у Метоху Симонопетре, који се налази у подножју планине Химетос, пре него што су изграђена избегличка насеља и извршена агломерација Виронаса и Каисарианија. Тамо је починуо у Господу и ту је погребен. Преподобни Јероним је рођен у селу Рејсдере у Малој Азији. Познат је и под називом „Јован Дјакогиоргис“, а потицао је од сиромашних и побожних родитеља, Николаоса и Марије Дјакогиоргис. Био је „сиромашан од сиромашних родитеља", како је волео да себе назива. Слободно време је проводио у сеоској цркви. Као одрастао човек отишао је на Атос, тачније у манастир Симонопетру (28. октобра 1888), где су се доселили углавном монаси из Мале Азије. Замонашио се 21. марта 1893. г. на Цвети. Дана 11. априла 1920. рукоположен је за јерођакона, 12. априла 12. исте године за јеромонаха, а 20. априла 1920, у недељу мироносица, устоличен је као игуман манастира. Био је игуман у манастиру Симонопетра од 1920. до 1931. године. Реформа календара је извршена 1924. године, а на празник Благовести први пут је служио према новом календару у Метоху Вазнесења Господњег. То је изазвало снажно реаговање у манастиру, тако да му је, када се вратио, група монаха забранила да уђе у цркву на шест месеци. Мирно је издржао забрану не одустајући од става. Оптужен за лоше финансијско управљање, после одлуке коју је донела Светогорска општина, прогнан је у манастир Кутлумуш на шест месеци. Иако је знао име лица које је извршило проневеру, никада га није издао и због тога је трпио последице. Такође се молио за своје оптуживаче и клеветнике. После тога, Општина је признала његову невиност и он је послан у Метох манастира Симонопетре који се налази у избегличком крају Виронас у Атини. Тамо је помагао становницима од којих су многи били његови сународници Мале Азије, а била им је неопходна духовна и материјална попомоћ. Био је посвећен добротворном раду, али манастир га је укоревао, верујући да претерује. Спавао је на столици или у столици и штедео чак и на води. Био је смирен и проницљив човек. Често би посетио Метох Светог Харалампија у Солуну како би исповедао и подржао вернике. У ствари, 1937. године понуђено му је да поново постане игуман, али он је то смирено одбио. Умро је у 86. години живота 7. јануара 1957. године и сахрањен је у Метоху Вазнесења у Виронасу. Његове мошти пренео је његов сународник, архиепископ атински Хризостом II, 1965. године, а присутни чину изјавили су да су мошти миомирисале. Данас су његове мошти похрањене у манастиру Симонопетре, а током прве Божанске литургије после његове канонизације, ковчег са глвом и моштима био је постављен на игуманском престолу као начин да се извину за његово неправедно прогонство. Црква га је прибројала сабору светих 2019. године, и светкује се 9. маја сваке године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Христос воскресе! Ваистину воскресе! Младић побеђује суровог цара Диоклецијана, свемоћног цара. Чиме га побеђује? Не оружјем, него мучеништвом. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Цар је гонио све хришћане. Свети Георгије је тражио Сенат римски и пред њим бранио ту страшну истину. Свети Георгије је био војник, војвода. Двадесетих година је био, и одликовао се својим јунаштвом. Зато га је цар наградио тако младог тим чином. Није био у сагласности са Сенатом, и рекао: Ти гониш невине људе, гониш истину! Цар се запрепастио! Како може млад војвода да то мени каже, у очи да каже? Откуда то теби, Георгије? – Отуда што Христос јесте Истина, Вечна Истина. И ја сам хришћанин. – Цар је наредио да му се одмах суди и да га погубе. Метнули су га на точак страшан и ужасан, а доле су били клинци. Месо се раздвајало, тако да су само кости остале. Георгије није јаукнуо, него се у себи молио Господу да му Он помогне да издржи муке. И тад, јави се Анђео Господњи, заустави точак и скиде га са точка и даде му тело. Цар Диоклецијан се запрепасти, али у свом безумљу није хтео да се поклони том страшном чуду, том необичном сведочанству. Јер, шта је то показало? Показало је то да је заиста Христос васкрсао из мртвих, да је само Он Истинити Бог над свима бићима и над свима световима, да ето, Он као Свемоћни Бог, чини то чудо какво ниједан човек не може учинити. Свети Георгије је посведочио и био велики сведок. Великомученик, каже се, Велики Сведок, Мартир. Великомученик, то јест Велики Сведок – чега? Васкрсења Христовог! Јединог Истинитог Бога Господа Исуса Христа. Но цар у јарости својој нареди да и даље муче Светог Георгија. Тадашњи врачари предлажу цару да се Георгију да најстрашнији отров, за тог великог непријатеља Римске царевине. Цар допусти врачару са најстрашнијим отровима, и рече: Ово је нешто најјаче, ово ће њега савладати. – Свети Георгије се прекрсти и помоли се Господу, и попи први отров, и ништа му не би. Тада врачар даде други страшни отров, и рече: Ако овај отров не отрује Георгија, ја ћу постати хришћанин. Попио је Свети Георгије страшни отров, и није му било ништа. А врачар паде пред ноге Светитељу и поверова у Христа. Бесан цар нареди да се Свети Георгије баци у живи креч. Три дана провео је у јами живог негашеног креча. И трећега дана безумни цар нареди да изваде леш Светог Георгија. Кад су откопали креч, Светог Георгија нађоше живог. Тада цар није знао шта да ради, и нареди да га и даље муче. Један од слуга рече: Царе, ови хришћани уче да њихов Христос васкрсава мртве. Ево, у близини је један гроб, нека докаже истинитост своје вере. – Цар нареди Светом Георгију. Он, помоливши се у себи Господу, рече: Господе мој, ако је воља твоје учинићу то! И одоше на гроб. И Свети Георгије се молио Господу да покаже незнабошцима ту силу Своју, ту истину Своју. И викну мртваца из гроба. Дигну се мртвац и оживе. Цар и даље остаде љут и бесан на Светог Георгија, а његова жена, царица Александра, изрече да је хришћанка. И кад цар је послао Светог Георгија на погубљење да му одсеку главу, и њу су послали. И молила се Господу Христу за њега. То је Света Мученица Александра. Пошто Свети Георгије учини то велико чудо, цар је видео да нема значаја да га погуби. Нареди да му главу одсеку. Шта је Свети Георгије показао тиме? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко. Један је Мученик рекао цару Диоклецијену, који погубљује двадесет хиљада хришћана, и наређује да сваког погубе мачем ако не престане веровати у Христа, то је био Свети Мученик Гликерије: Ми се не бојимо смрти, ми побеђујемо када нас убијате за Господа Христа. – А други Светитељ, Григорије Ниски, изјавио је и писао гонитељима хришћана: Нама је сигурна победа. Ми ћемо сигурно победити вас кроз смрт за Господа Христа. Јер ми не можемо да се боримо са вама непријатељима, али ето, Господ Христос се бори за нас, кроз наше страдање. – Таква је дивна реч и скоро немогуће… (Нејасно пар речи на траци. – Прим. препис.) Не носе никакво оружје, ништа што би могли употребити као оружје. Само трпљењем спасавају душу своју (Лк. 21,19). Не боје се они који су с вером. Бој се онога што убија људскост. (Беседа недовршена, крај траке. – Прим. препис.) 1974. године у манастиру Ћелије
  8. „Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде.“ ПРВА ГЛАВА Прихватање неправде Исправно постављање према неправди – Старче, када ми неко учини неправду срце ми се стеже. – Да ти се срце не би стезало, никада не размишљај ни о томе ко је крив, ни о томе колика је кривица онога ко ти је учинио неку неправду, већ о томе – колико си ти сама крива. Видиш, када се људи свађају, сваки од њих ће рећи да је у праву, само зато што свако узима више права него што му припада, па се зато стално размимоилазе. Оде човек, на пример, у полицију и каже: „Тај и тај ме је претукао“, и подиже тужбу против њега а притом не говори колико је он њега тукао. Када бисмо размишљали о томе да је највећу неправду поднео Христос, прихватали бисмо неправде са радошћу. Иако је Бог, Он је из своје велике љубави сишао на земљу и закључао се девет месеци у утробу Богородице, а потом је тридесет година живео неприметно. Од своје петнаесте до тридесете године правио је столарију за Јевреје. А какав је алат Он у то време могао да има? Тада су се користиле дрвене тестере са некаквим дрвеним зупцима. Давали су му даске и говорили: „Направи ми ово, направи ми оно…“ А како да обради те даске? Глачао их је неком гвожђуријом која се тада користила уместо струга. Схваташ ли како је то било мучно? А после тога – три године страдања! Ради проповеди ишао је босоног, сад овде, сад онде! Исцељивао је болеснике, блатом је отварао очи слепцима, а они су опет тражили знаке. Изгонио је демоне из ђавоиманих, али нажалост, неблагодарни људи говорили су Му како је демон у Њему! И поред тога што се о Њему толико говорило и пророковало, и поред толиких чуда која је сатворио, на крају су Га наружили и распели. Због тога су они који трпе неправде – возљубљена деца Божија. Јер трпећи неправде, они у својим срцима имају Христа Који је трпео неправде; и радују се и у прогонству и у затвору, баш као да се налазе у Рају, јер где је Христос, тамо је Рај. – Старче, може ли човеково бреме да буде веће од онога које он може да понесе? – Бог не би допустио да добијемо бреме које је изнад наших сила. Нерасудљиви људи товаре на своје ближње тешка бремена. Добри Бог често допушта да добри људи падну у шаке злих, како би стекли небеску плату. – Старче, да ли незадовољство има везе са неблагодарношћу? – Да. Може да се деси да неко брине о добру свог ближњег, али да овај то не схвата, па се осећа као неко коме се чини неправда, и изражава своје незадовољство. Не буде ли пазио на себе, такав човек може помишљати како му се чини неправда, и доћи и до дрскости када га због неког пропуста опомену да буде пажљивији. На пример, нека сестра сипа превише отрова у раствор, па тако прскајући маслине, спржи им лишће. Ставе јој примедбу, а она уместо да схвати своју грешку и каже: „Опростите“, осећа се као неко коме је учињена неправда, и плаче. Говори: „Неправедни су према мени. Да су наишли скакавци и упропастили дрвеће, не би ни реч рекли, а пошто сам их ја упропастила – они вичу. Христе мој, само ме Ти разумеш!“, и притом плаче! Може чак да осећа и радост, мислећи да ће због „неправде“ коју трпи стећи плату на Небу, па благодари Христу! То је једно промашено стање, једна велика прелест. Радост од прихватања неправде – Старче, када са радошћу примим примедбу за неки свој преступ, да ли је та радост коју осећам – чиста? – Пази, ако правиш пропусте због којих те грде, а ти не ропћеш већ се радујеш и говориш: „Слава Ти, Боже, тако ми и треба!“, осећаћеш половину радости. Али ако не правиш пропусте и грде те без разлога, а ти то примаш са добром помишљу – осећаћеш сву пуноћу радости. Не кажем да твој циљ треба да буде – трпљење неправди, јер би те у том случају ђаво бацио у гордост, већ да прихваташ неправде када те оне саме по себи сколе, и да им се радујеш. Постоји четири степена у суочавању са неправдама. Неко те, на пример, изудара без разлога. Ако се налазиш на првом степену – узвратићеш му истом мером. Ако се налазиш на другом степену – осетићеш у себи веома велико узнемирење, али ћеш се савладати и нећеш ништа рећи. На трећем степену нећеш се узнемиравати због тога, а на четвртом ћеш осећати неизмерну радост, велико весеље у души. Када човека за нешто неправедно окриве а он докаже да није крив, тиме он добија за право и задовољава се. У том случају он осећа светску радост. Али уколико се са неправдом која му је учињена суочи духовно, са добрим помислима, и не труди се да докаже своју невиност, он осећа духовну радост. Дакле, он тада у себи има божанску утеху и благодари Богу. Знате ли какву радост осећа човек у души када трпећи неправду – не правда себе да би му неко рекао: „Браво“, или: „Опрости.“ И радост коју он осећа онда када трпи неправде, већа је од оне радости коју би осетио када би био оправдан. Они који су достигли овакво стање желели би да заблагодаре људима који им чине неправде, како за сву ону радост коју су им приуштили у овом животу, тако и за ону радост коју су им тим неправдама обезбедили у вечности. Колико се само „духовно“ разликује од „светског“! У духовном животу ствари другачије постојавају. Када задржиш за себе нешто ружно – осећаш се дивно. Када то даш неком другом – осећаш се ружно. Када примаш неправду без роптања, а свог ближњег оправдаваш, у своје срце примаш Христа Који је много пута претрпео неправду. Тада Христос постаје „закупац“[1] твог срца и обитава у њему, испуњавајући га миром и радошћу. Бре, децо, покушајте да и саме доживите ову радост! Научите да се радујете овом духовном радошћу, а не светском. Тако ћете сваког дана празновати Пасху. Не постоји већа радост од оне коју осећаш када без роптања прихваташ неправду. Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде. Знате ли колико сам се радовао када би неко рекао да сам у прелести? Кажем: „Слава Ти, Боже! Овим речима стичем плату, а кад би рекли да сам светитељ – постао бих дужник.“ Нешто слађе од неправде коју прихваташ без роптања – не постоји! Једног јутра неко је покуцао звекиром на врата моје келије. Погледао сам кроз прозор да видим ко је, јер још увек није било време да отворим. Угледао сам једног младића светлог лика. Пошто га је открила благодат Божија, схватио сам да живи духовним животом. Због тога, иако сам био заузет, оставио сам то што сам радио, отворио му врата, увео га унутра, дао му чашу воде и схвативши да се у њему налази сакривено нешто духовно, почео сам пажљиво да га испитујем о томе како живи. „Каквим послом се бавиш, младићу“, упитао сам га. „Ма, какав посао, Оче? Одрастао сам у затвору. Тамо сам провео већи део свог живота. Сада имам двадесет шест година“, одговорио ми је. „Добро, бре младићу, шта си ти то радио па су те затварали у затвор?“, опет ћу ја. Тада ми он отвори своје срце и рече: „Од малена ме је веома болело када бих видео несрећне људе. Познавао сам све страдалнике, не само из моје парохије већ и из неких других. Наш парохијски свештеник са члановима Црквеног одбора стално је скупљао новац и трошио га на изградњу неких зграда, сала, и томе слично, или на разноразно украшавање храма, а притом уопште није бринуо о сиромашним породицама. Не желим да судим о томе да ли су сви ти радови око изградње били заиста неопходни, али видео сам да има много несрећних људи. Почео сам да крадем од новца који је скупљан од приложника. Узимао сам поприлично, али не баш све. Онда сам куповао храну и разне друге ствари, које бих кришом остављао испред кућа сиромашних породица. А како не би неког другог неправедно оптужили за крађу, одмах бих одлазио у полицију и говорио: ‘Ја сам украо новац из цркве и потрошио га’. Ништа више им нисам говорио. Они би ме тукли и вређали, говорили: ‘Пропалицо, лопове…!’ а ја сам ћутао. После би ме ставили у затвор. Овим послом бавио сам се годинама. Читав град од тридесет хиљада становника, па и неки други градови, знали су ме као пропалицу и лопова. А ја сам ћутао и осећао радост. Једанпут сам провео у затвору пуне три године. Понекад су ме затварали ни кривог ни дужног, а када би ухватили кривца, пуштали су ме на слободу. Ако не би нашли кривца, провео бих у затвору онолико времена колико би он провео да су га ухватили. Зато ти и кажем, Оче мој, да сам највећи део живота провео по затворима.“ Пошто сам га пажљиво саслушао, рекох му: „Бре, младићу! Ма колико све то да изгледа добро – није добро, и немој то више никада да поновиш. Слушај шта ћу ти рећи. Хоћеш ли да ме послушаш?“ „Послушаћу те, Оче“, на то ће он. „Иди из свог родног града у тај и-тај град, где те нико не познаје. Побринућу се да се тамо упознаш са неким добрим људима. Запосли се, и колико можеш помажи људима који су у некој невољи, делећи са њима до последњег што имаш, јер то много више вреди. Али и када неко нема баш ништа да пружи једном сиромашку и због тога га срце боли, он му тада даје једну узвишену милостињу – милостињу од крви свога срца. Јер ако човек има и даје милостињу, он осећа радост; али ако нема шта да да – осећа бол у срцу.“ Обећавши да ће послушати мој савет, отишао је од мене радостан. Након седам месеци добио сам једно писмо из затвора Коридалу. У њему је писало следеће: „Сигурно ћеш се изненадити, Оче мој, што ти опет пишем из затвора после толико твојих савета и после толико мојих обећања. Само да знаш да овај пут издржавам казну за коју сам већ био у затвору; дошло је до неке грешке. Сва срећа што нема људске правде; да ње има, духовни људи би трпели неправду јер би били лишени плате на Небу.“ Прочитавши последње речи, остао сам поражен овим младим човеком који је са толико жара приступио духовном животу, и тако озбиљно схватио дубљи смисао живота! Лопов за Христа! Имао је Христа у себи! Није могао да се заустави од радости коју је осећао. Доживео је божанску лудост, празнично весеље! – Старче, да ли је та његова радост потицала од тога што су му се људи подсмевали? – Његова радост потицала је од неправде коју је трпео. То је био један мирјанин који није читао ни Пролог ни Старечник, и премда су га неправедно тукли и држали у затвору, а у граду сматрали за пропалицу, мангупа и лопова, и због тога му се подсмевали, он није ништа говорио, већ се са свим тим суочавао духовно! Млад човек, а да уопште не брине о томе како да се оправда, већ само – како да другима помогне! Велике лопове често никада не затварају, а овог јадничка су за једну те исту крађу затварали два пута, а за неке крађе су га затварали ни кривог ни дужног, док не би нашли правог лопова! Али радост коју је он имао, нису имали ни сви становници града заједно. Тридесет хиљада њихових радости не би могло да достигне његову радост. Зато и кажем да код духовног човека нема простора за тугу. Када љубав узрасте и распали срце божанском љубављу, у њега туга више не може да стане. Велика љубав према Христу надилази болове и патње које долазе од људи. Корист од прихватања неправди – Старче, када ме окриве за нешто за шта ме је оптужила нека сестра а ја нисам крива, не могу да се издигнем изнад тога, па и моји односи са том сестром захлађују. – Стани мало! Шта Црква каже о томе? У који случај то спада? И шта теби највише помаже? Рецимо да се догодило тако како си рекла, и да притом ти ниси крива. Е, ако су ти учинили неправду, ти си на добитку. А и ту ће сестру која је говорила против тебе, желећи себе да оправда, после искушења изобличавати савест; зато ће се кајати, а на тебе ће гледати са више љубави. Два-три добра заједно. Тако ти се пружа могућност да од циганчице постанеш благородна девојка. Када ти Бог даје могућност да постанеш благородна девојка, па и сама да можеш другима нешто да пружиш, зашто хоћеш да останеш циганчица? – Моја помисао настојава на томе да питам сестру како је она то схватила моје држање, па ме је окривила. – Уосталом, зар ђаво може да издржи видевши да имаш неку духовну уштеђевину? Принуђава те да тражиш своја права, не би ли из себе истерала Христа. – Старче, све што желим је да ми ближњи опросте када нешто погрешим. – Шта? Хоћеш да те оправдају? Рецимо да те оправдају; да ли ћеш тиме бити на духовном добитку или на губитку? – На губитку. – А када би имала радњу да ли би волела да си на добитку или на губитку? – На добитку. – Када у материјалним, таштим стварима не желимо да претрпимо штету, колико више треба да пазимо да не претрпимо штету у оном духовном! Људи светског настројења пазе на материјални добитак и не допуштају да се он улудо потроши; па зар је онда исправно да људи који се труде да живе духовно одбаце духовни добитак? Али чак и када људи светског настројења расипају новац, они тиме разбацују само материјалне ствари, док неприхватањем неправди ми разбацујемо оно духовно, небеско. Све потрошимо овде на земљи. Зашто мењамо небеско за овоземаљско? Уосталом, људима светског настројења нису познати духовни принципи, а нама јесу. Постали смо монаси да бисмо стекли оно небеско, а на крају испада да смо, упутивши се ка једном циљу, завршили на неком сасвим другом. За човека светског настројења веома је мучно ако га неправедно казне, претуку или просто отерају. А ми треба све то да тражимо и да трпимо – љубави Христове ради. Да стремимо понижењу, презиру, вређању, јер њима наше душе стичу добитак. Један породичан човек, на пример, жели да се оправда јер му је то заиста неопходно; он мора да мисли не само о себи, већ и о томе како ће да преживе његова сирота деца ако изгуби углед или банкротира. Зато мирјани и имају неко оправдање, али ми га немамо. Када са нама људи поступају неправедно а ми то прихватамо без роптања тада нам они у суштини чине добро. На пример, оклеветају ме да сам починио неки злочин и ставе ме у затвор. Добро. Савест ми је мирна, јер нисам починио злочин, а поред тога имам и плату на Небу. Постоји ли веће добро за моју душу? Не ропћем, већ прослављам Бога: „Како да Ти заблагодарим, Боже мој, што нисам починио тај злочин? Да сам га починио, не бих могао да поднесем грижу савести.“ Тако затвор постаје Рај. Неко ме је без разлога ударио? „Слава Ти, Господе! Тако можда искупљујем неки грех; некада сам и ја неког ударио.“ Неправедно су ме извређали? „Слава Ти, Господе! Прихватам и то ради љубави Твоје, због које си за мене претрпео шамаре и увреде.“ Небеска уштеђевина – Старче, смућујем се када неко не мисли добро о мени. – Баш добро да си ми то рекла! Од данас ћу да се молим да нико нема добро мишљење о теби, јер ће ти то бити на корист, добро моје дете. Бог, промишљајући о нама, допушта да нам људи чине неправде или да нам кажу нешто неосновано – да бисмо искупили неки грех или да бисмо уштедели нешто за други живот. Не могу да разумем какав ви то духовни живот желите? Ви још увек не схватате своју духовну корист и хоћете још овде да будете исплаћене; за Небо ништа не остављате. Зашто тако посматраш ствари? Шта читаш? Евергетинос?[2] Зар тамо не пише шта ти ваља чинити? А читаш ли Јеванђеље? Читај га сваки дан. – Старче, када учиним нешто добро, растужим се ако тај мој поступак неко не похвали. – Добро, јел’ ти тражиш похвалу од Христа или од људи? Зар ти неће много више бити од користи похвала од Христа? И шта ће ти помоћи ако људи и буду обраћали пажњу на тебе? Ако сада добијеш признање за неко добро које учиниш, у другом животу ћеш чути: Сети се да си ти примио добра своја у животу своме.[3] Треба да нас радује када људи не признају наш труд и остављају нас без људске надокнаде, јер све то Бог има у виду и узвратиће нам за наш труд вечном платом. Када већ постоји божанско уздарје, побринимо се да ставимо макар један динар у Божију штедионицу. Требало би да неправду примате као велики благослов, јер тако скупљамо небеске благослове. – Старче, да ли је исправно када човек благодушно прима неправде – али не зато што мисли о Страшном Суду, већ зато што једноставно сматра да је такво постављање добро? – А зар је ту крај? Да неко пази да нешто не чини само да би постао просто „добар човек“, јер тако поступају европејци?[4] Треба да размишља о томе како је он икона Божија и да се потруди да заличи на свог Творца. Буде ли овакве мисли имао као мотив за благодушно постављање према неправдама, корачаће сигурно путем спасења. У супротном, биће у опасности да падне у замку европског хуманизма.[5] Свето лицемерје – Старче, колико има отшелника[6] на Светој Гори? – Не знам. Кажу да их је седам.[7] Последњих година је веома тешко наћи неко тихо место погодно за подвижнички живот. Због тога су неки Оци, још док су на Светој Гори постојали идиоритмијски манастири[8] изналазили један нов начин подвижничког живота. Говорили су, на пример: „Овде не осећам спокојство у души; отићи ћу у неки идиоритмијски манастир да радим, и тако ћу сакупити новац.“ И сви су им веровали. Отишли би у идиоритмијски манастир, радили тамо три-четири месеца и онда тражили велику повишицу. Пошто им повишицу не би дали, говорили би: „Од овог посла нема никакве вајде. Одох ја одавде.“ Узели би мало двопека и напуштали би манастир, да би се подвизавали кријући се по пештерама. А притом су сви мислили како су они отишли да би негде другде радили. И ако би неко питао у манастиру: „Како сте? Да није можда овде био тај-и-тај Отац?“, одговорили би му: „Да, био је. Али што је то неки чудак! Хтео је овде да прикупи новац. Тражио је и повишицу. Калуђер, а тражи повишицу! Какав ми је то калуђер?“ Тако би отшелник стицао корист и од својих подвига и од оптужби манастирске братије. А корист је имао и од лопова, јер би они, сазнавши да тај-и-тај подвижник има новац, одлазили у његову пештеру и тукли га, али на крају ништа не би нашли. – Старче, ако сестра крије неку своју врлину, како онда ја могу да је подражавам? – Није ваљда луда па да је не крије? Светитељи су већи подвиг чинили да би прикрили неку своју врлину, него да би је стекли. Знате ли шта су радили јуродиви? Избегавши прво лицемерје овога света, ступали су у област јеванђелске истине. Али ни то им није било довољно, и зато су ишли још даље – ка светом лицемерју Христове љубави ради. Тада више нису марили за то шта ће да раде са њима или шта ће говорити за њих. Али за тако нешто потребно је веома велико смирење. Док се један човек светског настројења вређа када неко каже нешто против њега, или се смућује ако га не похвале за неко добро које учини, јуродиви се радују када људи имају рђаве помисли о њима. Некада су постојали Оци који су се правили чак и демонизовани, не би ли тако сакрили своје врлине и покварили добре помисли које су људи имали о њима. Када сам живео у манастиру Филотеју[9] у време док је тамо владала идиоритмија, затекао сам ту једног монаха који се некада подвизавао у пустињи Вигла.[10] Схвативши да тамошњи Оци примећују његове подвиге и духовни напредак, узео је благослов од духовника и отишао одатле. Одлазећи из Вигле рекао је: „Дојадило ми је да једем буђав двопек. Одлазим у неки идиоритмијски манастир да једем месо и живим као човек! Нисам луд да останем овде!“ И отишао је у манастир Филотеј, где се правио ђавоиман. Када су његова сабраћа чула да се демонизовао, један од њих је рекао: „Штета! Демонизовао се, јадник. То се могло и очекивати. Отишао је одавде у идиоритмијски манастир да би могао да једе месо, јер му је дојадио буђав двопек.“ А шта је он у ствари радио? Више од двадесет пет година нити је себи припремио храну нити је спавао. Да не би заспао, по целу ноћ би ходао манастирским стазама, носећи са собом један фењер. Када би се преморио ослонио би се мало на зид, и само што би га сан обузео, пренуо би се и неко краће време шапутао: „Господе Исусе Христе…“ После би настављао са умном молитвом; само би му се понекад, и нехотице, молитва отела са усана, па је могла да се чује. Када би се срео са неким сабратом говорио је: „Молим се, молим се не би ли демон отишао.“ Неки млади петнаестогодишњи монах једног дана ми рече: „Ма, пусти тог ђавоиманог!“ На то му одговорих: „Не говори тако! Тај човек је стекао много врлина, а само се прави да је ђавоиман.“ После тога млади монах односио се према њему са побожношћу. Када је подвижник умро, Оци су га нашли са неким папиром у рукама. На њему су била исписана имена све братије, а поред сваког имена налазио се погрдни надимак који им је он наденуо, како би братија одбацила макар и најмању добру помисао о њему, чак и као мртвом. На крају је из његових посмртних остатака почело да се осећа благоухање. Видиш, он је настојао да се сакрије, али га је благодат Божија открила. Због тога не треба доносити закључке о човеку на основу онога што се види, ако већ не можемо да препознамо оно што се у њему крије.
  9. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: Подземни дом Царице небеске: Необична историја једног од највећих светилишта у Црној Гори Скромни и смирени дајбабски старац Jeромонах Исак (Симић): Преподобни Симеон Дајбабски, образац монахујућих последњих времена На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Предговор из књиге Преподобни старац Симеон иа Дајбаба, Протојереј Василије, Цетиње 1991. Митрополит Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу? Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац. Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог. Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу. Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих. Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи. Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес. Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу. Преподобни Јустин Ћелијски Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Ја кадим људе а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо смерно“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника. Старче, да ли сви треба да се причешћују? -Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Шта год и колико год да радите, трудите се да то радите искрено и, што је најважније, у радости… Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. Божанственом благодашћу просветливши се, и по смрти показујеш светлост живљења свога и истачеш миро благоухања онима што притичу ка гробници моштију твојих, и народ свој упутио и к светлости Богопознања, Симеоне оче наш, Христа Бога моли да нам дарује велику милост. У празничном прилогу прочитајте: Житије преподобног Симеона Мироточивог и о лози преподобног Беседа Патријарха српског Иринеја на празник преподоног Симеона Мироточивог, 2016. лета Господњег Беседа Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на празник преподобног Симеона мироточивог, 2017. лета Господњег Беседа блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима на празник преподобног Симеона Мироточивог, 2016.лета Господњег у ветерничком храму Беседа протојереја-ставрофора др Радомира Поповића изговорена 26. фебруара 2014. године на Светосимеоновској академији на Коларцу Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. СВЕТИ СТИЛИЈАН - ЗАШТИТНИК ДЕЦЕ Обележава се 26.новембра по јулијанском календару, или 09. децембра по грегоријанском. Свети Стилијан је био рођен у Пафлагонији, Малој Азији, између ИВ и В века. Био је благословен још док је био у утроби своје мајке. Kако је одрастао, милошћу Божијом је све више и више постајао сасуд Духа Светога. Од раног детињства је показивао ретке квалитете свог блаженог живота. Док је био дечак, а касније и младић никада није дозвољавао да му страсти испрљају душу. Имао је веома чисто срце. Такође, није дозвољавао да га земаљска богатства обману и да уђу у његову душу па да га тако униште. Уз помоћ благодати Божије он се борио против свих сласти овога света који пролази. Имао је дар мудрости и јасно је видео да је овај свет привремен и безвредан. Тако да је одлучио да ради само оно што је за душу корисно. А његова душа је тражила да се бори духовно и да практикује врлине. Она му је показивала тежак и трновит пут који води у вечан живот и непрестану радост. Његово чисто и верно срце је слушало глас његове душе. Тако да је прво продао све што је имао и разделио сиромасима при Цркви. Kада му ништа од својине није остало рекао је са олакшањем да је скинуо са себе тешко сидро које га је везивало за жеље смртног тела. Такође је рекао да након тога боље види пут каа правом животу. Пошто се ослободио тешког бремена и зато што је све разделио сиромасима у срцу му је било задовољство. Тада је одлучио да се посвети часнијем и светитељском начину живота. Све што је имао то је било на њему, па је започео стриктну борбу по учењу Исуса Христа. Kада је блажени Стилијан своје земаљско добро заменио за духовно добро отишао је у манастир и постао монах. Од тада ни једна световна или земаљска мисао није могла да га победи и да га одвуче од вере и молитве. Све што је желео је да угоди Богу и да чини само оно што је по Вољи Божијој. На тај начин је покушавао да нађе пут који води у Рај. Његов тежак аскетизам се не може описати, тако да је његова светост почела да се види. Његова понизност се јасно видела. Његова чистоћа је била заслепљујућа. Његов пост је био најстрожи. Његове молитве су ишле директно у срце Божије. Његова бденија су била упорна. Он је пред себе поставио три циља која је желео да постигне као монах, а то су сиромаштво, часност, и послушност. И све је то постигао. А већ смо видели његово сиромаштво јер је све што је имао разделио и ништа није сачувао од земаљских добара за себе. Био је бескомпромисан што се тиче чистоте срца и морала. Чувао је своју душу чистом од сваке прљавштине тела и духа. Борио се против напада духа да га смрдљив грех не би дотакао. Његов ум је стално понављао да су блажни они који су чистог срца и да ће они видети Бога. Његова послушност старцу и другима у манастиру је била за пример. Трудио се мукотрпно да одсече своју вољу, јер је наша воља укорењена у егоизму. То је веома тешко урадити, а то свако ко је пробао зна. Свети Стилијан се борио највише против три непријатеља и то против тела, против света, и против ђавола. Ако желите да их победите морате дуго да се борите уз константан и тежак труд и непрестано бденије. Тако је Свети Стилијан постао пример аскетског живота и младима и старима. Али он се тиме није задовољавао и хтео је да се још више приближи савршенству. Он је тражио потпуну изолованост и стриктан подвиг отшелника. Поздравио се са свима у манастиру и отишао далеко у пустињу, где је живео у пећини. Нова фаза његовог аскетског живота је била усмерена ка савршенству. Дани и ноћи су пролазили у богомислију и молитви тројединоме Богу. Свим својим срцем је славио Бога и био сједињен са Господом Богом, тако да ништа није могло да омета његов мир. Све што је видео око себе је за њега била потврда Товрца, тако да се његово вера још више учвршћивала. Тамо у миру пустиње, подвижник Стилијан је имао довољно времена да посматра Божију творевину и да размишља о томе. Видео је Творца у свему и размишљао је да је немогуће да је све настало само од себе, јер је све прелепо и хармонично. Видео је Бога у безброј звезда на небу које са великом прецизношчу и тачношћу лебде небом. Све је то сагледао као некад Свети Давид који је узвикнуо да небо обзнањује славу Божију и да је све дело руку Његових. А онда би наставио говорећи да су величанствена дела Божија и да је све премудрошћу створено, а да је земља испуњена Божијом творевином. У пустињи је читао духовне књиге пажљиво, а поготово књигу о Светом Писму. Његово срце, душа, и цело биће је потпуно било предано Богу. Божанска благодат би пролазила и кроз његово тело док је размишљао о Божијој Творевини. Свети Стилијан је призивао Свесвето Име Божије, а сву своју снагу је посветио божанској љубави, тако да је светитељ потпуно напустио свој телесни аспекат. Потпуно је престао да брине о храни и јео је само пустињско растиње. А када није било ни тих биљака, Бог га није напуштао и чинио је чуда као што то увек чини својим светитељима. Бог је одржавао у животу Светог Стилијана тако што му је слао храну преко Светих Анђела исто онако како је слао храну Пророку Илији и другима. Живео је као отшелник дуго и одлучио је да се бори против себе и ђавола. Трудио се да искорени своје страсти, да стекне врлине и да буде свет јер је Бог рекао да треба да будемо свети јер је Он свет. Творац је желео да Свети Стилијан још поживи да би био прави пример другима у аскетском животу. Бог је желео да се ова пустињска светлост и врлине светитеља виде у целом свету. Али да би се лампа видела мора се подићи високо да би обасјавала пут другима. Тако је Свети Стилијан постао топла и слатка светлост која сија на славу Божију и на спасење свих људи. А Бог, који је праведан, показује људима како заузврат прославља оне који призивају Име Божије и који славе Бога. Свети Стилијан је постао познат свуда. Велики број људи је долазио код њега ради духовне користи и да би се исцелили и од телесних болести. Његова светитељска личност и његове речи мудрости су промениле многе животе. Такође је било и много оних који су били одушевљени аскетизмом, па су напустили свој греховни живот, покајали се, и поново се родили духовно. Сведочанства људи који су посетили Светог Стилијана у пећини су заиста веома дирљива. Знао је да умири узнемирене душе. Било је и других подвижника који су долзили да би били оснажени у својим духовним борбама, јер је благодат блистала из њега и преносила се његовом речју. Свети Стилијан је знао да би људи били спасени њихове душе морају да буду као дечије, невине. Он је препознао да су деца мали анђели, јер су невина. Због тога је желео да им помаже и да их заштити. А Бог који чини чуда, дао је такав дар Светом Стилијану да може све то да уради и да помогне деци и да их заштити. Бог га је наградио и дао му дар да чини чуда и да исцељује болесну децу. Многе мајке су то чуле и са свих страна света су доводиле своју децу да их Свети Стилијан исцели. Неке од њих су ходале данима док нису пронашле светитељеву пећину. Kада би стигле до њега пале би пред његове ноге и са сузама га молиле да им исцели децу. Пун љубави према деци, Свети Стилијан би их узео у своје руке и са очима пуних суза молио Бога да их исцели. Господ би услишио његову молитву и светитељ је чинио чуда. Болесна деца су оздрављала. Све врсте болести су нестајале. Ни једна болест није могла да се супротстави свемоћи Божијој. Мајке су плакале од радости у његовој пећини. Неке су љубиле његове руке из захвалности и славиле Бога. А подвижник је славио Име Господње и захваљивао Богу што је допустио да учини чуда. А онда би са пуно љубави и са осмехом анђела гледао исцељену децу. Вест о овим чудима се раширила и људи су све више и више почели да долазе. На овај начин, Бог је прославио светог Стилијана који је цео свој живот посветио Богу. Али Свети Стилијан није био познат само по исцељењу деце, он је помагао Православним супружницима који нису имали деце да их добију. Многе жене које нису могле да имају децу због разних болести су биле исцељене и добијале здраву децу. Након упокојења Светог Стилијана многи верници су копирали светитељеву икону и молили се пред њом и добијали децу. Много људи и монаха из манастира је долазило за духовни савет код старца. Сви су тражили мир и гледали су на њега као на пример аскетског живота. Његов карактер је био понизан, а зрачио је благодаћу. Он их је све неуморно учио са великим стрпљењем. Он их је руководио и испуњавао им срца благодаћу. Тешио их је и уклањао сваку сумњу из њих. Доносио је мир манастирима у којима је било унутрашњих немира и непослушности. Kада је већ био веома стар, Бог кога је светитељ прослављао целог живота, послао је своје Анђеле да узнесу душу светитеља у Рај да би се одморио од тешког аскетског подвига. Не знамо где је сахрањен и нема писаних доказа о његовом аскетизму и светости. Али његово име и даље живи. Сви Православни Хришћани га поштују и воле. Ми га призивамо увек, а поготово када су нам деца болесна. Ми градимо величанствене Цркве у његово име. А Свети Стилијан чини чуда и данас и увек ће их чинити, јер Он остаје заштитник деце. Архимандрит Харалампије Василопулос (+) изворhttp://www.pravoslavlje888.com/zi-i-sv-ih/579-sv-i-s-ili-n-z-s-i-ni-d-c.html
  15. Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи: „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења. Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . . Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи: „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења. Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . . Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  17. Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно? Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав. Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно? Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав. Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  19. Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи. Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1]. Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру. И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних. Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4]. Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања. Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом. Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато! Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7). Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)? Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин. Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег. * * * «Лествица» поука XXIX
  20. Но када схватиш, да као што ти биваш кушан, да се тако и твој брат искушава, тада кушаноме опраштај. Кушачу пак, који је хтео да те наведе на мржњу према искушаваноме брату, противи се, не подавајући се његовом лукавству. То је оно што говори и Јаков брат Божији у саборној посланици: “Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). Ако, дакле, као што је речено, будеш имао трезвено ревност за све напред изнето, моћи ћеш да познаш пут Господњи и апостола Његових, и да, с једне стране, љубиш људе и саосећаш им када греше, а с друге стране, да се непрекидно противиш лукавим демонима љубављу. Ако смо пак охоли, безбрижни, немарни и мисао своју прљамо телесним насладама, тада се боримо не против демона, него против себе (самих) и против браће (своје), а демонима чак угађамо, војујући за њих са људима. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Свим појавностима треба крст; тј. одвајање од свега оног што преко мисливог утиче на ум. Када су сва саодношења са појавностима прекинута и када је истовремено искључена сва природна активност и промењивост, тада се, попут из гроба васкрслог, појављује логос, који је у њему и који све што је од Њега обујми, са којим ништа не може бити, само по природи, у односу. Спасење је, стога, по благодати, а не по природи… Не очајавајмо размишљајући о узвишеној божанској бесконачности, јер Божије је човекољубље са такве висине на нас сишло, нити, сазнавши (сву) бескрајну дубину нашег грехопада, одбијајмо да поверујемо како ће у нама замрла врлина (једном) васкрснути. Преподобни Максим Исповедник, Гностички стослови Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру
  23. Преподобни Антоније родио се 251 године у Египту, у некоме селу Коми[1], близу Хераклеје од родитеља високородних и угледних, и чувених хришћанском побожношћу. Би тако васпитан, да ништа није знао осим родитеља и њиховог родитељског дома. У детињству свом није се учио писмености, нити поклањао пажњу дечјим бајкама, него је, загрејан жељом за божанским, живео у незлобивости срца свог у дому свом. Често је с родитељима одлазио у цркву, а није волео дечје игре. Много је волео да му родитељи читају поучне књиге. И живео је онако како су га родитељи упућивали. Није досаћивао својима односно слаткиша, као што деца имају обичај. Нити је изискивао нарочита јела; јео је што су му давали, и тиме био задовољан, не тражећи ништа више. Родитељи му умреше кад њему беше 20 година. Он остаде са малолетном сестром; и стараше се око имања, и сестриног доброг васпитања. Одлазећи пo свом обичају често у цркву, и слушајући пажљиво што се чита из божанских књига, он чу како су апостоли оставили све и пошли за Спаситељем. Исто тако чу из Дела Апостолских да су многи продавали своја имања, и доносили новац и метали пред ноге апостолима, да би га они делили потребитима (Д. А. 4, 34-35). И размишљаше у себи, каква је и колика њихова нада била, и то - на небесима. Бавећи се таквим мислима, он опет чу из светог Еванђеља Христове речи, упућене богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Чувши то, он примени на себе, као да је Христос њему самоме упутио те речи, и одмах изиђе из цркве: продаде целокупно имање своје, доби огроман новац, и раздаде га сиромасима. Само нешто мало остави од новца за малолетну сестру. А воћњак са триста врло родних и укусних палми поклони суседима, да он и сестра не би имали никакве бриге. А кад поново оде у цркву, чу Господа где говори у Еванђељу: He брините се за сутра (Мт. 6, 34). И одмах раздаде сиромасима и оно мало новаца што беше оставио за сестру. А сестру предаде верујућим и познатим девственицама[2], које се беху Христу уневестиле, да је оне у своме духу васпитавају. Пошто се тако ослободи свих замки овога света, Антоније донесе одлуку да више ни у дому свом не остане, него изабра суров и тегобан живот. У то време још не бејаше у Египту много манастира. Отуда нико не знађаше пустињачки живот, него који год је желео да служи Христу и да се спасава, усамљивао би се у близини свога насеља, и тамо обучавао себе врлинама. Тако, недалеко борављаше један старац, који је од младости проводио усамљенички монашки живот. Антоније га упознаде, и угледајући се на њега стаде живети по усамљеним местима у околини сво га села. А кад год би чуо да се неко подвизава таквим животом, он би га, као благоразумна пчела, тражио, и не би се враћао док га не пронађе и добије од њега неку духовну корист, као из саћа меда. Такви беху први подвизи блаженога. Руководећи се тиме сваки дан, он утврђиваше своју мисао у предузетом добру. A бављаше се рукодељем, знајући да у Светом Писму: пише: Ко неће да ради нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Новцем, који би добио за своје рукотворине куповао је хлеб и хранио гладне. И непрестано се мољаше Богу, пошто беше сазнао из Светога Писма да се треба непрестано молити (1 Сол. 5, 18). A y слушању читања из књига Светога Писма толико је био ревностан, да ништа није могло умаћи његовој пажњи, већ држећи све заповести Господње, место књига имао је памћење. Водећи такав живот, он беше вољен од све братије, којима је одлазио ради духовне користи. Одлазио им је, и био им послушан, учећи се у њих врлинама: у једнога се учио уздржању, у другога утеси, у трећега кротости, у четвртога трежњењу, у петога пажљивом слушању онога што се чита, у шестога посту, у седмога лежању на земљи, у осмога трпљењу, у деветога смирењу. Обогаћен љубављу и духовном коришћу од свију њих, он се враћао у своју ћелију, и у њој размишљао о свему. Много се трудио да у себи одгаји све врлине и старао се да се у споменутим врлинама не обрете последњи. Тако радећи, иако је све превазилазио славом, ипак су га сви волели. Јер и суседи и монаси, којима је често одлазио, називаху га богољупцем; и једни га вољаху као сина, а други као брата. Тако Антоније напредоваше у добру. Али непријатељ имена хришћанског, ђаво, пошто није могао да подноси толике врлине у једноме младићу, устаде на њега својим древним замкама, покушавајући да помоћу саблазни сруши његову племениту намеру и скрене га с правога пута. Зато му убациваше у душу сећање на продата и раздата имања, на сестрину тугу, на славно порекло, на сујетну славу света, на сласт разних јела, и на остале саблазни световнога живота. Исто тако потсећаше га на тешкоће врлинског живота, на претешки труд подвижништва, на немоћ тела, на мноштво година; и навођаше му на душу мрак многих других помисли, старајући се на све могуће начине да га разврати. Али ђаво увиде да је исмејан од Антонија, његовим молитвама Богу, трпљењем и вером. Тада ђаво употреби против Антонија уобичајена против младића искушења. Досађиваше му маштањима, застрашивањима, привиђењима, хуком и необичном грајом и страшном виком, плашећи га. Па га и дању јавно нападаше. А Антоније се силно противљаше ђаволу. Баво му убациваше рђаве помисли, а Антоније их прогањаше непрестаном молитвом; ђаво му природним узбуђивањем и распаљивањем тела наслађиваше чула, а Антоније вером, бдењем и постом брањаше своје тело; ђаво се по ноћима претвараше у лепе жене, помоћу сваковрсних лукавстава изазивајући похоту, а Антоније им противстављаше: осветнички пламен пакла и патње од неуспављивог црва; ђаво му препоручиваше клизави пут младости, на коме се лако пада и брзо у провалију упада, а Антоније извођаше против тога бесконачне муке Страшнога суда, и тако очуваваше чистоту душе неповређеном од искушења. Свим тим би исмејан и осрамоћен ђаво. Јер он који уображава да је раван Богу, би јадник исмејан од младића. И ратујући против тела и крви, би побеђен од телесног човека. Јер слугу свога крепљаше Господ, који нас ради узе тело на себе, и подари телу победу над непријатељем, да би сви, посебно тако кушани, понављали апостолску реч: He ja него благодат Божја која је самном (1 Кор. 15, 10). Пошто опака змија не могаде таквим својим лукавствима да обори Антонија, а виде како је он стално прогони, јарост је збузе и шкргуташе зубима. Затим му се ђаво јави на видљив начин y облику црног и страшног дечака, који плакаше и говораие човечјим гласом: Многе сам искушао, многе саблазнио, a caда сам побеђен од твојих трудова, као и од осталих светитеља. - Ово пак лукавац говораше, желећи да високоумљем саплете смиреноумног младића. Упита га блажени Антоније: Ко си ти што гако говориш? - Одговори ђаво: Ја сам наводитељ на блуд; ја заводим сваковрсне нечистоте на све младиће, зато се и називам демон блуда. Колико њих, који су се зарекли да живе у чистоти, вргох у нечистоту! Колико њих, који су почели да воде живот уздржања, наговорих да се врате на пређашње скарадности! Ја сам, ради кога пророк Осија укорава пале, говорећи: дух блуда заведе их (Ос. 4, 12). И заиста ја их заведох. Ја сам који и тебе често кушах, али сам увек био прогнан. - Када ово чу Христов војник, узнесе благодарност Богу, и наоружавши се огромном смелошћу против врага, рече: У многоме си дакле исмејан, и у многоме си згажен, јер и црноћа твоја, и дечачки облик, знаци су твоје немоћи. Уосталом, шта ми ти можеш? Господ ми је помоћник, и ја ћу слободно гледати у непријатеље моје. - И одмах на ову реч привиђење, које беше видљиво, ишчезе. Ово би прва Антонијева силом Христовом победа над ђаволом. Али нити се Антоније због ове једне победе предаде нехату, нити ђаво због овог једног пораза изнеможе. Јер ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Птр. 5, 8). Али и Антоније, сећајући се речи Светог Писма, да су лукавства ђаволова мнообројна (Еф. 6, 11), продужи да и даље живи у суровим подвизимa. Јер мишљаше да Сатана, побеђен у телесним искушењима, може предузети друга страшнија лукавства. Стога све више и више притешњиваше тело своје, да не би у чему год био побеђен. I навикаваше себе на најсуровији живот. У добровољном служењу Богу он многе подвиге претвори у навике, а навике претвори у природу. Сваки дан постио је до сунчевог заласка, а сваку ноћ проводио је у молитви. Некада по два дана храну не узимаше, и тек четвртога дана помало спаваше. Храна му беше хлеб и со, и мало воде; а постеља - рогожа и власеница, понекад гола земља. Јелеј није јео, a o месу и вину не треба ни говорити, јер се о не сусреће ни код најлењих монаха. Блажени је говорио да младићском телу није лако надјачати и савладати врага, ако се разнежи слашћу јелеја; стога треба налагати на тело најсуровије подвиге, да би дух надјачао изнемогло тело, по речи апостола: Када сам слаб, онда сам силан (2 Кор. 12, 10). А свакога дана предавајући се новим подвизима, блажени Антоније се сећао пророка Илије који говори: Жив је Господ сила, пред којим данас стојим (3 Цар. 18, 15). И размишљаше у себи, говорећи: He налази се узалуд у Светом Писму ова реч "данас", јер Илија не рачунаше прошло време, у које се подвизавао, него као да сваки дан изнова почињаше подвиге. Он ревноваше да буде чист срцем пред Богом, еда би био достојан виђења Божјих, и готов испунити вољу Његову. И још сматраше да слуга Божји треба да се угледа на великога Илију, њега да има за узор, и да у њему као у огледалу огледа свој живот. Са том мишљу он се повуче на гробље, које се налазило недалеко од села. А замоли једнога познаника да му у одређене дане доноси хране. И познаник га тај затвори у једној гробници, и усамљен молитвено тиховаше тамо блажени. А када то виде ђаво, уплаши се да се временом он не наоружа против њега пустињачким боравком. И допусти Бог, те ђаво сабра своје другове, и тако истукоше блаженог Антонија, да се од великих болова није могао мрднути нити говорити. Ране беху тако страшне, да су болови превазилазили сва људска страдања. О томе је сам блажени касније много пута причао. Али, милосрђем Бога, који никада не оставља оне који се у Њега уздају, Антоније би сачуван од смрти. Једнога дана дође онај познаник носећи Антонију уобичајену храну, и отворивши врата нађе га где лежи на земљи као мртав. Узе га на леђа и однесе у село. Када то чуше суседи и ближњи, са великом тугом приредише му службу као покојнику. A пo поноћи сви они, уморни од бдења, чврсто поспаше. Тада Антоније, пошто му се снага помало поврати, уздахну, подиже главу и виде да не спава његов познаник који га беше донео. Дозва га к себи и замоли, да га полако, не разбудивши никога, однесе одакле га је донео. Однесен тамо, Антоније продужи да по свом обичају и даље живи усамљенички. Пошто због рана није могао да стоји, он лежаше ничице молећи се. И по молитви громко викну: О демони, ево овде сам ја Антоније! He бежим од борбе с вама, макар ми још страшније ствари приредили. Нико ме не може раставити од љубави Христове. - И певаше говорећи: Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). Када он ово говораше, ненавидник добра, ђаво, зачуди се како се Антоније усудио да се врати после толиких рана. И сазвавши своје псе, с јарошћу им говораше: Видите, да га ни дух блуда ни ране не могоше победити. Штавише, дрско нам се руга. Узмите сва оружја, јер ће се он љуто борити с нама. Нека увиди, кога позива у борбу противу себе. Када ђаво ово објави, све мноштво демона полете, јер ђаво има безбројна оружја за борбу. И изненада настаде таква хука, да се све из темеља тресло, и зидови попадаше. И разнолико мноштво демона одмах упаде, и васцело обиталиште Антонијево испунише привидима: појавише се у облику лавова, вукбва, гуја, змија, шкорпија, рисова и медведа, и сваки је на свој начин беснео: лав је рикао хотећи да прождере Антонија, биво је својом риком и роговима хтео да га уплаши, змија је шиштећи претила, вукови су силно скачући наваљивали, рис по својој нарави чинио је разна лукавства; сваковрсна страшила носила су се пред очима, и разлегали се ужасни и језиви гласови. Бијен и изранављен, Антоније, добијајући најсвирепије болове у телу, ипак остаде непоплашен у трезвеном уму. Иако му телесне ране причињаваху болове, он ипак беше непоколебљив душом, и, ругајући се демонима, говораше: Када бисте имали моћи, доста би био и један за борбу. Али пошто вас је Господ раслабио, ви сте немоћни, па зато и покушавате да својом множином изазовете страх. И то баш, што сте узели на себе облике неразумних зверова, и јесте очигледан знак немоћи ваше. И јунак, опет говораше: Господ вам је допустио да устанете на мене; ако што можете, ево мене, пождерите ме! Ако пак не можете, зашто се онда узалуд трудите? Јер је крсни знак, и вера у Бога, неосвојива тврђава. - А демони, изводећи против блаженог Антонија многа лукавства и страшила, шкргутаху зубима, јер ниједан од њих не могаше ништа учинити помоћу искушења. Напротив, сваки биваше побеђен и исмејан од Антонија. А благи Господ Исус не напусти у таквој борби слугу свога, већ му беше и покровитељ. Јер када Атоније подиже очи своје, виде горе кров отворен, тама беше ишчезла, а на њега сијаше светлост. Чим га светлост обасја, ниједан демон не остаде, и болови телесни наједном нестадоше, а разрушена гробница опет се сагради. Сазнавши по томе долазак Господњи, уздишући из дубине срца, блажени овако збораше Светлости која га обасјаваше: Где си био, благи Исусе, где си био? Зашто ниси у почетку дошао да исцелиш ране моје? - И би глас к њему, говорећи: Антоније, овде бејах, али сам чекао да видим твоје јунаштво. Сада пак, пошто си се јуначки борио, увек ћу те помагати, и учинићу те чувеним у целоме свету. - Чувши то, Антоније устаде, и беше толико окрепљен, да се осећао далеко снажнији него што је био раније. А тада блаженом Антонију беше тридесет и пет година. После тога Антоније отиде гореспоменутом старцу, од кога беше добио прве духовне користи, и замоли га да иде с њим у пустињу, да тамо заједно живе у непроходним местима. Али старац не пристаде због старости и новине предлога. Антоније онда одбаци страх и крену сам на дуг и тежак пут: и отиде у једну пусту гору, која још не беше позната монасима. А противник га не престаде кушати, желећи да му осујети намеру. Да би га уловио среброљубљем, он баци на пут сребрни тањир. Када га Антоније опази, он виде у томе лукавство врага; а би мало и у недоумици. Посматрајући сребро, он прекораваше кушача за ову опсену, и овако размишљаше: Откуда у пустињи овај тањир? Ово је само пут за звериње и птице; нема никаквог трага од путника. Ако је испао из бисага, пошто је велики, не би могао остати непримећен, и онај који га је изгубио, вративши се, нашао би га лако. Ово је твоја замка, ђаволе, али ми нећеш осујетити намеру; сребро твоје нека иде с тобом у погибао! И чим то рече, тањир као дим пред лицем огња ишчезе. Затим он опет на путу угледа велику количину злата. Он га прескочи и, бежећи као од огња, он зађе дубоко у пустињу. И тамо, прешавши реку, нађе у гори један пуст кућерак, који, зато што је био дуго запуштен, беше пун гмизаваца и змија. Антоније се настани у њему као нови житељ[3], и намах побегоше из њега све шкорпије. Он камењем загради улаз, a ca собом је имао хлеба и мало воде за шест месеци. Обичај је код Тивејаца да тако чувају хлеб у резерви, и он се не квари у току целе године. Ту се Антоније затвори, никуда не излазећи одатле, нити кога примајући. Само двапут у години кроз кров му је спуштао хлеб пријатељ, са којим се био договорио о томе, али ни речи није проговарао с њим. Многи пак, који су желели да га виде ради духовне користи и долазили пред његова враташца, чули би често разне гласове нечистих духова против Антонија, и вику, и протесте: "Што си дошао у наша обиталишта? Шта је теби до ове пустиње? Иди из туђих крајева; не можеш овде становати, нити поднети наше нападе!" - У такој непрестаној борби са демонима, у таком усамљеништву и удаљености од очију људских, проведе преподобни Антоније двадесет година. А када дође време да Антоније живи не само ради свога спасења него и другима на корист, сабраше се многи који су желели да подражавају његово житије, и насилно отворише врата његовог затвора. И угледаше га лицем светла и телом здрава. И чуђаху се, како се од толиких постова и подвига, и од толике борбе са демонима, не измени у лицу и телу. Отада преподобни Антоније постаде другима наставник и пастир, и учитељ подвижничког живота, и вођ ка небу. А Бог му толико помагаше, да се временом силно умножише његови ученици, које он привођаше одрицању од света и презрењу себе самих. И за кратко време бише основани врло многи манастири, у којима он родитељском љубављу руковођаше и нове и старе иноке. Једнога дана скупи се братија код њега, и замолише га да им пропише монашка правила. А он им повишеним гласом рече: Свето Писмо је довољно да нас научи испуњењу свих заповести Божјих. Али и ова је врлина прекрасна: да се братија узајамно теше речима. Стога ми ви, као деца оцу откривајте што знате, a ја ћу вам као синовима казивати оно што дугим искуством стекох. Ово пак нека свима буде прво опште правило: нека ниједан не попушта у подвигу који је узео на себе, него треба непрестано да се све јаче труди у њему као да га је тек почео. - И продужи реч, и говораше им о многим корисним стварима, што је све опширно изложено у његовом Житију који је написао свети Атанасије Велики. Овде ћемо поменути само неке од тих ствари. О вечном животу блажени Антоније говораше овако: У овом животу продајна цена одговара роби, јер продајеш ли нешто, од купца ћеш добити онолико колико та ствар вреди. A обећање вечнога живота даје се за малу цену, јер нам се продаје за кратковремени живот. Као што стоји написано: Дана година наших свега има до седамдесет година, а више од тога - мука је и патња (Пс. 89, 10). Ако дакле поживимо осамдесет или сто година трудећи се у делу Божјем, у будућем животу цароваћемо не само толико година, него ћемо царовати кроза све векове; наследићемо не земљу него небо; оставићемо трулежно тело, а примићемо га као бесмртно небо. Стога, дечице, не падајте духом због невоља: јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18). О онима што се одричу света а преувеличавају значај тог свог подвига он говораше: Нека нико не мисли о себи да је нешто велико оставио, ако је презрео свет. Јер сва земља, упорећена са наслеђем небеским, кратка је и мала. И када цео свет оставимо, не чинимо ништа достојно небеских обитељи. Утолико пре, нека сваки размисли, и одмах ће схватити, да ни рећи не може да је оставио нешто велико када се одрекао својих малих винограда, и њива, и ништавног злата; нити треба да тугује, као да ће за то добити нешто мало. Као кад неко за једну бакарну драхму добије сто златника, тако вам је и ово: ко се одрекао царовања над читавим светом, добиће сто пута боље награде у небеском царству. О таштини богатства и драгоцености врлина говораше: Треба нарочито да размишљамо о овоме: ако неко и жели да своја богатства задржи за себе, смрт ће му их насилно отети. Зашто онда не упражњавамо врлину кад нам је неопходна? Зашто царства ради небеског не остављамо добровољно своја имања, која ћемо на крају овога живота изгубити? Нека се хришћани не брину о ономе што не могу понети са собом. Иштимо свом душом оно што нас води к небу, то јест: мудрост, чистоту, правду, врлину, ум трезвен, старање о сиротињи, јаку веру у Христа, срце које јарост савлађује, гостољубље. Иштући то, ми ћемо себи устројити на земљи живот без туге. О ревносном и непрекидном служењу Христу Богу свети Антоније говораше овако: Расудимо: ми смо слуге Христове, и треба да служимо Њему који нас је створио. Јер слуга због прошлога посла не одбацује садашње и будуће заповести, нити сме рећи да је уморан од прошлога посла и да треба да га ослободе од садашњег посла. Он непрестаним старањем свагда обавља исту работу, да би и вољу господара свог испунио, и избегао батине и казне за лењост. Тако и ми треба да се повињавамо заповестима божанским, знајући да је Бог праведни наградитељ: кога у чему затече, по томе ће му и судити. Јер нам Бог преко пророка Језекиља говори о томе: Праведнога неће избавити правда његова кад згреши, и безбожник неће пропасти са безбожности своје кад се врати од безбожности своје, као што праведник не може с ње живети кад згреши. Кад речем праведнику да ће доиста живети, а он се поузда у правду своју па учини неправду, од све правде његове ништа се неће споменути. Него ће погинути с неправде своје коју учини (Јез. 33, 12-13). Јер и бедни Јуда, због безакоња које учини у једну ноћ, упропасти сав свој ранији труд. Тога ради дужни смо да се непрестано будно старамо око заповести Господњих, имајући Бога за помоћника. Као што стоји написано: Онима који љубе Бога све иде на добро (Рм. 8, 28). А учаше да се лењост савлађује сећањем на смрт, потсећајући на апостола који умире сваки дан. Јер апостол каже: Невоље подносимо сваки час, јер сваки дан умиремо (1 Кор, 15, 30-31). Пошто смо и ми људи, то исправљајмо свој живот, сећајући се стално смрти, да не бисмо грешили. Јер уставши од спавања, не надајмо се да ћемо доживети вече. И одлазећи на спавање, не очекујмо сутрашњи дан. Нећемо сагрешити, нити ћемо се загрејати неким пагубним жељама, ако смо свуда и свагда свесни да не знамо шта нас чека и да је Бог над свима нама. Тада се ни гневити нећемо један на другога, ни узжелети да сабирамо земаљска блага, јер ћемо непрекидним сећањем на смрт уништавати све што је трулежно. Престаће љубав према женама, и угасиће се пламен похоте, и опростићемо један другоме грехе, ако стално будемо имали пред очима Страшни суд. Страх од Суда, и плашња од мука, и трепет од вечних казни лако уништава жудњу за телесним сластима, и душу, која пада као са неке литице, повраћа. И још о царству Божјем преподобни Антоније говораше: Јелини мудрости траже, и по туђим земљама распитују учитеље о таштим учењима, а ми немамо потребе да тумарамо по туђим земљама или да море преходимо ради царства небеског, јер Господ наш Исус Христос рече у Еванђељу: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 51). Нама је потребно само ово: добра воља срца нашег. О борби са демонима блажени Антоније говораше: Заповест је уста Божјих да непрестано будно мотримо шта се збива у нашој души, јер имамо вичне борби непријатеље, демоне. По сведочанству апостола, наше војевање с њима је непрекидно (Еф. 6, 11-12). Огромно мноштво демона пролећу кроз наш ваздух; војске њихове не пролазе далеко од нас: разноврсност њихову убогост моја ни исказати не може, али ћу укратко навести оне саблазни које они против нас измишљају. Пре свега дужни смо стално имати на уму ово. Бог не створи никакво зло, нити почетак своме злу демони узеше од Његове воље; тај преокрет настаде у њима не од њихове природе већ од њихове воље. Јер они беху добри, пошто беху саздани од доброг Бога, али својим гордоумљем бише збачени с неба на земљу. И боравећи на земљи у смрдљивом муљу, они заведоше народе сањаријама и научише их идолопоклонству. А нама хришћанима завидећи, бесне против нас, и не престају туткати на нас сва зла, да не бисмо ми заузели некадање престоле њихове на небу. Разноврсно је и многоструко њихово зло: неки од њих достигоше врхунац неваљалства, а други изгледају мање зли, али сви они, према својим моћима, воде разне борбе против сваке врлине. Због тога потребно нам је много молитве и уздржања, да бисмо добили од Бога дар расуђивања, како бисмо могли уочавати разлике међу духовима зла и знати њихова лукавства и саблазни, и у свакој борби са њима истављати једну заставу: крст Господњи. Добивши овај дар расуђивања, свети апостол Павле учаше, говорећи: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли (2 Кор. 2, 11). Потребно је да и ми постанемо слични апостолу, и да казујемо другима оно што смо сами искусили, и да поучавамо један другога. Што се мене тиче, ја сам кушан од многих демонских лукавстава, и као деци вам казујем, да бисте се умели опрезно чувати од њих. Опака је мржња њихова на све хришћане, нарочито на монахе и девственице Христове. Они на путевима њиховим постављају замке, и упињу се да им срца упропасте богомрским и смрдљивим помислима. Али нека вас то ништа не плаши, јер све то одмах обарају топле молитве к Богу и пост побожних. Али ако и престану демони са искушењима, немојте мислити да сте однели коначну победу над њима, јер су они навикли да и рањени жестоко нападају. Када са помислима не могу ништа да учине, они онда обично мењају начин борбе: искушавају помоћу сањарија, и застрашују преображавајући се некад у женско, некад у шкорпију, некад у неку огромну прилику чија глава допире до крова храма, некад у безбројна обличја, некад у огромну војску. Но све то одмах нестаје чим се прекрстимо. А пошто се обелодане сва та њихова лукавства, они почињу да претсказују догађаје будућности, узимајући на себе улогу пророка. A када и у томе доживе срамоту, они онда дозивају у помоћ врховну силу свих зала - самог Поглавара зла. Преподобни отац наш Антоније Велики много пута је казивао да му је Господ открио, и он је, као некада праведни Јов, очима својим видео самог Сатану: Из уста му излазе пламени лучеви, и искре огњене скачу. Из ноздрва му излази дим као из усијане пећи; дах му је као жеравица, и пламен му сукља из уста (JOB. 41, 9-12). Тако страшилан изгледа Поглавар демона, који би хтео да сав свет за трен ока уништи, али не може ништа, јер је везан Божјом силом, као коњ уздом, и као роб окован у вериге. А боји се крсног знака и чистог живота праведних, као што нам казује исти свети Антоније, говорећи: Љубљени, моћно оружје против ђавола јесте чист живот и беспрекорна вера у Бога. Верујте мени који сам то искусио: Сатана дрхће од бдења, молитава и постова оних који праведно живе; и од њихове кротости, добровољног сиромаштва, нехвалисавости, смирења, љубави, негневљивости, а нарочито од љубави према Христу чистог срца њиховог. Јер зна надувени дракон, да је осуђен да буде гажен ногама праведника, по заповести Бога који рече: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражју (Лк. 10, 19). Преподобни Антоније исприча и ово ради користи онима што слушају: Колико пута су ми претили демони, претварајући се у наоружане војнике, у скорпије, у коње, у звериње и различне змије; и опкољаваху ме, и испуњаваху обиталиште у коме бејах. А чим бих ја запевао: Једни се хвале колима, други коњма, а ми именом Господа Бога свога (Пс. 20, 7), они би се помоћу Божјом одмах разбежали. Једанпут пак дођоше са великом светлошћу, говорећи: Доћосмо, Антоније, да ти подаримо нашу светлост. - А ја затворих очи, не хотећи да гледам ђавољу светлост, и мољах се Богу, и светлост богомрзаца одједном се угаси. После неког времена они опет дођоше певајући преда мном, и наводећи речи Светог Писма; и препираху се међу собом, a ja као глув не слушах. Једном затресоше мој манастир, а ја се непоколебљивим срцем мољах Господу. Често приређиваху игре и појање, често и свирање; али ја тада певах, и њихови се гласови претвараху у кукњаву, а ја слављах Господа који сатире њихову силу и бес. Верујте ми, децо, што ћу вам рећи: Једном видех ђавола висока тела, који се усуди рећи: ја сам Божја сила и премудрост. - И обрати се мени речима: Шта желиш да ти дам, Антоније? - А ја му снажно пљунух у уста, и наоружавши се именом Христовим полетех на њега, и он, велики по изгледу, одмах ишчезе из мојих руку. Једном, када сам постио, он ми дође као црноризац, донесе ми хлеба и предложи да једем. И ти си човек, рече ми, људском слабошћу спутан, окрепи своје тело да се не разболиш. - A ја приметих вешту замку лукаве змије, и чим прибегох обичном оружју Христовом, он постаде као дим и ишчезе кроз прозорче. - Често ми демони у пустињи показиваху привид злата, да би ме уловили или гледањем у злато или додиром. He тајим и то да су ме демони много пута тукли, a ja виках: Нико ме не може раставити од љубави Христове. - А они, чујући то, беснијаху један на другога; и биваху прогоњени, не мојим, већ наређењем Бога, који рече: Видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Једном залупа демон на манастирску капију; ја изађох, и видех човека преко мере високог, глава му допираше до неба; и кад га упитах: Ко си? он одговори: Ја сам Сатана. - A ja му рекох: Шта тражиш овде? Он одговори: Сви ме монаси низашта окривљују. Зашто ме сви хришћански нараштаји проклињу? - Ја одговорих: Право чине, јер их ти својим саблазнима често саплићеш. - А он ће на то: Ја им ништа не чиним, већ они сами смућују један другога. A ja сам постао бедник. Ниси ли чуо шта каже Свето Писмо: Врагу нестаде оружја сасвим; градове ти си развалио (Пс. 9, 7). Ето, немам ниједно место, не држим ниједан град, већ ми и оружја нестаде, у свима нараштајима и земљама слави се име Христово, а пустиње се напунише монасима. Сами дакле нека се пазе, и нека ме без разлога не проклињу. - Тада се ја веома удивих благодати Божјој, и рекох му: He твојој истини, које у тебе нема нимало, него Божјој сили приписујем тако нову и нечувену изјаву, јер ти, глава лажи, приморан си да то кажеш, и ето, сада си и не хотећи, изрекао истину. Јер је Христос, дошавши, потпуно изнурио твоје силе; и ти, лишен анђелске славе, ваљаш се у смрдљивом муљу. - Тек што изрекох ове речи, демон ишчезе. Казујући такве ствари, преподобни учаше братију да се не боје демонске силе, јер је немоћна, и Христом побеђена, него треба да се наоружају јунаштвом у Господу, утврђујући у Христу своја срца. А братија, слушајући то, радоваху се оваквим поукама оца свога, и много се коришћаху. Јер у једних растијаше жеља за врлинама, у других се слаба вера учвршћиваше, од осталих бегаху рђаве помисли, a y неких из срца им нестајаху ужасна страшила. И тако ослобођени демонских саблазни, сви се дивљаху толикој Антонијевој благодати за разликовање духова, коју му даде Господ. На тој гори, на којој преподобни Антоније живљаше, беху манастири као шатори начичкани, пуни божанствених монаха, који су појали, читали, молили се, гладовали, веселили се надом на будућа блага, и радили рукама својим да би делили милостињу. Љубав и слога беху међу њима: и њихова насеља беху као град, удаљен од светске вреве, испуњен побожности и правде. Међу њима не беше ниједног завидљивца, ни ругача, ни непријатеља, ни клеветника, ни роптача, већ мноштво оних који се уздржавају и једнодушно служе Богу. И који год је видео те манастире, и овакав поредак њихов, могао је узвикнути речима Светога Писма: Како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Пружили су. се као потоци, као вртови крај реке, као мирисава дрвета која је посадио Господ (4 Мојс. 24, 5-6). Док је време тако пролазило, и преподобни Антоније се предавао многобројним подвизима, настаде љуто гоњење на Цркву Христову од безбожног цара Максимина[4]. И довођаху свете мученике у Александрију на мучење. Тада и преподобни Антоније остави свој манастир и пође к овим Христовим жртвама, говорећи: "Хајдемо на славно весеље браће наше, да се или с њима удостојимо тог истог славља или видимо друге како војују" - И беше преподобни љубављу и вољом заиста мученик, али кад хтеде да пострада за име Господње, мучеништво му не би дано. Јер Господ, промишљајући о ономе што је корисно за његово стадо, сачува учитеља и наставника Антонија. Усрдно и ревносно се држаше светих мученика; везан љубављу за њих он им окованима служаше, и на судиште с њима долажаше, и пред мучитеље иступаше, и јасно објављиваше да је хришћанин, устремљен сав мукама за Христа. Али не би руке која се усуди да га дарне. Тако је Бог хтео, чувајући га на велику корист другима. А када се пресвети Петар, архиепископ александриски, овенча мучеништвом, и гоњење престаде, блажени Антоније се врати у свој манастир. И сваког дана чезнуђи за вером и надом светих мученика, он измождаваше себе најсуровијим постовима и бдењима. Носио је власеницу, и преко ње кожу. Никада није своје тело прао, осим кад је морао да гази воду. И до краја живота његовог нико никада није видео његово тело обнажено. У једно време, када се од свих очију сакри, и закључа своју обитељ, и никога не примаше, дође војсковођа Мартинијан са својом бесомучном ћерком. И куцајући на врата, мољаше га да изађе и помогне његовој кћери, помоливши се за њу Господу Богу. Али он нипошто не хтеде да отвори. Само помоливши се одозго кроз прозорче, рече: "Човече, зашто тражиш моју помоћ? И ја сам смртан, и немоћан као и ти. А ако верујеш у Хрисга, коме ја служим, иди, и по вери моли се Богу, и оздравиће кћи твоја". - И он одмах отиде верујући, и призивајућн име Христово, и оздрави кћи његова. А многа и друга чудеса чињаше Господ преко слуге свог Антонија. Заиста, као што је и обећао у Еванђељу: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Јер нађе ли достојнога благодати Своје, Он му не ускраћује ни чудотворну силу Своју. Тако, многи који су патили од нечистих духова, долажаху пред обитељ блаженог Антонија. Али пошто је улаз био затворен, они су лежали пред вратима, и он их је исцељивао својим благопријатним Христу молитвама. Пошто је силан свет долазио и нарушавао му жуђено безмолвије, подвижничко молитвено тиховање, преподобни се уплаши да се не погорди због великог дара чудотворства и донесе одлуку да отпутује у Горњу Тиваиду, где га нико не познаје. И узевши хлеб оде на обалу реке, и стаде чекати лађу да наиђе реком. Али утом би му глас с неба: Антоније, куда и зашто идеш? - А он, као да обичан глас чу, одговори без страха: Пошто ми свет не да мира, реших се да идем у Горњу Тиваиду, да се више не бих бавио оним што је изнад мојих сила. А они ми нарушавају ћутање. - И опет му прозбори глас одозго: Ако пођеш у Тиваиду, то је врло велики и напоран пут. Ако пак заиста желиш да ћутиш, онда иди сада у унутрашњу пустињу. - Онда Антоније упита: А ко ће ми пут показати? Јер не знам у које место да идем. - И одмах му вишњи глас указа на Сарацене, који су се враћали из Египта, где су били ради трговине. Антоније их срете, и замоли их да га поведу са собом и одведу у пустињу. Они га примише као Богом посланог сапутника, и наставише пут. Пошто је блажени Антоније са Сараценима путовао три дана и три ноћи, стигоше до једне горе врло високе, у чијем подножју избијаше врело воде слатке, и невелико поље пружаше се крај горе са нешто пустињских палми. To место допаде се Антонију као од Бога указано. Јер на обали реке Бог му невидљиво говораше одозго, и показа му то место за његов боравак. И узевши од сапутника хлеб, настани се у тој гори сам самцит. А Сарацени, његови сапутници, видећи какав живот води Антоније, доношаху му хлеба; а понекад јеђаше и по коју урму. Затим братија сазнаде за боравиште блаженог Антонија, и као деца оцу с љубављу му слаху храну. Видећи да се братија труде око њега, и желећи да их ослободи таквог труда, Антоније замоли једнога од њих, кад му беше дошао, да му донесе лопату, мотику и семе. А када му то донесе, преподобни пође гором и нађе једно месташце згодно за обрађивање, које се могло и натапати водом која је у близини протицала.То месташце он окопа и засеја. И отада је сваке године имао хлеба који је сам привређивао. И радоваше се што се у пустињи и хранио од труда руку својих, и што другима није био на терету. Али пошто су га и ту неки често похађали, он посеја мало зеља, боба, пасуља и другог поврћа, да би имао чиме гостити своје посетиоце. Но испрва долажаше звериње ради воде, и гажаше му поврће и јеђаше. Тако, када једнога дана по свом обичају дођоше, преподобни удари по грудима штапићем једну звер, и обрати се свима овим речима: Зашто ми штету наносите, када вам ништа нажао нисам учинио? Удаљите се ради имена Господњег, и више не долазите овамо. - И отада, уплашивши се претње, зверови више не долажаху на то место. Тако преподобни сам живљаше на том месту, упражњавајући се у молитвама и уздржању. А братија га љубљаше; долажаше му, и служаше му. И сваки му доношаше маслине и уље, лећу и остало поврће. И мољаху га да тиме поткрепи своје престарело тело. А колико је блажени Антоније, живећи тамо, искушења поднео! Заиста се на њему збило оно што је у Светом Писму речено: Наш рат није с крвљу и телом, него с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). А ово се дознаде преко оних што су га посећивали. И какве су се тамо страхоте чуле, и граје, и звека оружја! Сва је гора била преплављена демонима. А преподобни Антоније беше тврд као град, и сам их све савлађиваше, јер клечањем и оружјем молитава одгоњаше сву војску Сатанину. Заиста је достојно дивљења, како се у непроходној пустињи један човек, сам самцит, не уплаши од свагдашњих демонских најезда, од толиких зверова, од толиких отровних гмизаваца. С правом је Давид певао: Ко се узда у Господа, он је као гора Сион; не помешта се довека (Пс. 124, 1). Једне ноћи, служећи Господу у молитви и бдењу, Антоније виде сав манастир испуњен чопорима зверова, као и цела пустиња. Сви беху разјапили чељусти и шкргутаху зубима, еда би уплашили блаженог Антонија. А он одмах познаде вражје лукавство, и рече: Ако вам је Господ дао власт нада мном, прождерите ме; а ако вас је Сатана натуткао на мене, одмах се удаљите, јер сам слуга Христов. - И на ову заповест сви зверови побегоше од силе Божје, као да их моткама туку и јуре. Но после неколико дана опет свети имађаше борбу са истим врагом. У светог Антонија је био обичај да посетиоцима, који су му доносили поклоне, да на благослов понеки дар. Ради тога плетући корпу повуче врвцу и устаде, и утом угледа звера необичног изгледа: до пола имао је облик човечји, а доњи део тела био је магарећи. Преподобни прекрсти своје чело, и рече ово: Ја сам слуга Христов, ако си послан к мени, не бегам. - И тог часа привиђење оно, са мноштвом д View full Странице
  24. Наша света Црква 2/15. јануара молитвено спомиње преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. О овом дивном угоднику Божјем, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  25. “Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим". Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Подвиг љубави преподобног Серафима Саровског Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...