Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'преподобна'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. У четвртак 4. јула, када наша Света Црква прославља Светог Јулијана Тарсијског и преподобну мати Анастасију Српску, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленићу поводом славе манастирске капеле која је посвећена Светој Анастасији. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Мирослав Хаџи-Поповић, протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић, протојереј-ставрофор Сава Арсенијевић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Мирослав Филиповић, јеромонах Тихон, протојереј Драгослав Цветковић, протонамесник Иван Јовановић и протођакон Иван Гашић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали припадници певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. По прочитаној Јеванђелској причи Преосвећени се обратио присутнима рекавши да сваки родитељ, било телесни или духовни, има жељу да му људи кажу да су његова деца, добра деца. Поштена, ваљана и честита. Као народ каже, сваки родитељ има жељу да му дете буде боље од њега. Сваки родитељ ће у детету видети свој лик, оно што је уградио у њега. То би на првом месту требало да буде вера у Бога и хришћанске врлине. Али исто тако прави родитељ ће видети и недостатке и осетиће једну горчину у својој души да је његовим пропустом дете постало такво какво јесте. Зато је битна кућна атмосфера. А да би дете било добро прво корен мора бити добар. Од доброг корена се рађају добри плодови, али постоје и изузеци. Али ако корен није насађен у Христу, у Цркви, у светим оцима, онда се он суши. Посебно је Преосвећени нагласио да ако родитељ није васпитао себе у духу Цркве нема васпитања деце. То дете ако нема кућног васпитања ни са једном дипломом не може да надомести. Проблем је и то што се родитељи, у највећој мери, одлучују за једно, можда два детета и то дете држе под стакленим звоном. Праве од њега идола, и уместо да са дететом служи човек Богу он служи идолу. Најгоре је кад родитељи не схватају да су деца дар Божији, него мисле да су деца њихов дар. Зато не умеју да заблагодаре Богу за тај дар. Свако од нас греши када каже да ће се окружити са једном или две особе које су му подобне, мислећи да му ништа друго не треба. Зато су нам празне куће, празна села, празни манастири. Јер нећемо да се жртвујемо за другога, а поготово јер нећу да имам другога који није по мојој вољи. Данас живимо време када је све бесмислено, када немамо смисао живота. Људи данас смисао живота виде у овоземаљском, а тек споредно им понекад дође оно духовно. И зато, како нам каже данашње Јеванђеље, једни ће се сврстати међу ових пет мудрих девојака, а други ће се сврстати са оних пет лудих девојака. Да ли Господ назива човека лудим? Не у оном смислу болесно лудог човека. Али сваки човек који не спрема себе за Царство Небеско јесте духовни лудак. Он ћерда свој живот. И када је дошао Жених, њихова се светиљка угасила јер нема ничег доброг у њима и остале су пред затвореним вратима. Неко би се запитао да ли Господ затвара врата Раја? Не! Човек је тај који затвара врата раја, одбивши да послуша Бога због своје гордости. Јер хоће да себе уздигне изнад Бога. Човек је затворио врата Раја, али Бог својим оваплоћењем их поново отвара, да ми сами бирамо хоћемо ли их држати отворена или ћемо их сами затварати. А све ово нам открива да ли ми размишљамо о вечности, што је све чинила мајка нашег Светитеља, Светог Саве. Имала је разлога да се горди, да буде саможива јер је била жена владара. Али је све она гледала у свом животу као служење. У Цркви се све гледа кроз служење, колико служиш другоме толико стављаш себе на степенике Царства Божијег, а ако не служиш ниси још почео да се пењеш на степенице које воде у Царство Небеско, како каже један Свети Отац. Она је сву себе припремала за Царство небеско, али својим припремањем спремала је и своју децу. Она је светиљку коју је Бог запалио у њој чувала и пренела на своју децу. Свако од нас има ову свећу у себи, коју ми треба да чувамо од зла и греха, као што чувамо пламен свеће од ветра, а нарочито од самих себе. Зато се и каже да је живот на земљи непрестано спрема за живот вечни, чему нас учи и данашње Јеванђеље и Света Анастасија. Свети Оци зато кажу да живећи на земљи мислимо о небу. Онај човек који овако живи, за његову душу преподобни Јустин Ћелијски каже да се његова душа онебесили. А душа која није осетила Христа у себи, та душа полуди, кажу Свети Оци. Све што не уђе у Христа неће бити спасено. Већ сада у нама почиње или рај или пакао. Ми се опредељујемо, али смо ми већ опредељени јер смо крштени и постали хришћани. Али је сада битно да останемо у вери, јер ма колико добро семе засејали, ако је поред корова пропашће, ако се не одржава. Воће ако се не орезује подивља, тако је и са људском душо, ако није са Богом подивља. Опадне му вера. На самом крају епископ је нагласио да се Света Анастасија украсила свим овим врлинама и живела је да би се причешћивала живим Хлебом који са неба силази. Имала је она искушења и невоља, али је она била у Христу и са Христом. Одвоји ли се човек од Христа тада он пропада. Преосвећени је позвао да се помолимо сви, и очеви и мајке, да нам Света Анастасија да снаге и моћи да васпитавамо своју децу у духу Цркве у духу вере. По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, после чега је након отпуста литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска
  2. У четвртак, 4. јула 2019. године, када црква прославља Светог мученика Јулијана Тарсијског и Преподобну Анастасију Српску, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Калудри. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће верног народа. Речима архипастирске поуке сабранима се обратио владика Јоаникије честитајући празник Преподобне Анастасије Српске. Освештан је и преломљен славски колач поводом имендана мати Анастасије, игуманије манастира Калудра. Извор: Српска Православна Црква
  3. Логос

    Преподобна Марија Египћанка

    Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу". После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша. За време празника Воздвиженија животворног крста Господњег, када су сви кренули ка Цркви, хтеде и она ући у Цркву, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва, одлучила је да умеша у светину и да заједно са осталима буде унесена у храм; међутим, опет је само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала назад. Још неколико пута је безуспешно покушавала да уђе у храм, па увидевши да јој се не да, она поче ронити сузе, силно се кајући. И угледавши икону (или кип) пресвете Богородице у двориштву цркве, она јој се у великом страху поче молити за опроштај грехова, обећавајући да ће напустити свет (односно постати аскета). Затим још једном покуша ући у Цркву, и овај пут уђе без и најмање сметње. Пошто целива часни крст, она се врати икони Богородице да јој захвали, но у том чу глас: „ако пређеш Јордан, наћићеш прави мир!" Она одмах крену за манастир светог Јована на обали реке Јордан, где се причести. Следећег јутра, пређе реку и повуче се у арабијску пустињу да тамо проведе остатак живота. Са собом понесе само три векне хлеба, а након што их је појела, хранила се само оним што је могла наћи у пустињи, углавном дивљим растињем. Тако је проживела у пустињи 47 година, у молитви и борби са искушењима и страсним помислима. Отприлике годину дана пред смрт, испричала је свој живот монаху Зосиму Палестинском (могуће из манастира светог Јована, у ком се причестила) који се беше повукао у пустињу ради поста. Када ју је неочекивано срео у пустињи, она беше потпуно нага, суха и скоро непрепознатљива као људско биће. Испрва, она се уплаши, а затим га ослови по имену и затражи му огртач да се покрије да би му испричала свој живот. Касније, док се молила, Зосим је виде да стоји изнад површине земље. Пре но што су се растали, она га замоли да јој идуће године за велики четвртак донесе причешће на обалу Јордана. Када Зосима идуће године дође с причешћем, виде је где прелази реку ходајући по води као по суху. Након што ју је причестио, она га замоли да следећег Васкрса дође на исто место где су се прво срели. Зосима је следеће године путовао 20 дана од свог манастира до тог места, на коме је пронађе мртву, и више главе на песку написано: „Погреби, ава Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу божествених тајни". Из овога написа Зосима дозна да је она прошле године оне исте ноћи после прићешћа умрла на удаљеном месту, до кога је он морао путовати 20 дана и да је њено тело није иструлило. Зосима сахрани њено тело уз помоћ лава, који се ту затече. Када се врати у манастир исприча братији повест њенога живота и чудеса која је лично видео. Житије Марије Египћанке је преношено усменом предајом, све док га није записао патријарх Софроније Јерусалимски (634-644). Света Марија Египћанка се у Православној Цркви слави 1. априла, а спомиње се и пете недеље Часног Поста. Капела посвећена Марији Египатској се налази у Цркви светог гроба у Јерусалиму. Извор: Српска Православна Црква
  4. У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота. Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога. Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима. Пут моштију преподобне Параскеве Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом. Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм. Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим. Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар) Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен: Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених, и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму) Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Свјетилен) У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама: Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне) Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Кондак) Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину. катихета Бранислав Илић
  5. Поводом празника преподобне и богоносне мајке наше Параскеве, у целости доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Преподобна Параскева – подвижница достојна похвале". Аутор текста поред житија преподобне наглашава богослужбено величање ове угоднице Божје, која је својим благословеним подвигом подражавала Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег и свакоме од нас постала пример врлинског хришћанског живота. У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота. Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога. Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима. Пут моштију преподобне Параскеве Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом. Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм. Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим. Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар) Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен: Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених, и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму) Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Свјетилен) У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама: Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне) Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Кондак) Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину. катихета Бранислав Илић View full Странице
  6. Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо видео запис са литургијског сабрања које је служено на темељима будућег храма преподобне и богоносне мајке наше Ангелине, деспотице српске. View full Странице
  7. Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости! Свети изданци владарске породице Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори Прилог Радија Светигора Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  9. Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.
  10. Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости! Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. View full Странице
  11. Разлог за ову посету било је доношење честице моштију Преподобне мати Ангелине у Лавру Светог Александра Невског, као и успостављање тешње сарадње међу двеју Цркава и двају народа. По самом доласку у Петрогрд, госте је поздравио епископ кронштатски Назарије, викар Митрополита петроградског и намесника Лавре Светог Александра Невског Варсануфија. После поздрава, делегација је посетила Лавру и једно од најпознатијих гробаља у саставу Лавре, где су заупокојену химну отпевали и великом Достојевском. Други дан свога боравка, 8. јуна, делегација је посетила малени градић Кингисеп, где су посетили манастир у ком се гради први храм у Русији посвећен Светом кнезу Лазару косовском. Ту су дочекани од архимандрита Гурија Кузмина, мисионара и чувара православља у некада обезбоженом Кингисепу. Он је први, посетивши Србију и осетивши велику љубав међу двама народима, решио да у првом манастиру који се зида у овој области Русије један од храмова посвети српском светитељу. Ту су, после молебна и доскологије, домаћини понудили делегацији и ручак, после ког је делегација наставила пут и посетила Светоспаски скит Лавре Светог Александра Невског, који се налази недалеко од градића Кингисепа. У суботу, 9. јуна, чланови делегације су посетили Царско село, предграђе Петрограда, у ком су живели цар и чланови царске породице, а у ком је своје дане проводила и породица Светог Николаја Романова. После посете цркви посвећеној Пресветој Богородици и њеној икони „Знаменаја“, у којој су певале и царске кнегиње, делегација је посетила и сам дворац, где се уверила у лепоту здања и упознала са историјом царске лозе Романових. После посете Крстовоздвиженској цркви, која је подигнута из пепела на месту где су пре обнове бољшевици подигли споменик Лењину, делегација је посетила и цркву Светоспасопреображењског храма, у којој се најчешће молила војска и сам Свети цар Николај. Након посете велелепним здањима Царског села, делегација је у Лаври присуствовала празничном бденију уочи празника Свих светих у руској земљи просијавших, и посетила епископа Назарија те уручила пригодне поклоне. У недељу, 10. јуна, Свету Литургију су у Саборној цркви Лавре служили епископи Назарије и Василије, уз саслужење свештенства Лавре и свештенослужитеља – чланова делегације. Пред сам крај Свете Литургије, предивни дар – икону са честицом моштију преподобне Ангелине српске – епископ Василије је предао Владици Назарију. Великом броју окупљених верника обратио се Сремски владика речима: „Многе старине повезују наша два братска народа и оне су толико дубоке да се не могу измерити временским оквирима, већ крећу од искони и трајаће до у вечност, до сусрета са Христом ... Мајка Ангелина заправо овим својим доласком први пут посећује Русију и на тај начин, ево после више од пет векова, узвраћа на подршку и љубав коју је руски народ у лику царева Ивана (Грозног) и Василија помогао преподобној у своје време како материјално, тако и богослужбеним књигама и сасудима. Зато овај сусрет јесте благодатни дар неба земљи и привременог вечноме...“ Владика Назарије је заблагодарио на овом предивном поклону, те се после тога сабраним верницима, на позив Владике, обратио и др Милета Радојевић, истакавши да је овај сусрет историјски и да треба неговати везе између наших народа које везују иста крв, вера и историјско утемељење. Народ је након одслуженог молебна прилазио да целива икону преподобне мајке Ангелине и да се орадости овим даром који је стигао из братске Србије. У понедељак, 11. јуна, делегација је посетила Светојовановски ставропигијални манастир на Карповки у Петрограду, где почивају мошти Светог праведног Јована Кронштатског и присуствовала молебну код раке преподобног. Уверивши се у љубав руског народа према овом дивном светитељу, наставили смо пут капеле Свете преподобне Ксеније Петроградске, на Смоленском православном гробљу. Уз лагану тишину испуњену молитвом и прозабама, сви присутни су се могли уверити каква је вера код људи овога града. У поподневним сатима делегацију је, у Смољној палати, у којој се налази седиште градске управе – Губернаторство, примио г. Говорунов, заменик градоначелника, који је истакао важност сусретања и размене међу православним народима. Договорени су и конкретни програми и планови да се односи продубе и учине још садржајнијим. После посете овим великим светињама и градској управи, делегација је посетила и Казанску цркву, као и Исакијевски катедрални храм у коме је присуствовала и престоном празничном бденију. Последњег дана, у уторак 12. јуна, део делегације је посетио Ермитаж, чувени музеј уметности у Петрограду, док је други део посетио Новодјевичиј манастир у ком заседа Свети Архијерејски Синод РПЦ када одржава седнице у северној престоници Русије. Уверивши се у братску љубав, осведочивши се у рађање вере у Русији, сви чланови делегације су се вратили оснажени и окрепљени, радујући се што Господ чини чуда и „пустињу“ чини плодном земљом, која доноси многи род у земљи руској. протопрезвитер Јован Милановић Извор: Српска Православна Црква
  12. -Делегација из Србије у Русији, 7 – 13. јуна 2018. године- У периоду од 7. до 13. јуна 2018.г. црквено-државна делегација предвођена епископом сремским Василијем и г. Милетом Радојевићем, директором Канцеларије за вере при Влади Републике Србије, и члановима делегације: архимандритом Доситејем Миљковим, игуманом ман. Гргетека на Фрушкој гори, протојерејем Недељком Васиљевићем, секретаром ЕУО Епархије банатске, протојерејем Јованом Милановићем, професором Карловачке богословије и парохом Саборне цркве, као и професорима Београдског универзитета: др Миленком Џелетовићем, др Бојаном Димитријевићем, као и Миодрагом Бранковићем и преводиоцем гђом Наталијом Матијевић, посетила је Митрополију петроградску и Светоалександро-невску лавру. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Разлог за ову посету било је доношење честице моштију Преподобне мати Ангелине у Лавру Светог Александра Невског, као и успостављање тешње сарадње међу двеју Цркава и двају народа. По самом доласку у Петрогрд, госте је поздравио епископ кронштатски Назарије, викар Митрополита петроградског и намесника Лавре Светог Александра Невског Варсануфија. После поздрава, делегација је посетила Лавру и једно од најпознатијих гробаља у саставу Лавре, где су заупокојену химну отпевали и великом Достојевском. Други дан свога боравка, 8. јуна, делегација је посетила малени градић Кингисеп, где су посетили манастир у ком се гради први храм у Русији посвећен Светом кнезу Лазару косовском. Ту су дочекани од архимандрита Гурија Кузмина, мисионара и чувара православља у некада обезбоженом Кингисепу. Он је први, посетивши Србију и осетивши велику љубав међу двама народима, решио да у првом манастиру који се зида у овој области Русије један од храмова посвети српском светитељу. Ту су, после молебна и доскологије, домаћини понудили делегацији и ручак, после ког је делегација наставила пут и посетила Светоспаски скит Лавре Светог Александра Невског, који се налази недалеко од градића Кингисепа. У суботу, 9. јуна, чланови делегације су посетили Царско село, предграђе Петрограда, у ком су живели цар и чланови царске породице, а у ком је своје дане проводила и породица Светог Николаја Романова. После посете цркви посвећеној Пресветој Богородици и њеној икони „Знаменаја“, у којој су певале и царске кнегиње, делегација је посетила и сам дворац, где се уверила у лепоту здања и упознала са историјом царске лозе Романових. После посете Крстовоздвиженској цркви, која је подигнута из пепела на месту где су пре обнове бољшевици подигли споменик Лењину, делегација је посетила и цркву Светоспасопреображењског храма, у којој се најчешће молила војска и сам Свети цар Николај. Након посете велелепним здањима Царског села, делегација је у Лаври присуствовала празничном бденију уочи празника Свих светих у руској земљи просијавших, и посетила епископа Назарија те уручила пригодне поклоне. У недељу, 10. јуна, Свету Литургију су у Саборној цркви Лавре служили епископи Назарије и Василије, уз саслужење свештенства Лавре и свештенослужитеља – чланова делегације. Пред сам крај Свете Литургије, предивни дар – икону са честицом моштију преподобне Ангелине српске – епископ Василије је предао Владици Назарију. Великом броју окупљених верника обратио се Сремски владика речима: „Многе старине повезују наша два братска народа и оне су толико дубоке да се не могу измерити временским оквирима, већ крећу од искони и трајаће до у вечност, до сусрета са Христом ... Мајка Ангелина заправо овим својим доласком први пут посећује Русију и на тај начин, ево после више од пет векова, узвраћа на подршку и љубав коју је руски народ у лику царева Ивана (Грозног) и Василија помогао преподобној у своје време како материјално, тако и богослужбеним књигама и сасудима. Зато овај сусрет јесте благодатни дар неба земљи и привременог вечноме...“ Владика Назарије је заблагодарио на овом предивном поклону, те се после тога сабраним верницима, на позив Владике, обратио и др Милета Радојевић, истакавши да је овај сусрет историјски и да треба неговати везе између наших народа које везују иста крв, вера и историјско утемељење. Народ је након одслуженог молебна прилазио да целива икону преподобне мајке Ангелине и да се орадости овим даром који је стигао из братске Србије. У понедељак, 11. јуна, делегација је посетила Светојовановски ставропигијални манастир на Карповки у Петрограду, где почивају мошти Светог праведног Јована Кронштатског и присуствовала молебну код раке преподобног. Уверивши се у љубав руског народа према овом дивном светитељу, наставили смо пут капеле Свете преподобне Ксеније Петроградске, на Смоленском православном гробљу. Уз лагану тишину испуњену молитвом и прозабама, сви присутни су се могли уверити каква је вера код људи овога града. У поподневним сатима делегацију је, у Смољној палати, у којој се налази седиште градске управе – Губернаторство, примио г. Говорунов, заменик градоначелника, који је истакао важност сусретања и размене међу православним народима. Договорени су и конкретни програми и планови да се односи продубе и учине још садржајнијим. После посете овим великим светињама и градској управи, делегација је посетила и Казанску цркву, као и Исакијевски катедрални храм у коме је присуствовала и престоном празничном бденију. Последњег дана, у уторак 12. јуна, део делегације је посетио Ермитаж, чувени музеј уметности у Петрограду, док је други део посетио Новодјевичиј манастир у ком заседа Свети Архијерејски Синод РПЦ када одржава седнице у северној престоници Русије. Уверивши се у братску љубав, осведочивши се у рађање вере у Русији, сви чланови делегације су се вратили оснажени и окрепљени, радујући се што Господ чини чуда и „пустињу“ чини плодном земљом, која доноси многи род у земљи руској. протопрезвитер Јован Милановић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Преподобна Пелагија Покајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана, у којој проповедаше епископ Нон, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени, да се она на једанпут згади на саму себе, устраши Бога, покаја за све нечисте грехе своје, и припаде св. Нону с молбом, да је крсти. „Смилуј се мени, грешној, оче свети, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња, амбис пропасти, мрежа и оруђе ђаволско." Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа, ђакониса те цркве, која је по том, као њена духовна мати, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство, грехом сабрано, она остави сиромашним људима, и тајно оде у Јерусалим, где се под мушким именом, као монах Пелагије, затвори у једну келију на Јелеонској Гори, и ту отпочне тешки подвиг поста, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу, али када је поново посети после неколико дана, нађе тело њено мртво, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога, опрости се греха, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег. Тропар (глас 8): У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Пелагијо, радује се дух твој. Преподобна Таиса Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се реши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима она се упути у један девојачки манастир, према упутству св. Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети св. Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости, други ученик св. Антонија, у визији виде у рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год. Света мученица Пелагија Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. По том се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена, пише св. Златоуст, била је средством не природног пада него заповести Божје", па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега." С В Е Т И Ј А К О В Т у м а н с к и Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској. Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св, владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио мошти св. Јакова Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Као једном доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није лезао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и др. У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жћестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.
  14. JESSY

    Преподобна Макрина

    Способна, девојчица успеваше брзо у учењу, и стално јој беху у устима речи књижне, и молитвено појање у свако доба дана: када устаје из постеље, када се прихвата ма ког посла, када седа за трпезу и када устаје; подне и вечер она не пропушташе без псалмопојања, и пред спавање увек обављаше молитве одређене за то. Поред тога мати је учаше ручним радовима, својственим девојкама, и не дозвољаваше јој да проводи време у нераду и дечјим играма, него се стално бавила или читањем књига или ручним радом. Када девојчица наврши дванаест година, она се толико пролепша, да јој по лепоти не беше равне; чак ни уметници живописци не беху у стању да достојно изобразе лепоту њенога лица. Због тога многи богаташи и знатни људи узнемираваху њенога оца, јер је сваки желео да њоме ожени свога сина. А Макринин отац, као благоразуман човек, изабра међу свима једнога младића који је све друге превазилазио не само пореклом него и памећу и добром нарави. За њега он обручи прекрасну кћер своју Макрину, али свадбу одложи док девојчица не одрасте и постане пунолетна. Младић заручник се успешно бављаше изучавањем наука, очекујући свадбу. Али Бог који све мудро устројава, по промислу Свом пресече његов временски живот и пренесе га у живот бесмртни. Тада блажена девица Макрина, која у младим годинама својим имађаше разум старице, тврдо реши да се ни за кога другог не удаје, него да девство своје чува у чистоти до краја живота. А када многи просци стадоше тражити Макрину, њени родитељи и сродници саветоваху јој да ступи у брак. Но она као нека старица одговараше им паметно и разборито: Није лепо да девојка, обручена једном веренику, иде за другога, јер је безаконо нарушити једном извршено обручење; по природном закону супружанство треба да буде једно као што је једно рођење и једна смрт. А вереник мој кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је он жив Богу, и није умро него је само отпутовао далеко у другу земљу до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга, када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност. Тако одговараше благоразумна девица Макрина свакоме који јој говораше о браку и саветоваше да се уда, и чуваше себе у беспрекорном девству. Она стално живљаше код своје мајке као код будног стражара живота свог, и служаше јој усрдно са смирењем, не стидећи се и оних послова које обављаху робиње, него све рађаше заједно са њима као да је и сама робиња. Нарочито пак када јој отац отиде ка Господу она постаде својој обудовелој матери неодступна служавка, и утешитељка у свима њеним невољама и тугама, и мудра водитељка целе куће. Као најстарија, она осталој браћи и сестрама својим бејаше учитељица и наставница, као друга мајка, а нарочито најмлађем брату Петру који се роди у време очева умирања; јер када се он јави на свет из утробе материне, отац оде из света. Овог најмлађег брата сама света Макрина научи књизи, свакој благоразумности, доброј нарави и целомудреном животу, те он потом постаде светитељ, не најмањи међу угодницима Божјим. Када блажена Емелија зађе у дубоку старост, она изнеможе телом и приближи се к блаженој кончини својој, к њој дође најмлађи њен син Петар, који добро напредоваше у богоугодном животу, и заједно са светом Макрином служаше матери у болести њеној. При самом пак разлучењу њеном од тела, са обадве стране њене самртничке постеље сеђаху њена чеда, Макрина и Петар, и спомињаху поименце осталу браћу и сестре, а она им свима остављаше свој матерински благослов као ризницу. Затим, положивши једну руку на Макрину а другу на Петра, она обраћајући се Господу рече: "Теби, Господе, дајем првину и десетак од плода утробе моје: првина - то је ова прворођена кћи, а десетак - овај најмлађи син! Јер си Ти у Старом Завету наредио да се Теби приноси првина и десетак од плодова: стога нека ови буду на жртву благопријатну Теби, и нека на њих сиђе светиња Твоја!" Рекавши то, она предаде свету душу своју у руке Божје. И деца чесно погребоше своју матер, положивши тело њено у гроб оца свога, крај моштију мужа њена, јер она тако нареди пред смрт своју. После тога након извесног времена свети Василије Велики би постављен за архиепископа Кесарије Кападокијске, и свог брата Григорија, званог Ниски, постави за презвитера, а такође доведе к себи и другог брата, Петра, и причисли га црквеном клиру. А о осталим чудесима њеним исти свети Григорије каже ово: "Многе друге ствари које чух од монахиња што су живеле са њом и добро знале сва дела њена, ја нисам записао у овој повести, јер многи људи верују само оним делима која сами могу чинити, а делима која превазилазе њихове силе не верују него их сматрају за лажна. Стога нећу причати о томе како се у време глади не смањиваху пшеница коју она својим рукама даваше потребитима, и хлеб гладнима; и о другим не малим чудесима њеним: брзом исцељивању од болести, изгнању ђавола, пророчкој прозорљивости, предсказивању будућности. Иако је све то тачно и истинито, ипак ћу преко тога прећи ћутке, да не бих био крив за грех неверја слабих људи, који будући телесни, не знају како Бог по мери вере раздељује своје даре: онима који имају малу веру даје и мање дарове, а онима који имају већу веру даје веће дарове". Ми пак, верујући у свемогућу силу Божју, славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин. Вера |
  15. Света Макрина се роди у Кападокији за царовања Константина Великог. Родитељи јој беху Василије и Емелија; она им беше прво дете, и најстарија сестра Василија Великог, Григорија Ниског и остале браће и сестара. Ови честити родитељи имађаху десеторо деце: четири сина и шест кћери. Овој првој кћери пре рођења би дато име Текла, по Божјем откровењу њеној матери у сну; јер баш пред само рођење њено мати њена заспа и виде себе како носи у рукама још нерођено дете; и приступи јој неки светао и честан човек, умиљато погледа на дете и трипут је назва Теклом, дајући тиме на знање да ће та девојчица бити подражатељка целомудреног живота свете првомученице Текле и добровољна мучевица без крви. Пробудивши се после тог виђења, Емелија одмах роди ову девојчицу и надену јој име Текла. Али домаћи и сродници вишс вољаху да јој се да име Макрина, по имену њене бабе са очеве стране, свете Макрине, која у време цара Максимијана Галерија претрпе гоњење за Христа заједно са својим мужем и седам година скиташе се по пустињама, трпећи крајњу оскудицу, док не престаде гоњење. И тако, новорођеној девојчици беше име: Текла по откривењу, Макрина по назвању. И то не узалуд, јер она потом би наследница богоугодног живота обеју ових угодница Божјих, пошто као и оне имађаше она у срцу свом пламену љубав к Богу. Међутим код људи преовлада навика да је зову Макрином, те неки и не знађаху њено прво име, и сви је називаху другим именом. Верује се да је под оба ова имена записана на небу у књизи живота ова невеста Христова. Када детенце би одојено и порасте толико да се могло учити, мати је стаде васпитавати и учити књизи, почињући не са незнабожачким баснама (као што су то обично радиле друге мајке) и песничким стиховима, у којима је било много штошта недостојно чистог девојачког слуха, него она одабираше из књиге Премудрости Соломонове и из Псалама Давидових и из осталих књига Светога Писма погодне стихове, који садрже у себи или молитве или славословља Божја или добра наравоучења. Способна, девојчица успеваше брзо у учењу, и стално јој беху у устима речи књижне, и молитвено појање у свако доба дана: када устаје из постеље, када се прихвата ма ког посла, када седа за трпезу и када устаје; подне и вечер она не пропушташе без псалмопојања, и пред спавање увек обављаше молитве одређене за то. Поред тога мати је учаше ручним радовима, својственим девојкама, и не дозвољаваше јој да проводи време у нераду и дечјим играма, него се стално бавила или читањем књига или ручним радом. Када девојчица наврши дванаест година, она се толико пролепша, да јој по лепоти не беше равне; чак ни уметници живописци не беху у стању да достојно изобразе лепоту њенога лица. Због тога многи богаташи и знатни људи узнемираваху њенога оца, јер је сваки желео да њоме ожени свога сина. А Макринин отац, као благоразуман човек, изабра међу свима једнога младића који је све друге превазилазио не само пореклом него и памећу и добром нарави. За њега он обручи прекрасну кћер своју Макрину, али свадбу одложи док девојчица не одрасте и постане пунолетна. Младић заручник се успешно бављаше изучавањем наука, очекујући свадбу. Али Бог који све мудро устројава, по промислу Свом пресече његов временски живот и пренесе га у живот бесмртни. Тада блажена девица Макрина, која у младим годинама својим имађаше разум старице, тврдо реши да се ни за кога другог не удаје, него да девство своје чува у чистоти до краја живота. А када многи просци стадоше тражити Макрину, њени родитељи и сродници саветоваху јој да ступи у брак. Но она као нека старица одговараше им паметно и разборито: Није лепо да девојка, обручена једном веренику, иде за другога, јер је безаконо нарушити једном извршено обручење; по природном закону супружанство треба да буде једно као што је једно рођење и једна смрт. А вереник мој кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је он жив Богу, и није умро него је само отпутовао далеко у другу земљу до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга, када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност. Тако одговараше благоразумна девица Макрина свакоме који јој говораше о браку и саветоваше да се уда, и чуваше себе у беспрекорном девству. Она стално живљаше код своје мајке као код будног стражара живота свог, и служаше јој усрдно са смирењем, не стидећи се и оних послова које обављаху робиње, него све рађаше заједно са њима као да је и сама робиња. Нарочито пак када јој отац отиде ка Господу она постаде својој обудовелој матери неодступна служавка, и утешитељка у свима њеним невољама и тугама, и мудра водитељка целе куће. Као најстарија, она осталој браћи и сестрама својим бејаше учитељица и наставница, као друга мајка, а нарочито најмлађем брату Петру који се роди у време очева умирања; јер када се он јави на свет из утробе материне, отац оде из света. Овог најмлађег брата сама света Макрина научи књизи, свакој благоразумности, доброј нарави и целомудреном животу, те он потом постаде светитељ, не најмањи међу угодницима Божјим. Када блажена Емелија зађе у дубоку старост, она изнеможе телом и приближи се к блаженој кончини својој, к њој дође најмлађи њен син Петар, који добро напредоваше у богоугодном животу, и заједно са светом Макрином служаше матери у болести њеној. При самом пак разлучењу њеном од тела, са обадве стране њене самртничке постеље сеђаху њена чеда, Макрина и Петар, и спомињаху поименце осталу браћу и сестре, а она им свима остављаше свој матерински благослов као ризницу. Затим, положивши једну руку на Макрину а другу на Петра, она обраћајући се Господу рече: "Теби, Господе, дајем првину и десетак од плода утробе моје: првина - то је ова прворођена кћи, а десетак - овај најмлађи син! Јер си Ти у Старом Завету наредио да се Теби приноси првина и десетак од плодова: стога нека ови буду на жртву благопријатну Теби, и нека на њих сиђе светиња Твоја!" Рекавши то, она предаде свету душу своју у руке Божје. И деца чесно погребоше своју матер, положивши тело њено у гроб оца свога, крај моштију мужа њена, јер она тако нареди пред смрт своју. После тога након извесног времена свети Василије Велики би постављен за архиепископа Кесарије Кападокијске, и свог брата Григорија, званог Ниски, постави за презвитера, а такође доведе к себи и другог брата, Петра, и причисли га црквеном клиру. А о осталим чудесима њеним исти свети Григорије каже ово: "Многе друге ствари које чух од монахиња што су живеле са њом и добро знале сва дела њена, ја нисам записао у овој повести, јер многи људи верују само оним делима која сами могу чинити, а делима која превазилазе њихове силе не верују него их сматрају за лажна. Стога нећу причати о томе како се у време глади не смањиваху пшеница коју она својим рукама даваше потребитима, и хлеб гладнима; и о другим не малим чудесима њеним: брзом исцељивању од болести, изгнању ђавола, пророчкој прозорљивости, предсказивању будућности. Иако је све то тачно и истинито, ипак ћу преко тога прећи ћутке, да не бих био крив за грех неверја слабих људи, који будући телесни, не знају како Бог по мери вере раздељује своје даре: онима који имају малу веру даје и мање дарове, а онима који имају већу веру даје веће дарове". Ми пак, верујући у свемогућу силу Божју, славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин. Вера | View full Странице
  16. Тамо јој се јави свети Георгије и обавести је о скором турском нападу. Софија је испричала о јављању становницима свога села. Народ је успео да се сакрије и избегне опасност. Једном приликом брод са мештанима, који су пловили из Софије у Грчку, само што није настрадао. Света, угледавши у морским таласима Богородицу и анђеле, замолила је да она потоне, а да се мештани спасу. Међутим, Богородица их је све спасила. Капетан брода, нашавши се у неверици од чуда, рече: „Међу нама је светац.“ Људи су одговорили: „Софија“. Богородица је привела светитељку у Свој манастир Рођења Пресвете Богородице у Клисури, у Касторији, где је Софија провела у аскези скоро пола века. Овде је срела благочестивог јеромонаха Георгија са Свете Горе, који ју је припремио за монашки живот. Светитељка је и у свету живела као монахиња, носећи црну одећу удовице и аскете, седела око огњишта, мазала лице пепелом да би сакрила своју лепоту. Већину времена је проводила у осами, само са Богом, иако је манастир остајао без монаха. Трпела је љуте зиме, када се температура спуштала и до -15 степени и велику влажност тих простора. Када су јој предлагали да запали ватру, она је узвраћала дугим развученим „Не!“ које до дан-данас одјекује у ушима оних који су га чули. Светитељка је ишла боса, одећа је подсећала на дроњке и била је потпуно неприкладна за то поднебље. Поклањали су јој нову одећу, али је она није носила. Давала је онима којима је била потребна. Спавала је света на слами, стављајући оштро камење испод себе. Није се никада купала, нити чешљала. Власи су јој од тога постале врло грубе. Када је једном била принуђена да их склони са лица како би видела, морала је да сече власи маказама за шишање оваца. Али, без обзира на све, коса јој је блаухала. Јела је најскромнију храну. Обично се састојала од свега што се могло наћи у окружењу: печурке,маховина, коров, папрат, лишће са дрвећа, убуђали слани парадајз. Суботом и недељом је сипала у тањир по кашику маслиновог уља. Други дан би отварала рибље конзерве и јела их је тек након што се нахвата плесан. Хранила се из рђаве бакарне чиније, и никако није страдала од тога. Када ју је околина укоравала за такве крајности, она би одговарала: „Учим своју плот.“ Иако је према себи била тако строга, према другима је била невероватно добра и блага. Од новца који би добијала, није задржавала ни једну драхму за себе. Све је делила онима у нужди. Мештанке, потоње старице манастира у Клисури, иако су говориле на грчком и влашком језику и нису разумеле понтијски језик, много су волеле Софијино друштво. Софија је усмеравала неудате, одлутале девојке. Бринула се о томе да се удају. Давала је новац у мираз, прилоге за њих и призивала Мајку Божију у заштиту. „Богородица вас неће оставити“-говорила је светитељка. Преподобна Софија никада никог није љутила и жалостила. Ако би осетила да човека гризе нека мука, пролазила је поред и рекавши неколико речи, удаљила би се. Људи су је пратили,иако нису разумели ни речи. Светитељка их је тешила, давала савете, јачала Божанственом благодаћу. Народ је одлазио препорођен. Светитељка је често понављала: „Долазе Богородици црни, одлазе бели.“ Од јереја, монаха и мирјана чула је за многа искушења. Никада никоме није судила. Говорила би: „Праштајте, јер је и Бог вама опростио.“ Волела је животиње. Једна медведица из шуме, долазила је код свете и јела из руку, након чега би се, полизавши њене руке и ноге, враћала у шуму. Остављала је света на прозору мрве хлеба за птице. Док се светица молила, птице би кружиле и цвркутале. Све је изгледало као у рају пре греховног пада. Светици се јавила Богородица са светитељима. Једном се озбиљно разболела. Имала је упалу слепог црева или брух...тако да ју је од болова преламало на пола. Али се није обраћала лекарима, говорила је: „Доћи ће Богородица и однети бол.“ Приносила је на рану фитиљ од кандила. Рана би се загнојила и ширио се непријатам запах. Онда јој се јавила Пресвета Богородица, архангел Гаврило и свети Георгије. „Сада ћемо те сећи“-обратио се архангел. Светица узврати: „Грешна сам. Дозволите прво да се исповедим и причестим, а онда сеците.“ „Оперисаћемо те“-рекао је архангел. Тако се и догодило. Софија је оздравила и често је, нестидећи се, подизала блузу и хаљину да покаже ожиљак који је сам од себе зарастао. Упокојила се Софија 6.маја 1974. Године. Мошти су обретене 1982.године и много дана су благоухале на босиљак. Често се света понашала врло чудно, како не би стварала славу међу људима. Као резултат, многи је нису разумели и сматрали је лудом. Током читавог свог живота светитељка је била позната само у Клисури и суседној Птолемеди. Није била позната црквеним круговима који су често преузносили своје добротворе. Но, после смрти светитељке, многи људи су, слушајући приче о чудима, саветима и помоћи коју је пружала, схватили какво су благо имали поред себе и одали јој достојно поштовање. Прости људи су причали надлежном епископу о многобројним чудесним исцељењима које је чинила светитељка како за живота, тако и после своје преподобне кончине. Чуло се и о томе колико често је пружала духовну подржку. Прошле године Црква ју је укључила у своју хагиологију, а 1. јула ове године у Касторији, Васељенски Патријарх званично ју је прибројао лику светих. Христа ради јуродиви су се први пут појавили у Византијској епохи. То су људи који су после дугог аскетског живота и по Божијем надахнућу претварају лудима, „подсмевајући се свету.“ Свети Симеон, Христа ради јуродиви (VI век), говорио је свом саборцу светом Јовану, када му је овај причао о опасностима којима се Симеон излаже: „Не бој се брате Јоване, не поступам тако по својој вољи, већ по Божијем допуштењу.“ Један од разлога због ког светитељи бирају овакав начин живота је покушај да се избегне човекоугађање и да се упадне у гордост. Како је речено у житију светог Симеона, „молитва његова била је само о томе да се подвиг његов не открије до дана одласка његовог. Да избегне славе људске јер рађа у човеку гордост и наду у себе самог која је погубила чак и анђеле небеске“. И Бог га је чуо. „Иако је Симеон учинио многа чудеса, и многи знаци су били јављени, подвиг светог је остао скривен од људи“-наставља његов биограф. Други разлог је избегавање односа са светским властима и одбацивање друштвених конвенција којима су били везани хришћани после успостављања Православља у Римској империји. Трудили су се да подражавају верницима првих векова Хришћанства, сматрајући се „лудима Христа ради“, постајући „срамота за свет, анђеле и људе“, као апостол Павле. Подражавали су мученицима и желили су да сведоче својим животима о пролазности друштва и о томе да је истинска домовина хришћана на небесима. Зато су и чинили скандалозне поступке, нарушавајући јавни и црквени ред, јавно реметили формалну етику, изазивајући недоумице и гнев код многих, због чега су бијени, понижавани и одбацивани од стране друштва. Многи су, ипак, препознали у њиховом безумљу светост и приближавајући им се, дивили се њиховом равноанђеоском животу, приступајући Божанској благодати коју јуродиви имају на претек. Захваљујући свом чудном понашању Христа ради јуродиви помажу ближњима својим учењима и чудима, разобличавају сагрешења. Исправљају и увек моле ближње да не говоре о њима, како се њихова светост не би открила. Као правило, црквене власти не примећују, чак презиру јуродиве. Ипак, уз њих увек се појављује и представник Цркве, коме се они откривају и помоћу којег чувају везу са окомљеном на њих Црквом. На крају живота Бог их прославља необичним знацима. Људи који су добили од њих помоћ, причају о њој, што резултира тиме да их Црква поштује као свете. У много чему Христа ради јуродиви подсећају на пророке Старог Завета. Они живе у великом уздржању и аскези, негативно се односе према богатима и лицима на високим положајима. Неки од светитеља се чак телесно кажњавају. Њих покреће друга власт, не светска, већ Божанска. Чувају пророчки дар и после Христовог доласка. Истински Христа ради јуродивих је мало. Осим светог Симеона, у византијском периоду били су познати света Исидора из Тавенског манастира, преподобни Теодор, Павле Коринтски, Тома Антиохијски, Марко Коњаник, Андреј Константинопољски, Сава Ватопедски. Многи, не по вољи Божијој, а по својим егоистичним разлозима подражавају чудно понашање јуродивих. Трулски Сабор 692.године је осудио „лицемерно побеснеле“ и „оне који су такво понашање услед својих негативних особина преузели на себе“. Међутим,жеља неких људи да подражавају јуродивима како би задобили славу, сведочи о друштву које поштује чак и оне који живе далеко од њега. Ипак, крајности су више разумљиве руском менталитету него грчком. Због тога се Христа ради јуродиви са својим нестандардним понашањем највише јављају у Русији. Тарковски је писао, да су ти људи већ својим спољашњим изгледом, тиме што су били слични бескућницима и сиромашнима привлачили пажњу „нормалних“ људи. Привлачили су и својим пророчанствима, искупитељским жртвама и чудима, налазећи се иза границе реалног света. Само уметност још носи у себи трагове тог натприродног света. И у време Тарковског у Русији су постојали јуродиви који нису били нашироко познати због жестоке совјетске цензуре. Постоје и грчки свеци код којих су се често појављивали признаци јуродства, у жељи да се избегну похвале друштва и људска слава. Међутим, они се нису понашали јуродиво. Међу њима може се чути за светог Арсенија Кападокијског (+1924), свету Софију, неке светогорске монахе XX века, попут Геогрија Отшелника, Костаса Кавиота, старца Јакова из Новог Скита (+1982), старца Тимофеја из Капсале, старца Иродиона Румунског (+1990), а такође и за незнаног руског монаха који је, према једном сведочанству примио монаштво, а према другом живео на Атосу као мирјанин. Нису падали у безумље како би смирили околину. Представљају неку необичност, лакомисленост и глупост, коју им формална етика многих хришћана не опрашта. У већини случајева то је покушај да се сакрију, а често да покажу како морализам у земљи који шире мисионари и црквене организације не подлеже никаквој критици. Свети, посебно горе наведени, током свог живота нису били примећени од стране црквених и било којих других кругова. Поред тога, они су тајно чували хришћанске корене нашег народа како би му помогли да издржи ветрове овог света, променљивости, нихилизма, лажне „прогресивности“, подлости и лажи које владају у јавности- ветрова који дувају на површини. Они подржавају свој народ и залажу се за њега код Бога. Они, попут старозаветних праведника, не дају друштву да деградира и погине. У њима се састоји мистична сила нашег народа. Они нас духовно хране, постају за нас нада на садашњност и будућност. Сведочанства људи који су познавали свету Софију за живота Писмо високопреосвећеног митрополита, господина Теоклита, високопреосвећеном митрополиту Касторије, господину Серафиму, од 5. априла 2011.године. Архимандрит Никифор Манадис, намесник епископа Јордејског, свете митрополије Леринске, у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, од 6.марта 2011. године, пише: „Током свог аскетског живота и до саме своје кончине, она се причешћивала и исповедала код јереја митрополије Касторијске, који су служили у манастиру. Заупокојену службу су служили јереји митрополије Касторијске и суседне Леринске“. Стергиос Н. Сакос, професор универзитета (без датума). Христос Фатусис, генерал-мајор, 1998.год. Ана Трипи-Манди, чланак у новинама “Клисура” под називом “Посвећење старице Софије”, Март 2001. године. Василис Јанаковас, чланак у новинама “Елефтерија”, под називом “Софија Хотокуриду: заборављена народна подвижница”, 19. фебруар 2009.године. Анастасија Госопулу из Клисуре у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 7. маја 2011. године. Сведочанства о чудима после упокојења. Писмо старице Ефремије, игуманије манастира Рођења Пресвете Богородице у Клисури, високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 9. непознатог месеца 2011. године, у којем је описано 29 сведочанстава о чудима и јављањима свете Софије: Захарули Коракаки из Солуна Константину и Евдоксији Стамидисов из Неа Миханона у Солуну. Детету чије је име непознато. Димитрису из Кавале. Г.П. и М.М. Ваји Стамкопулу из Сервије Козанске. Василици из Лехово у Лерину. Е.Т. из Солуна. Евангелији Мастросава из Атине. Софији понтијки из Солуна (не сећам се имена, старица се помолила, питала како се зове и чула одговор: “Зовем се Софија”). Ани Евремиду из Верије. Софији Мефенди са Атике. Киприакоси и Хриси Тимбелу из Веселинга у Немачкој. Теодосији Цифлакоса из Халкиде. Атини Риги из Пиреја. Евангелији Царуха из Солуна. Атини Јоаниду, прича о њеном рођаку , Сотириосу Мициулисе из Канаде. Андиклији Спиропулу из Комнине у Птолемеди (чудо које се догодило 1969.г.). Ирини из Лехово у Лерину. Зои из Атине, пореклом из Клисуре (чудесни догађај, који се догодио за време живота светитељке). Јереју Христосу Месимериса из Касторије, 8.априла 2011.године. Атини Захариудаки из Агиос Христофорос у Птолемеди, 1998. Марији Блани из Катахи в Пијерије, фебруар1999. Василици Евтаксиаду из Верије, 1999. Симели Капланиду из Птолемеде. Софији Јоти. Ниовиси Кусиса. Анастасији Топали из Кардије у Птолемеди. Детаљи о животу преподобне Софије могу се наћи у књизи „Софија Хотокуриду. Народна подвижница“, Солун, 2006. Нека сведочанства се могу наћи у чланцима, разбацаним по разним новинама, часописима, штампаним и ручнописаним доказима које узимамо као доказе. Делови из житија преподобног Симеона, наведени су у делу Леонтија Неапољског „Свети Симеон Христа ради јуродиви“, Солун 1984.г. (Штампано по Patrologia Graeca Т.93, С.1670-1748.) Превод са грчког: редакција интернет издања “Пемптусија”. Са руског Ива Бендеља Πεμπτουσία 06 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95284.htm
  17. Преподобна Софија (Хотокуриду) је била родом из Понта, села у округу Ардаси, у светој Трапезундској Митрополији. 1914.године турци заробише њеног мужа у радни логор, где је, највероватније, и скончао. Смрт није поштедела ни њено дете, након чега је млада удовица отишла у планине, где се подвизавала у аскези и строгом посту. Тамо јој се јави свети Георгије и обавести је о скором турском нападу. Софија је испричала о јављању становницима свога села. Народ је успео да се сакрије и избегне опасност. Једном приликом брод са мештанима, који су пловили из Софије у Грчку, само што није настрадао. Света, угледавши у морским таласима Богородицу и анђеле, замолила је да она потоне, а да се мештани спасу. Међутим, Богородица их је све спасила. Капетан брода, нашавши се у неверици од чуда, рече: „Међу нама је светац.“ Људи су одговорили: „Софија“. Богородица је привела светитељку у Свој манастир Рођења Пресвете Богородице у Клисури, у Касторији, где је Софија провела у аскези скоро пола века. Овде је срела благочестивог јеромонаха Георгија са Свете Горе, који ју је припремио за монашки живот. Светитељка је и у свету живела као монахиња, носећи црну одећу удовице и аскете, седела око огњишта, мазала лице пепелом да би сакрила своју лепоту. Већину времена је проводила у осами, само са Богом, иако је манастир остајао без монаха. Трпела је љуте зиме, када се температура спуштала и до -15 степени и велику влажност тих простора. Када су јој предлагали да запали ватру, она је узвраћала дугим развученим „Не!“ које до дан-данас одјекује у ушима оних који су га чули. Светитељка је ишла боса, одећа је подсећала на дроњке и била је потпуно неприкладна за то поднебље. Поклањали су јој нову одећу, али је она није носила. Давала је онима којима је била потребна. Спавала је света на слами, стављајући оштро камење испод себе. Није се никада купала, нити чешљала. Власи су јој од тога постале врло грубе. Када је једном била принуђена да их склони са лица како би видела, морала је да сече власи маказама за шишање оваца. Али, без обзира на све, коса јој је блаухала. Јела је најскромнију храну. Обично се састојала од свега што се могло наћи у окружењу: печурке,маховина, коров, папрат, лишће са дрвећа, убуђали слани парадајз. Суботом и недељом је сипала у тањир по кашику маслиновог уља. Други дан би отварала рибље конзерве и јела их је тек након што се нахвата плесан. Хранила се из рђаве бакарне чиније, и никако није страдала од тога. Када ју је околина укоравала за такве крајности, она би одговарала: „Учим своју плот.“ Иако је према себи била тако строга, према другима је била невероватно добра и блага. Од новца који би добијала, није задржавала ни једну драхму за себе. Све је делила онима у нужди. Мештанке, потоње старице манастира у Клисури, иако су говориле на грчком и влашком језику и нису разумеле понтијски језик, много су волеле Софијино друштво. Софија је усмеравала неудате, одлутале девојке. Бринула се о томе да се удају. Давала је новац у мираз, прилоге за њих и призивала Мајку Божију у заштиту. „Богородица вас неће оставити“-говорила је светитељка. Преподобна Софија никада никог није љутила и жалостила. Ако би осетила да човека гризе нека мука, пролазила је поред и рекавши неколико речи, удаљила би се. Људи су је пратили,иако нису разумели ни речи. Светитељка их је тешила, давала савете, јачала Божанственом благодаћу. Народ је одлазио препорођен. Светитељка је често понављала: „Долазе Богородици црни, одлазе бели.“ Од јереја, монаха и мирјана чула је за многа искушења. Никада никоме није судила. Говорила би: „Праштајте, јер је и Бог вама опростио.“ Волела је животиње. Једна медведица из шуме, долазила је код свете и јела из руку, након чега би се, полизавши њене руке и ноге, враћала у шуму. Остављала је света на прозору мрве хлеба за птице. Док се светица молила, птице би кружиле и цвркутале. Све је изгледало као у рају пре греховног пада. Светици се јавила Богородица са светитељима. Једном се озбиљно разболела. Имала је упалу слепог црева или брух...тако да ју је од болова преламало на пола. Али се није обраћала лекарима, говорила је: „Доћи ће Богородица и однети бол.“ Приносила је на рану фитиљ од кандила. Рана би се загнојила и ширио се непријатам запах. Онда јој се јавила Пресвета Богородица, архангел Гаврило и свети Георгије. „Сада ћемо те сећи“-обратио се архангел. Светица узврати: „Грешна сам. Дозволите прво да се исповедим и причестим, а онда сеците.“ „Оперисаћемо те“-рекао је архангел. Тако се и догодило. Софија је оздравила и често је, нестидећи се, подизала блузу и хаљину да покаже ожиљак који је сам од себе зарастао. Упокојила се Софија 6.маја 1974. Године. Мошти су обретене 1982.године и много дана су благоухале на босиљак. Често се света понашала врло чудно, како не би стварала славу међу људима. Као резултат, многи је нису разумели и сматрали је лудом. Током читавог свог живота светитељка је била позната само у Клисури и суседној Птолемеди. Није била позната црквеним круговима који су често преузносили своје добротворе. Но, после смрти светитељке, многи људи су, слушајући приче о чудима, саветима и помоћи коју је пружала, схватили какво су благо имали поред себе и одали јој достојно поштовање. Прости људи су причали надлежном епископу о многобројним чудесним исцељењима које је чинила светитељка како за живота, тако и после своје преподобне кончине. Чуло се и о томе колико често је пружала духовну подржку. Прошле године Црква ју је укључила у своју хагиологију, а 1. јула ове године у Касторији, Васељенски Патријарх званично ју је прибројао лику светих. Христа ради јуродиви су се први пут појавили у Византијској епохи. То су људи који су после дугог аскетског живота и по Божијем надахнућу претварају лудима, „подсмевајући се свету.“ Свети Симеон, Христа ради јуродиви (VI век), говорио је свом саборцу светом Јовану, када му је овај причао о опасностима којима се Симеон излаже: „Не бој се брате Јоване, не поступам тако по својој вољи, већ по Божијем допуштењу.“ Један од разлога због ког светитељи бирају овакав начин живота је покушај да се избегне човекоугађање и да се упадне у гордост. Како је речено у житију светог Симеона, „молитва његова била је само о томе да се подвиг његов не открије до дана одласка његовог. Да избегне славе људске јер рађа у човеку гордост и наду у себе самог која је погубила чак и анђеле небеске“. И Бог га је чуо. „Иако је Симеон учинио многа чудеса, и многи знаци су били јављени, подвиг светог је остао скривен од људи“-наставља његов биограф. Други разлог је избегавање односа са светским властима и одбацивање друштвених конвенција којима су били везани хришћани после успостављања Православља у Римској империји. Трудили су се да подражавају верницима првих векова Хришћанства, сматрајући се „лудима Христа ради“, постајући „срамота за свет, анђеле и људе“, као апостол Павле. Подражавали су мученицима и желили су да сведоче својим животима о пролазности друштва и о томе да је истинска домовина хришћана на небесима. Зато су и чинили скандалозне поступке, нарушавајући јавни и црквени ред, јавно реметили формалну етику, изазивајући недоумице и гнев код многих, због чега су бијени, понижавани и одбацивани од стране друштва. Многи су, ипак, препознали у њиховом безумљу светост и приближавајући им се, дивили се њиховом равноанђеоском животу, приступајући Божанској благодати коју јуродиви имају на претек. Захваљујући свом чудном понашању Христа ради јуродиви помажу ближњима својим учењима и чудима, разобличавају сагрешења. Исправљају и увек моле ближње да не говоре о њима, како се њихова светост не би открила. Као правило, црквене власти не примећују, чак презиру јуродиве. Ипак, уз њих увек се појављује и представник Цркве, коме се они откривају и помоћу којег чувају везу са окомљеном на њих Црквом. На крају живота Бог их прославља необичним знацима. Људи који су добили од њих помоћ, причају о њој, што резултира тиме да их Црква поштује као свете. У много чему Христа ради јуродиви подсећају на пророке Старог Завета. Они живе у великом уздржању и аскези, негативно се односе према богатима и лицима на високим положајима. Неки од светитеља се чак телесно кажњавају. Њих покреће друга власт, не светска, већ Божанска. Чувају пророчки дар и после Христовог доласка. Истински Христа ради јуродивих је мало. Осим светог Симеона, у византијском периоду били су познати света Исидора из Тавенског манастира, преподобни Теодор, Павле Коринтски, Тома Антиохијски, Марко Коњаник, Андреј Константинопољски, Сава Ватопедски. Многи, не по вољи Божијој, а по својим егоистичним разлозима подражавају чудно понашање јуродивих. Трулски Сабор 692.године је осудио „лицемерно побеснеле“ и „оне који су такво понашање услед својих негативних особина преузели на себе“. Међутим,жеља неких људи да подражавају јуродивима како би задобили славу, сведочи о друштву које поштује чак и оне који живе далеко од њега. Ипак, крајности су више разумљиве руском менталитету него грчком. Због тога се Христа ради јуродиви са својим нестандардним понашањем највише јављају у Русији. Тарковски је писао, да су ти људи већ својим спољашњим изгледом, тиме што су били слични бескућницима и сиромашнима привлачили пажњу „нормалних“ људи. Привлачили су и својим пророчанствима, искупитељским жртвама и чудима, налазећи се иза границе реалног света. Само уметност још носи у себи трагове тог натприродног света. И у време Тарковског у Русији су постојали јуродиви који нису били нашироко познати због жестоке совјетске цензуре. Постоје и грчки свеци код којих су се често појављивали признаци јуродства, у жељи да се избегну похвале друштва и људска слава. Међутим, они се нису понашали јуродиво. Међу њима може се чути за светог Арсенија Кападокијског (+1924), свету Софију, неке светогорске монахе XX века, попут Геогрија Отшелника, Костаса Кавиота, старца Јакова из Новог Скита (+1982), старца Тимофеја из Капсале, старца Иродиона Румунског (+1990), а такође и за незнаног руског монаха који је, према једном сведочанству примио монаштво, а према другом живео на Атосу као мирјанин. Нису падали у безумље како би смирили околину. Представљају неку необичност, лакомисленост и глупост, коју им формална етика многих хришћана не опрашта. У већини случајева то је покушај да се сакрију, а често да покажу како морализам у земљи који шире мисионари и црквене организације не подлеже никаквој критици. Свети, посебно горе наведени, током свог живота нису били примећени од стране црквених и било којих других кругова. Поред тога, они су тајно чували хришћанске корене нашег народа како би му помогли да издржи ветрове овог света, променљивости, нихилизма, лажне „прогресивности“, подлости и лажи које владају у јавности- ветрова који дувају на површини. Они подржавају свој народ и залажу се за њега код Бога. Они, попут старозаветних праведника, не дају друштву да деградира и погине. У њима се састоји мистична сила нашег народа. Они нас духовно хране, постају за нас нада на садашњност и будућност. Сведочанства људи који су познавали свету Софију за живота Писмо високопреосвећеног митрополита, господина Теоклита, високопреосвећеном митрополиту Касторије, господину Серафиму, од 5. априла 2011.године. Архимандрит Никифор Манадис, намесник епископа Јордејског, свете митрополије Леринске, у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, од 6.марта 2011. године, пише: „Током свог аскетског живота и до саме своје кончине, она се причешћивала и исповедала код јереја митрополије Касторијске, који су служили у манастиру. Заупокојену службу су служили јереји митрополије Касторијске и суседне Леринске“. Стергиос Н. Сакос, професор универзитета (без датума). Христос Фатусис, генерал-мајор, 1998.год. Ана Трипи-Манди, чланак у новинама “Клисура” под називом “Посвећење старице Софије”, Март 2001. године. Василис Јанаковас, чланак у новинама “Елефтерија”, под називом “Софија Хотокуриду: заборављена народна подвижница”, 19. фебруар 2009.године. Анастасија Госопулу из Клисуре у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 7. маја 2011. године. Сведочанства о чудима после упокојења. Писмо старице Ефремије, игуманије манастира Рођења Пресвете Богородице у Клисури, високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 9. непознатог месеца 2011. године, у којем је описано 29 сведочанстава о чудима и јављањима свете Софије: Захарули Коракаки из Солуна Константину и Евдоксији Стамидисов из Неа Миханона у Солуну. Детету чије је име непознато. Димитрису из Кавале. Г.П. и М.М. Ваји Стамкопулу из Сервије Козанске. Василици из Лехово у Лерину. Е.Т. из Солуна. Евангелији Мастросава из Атине. Софији понтијки из Солуна (не сећам се имена, старица се помолила, питала како се зове и чула одговор: “Зовем се Софија”). Ани Евремиду из Верије. Софији Мефенди са Атике. Киприакоси и Хриси Тимбелу из Веселинга у Немачкој. Теодосији Цифлакоса из Халкиде. Атини Риги из Пиреја. Евангелији Царуха из Солуна. Атини Јоаниду, прича о њеном рођаку , Сотириосу Мициулисе из Канаде. Андиклији Спиропулу из Комнине у Птолемеди (чудо које се догодило 1969.г.). Ирини из Лехово у Лерину. Зои из Атине, пореклом из Клисуре (чудесни догађај, који се догодио за време живота светитељке). Јереју Христосу Месимериса из Касторије, 8.априла 2011.године. Атини Захариудаки из Агиос Христофорос у Птолемеди, 1998. Марији Блани из Катахи в Пијерије, фебруар1999. Василици Евтаксиаду из Верије, 1999. Симели Капланиду из Птолемеде. Софији Јоти. Ниовиси Кусиса. Анастасији Топали из Кардије у Птолемеди. Детаљи о животу преподобне Софије могу се наћи у књизи „Софија Хотокуриду. Народна подвижница“, Солун, 2006. Нека сведочанства се могу наћи у чланцима, разбацаним по разним новинама, часописима, штампаним и ручнописаним доказима које узимамо као доказе. Делови из житија преподобног Симеона, наведени су у делу Леонтија Неапољског „Свети Симеон Христа ради јуродиви“, Солун 1984.г. (Штампано по Patrologia Graeca Т.93, С.1670-1748.) Превод са грчког: редакција интернет издања “Пемптусија”. Са руског Ива Бендеља Πεμπτουσία 06 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95284.htm View full Странице
  18. Преподобна Пелагија Покајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана, у којој проповедаше епископ Нон, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени, да се она на једанпут згади на саму себе, устраши Бога, покаја за све нечисте грехе своје, и припаде св. Нону с молбом, да је крсти. „Смилуј се мени, грешној, оче свети, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња, амбис пропасти, мрежа и оруђе ђаволско." Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа, ђакониса те цркве, која је по том, као њена духовна мати, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство, грехом сабрано, она остави сиромашним људима, и тајно оде у Јерусалим, где се под мушким именом, као монах Пелагије, затвори у једну келију на Јелеонској Гори, и ту отпочне тешки подвиг поста, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу, али када је поново посети после неколико дана, нађе тело њено мртво, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога, опрости се греха, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег. Тропар (глас 8): У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Пелагијо, радује се дух твој. Преподобна Таиса Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се реши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима она се упути у један девојачки манастир, према упутству св. Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети св. Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости, други ученик св. Антонија, у визији виде у рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год. Света мученица Пелагија Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. По том се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена, пише св. Златоуст, била је средством не природног пада него заповести Божје", па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега." С В Е Т И Ј А К О В Т у м а н с к и Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској. Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св, владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио мошти св. Јакова Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Као једном доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није лезао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и др. У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жћестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. View full Странице
  19. Guest

    Преподобна мати Параскева - Света Петка

    Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију. Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале. Тропар, глас 4: Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши, и во сљед Христа жениха твојего усердно потекши, и того благоје иго во јуности твојеј вземши, крестним знаменијем к мисленим врагом мужески вооружившисја, постническими подвиги постом и молитвамии слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево, и ниње в небесњем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу,моли о нас почитајушчих честнују памјат твоју. Кондак, глас 6: Свјатују вси заступницу сушчим в бједах, благочестно воспојим Параскеву всечестнују: та бо, житије оставлши тљенное и нетљеное пријат во вјеки, сего ради славу обрјете, чудес благодат Божијим вељенијем. Тропар, гл. 4. Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. Кондак, гл. 6. Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.
×
×
  • Create New...