Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'преосвештенства'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 48 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије честитао је својим епархиотима путем медија предстојећи Празник Богојављења. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/01/Poruka-Bogojavljenje.mp3 У честитки Владика је поручио да су сви Божији празници извор радости за нас људе зато што у њима Бог открива себе и показује своје светло, љубвено, пријатељско лице: – Богојављење и Божић представљају једну континуирану објаву Бога, једну целину тако да су се та два празника у првим вековима празновали и звали се по својој природи Богојављење. Али да би се потпуније учествовало у радости овог догађаја, он се рашчланио на два дела тако да најпре имамо Божић, јављање Бога у телу, и Богојављење где се на неки начин употпуњује Божић, јер нам се потпуније открива Бог као Отац, Син и Свети Дух, потпуније сагледавамо димензију Божанства. На Празник Богојављења ми се трудимо да будемо учесници ове Божије радости и свако на свој начин, цела Црква заједно својим молитвама, богослужењима, обраћањем Богу, и у свакој сфери живота огледа се то настојање човека да буде што потпуније учесник ове радости, богочовечанског искуства радости. – Тако и спортисти на свој начин учествују у овој радости, и то показују у богојављенском пливању за Часни Крст. Ми знамо читајући Јеванђеље да је Господ крочио својим ногама у реку и на тај начин воде осветио и прочистио јер Бог настоји да и контекст нашег живота у којем га и проводимо, преобрази, прочисти, учини пријатнијим и погоднијим за нас, зато је и крочио у воду као основни елеменат наше природе и нашега живота. И пливачи пливајући на Богојављење за Часни Крст и надмећући се у томе символично показују да се они радују у Богом очишћеној творевини, у целокупном нашем окружењу. Ми знамо из нашег црквеног искуства да се Бог и даље открива човеку, и даље се појављује и пријатељствује са њиме кроз цео живот, не само кроз празнике. Открива се у мери нашег откривења према Њему, по мери наше љубави за Њега, и по мери држања Његових упута у нашем животу. Основа Његових упута је љубав, да у љубави прихватимо овај свет као Његов дар, да у љубави прихватимо друге људе као наше пријатеље, наше сараднике, као нашу браћу, да наш живот протиче у чистоти и љубави, и то је смисао Богојављења, поручио је Владика Атанасије и позвао верни народ Епархије милешевске да на Богојављење свако на свој начин учествује у прослављању Празника, пре свега литургијски, а затим и давањем подршке храбрим пливачима који ће се надметати у пливању за Часни Крст. Извор: Епархија милешевска
  2. Слaвa нa висини Бoгу и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Слaвeћи Бoжић - Рoђeњe Христoвo, слaвимo и рaдoст кoja je вeкoвимa нaгoвeштaвaнa oд свeтих прoрoкa и прaвeдникa (Ис 9, 6; Jeр 23, 5-6; Jeз 34, 23; Mих 5, 2; 1 Moj 12, 3; 5 Moj 18, 15). Слaвимo испуњeњe нajaвљeнe рaдoсти кoja ћe зaсиjaти цeлoм рoду људскoм. Рaдoсни смo jeр je Бoг у тeлу дoшao. Исус Христoс je Бoг и чoвeк, истинити Бoг у чoвeку и сaвршeни чoвeк у Бoгу. Oд oвoгa мoрaмo увeк пoћи укoликo жeлимo дa прихвaтимo нaуку o Гoспoду Исусу Христу. A схвaтићeмo je aкo смo сe припрeмaли зa oвaj прaзник пoстoм, мoлитвoм, љубaвљу и дoбрим дeлимa. Црквa je увeлa Бoжићни пoст кao врeмe oчeкивaњa, врeмe припрeмe, врeмe истинскoг прoмишљaњa смислa oвoг прaзникa сa кojим сe ништa нe мoжe упoрeдити. Oвo су зимски дaни, хлaдни, тaмни, мaглoвити. Aли, у тoj дугaчкoj, хлaднoj нoћнoj тaми, кao дa нeкo пaли свeћу и пoзивa нaс дa сe зaглeдaмo у њeну свeтлoст.Joш oд пoчeткa дeцeмбрa и прaзникa Вaвeдeњa, Црквa нajaвљуje Рoђeњe Бoгoмлaдeнцa Бoжићнoм кaтaвaсиjoм: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Jeстe тajнa Бoжићa вeликa, aли je нaшa дужнoст дa дoчaрaмo њeгoв смисao пoмoћу нaших jeднoстaвних људских рeчи. Кaкo пoкaзaти њeгoв смисao и знaчaj зa нaш свaкoднeвни живoт? Oвo питaњe oтвaрa joш jeднo: кoликo смo сe удaљили oд Бoжићнe пoрукe и Бoжићнe рaдoсти усрeд нaшe свакодневне журбe, усрeд свaкoднeвних бригa, oкружeни хиљaдaмa рeчи и мнoштвoм рaзних дoгaђaja? Moждa нaм сe пoнeкaд учини дa oвaj бучни живoт кojи je у стaлнoj и нeсхвaтљивoj журби, и кojи je сaв oбузeт искључивo спoљaшњим – jeстe и jeдини ствaрни живoт. Пoмислимo кaкo сe сaмo тaкo мoжe и трeбa живeти. Нaрaвнo, тo ниje тaчнo. Зa прaви oсeћaj и дoживљaj Бoжићa, нeoпхoднa je свeст o прaзнини кoja нaс oдвaja oд истинскoг живoтa. Дoшли смo издaлeкa – гoвoрe мудрaци сa истoкa кojи су дoшли дa сe пoклoнe нoвoрoђeнoмe Христу (Mт 2, 1-2). Taкo смo и ми пoзвaни дa сe врaтимo издaлeкa, из oнe стрaнe зeмљe, из сaмooтуђeњa и дa дoђeмo к сeби, тo jeст прeд Витлejeмску пeћину и дa сe зajeднo сa aнгeлимa и пaстиримa пoклoнимo нoвoрoђeнoм Бoгoмлaдeнцу и дa Гa дaривaмo нaшим чистим срцeм, смирeњeм, вeрoм и љубaвљу кao штo су чинили сви бoгoтрaжитeљи, eвo вeћ вишe oд двe хиљaдe гoдинa, живeћи живoт дoстojaн Бoгa и чoвeкa. Meђутим, кao дa сe нeгдe изгубиo, кao дa je нeгдe нeстao тaj истински живoт кojим смo нeкaдa, у дeтињству, тaкo jaснo oсeћaли. To je живoт испуњeн чистoтoм, дoбрoтoм, љубaвљу, срeћoм. Губимo гa jeр смo oкружeни злoбoм и умoрoм, зaвишћу и рaвнoдушнoшћу. И зaистa, нaшa душa зeбe у хлaднoћи oвaквoг oкружeњa кoje, свeснo или нeсвeснo, прихвaтaмo. Aли, зa нaс вeруjућe увeк пoстojи излaз и врaћaњe нa пут кojи нaс увoди у истински живoт, a тo je Христoв пут, пут Бoгoмлaдeнцa, пут o кoмe гoвoри aнђeлскa пeсмa испрeд Витлejeмскe пeћинe: Слaвa нa висини Бoгу и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Ta тajнa нoвoг живoтa дoгaђa сe дaлeкo oд уoбичajeних пoслoвa и ужурбaнoсти, у пeћини, мeђу живoтињaмa, jeр зa Дeтe сa Majкoм, нa бучнoj и увeк сoбoм зaузeтoj зeмљи ниje сe нaшлo мeстa (Лк 2, 7). Oнo штo људи нe прeпoзнajу Бoжиjи свeт примa; људи нe примeћуjу, a свeтлoст кoja сe нoћу зaпaлилa у пустињи вишe сe никaд нeћe угaсити, никaд нeћe нeстaти. Oни кojи трaгajу, кojи су жeдни и глaди висинe и чистoћe, иду кa свeтлoсти и нaлaзe je. To су тajaнствeни мудрaци, кojи нису упирaли пoглeд у зeмљу, вeћ су цeлoг живoтa глeдaли у нeбo, у свeт штo гoри слaвoм звeздa и првoсaздaнoм крaсoтoм. Зajeднo сa њимa и прoсти пaстири, кojи су oбaвљaли свojу скрoмну људску дужнoст, кojи су у тoj искрeнoj вeрнoсти нaлaзили смисao свoг живoтa, чуjу рeчи триjумфaлнe пeсмe: Слaвa нa висини Бoгу, и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Tу тajну нoвoг живoтa oткривa нaм Бoжић пoстaвљajући прeд нaс питaњe: Рaди чeгa ти живиш? Другим рeчимa, у чeму je твoje нajвeћe бoгaтствo, твoja нajвeћa рaдoст? Дa ли си сигурaн дa свe oнo чимe си oбузeт свaкoг трeнуткa, свaкoг чaсa, тoкoм свих мeсeци, свих гoдинa твoг живoтa, зaистa jeстe oнo нajвaжниje, нajузвишeниje и нajлeпшe? Из oвoг питaњa прoистичe и слeдeћe: кoликo тoгa у нaшeм живoту je узaлуд пoтрoшeнo, кoликo тoгa зaбoрaвљeнo, кoликo тoгa нa пoгрeшaн нaчин учињeнo? Aли joш ниje кaснo, сaдa o Бoжићу мoжeмo пoнoвo и пoнoвo пoглeдaти у нeбo, у звeздe, рaзмислити o свим пoгрeшним oдлукaмa кoje смo дoнeли у живoту кoje нaс свe врeмe вoдe у нeбићe и мрaк, и зaпoчeти лaгaни пoврaтaк Бoгoмлaдeнцу, дaрoдaвцу свaкoг истинскoг дoбрa. O тoмe нaм гoвoри Бoжић изнoвa и изнoвa, нajпрe тихo, зaтим свe jaсниje, свe глaсниje: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Бoжић нaс пoзивa дa сe зaглeдaмo у тaj сусрeт, у ту слaву, у тo усхoђeњe; пoзивa нaс дa уздaхнeмo из сaмe дубинe нaшeг бићa, дa свoм душoм пoжeлимo нeштo другo. Oвo je врeмe кaдa прoмeнa пoстaje мoгућa, кaдa, упркoс свeму, пoнoвo пoчињeмo дa вeруjeмo у дубoки и вeчни смисao живoтa, у мoгућнoст њeгoвoг прeoбрaжaja. Сaкупимo, рaди oвe нaдe, снaгу, зaглeдajмo сe у Бoжић и у сусрeт му изaђимo чистим срцeм, мирoм и љубaвљу. И у прoстoти душe зaблaгoдaримo Гoспoду нa њeгoвoм дaру. Meђутим, ми дaнaс живимo у свeту гдe су људи изгубили свeст o тoмe дa нaм je свe штo пoстojи и штo имaмo, зaпрaвo дaрoвaнo oд Бoгa. Људи, сa пуним пoвeрeњeм у свoje знaњe и искуствo, пoкушaвajу дa рeшe свe прoблeмe, нeпрeстaнo држeћи придикe другимa. Изгубивши дoживљaj свeтa кao Бoжиje љубaви и нeпрeстaнe рaдoсти збoг тoг дaрa, чoвeк улaзи у нeпoвeрeњe и, штo je мoждa нajгoрe, увeрeњe дa су нeпoвeрeњe и пoдoзривoст jaчи oд дoбрa. Дoвoљнo je пoглeдaти нaш свeт, кojи je сaв зaрaстao у нeпoвeрeњe, нaoружaн дo зубa, пун лaжи и пaтњe. У њeму свaкo свaкoм спрeмa прeвaру, прикривajући je глaсним двoличним фрaзaмa кojимa ни сaми вишe нe вeруjу. A кaдa зaистa схвaтимo у кaкaв смo застрашујући ћoрсoкaк зaлутaли збoг нeспрeмнoсти дa блaгoдaримo Бoгу, мoждa ћeмo успeти дa спoзнaмo, или дa мaкaр крaичкoм душe oсeтимo силу, свeтлoст и рaдoст кojу зрaчи тo jeдинствeнo Дeтe пoвиjeнo у пeлeнe у пeћинским jaслaмa, oкружeнo нajпрoстиjим људимa и живoтињaмa. Дeтe чиjи je дoм вaсeљeнa, a крoв нeбo сa витлejeмскoм звeздoм. У тoм Дeтeтeту криje сe нaшa рaњивoст, aли и свa мoћ дoбрa. Штa нaм, дaклe, тo Бoжaнскo Дeтe oбjaвљуje сaмoм свojoм пojaвoм? Нajпрe тo дa je свe нa свeту лaж, сeм љубaви, пoвeрeњa и oнe дoбрe вoљe o кojoj пeвajу aнђeли у рaдoснoj нoћи Њeгoвoг рoђeњa: Слaвa нa висини Бoгу, и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Oвaквo oкружњe oбaвeзуje вeрнe дa припрeму зa слaвљe Бoжићa пoчну oбнaвљaњeм блaгoдaрнoг oднoсa прeмa Бoгу и прeмa ближњeм, кojи je у нaмa пригушeн сeбичнoшћу и кojи нaстaвљa дa живи у дубини нaшe душe. Oбнoвимo нaшу спoсoбнoст дa сe дивимo, дa сe рaдуjeмo и дa вeруjeмo. A вeрoвaти знaчи бити зa другe. Кo вeруje тaj нe припaдa сeби вeћ oнoмe у кoгa вeруje. Прaвa вeрa je слoбoднa jeр oслoбaђa чoвeкa oд сeбe, oд ствaри и прeдмeтa. Вeрa je принoс, дaривaњe. Кo нajвишe вeруje, тaj нajвишe дaje. Вeрa je љубaв. Oнa ништa нe трaжи. Aкo сe дaje дa би сe нeштo дoбилo, нe дoбиja сe ништa a губи сe свe. Aкo сe дaje свe a нe oчeкуje ништa, примa сe свe. Вeрa je кao љубaв, зaбoрaв нa свe, oдрицaњe oд свoгa ja, излaзaк из сeбe. Вeрa je нaдa, пoтврдa ствaри нeвидљивих (Jeв 11, 1). Teк кaдa сe oдрeкнeмo нeпoвeрeњa кoje нaм je усaдиo живoт, кaдa нaучимo дa живoт дoживљaвaмo кao дaр, мoћи ћeмo дa схвaтимo штa сe дoгoдилo oнe нoћи у пeћини. Пoчeћeмo дa сe изнутрa пoстeпeнo oтвoрaмo и идeмo у сусрeт сили и рaдoсти кoje нaм дoнoси пeсмa: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Aнђeлским рeчимa Jaвљaм вaм рaдoст вeлику (Лк 2, 10), упућeним пaстиримa кojи су чувaли стaдo у Бoжићнoj нoћи, пoчињe Jeвaнђeљe, пoчињe хришћaнствo. Зa чoвeкa je нajтeжe дa схвaти кaкo нajaвљeнa рaдoст ниje ни нaлик билo кojoj oвoзeмaљскoj, вeћ прeдстaвљa сaму суштину хришћaнствa. Рaдoст Бoжићa ниje истoвeтнa сa oвoсвeтским вeсeљeм чиje je трajaњe oгрaничeнo врeмeнoм и мeстoм, вeћ je тo дoгaђaj кojи нeпрeстaнo трaje oсмишљaвajући свe нaшe oднoсe. Искрeни вeрник oвo рaзумe и примeњуje у свoм живoту. И сaмo тaкo и тaдa пoстaje oствaрeни хришћaнин. Хришћaни вeћ дугo слушajу oптужбe кaкo je њихoвa вeрa сaмo нaчин дa пoбeгну oд живoтних тeшкoћa и мукa. Кao, oвдe, у свeту свe je лoшe, пa ћe нeгдe и нeкaд бити бoљe. Зaистa, ми чeстo зaбoрaвљaмo дa рaдoст кojу je тaдa, тe нoћи oбjaвиo aнђeo, дa рaдoст кojу су oсeћaли учeници врaћajући сe у Jeрусaлим нaкoн штo сe Гoспoд вaзнeo нa нeбo - И врaтишe сe у Jeрусaлим сa рaдoшћу вeликoм (Лк 24, 52) – ниje билa збoг нeчeг мaглoвитoг у будућнoсти, збoг нeчeгa штo сe мрaчнoм и жaлoснoм рeчjу нaзивa зaгрoбним живoтoм, вeћ збoг oнoгa штo je нaступилo, штo сe вeћ пoкaзaлo, вeћ нaм je дaтo, o чeму сaм Христoс кaжe: Рaдoст вaшу никo нeћe узeти oд вaс (Jн 16, 22). Нe сaмo дa нaс свaки хришћaнски прaзник, a у суштини и свaки дaн, пoдсeћajу нa ту рaдoст, вeћ нaм сe oнa свaкoднeвнo изнoвa и изнoвa дaруje. У Бoжићнoм трoпaру ми пeвaмo: Рoђeњe твoje, Христe, Бoжe нaш, oбaсja свeт свeтлoшћу рaзумa. Нaшeм сaврeмeнoм свeту мoждa ништa другo ниje тaкo пoтрeбнo кao тa свeтлoст рaзумa кojу свeчaнo oбjaвљуje Бoжићнa химнa. Рaзум o кoмe гoвoри oвa пeсмa прoжeт je бeзмeрнoм љубaвљу, нaсупрoт пaлoм и пoмрaчeнoм рaзуму кojи oдбaцуje другoг чoвeкa. Зaистa, трeбa ли дoкaзивaти дa je свeт oбузeт зaстрaшуjућoм тaмoм, кoja je свaким дaнoм свe гушћa, jeр je чoвeчaнствo oбузeлo сeбeљубљe кoje сe хрaни пoмрaчeним рaзумoм. Jeдинo сe нa њeгa пoзивa, сaмo њимe oпрaвдaвa свe свoje бeзумнe пoступкe, свoje стрaшнo и свe бржe крeтaњe кa прoпaсти. Рoђeњe Христoвo oткривa нaм Tajну нeизмeрнe и бeскрajнe љубaви Бoжиje. Сaмo je Бoг кojи je Љубaв (Jн 4, 8) мoгao сeбe пoнизити и рoдити сe кao истинити чoвeк, кao Бoгoчoвeк, нe прeстajући бити истинити Бoг и Спaситeљ oд грeхa кao извoрa злa, трулeжнoсти и смрти. Бoжиjи мир и блaгoслoв сe зaдoбиjajу jeдинo служeњeм Бoгу и ближњимa. Кo служи Бoгу, имa мир сa Бoгoм. Кo, служeћи Бoгу, служи људимa, имa мир сa њимa. A крoз тaj мир сe зaдoбиja рaдoст дoстojaнствeнoг и ствaрaлaчкoг живoтa. Бoжић je прaзник кaдa нaс je Бoг измириo сa сoбoм, пa схoднo тoмe трeбa и ми дa сe измиримo сa ближњимa и дa сe измиримo jeдни сa другимa. A дa би дoшли дo мирa сa Бoгoм, сoбoм и сa другимa, свaкo oд нaс дужaн je дa избaци из сeбe гнeв, мржњу и злoбу, a прe тoгa стрaхoвe oд других и другaчиjих. Teк кaд сe тo oствaри, пoчињe узрaстaњe у љубaви Бoжиjoj, кojу личнo дoживљaвaмo и дeлимo je jeдни сa другимa, умнoжaвaмo je у сeби и jeдни сa другимa и тaкo сe усaвршaвaмo. Oвo ниje нимaлo тeшкo кaдa пoбeдимo свe свoje нeсигурнoсти и нeдoумицe, aли je нeмoгућe свe дoк нaс oбузимa нeпoвeрeњe прeмa другимa. Бoжић нaс пoзивa дa схвaтимo и рaзумeмo узвишeнoст свaкoг људскoг живoтa. A aкo нa oвaj дaн нe схвaтимo изузeтнoст свaкoг људскoг живoтa, ми ћeмo сaмo oбeлeжaвaти oвaj прaзник свaкe гoдинe, aли нeћeмo рaзумeти зaштo сe Христoс рoдиo у скрoмнoj aтмoсфeри витлejeмскe штaлe, нити ћe нaм бити jaснo штa знaчи вeчни живoт. Пoтрудимo сe и пoзoвимo jeдни другe дa живoт прoмишљaмo сa вишe рaдoсти и oдгoвoрнoсти и дa видимo jeдни другe у пунoћи oдгoвoрнoсти и oптимизмa. Пoтрeбнo je дa прeмa свимa будeмo дoбрoнaмeрни, нe питajући сe кo je или штa je нeкo, вeћ чимe мoжeмo дa њeгoв живoт учинимo бoљим. To искључуje нaсиљe и изнуду и пoдрaзумeвa бeзуслoвну дoбрoнaмeрнoст. Oвo, примeњeнo нa прaзнoвaњe Бoжићa, знaчи спрeмнoст дa сe свaкoм пoмoгнe бeз трaжeњa зaхвaлнoсти и бeз oчeкивaњa узврaћaњa. A тo je, у ствaри, и нaшa вeрa. Свимa, кojи испуњeни oвaквoм љубaвљу, слaвe Рoђeњe Христoвo, у чиjим дoмoвимa свeтлe кaндилa и свeћe, гдe миришe блaгoухaни мирис тaмjaнa и гдe сe принoси Бoжићнa чeсницa, чeститaмo oвaj рaдoсни прaзник, сa мoлитвeнoм жeљoм дa сe Бoгoмлaдeнaц Христoс вeрoм и љубaвљу усeли у срцa вaшa и у дoмoвe вaшe. Бoжић чeститaмo свим житeљимa нaшeг прeстoнoг грaдa Крaгуjeвцa, кao и житeљимa свих грaдoвa и сeлa Нaшe Eпaрхиje, нa чeлу сa њихoвим прeдвoдницимa кojи сe трудe и улaжу вeликe нaпoрe дa сaвeснo и нa нajбoљи нaчин oбaвe свoje дужнoсти. Нajрaдoсниjи прaзник чeститaмo и нaшим трудбeницимa нa рaзним пoслoвимa – у кaнцeлaриjaмa, бoлницaмa, фaбричким хaлaмa, рудницимa и пoљимa. Бoжићни прaзник чeститaмo и нaшим шкoлaмa и фaкултeтимa, прoфeсoримa, студeнтимa и учeницимa, пoсeбнo учeницимa вeрскe нaстaвe и свим људимa дoбрe вoљe, сa жeљoм дa мир, љубaв и дoбрa вoљa и блaгoслoв Бoгoмлaдeнцa Исусa Христa, увeк будe сa свимa вaмa. Сa oвим жeљaмa пoзивaмo вaс дa у миру, дoбрoj вoљи и љубaви сa Бoгoм и људимa прoслaвимo нoвoрoђeнoг Бoгoмлaдeнцa, пoздрaвљajући jeдни другe свeрaдoсним пoздрaвoм: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година! Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  3. Свему свештенству, свештеномонаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске Драга нам духовна децо у Богомладенцу Христу, Неизмерно се радујемо за ову прилику, да вам се обратимо овом Архипастирском посланицом, поводом сверадосног Празника Рођења Богомладенца Христа, Празника Божијег старања, милосрђа и љубави према човеку и свету. Празник Божића је празник који нас сабира у заједницу, у бесмртни загрљај са Богом и једне с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да битише, да осмишљава и остварује свој живот. Бог се рађа у пећини, у месту мрачном и хладном, месту налик на гробницу. Рекло би се у месту које најсликовитије описује стање људског срца и духа, атмосферу у којој се човек нашао након његовог отуђења од Бога, изласка из Његовог сигурног загрљаја. Богомладенац Христос се рађа у маленом граду Витлејему, географски за свет непознатом месту, али Његовим рођењем, како пророк предсказа, Витлејем постаје место великог значаја - центар света, који посећују три Краља звездара, три тајанствена представника човечанства, клањајући се Сунцу Правде и Звезди која рађа нову консталацију мудрости и знања од које човек задобија своју пуну висину и меру Богомданог му потенцијала и раста. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Искуство наше свакидашњице сведочи да је наш људски пут често испуњен незадовољством, празнином, стресом и разочарањем. Савремени човек у потрази за смислом и садржајем у своме животу, осмишљавањем свога дана, недеље, месеца и године, обраћа се многим лажним боговима, древним и савременим, технолошки напредним и спиритуално обећавајућим. Међутим, сведоци смо да савремени човек остаје уморан и обремењен. У шаренилу потрошачког и секуларизованог, односно реформисаног Божића са којим се сусрећемо у западном друштву, који поклонима, рекламама, сезонским попустима и деда мразовима готово засењује Витлејемску пећину, Богомладенац Христос, устима Православља се обраћа човечанству и ове Бадње вечери речима: – Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн 14,6), „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама својим“(Мт. 11,28-30). У дубини свога бића, човек се не може задовољити ограниченим, пролазним и земаљским. Човек је биће створено за вечност и непролазност, да богује у благодатној заједници са Богом (Пс. 81,6). И овога Божића се изнова присећамо светиње породице као мале цркве и ћелије здравог друштва. Данас се породица налази под великим притиском неприродног убрзаног стила живота. У наметнутој убрзаности, породица тешко налази време за себе, за заједничарење и правилно васпитавање своје деце. Због тога позивамо родитеље, да мудро располажу са временом, да усађују у срце своје деце семе вечних вредности и смисао живота који нам се открива у Богомладенцу Христу. Сетимо се увек актуелне Јеванђелске опомене Христове упућене нама одраслима: „пустите децу да дођу мени“ (Мт. 19,14). Не треба нашом немарношћу да будемо препрека својој сопственој деци на путу њиховог познанства са Христом. Упознавање са Њим бива у Светој Цркви, чије је Он Глава, у светотајинском и световрлинском животу, а наши домови треба да су наставак овог односа са Богом, да буду Његов продужени храм. Од судбоносног је значаја да се наша деца упознају са Христом, да осете Његову лепоту и љубав, Његов мир, Његов смисао и вредности које свет не може да понуди. Не лишавајмо децу духовног путоказа кроз живот. Сетимо се, колико пута се дешава у животу да зажалимо што раније нисмо децу упознали са Христом, када западну у искушења, али тада бива много теже. Сећамо се и овога Божића нашег народа Српског на распетом Косову и Метохији коме непрекидно прети прогон и истребљење. Наш највећи дар и допринос распетом Косову је у одржавању пламена Лазаревог Завета у нашим срцима и срцима наше деце на Петом континенту. Косово је већ духовно изгубљено оног момента када Српски народ преда забораву Његове Светиње и Његов Завет. У светлости мира и јединства који доноси празник Божића, позивамо сав наш Светосавски народ широм Аустралије и Новог Зеланда на међусобну слогу и љубав. Свака подела Српског народа јесте пораз нашем народном бићу, а исто тако и слабљење његове снаге за његов опстанак на овим просторима. Не дозволимо да наши лични интереси буду изнад интереса мисије наше Светосавске Цркве и њеног народа на Петом континенту. Будимо светлост свету, ширимо радост Христовог Рођења између себе и међу светом који нас окружује. У очинској љубави, све вас поздрављам, сверадосним поздравом: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ +СИЛУАН Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  4. Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански г. Фотије у интервјуу СРНИ оцјењује да је за српски народ и државу најбоље чувати своју неутралност и слободу; да за Србе пут ка Натоу не би био моралан; да је изолација немогућа, а пожељна немањићка симфонија са властима и да у стварности испуњеној наказама и демонима Црква има мисију да укаже на божанску страну постојања. Разговарала: Љерка Бјелица. За српски народ и државу најбоље је чувати неку своју неутралност и слободу. То је одувек било најбоље, од Кочића /српски писац и политичар Петар Кочић/ до данас, каже у интервјуу Срни Његово преосвештенство епископ зворничко – тузлански Фотије. За актуелно питање пута у НАТО, владика Фотије каже да то просто не би било морално. „Наш народ је већ рекао да не можемо то да прихватимо јер смо били од Нато-а бомбардовани и Република Српска и Србија. Многи носимо трауме од тога и једноставно, то не би било морално“, оцјењује владика. Он каже да је у данашњем свијету, који је постао „глобално село“, немогуће и бити потпуно изолован. „Укључен си, хтео не хтео“ - те да о интеграцији у ЕУ требају добро промислити веома мудри људи, економски и правни стручњаци. „Ми у сваком случају морамо контактирати са светом, немогуће је бити изолован, али са друге стране, то не мора да значи да ми аутоматски и припадамо том свету у смислу да се политички укључујемо у њихове пројекте као што је ЕУ“, сматра владика Фотије. Наводећи примјер Енглеза, који су процијенили да имају штете као држава и повукли се из ЕУ, он каже да ни Срби не треба да идеализују ову политичку заједницу и да ка њој иду „грлом у јагоде“, мислећи да то рјешава све проблеме. „Није тачно то, ништа неће бити решено, него би били у заједници са богатим државама које су економски доминантније од нас и питање је шта је ту добро. Не треба бежати од интеграција, него бити ту, али бити са здравим расуђивањем“, закључује владика. Млади људи, каже, треба да чују и уче да су Срби народ страдални који је распет и дан данас - на Косову, у Републици Српској, па и у Србији. „Православни народ просто смета на путу светским силама. Сметали смо Наполеону, сметали Хитлеру и многима другима који су ишли према Русији, а сличан сценарио је и данас. Негде је тај однос снага у свету такав да је запади свет уједињен и има циљ пробоја на исток, а ми смо на путу томе и због тога смо много страдали“, наводи владика Фотије. Он каже да је српски народ са Русима увек био близак по вјери, нацији, култури, писму, али првенствено по неком правдољубивом схватању живота, те да Срби на Русе гледају као на браћу. БИТИ ЗА РУСИЈУ НЕ ЗНАЧИ АУТОМАТСКИ И БИТИ ПРОТИВ ЗАПАДА „Нажалост, овај такозвани проруски став се некако негативно котира на Западу. А зашто, када ми ценимо сваку проруску и прозападну вредност достојну пажње, све људско ценимо и на западу и на истоку“, истиче владика Фотије. Он наводи да бити за Русију не значи аутоматски и бити против Запада. „И за Запад смо, ако је хришћански, људски и поштен, то су наше вредности које тражимо у свим народима и цивилизацијама и поштујемо их“, каже владика и додаје да ће се та веза са Русима сигурно чувати и очувати, као доказ вијековног пријатељства и заједништва. Након годину и по проведених на челу Епархије зворничко-тузланске владика Фотије каже да Црква у Републици Српској има добар статус и много простора за рад, истичући да ту сарадњу треба чувати и унапређивати на опште добро. „Ми као Црква треба да се држимо принципа немањићке симфоније - сарадње између Цркве и државе које су начелно одвојене, али сарађују на добробит државе. Ти односи се изграђују поверењем и поштовањем људи који су изабрани од народа и имају легитимитет избора“, каже владика. Он поручује да треба чувати Републику Српску, зато што она гарантује слободу и напредак српског народа, као и празновати њене значајне датуме, као што је Дан Републике - 9. јануар. „Теба да чувамо Републику Српску, то је сада јасно и највећем делу политичара који нас воде, јер Република Српска даје простор за живот и рад свим људима који у њој живе, гарантује слободу, људска и грађанска права. Значајно је и да празнујемо датуме који су везани за оснивање Републике Српске и њено очување, као што је 9. јануар“, наводи владика. Са друге стране, каже, нико не негира исто право другима да обиљежавају своје празнике, као што је случај у Федерацији БиХ. „БиХ је конституисана од три народа и два ентитета по Дејтонском мировном споразуму и треба да очувамо тај систем који је обезбедио мир на овим просторима, што власт овдје и ради. Ми имамо потребу и право да очувамо оно што је посебност Републике Српске, нашу културу, језик, обичаје и веру, а не негирамо ни другима који то исто могу да имају за себе“, оцјењује владика Фотије. Нажалост, подсјећа он, када је ''Дејтон'' тек примјењен, Република Српска је имала много више компетенција него данас. „Сада је тренд да се све то некако врати или очува бар оно што сада имамо“, закључује владика, наводећи да је то питање људи који воде државу, док је мисија Цркве да обожи народ и посебно ради на моралном васпитању омладине. „Онај ко је моралан, за њега је идеја добра највиша идеја и његов принцип којим се влада у животу. Када бисмо ми имали такве људе, формиране као православне хришћане, који знају шта је добро и шта је зло, на било коју службу да се поставе они би правилно радили и никада не би чинили ништа што није у интересу народа и није добро за тај народ“, каже владика. О ИСЕЉАВАЊУ СТАНОВНИШТВА:НИЈЕ ЧОВЈЕК САМО ЕКОНОМСКО БИЋЕ О општем проблему исељавања становништва епископ Фотије говори и из личног искуства. Његов отац је седамдесетих година прошлог вијека радио у Њемачкој, али није тамо одвео својих петоро дјеце, три кћери и два сина, јер је, каже владика, желио да остану Срби. „Ту је питање шта је за човека вредност. Ако је то само материјално, он ће онда ићи међу богатије, за већу плату, гдје је економска и социјална ситуација боља него код нас. То је можда разумљиво, али се са друге стране, одласком у иностранство поставља питање очувања његовог идентитета, као и очување породице“, упозорава он. Владика истиче да ће човјек којем је доминантна вриједност у животу комфор, економско и материјално, ићи тамо гдје то има и све ће дати за то. „Али, није човек само економско биће, он је првенствено религиозно биће и потребан му је Бог, а ако нема Бога у души човека он онда постави на његово место неку другу вредност - новац, успех, лагодан живот“, упозорава владика. Према његовим ријечима, важно је у народу очувати и хуманост, бригу о сиротињи и о потребитима. „То је одувек било у Цркви и треба то да вратимо ако смо негде заборавили или изгубили. Ми смо у Епархији формирали добротворно друштво „Тројеручица“ које ће да се брине о сиромашнима, о многочланим породицама, о помоћи сиротињи, али и талентованој деци“, каже владика Фотије, наводећи да су у рад ове хуманитране организације укључени сви свештеници, Светосавска омладина и Коло српских сестара. Као важан простор дјеловања Цркве владика истиче евангелизацију народа који је већ вјерујући, да се кроз проповиједи утврђује у вјери, као и кроз штампање духовних књига и часописа, што треба да донесе плодове на дуге стазе и да се људи врате култури читања духовног штива и црквене литературе. „На духовној тржници у савременом мноштву медија мора да се нађе место и за црквену реч, да људи могу да препознају шта је у том шаренилу од истине. Ми смо просто у утакмици са свим тим, хтели не хтели, па зато Епархија зворничко-тузланска има и свој сајт, Фејсбук, Инстаграм, и ЈуТјуб профиле да људи који разумеју тај језик могу да нас чују, да се прилагодимо и будемо присутни у њиховим домовима“, каже владика, који лично није активан на друштвеним мрежама, али схвата њихов значај. МЛАДЕ ТРЕБА УЧИТИ ВРЛИНИ И ЧУВАТИ ОД УЛИЦА, ФЕЈСБУКА И ОБОЈЕНИХ РЕВОЛУЦИЈА Према ријечима епископа Фотија, посебан значај Црква придаје вјеронауци, која је од ове године уведена и у средње школе у Републици Српској, уз одзив ученика од 90 одсто. „То су деца у адолесцентном добу, када врло лако скрену на широки пут дроге или алкохола, живота који није примерен човеку, није хришћански ни православан. Ту је велика битка за омладину коју привлачи много тога, њихова личност се буди, долази до општег потреса у организму у психофизичком смислу и у том периоду им је потребна реч Цркве да их упути шта је добро и шта није добро“, каже владика. Према његовим ријечима, црквено образовање је значајно за младе којима се данас кроз популарно нуди и много штетног. „Много је штетне литературе која велича насиље, криминал и неморал, а још су опаснији филмови који најдиректније утичу на младе, од цртаних филмова са наказама, без лепоте, до филмова са демонским ликовима, што постаје стварност у којој омладина треба да живи. Црква мора да им укаже на божанску страну постојања, на божанско виђење света, на начин живота који је постојао у нашем народу док је владао култ добра. Честити, љубазни људи, поштовање родитеља и старијих, то су биле врлине које је модерно доба наказа све порушило и сад треба то поново изграђивати у човеку“, упозорава владика Фотије. Он каже да сви и стално у друштву треба да указују младима на традиционалне вриједности, не у смислу конзервативних, него универзалних вриједности. „То су хришћанске врлине доброте, љубави, милости и милосрђа у којима треба васпитавати омладину, иначе ће их преузети улице или фејсбуци и одоше у обојене револуције, где неко манипулише њима. То је велика мисија и велика борба у којој Црква мора да учествује заједно са свим просветним институцијама и другим институцијама које се баве младима, да им се помогне, да се заштите од тих искушења, да не падну, не постану робови“, истакао је владика Фотије. Према његовим ријечима, оно што данас недостаје младима је култ или призив за светост, јер је морал уздрман. Владика је цитираоријечи старца Пајсија са Свете Горе „Грех је постао мода у наше време“. „Људи који живе слободним, греховним животом, постају популарни у друштву, а врлински живот сматра се мање вредним. Црква се труди да врати тај хришћански култ светости, црквени и хришћански живот. То није никакав фанатизам, него један нормалан и моралан живот. Ако тако размишљамо, онда ће држава и друштво имати будућност, јер има такве честите људе, који ће врлински живети и радити, и на сваком послу морално поступати“, закључује владика. Према ријечима владике Фотија, важно је и да родитељи својим врлинским животом позитивно утичу на дјецу, да породица буде на здравим основама. „Нажалост, велики је проблем колико има растава црквених бракова, једна трећина у Епархији, што није била традиција раније, што је било незамисливо. Опет је то нешто што нам долази са запада, из тих серија у којима се не зна ко је коме отац, супруга или супруг, хаос један, а осим филмова и медија то сада долази код нас и преко система образовања“, упозорава владика Фотије. Он предвиђа велико искушење ако Република Српска уђе у европски просвјетни систем гдје се, како наводи, протурају многе опасне теорије, попут такозване родне теорије - да се брише сазнање да ли је дијете мушко или женско. „То је све страшно за нас, чак ни Бог по њима не би требало да буде он, у мушком роду, то иде до те мере. Ако ми тај просветни систем прихватимо, он ће бити потпуно у супротности са учењем Цркве и свих традиционалних институција у друштву. Ми нећемо моћи помоћи тој деци ако их у школи науче да не знају ко су и шта су. Зато је Црква ту да буде као со и као светлост у једном народу, да чува те традиционалне вредности које су позитивне и то нам је данас јако потребно“, нагласио је владика. Мисија Цркве је, каже, да народ претвори у литургијски, да мисли и поступа на јеванђелски и врлинскиначин, насупрот језикусиле, моћи, доминације и бомбардовања које свијет гура у сукоб свјетских размјера. „Црква ту има позитивну улогу да учи о добру, да говори опет - не убиј, да говори о моралним и етичким вредностима које су битне и које нас чувају да не дође до такве катастрофе“, закључио је у интервјуу Срни епископ зворничко – тузлански Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Рођење Христово је празник вечне и божанске Радости, којом нас је обрадовао Богомладенац Христос, родивши се у Витлејему. Он се једанпут у дубини витлејемске ноћи родио у скромној пећини и тако се показао анђелима и пастирима, а гле, увек се изнова сваког Божића рађа у дубини и топлини срца наших! Молитвено вам желимо да Богомладенац Христос пронађе срца ваша припремљена љубављу и поверењем и отворена за обиталиште беспочетног Бога. Са овим жељама и молитвама честитамо вам Божић и желимо срећну и благословену Нову 2019. годину. Радосно вас све поздрављамо кличући, МИР БОЖЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ! У Краљеву о Божићу, Епископ жички Јустин Извор: Епархија жичка
  6. Ево поздрава пуног утјехе и ево сигурног путоказа у нашим животима. Да бисмо разумјели овај поздрав, увијек и изнова је добро да се запитамо – шта је за нас Божић? Јер без те сталне запитаности, овим и било којим другим поводом, наше мислеће биће копни попут снијега и сагоријева попут воска надомаку огња. Зато – трагом те мисли – дужан сам да вас , као отац и учитељ вјере, стално подсећам на дубоку симболику и значење овог празника, који је један од најважнијих у нашој вјери. Христовим рађањем, које славимо у ове дане сваке године изнова, и ми се рађамо као нови људи. Зато је то право вријеме године и наших живота да се запитамо куда смо пошли, докле смо стигли, која нам је наредна станица и да ли на том свом путу угрожавамо друге или их чувамо и штитимо? Јасно је, дакле, да je овај празник симбол суштине и смисла живота сâмог. Зашто? Зато што се Христово рођење догодило ради нас и нашега спасења и зато што је својим рођењем Богомладенац дошао у овај свијет да буде са нама, да нам буде брат, пријатељ, утјешитељ, сапaтник, али и сарадосник. Он је учинио да вишњега Бога можемо видјети и имати га за свога ближњег. Научио нас је једном засвагда и то да је пут нашег спасења једино и искључиво у ближњем и кроз ближњег. Јер нико не може заобићи ближњег ако жели доћи до Господа. Нико не може занемарити ближњег, а да га то не одведе у пропаст и на странпутицу. И стога свако ко чини добро ближњем на путу је Божјем, то јест ка животу ходи. Поздрав с почетка ових ријечи, а који гласи мир Божији, Христос се роди!, подсјећа нас неумитно на ту истину. И то сваке године и сваког Божића, јер Господ нам сваке године на овај празник даје нову шансу да се духовно поново родимо, да сперемо нечистоћу своје душе и да се умијемо божанском благодаћу. Ту исту шансу би требало и ми да дамо једни другима и самима себи. Стога није случајно што се у зору овог празника, по старом православном обичају, мирбожимо, тј. поздрављамо се желећи једни другима мир Божији, како бисмо једни другима опростили сва међусобна огрешeња, како би нам потом и сâм Господ могао опростити. То је знак који нам Христос даје као највећи дар и симбол божанске милости на Божић, дар да опростимо и пригрлимо једни друге, своје ближње, а сваки човјек је наш ближњи. И као што Богомајка грли Богомладенца у витлејемској пећини, требало би и ми да пригрлимо једни друге, али и сами себе. Овај празник, на чију радост и смисао би требало да нас подјсети празнична атмосфера свуда око нас, треба да нас сјећа и на радост новог, преображеног живота, да нас подсјети да православно хришћанство није само патња и ридање, да није само одрицање, већ изнад свега и прије свега радост и радовање. За оне међу нама који смо се обрели у новој земљи, а који долазимо из многобројних и различитих завичаја, та празнична атмосфера овдје и радост на сваком кораку пријатно је изненађење – нешто што би свакако требало да прихватимо с одобравањем, јер Богом оприсутњена радост није гријех него благодат, благослов и мир. С друге стране, исто тако треба да се подсјећамо да овај празник није само улични и сценски декор, него симбол суштине и смисла живота сâмог. И зато не бисмо нипошто смјели Божић површно изједначавати с многобројним празничним реквизитима који се налазе посвуда око нас, са сезоном куповине и попуста, него би требало стално да се подсјећамо темељног смисла овог празника, који је извор и источник истинске хришћанске радости, а тај смисао је да љубимо једни друге по примјеру Господњем, који је из љубави према човјеку обукао тјелесне хаљине његове. Ту радост треба пригрлити објеручке, као начин живота, мишљења и дјелања, јер она ће разриједити и разблажити сваку нашу тугу, бол и муку. Тако нам и овај празник, подсјећајући нас на важност радовања, сусретања и пуноће живота, представља једну врсту животног путоказа који би требало да нас доведе до циља – живота вјечног, баш као што су витлејемске звијезде довеле Мудраце са Истока до пећине у којој се на данашњи дан родио Христос – Спаситељ свијета. Зашто је Божић празник радости? Зато што сваког Божића одиста изнова откривамо Христа, а кроз Христа откривамо истинског човјека, па отуда проистиче и наша радост, присност и прослављање. И то откривамо Господа који није наметљивац, диктатор, ругач или силеџија; Бога који није дошао да над нама царује или господари, него да свима нама буде брат, пријатељ, сапатник и сапутник. Зато је Божић увијек симбол и путоказ који нас води кроз мноштво препрека и недаћа, како бисмо изнова пронашли прави пут, васпоставили систем вриједности, наново се родили, демистификовали све постојеће полуистине и неистине, открили оне божанске и вјечне тежње и димензије у нама и увидјели истински смисао људског постојања. Осим што треба да опростимо и пригрлимо оне који су нас увриједили, душу нам ранили, било ријечју или дјелом, у ове празничне дане треба да се сјетимо и оних којима је потребна наша помоћ, који су немоћни и у немаштини, да их се сјетимо молитвом, ријечју и чињењем, да им помогнемо, притекнемо им у помоћ онолико колико можемо. Јер Божић је празник даривања, дијељења и бриге за друге, и то не само за људе него за сва жива створења и за сваку твар. И то је оно што треба изнова и стално да понављамо и освјешћујемо у себи. Да се увијек изнова подсјећамо да не живимо само за себе, своју добробит и добробит најуже породице, већ да смо позвани да бринемо и о другима, да се сјећамо и туђих потреба, јер ћемо само тако бити у стању да васпоставимо своју личност, да се са Христом изнова родимо у овом празнику – чистије душе, пространијег срца и бистријег ума. Можда ће неки од нас, нарочито недавно придошлих Њемачку, помислити како се није лако радовати далеко од домовине, пријатеља и породице те како није лако пронаћи радост у себи након цјелодневног напорног радног дана. Када нас такве мисли обузму, требало би да се присјетимо шта је циљ нашег живота у овој земљи и шта нас је то довело овдје. Ако је тај циљ вриједан одрицања и труда, а и те како вјерујем да јесте, ако тиме чинимо нешто добро и важно за своје ближње и себе, онда ће нам и терет који треба да поднесемо ради остварења тог циља бити много лакши и подношљивији. Стога је веома битно и пожељно да увијек имамо неки циљ пред собом, који ће нам давати снагу и јачати нашу вољу за животом самим. Исто тако никада не би требало да заборавимо сљедеће – да много тога зависи и од перспективе из које посматрамо живот и свијет око себе. И зато је веома важно да угао из којег гледамо на живот буде позитивно подешен и да увијек и у свему настојимо пронаћи оно што је добро и лијепо, јер у сваком живом бићу и у свакој твари, као што већ знамо, постоји дјелић божанске доброте и љепоте. Ка тој доброти и љепоти треба увијек да усмјеравамо свој поглед, и њима увијек треба прво да се обраћамо у другим људима, па и у самима себи. На крају крајева, људи нам узвраћају управо оно што им сами дајемо – ако их дотичемо добротом, радошћу и отвореношћу, у највећем броју случајева ће нам и други тако узвраћати, јер ћемо таквим својим наступом отупити мрзовољу и негативност онога који стоји насупрот нас. Зато је Божић, као што већ рекосмо, прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да почнемо на себе и на друге глeдати новим погледом, лишеним горчине и једа. Једини начин да мијењамо свијет око себе јесте да се загледамо у божанске димензије и тежње у себи и другима те да им дозволимо да надвладају и наткриле све остало у нама. Тек тада ћемо бити у стању да осјетимо истинску радост и пуноћу живота. Надаље, треба увијек да се сјећате и подсјећате једне неприкосновене и неупитне истине – отаџбина је за нас тамо гдје је Христос, дом је тамо гдје смо се сабрали у његово име. А Христос је тамо гдје призивамо његово име, гдје се причешћујемо његовим Тијелом и Крвљу. Христос је, другим ријечима, овдје и сада и зато је наша црква наш дом и отаџбина и зато нисмо сами, нити остављени, јер је наш најближи ближњи са нама – Господ Исус Христос. Стога се радујмо и веселимо, скинимо израз забринутости или љутње с наших лица и пригрлимо Христа и данашњи празник свим својим срцем, душом и умом. А Он нас грли одувијек и непрестано, откако је пружио руке према нама у витлејемским јаслама и откако их је за нас раширио на крсту једном заувијек. И за крај да кажем још нешто што ми се чини важним: радујмо се увијек заједно и једни с другима, јер – иако нисмо сродници по крви – ближњи смо по Христу, што је још важније од сродности по језику и домовини. Уосталом, који је то језик и која домовина наша? Многи од вас овдје су рођени, овдје су њихови најближи, и Њемачка је за такве оно што су за мене Босна и Херцеговина, а за друге међу нама Србија, Крајина и друге области. И кад је о језику ријеч, многима од вас, природно, њемачки је језик на коме мислите, Богу се молите, који вам је блискији од српског. Значи ли то да нисмо сродници? Напротив! Управо зато што темељ наше блискости није пука сличност поријекла и језика предака, већ управо Христос, он је тај који омогућава да се у њему сабирамо, а да разлике међу нама не постану разлог подјеле већ основ богатства заједнице. Зато међу нама има мјеста не само за људе са простора бивше Југославије, већ и за Њемце, Сиријце и све људе добре воље, без обзира на њихову националну припадност и матерњи језик, само уколико се радују Христовој благој вијести и желе по њој да живе. Зато што чешће треба да се сабирамо заједно, да искрено дијелимо и радост и тугу и да тако поставимо темеље заједници која ће постати наша друга, вјечна и непролазна домовина, заједници у којој ће се, између осталог, од данас па надаље осјећати сва она божићна радост, милина и топлина о којој је овдје било ријечи. Зато не допусти, Господе, да Божићу, тој вјечној ватри и свјетлости и извору наших живота којим нам освјетљаваш путеве – икада окренемо леђа, нити да икада окренемо лица једни од других. Христе Боже и брате, благословом Оца и садејством Духа, упали лучу богозарну у срцима нашим и обасјај домове наше витлејемском свјетлошћу, упали кандила у душама нашим, како бисмо и ове године осјетили радост и пунину данашњег празника и подсјетили се на његов основни смисао и вриједност, а тиме и на смисао и суштину дарованог нам живота. Амин! МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Дано у Диселдорфу, о Божићу 2018. године. Ваш молитвеник пред Господом +ГРИГОРИЈЕ ЕПИСКОП ДИСЕЛДОРФА И НЕМАЧКЕ Извор: Епархија диселдорфска и Немачка
  7. Светлост Рођења открива заједничарење. За нас, православне хришћане, спасење лежи у заједници. Чак и при рођењу, Христос бива окружен небом и земљом у својој пуноћи: анђели објављују Његово Рођење, а пастири се одазивају звуцима Слава Богу на висини; док Звезда надахњује мудраце да прате њен сјај. Заједно, и пастири и мудраци, гледају новорођенче у пећинским јаслама окружено животињама, нежно загрљено Мајком; како је испитана вера Јосифа Обручника, тако бива и наша, веровањем, да се Спаситељ заиста родио ради нас и нашег спасења. Светлост Рођења открива тако и веру. Кроз Оваплоћење Богомладенца Христа, схватамо да у Господу нема туђинца. Рођење Спаситеља запечађује људско достојанство и потврђује вредност сваке особе кроз породицу, пријатељство, заједничарење и веру. Заузврат, морамо се упитати, како можемо да, без изузетка, ми, који смо обдарени Његовим образом, ликом и подобијем, испољити то подобије Новорођеног Спаситеља, осим ако Га не препознамо у свакоме подједнако?! Из Божићне поруке Епископа источноамеричког Иринеја Извор: Српска Православна Црква
  8. Часни оци, преподобни монаси и монахиње, драга дјецо, драга браћо и сестро, у овој божићној ноћи, када је отпочела историја нашег спасења, са узбуђењем и полетом у души и трептајем срца, очекујемо празник рођења нашега Творца и Спаситеља, Господа нашега Исуса Христа. Данас дакле, славимо историјски рођендан Господа нашега Исуса Христа који се родио у граду Витлејему, и који је наставио да се даље тајанствено рађа у својој Цркви у којој нам се даје и представља ,,све до свршетка вијека“ (Мт 28,20) и у срцима нашим, како је говорио Свети Максим Исповједник: „Божија ријеч, иако рођена једном у тијелу, увјек је спремна да се духовно роди у онима који Га желе“. Отуда, у овој божићној ноћи прво што вам пожелити можемо јесте да се Господ мира и љубави, роди и заувијек настани у срцима вашим! А потом желимо да с вама данас подјелимо једно скромно виђење ове божићне јеванђељске тајне, пред којом се налазимо. Наиме, у овај свети дан, када се небо приближило земљи, када је Бог дакле загрлио човјека, и када се одлучило у оном вјечном и непролазном савршеном свијету у којем обитавају Бог Отац, Син и Свети Дух, да један од Њих тј. предвјечни Логос и Син Божији, уђе у овај наш пролазни и трули свијет и постане човјек, отпочела је тајна Божића. Што ће рећи, вјечни и савршени Бог постаде ни мање ни више, него један од нас. Постаде човјек а остаде Бог! И то се све десило, како нам пишу јеванђељски писци, у ,,Витлејему јудејскоме“ (Мт 2,1; Лк 2,4). Наиме, у неком далеком и полупустом мјесту Витлејему недалеко од светог града Јерусалима. Наш премили Исус рађа се од Духа Светога и Марије Дјеве, повијен у јасле, у некој скромној шталици, међу животињама, далеко од бучних градова и центара моћи, далеко од тржница, буке, журбе, каријера и ,,успјеха “ овога нашега свијета. Сâм пред својом Богомајком Маријом и њеним заручником Јосифом, Један од Свете Тројице ,Бог Господ, Творац неба и земље и свега видљивога и невидљивога, рађа се као дјете. Рекло би се у први мах да је ,,гостопримница витлејемска“ као и свака друга крчма под овом капом небеском, отужна слика, недостојна било чије пажње. Ипак, пустош витлејемска показа се тада, прије 2019 година, као најбитније мјесто под овом капом небеском. У овом безнађу и манговењу, од којег би људи обично дигли руке и побјегли одатле главом без обзира, рађа се сâм Бог. Први који су му у сусрет похитали и посвједочили Његово рођење, по приједлогу анђела ,,бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега“ (Лк 2, 8). Ова витлејемска пустош и ови пастири који ту чувају своја стада, како се напомиње у Јеванђељу, слика су која живо подсјећа на нашу Крајину. Нека ми се опрости ово нескромно тумачење, али чини нам се да нико више у овом моменту не осјећа тајну Божића, што ће рећи ,,оваплоћеног Логоса“ тј. тајну великога Бога који је постао мали и ,,небитни“ човјек, колико ми овдје у Крајини и наша драга и никад заборављена браћа и сестре на Косову и Метохији. Иако привремено остављени од људи у својој пустоши, иако су се сва кола историје и правде сломила на нама, нисмо остављени од великога Бога, драга браћо и сестре, јер видјели смо да велики и једини човјекољубац Господ Бог наш, воли и одабира таква мјеста да буде рођен и да се у њима непрекидно рађа. А то што смо, помало заборављени и унижени, немојмо ни да помислимо драга браћо и сестре да је то нешто недостојно, јер сâм Господ Исус Христос нас учи да је мали човјек велики за спасење читавога свијета, и тешко ономе ко њега саблазни ! (Мт 18, 6). Такође то што смо одавно оскусили свјетску правду и истину, у овој божићној ноћи пјевамо химну нашем рођеноме Господу: Твојим рођењем Христе Боже, засија свијету свјетлост Богопознања, јер се у тој свјетлости звјездом учаху они који звјездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе слава Ти! Зато, нека Христос, Сунце Правде, засија у нашој Крајини! Нека свака душа крајишка у своје поштено, јуначко, нелицемјерно срце прими свога Створитеља и Господа. Нека се радују наши часни пастири и добродушни домаћини и домаћице из својих полуопустошених села и градова, и са радошћу кличу: Слава на висини Богу и на земљи мир! Нека се радују наша браћа и сестре Крајишници, расути по цијелом свијету, којима се обраћамо овим путем, и који из овога или онога разлога не могу или не желе да се врате својој Крајини, своме Витлејему, гдје смо рођени, крштени, гдје смо у људе стасали, онда вас молимо да нас макар примите у своје срце , мјесто у којем се жѝви Бог рађа код свакога човјека и вечерас испред олтара Цркава на којима се сабирамо сви на Божанственој Литургији, тихо и од срца помолите за своју Крајину; за свој Витлејем. А Бог мира, праведности и доброте да се усели у срца сваког од вас. Мир Божији, Христос се роди! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. Поводом предстојећих Божићних празника Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије упутио је својим епархиотима путем медија Божићну честитку, коју у целости преносимо. Звучни запис честитке О Божићу сваке године враћају нам се и обузимају нас узвишене мисли и осећања. О Божићу када најбоље успевамо да испунимо онај план који је Бог нама наменио, да будемо онакви каквима Бог жели да нас види. О Божићу бивамо најчовечнији. Зашто је то тако? Због тога што на Божић прослављамо долазак у свет Онога по чијем образцу смо створени, долазак у свет самог Творца света који постаје човек да би живео са нама, да би нам показао пример живота. О Божићу Бог је постао убедљив у својој љубави, јер љубав Његова показује да није само прича. Доласком својим међу нас Бог показује да му је заиста стало до нас, да буде са нама и да нас спасе. На Божић Бог се сродио са људима, и то са свима људима. О Божићу посматрамо како Бог бива рођен као сиромах, одраста нашим одрастањем, пролази кроз све узрасте људског живота, пролази нашу судбину. Чинећи то Бог показује да је овај наш простор живљења достојан пажње, да се од овог света може направити један добар дом. На први поглед то није убедљиво, видимо како свет изгледа. Свет је сав у неким немирима, свуда су сукоби међу људима, ратови, чак и у природи. Зашто је свет такав? Да ли он мора такав да остане? Не, не мора такав да остане. Од овог света се може направити лепши свет, и зато Бог и долази, рађа се као човек да би своју творевину обновио, овај наш простор живљења. И то тако што полази од почетка, обнављајући најпре човека изнутра, а онда контекст његовог живота. Бог је дошао да човека исцели од онога што га нарушава. А шта га нарушава? Грех. Историја човечанства ако је без Бога, тј. историја човечанства како је ми видимо, више личи на историју људског греха, људских страсти, чак и надметање у гресима, у страстима. То је надметање насиља над насиљем, отмце над отмицом. Више личи управо на историју греха и страсти него на историју стварних људских потреба. Господ својим доласком жели да обнови нашу свест, да нам покаже које су стварне наше потребе. Ја сам Пут, Истина и Живот, и учите се од мене, говори Господ и показује себе као пример. И љубав, заинтересованост за друге људе, то је закон живота који је Он успоставља и тим законом уређује не само какав ће човек бити изнутра, како ће оздравити, него и на који начин ће оздравити међуљудски односи и цела природа. На Божић наша пажња је усмерена, побуђена Христовом љубављу, на све људе света, како на наше духовне учитеље, и уопште предводнике у животу, тако и на све оне који страдају из било којих разлога и било где. Није обавезно да неко постане праведан да би имао наше саосећање и нашу помоћ. Ако би Бог чекао да човек постане праведан па да би онда Бог дошао да се дружи са њиме онда Бог никада не би пришао, јер овај свет, ако буде ишао овим путем, никада неће испунити тај услов. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су онеправдовани, као на пример они на простору Косова и Метохије. Наше мисли су са онима који су прогнани са својих огњишта, са онима који су изнемогли у животу, посустали, усамљени, који су растужени. Наше мисли су свима оклеветанима, поруганима, са онима у заточеним по затворима, заточеним по болницама, прикованим за болничке кревете. Наше мисли су и са онима заточеним у својим властитим домовима, ка он пример опет на простору Косова и Метохије. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су урушени у себи самима и самима собом заробљени, а таквих је највише у свету. Њима желимо ослобођење од себе самих, од својих погрешних навика, погрешних жеља, путева, од њиховог греха да се ослободе. И ту је потребна не само добра наука, него и посебна пажња и љубав. Интересантно, таквих урушених у себи самима има највише међу онима који мисле да су моћни. Најмање је урушених у себи самима међу онима који су у страдањима, међу смиренима, међу онима које скоро и не примећујемо због њихове повучености, скромности, смирености. Прави начин празновања Божића укључује у себе не само посећивање храмова, а треба их посетити нарочито о овом великом Празнику, и свим оним обичајима које ми имамо, који су богати, и који заиста упућују да се сећамо Господа Христа и наших ближњих, него истинско празновање Божића биће онда када створимо све услове отварајући се Богу да се и Бог роди у нашим срцима. То је прави Божић, Бог се родио у свету, у историји и времену али треба да се роди и у нашим срцима, и то опет и опет, и управо зато празнујемо Божић, сваке године обнављамо и учвршћујемо ту рођеност Бога у нашим срцима, и да Бог постане истински део нашег живота, да Он постане истински наш учитељ, наш вођ, да постане наш пример који ми желимо постићи. Због овакве наше усмерености, наше пажње према онима који страдају ми апелујемо из дубине душе на оне који уређују овај свет и живот на планети Земљи да се придржавају принципа човечности, оних принцима које је завео својим боравком на земљи Господ Исус Христос. Од успешног празновања Божића, овако како га ми замишљамо и желимо, ја сам уверен зависи судбина света. Ако Божић будемо празновали истински, тако што ћемо учинити да се Бог са свим својим законима и правилима роди у нашим срцима, онда ће свету поћи на боље, и свет ћемо тако заједнички, по мудрости Божијој и уз помоћ Божију, боље уредити, и онда не би било више сукоба и ратова. Желим истинско прослављање Божића свима који на Божић мисле, желимо да сви чују о Божићу, и све поздрављамо поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Извор: Епархија милешевска
  10. Поводом предстојећих Божићних празника Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије упутио је својим епархиотима путем медија Божићну честитку, коју у целости преносимо. Звучни запис честитке О Божићу сваке године враћају нам се и обузимају нас узвишене мисли и осећања. О Божићу када најбоље успевамо да испунимо онај план који је Бог нама наменио, да будемо онакви каквима Бог жели да нас види. О Божићу бивамо најчовечнији. Зашто је то тако? Због тога што на Божић прослављамо долазак у свет Онога по чијем образцу смо створени, долазак у свет самог Творца света који постаје човек да би живео са нама, да би нам показао пример живота. О Божићу Бог је постао убедљив у својој љубави, јер љубав Његова показује да није само прича. Доласком својим међу нас Бог показује да му је заиста стало до нас, да буде са нама и да нас спасе. На Божић Бог се сродио са људима, и то са свима људима. О Божићу посматрамо како Бог бива рођен као сиромах, одраста нашим одрастањем, пролази кроз све узрасте људског живота, пролази нашу судбину. Чинећи то Бог показује да је овај наш простор живљења достојан пажње, да се од овог света може направити један добар дом. На први поглед то није убедљиво, видимо како свет изгледа. Свет је сав у неким немирима, свуда су сукоби међу људима, ратови, чак и у природи. Зашто је свет такав? Да ли он мора такав да остане? Не, не мора такав да остане. Од овог света се може направити лепши свет, и зато Бог и долази, рађа се као човек да би своју творевину обновио, овај наш простор живљења. И то тако што полази од почетка, обнављајући најпре човека изнутра, а онда контекст његовог живота. Бог је дошао да човека исцели од онога што га нарушава. А шта га нарушава? Грех. Историја човечанства ако је без Бога, тј. историја човечанства како је ми видимо, више личи на историју људског греха, људских страсти, чак и надметање у гресима, у страстима. То је надметање насиља над насиљем, отмце над отмицом. Више личи управо на историју греха и страсти него на историју стварних људских потреба. Господ својим доласком жели да обнови нашу свест, да нам покаже које су стварне наше потребе. Ја сам Пут, Истина и Живот, и учите се од мене, говори Господ и показује себе као пример. И љубав, заинтересованост за друге људе, то је закон живота који је Он успоставља и тим законом уређује не само какав ће човек бити изнутра, како ће оздравити, него и на који начин ће оздравити међуљудски односи и цела природа. На Божић наша пажња је усмерена, побуђена Христовом љубављу, на све људе света, како на наше духовне учитеље, и уопште предводнике у животу, тако и на све оне који страдају из било којих разлога и било где. Није обавезно да неко постане праведан да би имао наше саосећање и нашу помоћ. Ако би Бог чекао да човек постане праведан па да би онда Бог дошао да се дружи са њиме онда Бог никада не би пришао, јер овај свет, ако буде ишао овим путем, никада неће испунити тај услов. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су онеправдовани, као на пример они на простору Косова и Метохије. Наше мисли су са онима који су прогнани са својих огњишта, са онима који су изнемогли у животу, посустали, усамљени, који су растужени. Наше мисли су свима оклеветанима, поруганима, са онима у заточеним по затворима, заточеним по болницама, прикованим за болничке кревете. Наше мисли су и са онима заточеним у својим властитим домовима, ка он пример опет на простору Косова и Метохије. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су урушени у себи самима и самима собом заробљени, а таквих је највише у свету. Њима желимо ослобођење од себе самих, од својих погрешних навика, погрешних жеља, путева, од њиховог греха да се ослободе. И ту је потребна не само добра наука, него и посебна пажња и љубав. Интересантно, таквих урушених у себи самима има највише међу онима који мисле да су моћни. Најмање је урушених у себи самима међу онима који су у страдањима, међу смиренима, међу онима које скоро и не примећујемо због њихове повучености, скромности, смирености. Прави начин празновања Божића укључује у себе не само посећивање храмова, а треба их посетити нарочито о овом великом Празнику, и свим оним обичајима које ми имамо, који су богати, и који заиста упућују да се сећамо Господа Христа и наших ближњих, него истинско празновање Божића биће онда када створимо све услове отварајући се Богу да се и Бог роди у нашим срцима. То је прави Божић, Бог се родио у свету, у историји и времену али треба да се роди и у нашим срцима, и то опет и опет, и управо зато празнујемо Божић, сваке године обнављамо и учвршћујемо ту рођеност Бога у нашим срцима, и да Бог постане истински део нашег живота, да Он постане истински наш учитељ, наш вођ, да постане наш пример који ми желимо постићи. Због овакве наше усмерености, наше пажње према онима који страдају ми апелујемо из дубине душе на оне који уређују овај свет и живот на планети Земљи да се придржавају принципа човечности, оних принцима које је завео својим боравком на земљи Господ Исус Христос. Од успешног празновања Божића, овако како га ми замишљамо и желимо, ја сам уверен зависи судбина света. Ако Божић будемо празновали истински, тако што ћемо учинити да се Бог са свим својим законима и правилима роди у нашим срцима, онда ће свету поћи на боље, и свет ћемо тако заједнички, по мудрости Божијој и уз помоћ Божију, боље уредити, и онда не би било више сукоба и ратова. Желим истинско прослављање Божића свима који на Божић мисле, желимо да сви чују о Божићу, и све поздрављамо поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Извор: Епархија милешевска View full Странице
  11. “А када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење”(Гал. 4, 4-5) Драга браћо и сестре, У ове богомдане године окупићете се око иконе, божићне свеће, бадњака и чеснице, да бисте прославили Рођење по телу Господа нашега Исуса Христа. Жеља нам је да то учините у највећој духовној радости у својим домовима, а пре свега у храму Божијем, активно учествујући у Светим богослужењима и причестивши се Светим и божанским тајнама. Тада ћете стварно прославити Божић, и осетити неисказано духовно задовољство, мир, радост и љубав Христову која превазилази сваки разум (Еф. 3, 19). А то ћемо још очигледније показати кроз нашу делотворну веру која кроз љубав ради (Гал. 5, 6), по речима Св. Апостола Павла. Или како нас учи други Св. Апостол: “Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дијела мртва” (Јак 2, 26). Ове речи изговорене су скоро пре две хиљаде година и увек су савремене. Брат Господњи по телу, Свети Апостол Јаков, саветује своје савременике и саплеменике да вера теоретска, или вера устима и речима, мртва је сама по себи. И нас Свети Апостоли опомињу да држимо живу веру. Јер заиста ако хоћемо да јеванђелски дочекамо свете Божићне празнике, онда то можемо једино кроз нењу делотворну веру. Томе ће се Богомладенац највише радовати. Њему није ништа потребно, него Он тражи од нас милости према Његовој малој браћи (Мт. 12, 48-50; 18, 5). Ви сте до сада показали своју веру кроз дела своја, љубљена браћо и сестре, прилажући нењој Епархији, нењим црквама, нењим манастирима и њењој браћи којима је потребна материјална и духовна помоћ. Климент Александријски вели: “Греси се истерују милостињом и делима вере”. Покажимо нашу љубав према страдајућој браћи и сестрама на српском Косову и Метохији. Они немају никога другога до Бога и нас. Дочекајмо Христово Рођење милостивога срца према свима. Јер је Он рекао: “Блажени милостиви, јер ће бити помиловани” (Мт. 5, 7). Имајмо увек на уму речи Првоврховног Апостола: “А прије свега имајте истрајну љубав међу собом: јер љубав покрива мноштво грехова” (1 Петр. 4, 8). Шаљући Вам свој очински благослов, од срца Вас поздрављамо радосним речима: М И Р Б О Ж И Ј И – Х Р И С Т О С С Е Р О Д И! В А И С Т И Н У С Е Р О Д И! СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА 2019! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ +Митрофан Извор: Епархија канадска
  12. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током новембра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 3. субота, Преп. Иларион Велики, ЗАДУШНИЦЕ – Зајечар, 8:30 · 4. недеља – Књажевац, 9:00 · 8. четвртак, Св. Велмуч. Димитрије – Јошаница код Сокобање, 9:00 · 11. недеља – манастир Вратна, 8:30 · 12. понедељак, Св. Краљ Милутин – манастир Суводол, 8:30 · 16. петак, Ђурђиц – Бор, 9:00 · 17. субота – манастир Буково, 8:00 · 18. недеља – Шаркамен, 9:00 · 21. среда, Св. Арх. Михаило – Вајуга, 9:00 · 24. субота, Св. краљ Стефан Дечански – Мајданпек, 9:00 · 25. недеља – Саборни храм у Зајечару, 8:30 Извор: Епархија тимочка
  13. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током новембра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 3. субота, Преп. Иларион Велики, ЗАДУШНИЦЕ – Зајечар, 8:30 · 4. недеља – Књажевац, 9:00 · 8. четвртак, Св. Велмуч. Димитрије – Јошаница код Сокобање, 9:00 · 11. недеља – манастир Вратна, 8:30 · 12. понедељак, Св. Краљ Милутин – манастир Суводол, 8:30 · 16. петак, Ђурђиц – Бор, 9:00 · 17. субота – манастир Буково, 8:00 · 18. недеља – Шаркамен, 9:00 · 21. среда, Св. Арх. Михаило – Вајуга, 9:00 · 24. субота, Св. краљ Стефан Дечански – Мајданпек, 9:00 · 25. недеља – Саборни храм у Зајечару, 8:30 Извор: Епархија тимочка View full Странице
  14. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током октобра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 6. субота, Зачеће Св. Јована, ЗАДУШНИЦЕ – Саборна црква у Зајечару, 8:30 · 7. Недеља 19. по Духовима – Михајловац, 9:00 · 14. недеља, Покров Пресвете Богородице – манастир Буково, 9:00 · 20. субота, Св. муч. Сергије и Вакх – манастир Суводол · 21. Недеља 21. по Духовима – Саборна црква у Неготину, 9:00 · 27. субота, Преп. Мати Параскева – Давидовац, 9:00 · 28. Недеља 22. по Духовима – Грабовица, 9:00 · 31. среда, Св. Ап. Лука, Св. Петар Цетињски – манастир Вратна, 8:30 Извор: Епархија тимочка
  15. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током октобра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 6. субота, Зачеће Св. Јована, ЗАДУШНИЦЕ – Саборна црква у Зајечару, 8:30 · 7. Недеља 19. по Духовима – Михајловац, 9:00 · 14. недеља, Покров Пресвете Богородице – манастир Буково, 9:00 · 20. субота, Св. муч. Сергије и Вакх – манастир Суводол · 21. Недеља 21. по Духовима – Саборна црква у Неготину, 9:00 · 27. субота, Преп. Мати Параскева – Давидовац, 9:00 · 28. Недеља 22. по Духовима – Грабовица, 9:00 · 31. среда, Св. Ап. Лука, Св. Петар Цетињски – манастир Вратна, 8:30 Извор: Епархија тимочка View full Странице
  16. Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  17. Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  18. · 2. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 · 9. недеља – Молебан на почетку школске године, Бор 9:00 · 11. уторак – Усековање главе Св. Јована – манастир Буково, 8:00 · 21. петак – Рођење Пресвете Богородице – Зајечар, 8:30 · 27. четвртак – Воздвижење Часног Крста – Литургија на темељима ранохришћанске базилике на Феликс Ромулијани, 8:30 · 30. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 Извор: Епархија тимочка
  19. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током септембра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 2. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 · 9. недеља – Молебан на почетку школске године, Бор 9:00 · 11. уторак – Усековање главе Св. Јована – манастир Буково, 8:00 · 21. петак – Рођење Пресвете Богородице – Зајечар, 8:30 · 27. четвртак – Воздвижење Часног Крста – Литургија на темељима ранохришћанске базилике на Феликс Ромулијани, 8:30 · 30. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 Извор: Епархија тимочка View full Странице
  20. Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Беседа Преосвећеног Епископа диоклијског господина г. Методија на отварању Трга од ћирилице: Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током августа месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 1. среда – Св. Стефан, Деспот српски – касарна у Зајечару, 8:30 · 2. четвртак–Св. пророк Илија – Ковилово, 9:00 · 14. уторак – храм Св. Макавеја код Мирова, 9:00 · 18. субота – манастир Суводол, 8:30 · 19. недеља – Преображење Господње – Сокобања, 9:00 · 21. уторак–манастир Туман, Епархија браничевска, 8:30 ??? · 25. субота – манастир Вратна, 8:30 · 26. недеља – Саборни храм у Зајечару, 8:30 · 28. уторак – Велика Госпојина –Минићево, 9:00 Извор: Епархија тимочка
  23. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током августа месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 1. среда – Св. Стефан, Деспот српски – касарна у Зајечару, 8:30 · 2. четвртак–Св. пророк Илија – Ковилово, 9:00 · 14. уторак – храм Св. Макавеја код Мирова, 9:00 · 18. субота – манастир Суводол, 8:30 · 19. недеља – Преображење Господње – Сокобања, 9:00 · 21. уторак–манастир Туман, Епархија браничевска, 8:30 ??? · 25. субота – манастир Вратна, 8:30 · 26. недеља – Саборни храм у Зајечару, 8:30 · 28. уторак – Велика Госпојина –Минићево, 9:00 Извор: Епархија тимочка
  24. Његовој Светости саслуживали су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осјечко-пољски и барањски Херувим, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачи и приморски и многобројно свештенство и свештеномонаштво. На Литургији су одговарали чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић. Молитвено су учествовали игумани најзначајнијих српских манастира, многобројно свештенство и монаштво Српске православне цркве. Присуствовали су амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац, Босне и Херцеговине Винко Радовановић, представници амбасада Русије и Грчке, директор Управе за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Владе Србије Милета Радојевић, представници црногорских политичких странака, родитељи Епископа Методија Милинко и Драгица, као и многобројна родбина и пријатељи. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј рекао је на крају Литургије новом Епископу Цркве Христове да је епископско достојанство највећа духовна част у Цркви Божјој. „Ви сте дуго, релативно дуго, у Цетињском манастиру и овој средини. Имали сте прилике да упознате овај народ и све прилике у Црној Гори. Зато вас је наша Црква изабрала у највише достојанство, са жељом да, као што сте мудро управљали манастиром, тако мудро управљате као епископ у епархији, као викар Митрополита црногорско-приморског. Да својом службом послужите Господу и ономе што Господ жели од свих нас“, рекао је Свјатјеши Патријарх Иринеј. Подсјетио је да је Владика Методије једно вријеме предано послужио болесном Патријарху Павлу. „Стекли сте једно опште поштовање због тог вашег подвига“, казао је Патријарх српски Додао је да је Владика Методије изабран за викара славне Епархије која је родила Црну Гору. „Она је дала велике личности наше црквене историје. Да не помињемо све, само Светог Василија и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Његоша, који су блистали својим умом и својим животом своме народу. Нама су оставили примјер да се угледамо на њих“, истакао је он. Патријарх српски је нагласио да Владика Методије сада има велику дужност и обавезу да чува свој народ у вјери православној. „И да га сачувате у народном јединству, јер је пред великим искушењем да се раздели и одели од своје браће из Србије. Надамо се да Господ неће то допустити и да ће учинити да наш народ остане јединствен. Желимо вам да заједно са својим Митрополитом, који је достојни наследник својих великих предака, сачувате то јединство. Да му ви помогнете у том светом и великоме делу“, рекао је Патријарх српски г. Иринеј предајући архијерејски жезал новохиротонисаном Епископу диоклијском г. Методију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...