Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пренос'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. На дан када молитвено прослављамо Светог исповедника Доситеја, Митрополита загребачког и Владику нишког, у понедељак, 13. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служи свету архијерејску Литургију у наставку свеноћног бденија у малом Саборном храму у Нишу које је почело од 20,30 часова. Свеноћно бденије и свету архијерејску Литургију директно можете да пратите путем таласа радија Православне Епархије нишке "Глас" 92 MHz, као и путем нашег портала. ДИРЕКТАН ПРЕНОС ОВДЕ
  2. Портал ИН4С преноси уживо Велики црквено-народни сабор у Никшићу. На посебном линку, који ћемо објавити када почне пренос, можете пратити уживо Световасилијевски сабор.
  3. Имали сте прилику да на нашем Порталу пратите директан пренос свечаног празничног бденија из Цетињског манастира. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Цетињског манастира, а поводом празника Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског и Светог Апостола и Еванђелиста Луке, можете да пратите путем нашег портала, сутра 31. октобра, од 9. часова: ОВДЕ Благодаримо пријатељима из Васељенског Радија Светигора на техничкој могућности за директан звучни пренос торжествених празничних богослужења поводом празника великог светила и чудотворца наше Свете Цркве. Прилог приредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг
  4. У част осам векова самосталности Српске Православне Цркве, поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 22. септембра 2019. године са почетком у 8 часова у манастиру Ћелијама код Ваљева извршиће се освећење триолтарног храма Светог Саве, Светог мученика Јустина Философа и Преподобне Марије Египћанке - заветног храмаПреподобног Јустина Ћелијског. Својим наследницима Ава је оставио завештање да објаве његова дела, с тим да приход иде у Фонд Светог Јована Златоустог с циљем да се у манастиру Ћелијама подигне триолтарни храм у част Светог Саве (централни олтар), Светог мученика Јустина Философа (јужни олтар) и Преподобне Марије Египћанке (северни олтар). Жеља Преподобног аве Јустина почела је да се остварује када је архитекта проф. Предраг Ристић урадио пројекат храма. Године 2007. на месту некадашњег воћњака у присуству дванаест епископа освећени су темељи. Градња је настављена 2008. године. Године 2019. у потпуности су завршени и унутрашњи радови. Житије Преподобног оца Јустина Новог Ћелијског Овај чудесни благовеститељ Јеванђеља Христовог, Преподобни отац наш Јустин, родио се лицем на празник Благовести, 25. марта 1894. године, у Врању. И зато му на крштењу, родитељи Спиридон и Анастасија, дадоше име Благоје. Живе и темпераментне природе, хитар и жустар, Благоје одраста у крилу једне угледне, грађански отмене, али пре свега хришћанске и веома побожне породице. Све до деде му, свештеника Алексе, породица Поповића била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка. Још као дечак, Благоје је са родитељима често одлазио код Светог оца Прохора Чудотворца у Пчињски манастир, у близини Врања. Додир са православним богослужењем, као и дубока побожност и молитвеност мајке Анастасије, трајно ће утицати на формирање духа младог Благоја Поповића. Мудрољубив, гладан и жедан божанског и људског знања, пре свега човекопознања и богопознања, млади Благоје – Јустин уписује деветоразредну београдску Богословију Светог Саве (1905–1914). За професора, и свог вечног надахнитеља, има горостасног Николаја (Велимировића). Он одмах примећује овог небески даровитог младића, будућег богослова светоотачке величине и узлета, али и ствараоца аутентичног књижевног израза и песничког надахнућа. Поред богословског, он овде стиче и најшире светско образовање, следујући тако великим Оцима Цркве. Жудећи душом за вечно живим Христом, у њему се све јасније уобличава жеља за примањем светог монашког лика. Изашавши са Богословије, по избијању Првог светског рата, Благоје бива узет у српску војску, у чету младих болничара. Делећи злу и страшну судбу свога народа, крајем 1915. године, са војском се повлачи преко Чакора, Црне Горе и Албаније све до Скадра. Чврст и непоколебљив у својој одлуци да Цркви служи у монашком лику, по благослову Митрополита изгнане Србије Димитрија, двадесетогодишњи Благоје прима монашки постриг у православној цркви у Скадру на Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, узевши монашко име Светог Јустина Мученика и Философа. Избор овог христоносног двоименог светитеља – философа и мученика – за свога имењака и заштитника био је израз његове, младалачке и доживотне, дупле љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа. Тадашња Влада пребацује бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су повучени назад у Енглеску. У Енглеској Јустин студира теологију на Оксфорду. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Универзитета у Атини, где остаје до 1921. године, положивши све потребне испите. На истом Универзитету Јустин је касније стекао докторат на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920. године, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једног од краћих долазака из Грчке у Србију. Од октобра 1921. године Јустин ради као наставник Светог Писма Новог Завета, а затим Догматике и Патрологије у Карловачкој богословији. Православном светоотачком методологијом обогаћује образовни богословски програм уносећи низ плодотворних новина, потискујући овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922. покреће Хришћански живот – часопис за хришћанску културу и црквени живот, истинољубиво и храбро критикујући све лоше појаве јавног и црквеног живота. Од 1930. до 1932. године Јустин борави у Поткарпатској Русији, где заједно са епископом Јосифом Цвијовићем успешно мисионари, враћајући отачкој вери насилно поунијаћене православце, обновивши тако Мукачевску епархију. Црква му нуди епископски чин. Не сматрајући се достојним тако велике и важне службе, смирени монах Јустин то одбија. Године 1934. Јустин постаје доцент на Богословском факултету Универзитета у Београду. Са групом интелектуалаца, међу којима је био и философ Бранислав Петронијевић, 1938. године учествује у оснивању Српског философског друштва. По успостављању комунистичке власти у Југославију 1945. године, отац Јустин је, уз још двеста професора, прогнан са Београдског универзитета. Потом је ухапшен и затворен. Из затвора, где је тамновао заједно са својим духовним чедом јеромонахом др Василијем (Костићем), пуштен је 1946. године на молбу патријарха српског Гаврила (Дожића), који се у то време вратио из логора Дахауа. Прогнан са Универзитета и без пензије, лишен људских, верских и грађанских права, по позиву игуманије Саре, отац Јустин 1948. године долази у женски манастир Светих Архангела у Ћелијама, где отпочиње свој живот у заточењу, живот страшног исповедничког благослова, који ће трајати све до блаженог уснућа. Уједно, ово је и најплодоноснији период у животу оца Јустина како на пољу писања и превођења, тако и на пољу духовничко пастирске службе. Једину жељу да свакодневно служи свету Литургију мати Сара радосно прихвата. Ћелијски заточник је говорио више страних језика: грчки, руски, немачки, енглески... У Ћелијама се бавио превођењем са различитих светских језика. Приредио је 12 томова Житија светих – за сваки месец у години по једну књигу. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегезе обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије. Целокупни опус оца Јустина броји око 40 томова. Иако је састрадавао са српским народом и са Српском Црквом, у својим беседама није штедео ни народ ни Цркву. Није се плашио да каже и укаже на недостатке. Грмео је понекад гневом праведника, не плашећи се да ће тим гневом повредити ризу Цркве Христове, већ је знао да ће је њиме сачувати и очувати. Године су пролазиле а отац Јустин није смањивао подвиг већ је удвостручио молитве за српски народ. Неговао је врлину поста. Петком се потпуно уздржавао од хране, такође и целе прве недеље Великог поста. Често је на себе налагао и додатне постове. Живео је до краја строгим испосничким животом, у којем су му следовале ћелијске сестре. Изобиловао је сузама, молитвеним уздасима, вапајима ка Христу. Безбројна су чуда која је Преподобни отац наш Јустин још за живота сатворио. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама има се много рећи. Јустин је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, Авини ученици и остали поштоваоци... Ава Јустин – духовник монахињама и свем побожном свету, учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“, непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је ради њега страдало од комунистичких власти. Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је богомудро поучавао, о чему сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелијама, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, ава Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“ Нарочито је значајна духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, нарочито за искрено тражећу и истине жедну интелигенцију, омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама, иако је настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на светим Литургијама на стотине имена која су му слали у писмима, или лично доносили верујући са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Отац Јустин је се упокојио у исти дан када је и рођен – на празник Благовести, 7. априла (25. марта) 1979. године. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних Грка, Руса, Француза – јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. Убрзо по уснућу аве Јустина насликано је на десетине икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској и Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Забележена су чуда на његовом гробу и по његовим молитвама. Канонизација аве Јустина Име архимандрита Јустина Поповића из манастира Ћелије код Ваљева званично је унето у Диптих светих Православне Цркве одлуком Светог Архијерејског Сабора у мају 2010. године. По одлуци Сабора, литургијски спомен Преподобног Јустина Ћелијскога слави се 14/1. јуна. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја Српске Православне Цркве. Дана 14. јуна 2010. лета Господњег у манастиру Ћелије код Ваљева, спомен Преподобног оца Јустина Ћелијског први пут је литургијски прослављен после уношења Авиног имена у диптих светих. Пренос моштију аве Јустина У години 2014. Епархија ваљевска прославила је два јубилеја – 120 година од рођења и 35 година од престављења у Господу Преподобног Јустина Новог Ћелијског. На празник посвећен ави Јустину, 14. јуна 2014. године, његове мошти су извађене из гроба и положене у манастирски храм у Ћелијама. Хиљаде верника из целе Србије, земаља региона, као и Грчке, Русије, Сирије, Немачке, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Аустралије и других крајева света походило је манастир Ћелије на празник Преподобног аве Јустина како би поделило свечарску радост обитељи поводом Преноса моштију новопросијавшег српског светитеља, који је три деценије као духовник, научник, проповедник – речју, свестрани хришћански прегалац – стварао у тој светињи. Литургијском прослављењу, уз Патријарха српског Иринеја предстојавао је велики број епископа не само из Српске Православне Цркве већ и из Кипарске, Грчке и Руске Православне Цркве, уз свештенике и монахе из целога света. О 120-годишњици рођења, 35-годишњици блаженог престављења и 4-годишњици црквеног саборног прослављења Преподобног оца Јустина извршено је вађење из гроба, умивање, полагање у нови ковчег и преношење његових светих моштију у стару манастирску цркву Светих Архангела. „Отац Јустин је већ на први поглед изгледао као светац. Једноставно, носио је нешто светачко у себи на сваком месту. Ћелијске сестре су годинама крај себе имале свеца, који је привлачио себи бројне православце, али и припаднике других вероисповести, који би после разговора са њим примали Православље. Код њега у речнику има речи којих нема ни у једном језику. Због тога имамо потешкоћа када га преводимо на стране језике. Али, Господ нам помаже да их превазиђемо како бисмо свим народима донели чисто Православље“, беседио је том приликом на српском језику ћелијским поклоницима Архиепископ берлински Руске Заграничне Цркве Марко. „Ава Јустин нас сабира неколико десетина година у ову светињу. Као Свети пророци Илија, Јеремија и Јован Претеча учи нас правом речју, каткад строгом да нас опомене и врати на прави пут – пут Христов. А има ли другог пута којим можемо поћи осим Христовог, светосавског, пута оца Јустина и других Божјих угодника? Заблагодаримо Господу, браћо и сестре, што нам је у ово тешко време подарио владику Николаја и аву Јустина и друге свете из рода нашег, поручио је Патријарх српски Иринеј. Кратак историјат манастира Ћелије Тачно време настанка манастира Ћелије није сасвим познато. Према историјским подацима потиче из средњег века, а предање оснивање манастира везује за име краља Драгутина. У доба дугог и тешког турског ропства манастир је рушен и паљен, и опет обнављан. У 18. веку манастир је имао значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб налази у порти манастирске цркве) били су међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи Рувим, који је мученички пострадао за Христа. У 19. веку у Ћелијама је основана Основна школа – међу првим школама у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је касније Свети владика Николај Велимировић „први буквар учио“, и потом Ћелије целог живота носио у срцу. Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928. године када је одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир. Манастирска црква Светих Архангела лежи на узвишењу које се диже са дна котлине. Првобитну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом. Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Кубе је деветострано у част светих девет анђелских чинова, а дозидано је 1936. године. Због бурних историјских догађаја који нису поштедели манастир и његове светиње, од старих црквених вредности мало је тога сачувано. У манастиру се налази остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престоном иконом из 1816. године. Сачувана је и икона Сабора Светих Архангела из 1790. године, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Манастир чува Хаџи Рувимов престони крст, изрезбарен у дрвету, постављен у метални оквир с постољем, и још неке старе крстове сличне израде. Од старих сасуда сачуван је један путир из 1833. године. Многе старе књиге из манастира Ћелије имале су врло бурну судбину, а многе се и данас налазе на другим местима. У манастиру су остале богослужбене књиге из 18. века. Најстарија књига је Божественаја скрижаљ из 17. века, коју је купио црногорски Владика Данило Петровић када је 1715. године био у Русији. У манастиру Ћелије се чува Свето Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу. Порта старе цркве ограђена је каменом оградом. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни налази се гробни знамен Преподобног оца Јустина Ћелијског. Гроб Аве Јустина у манастиру Ћелије постао је духовни темељ манастира који носи епитет „бисер у руци Божјој и парче Раја на земљи“. Захваљујући Преподобном ави Јустину, манастир ужива велики углед у целом православном свету. Аудио директан пренос освећења и свете архијерејске Литургије из манастира Ћелије, пратите на таласима радија "Источник": http://radioistocnik.info Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. На платоу испред саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је одржан Тројичиндански црквено-народни сабор за одбрану светиња. Сабор је реакција на Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Свету архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, милешевски Атанасије, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да овај сабор данас није ништа ново ни овом граду ни овој земљи ни овом народу. „То је сабор који траје вјековима, сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија, и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског… И на свим другим знаним и незнаним језицима свједочи се ова велика и света истина која нам се открила и подарила о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да постоје двије врсте сабора. „Сабор око живота, вјечном свјетлошћу обасјан, и сабор око смрти и ништавила. Само та два сабора постојке овдје на земљи од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор, сабор диоба и мржње непрекидно прогони – и то је рекао Господ у Јеванђељу – оне који се сабирају у Његово име. Али је Господ рекао да се не боје: Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богоубистом, над братоубиством, над сатанском силом, над свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу“, рекао је он. Додао је да се сабирамо љубављу према свакоме створењу, на првоме мјесту према Живоме Богу. „Сабирамо се љубављу једних према другима, аубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају да своје лажне законе намећу људима, посебно да намећу Цркви Божјој. Само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно чиме се ми бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови Божанске, богочовјечанске љубави а не синови мржње, синови јединства са Богом живим и истинитим и јединства свих нас у једној, Бојој заједници сабираној од свих земаљских народа“, поручио је Владика Амфилохије. Нагласио је да за ту заједницу не постоје границе. „Демонмске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју. И у наша времена постављају границе и оно што је Божје проглашавају да је нечовјечно. А нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и они који га данас убијају, они су били не само богоубице, оцеубице Оца небескога, него братоубице. Ви сами знате да се овдје код нас, нажалост, на богоубиству рађало крваво братоубиство. И можда ријетко гдје као што се то догодило у Црној Гори“, казао је Владика. Нагласио је да је братоубиство у име Маркса и Енгелса, Стаљина и Броза затровало многа људска срца мржњом, диобама, свађама у једном народу, једној земљи и у читавом свијету. „Овај сабор је лијек од таквог братоубиства и богоубиства и позив свима на заједницу са живим Богом и заједнице која је сачувана на оваквим саборима кроз древна времена“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да су богоубице и братоубице срушиле ловћенску цркву Светог Петра Цетињског. „И овај сабор данас тражи да се исцијели тај братоубилачки и богоубилачки дух, да се врати црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени Владика Раде иуз онога зиндана паганског овоме народу, и да се врате његова љубав и његова вјера у живога Бога“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика Јоаникије је прочитао поруку Епископа вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира и љубави и узајамног поштовања. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Саборни храм у Нишу обележава храмовну славу - Силазак Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније ће у овом храму служити Свету архијерејску Литургију, након чега је планирана традиционална Литија. Радио Глас Православне Епархије нишке директно ће преносити ову Свету службу.
  7. Данас у суботу, 8. јуна 2019. године, обављен је пренос часних моштију свештеномученика Велимира (Мијатовића) у храм св. пророка Илије у Сокоцу. Претходно су у селу Закомо у опшини Рогатица свете мошти извађене из његовог другог гроба, опране и припремљене за пренос из Закома до Сокоца. У 14:15 часова свете мошти су стигле у Соколац гдје су их дочекали Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански са свештенством и благочестивим народом. Формирана је литија која је мошти допратила до храма св. пророка Илије. По уношењу часних моштију у храм св. пророка Илије служен је канон свештеномученику, а Високопреосвећени Господин митрополит је одржао пригодну бесједу и притом истакао: .....'' Данас нам се врати на најсвечанији начин наш отац Велимир. Врати нам се из мрака његовог гроба у Закому и дође у свјетлост овог светог храма да настави са мољењем овдје гдје су његово служење прекинули безбожни комунисти, који га 1945. године убише у селу Закомо код Рогатице. Врати се у свој Соколац гдје је рођен и гдје је одрастао и страху божијем се учио. ............ На нашем свештеномученику Велимиру Мијатовићу испуни се оно што је Спаситељ оставио као своју поруку апостолима и хришћанима рекавши 'ево иде вријеме и већ је настало када ће сваки који вас убије мислити да своме богу службу чини'! Безбожни комунисте су борећи се против Христа и Цркве његове, као и протв свој отаџбине, мислили да свом безбожништву службу чине. Они су управо комунизам претворили у религију атеизма. Тој религији приносили су жртве на начин да су убијали свештенике и вјернике Цркве Христове, патриоте отаџбине наше. .............. Осим што су га ставили на свакојаке муке и страдања они су на крају његовог страдања запалили његову часну свештеничку браду......И ко може исказати сва његова страдања у скровитом Закому? Али, Бог који све зна и све види није допустио да он и његово страдање остане непознато нама и Цркви божијој. Црква га је прибројила сабору светих божијих угодника који непрестано приносе за нас молбе и мољења. ....... А погледајте још више колико је велики Бог наш. Након толико година ево овдје пред нама и међу нама је његов унук исто тако Велимир - др Велимир Мијатовић који је са својом мајком и супругом допутовао из Амстердама у Холандији како би био присутан и активни учесник овог историјског догађаја. Управо су нас др Мијатовић и његова породица подстакли да чим прије пронађемо часне мошти његовог ђеда и да их ево данас пренесемо у овај храм и поклонимо им се. .....Желимо пред свима вама, браћо и сестре, да се др Велимиру и његовој мајци, односно снахи нашег свештеномученика, захвалимо на свему што су учинили да је данас свештеномученик Велимир међу нама и са нама на начин на који је он данас постао други наш небески заштитиник и молитвеник пред престолом Господњим..............'' Извор: Митрополија дабробосанска
  8. Пренос моштију Преподобномученика Медљанских јун 8, 2019 Актуелности, СПЦ У суботу 8. (26) јуна, несвакидашњи благослов Божији походио је свештену обитељ Медљанску. Мошти Светих преподобномученика Медљанских, чудесно откривених на мјесту данашњег Манастира, свечано су литијски допраћене из Храма Рођења Пресвете Богородице у Медној до манастирске цркве Манастира Медне гдје ће почивати чекајући свеопште Васкрсење мртвих и живот будућег вијека. Литија је основана испред Храма Пресвете Богородице а њу су сачињавали: крстоносци, литије христољубива војска, монаштво, свештенство и вјерни народ. Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије допратио је литијски свете мошти које су биле ношене на раменима свештеника. У продужетку је служена Света архијерејска литургија коју је предводио, по благослову Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија, Његово преосвештенство Епископ полошко-кумановски г. Јоаким. Владикама су саслуживали свештенство и монаштво Епархије бихаћко-петровачке, али и других братских епархија. Послије прочитаног Јеванђеља великом броју окупљеног народа обратио се домаћин владика Сергије и поздравио све присутне свим хришћанским поздравима, од Рођења Господњег до Васкрсења, наглашавајући тим чином значај данашњег празника у којем је сабрана цјелокупна икономија Божијег Спасења. Данас прослављамо пренос светих моштију новооткривених Преподобномученика Медљанских који су се јавили у последња времена сведочећи Васкрсење Христа Бога и живот вјечни. У Манастирској порти је припремљено послужење за вјерни народ. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. Поводом празника Преноса моштију Светог Јована Златоустог, славе матураната Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXIII генерација обновљене школе (2014-2019), служена је свечана вечерња служба са петохлебницом у Влашкој цркви и Света архијерејска литургија у Цетињском манастиру, са благословом надлежног архијереја Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Звучни запис беседе Вечерњу службу у Влашкој цркви, уочи празника у петак, 8. фебруара, служили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и јерођакон Роман Виларет, а петохлебницу је освештао Његово преосвештенство владика Јован (Пурић) . За пјевницом су појали ученици Богословије. Литургијским сабрањем у Цетињском манастиру, у суботу, 9. фебруара, началствовао је Преосвећени Епископ др Јован Пурић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Роман Виларет и ђакон Игор Пешикан, а чтецирали су матуранти Богословије Максим Шкрбић, Томислав Поповић и Александар – Саша Дедић. На Литургији су појали сви ђаци школе предвођени матурантима. После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраним монасима, ученицима, професорима и вјерном народу бесједио је владика Јован. Он је у литургијском слову говорио о Пастиру добром, Господу Исусу Христу и његовом вјерном свједоку Светом Јовану Златоустом. Владика Јован је заблагодарио Митрополиту Амфилохију на благослову да служи у цетињској светињи, поред ћивота Светог Петра Цетињског. Епископ Јован је честитао славу разредном старешини професору Слобу Станишићу, ученицима петог разреда који прослављају Светог Јована Златоустог и свим ученицима и професорима Цетињске богословије, упутивши им поуку о љубави према богословљу. Сви ученици су приступили Светој тајни причешћа, показавши литургијску саборност и јединство управо у празновању Светог Јована Златоустог. Празновање празника Преноса моштију Светог Јована Златоустог настављено је освештавањем и резањем славског колача у трпезарији Цетињске богословије. Славски колач освештао је јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира а славском ручку су присуствовали професори, ученици и гости школе. У име наставничког савјета све присутне поздравио је главни васпитач, професор мр протојереј Арсеније Радовић. Отац Арсеније је честитао славу матурантима и њиховом разредном старешини професору мр Слобу Станишићу, са молитвеном жељом да их благослов Господњи и молитве Светог Јована Златоустог прате у све дане њихових живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У оквиру своје историјске посете Српској Православној цркви, Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока Г. Јован X, у пратњи Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја боравиће у Епархији нишкој. Свечани дочек и доксологија у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу планирани су за четвртак 18. октобра од 12 часова и 30 минута, а директан пренос је обезбеђен преко фејсбук странице Епархије нишке, који можете погледати: ОВДЕ Извор: Радио Глас View full Странице
  11. Директан пренос хиротоније изабраног Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима на каналу РТС3 и РТС Планети, као и на каналу HRT-HTV4, саопштено је на званичној интернет страници Српске Православне Цркве. View full Странице
  12. Житије Св. Исповедника Доситеја Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију где је ступио у Кијевску духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта. Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године враћа се у своју епархију. У својству потпредседника Средишњег Архијерејског Сабора учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Ццркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске Православне Цркве, где је остао три године. Исто тако као делегат Српске Православне Цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим местима. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети, 9 априла 1933. године, свечано је устоличен. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10.априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде". Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945. године, од тешких последица злостављања. * извор: Слободан Милеуснић "Духовни геноцид 1991-1995 (1997)" Београд 1997., Драгослав Страњаковић " Највећи злочин данашњице: (патње и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од1941-1945.) /Одбор Томе Максимовића/ ; види о митрополиту Доситеју "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 1941-1945. Вељко Ђурић Мишина, Ветерник 2002. год. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. http://www.spc.rs/sr/sveti_ispovednik_dositej_vasitsh_mitropolit_zagrebachki ** Тропар глас 8. Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим. ** Из архиве: Манастир Ваведење у Београду: Молитвени шапат пред кивотом Свештеноисповедника Доситеја, загребачког и ваведењског: http://www.manastirvavedenje.org/page67.html ** О Монографији „Христу веран до смрти“ посвећеној Свештеноисповеднику Доситеју Загребачком, у издању Архиепископије београдско-карловачке и Митрополије црногорско-приморске: http://www.spc.rs/sr/hristu_veran_do_smrti У НАСТАВКУ ПОСЛУШАЈТЕ ШТА О САМОЈ СЛУЖБИ - СВЕНОЋНОМ БДЕНИЈУ ПО СВЕТОГОРСКОМ ТИПИКУ - КАЖЕ ПРОФЕСОР КАРЛОВАЧКЕ БОГОСЛОВИЈЕ, ЂАКОН СТАНКО ЛАКЕТИЋ: Извор: Радио Слово љубве Преузимање
  13. Први директан пренос Свеноћног бденија по Светогорском типику на црквеном радију биће реализован у петак, 12. јануара, од 19 часова – Радио Глас Епархије нишке ће поводом Дана Св. Доситеја директно преносити Свеноћно бденије, које ће реемитовати Радио Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке. Свеноћно бденије по Светогорском типику које траје до раних јутарњих сати, са Светом Литургијом, на празник Светог Доситеја Загребачког и Нишког, служиће Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније у Саборној цркви у Нишу. Појаће Хор Мојсије Петровић и монаси из манастира Суково. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит Епархије загребачке, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети архијерејски Сабор га је унео у Именослов СПЦ као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведење у Београду. О лепоти, садржају и карактеристикама саме службе - Свеноћном бденију по Светогорском типику - за Слово љубве говори у наставку ђакон Станко Лакетић, професор Карловачке богословије (аудио је на крају ове вести) Радио Глас, као и Радио Слово љубве може се слушати преко Интернета, на следећем линку: http://radioglas.rs/ Житије Св. Исповедника Доситеја Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију где је ступио у Кијевску духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта. Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године враћа се у своју епархију. У својству потпредседника Средишњег Архијерејског Сабора учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Ццркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске Православне Цркве, где је остао три године. Исто тако као делегат Српске Православне Цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим местима. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети, 9 априла 1933. године, свечано је устоличен. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10.априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде". Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945. године, од тешких последица злостављања. * извор: Слободан Милеуснић "Духовни геноцид 1991-1995 (1997)" Београд 1997., Драгослав Страњаковић " Највећи злочин данашњице: (патње и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од1941-1945.) /Одбор Томе Максимовића/ ; види о митрополиту Доситеју "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 1941-1945. Вељко Ђурић Мишина, Ветерник 2002. год. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. http://www.spc.rs/sr/sveti_ispovednik_dositej_vasitsh_mitropolit_zagrebachki ** Тропар глас 8. Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим. ** Из архиве: Манастир Ваведење у Београду: Молитвени шапат пред кивотом Свештеноисповедника Доситеја, загребачког и ваведењског: http://www.manastirvavedenje.org/page67.html ** О Монографији „Христу веран до смрти“ посвећеној Свештеноисповеднику Доситеју Загребачком, у издању Архиепископије београдско-карловачке и Митрополије црногорско-приморске: http://www.spc.rs/sr/hristu_veran_do_smrti У НАСТАВКУ ПОСЛУШАЈТЕ ШТА О САМОЈ СЛУЖБИ - СВЕНОЋНОМ БДЕНИЈУ ПО СВЕТОГОРСКОМ ТИПИКУ - КАЖЕ ПРОФЕСОР КАРЛОВАЧКЕ БОГОСЛОВИЈЕ, ЂАКОН СТАНКО ЛАКЕТИЋ: Извор: Радио Слово љубве Преузимање View full Странице
  14. Радио Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке реемитоваће од Радија Глас, Епархије нишке директан пренос Свеноћног бденија (по Светогорском типику) са Светом Литургијом, у петак, 12. јануара, од 19 ч, на празник Светог Доситеја Загребачког и Нишког, које ће служити Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније у Саборној цркви у Нишу. Појаће Хор Мојсије Петровић и монаси из манастира Суково. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит Епархије загребачке, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети архијерејски Сабор га је унео у Именослов СПЦ као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведење у Београду. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  15. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба. Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: "Лукијане! Лукијане! Лукијане!" и стаде говорити: "Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, - зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама". - Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: "Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?" - Овај одговори: "Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега". - Презвитер га опет упита: "Где ћемо вас тражити?" - Гамалил одговори: "Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)". - Рекавши то, он постаде невидљив. Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. - И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење. Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? - Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. - А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! - И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. - Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? - Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. - Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе. После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје. Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, - обрати се он презвитеру, - отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести. Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић. Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи. Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону. У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу. Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: "Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас". Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? - А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. - Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: "Ја сам с вама, не бојте се!" Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: "Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору". Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог "Константинова купатила", стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту. Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин. Календар |
  16. Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба. Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: "Лукијане! Лукијане! Лукијане!" и стаде говорити: "Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, - зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама". - Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: "Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?" - Овај одговори: "Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега". - Презвитер га опет упита: "Где ћемо вас тражити?" - Гамалил одговори: "Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)". - Рекавши то, он постаде невидљив. Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. - И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење. Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? - Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. - А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! - И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. - Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? - Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. - Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе. После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје. Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, - обрати се он презвитеру, - отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести. Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић. Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи. Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону. У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу. Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: "Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас". Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? - А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. - Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: "Ја сам с вама, не бојте се!" Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: "Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору". Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог "Константинова купатила", стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту. Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин. Календар | View full Странице
  17. Отац Јустин и г. Тот говориће о открићу древних текстова помоћу напредне спектралне методе. Манастир свете Катарине има веома значајну колекцију рукописа, од којих најстарију потичу из 4. вијека. Будући да су материјали у то доба били веома ријетки, уобичајено је било да се оригинални текстови бришу да би се преко њега исписао нови текст. Манастирска библиотека има велики број оваквих рукописа из којих се, помоћу спектралне методе, сада може прочитати и оригинални слој текста. Научници и технички експерти сарађују са архиепископом Дамјаном и монасима у истраживању богате манастирске колекције палимпсеста. Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...