Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'према'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 99 results

  1. Патријарх Иринеј у Бања Луци: За Србе најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекали су 8. јануара 2020. године испред Владичанског двора у Бања Луци Његово Преосвештенство Владика бањалучки г. Јефрем, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и српски члан Председништва Босбе и Херцеговине г. Милорад Додик. (фотогалерија) Дочеку Патријарха српског присуствовали су Преосвећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и бихаћко-петровачки Сергије, министар унутрашњих послова Републике Српске г. Драган Лукач, директор Републичког секретаријата за вере г. Драган Давидовић, градоначелник Бањалуке г. Игор Радојичић,шеф Српског клуба у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине г. Ненад Стевандић као и бројни верници. У цркви Свете Тројице свечану доксологија у част Патријарха српског г. Иринеја су служили протојереј-ставрофор Војо Балабан, протођакон Чедо Вранић и ђакон Зоран Ђуриђ. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј је поручио: -За српски народ је најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини. Драго ми је што сам и ове године у Бања Луци, у Републици Српској, да заједнички прославимо Дан Републике. Најпотребније нам је заједништво, а Република Српска превладава све тешкоће зато што је стала уз Господа Бога. Патријарх је истакао да је веома важно то што су млади људи посвећени Богу. -Република Српска је српска држава, а у нашим срцима куца љубав према српству и Светом Сави, рекао је патријарх Иринеј. Он је окупљеним верницима и функционерима Српске пожелио срећан Дан Републике. Владика бањалучки г. Јефрем је изразио задовољство што је патријарх Иринеј и ове године са српским народом у Републици Српској.-Ваша Светости, добро дошли у Бањалуку и Републику Српску. Осјећамо се привилегованима што се молите за нас у Српској, што нас учите и водите, рекао је владика Јефрем и нагласио да је српски народ у Републици Српској уверен да није сам и остављен. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић у част патријарха Иринеја је организовала свечану вечеру. -Морамо бити поносни на све што је Српска остварила. Хвала Вам што сте дошли у Републику Српску да заједно обиљежимо Дан Републике. Желимо овај дан да прославимо у миру, опредијељени да радимо заједно, сарађујемо и јачамо Републику Српску и везе са Србијом, као и да водимо рачуна о нашим грађанима, рекла је гђа Цвијановић на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и нагласила: -Република Српска је много изазова оставила иза себе, али и је и много њих чека. Не постоји проблем који не можемо савладати ако нисмо заједно. Поносна сам на Републику Српску и што су наше институције са грађанима оствариле много добрих ствари. Важно је да се радујемо свакој нашој новој години, радимо одговорно послове и да славимо живот. Славећи живот Републике Српске шаље се порука да се вјерује у њену будућност. Знам да дубоко вјерујемо у будућност. Зато смо успјели створити Републику Српску, одбранити је, изграђивати, развијати и морамо на ово бити поносни. Многи народи би пожељели да имају мјесто које воле као што ми волимо Републику Српску. Нека је свима срећан Дан Републике! Свечаној вечери присуствовали су српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, премијер Српске г. Радован Вишковић, предсједавајући Савета министара г. Зоран Тегелтија, министар одбране Србије г. Александар Вулин, министри у Влади Републике Српске и у Савјету министара, посланици у Народној скупштини и у Парламенту Босне и Херцеговине, архијереји и свештенство Српске Православне Цркве, амбасадори Русије и Србије г. Петар Иванцов и г. Александар Ђорђевић, представници дипломатског кора, званице из јавног, друштвеног и политичког живота. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је рекао да је Република Српска стабилна, упућена ка својој будућности и опредељена за мир и стабилност. -Желимо да уважавамо све друге и другачије, али смо спремни да прослављамо своје празнике и датуме. Сви знамо да је 9. јануар неспоран и тако ће бити, рекао је г. Додик на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у Бањалуци. Он је захвалио патријарху Иринеју за љубав коју има према Републици Српској. -Мало је народа који имају прилику да прослављају два дана републике. Један је у Србији, а други у Републици Српској и то треба да буде наше богатство. Наш народ уважава друге и другачије, али прије свега мора да води рачуна о себи и да са другима живи у миру, додао је г. Додик. Према његовим речима, Република Српска је показала виталност коју не би могли да издрже већи народи. -Република Српска је настала у вријеме мира и била је политичка и животна воља српског народа. Овдје сам један од ријетких који је 9. јануара 1992. године дигао руку за Републику Српску. То су била тешка и изазовна времена и морамо да одамо признање људима тог времена који су нашу Републику створили. Имали смо намјеру да будемо независна држава и зато смо гласали за њено формирање, нагласио је г. Додик и најавио обележавање 30 година од формирања Републике Српске. Патријарх српски г. Иринеј сутра од 9 часова у храму Христа Спаситеља предводиће свету Литургију, а потом присуствовати свечаној академији поводом Дана Републике Српске. Извор: РТРС Патријарх Иринеј у Бања Луци: За Србе најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  2. Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекали су 8. јануара 2020. године испред Владичанског двора у Бања Луци Његово Преосвештенство Владика бањалучки г. Јефрем, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и српски члан Председништва Босбе и Херцеговине г. Милорад Додик. Дочеку Патријарха српског присуствовали су Преосвећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и бихаћко-петровачки Сергије, министар унутрашњих послова Републике Српске г. Драган Лукач, директор Републичког секретаријата за вере г. Драган Давидовић, градоначелник Бањалуке г. Игор Радојичић,шеф Српског клуба у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине г. Ненад Стевандић као и бројни верници. У цркви Свете Тројице свечану доксологија у част Патријарха српског г. Иринеја су служили протојереј-ставрофор Војо Балабан, протођакон Чедо Вранић и ђакон Зоран Ђуриђ. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј је поручио: -За српски народ је најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини. Драго ми је што сам и ове године у Бања Луци, у Републици Српској, да заједнички прославимо Дан Републике. Најпотребније нам је заједништво, а Република Српска превладава све тешкоће зато што је стала уз Господа Бога. Патријарх је истакао да је веома важно то што су млади људи посвећени Богу. -Република Српска је српска држава, а у нашим срцима куца љубав према српству и Светом Сави, рекао је патријарх Иринеј. Он је окупљеним верницима и функционерима Српске пожелио срећан Дан Републике. Владика бањалучки г. Јефрем је изразио задовољство што је патријарх Иринеј и ове године са српским народом у Републици Српској.-Ваша Светости, добро дошли у Бањалуку и Републику Српску. Осјећамо се привилегованима што се молите за нас у Српској, што нас учите и водите, рекао је владика Јефрем и нагласио да је српски народ у Републици Српској уверен да није сам и остављен. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић у част патријарха Иринеја је организовала свечану вечеру. -Морамо бити поносни на све што је Српска остварила. Хвала Вам што сте дошли у Републику Српску да заједно обиљежимо Дан Републике. Желимо овај дан да прославимо у миру, опредијељени да радимо заједно, сарађујемо и јачамо Републику Српску и везе са Србијом, као и да водимо рачуна о нашим грађанима, рекла је гђа Цвијановић на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и нагласила: -Република Српска је много изазова оставила иза себе, али и је и много њих чека. Не постоји проблем који не можемо савладати ако нисмо заједно. Поносна сам на Републику Српску и што су наше институције са грађанима оствариле много добрих ствари. Важно је да се радујемо свакој нашој новој години, радимо одговорно послове и да славимо живот. Славећи живот Републике Српске шаље се порука да се вјерује у њену будућност. Знам да дубоко вјерујемо у будућност. Зато смо успјели створити Републику Српску, одбранити је, изграђивати, развијати и морамо на ово бити поносни. Многи народи би пожељели да имају мјесто које воле као што ми волимо Републику Српску. Нека је свима срећан Дан Републике! Свечаној вечери присуствовали су српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, премијер Српске г. Радован Вишковић, предсједавајући Савета министара г. Зоран Тегелтија, министар одбране Србије г. Александар Вулин, министри у Влади Републике Српске и у Савјету министара, посланици у Народној скупштини и у Парламенту Босне и Херцеговине, архијереји и свештенство Српске Православне Цркве, амбасадори Русије и Србије г. Петар Иванцов и г. Александар Ђорђевић, представници дипломатског кора, званице из јавног, друштвеног и политичког живота. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је рекао да је Република Српска стабилна, упућена ка својој будућности и опредељена за мир и стабилност. -Желимо да уважавамо све друге и другачије, али смо спремни да прослављамо своје празнике и датуме. Сви знамо да је 9. јануар неспоран и тако ће бити, рекао је г. Додик на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у Бањалуци. Он је захвалио патријарху Иринеју за љубав коју има према Републици Српској. -Мало је народа који имају прилику да прослављају два дана републике. Један је у Србији, а други у Републици Српској и то треба да буде наше богатство. Наш народ уважава друге и другачије, али прије свега мора да води рачуна о себи и да са другима живи у миру, додао је г. Додик. Према његовим речима, Република Српска је показала виталност коју не би могли да издрже већи народи. -Република Српска је настала у вријеме мира и била је политичка и животна воља српског народа. Овдје сам један од ријетких који је 9. јануара 1992. године дигао руку за Републику Српску. То су била тешка и изазовна времена и морамо да одамо признање људима тог времена који су нашу Републику створили. Имали смо намјеру да будемо независна држава и зато смо гласали за њено формирање, нагласио је г. Додик и најавио обележавање 30 година од формирања Републике Српске. Патријарх српски г. Иринеј сутра од 9 часова у храму Христа Спаситеља предводиће свету Литургију, а потом присуствовати свечаној академији поводом Дана Републике Српске. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина. Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића. После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“. Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа. Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу. Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм
  4. Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора
  5. На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче Извор: Епархија жичка
  6. У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. О љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Рим.7,22-23). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“. Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт.10,34-36). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123-124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт.5,21-28). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс.119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт.16,23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк.17,33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Из књиге: "Како излечити болести душе". Архимандрит Лазар Абашидзе
  7. Свештенство Покровске цркве служило је Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у недељу 8. децембра. Беседио је протонамесник Бранко Чолић који је тумачио јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. „Како чинимо и поступамо према другима, тако показујемо своју веру“, рекао је отац Бранко, подсећајући сабране да покажу својим примером да су две највеће Божје заповести ушле у срж њихових бића. „Много смо се удаљили од Бога јер смо прихватили да смо нехришћанско и потрошачко друштво“, упозорио је отац Бранко, позивајући вернике да буду истинске слуге Божје и да следе његов закон. Звучни запис беседе Извор: Радио Источник
  8. После свега што је досад речено, потребно је да размотримо и ово што следи. Наиме, ако су ови Дарови посвећени Богу, а освећују оне којима је освећење потребно, зашто онда верујемо да приношењем тих Дарова чинимо част и онима који су већ освећени и који су у свему савршени? И зашто кад нам је нешто потребно и кад њих призивамо у помоћ, обећавамо да ћемо им принети службу ових Дарова, као да ћемо их принети њима или за њих? Да би они били бољи? 2. То се збива зато што постоји и друго значење приношења Дарова, као што смо раније напоменули; сходно том значењу, ови Дарови припадају и светитељима онда кад се приносе Богу као благодарност за славу којом их је Он прославио и за савршенство којим их је усавршио. Дарови, дакле, припадају Богу, јер су Њему намењени, а као испомоћ припадају и верницима, којима је помоћ потребна, али припадају и светима, јер се за њих приносе Богу. 3. Све што је мени даровано, ја добијам безобзира на то ко је дар у моје име примио; јер свешто нам је однекуд дато, не примамо само властитим рукама, већ и рукама својих пријатеља и сродника, и уопште, рукама свих оних којима Дародавац дарује да би нас задовољио. Због тога Господ и вели да Он Сам прима кад сиромаси примају, јер они који њима дају, чине то ради Њега. Тако и светитељи примају ове Дарове јер се за њих приносе Богу. Наиме, као што оно бива због љубави према Христу, тако и ово бива због љубави према светитељима. Пошто их силно љубимо, сва њихова добра сматрамо својима и радујемо се због њиховог изобиља, као да и ми у њиховим добрима заједничаримо. И тако, радујући се због дарова којима их је Господ наградио, благодаримо Даваоцу и приносимо Му захвалне Дарове. 4. Но, светитељи примају Дарове не само зато што их ми приносимо из љубави према њима, већ и стога што им је нарочита пријатност и велико задовољство да, захваљујући њима, Бог прима благодарност и бива слављен. Јер, као што је највећи грех неваљалих људи у томе што се преко њих хули на име Божије, тако је за светитеље највећи и најзначанији успех то што се кроз њих прославља Бог. То је, још док су у телу живели, био њихов непрекидни подвиг, а сада, кад су се на небо преселили, то је њихово непрекидно дело и ужитак и врхунац њиховог блаженства. Ако су тада, кад су добра за њих била само надање, живели тако што су благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су већ постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу? Јер, сада могу да сагледају себе и да виде шта су били, а шта су постали: од земљаних постали су сунчани; од убогих слугу постали су часни синови и наследници Царства небеског; некада су били кривци, а сада су у стању да, због своје блискости и одважности пред Судијом, и друге ослободе кривице. Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову. 5. Сведоци тога су света три младића уз Азарију, који су ватру надвладали и примили од Бога ову благодат. Па кад је требало да изразе благодарност Богу због свог чудесног спасења и да певају у славу Спаситељеву, није им се свидело да Га само они славослове и чинило им се да није довољно само њихово појање, него су сабрали и анђеле, и сав род људски, и само небо, и Сунце, и звезде, и горе, и све бесловесне животиње, и сву неживу природу, и сву творевину уопште. Толико је велика жеља у светитеља, док још живе у телу, да се Бог песмом прослави – а много је већа кад се тела ослободе. 6. Према томе, онај ко, имајући на уму светитеље и њихов углед и блаженство и славу, пева у славу Бога, Који је њих овенчао, тај њима доноси радост од свих најузвишенију; и то нарочито онда када своје слављење не изражава само речима, него и приношењем евхаристијских Дарова – а то су Дарови које Бог толико радо прихвата и који за Њега имају највећу вредност. Па као што Сам Спаситељ благонаклоно прима ове Дарове, који надилазе свако жртвоприношење старога Закона, и као уздарје даје нам Своје Тело и Своју Крв, тако се и светитељи радују овим Даровима више него било чему другоме чиме мислимо да им угађамо; и тада се нуде да нам буду од помоћи у свему што нам је на корист. Јер, у свему се угледају на свога Владику. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака. 1. Украјински православни народ Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност. Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера. 2. Улога Руске Православне Цркве Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење. Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије. Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима. Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање. Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву. Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности. Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν). 3. Васељенски Патријарх и његове обавезе Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља. Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха. 4. Црква Грчке и њено јединство Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо. Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто? 5. Геополитички развоји и наша национална питања Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице. Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве. Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful. Превод: Александар Милојков [1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“. Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама TEOLOGIJA.NET Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за... View full Странице
  10. Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака. 1. Украјински православни народ Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност. Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера. 2. Улога Руске Православне Цркве Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење. Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије. Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима. Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање. Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву. Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности. Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν). 3. Васељенски Патријарх и његове обавезе Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља. Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха. 4. Црква Грчке и њено јединство Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо. Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто? 5. Геополитички развоји и наша национална питања Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице. Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве. Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful. Превод: Александар Милојков [1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“. Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама TEOLOGIJA.NET Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за...
  11. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд. Цео интервју епископа Максима за НИН - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG View full Странице
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије. „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили. „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он. Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима. „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога. „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд.
  14. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм
  15. У уторак, 15. октобра 2019. године у 13.бечком бецирку (Don Bosco Haus) одржан је скуп посвећен проблему екологије и друштва са освртом на хришћански допринос у решавању овог проблема. Поред госпође Изолде Шенстајн, активисткиње за очување природе при католичкој Цркви овај скуп су водили модератор Герард Франк, као и учесници из области науке, каритаса и еколошких организација. Од стране наше Цркве по благослову Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја учествовали су бечки свештеници: архијерејски намесник за Источну Аустрију, протојереј Драган Бурташевић и протојереј Јован Алимпић, парох при храму Васкрсења Христовог. Тема скупа је била брига за очување и одрживост Божије Творевине (природе и околине) која је данас угрожена савременим начином живота. Предавачи су пластично објаснили како од неумереног развитка стандарда преко све веће борбе за конкуренцијом може доћи до угрожавања природе и друштвеног живота. Мото овог скупа био је јединство правде, мира и чувања творевине. Након тога су учесници били подељени у 5 група (наука, религија, политика, образовање и привреда) са циљем налажења решења поводом овог проблема. Наша религијска група истакла је значај поста у којем се умереним и рационалним конзумирањем хране стварју шансе за оне који су угрожени глађу. Поред тога је важан утицај вероучитеља у школама који преносе осећај одговорности према природи својим ученицима, на којима лежи будућност света. На крају су организатори припремили послужење (бифе) за све присутне . Сутрадан је госпођа Изолда Шенстајн посетила наш храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице у 16. бецирку присуствовајући јутарњој служби. После разговора у парохијској сали она се лично захвалила Његовом Преосвештенству Епископу аустријско-швајцарском Господину Андреју, на подршци од стране наше православне Цркве, након чега јој је наш Владика уручио пригодне поклоне. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  16. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у пјешивачкој саборној цркви Светог великомученика Георгија на Богетићима. Владика је богослужио поводом трогодишњице освећења и обнове овог храма. Звучни запис беседе У току литургије Митрополит Амфилохије је одликовао чином протојереја надлежног пароха свештеника Радмила Чизмовића. У чин чтеца рукопроизвео је Матију Вукићевића, Страхињу Бањевића, Илију Шкулетића, Луку Шкулетића и Стефана Радоњића. Митрополит Амфилохије је поменуо трудове проте Радмила око обнове бројних пјешивачких храмова. Отац Радмило је заблагодарио Митрополиту Амфилохију на указаној части, подсјетивши све присутне на вријеме распећа храмова пјешивачке парохије. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је овај саборни пјешивачки храм један од свједока Христовог страдања и страдања Цркве Божије. „Није то једино мјесто у Црној Гори и шире од Црне Горе. Ви знате да је овдје у Никшићу и Бог сахрањиван у оно вријеме“, рекао је Владика. Подсјетио је на стотине хиљада мученика у вријеме бољшевичке револуције у Русији. „Ви старији овдје знате да је наређивано синовима да убијају своје родитеље, кумовима да убијају своје кумове. Они који Бога убијају у себи, светињу Божју рањавају, као што је рањена ова светиња овдје, природно је да убијају и браћу своју. Зато је, нажалост, сваки рат братоубилачки“, рекао је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је насушна потреба да се вратимо љубави према Богу и ближњима. „Јер, тај братобилачки дух још није ишчезао ни у Русији ни овдје код нас. Мноого шта што се сада ради и гради у Црној Гори ради се и гради на том богоубичаштву и братоубилаштву. Чак имамо и наставак мржње према Цркви Божјој. А они који су били носиоци те идеологије браоубилачке и богоубилачке, они сада хоће да граде некакву своју цркву. Можете замислиоти какве су то цркве које хоће да граде они који су убијали Бога. Ни крстили се нијесу, а хоће да сада граде своју цркву“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да та њихова црква није Црква Божја него сатанска ризница. „Јер, Црква је, прије свега и изнад свега, Божја. Они то не знају. Ми исповиједамо једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Не исповиједамо ни кинеску, ни руску, ни српску, ни црногорску, ни јапанску“, поручио је Митрополит Амилохије. Објаснио је да свој назив Црква добија према већини својих вјерника и према мјесту у коме је настала. „Али је она, прије свега, Божја Христова Црква. То је њено својство и њена будућност“, поручио је Митрополит Амфилохије. На крају литургије Митрополит је освештао и пререзао славски колач. Одликовао је Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца многодјетну породицу господина Риста Петковског из Никшића. Владика је архипастирским похвалницама наградио Веселина Шкулетића из Церова за изузетан труд и допринис на обнови цркве Зачећа Светог Јована Крститеља у Церову и других пјешивачких храмова, Светомира Мијушковића из Повије за несебично гостопримство и дјелатну љубав које свагда показује према црквеним потребама парохије пјешивачке, Милорада Петрова Вукићевића – Добрушког из Добруше за пјеснички подвиг којим чува памћење Пјешиваца и чува од заборава обнове пјешивачких храмова. Отац Радмило са својим парохијанима је Владици Амфилохију подарио аргијерејску панагију. Након литургије приређен је културно-уметнички програм, као и трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик. Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама. Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић) Извор: Манастир Михољска Превлака View full Странице
  18. Љубав према Богу и љубав према ближњем јесу заповести којима се морамо руководити уколико желимо да живимо на хришћански начин. Колико ми сами од тога одступамо и колико нас проблеми савременог света колебају у нашој искреној намери да покажемо истинску љубав према ближњем била су само нека од питања која смо разматрали у разговору са протонамесником Миодрагом Андрићем у емисији Ристрето. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик. Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама. Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић) Извор: Манастир Михољска Превлака
  20. У уторак 17. септембра 2019. године Епископ нишки Г. Г. Арсеније посетио је Медвеђу. Овог пута помоћ је била усмерена ђацима осноне школе "Горња Јабланица". Сарадњом Епархије нишке и Кола српских сестара из Лесковца, уручено је 150 пакетића деци од другог до четвртог разреда. Епископа је дочекала директорка школе госпођа Славица Ђонић са својим сарадницима и децом. Акцију је подржао и први домаћин Медвеђе др Небојша Арсић, предсеник Општине. Истог дана, у раним јутањим часовима, из порте Саборне цркве у Нишу кренула су три комбија разне помоћи, око које су се потрудили свештеници Саборне цркве, Коло српских сестара из Ниша, као и многи парохијани и грађани Ниша. Помоћ је подељена на више локација. Најпре у месној заједници у Газдару, затим у Медвеђи, Црном врху и напослетку у Сијаринској бањи. Епархија нишка се захваљује свима који су до сада учествовали у акцијама у Медвеђи, али их такође позивамо да и даље помажемо наш народ који живи у тешким животним условима. Извор: Епархија нишка
  21. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију, са поменом недавно престављеним монахињама Олимпијади и Христини у манастиру Добрска ћелија код Цетиња. У литургијској бесједи на крају Литургије Владика је рекао да се у овој светињи вјековима узноси пјесма Господу, још од прије оснивања Цетињског манастира. „По древном предању овдје је био први манастирчић, а из њега се ксније родио манастир Светога Петра Цетињскога. И један и други су посвећени Пресветој Богородици. А кроз њу и преко ње посвећени су и самом Господу Исусу Христу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да та пјесма одјекује вјековима, до наших времена и блаженог спомена сада мати Олимпијаде и мати Христине. „Оне су међу последњима овдје уградиле себе у ову светињу. Преко тридесет година овдје су се подвизавале, Богу служиле у смирењу, сретале се са Господом и Господ са њима у љубаву према Њему и у љубави једне према другој. Смирено су испуњавале своје монашке завјете у послушању и једна и друга“, рекао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је послушање мјера истинске и праве љубави и према Богу и према ближњима. „Што је дубља љубав према Боги и према ближњима, то је и већа спремност на послушање ријечи Божје и на послушање Цркви Божјој. То су имале наше дивне и Божје душе Олимпијада и Христина. Нека би Господ њих упокојио, нека би новој настојатељици нашој мати Петри са сестрама подарио такав дар какав су њих двије имале – дар сестринске љубави, тога богољубља и човјекољубља“, закључио је Митрополит Амфилохије Осим помена монахињама Олимпијади и Христини, Владика је одслужио и помен историчару Предрагу Пеђи Вукићу са Цетиња, од чијег уснућа у Господу је прошло четрдесет дана. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Велика и дивна светиња древни Самоград код Бијелог Поља, чији је храм посвећен Светом Пантелејмону, прославио је молитвено и свечано своју славу. Свету архијерејску Литургију, на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, 9. августа 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Јоаникије. Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха епархија Црногорско-приморске и Будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ тог краја. Сабранима речима пастирске беседе обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови: -Господ је преко преобраћеног Савла ширио хришћанство у свим крајевима васељене. Сијао је сјеме спасоносне ријечи Божје, оснивао Цркве, постављао Епископе, а неколико вјекова касније ријечи Благовијести Божје дошле су и до овог освештаног мјеста. Нажалост, ово мјесто било је и заборављено, али, хвала Богу, обнавља се и поново се овдје пјева спасоносна пјесма Богу. Као што је додирнуо срца многих људи у свим временима, тако је Господ додирнуо и срце младића Пантелејмона који је живио у Никомидији, чија је мајка била хришћанка, али се прерано упокојила, па је он био васпитан као незнабожац. Он је, ипак, задржао чистоту срца, коју Господ тражи од нас. -Срце Светог Пантелејмона распалило се љубављу према живом Богу и постао је Његов служитељ. Изучио је медицинске науке и помагао људима више од свега љубављу, молитвом и благодаћу Пресветог Духа. Хришћанство је у то вријеме било забрањена и гоњена религија. Кад су тадашње власти сазнале да је он хришћанин окомиле су се својом мржњом на њега, па је био мучен имена ради Христовог, али Свети Пантелејмон је био свјестан тога да ни по коју цијену не смије да се одрекне своје вјере. Спремност Светог великомученика Пантелејмона да својим животом посвједочи вјеру уједно је порука свима нама да вјера није само узвишено размишљање или осјећање, већ кретање ка Богу, живи однос са Богом и другим људима, поручио је протосинђел Евстатије. Сабрање је поздравио Преосвештени Епископ г. Јоаникије говорећи о древном Самограду у коме су старе светиње, подигнуте у славу Божју, вековима служиле и певале у славу Божју. Слава манастира Самограда прослављена је ломљењем славског колача. Празник је уједно и имендан настојатеља манастира, монаха Пантелејмона. На првом Тргу од ћирилице одржан је песнички час на којем је беседио Веселин Матовић, стихове су говорили Милица Бакрач и Рајко Палибрк, а уз гусле Самограду је певао Мијат Недовић. Извор: Српска Православна Црква
  23. У оквиру емисије "Под знаком питања" која је на таласима радија Слово љубве емитована 11. марта 2011. лета Господњег, теолог Милана Ивковић говори о љубави према теологији, о значају православног катихизиса, као и о њеној љубави према песништву. Звучни запис емисије доносимо са званичне интернет странице радија Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. Поводом храмовне славе каринског храма посвећеног Светим мученицима Кирику и Јулити, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је 28. јула 2019. године свету архијерејску Литургију у Карину. -Вера Светих мученика Кирика и Јулите је иста вера у Једнога Бога, Господа Васкрслога, коју су исповедали апостоли и проповедали свима, па преко мученика чија су имена записана у књигу вечности до светитеља данашњих дана. То је иста она вера коју су исповедали и наши славни преци који су се окупљали овде где смо се и ми данас окупили. То је вера у Васкрсење и живот вечни који можемо постићи тако што ћемо се трудити да поштујемо заповести Божје, да постимо и да се причешћујемо, а пре свега да се бринемо једни о другима и кроз ту љубав коју имамо једни према другима показујемо и љубав према Господу. По речима Светог Атанасија Александријског, које су неписане речи Господње: „Видео си брата свога, видео си Бога свога“. Тако се и ми можемо спасити само једни кроз друге, поручио је епископ Никодим. Епископ далматински је доделио захвалнице заслужнима за обнову каринског храма. Захвалнице су примили господа Милан Ћосо, Радислав Радека, Светислав Миланко, Мирко Дуброја, Павле Радека, Горан Драча, Чедо Лакић, Никола Лакић и Ненад Радека са сестрама из Карина. Извор: Епархија далматинска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...