Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'прелест'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Време је поста и желео бих да испробам ово да видим да ли ми одговара. Занима ме на који начин, које методе користити у исихазму? Чуо сам да су то монаси са Свете Горе који већину живота проводе усамљени у ћутању и молитви. Да ли то може да се ради и код куће рецимо, сат времена издвајања на неко мирно место у молитви и тишини? Такође, користе се созерцањем, па бих овом приликом питао на који начин се то ради. Да ли има неке сличности са медитацијом где се мора ускладити нормално дисање у овом случају током молитве? Како је пост, чини ми се да ме некако ђаво више куша, јер сам постао од јуче нервозан, кад год ме неко нешто пита знам да загаламим, посвађао сам се већ, у свима видим лоше особине, поготово код девојке, чак размишљам о раскиду јер ми ''не одговара'' како ми каже глас у глави, па не знам ко је ко, да ли сам ја, ђаво или Бог. Унео сам немир у себе, па бих на овај начин хтео да смирим своју душу, разазнам шта је шта, ко је ко и одбраним се од кушања. Хвала.
  2. Сигуран сам да смо сви понекад имали утисак да нам је доста стварности, односно оног дела стварности који видимо кроз напрслу/сломљену призму свога ума. Шта предузимате у таквим ситуацијама? Ако не желите да поделите своја искуства реците бар шта мислите да би требало предузети. Како уопште схватате ову појаву? Како до ње долази? Је ли добра? Ако није како се може добро искористити? https://www.pinterest.com/pin/215609900886653137/
  3. Prema najnovijem istraživanju, mladima u Srbiji estradne ličnosti više nisu najveći idoli, pošto su ih potisnuli sportisti, veliki naučnici i istraživači, istorijske ličnosti, ali i sveštenici. Istraživanje, koje je finansirao Fond za otvoreno društvo, pokazalo je da su za gotovo 40 odsto ispitanika najveći uzori sportisti, poput Novaka Đokovića, Vlade Divca, Nemanje Vidića, Milorada Čavića, Jelene Janković, Ane Ivanović, Aleksandra Đorđevića, rekla je Tanjugu koordinatorka projekta Dragana Dulić. Gotovo 28 odsto ispitanika je kao svoje uzore navelo velike naučnike i istraživače - Nikolu Teslu, Alberta Ajnštajna, Milutina Milankovića i Mihajla Pupina, dok se petina njih divi istorijskim ličnostima, među kojima prednjače Josip Broz Tito, vožd Karađorđe, Mahatma Gandi, Zoran Đinđić, knez Miloš, car Dušan, Nelson Mandela, Martin Luter King, knez Lazar. Za blizu 15 odsto mladih najveći uzori su sveštena lica: patrijarh Pavle, Sveti Sava, aktuelni patrijarh srpski Irinej, Amfilohije Radović, Nikolaj Velimirović, dok su za 14,25 procenata ispitanika omiljeni političari Zoran Đinđić, Boris Tadić, Josip Broz Tito, Vladimir Putin i Barak Obama. Gotovo 11 odsto mladih obožava heroje poslednjih ratova: Ratka Mladića, Željka Ražnatovića Arkana, Radovana Karadžića, Nebojšu Pavkovića, Milana Tepića, dok su ličnosti sa estrade uzori za nešto manje od deset odsto ispitanika i njima su idoli Svetlana Ražnatović, Seka Aleksić, Đorđe Balašević, Jelena Karleuša, Zdravko Čolić, Lepa Brena. Tek svaki dvadeseti ispitanik izabrao je neke druge uzore, najčešće roditelje, nastavnike, književnike i druge umetnike. Istraživanje je obavljeno tokom 2010. godine na uzorku od oko 1.500 mladih širom Srbije, uzrasta od 15 do 29 godina. Prema ranijem istraživanju u organizaciji Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, među srednjoškolcima u Srbiji najpopularnije su bile estradne ličnosti i više od polovine ispitanih mladih ljudi, koji imaju idole, navelo je osobe iz ove oblasti. Potom su najviše bili navođeni sportisti, koji su idoli za trećinu ispitanih učenika, pa političari, dok su naučnici i umetnici, ličnosti iz elitne kulture, bili među najmanje popularnim osobama kod mladih. (Tanjug) ....... Gospodu hvala da smo oterali turbofolkere i krimoše, ali još ima dosta da se radi..
  4. Stavite primere iz svakodnevnog crkvenog života koji su deo takozvane "bapske" teologije. Povod za ovu poruku mi je bio dijalog koji se vodio u kapelici gde se pale sveće. Čovek je držao dve sveće u ruci. Jednu je počeo da pripaljuje na mestu koje je "za mrtve" (mada je to isto zabluda, ali ajde nek zasada bude tako). U trenutku dok je palio sveću, prijatelj sa kojim je bio, panično ga je pitao da li pali sveće za mrtve ili žive. Rekao mu je da je jednu sveću za mrtve namenio, drugu za žive. Prijatelj ga je ispravio rečima "Dobro sad kad si već tako uradio, završi, ali da znaš da ako pališ sveće i za mrtve i za žive, da onda prvo pališ za žive, pa tek onda za mrtve !!!" Šta je ovde ispravno? Naravno naša crkva je Crkva živih i mrtvih. Ona mesta za palenje sveća su samo radi ljudskih slabosti podeljena na mesta za žive i mrtve, i nema nikakvog magijskog ili sličnog uticaja, palio čovek sveću prvo za mrtve ili za žive. U nekim crkvama ne postoje odvojena mesta za palenje sveća na žive i mrtve. P.S. Naravno ispravite braćo i sestre ako grešim i dopunite boljim objašnjenjem.
  5. Guest

    Мирјани и манастирски живот

    Архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице Монаштво и осуђивање Пресађивање монашких идеала где им није место Игуман говори: Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш...“ (Из чина монашења у малу схиму) Као што рекосмо, монаштво, које је започело повлачењем из света, данас је у свету. Монашка литература је распрострањена и доступна. Поред много тога доброг што ово собом носи (интересовање за истински монашки живот), не може а да се не примети нешто што је потпуно страно монашком духу. То је појава изражене (а немонашке) жеље да монах-духовник утиче на живот људи у свету и да у њихов живот и у њихове породице по своме нахођењу уноси и преноси аскетски начин размишљања и понашања својствен манастирском животу. Монах се, примајући постриг, заветује на послушност пред Богом и људима. Држање овог аскетског идеала је потпуно природно за живот у манастиру. Ако монах ово пресади изван манастира, код људи у свету на које има (или жели да има) одређен утицај, створиће некакво параманастирско, аналогно живљење и делање. Ово „пресађивање“ створиће проблем тиме што ће се, са једне стране, поједини мирјани трудити да постану монаси без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и провођења живота у манастиру, кренуће у свет да би „спасавали“ хришћане тако што ће оне који живе у свету учинити монасима. У аскетској литератури, као и у самом чину монашења, говори се само о напуштању света због осећања потребе за властитим спасењем. Нигде нема говора о томе да неко постане монах да би друге спасавао. Mонаха обузима осећање да спасава свет, чиме је већ заменио монашки идеал квазимисионарским духом и ревношћу. Тежња монаха да утиче на живот људи довешће до тога да монах намеће другима сопствене „исцелитељне“ методе живота. Ако притом монах има мало егоизма, то ће му, свакако, у његовом делу „спасавања света“ засметати служитељи Цркве – други монаси, свештеници и епископи. Презир према њима није својствен смиреном монаштву, оном које се труди да води истински монашки живот. Такав духовник, дакле, умислиће да може да извршава суштинско дело Цркве. Од своје духовне деце ствараће властиту заједницу, озбиљно утичући на њих, и, по логици ствари, на епископа ће гледати као на сметњу сопственом ауторитету. Тачније, неће моћи да прихвати, тј. да поднесе било чији ауторитет. Да би оправдао своје поступке, тражиће и истицаће мане епископа и свештенства. Наглашавамо да се ово догађа када се у подвижника усели, у одређеној мери, егоизам. Управо овај егоизам учиниће да монах на стање у свету гледа само негативно, а на себе да гледа као на спаситеља тог огреховљеног света. Давање такве улоге самоме себи потпуна је супротност монашким заветима. Ако је монах притом мало даровит за беседништво, харизматичан, озбиљан у понашању, то ће његова заједница, тј. његова духовна чада, у њега гледати са великим поштовањем и дивљењем. Оваква ситуација даваће таквом духовнику лажну слику о самоме себи и подржаваће га у заблуди да је он изабрани спаситељ хришћана у свету. Политика пропагирања последњих времена Ако подлегне искушењу да себе доживи као духовну елиту, монах мора пронаћи разлог због којег је неопходно да се спасилачки активира у односу на свет. Овај разлог ће бити у томе што ће садашње време препознати као последње време. То ће му дати повода да свуда тражи знаке последњег времена, да открива како је свуда око нас зло и пропаст, како је код скоро свих раслабљена вера, како је све страшно и за ридање. Овим ће себи дати право да некажњено осуђује, како мирјане и политичаре тако и служитеље Цркве – свештенике и епископе. Видећи ово време као време отпадије и видећи друге као раслабљене и отпаднике од вере, себе ће доживети као изабраног, као онога који је неопходан посуновраћеном и огреховљеном свету. Примећено је да духовништво које упорно истиче да живимо у последњем времену отпадије, не преза ни од тога да се код побожних људи у свету меша у све, па чак и да регулише најинтимнија питања брачног живота. Поменуто мешање некако увек иде уз упорно истицање последњих времена. Ово је логично јер су обоје пород истог родитеља – а то је монахова жеља да на живот људи у свету утиче (да не кажемо да руководи њима). Ова, истинском монаштву страна жеља, јесте зли родитељ који у болу незадовољства рађа своју децу – горепоменуто. Иза овако постављеног „мисионарења“ крије се само једно – преношење свог личног проблема на духовна чада, чиме и они – ни криви ни дужни, уместо да имају утеху и смирење у односу са духовником примају његове духовне тегобе и незадовољства на себе. Уместо да их духовник растерети и да им помогне, тако ће их само оптеретити. Тиме се радост побожног живљења изврће у своју супротност, тј. у незадовољство и муку. Опет наглашавамо, све ће ово бити могуће само ако подвижник има у себи егоизма. Говорећи о призивању Имена Божијег, споменули смо светог Варсануфија – затворника из 6. века. Он је живео у време светог цара Јустинијана Великог, који је обновио православно ромејско царство – Византију и подигао велелепну цркву Свету Софију. Ави Варсануфију је један монах који је тек започео безмолвије исповедио своју муку због помисли да је настало последње време. У свом писму (број 36) светитељ га саветује да проводи живот у безмолвију: „Направи себи нову келију и уђи у њу, имајући Бога за путовођу...“ У вези са његовом недоумицом о последњем времену, говори следеће: „О помисли која ти се јавила (знај) да је ништавна и да те води ка таштини. Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Писмо завршава овако: „Уручујем те Богу: од Њега (долази) и помоћ и милост. Амин.“ Дакле, у целом писму он посвећује само две реченице монаховој помисли да је настало последње време, и то саветом да се не смућује, иако каже: „Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Нигде панике код светога, нигде грча, нигде страха, нигде оптужби на рачун других људи, већ монашки мир, спокој, непрестана молитва и непрестани труд. Нигде жеља да се постане историјска личност. И светитељ је сматрао да живи у последњем времену, али то му није било повод за незадовољство другим људима и туђим поступцима. Тога нема у његовим писмима, али зато у њима наилазимо на следеће речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, „Господе Исусе Христе, спаси ме“, „Исусе, помози ми“, итд. Треба да имамо на уму истину, како рече игуман Јефрем Ватопедски, да је појава антихриста истовремено и време његове смрти. Монашко „стајање пред Богом“, молитва и сећање на смрт никада не води у панику и очајање, него у радост и живот. Православна монашка духовност је у време Косовске битке пронашла присуство оног вечног у промењивим токовима времена. Тиме је дала нову снагу и осигурала трајање нашем народу и поред пропасти државе и најезде непријатеља. Али та духовност се није силом наметала мирјанима и није тежила да руководи њиховим животима. А поготову није све сагледавала као безнадежно и црно, већ је имала унутарњу моћ и снагу у самом божанском Имену, молећи се „у Духу у свако доба“ (Еф. 6, 18). То што је есхатолошка свест повученог монаштва помогла да и наш народ боље доживи припадност „Божијем народу“ и да косовску трагедију сагледа као косовски тријумф, била је Божија воља. Није било говора да је монаштво схватано као духовна елита која треба да утиче на живот људи у свету. Чињеница да су поједини исихасти били у блиским односима са племством (преподобни Сисоје Синаит, бивши игуман Хиландара, можда је био и духовник светог кнеза Лазара) не доводи у питање изворне (и данас важеће) монашке идеале. У 14. веку, у времену рушења свих земаљских вредности, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, монаси су били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, са својом здравом есхатологијом, са својим долазећим Царством небеским. Тиме су нам открили дубљи и непролазни смисао историје и свега што се у њој тада збивало и оставили путоказ за будућност. Ако је монаштво било носилац оптимизма, оно то треба да остане и данас. Монаштво не треба да сеје страх пред будућношћу, не треба да ствара лажну слику света - како је свуда око нас све сâмо зло и пропаст. Ако монаси буду паничари, чему треба да се надају мирјани? Да се то не би десило, треба остати доследан суштинским монашким идеалима о којима смо малопре говорили. „Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мт. 6, 23). Ако су монаси дали наду нашем народу у време косовске трагедије, неће ваљда данас, уместо благодарења и молитве, да му понуде очајнички плач и „шкргут зуба“ (Мт. 8, 1;13, 2; 22, 3...), неће ваљда да уче народ да буде хронично незадовољан другима! Монаштво које испољава незадовољство због духовног стања других људи, неће бити корисно нашем народу. Монах има разлог и право само на једно незадовољство – на незадовољство сопственим духовним стањем, због чега се и замонашио, те му ваља умолити Бога да пошаље благодат да би се променио. Таквоме благодат страсне силе душе не умртвљује, већ их у молитвеном опиту преображава и освећује (као што рече Светогорски Томос из 14. века – PG 150, стр. 1233BD). Упозорење Светог Саве Ко се не би радовао када види да се монашки живот развија! Ко се не би радовао када види да оживљавају вековима запустели манастири! Који побожан човек не би желео развој монаштва! У нашој искреној радости, као гром из ведра неба одјекују речи Студеничког (и Хиландарског) типика Светог Саве: „О томе да не волимо да код вас буде велики број...“ (наслов главе 25). Како ове речи треба схватити? Свети Сава пише у студеничком Житију светог Симеона (1207. год.) да је, по упокојењу светог Немање, у Хиландару остао са четрнаест монаха, а потом са утехом и радошћу говори да је у наредним годинама тај број порастао на деведесет. Иако почетак ове главе каже: „Велики број међу вама не волимо да буде“, следећи редови заправо налажу бригу да монаштво буде утемељено на здравим основама, „па макар требало и мало да вас остане“ (иста глава). Два вида монаштва 1 – Истинско монаштво и његови плодови Монаштво је започело повлачењем из света као израза велике жеље монаха за сопственим спасењем. У основи монашког делања је вековна хришћанска пракса честог призивања Имена Божијег, „јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Дап. 4, 12). Овакво монаштво се посебно развија у 14. веку. Последице ове духовности су се дубоко одразиле на српску народну свест, што се нарочито примећује после пораза српске војске на Косову. Та духовност јача код Срба свеправославно осећање припадности „Божијем народу“ и утврђује есхатолошку свест, која је непосредно после косовске трагедије јасно истакла да је погибија светог Кнеза и српске војске идеал – страдање за православну веру. Изворна монашка духовност 14. и 15. века дала је нашем народу наду за истрајавање у тешким историјским приликама. Оно што је карактеристично за ову монашку духовност јесте ненаметљивост својствена монасима. Монаси су одлазили у манастир из велике потребе за сопственим спасењем, и због тога је стална молитва њихов завет. Ако би требало да укратко окарактеришемо ову духовност, то бисмо могли учинити наводећи речи које средином 14. века изриче свети Патријарх цариградски Калист, ученик преподобног Григорија Синаита: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Да не бисмо превише уско схватили монашки призив треба истаћи да је монаштво, кроз векове, на разне начине и директно утицало на живот Цркве изливајући благодети на њене чланове. Из непосредног молитвеног односа према Богу (о коме смо горе говорили) било је и природно да монаси, утврђени како у теоретском тако и у опитном знању, чувају веру са посебним осећањем одговорности, при том се не бојећи прогона или смрти. Ово је уобичајено још од учитеља пустиње – преподобног Антонија великог, што знамо из Житија његовог које је записао свети Атанасије велики. Монаси су често показивали велику осетљивост када је православна вера била у опасности, те су били заштитници не само побожности него и православних догмата. Опште је познато да су многи монаси поред чистоте живота били људи високе културе и често спадали у најобразованије људе свога времена, те су као такви активно бранили Цркву, као што је то био заштитник икона и догматичар свети Јован Дамаскин чије је догматско учење о иконама у потпуности усвојено на седмом Васељенском сабору. Свети Григорије Палама, као исихаста, бранио је духовно искуство Цркве од западног хуманизма и богословским доказима оповргавао филиокве. Све су ово били плодови монашког смирења. Између осталих здравих плодова монаштва је и феномен старчества. Хагиограф Преподобног Серафима Саровског пише да је овај свети у скромној удаљеној пустари и у убогој студеној келијици добио силу Господњу да прозире душе људске, сагледава тајне промисли Божије о свакоме човеку, да болесне исцељује, бездетне разрешава од уза бездетности, одузете покреће, демоне изгони, итд. Иако је дуго водио (врлински и исихастички) живот повучен од света, Бог га је удостојио великог благодатног дара стараштва, тј. духовног руковођења безбројним душама које су му притицале. Дара старчества су удостојени и оптински старци Лав, Макарије, Амвросије и други. Како рече књижевник Розанов, они као да су своје келије управили ка пребивалиштима мирјана и ушли у њихов живот са својим разумним, срдачним, успокојавајућим и благоустројавајућим саветом. Од ових ненаметљивих монаха се ширио видљив, дубок, исцељујући утицај стараца на свет, који је у њега уносио радост и мир. Позната су нам и служења монаха и ван манастира. Старац Порфирије Кавсокаливит је у атинској поликлиници био на дужности пароха и духовника. По његовом казивању, тамо је тридесет три године проживео као један дан, неуморно вршећи духовно дело и олакшавајући бол и болест људима. Преминуо је кончином преподобног на Светој Гори, у колиби своје младости. Краљ Стефан првовенчани (свети Симон Монах) у Житију светог Симеона, њега, смиреног монаха, назива између осталог и апостолом. Овим показује да је смирено монаштво у дубокој унутрашњој вези са Црквом и светом. Али свет ће од њега имати користи само ако оно буде предњачило у смирењу и ненеметљивости насупрот гневу и егоизму. Ако би се егоизам увукао у монаха ствари би кренуле другачије. 2 – Поремећај Поменути изворни монашки идеали су остали важећи и до данас. Али, поред изворног приступа монаштву, данас многи запажају присуство и једне новине (новотарије) која се често доживљава као монашки идеал, док је, уствари, потпуно немонашка. То је тежња да се монаси крећу унутар света и да на живот људи и њихових породица преносе аскетска схватања и методе живота који се одвија у манастиру. На пример, појам послушања на које се заветује монах приликом пострига, преноси се изван манастира, стварајући некакво параманастирско живљење и понашање. Ово преношење, да кажемо – нездраво пресађивање монашких идеала чини да се поједини „побожнији“ мирјани труде да личе на монахе без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и боравка у манастиру за цео живот, пренебрегавајући то, крећу у свет да би хришћане у свету учинили монасима. Утицај западног искуства мисионарске ревности изазива пометњу. Долази до замене монашког идеала мисионарским духом и осећањем да спасавамо свет. Долазимо до тога да се неко монаши да би друге спасавао. Ово само по себи можда и не би био толики проблем. Прави проблем настаје када се у таквог подвижника увуче егоизам. Тада он не би био у стању да поднесе ауторитет изнад себе. Окупљао би око себе властиту заједницу од своје духовне деце и поштовалаца, и кад-тад би почео да шири презир према служитељима Цркве. Такав ће сигурно доћи у ситуацију да каже: „Ко је он (епископ)? Шта ће нам? (Tачније би било: шта ће ми?) Ја, као духовник, могу да представљам Цркву“. Ова жеља за постављањем себе за ауторитет навешће га да сурово осуђује епископе, свештенике и друге људе. Осуђивање ће бити једини начин да самог себе уздигне као норму у Цркви. Да би имао право да осуђује друге људе, смишљаће (или ће му други смишљати) многе изговоре, као што су: да живимо у последњем времену, да је општа апостасија (отпадија), да не ваљају свештеници, политичари, епископи, да народ живи сав у греху, да свештеници не служе Литургију како треба, итд. На такав начин, од своје заједнице правиће некакав осуђивачки анархосиндикат који ће се развијати противно устројству Цркве. Као што рекосмо, уз сурово осуђивање ближњих увек иде мешање монаха у живот људи у свету, па и у њихов брачни живот. То се збива стога што и једноме и другоме претходи потајна жеља монаха да се наметне као ауторитет свету и да руководи животима људи – жеља потпуно немонашка, тј. страна монаштву и његовим заветима. Понављамо, ово ће се десити само у случају да се у подвижника усели егоизам. Они монаси који заиста раде на исцељењу себе од страсти, на епископа ће гледати са потпуним уважавањем, без икаквог унутарњег проблема. Закључак Монах одлази у манастир из жеље за сопственим спасењем. Једино незадовољство које га тишти јесте незадовољство сопственим духовним стањем. Ова жеља се јасно изражава у чину монашења, којом приликом новодошавшем игуман каже: „Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш...“ Дакле, истинска монашка духовност је ненаметљива. То што је у 14. веку ова духовност утицала на историјску свест српског народа било је Божијом вољом, а не стога што су монаси уместо бриге о сопственим гресима били обузети мисионарском ревношћу или туђим гресима. Жеља да се монах наметне свету као елитни духовник, потпуно је страна монашким идеалима. Она ће бити нарочито опасна ако у подвижнику има егоизма, који му неће дозволити да подноси ичији ауторитет, а поготову да слуша епископа. Такво монаштво неће бити на корист верном народу, него ће га терати да буде незадовољан другим људима и да их осуђује. Ако би се десило да упаднемо у „хероизам“ осуђивања, треба да знамо да тако нешто нема ништа заједничко са истинским монаштвом, а ни са српским Косовским опредељењем. И у корену Косовског опредељења и у дубини монашког делања је извођење самога себе на суд и пред Христа Спаситеља, а никако прозивање и осуђивање других. У таквом опредељењу подвижник преиспитује себе и одлучује се за Царство небеско јер „земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека“. Ако су монаси 14. века били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, данашње монаштво такође треба да одржи тај, код монаха одувек присутни, здрави оптимизам.
×