Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'презвитер'.
Found 268 results
-
Презвитер Игор Балабан: Једино важно у нашем животу је двиг према вјечноме животу!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
„Једино што је истински важно у животу је наш двиг према вјечноме животу. Чинимо ли тако бићемо подобни Христу јер уподобљавање Христу у Његовом смирењу је једино што нас чини блискима Богу“, поручио је отац Игор Балабан у литургијској проповједи у Цркви Светог Николе у Дугом Долу. Литургијом, коју је служило свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске уз молитвено учешће вјерног народа, и благосиљањем славског колача ова светиња на Његушима данас је прославила своју храмовну славу – Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца. Јереј Игор Балабан је у својој бесједи подсјетио да се Господ на овоме свијету, насупрот очекивањима израиљског народа да ће Месија доћи у слави и ослободити их, очекујући овоземаљску срећу и благостање, појављује као скромни човјек који живи међу Јеврејима и тек у својој 30. години почиње да проповиједа и чини чудеса. Господ открива себе и каже да је један од доказа да је послан од Бога то што не тражи себи славу, него славу узноси Богу: „Господ Исус Христос као Син Божији то говори, Он у чије име се ми до данас крштавамо и Његово име призивамо! Он који има право да себи даде славу, Он то не ради, него се смирива. Своју силу и славу приказује у свом смирењу. “ Нагласивши колико је то различито од онога што ми свакога дана чинимо, тражећи прво сами пред собом славу, цијенећи кад нам други одају признање за наше дјело и труд, отац Игор истиче да нас Господ учи да другачије треба да радимо. Уколико нисмо подобни Христу, ако примимо плату на овоме свијету, не можемо стићи до Царства Божијега: „Уподобљавање Христу, сада и овдје, данас и сјутра и прекосјутра, и сваки дан нашега живота до самога издисаја, оно је што нас чини блискима Богу. Сама по себи, не чини нас блискима Богу ни наша добра дијела, ни наша права и чиста вјера, и ако све то треба да буде, већ уподобљавање Христу у Његовом смирењу.“ Сам Христос каже да уколико себи одајемо славу нисмо Божији, а да Њега доказује то што одаје славу ономе који Га је послао, казао је свештеник Игор Балабан и запитао се зар нисмо сви ми послани и потпуно немоћни за разлику од Њега који је имао силу и моћ као Син Божији!? Појаснио је да је све што чинимо на сопствном украшавању, угодноме животу је због страха од смрти и да зато желимо да што боље искористимо овај живот, али да је све то испразно. Не значи то, наравно, да можемо оставити све овоземаљско и бринући се само о небескоме, али можемо бринући се о овоземаљскоме да се не везујемо за њега: „Можемо бринући се о овоземаљскоме уподобљавати се Христу, знајући да је то о чему се бринемо пролазно и неважно и да је једино што је истински битно и важно у нашему животу наша жеља и подвиг, наш двиг према вјечноме животу. Чинимо ли тако бићемо подобни Христу. Нека би дао Господ да познајемо Исуса као онога који је послан од Бога, да се учимо од Њега и да Његово име прослављамо. Да нас Он препозна као своје у последњи дан када дође и преобрази овај свијет у свијет вјечни и узнесе га у небески Јерусалим, у Царство Оца и Сина и Светога Духа“, поручио је јереј Игор Балабан на крају своје бесједе на Његушима. Црква Светог Николе у Дугом Долу према народном предању подигнута је у 17. вијеку. Познато је да је овај храм обновљен 1898. године, како то пише Лазар Томановић у књизи „Педесет година на престолу Црне Горе 1860-1910“ (Цетиње,1910). Црква је детаљно обновљна прије неколико година а поред ње се налази и новосаграђена метох-кућа Светог Василија Острошког са којом чини јединствену и складну цијелину. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Тумачећи јеванђељско зачало о раслабљеном прочитано на недељној Литургији, свештеник Вук Матијашевић из храма св. Претече и Крститеља Јована на Централном гробљу у Београду, указује најпре на више кључних места у овом одељку. Your browser does not support the HTML5 audio tag. „Данас све мање имамо човека јер живимо у време опште и велике усамљености“ каже наш гост и напомиње да је наша природна слабост још више појачана благодарећи нашој жељи за угодношћу. Заливањем наших страсти и не неговањем аскезе сигурно одлазимо на странпутицу. Говорећи о бављењу формом и лицемерју ондашњих старешина и свештеника према Господу Исусу Христу, о. Вук напомиње да је „форма посуда у којој би требало да се налази суштина“. „Треба да се смиримо пред чињеницом да смо слаби, јер нас то отвара за другога, отвара за љубав“, каже о. Вук Матијашевић. Извор: Радио Слово љубве-
- 1
-
-
- матијашевић:
- вук
- (и још 2 )
-
У оквиру манифестације „Светосавски дани“, која се одржава при Светосавском храму у Новом Саду, у суботу 18. маја у 19 часова у Српском народном позоришту биће уприличена Свечана академија посвећена великом јубилеју 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом, гост Јутарњег програма био је сабрат Светосавског храма, војни свештеник Ђорђе Стојисављевић. Извор: Радио Беседа -
.jpg.51f758ad969e2b00de7d1197b4af98c4.jpg)
Замолили смо оца Драгана да управо и говори о значају дела Светога Саве, нашем данашњем односу не само према том бесцен наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора. "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример" напомиње о. Драган који подвлачи да је светитељ у ствари "само спроводио Божије идеје". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве -
У четвртак, 09. маја, у оквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", предавање “Канонски и историјски контекст настанка аутокефалности " је одржао проф. др Зоран Деврња у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. Извор: Радио Благовесник-
- 1
-
-
- контекст
- историјски
- (и још 6 )
-
v.danilov_620x0.jpg.568a8e13a110163f4be043e11a3bf27f.jpg)
Осврт на живот парохијских заједница – зашто је важно градити међуљудске односе, у чему је снага једне парохије и како да се људи повезују, говори за Васкршњи програм Радија свештеник Вук Матијашевић из Храма Светог Јована на београдском Централном гробљу. Отац истиче једноставни живот у радости, а његова мера је она у којој је васкрсли Христос ушао у наше животе: „Биологија је побеђена, она није господарица космоса, већ је Господ тај Господар - носилац Живота - уколико смо свесни тог достојанства онда ћемо једни другима нудити здрав живот који заједнички делимо, пријатељство и помоћ“. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве -
.jpg.70f9a898a899e13cd48ad5c132307839.jpg)
Свештеник Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу, беседио је данас о Страсној седмици Часнога поста, пре тога се осврнувши на светле празнике Лазареве суботе и Цвети. Наш гост даје осврт на јеванђељска зачала која се читају на светим Литургијама, али и на стихире које се певају током ове седмице и подсећа да су све службе Страсне седмице „веома древна богослужења“. Посебну пажњу отац Глигорије посветио је Великом четвртку и Великом петку, а емисију смо употпунили појањем схиархимандрита Серафима Бит Харибија на арамејском језику. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве -
.jpg.155d036be8454a6ea9c6632d3ffafc7b.jpg.078a5e735a1502be6d4f214601c30ef8.jpg)
Презвитер епархије Бачке, отац Велимир Врућинић, речима љубави и радости о великим данима и догађајима из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, о Васкрсењу Лазара из Витаније и уласку Господа у Јерусалим, говорио је у новом издању емисије Личност и Заједница. Колико су ови догађаји,најпре историјски догађаји , из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, заправо директно повезани са нашим животима у данашњици. Тајна ових великих догађаја, дубоко је урезана у животу свакога човека и као предокушај највећег и најзначајнијег догађаја, Васкрсења Сина Божијега, Сина Човечијег, Господа Исуса Христа, припрема свакога од нас за свеопште васкрсење. Аутори: Стојадиновић Дејан Стојадиновић Ивана. Извор: Телевизија Храм -
У Светом Писму је забележено неколико случајева васкрсавања мртваца. У Старом Завету, то су васкрсење сина удовице у Сарепти Сидонској које је од Бога измолио пророк Илија (в. 1Цар 17, 17–23) и васкрсење сунамићанкиног сина на молитву пророка Јелисеја (2Цар 4, 18–36). У Новом Завету Христос васкрсава Јаирову кћи (в. Мк 5, 38–42) и сина наинске удовице (в. Лк 7, 12–15). Ипак, Христово васкрсавање Лазара у свести Цркве заузима посебан положај у односу на наведене догађаје. Зашто је то тако? Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело. Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса. Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (ex nihilo)? Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин! Извор: Православие.ру -
У четврту недјељу Васкршњег поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, 7. априла 2019. љета Господњег, када ове године прослављамо велики хришћански празник Благовијести Пресвете Богородице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника из разних крајева свијета сабрао се у острошкој светињи. Уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа, Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Младен Томовић барски парох, а саслуживао му је јеромонах Јеротеј сабрао острошке обитељи. Након читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је о великом празнику Благовијести проповиједао о. Младен, који је подсјетио на ријечи Пресвете Богородице када је примила благу вијест од Светог Архангела Гаврила да је осјењена Духом Светим зачела и да ће родити Сина, Спаситеља свијета ”Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој”. – Заиста, кроз ове ријечи опет се сјединила и опет је успостављена заједница људског рода, људске природе са божанском природом. До тада није било могуће да се ико спасе, него сви праведници који су прије тога живјели, свети пророци који су проповиједали и говорили да ће се једног дана родити Господ и да ће спасити род људски. Тај догађај којим се опет успоставља заједница Бога и људи ево долази кроз Богородичине ријечи – казао је о. Младен и додао да Бог управо кроз Благовијести започиње спасење људског рода од гријеха, безакоња, смрти, ада и таме и утврђиваље вјере. Он је истакао да су многи светитељи после тога догађаја били свједоци и Благовијести, али и Васкрсења Христовог. Међу њима је и Свети Василије Острошки коме долазимо и коме се молимо, казао је о. Младен, али и свети Јован Лествичник који је почетком 6.вијека био велики подвижник и велики аскета. – Он је између осталог познат по томе што је написао јендо велико дјело, Рајска лествица, која описује и говори о томе како човјек треба да се спасе. Тамо се у 30 глава описује и говори о 30 ступњева човјековог спасења и ту су описане све врлине које човјек треба да стекне како би себе спасио – казао је о. Младен и додао да је то дјело важно штиво и саставни дио типика великог броја манастира. Посебну радост благовјештенском литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, заједно са којима су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа причестили сви сабрани који посте Васкршњи пост. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници, а потом за трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У трећу недељу Часног поста, 31. марта 2019. године, у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у Футогу, презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник је одржао предавање на тему: Крст Христов ‒ победа над смрћу. Ово је треће предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка реализовала у току Васкршњег поста. -
У недељу, 31. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Вељко Васиљев одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЛИТУРГИЧКА ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ САВЕ. Извор: Радио Беседа-
- 1
-
-
- делатност
- литургичка
- (и још 5 )
-
Презвитер Мијајло Бацковић о најави рушења Крстионице на Превлаци
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Најављено рушење Крстионице на мору на Превлаци код Тивта, коју је Митрополија црногорско-приморска обновила на месту старе, изграђене у 9. веку, у седишту прве Зетске Светосавске епископије, још једно је у низу искушења са којима се суочавају верници СПЦ у Црној Гори и нови покушај црногорских власти да покажу да су "газде у својој држави" - говори за Слово љубве свештеник Миајло Бацковић и додаје да ће се 2. априла верни народ молитвом борити за светињу и бранити је од рушења: "Традиција је да се овде људи крштавају у мору, Крстионица није инат било коме, него је обновљена за потребе манастира, у сред манастира, дакле ништа није мењано нити је обала девастирана, већ је на већ постојећој малој понти подигнута крстионица-црквица посвећена Ловћенском Тајновидцу", каже о. Мијајло. Звучни запис разговора Министарство најавило рушење крстионице на Михољској Превлаци Министарство одрживог развоја и туризма, Директорат за инспекцијски надзор и лиценцирање, Урбанистичко грађевинска инспекција доставила је Митрополији црногорско-приморској обавјештење да ће дана 2. априла 2019. године у 9 часова извршити рушење новосаграђене крстионице на постојећој понти у оквиру комплекса манастира Михољска Превлака. Вјерници из Боке су ову вијест дочекали са негодовањем и најавили масовно окупљање тога дана какао би спријечили рушење, а главно „оружје“ против багера биће молитва. Крстионица, коју су вјерници назвали „Суза Његошева“, посвећена је Светом Петру Ловћенском Тајновидцу и налази се у самом мору и представља обнављање старе крстионице изграђене прије више од 11 вјекова. Инспектори Морског добра су у децембру прошле године обавестили министарство да су, обилазећи терен, затекли екипе које граде крстионицу и понту на Острву цвећа. Управа манастира је тада изјавила да није била упозната да је за објекат површине 11,33 метра квадратна потребна техничка документација, јер је ДУП-ом из 2010. године предвиђена изградња вјерског објекта и изразили спремност да се у сарадњи са надлежним органима прибави сва потребноа документација, јер какао су истакли „немају намеру да избјегну обавезе према држави“. Нажалост, није било довољно разумијевања да се изградња крстионице легализује. Оно што вјернике овога краја највише боли је чињеница да поред свих нелегално изграђених објеката, који су последње три деценије поникли на нашем приморју – од кућа и вила до хотела, властима је једино засметала Крстионица на Превлаци. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Слово љубве -
Презвитер др Оливер Суботић одржао предавање у крагујевачкој Богословији
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У петак, 29. марта 2019. године, у Богословији Светог Јована Златоустог одржано је предавање на тему “Интернет духовништво”, које представља прво предавање у циклусу под именом “Теолошки петак”. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, али и по позиву ректора богословије протојереја-ставрофора др Зорана Крстића предавање је одржао главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар”, свештеник Оливер Суботић. Међутим, поред презвитера Оливера, предавачи су били и матуранти Богословије: Лука Лукић и Никола Кременовић, који су отворили предавање општим напоменама везаним за проблематику интернет духовника и интернета уопштено. Такође, поред њих учесник предавања био је и катихета Прве крагујевачке гимназије Стефан Јанковић, који је, језиком данашњице, у име свих вероучитеља, изнео искуства везана за одржавање наставе у основним и средњим школама, посебно истичући моменат одсуства литургијске свести услед употребе мобилних телефона. Из угла пастира и духовника, на предавању је говорио и Епископ Јован упозоравајући на опрезност приликом слепог поверавања духовницима. Главна мисао свештеника Оливера Суботића огледала се у подстицању критичне употребе како интернета, тако и технолошких достигнућа. Одсуство критичности може довести до губљења човековог исконског литургијског идентитета. Савремени феномени дигиталних преноса литургијских сабрања човеку могу послужити као довољна партиципација у светотајинском животу Цркве, што претпоставља одсуство личног сусрета. “На првом месту, наш став према информационим технологијама треба бити афирмативан. Друго, наш став треба бити критички и расудљив. Треће, наш став за кључне феномене потребује саборни карактер, јер је и Црква саборна и као четврто, све је потребно испитивати у односу на Свету Литургију, јер је она једини извор нашег спасења”, нагласио је отац Оливер Суботић и тако закључио предавање. Извор: Епархија шумадијска- 1 comment
-
- 2
-
-
- крагујевачкој
- предавање
- (и још 5 )
-
Достојевски је рекао да је молитва светог Јефрема Сирина - молитва која изражава суштину хришћанства и представља народни катихизис. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? На ово и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, реализованој 21. марта 2019. године, одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. -
Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути. Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета. И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу. Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију. Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека. Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог? Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу. Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан. *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола „Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“ Извор: Човек и технологија -
Тешко је пронаћи макар једну особу из најближег окружења која нема у мањој или већој мери устаљену навику праћења потпуно бескорисних медијских садржаја. У неким случајевима, временски доследно продужена пракса примања информација празног садржаја прелази у очигледну зависност. То се видело и за време не тако давних рестрикција струје у Србији 90-их година прошлог века: људи су били нервозни и утучени махом зато што нису могли да отпрате омиљену ТВ серију, информативну емисију, филм или пак да одиграју неку видео игру или да сурфују Интернетом. Одсечен од светотајинског живота, савремени човек је до неслућених граница развио потребу за својеврсним информационо-медијским причешћивањем. Нажалост, под налетом секуларизма на ово нису имуни ни православни хришћани. Суштински смисао Великог поста Општа информациона инфлација и њен утицај на медијске конзументе су међу веома важним проблематичним духовним питањима данашњице. Са свих страна, човек је буквално бомбардован низом информација преко модерних технолошких средстава. Бујица информација која стиже са ТВ екрана, компјутерског монитора или пак слушалица музичког уређаја, често варира од посредно штетних (у најбољем случају бескорисних) до очигледно духовно опасних. Веома је тешко наћи баланс између крајње изолације и искључивости са једне, и неконтролисаног примања информација и информационе лавине са друге стране. Нажалост, велика већина људи не само да не тражи решење за овај проблем већ своју зависност од разних информационих садржаја сматра за најнормалнију ствар. Крајња последица је феномен познат као информацијско-чулна преоптерећеност. Модерни човек ће ту преоптерећеност покушати да заборави неком од „техника заборава“, али је неће решити. А ако је у питању верујући човек и ако благодаћу Божјом постане свестан те преоптерећености, најбоље време за обнову је време Великог поста. Како то примећује отац Александар Шмеман, у једном преносном и дубинском значењу, Часни пост проживљавамо подвигом старозаветног Израиља, његовим проласком кроз пустињу до Обећане земље. Усвајајући такав смисао, хришћанин време овог поста види као сопствени четрдесетодневни пролазак и борбу са пустињом својих страсти да би га после Страсне седмице овенчао Пасхом и учешћем у васкршњој радости. Пут правилног усмеравања бића узводи нас до назначеног циља целе творевине, до заједнице са Богом кроз Васкрслог Господа Христа, наше Земље обећане – Земље живих. Великопосна обнова нашег бића управо је пролеће душе, како се о томе дивно изражава о. Шмеман. Барем за тренутак усвајајући логику Великог поста, хришћанин долази у директан судар са устаљеним навикама које на први поглед често немају ничег заједничког са духовним животом, али зато раслабљују умну сферу личности уколико нису под јаком уздом. Потребно је имати искрености и одлучности јер се поставља само једна дилема: да ли ићи у директну конфронтацију са лошим навикама или, пак, кренути у постепено „освајање“? За решавање овог питања нема просте формуле, већ је најбоље слушати савет искусног духовника који ће по структури личности најбоље оценити која је тактика најпогоднија. Почетак у категоријама негације Поменути о. Александар Шмеман у својој изврсној студији о Великом посту подвлачи да је немогуће спојити покајничку великопосну атмосферу са најновијим шоу-програмом на телевизији. У контексту наше теме, можемо рећи да је немогуће спојити усмереност ума ка васкршњем циљу са информационом инфлацијом у нашем окружењу. Почетак решавања овог проблема мора бити у категоријама негације, у смислу да се напором воље елиминишу сви сувишни извори информација. Логично је да човек и за време поста, да би нормално функционисао у друштву, мора колико-толико да прати информативне емисије, но да ли мора да прати и све остале емисије? И да ли је потребно пратити баш сваку информативну емисију, осим ако је то повезано са професијом, као у случају новинара? У молитви светог Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, између осталог молимо за дух целомудрености односно умне целовитости нашег бића. Ова првобитна целовитост је распарчана и фрагментована прародитељским падом у рају и потребан је подвиг воље да би се она постигла. Тај циљ је немогуће постићи у амбијенту пренатрпаном разноврсним информацијама, било да је то музика коју о. Шмеман наводи као „илустрацију стварности“ која непрекидно иде у позадини или непрестано смењивање берзанских цифара на екрану на телевизијским каналима попут CNN-а. Ако већ није могуће у потпуности елиминисати прилив сличних информација, могуће је макар бити пробирљив у погледу њиховог садржаја и количине. Лавина информација различитог садржаја увек је била главни противник сабирања ума, о чему сведочи подвижничка пракса Цркве – у Старечнику и Добротољубљу редовно налазимо савете да се клонимо рада који расејава мисли, колико до нас то стоји. Није проблем само у расејаности као таквој, већ и у некаквој чудној равнодушности и пустоши душе која је често прати. Наиме, за време поста смо и те како позвани да размишљамо о потребама својих ближњих, пре свега у смислу милосрђа. Оно увек бива подстакнуто благодаћу Божјом, али не противно човековој вољи, јер би супротно била тиранија (попут оне којом западне силе данас просто „утерују“ срећу и демократију по свету). Осетљивост срца је знатно снижена код просечног медијског конзумента који у току једног дана само са телевизије прикупи огроман број података различитог садржаја (радосног, тужног, лепог, ружног, здравог, болесног…) и то насумично поређаних (без реда се смењују информације различите тематике). Пред чулима се упоредо одвијају поплаве, земљотреси, затим прославе, шоу-програми, квизови… Таква динамика улазних информација напросто меље сазнајно-критички апарат ума који не успева да се избори са огромним приливом информација различитог типа. Критички апарат постепено отупљује и духовна учмалост је неминовна. То је заправо онај „дух празности“ на почетку поменуте молитве Јефрема Сирина. Било због професије, било због потребе сазнања информација битних за функционисање у друштвену, многи од нас нису у могућности да за време поста потпуно држе искључен ТВ, радио или компјутер. И у таквим околностима постоји начин да се све сведе на разумну меру. Уколико преко рачунара или мобилног телефона пратите вести са Интернета, паметније је да направите списак сајтова који су заиста потребни и да у оквиру њих листате оне категорије које су од интереса. Тиме се бар донекле елиминише праћење сувишног материјала. Тај задатак је већ мало тежи код телевизије. Примера ради, човек који на телевизији прати збивања са српским народом на Косову и Метохији, најчешће прво мора да погледа низ умарајућих вести везаних за политичка препуцавања или серију рекламног материјала (ово са рекламним банерима који стално искачу је постао и проблем интернета последњих година), што опет води до поменутог проблема релативизације. На крају, изузетно је важно истаћи да се све не своди на „информациону дијету“ до следећег „мрсног периода“, већ је циљ да се сазнајни апарат изоштри до те мере да лакше препознаје корисне од бескорисних (и штетних) информација у сваком периоду током године. Дијахронично време Велики пост са својом посебном динамиком помаже да се схвати цела проблематика о којој је реч јер заглушујућој буци информација са свих страна супротставља говор тишине. Свету који је навикао да живи по овоземаљским похотама и да се оријентише гастро-философијом, посни став је увек био лудост. Хришћанин, са друге стране, свој живот обликује управо преко свештеног времена, односно преко седмичног богослужбеног циклуса овенчаног недељом и годишњег круга празника и постова са Васкрсом у центру. Чак и да под утицајем омамљујућих спољних информација његов критички апарат утоне у сан, лако му је да се врати у истинску реалност ако живи часовником Цркве. Време које Црква доживљава карактеришемо као дијахронично јер не познаје овосветску разлику између прошлости, садашњости и будућности. Све је повезано у односу на есхатон (Будући век), који је Истина према чувеној мисли преподобног Максима Исповедника. Велики Петак стога није комеморација на тужан дан од пре два миленијума, већ директно духовно проживљавање Голготе. Хришћанин се тада ставља у положај Јована Јеванђелисте који стоји под Крстом гледајући свог љубљеног Господа како страда. Зар би такав дан требало да буде испуњен посетом биоскопу или пак гледањем омиљене ТВ серије? И да ли је Васкрс дан када морамо да ревносно прегледамо све вести светских медијских кућа или да по цео дан куцкамо SMS поруке? Антиномични закључак Заиста је противречна ситуација да информатичар говори о потреби за информационим уздржањем. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма (у смислу спољашњег непоклапања неких делова текста која су таква само на први поглед с обзиром на унутрашње поклапање смисла) и који је проживео феномен „радосне туге“ (који је јединствен за православни етос) разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалне изолације од сваког медијског садржаја, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница. Уздржањем од преобилних информација открићете и двојну природу Великог поста који у себи обједињује средство и циљ. Средство, јер нам помаже да уредимо свој дух кроз сваковрсни, па и информациони пост; циљ, гледано кроз призму свештеног времена, односно годишњег богослужбеног круга, јер кроз учествовање у празнику Васкрсења Христовог иконично испуњавамо своју веру и наду. Из: Човек и информационе технологије (2013) *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 913 (2005). Извор: Човек и технологија- 1 comment
-
- 5
-
-
-
- информациона
- као
- (и још 5 )
-
У недељу, 12. марта 2017. године, у просторијама СКД Просвјетау Прерадовићевој 18 у Загребу, презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник, одржао је, у оквиру Васкршњег циклуса предавања, која организује Црквена општина загребачка, а која су посвећена Великопосним недељама у сусрет најрадоснијем празнику над празницима – Васкрсу, друго у низу излагање на тему: Великопосним подвигом ка Таворској Светлости. Звучни запис предавања У веома надахнутом и инспиративном предавању, отац Ђорђе је сабраном верном народу говорио о историјском и богословском аспекту празновања друге недеље Свете Четрдесетнице, која је посвећена свештеном спомену на светог оца нашег Григорија Паламу, Архиепископа солунског и Чудотворца, једног од највећих богослова православног мистичког подвижништва у другом миленијуму хришћанског православног Истока. Отац Ђорђе је, говорећи о историјском аспекту друге Недеље Часнога поста, нагласио да је веома интересантан њен историјски развој. Наиме, по казивању оца Ђорђа ова недеља није одувек била посвећена свештеном спомену на Светог Григорија Паламу, о чему нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на јеванђелску причу о Блудном сину. Са друге стране, богослужбени устав Велике цариградске цркве спомиње да је у IX-X веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Тек од 14 века, дакле, после смрти светог Григорија Паламе и чувеног исихастичког спора који је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, Црква је мудро устројила да друга Недеља буде посвећена молитвеном спомену на овог Великог Оца Цркве. Сагледавајући учење светог Григорија Паламе са богословског аспекта, отац Ђорђе је истакао да је оно од велике важности и значаја за Православну теологију, јер нас оно поучава да је благодатна нетварна светлост којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори, пред својим светим ученицима, нетварна светлост. У свом учењу свети Григорије је разликовао Божанску суштину од Божанских енергија говорећи да је Бог по својој суштине неописив и несазнајан, док нам се кроз своје енергије открива првенствено у Личности свога Јединороднога Сина, Бога Логоса. На самом крају уследила су питања посетилаца и веома жива дискусија у коју се укључио и Митрополит Порфирије својим корисним запажањима. Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- 1
-
-
- подвигом
- великопосним
- (и још 5 )
-
Литургија пређеосвећених дарова, или Литургија раније освећених дарова (грч. Λειτουργία των προηγιασμένων), богослужење на коме се не врши чин приношења и освећења Часних дарова, него су Часни дарови (Тело и Крв Христова) освећени на претходној Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог (од Сиропусне до Цветне недеље). О значају ове Свете службе Божије, њеном иторијату и поретку саме службе за наш Радио говорио је свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора -
У недељу сиропусну 10. марта 2019. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, презвитер Игор Игњатов, свештеник при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање на тему: Великопосна молитва светог Јефрема Сирина. Извор: Радио Тавор -
Велики број “лајфкоучева” који нуде решења за бројне проблеме савременог човека говори управо о томе да је савремени човек данас уплашен, да је његова психа разорена, да му се дух разболео. Велики број “лајфкоучева” који нуде решења за бројне проблеме савременог човека говори управо о томе да је савремени човек данас уплашен, да је његова психа разорена, да му се дух разболео и да му је потребно исцељење, каже за Тањуг уочи васкршењег поста презвитер Оливер Суботић и упућује да то исцељење вековима нуди Православна Црква. “Један православни теолог каже, када би свети оци живели у наше време, они теологију никада не би поредили са филозофијом него са медицином, јер теологија треба да лечи човека”, наводи Суботић, који је почетком године објавио друго издање књиге "О камену одбаченом и онима који га одбацише", која одговара на неке дилеме одговарао на бројна питања која интересују вернике, али и атеисте. Православни приступ човеку, каже, усмерава ка Богу, ка Христу, јер исцељење без Божије благодати није могуће, а, како каже, савремени човек посеже за неким површним решењима која суштински не решавају проблем, јер не исцељују ум и срце, а томе прибегава, јер осећа недостатак мира и радости, можда чак и не може да дефинише шта нема, премда осећа да му нешто недостаје. Упозорава да приступ “довољно је мислити позитивно” може довести човека у стање самообмане да је он заиста исцељен и да је решио проблем, док унутра “страсти тињају, муче човека и ломе га, а да он није тога ни свестан”. “Тај ''лајфкоучинг'' омогућава човеку спољашње функционисање и на неке кратке стазе решавање ''овоземаљских'' проблема, а у унутрашњем смислу нема потенцијал да исцели човека, јер нема одакле да пружи исцелење, које без благодати Духа Светог није могуће”, каже Суботић. Kако каже, мас медији су учинили да је далекоисточна традиција свима позната, а мали број људи чак и на овим просторима је свестан да православље има огромно благо унутрашње, умне молитве и метод стицања истинског умног мира и просветљења, и наводи пример "кружног кретања ума" о коме говори управо православно хришћанство. Велики број “гуруа” и општу популарност јоге и медитационих техника види као последицу духовног пустошења после Другог светског рата и немогућност Цркве да слободно делује у послератном времену, али и као последицу недовољног рада са верницима у наше време. На питање да ли је суштина да човек “изгуби личност у безличном океану нирване” и проналаску мира како то заговара будизам, а о чему се мало говори, Суботић каже да је управо таква идеја опасна. “У будизму човек постиже мир тако што гаси своју личност, а у православљу човек добија мир тако што исцељује своју личност у заједници са личношћу Божијом. То су две потпуне различите концепције. Шта има радосно у гашењу личности? Зашто смо задобили енергије ако треба да их угасимо?”, каже Суботић и додаје да се ту треба запитати зашто је личност уопште створена ако на крају треба да се угаси и урони у нешто потпуно безлицно. Суботић напомиње да је најбоље да лоше мисли, нарочите оне које су мрачне, човек молитвено одсеца и одбацује и да не улази у “разговор са њима”. Такође, указује да људи осећају мисли које други човек има према њима, без обзира што их не изговара и препоручује да у конфликтима у мисаоном погледу не гајимо непријатељство већ да усмеравамо према људима добру енергију, кроз молитву. У књизи “О камену одбаченом и онима који га одбацише” Суботић је одговарао на бројна питања која постављају верници, али и атеисти, поредио је светске религије, говорио је о православној вери као истинитој, али без наметања. “Нисам покушао да докажем Бога, оставио сам слободу свима, али сам желео да читаоцу оставим неки траг према којем може да препозна Истиниту Светлост и да даље сам трага”, прича Суботић. Ако ћемо да упоредимо светске религије, не треба да упоређујемо само учења, напомиње он, иако на том нивоу одмах можемо приметити где је најузвишеније уцење и поставља питање у којој светској религији се, осим у хришћанству, може наћи љубав према непријатељу. Истиче да су истинити људи, односно светитељи, највећи аргумент истиности православља. Kњига коју је недавно објавио је, каже, имала специфичан пут и настала је на основу његовог духовног искуства и трагања које је преточио у штиво. Желео је да на тај начин помогне људима који можда сада траже на начин на који је он трагао пре висхе од двадесет година и постављао себи разна, питања попут проблема постојања зла у свету. У књизи се бавио и отклањањем стереотипа о религији који су из неког разлога и данас уврежени у друштву. “Не у жељи да убедим. Не верујем у методе доказивања који човеку не дају могућост избора, него у жељи да укажем на једну перпсективу које човек можда није био свестан и да пробудим његову моћ препознавања”, напомиње Суботић. На питање да ли црква може да искористи нове канале комуникације будући да су у савременом времену популарни “јутујбери” и блогери, Суботић одговара да често наглашава да црква никада није била модерна, али да јесте увек била савремена, те да црква користи информационе технологије, али који су прикладни. “Јутјуб је мисионарски користан, можете поставити интересантна предавања, православне филмове, разне клипове који су духовно поучни и црква то и чини у мери у којој је то потребно. Са друге стране црква не жели да се такмичи попут других, у смислу ко ће поставити више клипова, имати више лајкова, а још мање да од свештеника прави јутјубере”, каже Суботић. Сматра да се не сме изгубити живи контакт верног народа са црквом, јер без тога људи неће моћи да исцељују своје духовне ране. “Сваки медиј, па нек је и најсавршенији, је ипак нека врста посредника. Ми не можемо да се причестимо путем медија. Не можемо да направимо електронску цркву и да будемо посматрачи литургије. Морамо физички да будемо ту и физички да примимо причешће. Ту је врхунац нашег живота у Христу”, казао је он. Извор: Новости -
У Недељи сиропусној јеванђељска прича Светог апостола Матеја (зачало 17) доноси нам упутства о значају праштања и како да правилно држимо пост. Гост емисије „Сведочења“ посвећеној овој теми био је свештеник Дејан Трипковић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву и духовник Казнено – поправног завода Ваљево. Благодарећи Радију Источник доносимо звучни запис разговора. -
Тумачећи јеванђељско зачало о страшном суду, прочитано у недељу месопусну у храмовима ннаше Свете Цркве, свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда указује да ћемо се само служењем ближњима приближити Господу. "Наше немилосрђе нам се враћа у дан страшнога суда" каже о. Арсеније и додаје да "не можемо очекивати да нас сви воле, али зато ми треба да се трудимо да волимо све". Зашто заборављамо да су сведочења из Јеванђеља истинити, историјски догађаји, зашто Господ спомиње овце и јариће и шта је то у нама што нас вуче на дно? Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве-
- 2
-
-
- арсенијевић:
- арсеније
- (и још 3 )
-
У недељу, 3. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ храма Преподобног Симеона Мироточивог, одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Симеон Мироточиви - телесни и духовни родоначелник српског народа. Извор: Радио Беседа
