Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'презвитер'.
Found 242 results
-
Радио Глас: Ексклузивни интервју - Презвитер Владимир Марковић из ВДС АЕМ
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У оквиру хуманитарне акције Епархије нишке, помоћ вишедетним породицама у општини Медвеђа, а залагањем Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија и јереја Владимира Марковића, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, деветочлана породица Леповић из села Леце код Медвеђе је у суботу 16. фебруара 2019. године, на дан Светог Симеона и Ане, обрадована са два лепа коња. О сарадњи Православне Епархије нишке и ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке разговарамо са јерејем Владимиром Марковићем, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Благодарећи Радију Глас доносимо звучни запис разговора. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -
Свештеник Владимир Левићанин старешина храма св. Георгија у старој Бежанији, говори на тему да ли је чињење добрих дела и ширење гласа о томе кроз медије – хвалисање? „Оно што свако о данас ради лично треба да остане између њега и Господа, али када говоримо о Цркви или заједничком деловању, онда смо дужни да то и објавимо“, рекао је о. Влада. Али исто тако, свако од нас треба да да све од себе како би Господ могао да дела, напомиње наш гост. Питали смо зашто онда појединци из самих хришћанских заједница замерају да је нечије иступање у јавности односно у медијима –хвалисање, те често и саблазне или ражалосте оне који неко добро дело и чине? „Ми нећемо бити бољи хришћани ако будемо аутистични у односу на свет у коме живимо“ напомиње о. Владимир. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Светигора
-
Презвитер Младен Томовић: Беседа на Сретење Господње, 2019. лета Господњег
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Свету Литургију на празник Сретења Господњег у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служио је јереј Младен Томовић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић.Бесједу на тему празника, након прочитаног Јеванђеља, изговорио је отац Младен. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Презвитер Арсеније Арсенијевић: Услов среће је сретење са Господом!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Подсетивши на догађаје који су се одиграли на данашњи дан у јерусалимском храму, а које Православна Црква прославља као Сретење Господње, јереј Арсеније Арсенијевић напоменуо је да је ово "размеђе Старог и Новог Завета у ствари сусрет са бесконачношћу". "Ми живимо за правду Божију а умиремо за задовољства овога света" каже о. Арсеније. Зашто нам је данас толико тешко да будемо послушни наслеђу предака, да се сретнемо са Господом и да ли имамо бар мало храбрости да устанемо против зла као наши светли преци, нека су од питања на која је одговорио о. Арсеније Арсенијевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве -
Нови презвитер Цркве Божје у Епархији сремској
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство, Г. Василије, Епископ сремски, служио је на празник Света Три Јерарха Свету архијерејску литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима (познатом и под називом Доња црква). -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвештеном Владици саслуживали су архимандрит Доситеј (Миљков), настојатељ манастира Гргетег, протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији, протојереј Стојан Билић, парох при Саборном храму Светог Георгија у Новом Саду, протојереј Јован Милановић, настојатељ Саборне цркве Светог Николаја у Сремским Карловцима и професор богословије, презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија у Новом Саду, презвитер Вељко Васиљев, настојатељ храма Св. пророка Илије на Палићу, као и протођакон Слободан Вујасиновић и ђакони Александар Билић и Станко Лакетић. Молитве су Господу узносили и други свештеници који су присуствовали овом свештеном сабрању, као и ученици Карловачке богословије и мноштво верног народа. Лепоти богослужења допринео је својим дивним појањем хор „Свети Стефан Дечански“ под руководством госпође Тамаре Петијевић. Након великог входа, Владика Василије рукоположио је ђакона Станка Лакетића, професора Карловачке богословије, у свештени чин презвитера. Епископ је у беседи по рукоположењу представио оца Станка верном народу, назначивши да ће им он од сада бити духовни руководитељ и парох доње парохије у Сремским Карловцима. По Светој Литургији Господин Епископ обратио се надахнутом беседом сабраном народу, говоривши им о духовној величини личности Свете Тројице Јерараха и о њиховом значају за Православну Цркву. Молитвено славље наставило се за трпезом љубави у Карловачкој богословији око које су се потрудили управа овог древног српског училишта и новорукоположени отац Станко. За трпезом су говорили отац архимандрит Доситеј, те оци протојереји Стојан Билић и Јован Милановић, изразивши радост због учешћа у овом духовном слављу и пожелевши новом посленику на Њиви Господњој успешан и благословен рад, у славу Божију и на корист Цркве Христове. Извор: Епархија сремска -
Презвитер Мирослав Јовановић: О Светом мученику Трифуну
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Светом мученику Трифуну, о посебно важним деловима житија овог дивног светитеља и обичајима који се везују за празник разговарали смо са јерејем Мирославом Јовановићем из Лесковца. Говорили смо и о томе како ће Библијска школа у Лесковцу обележити Светог Трифуна, а комплетан разговор можете преслушати у наставку текста. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас -
Презвитер Душан Михајловић: Чврста вера у Христа!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Свештеник Душан Михајловић, настојатељ је мисионарске парохије св. Николаја охридског и жичког СПЦ у Сантјаго де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци. Разговор смо почели на тему молитвеног спомена св. Трифуна и тренда "прославе" св. Валентина као тзв. "дана заљубљених", те сазнајемо више детаља о том питању. "Проблем је у ствари што ми не знамо довољно о нашим светитељима, нисмо свесни да су они наши пријатељи и наша браћа", каже наш гост. Чућемо како Чилеанци реагују на св. Николаја охридског и жичког, како је Освалдо постао Серафим и зашто напомињемо да је ова парохија мисионарска. "Постоји велика и значајна разлика у мисионарењу и катехизацији" каже о. Душан, који истиче да се без "чврсте вере у Христа - све распада". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве-
- 1
-
-
- чврста
- михајловић:
- (и још 4 )
-
Гост Јутарњег програма Радија Беседе био је презвитер Иван Спасевски, парох у Горњем Ковиљу. Отац Иван је слушаоце поучио о појму прелести, указавши на правилно поимање. Благодарећи Радију Беседи доносимо звучни запис разговора.
-
Презвитер Игор Игњатов најавио почетак пролећног семестра Школе православне духовности у Новом Саду
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина Иринеја, у недељу 10. фебруара 2019. године, почео је пролећни семестар у Школи православне духовности при Црквеној општини новосадској. Тим поводом, гост Јутарњег програма Радија Беседе био је презвитер Игор Игњатов. Отац Игор је слушаоце упознао са програмом и темама предавањâ у пролећном семестру Школе православне духовности. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе. Извор: Радио Беседа -
Презвитер др Вукашин Милићевић о значају Света три јерарха у наше доба
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
A o празнику Света Три јерарха данас смо разговарали са професором ПБФ-а Вукашином Милићевићем који је за наше слушаоце говорио о значају који данашњи празника има за наше покољење. Хришћанска вјера неодвојива је од културе истакао је отац Вукашин рекавши да животи ова три светитеља потврђују управо то. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора -
У последњих неколико мјесеци, од интензивирања украјинске црквене драме, на сајту Tеологија.нет објављено је неколико текстова посвећених овом проблему. Последњи у низу је текст г. Владимира Вељковића О размерама идеолошке пошасти, који представља својеврсни осврт на текст о. Дарка Ђога Апологије једне идеологије. Пошто су коментари на дешавања у Украјини од стране наших телога заиста ријетки, оба ова текста заслужују пажњу. Дарко Ђого у свом тексту указује на реторику и недосљедности у аргументовању про-цариградских теолога којим бране неканонске потезе Цариграда. Полазећи од тренутних и будућих погубних посљедица ових потеза, Ђого изводи закључак који је сасвим оправдан: „Бранити Цариград значи бранити притисак којим су Митрополит Онуфрије и цијела УПЦ изложени.“ Аргументовање теолога засновано на површном и тенденциозном тумачењу канона, у циљу оправдања поступака Фанара, Ђого карактерише као „саучесништво у насиљу“ засновано на једној идеологији заодјенутој у теолошке ставове и аргументе. Оно што Вељковић види као недостатак Ђоговог текста јесте изостанак критичке анализе друге стране, тј. РПЦ. И заиста, одсуство такве критике би било неоправдано уколико би се прихватило да је РПЦ неким својим (неканонским) чињењем допринијела датом исходу у Украјини. Осим ако се за узрок потезима Цариграда узме „идеологија РПЦ о руском духовном простору и Светој Русији“, о којој Вељковић пише. То би значило да је признавање расколничких групација у Украјини ништа друго него револт на „великоруску идеологију РПЦ“. До каквих би закључака дошли уколико бисмо овакав вид расуђивања примијенили на тренутно стање Цркве у Црној Гори. Намјерно помињем Црну Гору јер, као парохијски свештеник МЦП имам непосредан увид у ситуацију. Наиме, невладина организација „ЦПЦ“ тежи да јој се призна, тј. васпостави аутокефалност која јој је наводно укинута 1920. године. Што је, наравно, црквено-канонски нонсенс, (као и уосталом све што ова псевдо-црквена организација говори и чини). Но, ако се узме у обзир систематски етнички инжињеринг и притисак који се врши над становништвом које припада канонској, тј. јединој Православној Цркви у овој држави, а такође и недавне изјаве појединих викоких државника о „агресивном светосављу“ које пријети државности и темељима модерне Црне Горе, онда је оправдана бојазан да би се у будућности – не дај Боже! – могао десити потез Цариграда сличан овом у Украјини. И у том случају би се могли употријебити аргументи о „анафори у Царство Божије“ припадника ЦПЦ (свих неколико стотина) а који би потез био подстакнут светосваско-косовском идеологијом Свете Србије. Ако се узму и имовинске претензије ЦПЦ на имовину СПЦ у Црној Гори, онда би посљедице такве евентуалне одлуке биле много драстичније. Да ли је исправно критику Цариграда због поступака у Украјини схватити искључиво као прагматично довијање у циљу задобијања Русије и њене помоћи у вези Косова и Метохије и других српских националних интереса? Наравно да би такви мотиви били за осуду као израз лицемјерја и лажне бриге за православну браћу. Али, реално сагледавање ствари не оставља простора за оправдавање цариградских неканонских поступака. Фанар је, признавањем расколника (без икаквог претходног покајања) погазио канонске норме, нанијевши велики ударац јединству Православља уопште и сва „објектвиност“ која би превиђала те чињенице, била би необјективност. И сваки покушај релативизовања украјинске драме накнадним учитавањем смисла и „објективним“ сагледавањем кривице и једних и других јесте превиђање главног узрока проблема. Извор: Теологија.нет
-
Најава: Презвитер др Оливер Суботић - о хришћанским врлинама и борилачким вештинама
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Архиепископије
У четвртак 7. фебруара 2019. године у просторијама карате клуба "Феникс Кан" у Жаркову (улица Космајска 56), беседиће презвитер Оливер Суботић, парох храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Отац Оливер ће одржати предавање под називом "Хришћанске врлине и борилачке вештине". Сви су добродошли на ово духовно вече кажу организатори.-
- 1
-
-
- борилачким
- врлинама
- (и још 6 )
-
„Свакодневно се сусрећемо са изборима, а где је избор ту је и дилема“ рекао је данас свештеник Лазар Војводић, духовник параклиса св. Првомученика и Архиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска Коса“. Шта је избор, како да будемо сигурни да ли смо направили добар избор и шта нам је уопште потребно за одлуку? Да ли онај који нас посматра са стране можда боље види ситуацију у којој смо, треба ли нам инстант одговор и решење? „Морамо се суочити и са лошим у нашем избору“ каже о. Лазар који додаје да „хришћански избор подразумева и страдање али и одговорност“. А колико смо спремни да поштујемо слободу избора својих најмилијих, избора који се можда и врло вероватно не поклапа са нашим личним замислима и плановима? И, да ли у ситуацији у којој се чини да избора нема, ипак има избора? Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
-
Свака расправа између вјерника и невјерника по питању (не) оправданости вјере је бесмислена и у суштини беспредметна. Јер нико никада није повјеровао захваљујући доказима или аргументима па чак ни захваљујући неком чуду. Вјера је искључиво благодатни дар који је понуђен свакоме. Али, тај дар често остаје занемарен и замагљен, без правог одговора и примања. Невјерје, односно атеизам у суштини и јесте неприхватање дара вјере и заустављање на некој пронађеној “догми“, ма које облике и називе тој догми приписали. Ако је рађање вјере одговор на благодатни дар свише, онда она подразумијева кретање, двиг, одговор на позив са чиме је повезан и дар слободе. Атеизам, будући да одриче покрет и усхођење, а самим тим и слободу, није ништа друго него – ропство. Једина дефиниција вјере коју налазимо у Светом писму садржана је у ријечима апостола Павла: Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). Вјера, схваћена као очекивање и потврда будућих, невидљивих ствари подразумијева слободу. Вјера у Бога јесте највећа слобода, али која се стиче не ван и без Бога него у заједници с Њим; не као отмица, већ као љубав и сарадња (Атанасије Јевтић). Према томе, основна слобода човјекова је слобода вјере коју нам је даровао Бог. Вјерник не нуди доказе и аргументе, он исијава искуством живота са Богом и у Богу. Одсуство вјере онемогућава сагледавање било каквог смисла живота. Зато једина тачка у којој би расправа између вјерника и невјерујућег могла да буде иоле смислена јесте питање односа према крајњем циљу и смислу живота. Христос нам није обећао благостање и уживање на земљи већ напротив, непрестано одрицање и борбу са злом овог свијета: У свијету ћете имати жалост…(Јн. 16, 33). Другим ријечима, Христос нам је обећао све оно што је и сам искусио, обећао нам је Крст. Одбијање Крста значи одбијање Христа а то је крајњи израз невјерја. Истински вјерник не тражи и не потребује чудо. Они који траже чудо (знак) зли су род и прељуботворни. Савршени знак је знак Јоне Пророка – праобраза Васкрслог из мртвих (Мт. 12, 38-40). Дакле, суштина хришћанске вјере је чудо над чудима – Васкрсли Богочовјек. У тринаестој глави Јеванђеља по Матеју казује се како Христос дође у постојбину своју и не могаше учинити ниједно чудо ондје због невјеровања народа (Мт. 13, 38-40). Свемогући не може да учини ниједно чудо због невјерја! Чудо потребује вјеру, оно долази послије вјере и као плод вјере. Оно се у хришћанској свијести поима не као нешто “ванредно“ и што нарушава границе природног. Будући да је свијет створен и одржава се Божијим енергијама, он је отворен за сва дејства Божија па је зато погрешно чудо посматрати као некакву “ванредну“ интервенцију Божију (у свијету који је независан од Бога). Не треба и не може се чудо посматрати издвојено од цјелокупне Икономије спасења нити индивидуално као да се тиче само једног човјека. Чудо, и када се дешава у животу једног човјека, треба посматрати у контексту црквене заједнице јер се у чуду не прославља појединац него Бог који дјелује у Цркви; оно је, дакле, пројава божанске славе и плод вјере у Бога засноване на дару слободе. Аврам и Сара су вјеровали Богу и Он им је подарио дијете упркос њиховим позним годинама. Христос пита слијепце који му приступише: Вјерујете ли да могу то учинити? А они рекоше: Да, Господе…и отворише им се очи (Мт. 9, 28-30). Деси им чудо по вјери њиховој! Жена Хананејка приступа Господу молећи Га да Својом ријечју исцијели њену бјесомучну кћерку, а Он најприје испробава њену вјеру. И када се задивио снази њене вјере рече јој: Нека ти буде како хоћеш и оздрави кћи њезина од онога часа (Мт. 15, 28). Дакле, вјера рађа чудо: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће (Мт. 17, 20). Сва ова чуда милости, љубави и саосјећања која је чинио Христос показују да чудо за Њега није било нешто што је довољно само по себи, да би га употријебио као аргумент и средство за привођење људи вјери, већ је чудо било пројава Његове љубави према човјеку и одговор на човјекову вјеру и исповиједање Њега као Сина Божијег. Вјера се не своди само на индивидуалну раван, не можемо рећи да вјерујемо а при томе не узимати у обзир наш однос према другима. У заједници се потврђује или пада наша вјера. Управо ту се показује, према Сергију Булгакову, својеврсни парадокс вјере: иако је вјера лични акт, лично доживљен и условљен, он је истовремено и најуниверзалнији. Јер истина се не може посједовати индивидуално. Истина може да буде дата, тј. откривена само одређеном броју лица или једном лицу, али ни тада то лице не посједује истину као своју већ као свеопшту, сааборну. Ту се потврђују оне ријечи да је вјера без дјела (љубави према ближњим) мртва: Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих (Јак. 2, 17-18). У старозавјетној Књизи о царевима имамо свједочанство о Божијем јављању пророку Илији. Најприје дође јак вјетар који разваљиваше брда и стијене, али Бог није био у вјетру. Онда дође земљотрес и у њему не бјеше Бог. Затим дође огањ и њему такође не бјеше Бог. На крају дође глас тих и танак у коме бјеше Бог (1Цар. 19, 11-12). Бог се Илији јавио не споља, него у равни личног сусрета. И Син Божији не долази у овај свијет да нас спасе силом, спољашњим дејством него стоји на вратима и куца (Откр. 3, 19-20). Христос се обраћа конкретној личности и хришћанство је, управо тиме што је развило учење о личности, изнутра измијенило психологију друштва и државе (А. Шмеман). Зато и суштина хришћанског учења није у одређеним догматима већ у томе што је оно објављено и откривено у лику конкретног човјека и реалног живота – у Христу. Сергије Булгаков каже да изван осјећања реалности и објективности онога што се доживљава нема мјеста вјери. Посматрано с друге стране може се рећи да невјерник не мрзи Бога, јер је апсурдно и немогуће мрзити оно што (за њега) не постоји, па зато он мрзи конкретног човјека вјерника. Наша епоха се, по ријечима А. Шмемана, одликује скепсом невјерног Томе. У лику невјерног Томе је изражена најстрашнија трагедија човјечанства, трагедија сумње, маловјерја, неповјерења и разочарења. Наше вријеме прогласило је Томино невјеровање као принцип и једини исправни однос према животу: “Ако не видим, нећу вјеровати!“ Иако су остали апостоли посвједочили да су видјели Бога, Тома је остао у својој индивидуалности и невјерју. И дан данас, док Црква и хришћани свједоче о Васкрслом Господу, милиони људи остају у сумњи, у свом егоизму, служећи својој гордости која заслепљује. И то сљепило се проглашава као побједа разума. Вјера у Бога може да започне само из повјерења у свједочанство људи који су Га упознали, тј. из повјерења у свједочанство отаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству (Х. Јанарас). Но, Човјекољубац и даље куца, никад није касно за обраћење, као што није било ни за Тому. Јер, кад се увјерио да је пред њим Васкрсли Господ, ускликнуо је: Господ мој и Бог мој!. Зато вјера и јесте покрет, двиг, надвладавање сумње и скепсе. “Моја осана је прошла кроз пакао сумње“, писао је Достојевски. По Шмеману, свијет се не дијели на вјернике и невјернике, него на вјернике које искушава невјерје и невјернике које стално искушава вјера. Управо зато што вјеру често подрива невјерје, вјерник понекад тражи доказе за своју вјеру: Вјерујем Господе, помози мојему невјерју! (Мк. 9, 24). На јеванђелском свједочанству да је чудо плод вјере а не обратно, могуће је испитати властиту вјеру. Црква је чудо Божије, Литургија која оприсутњује Царство, на којој заједничаримо са Христом јесте чудо и тајна. У молитви пред Причешће изражавамо вјеру и исповиједамо да су хљеб и вино пред нама Пречисто Тијело Христово и часна Крв Његова, а одмах потом вјеру у посљедицу тог евхаристијског чуда “да нам причешће Светим тајнама Твојим, Господе, буде на исцјељење душе и тијела, на отпуштење гријехова и на живот вјечни“. Наше сједињење са Христом који је невидљиво присутан јесте чудо над чудима. По ријечима Св. Јована Дамаскина, евхаристијска епиклеза објављује оно што је доступно само вјери. Гледајући очима вјере, хљеб и вино су Тијело и Крв Господња, иако нашим тјелесним очима нисмо у стању да видимо истинско чудо, небеску ставрност (П. Евдокимов). Према томе, сваки доживљај Цркве и њеног мистиријског живота као средства за досезање “нечег вишег“ јесте сврставање у род зли и прељуботворни. Ми у Цркви живимо чудо, на сваком евхаристијском сабрању ми “видјехом свјет истиниј“…, окусисмо Господа. Осјетимо ли истинитост ових ријечи, рећи ћемо заједно са (увјереним) Томом: Господ мој и Бог мој! Таква вјера је предуслов нашег учешћа у животу Цркве, јер спасење нам је понуђено као дар, али потребује и нашу сарадњу и причастије. Није довољно само вјеровати, јер и демони вјерују и дрхте (Јк. 2, 19). Потребно је да се вјера, иако понекад изгледа као потпуна, непрекидно умножава и сазријева. Вјера се од повјерења у свједочанство оних који су упознали Бога преображава у лично прихватање и предавање Божијој љубави. Сусрет с Богом рађа јединствено увјерење и спознају због чега светоотачко богословље поистовјећује вјеру и знање: “Онај који вјерује такође познаје; од оног што вјерује од тога управо познаје: или супротно, од оног што познаје од тога управо и вјерује“ (Св. Василије Велики). Вјера се не заснива на очигледности и на спољашњем знању него је она знање о Богу, тј. познање Бога, благодатни дар Светога Духа који се прима у Цркви Христовој. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Презвитер Вук Матијашевић: Позив светог Претече данас!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Како у данашње време чујемо, схватамо и прихватамо позив и поруку св. Јована Претече и Крститеља, питали смо свештеника Вука Матијашевића, саслужитеља у храму Рођења св. Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду. "Пријатељи и породица су нам дати да бисмо распламсали љубав према свим људима, према Адаму", каже наш гост и подвлачи да задатак св. Јована нимало није био лак. "Покајање није пасивно, умртвљујуће искуство, треба се окренути стваралачком животу" истиче о. Вук. Тумачећи зачало из Јеванђеља по Луки, прочитано уочи Богојављења, о. Вук каже да заиста нема ништа страшно јер "он нас буди". "Претеча осветљава у чему радост да тражимо и где ћемо је наћи" подвлачи о. Вук. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -
Презвитер Вељко Васиљев: О претпразништву празника Богојављења
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У спомен на догађај крштења Господа Исуса Христа, Црква је установила празник Богојављења. О овом празнику и о чину Великог водоосвећења, разговарали смо са презвитером Вељком Васиљевим, парохом палићким. Извор: Радио Беседа -
Презвитер Игор Игњатов: О преподобном Серафиму Саровском
ризница богословља је објавио/ла Наслов блога у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
Поводом празника преподобног Серафима Саровског, у Јутарњем програму смо разговарали са презвитером Игором Игњатовим о животу и најзначајнијим духовним поукама овог великог подвижника и светитеља наше свете Цркве. Извор: Радио Беседа -
Презвитер Игор Игњатов: О преподобном Серафиму Саровском
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Поводом празника преподобног Серафима Саровског, у Јутарњем програму смо разговарали са презвитером Игором Игњатовим о животу и најзначајнијим духовним поукама овог великог подвижника и светитеља наше свете Цркве. Извор: Радио Беседа -
У данима Божићне радости, у медијима се може чути о јануарској депресији и тзв. "тужном понедељку", те питамо нашег данашњег госта, свештеника Владимира Левићанина из храма Светог Георгија у Старој Бежанији, шта би могао бити разлог за истицање тих стања? "То је веома опширно питање, обухвата много аспеката" каже о. Владимир и подсећа да црквени празници говоре о другачијем смислу и систему вредности, али да "када се претворе у манифестације - онда они постају празни, без смисла". "Омасовљеност осећаја самоће се утапа у масу и избегава се сусрет са самим собом" каже наш гост, који истиче да "промена система вредности подразумева и промену начина живота". Шта практично значи да живимо оно што проповедамо, како спољни свет објаснити деци православних хришћана и зашто је њима лакше да се нечега одрекну него одраслима? Која је веза романа "Чекајући Годоа" са нашим животима и зашто су деца са посебним благословом сведочење тога колико је нама Бог радости дао? Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
-
- 1
-
-
- левићанин:
- владимир
- (и још 3 )
-
Презвитер Бранислав Ђурагић: Оваплоћење Господа Исуса Христа
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Оваплоћење Господа Исуса Христа један је од најзначајнијих догађаја у Божјем домостроју спасења. Према светоотачком Предању Цркве, Бог је постао човек како би човек постао Бог по благодати. У том смислу, Оваплоћење Сина Божјег јесте догађај у којем је остварен почетак спасења рода људскога. О Оваплоћењу Господа Исуса Христа разговарали смо са презвитером Браниславом Ђурагићем. Извор: Радио Беседа -
Презвитер Велимир Врућинић: Божић - Светлост свету
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, презвитер Велимир Врућинић, парох при храму светих Кирила и Методија у Новом Саду, одржао је предавање у суботу, 29. децембра 2018. године, у дворани Црквене општине у Жабљу. Тема петог по реду, а уједно и последњег предавања, које је организовано у оквиру циклуса предавањâ током Божићног поста, била је: Божић - Светлост свету. Поздравно слово и добродошлицу предавачу, као и присутнима, упутио је домаћин, протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Отац Велимир је говорио о значају празника Христовог Рођења и великом, спасоносном делу Христовом, Који је, унижавајући себе, узвисио човека и читаву творевину, сједињујући их у Себи и чинећи их боголиким. Извор: Радио Беседа -
-
Презвитер др Оливер Суботић: Истинско богатство је када смо богати благодаћу Божјом!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У тридесету недељу по Духовима, а у дан када наша Света Црква слави празник Детињци, Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира служио је презвитер др Оливер Суботић управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Након прочитаног Јеванђеља, отац Оливер обратио се бесједом присутним вјерницима. Велики број дјеце и вјерног народа приступио је Светим Тајнама и причестио се тијелом и крвљу Господњим. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Презвитер Бобан Стојковић: О протојереју Александру Шмеману, великом богослову Православља, мисионару Цркве 20. века, декану академије Светог Владимира
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Свештеник Православне цркве у Америци, протопрезвитер доктор Александар Шмеман (Талин, 13. септембар 1921. - Њујорк, 13. децембар 1983.) убраја се у ред чувене плејаде православних руских мислилаца у које убрајамо и Георгија Флоровског, Николаја Афанасјева, Кипријана Керна, Јована Мајендорфа и друге. Гост у студију радија Глас Православне Епархије нишке био је свештеник и професор Богословије Бобан Стојковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас -
Презвитер проф. др Зоран Деврња: Канонски и историјски контекст настанка аутокефалне Жичке архиепископије
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Предавање проф. др Зорана Деврње на тему “Канонски и историјски контекст настанка аутокефалне Жичке архиепископије“ које је у понедјељак 11. децембра 2018. године одржао на Научном скупу “Аутокефалија Српске православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 11. децембра 2018. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора