Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пред'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 112 results

  1. Стручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице. Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом. У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем. То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета. „Гледање лица“ у Старом Завету Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“. Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6). Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12). То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7). Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна. Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота? Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност. Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему. Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми. Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета. Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице. Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10). Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу. Јован Благојевић Извор: "Православље" бр. 1183
  2. Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења човек је рано спознао у свом животном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Стручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице. Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом. У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем. То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета. „Гледање лица“ у Старом Завету Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“. Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6). Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12). То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7). Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна. Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота? Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност. Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему. Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми. Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета. Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице. Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10). Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу. Јован Благојевић Извор: "Православље" бр. 1183 View full Странице
  3. Ствари срца и породице спадају у област деликатног. Људи који постављају таква питања не кажу увек како се зову, али ова тема занима многе људе. Замолили смо председника Патријарашке комисије за питања породице, заштиту мајки и деце, протојереја Димитрија Смирнова, да одговори на њих. О ванбрачном животу и венчању — Оче Димитрије једно од честих питања гласи: зашто је за венчање обавезна регистрација у општини? — Зато што општина издаје доказ о томе да сте муж и жена. Раније, кад је Црква била државна, свештеник је сам регистровао брак. А данас су функције подељене: држава издаје извод из матичне књиге рођених, а црква венчава. — А да ли је грех живети без регистрације? Чак и у љубави и слози? — А зашто онда не отићи у општину? Обично је разлог један: да би људи лакше могли да се растану ако се нешто деси. Брак означава заједничку својину, заједничка права на имовину. То је одговорност. Ако је људи избегавају то значи да нису породица, већ само привремено живе заједно. «Данас ми одговара да живим с тобом, а сутра ћемо видети.» — Да ли одбијате да причестите људе који живе у таквој заједници? — Строго говорећи, овакав човек треба да изађе из храма после возгласа «Двери, двери!» По канонима он нема права да присуствује најважнијем делу литургије. Зато што чини блудни грех и самим тим је ван Цркве. Али данас га нико неће извести из храма, нека стоји. Али му се не може дозволити да се исповеди, да се миропомаже. Ако хоћеш да постанеш члан Цркве – поштуј правила. Човек не може истовремено да буде и блудник и хришћанин. — А ако утаји да живи с неким невенчано? — То је потпуно бесмислено. Па не долазите у храм зато што вас је неко натерао, већ због своје душе, код Бога, а не код свештеника. Бога не можеш да превариш. Ако је ваш савез чврст – ступите у брак и венчајте се. Ако није – престаните да блудничите. И онда ће вам бити отворен пут ка Цркви. Шта се сме пре свадбе, а шта не — Девојка пита: шта сме да дозволи веренику пре брака? — Много тога: да води искрене разговоре, да пише стихове, да поклања цвеће, да пише песме, да стоји испод прозора, да се брине, да воли. — А да се љуби? — Боље да не. Нека се мало стрпи. — А ако моли, вуче на кауч, вређа се и прети да ће да оде? — Треба му објаснити: «Мили, ја сам из другачије породице. Ако си ме заволео и ако ми нудиш брак, ја разматрам понуду. И ако пристанем одредићемо датум венчања. Али нисам нисам сигурна да ћу рећи «да», зато што ако почињеш од кревета, тешко да ћеш ми одговарати.» — А ако он каже: још нисам спреман да се женим, али сам луд за тобом... — Онда – збогом. И ако оде – хвала Богу. — Али девојка га воли. И попушта надајући се да ће се односи касније средити. — Узалудно се нада. Који глупак ће се оженити оном која му ионако припада? Годинама ће је правити будалом. Рећи ће да треба да уштеди новац за раскошну свадбу, да се обогати, да купи кућу... Јер, шта ће му проблеми? Поред је млада, лепа, волим је, и она мене воли, живимо заједно. Све је дивно! И биће тако док не сретнем у метроу другу коју ћу заволети још више... О интмним стварима — Да ли верујући брачни пар може да користи средства за контрацепцију? — По црквеним правилима контрацепција је покушај убиства. И ако је ефикасно деловала, убиство је учињено. Управо тако. — Али има ситуација кад људи нису у стању да гаје много деце – немају ни снаге, ни средстава... — Ако православни супружници категорички не желе да имају више деце, имају један поуздан начин који није повезан с грехом – уздржње. Треба ли се припремти за породични живот — Како човек да не погреши кад бира свог пара? — Треба дуго, најмање годину дана, да упознаје човека с којим намерава да живи. Да му поставља питања: «Хоћемо ли имати иконе у кући?», «Да ли ћемо васпитавати децу у православној вери?» Или: «У који храм идеш?» И ако је одговор «Ни у један» - то је повод за размишљање да ли треба развијати познанство. — Дешава се да муж солидно зарађује и да жели да види код куће домаћицу и мајку, а жена жели да и она гради каријеру... — Треба унапред пажљиво осмотрити родитеље своје девојке: какви су односи, како живе. Људи често понављају родитељски модел понашања. Ако младић у глави има један пројекат, а девојка други, биће проблема у изградњи породице. Али је главно да треба да имају заједнички циљ. — Какав? Свако жели срећу... — Срећа је стање које се рађа у доброј породици. А циљ православне породице је изградња домаће цркве, где је муж – свештеник, жена је ђакон, односно његов помоћник, а деца су народ Божији који треба привести Христу. — Младенци обично размишљају о другим стварима. — Зато на три брака у Русији има два развода. Нестао је заједнички циљ, остале су индивидуалне жеље. Понекад врло једноставне: родила се привлачност – узимају се, охладили су се – развод. Улазе у брак да има «ко да пере». Или се удају да би у кући «мирисало на мушкарца». А онда се муче. — Да ли породичном животу треба да претходи нека припрема? — Треба читати духовне књиге о молитви, о самоконтроли, о покајању. И имати на уму да будућност није максимални комфор, већ служење ближњима. Протојереј Димитрије Смирнов Разговор је водио Михаил Устјугов Са руског Марина Тодић «Крестовски мост» православие.ру
  4. У најновијем 1278 броју новина Српске патријаршије Православље од 15 јуна читајте: Детаљан хронолошки приказ догађаја у Митрополији црногорско-приморској који су се дешавали у периоду између два броја новина... Пишемо о традиционалној литији поводом славе града Бара, на Дан Св. Јована Владимира, о рушењу конака новог манастира посвећеног Светом Василију Острошком на Бриској гори код Улциња... доносимо беседу Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија са службе Божије из манастира Острог, покрај моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, 10. јуна... и поруку Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори са свештенством и монаштвом Црне Горе од 11. јуна... У ауторском тексту под насловом: „НДХ, НДЦГ, разбојнички закон у Црној Гори и одговор верног народа“, др Александар Раковић, у Рубрици Поводи, између осталог каже: „Српски народ у Црној Гори је прогоњен од стране наших некадашњих сународника који су српски национални идентитет заменили конвертитским идентитетом нације црногорских сепаратиста. Реч је о правом апартхејду, суштинској сегрегацији у Ђукановићевој творевини која се лажно назива Црном Гором... На следећим странама Православља, следују текстови у којима пишемо о: четрдесет година на трону Епархије бањалучке Епископа Јефрема; комплетан транскрипт документарног филма, снимљеног поводом 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе Патријарха српског Иринеја, ауторско дело протојереја-ставрофора Стојадина Павловића директора Патријаршијске управне канцеларије... Монахиња Макарија, игуманија манастира Соколица, за овај број новина сведочи о спасавању манастира Девич у јуна 1999. године; а протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић пише о јубилеју Православног богословског факултета – 100 година рада ове високошколске установе Српске Православне Цркве... Ђакон др Ивица Чаировић, доцент на Групи за Историју Цркве Православног богословског факултета Универзитета у Београду за новине Српске патријаршије пише о Националном музеју историје и уметности Луксембурга... У Рубрици Кроз хришћански свет, Данко Страхинић, за петнаестојунски број Православља пише о политичким играма око статуса Свете Софије и износи конкретне чињенице, као то да је... 29. маја ове године организован богат музички програм са песмама посвећеним султану Мехмеду, али и турској победи на Галипољу 1915. године. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на Ердоганово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док је турски председник путем видео-линкачитао турски превод те суре.... Извор: Православље
  5. http://rs.n1info.com/Kultura/a220732/Kolarceva-zaduzbina-pred-gasenjem.html ... ... Zadužbina Ilije Kolarca na ivici je opstanka, piše Danas. Novca za osnovno održavanje prostora nema, sredstava za program je sve manje i manje iz godine u godinu, a zaposleni su na minimalcu. Urednica muzičkog programa Mirjana Lazarević za Danas kaže da su uslovi nemogući i da ustanova još nije vrata zatvorila samo zahvaljujući entuzijazmu zaposlenih. Opšti je utisak, navodi, da Kolarac nikoga ne zanima i da bi njegovo gašenje prošlo bez reakcija. Kako navodi, novca nema ni za osnovne stvari. Za normalno funkcionisanje ustanove potrebno je mesečno oko milion i po dinara. A taj novac ne mogu da dobiju ni od države ni od grada, pošto po zakonu ni jedni ni drugi nisu zaduženi za održavanje zadužbina čiji su osnivači privatna lica. Obraćali su se gradonačelniku, sekretarijatu, ministarstvu, Repuibličkom odboru za kulturu, ali svi kažu "nismo osnivači". Prihodi od programa i izdavanja sala nisu dovoljni. Zaposleni predlažu modela po kome funkcionišu SANU i Matica srpska. Kolarac se našao u nezavidnoj situaciji nakon donošenja Zakona o zadužbinama i fondacijama, koji zadužbine definiše kao nevladine organizacije, i po kome one nisu ni u čijoj nadležnosti, podseća Danas. Koncertna dvorana Kolarca je stara 85 godina i ruinirana je. Lazarević ocenjuje da je u društvu zavladala apatija i da im kojim slučajem isključe struju, četiri dana bi se iščuđavali što je Kolarac zatvoren, a onda nikom ništa.
  6. У суботу 30. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола Андроника и Свету Јунију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом великомученику Димитрију у Великој Иванчи. Звучни запис беседе Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, протојереји: Слободан Кеџић и Владан Јовановић, јереји: Марко Стевановић и Иван Ненадовић и протођакон Иван Гашић. Евхаристијско сабрање увеличали су “Српски православни појци”. Пре Литургије наш Архијереј освештао је у порти великоиванчанске цркве предивну чесму са иконом Живоносног источника. У својој беседи Епископ Јован се осврнуо на значај прослављања Спасовдана и најдубљи значај овог празнка. Владика је истакао да нас Господ није оставио сиротне, али ако нисмо у заједници Богочовечанског Тела Христовог, у Цркви, у литургијском сабрању, нема нас ни у спасењу. Наш Владика је рекао да је Реч Божија, Реч која оживљава, Реч која васкрсава, Реч која освећује, Реч која просвећује. То је та Реч Божија од које је постало све што је постало. Верни су упознати са мудрошћу да је хришћанин вечни ученик, који се у овом животу спрема за полагање испита за вечни живот; испит нашег живота, наших дела и испит наши недела. Пред Богом су живи само они који слушају Реч Божију и извршавају је, а духовно мртви пред Богом су они који слушај Реч Божију а не творе је. Епископ је закључио да би се зато требало трудити за спасење како своје, тако и других. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасење људи. Они људи који своју веру не живе и за спасење не маре су као љуштуре, које не остварују пуно назначење свог постојања. Извор: Епархија шумадијска
  7. ”Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих” - рекао је Епископ Херувим. У Недељу Светих отаца, дана 31. маја 2020. године, на светој Литургији у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим служио је парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу, пароху доброводском који је оставио дубок траг у летопису ове парохије. Архипастир се у богонадахнутој беседи обратио верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека буде на здравље и на спасење ово наше сабрање на Доброј Води. Данас смо на почетку јеванђелског одељка чули ”Дошао је час да се прослави син Божји”, а заједно са Сином Божјим да се прослави и целокупан Очев Домострој спасења. Та радост и Тајна нас је сабрала овде. Тајна Божјег спасења треба да нам је непрестано пред очима, у нашим мислима и осећањима, требамо да размишљамо о Божјем промислу који јесте да целокупна творевина има вечну радост. Ако живимо у љубави и милости Божјој, испуњавамо заповести Божје и творимо их на начин на који их требамо творити, онда испуњавамо слободу, љубав и наду и све врлине које нас узносе ка Небу. Празник Вазнесења Господњег показује нам да нас овоземаљско и гравитацијом усмерава ка доле, док је наша Небеска Држава, Царство Небеско које је заправо испуњење Божјег Домостроја спасења. Реч Божја записана у Јеванђељу јесте Реч вечнога живота, блага Реч која даје утеху и буди осећања усмеравајући нас ка нашем почетку, тј. ка Христу. То је суштина живота. Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих. Тако се испуњава слобода, у послушности. Послушност у Цркви Божјој изграђује слободу. Наша слободна воља је у томе да прихватимо Христову слободу, да охристовимо нашу слободу како би имала пуноћу, вечну љубав и вечно праштање. Празници кроз које смо прошли, Васкрсење и Вазнесење, и Света Педесетница која је пред нама су Тајне Живота које нам се откривају и испуњавају на свакој Литургији. Отварају нам се дарови светотајинског живота у Цркви. Нема живота ван заједнице и Цркве Божје. Ту је Живот и Тајна, ту је чудо и све оно што је саткано у бићу свакога од нас – да тражи своју пуноћу и испуњење, своју утеху у овом животу. Ако живимо на такав начин и поштујемо све оно што нам је Господ оставио онда смо небески народ који испуњава заповест Христову и који не затамњује лик Христов ни пред чијим лицем. Не можемо ставити међу једни између других и да не видимо Бога једни у другима. На светој Литургији и ми свештници и сав народ говоримо ”Христос посреди нас”. Христос треба заиста да буде међу нама, да га осетимо и да га загрлимо, да видимо икону Божју у другом човеку јер тако се усмеравамо ка Царству Божјем и испуњавамо Очев Домострој спасења утемељен на Празницима које смо прошли. Данашњи празник Отаца Првог васељенског сабора је тестамент живота у Цркви Божјој. Оци Првог васељенског сабора борили су се да сачувају учење о божанској и човечанској природи у Господу. Јер човечанска природа са својим Творцем једино тако. Бранили су веру од јеретика који су погрешно учили о Господу Исусу Христу. Својим учењем оци су нам покушали пренети тестамент који непрестано на Литургији понављамо као основу наше вере и пуноћа живота у Цркви Божјој. Ту је све оно што требамо да знамо о вери, то је основни катихизис. Још један догађај нас је сабрао овде, да се сетимо нашег оца Јована који се нажалост несрећним догађајем преселио, верујемо, на Небеса. Тамо је сигурно са светима и данас је служио свету Литургију овде са нама славећи Име Божје које је проповедао и са којим је живео. Заиста верујемо и надамо се у Промисао Божји да је то тако, да је његова душа заиста била данас овде са нама и да смо се заједно са њим молили. Благослов Божји је увек присутан када се сећамо својих уснулих предака, својих уснулих старешина који су нас увек руководили ка Царству Божјем и усмеравали нас ка Путу Јеванђеља. Знамо да смо добри пастири ако следимо своје старешине, ако слушамо из њихових уста благу Реч, благу Реч која нас води ка Царству Божјем. То смо увек могли чути из његових уста. Ту благу Реч Јеванђеља која нас усмерава ка Литургији вечнога живота. Када тако живимо и преносимо такву реч онда свако од нас, ја први, можемо да записујемо Име Божје у историју овога света и да будемо они који носе суштину живота у свом срцу и души. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено ово данашње сабрање овде на Доброј Води и да нас благослов Божји и љубав Божја непрестано позива у ову светињу. Да се сабирамо, да се Богу молимо и да заједно са свима славимо Бога у Три Лица сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  8. На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка
  9. Ако ви нас приводите у име читавог овог народа који је био на Литији, све је у реду, казао је синоћ полицијским службеницима Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. “Никакав проблем ја немам с тим. Мене је понекад срамота што сам на слободи, што нисам у затвору, с обзиром на све оно што се догађа”, казао је Владика Јоаникије полицијском службенику: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У првомајском броју Православља, новина Српске Патријаршије читајте: Патријарх српски Иринеј за дневне новине Блиц у ексклузивном васкршњем интервјуу каже: „Страх је велики и оправдан“, и говори о опасном времену у коме живимо, литијама у Црној Гори, Косову и борби са невидљивим непријатељем... Читајте о молитвеном сећању на 75. годишњицу пробоја Јасеновца: Преосвећени Епископ пакрачко-славонски Г. Јован служио је помен у Јасеновцу, 22. априла 2020. године Господње, на дан молитвеног сећања на 75. годишњицу пробоја Јасеновачких логораша... Обележен је дан сећања на жртве усташког злочина у Доњој Градини – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини... In memoriam – Јован Мирковић (1. новембар 1943. - 25. април 2020.): Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића истраживачу библијског српског страдања у НДХ... Васкршња Литургија у Храму Светог Саве на Врачару – Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је на Васкрс, 19. априла 2020. године, у поноћ, Свету Архијерејску Литургију у крипти Храма Светог Саве на Врачару, уз директан пренос ТВ „Храм“, као и пренос на првом програму РТС... У Рубрици Човекољубље читајте о свим активностима Верског добротворног старатељства у ванредној ситуацији... Протојереј Владан Симић за новине Српске Патријаршије пише, у тексту под насловом: „Мрачне душе“, о лажним патриотама, мрачним душама медијски поробљене Србије који све више разјапљују своје чељусти и крвожедно насрћу на Цркву Божју, њене епископе, свештенство и народ... Проф. др Ксенија Кончаревић у тексту под насловом: „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“ говори о оријентиру за дилеме модерног времена... У Рубрици Свет књиге, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић доноси приказ књиге Прота Владан Ковачевић, изашлу из пера протођакона др Љубомира Ранковића, а јереј др Никола М. Гаврић представља књигу ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића, Државна хералдика у служби формирања нових идентитета: државни символи, као елемент религијске и националне самобитности.... Извор: Православље
  11. Радост Христове побједе над смрћу коју Црква прославља у овим данима, као да добија свог ”тамног двојника” оличеног у свакодневици која протиче као да Васкрсења уопште нема. Трагично је то што често и ми, који чинимо Тијело Цркве, заглушујући пасхалну радост бригама овог свијета и обманом богатства (уп Мт. 13,22), водимо један ”упоредан” живот, независан и неосмишљен истином Васкрсења. Ниједан напад ”споља” не може да повриједи биће Цркве колико унутрашња трвења и изневјеравање њене истине и саборности од стране оних који конституишу њено тијело. Скоро читаву једну деценију смо провели у непотребним расправама између ”старог ” и ”новог”, често уз одсуство љубави и тактичности, без жеље да се чује и ”онај други”, што је, потпомогнуто теолошким релативистичким приступом, довело до тога да смо, можда и несвјесно и ненамјерно, ”казали Тајну непријатељима.” Тако смо данас свједоци дрског и најпрофанијег односа од стране злонамјерника према ономе у шта и анђели желе завирити (уп. 1Пт. 1,12). При томе се открива још један од парадокса неопатристичке епохе: оно што је највише афирмисано у теолошком дискурсу протеклих неколико деценија, добило је своје сурогате и као такво постало доминантно у пракси. Разлог томе је што проповијед о саборности, слободи, личности и заједници, није праћена личном жртвом. А управо се на темељу личне жртве (превасходно Христове а потом и свих вјерујућих) и подвига може изградити истински црквени саборни живот. Саборност се не гради на униформности. Различити доживљаји, искуства и приступи су израз хришћанске слободе дјеце Божије (уп. Римљ. 8,21), али они свој значај и провјеру добијају у заједничком учешћу у Тајни Евхаристије као изразу јединства Цркве. Наша помјесна Црква живи и дјелује на простору неколико различитих држава, од којих свака има своје одређене посебности (у погледу законодавства, друштвеног и културног амбијента, демографске структуре и др.), те је немогуће постићи апсолутну усаглашеност по свим питањима која пред Цркву искрсавају. Али, када је ријеч о суштинским питањима, од којих је свакако најзначајније питање Евхаристије и нашег учешћа у њој, онда опречна и супротстављена мишљења, ставови и пракса, пријете да угрозе јединство бића Цркве. Према томе, уколико унутар црквеног тијела постоје различитости у односу на тако важно питање, какво је питање Причешћа, и ако се оне као такве у пракси остварују, онда је заиста тешко пронаћи аргументе у одбрану од оних који у свему томе виде чак и један вид раскола. Проблем постаје још већи када се ми (клир и вјерујући народ), при свему томе постављамо ”наспрам” Цркве, као да је Црква засебна институција упоредо са којом ми водимо свој лични живот. Живот Цркве је мој живот! Сви чланови Цркве су удови једног Тијела о чијем јединству и међусобној упућености сликовито говори Апостол Павле: А око не може рећи руци: ниси ми потребна; или опет глава ногама: нисте ми потребне…тако да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога (1Кор. 12, 21-25). Зато се Евхаристија, по ријечима о. Николаја Лудовикоса, показује као догађај који подстиче испуњење дарова вјерних, али и догађај који их просуђује, због чега је учешће у њој и акт подвига будући да представља и дјело мукотрпног себераспињања и болног трагања за јединством свих и свега у Христу. Они који се у евхаристијском причешћу уједињују у Христу као ”са-тјелесни и са-крвни” удови, превазилазе сваку атомизацију (П. Евдокимов). Још је А. Шмеман проницљиво устврдио да нашем времену и савременој цивилизацији највише недостаје једноставна људска доброта која се испољава кроз саосјећајност, кроз учешће у невољи и радости другога. Уколико се занемари основна заповијест о љубави према ближњем, хришћанство постаје само једна од многих идеологија са апстрактним принципима и програмима. Данас, када је свијет пандемијски заражен духом отуђености и разједињености, замисли генијалног руског мислиоца Николаја Фјодорова о обнављању братства на земљи зарад откривања изгубљеног смисла живота, дјелују готово утопистички. А то је заправо позив на остваривање саборности која је основно својство Цркве и црквености, а које се веома често унутар црквене заједнице остварује само декларативно и ”механичким” учешћем у њеном светотајинском животу. Заједно са Фјодоровим можемо да се запитамо: да ли радимо, сарађујемо на Васкрсењу или живимо као да да је Васкрсење нека маргинална тема. Једино саборним учествовањем у радости тајне Васкрсења, тражећи најприје не своје већ оно што је другога (1Кор. 10,24), и не подређујући личним циљевима оно око чега смо као Црква сабрани, сачуваћемо бисере од свиња (уп. Мт. 7,6). Нажалост, врло често су сами хришћани издавали и занемаривали учење Јеванђеља и тиме давали повод непријатељима Цркве да то учење банализују и упросте. И данашње вријеме није имуно на тај вирус. Можда сада, због сложености свијета и епохе у којој живиимо, више него икада треба да саборно и у јендомислију свједочимо истину Васкрсења, да бисери наше вјере не падају пред свиње, да их не погазе својом хулом и ”не окрену се и растрну нас” (Мт. 7,6). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет View full Странице
  13. Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет
  14. Пред читаоцима је нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (Бр. 1272. 15. Март 2020), а у наведеном новом броју, читајте: Званично Саопштење Светог Архијерејског Синода СПЦ поводом актуелне ситуације са корона вирусом у нашој земљи, као и извештај са најновијег састанка Његове Светости Патријарха српског Иринеја и председника Републике Србије, одржаног истим поводом у Палати „Србија“. Поводом тридесет и девет година од спаљивања Пећке Патријаршије, читајте текст Милене Марковић, у којем је мати Февронија, тадашња игуманија Пећке Патријаршије, као сведок века причала... О непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу... О Албанцима који су подметнули пожар... О ултиматуму Албанаца који су од мати тражили да потпише да су се саме запалиле... Академија СПЦ за уметност и консервацију приређује, по благослову Патријарха Иринеја, сваке године изложбу у сећање на Погром 2004. године над српским народом на Косову и Метохији – „Да се не заборави“. Тако ће и ове године, на шеснаестогодишњицу Погрома, изложба бити отворена 17. марта 2020. у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару, о чему пише презвитер Дарко Стојановић. Протођакон др Јован Аничић, координатор Просветног одбора Епархије источноамеричке разговарао је са Његовом Светошћу Патријархом српским Иринејем после успешно одржаног црквеног Сабора јединства и слоге на Флориди. Разговор у целини можете прочитати у тексту под насловом: Истина ће на крају превладати... Говорећи за Православље, у тексту под насловом „Крст носити нама је суђено“, о актуелним збивањима у Црној Гори Митрополит црногорско-приморски између осталог каже: „Не би било паметно да Влада почне са примјеном овог закона, у сред свенародног протеста, али ми смо спремни и опрезни. Нажалост, предсједник државе је толико неразуман да себе и своју власт поистовјећује са државом, везујући ово безакоње са њеном прошлошћу или опстанком. Објавио је рат Богу и Његовој Цркви. Но, народ, наши правници и људи у црквеним општинама будно прате шта се дешава по мјесним катастрима и судовима. Власт неће моћи да примјени одредбе овог закона...“ А, о Крстоносном ходу српског народа у Црној Гори — Не дамо светиње!, говори и протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, свештеник и професор на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи. У најновијем, петнаестомартовском броју новина Српске патријаршије можете прочитати и јединствене утиске које је, боравећи недавно у Подгорици, на Светосимеоновској литији, понео са собом Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили – Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице... Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац и сарадник Музеја жртава геноцида у овом броју Православља доноси извештај са седнице Одбора за Јасеновац у Владичанском двору Епархије будимљанско-никшићке, која је крајем прошле године одржана у Никшићу. У Рубрици Из посебног угла — актуелно, читајте текст Вирус „Корона“ – између вјере и маловјерја који преносимо са сајта Епархије бихаћко петровачке... као и беседу Митрополита месогејског Николаја Хаџиниколауа: Пандемија грипа и Свето причешће... На интернет страници "Православља" доступан је текст Патријарх Иринеј на истоку САД-а: Истина ће на крају превладати Извор: Православље
  15. “Ово је изворни народ Црне Горе који наставља дјело својих предака, а глас народ је глас Божији”, поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморским г. Амфилохије испред Скупшине Црне Горе гдје је вечерас у току литије послије прочитаног Јеванђеља, узнио молитве за град, посланике, Подгоричане, народ Божији, посебно за дјецу. Звучни запис беседе Митрополит је са Преосвећеним Епископом диоклијским г. Методијем предводио литију од више десетина хиљада вјерног народа међу којима је шездесетак универзитетских професора. Претходно је у Саборном храму Христовог Васкрсења служен молебан. Извор: Радио Светигора
  16. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије био је вечерас гост Матице српске у Новом Саду где је бурно поздрављен од више од хиљаду људи одржао предавање насловљено „Савремени човек, савремени свет“, а које се односило на актуелне догаћаје у Црној Гори. ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ И ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА: - Ја се и вечерас, мада нисам у Црној Гори, осећам овде у Новом Саду као да сам део литије, јер је Свети Петар Цетињски хиротонисан у Сремским карловцима, а Његош и књаз Никола дружили су се са знаменитим Србима из Војводине. У недељу ћу предводити литију у Сремској каменици и ако ме они моји буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу, а ово што се догађа у црној гори, ту се баш о срцу ради –поручио је отац Перовић. Одушевљена публика у којој је било представника свих генерација, преплавила је степеништа, ходнике и свечану салу Матице српске да би поздравили, чули и стиснули руку једном од предводника литија у Црној Гори. - Оволико нас могао би да окупи још само Новак Ђоковић, прокоментарисао је један Новосађанин пробијајући се кроз згуснуту масу људи. Поздрављајући драгог госта, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић и књижевник Мирослав Алексић казали су да оволику посету народа Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године. Пре посете Матици српској, отац Перовић се сусрео у владичанском двору са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Сутра (петак) биће гост председника Покрајинске владе Игора Мировића, док ће у недељу ће предводити литију у Сремској Каменици. Извор: Новости
  17. На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић. Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци). Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама. Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој. У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом). Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао. Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти. У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству и много чему другом). Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар. На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост. Извор: Епархија жичка
  18. У новом броју Православља од 15. фебруара 2020, највећа пажња је, као и у претходним бројевима, посвећена дешавањима у Црној Гори, те тако већ на првим странама преносимо у целини интервју Митрополита Амфилохија за часопис Време... Молебани, литије, протести којима се све више придружују и припадници других народности и других вера су све бројнији и већи... Више хиљада грађана из свих крајева Косова и Метохије 29. јануара ове године се окупило у литији у Косовској Митровици... У Аранђеловцу је одржана литија за подршку српским светињама у Црној Гори — Неколико хиљада грађана Аранђеловца се 1. фебруара окупило на Тргу у центру града. Скуп је започет извођењем „Небеске Литургије“ Светог Владике Николаја Велимировића... Преко 25 хиљада Пљевљака је рекло НЕ отимању имовине Српске Православне Цркве. Литија која је у Пљевљима одржана 2. фебруара по 17. пут... Била је то вероватно најбројнија литија од свих претходних. У цркви Свете Петке молебан је служио Владика милешевски Атанасије са свештенством пљеваљског намесништва Српске Православне Цркве... У недељу, 9. фебруара, верни народ васојевићког краја сабирао се у неколико литија које су се током дана сливале ка духовном стожеру Епархије будимљанско-никшићке, манастиру Ђурђеви Ступови.... Била је то свенародна литија каква се не памти у том крају... Величанствена литија деце Светог Василија слила се истога дана, 9. Фебруара, и у Требиње... „Овај народ је, коначно, кренуо правим путем, изабрао је страну Христову, Бога уселио у своје срце и са Богом, ових дана, корача градовима и кличе: Не дамо светиње!“, казао је те вечери пред хиљадама људи, свештеник Слободан Радојевић. У Епархији ваљевској прва литија уприличена је на Богојављење у Бањи Врујци. Молитвена помињања братског народа нису изостала ни у једном храму нити једног дана. Молебан и саборна литија у знак подршке верном народу Црне Горе и Косова и Метохије окупила је, 9. фебруара више хиљада верника у Ваљеву. Те вечери у овај град су дошли и ученици и наставници Богословије „Св. Кирило и Методије“ из Призрена. Преко видео–бима окупљенима се „придружио“ и обратио Митрополит црногорско–приморски Амфилохије који је рекао: „Јако је важно да Ваљево устане и проговори у миру у достојанству. Важно је да проговоре Св. Владика Николај и Отац Јустин који заједно пред престолом Божијим са Св. Василијем и Петром Цетињским нас данас подржавају. Славни боговидац Његош стоји на Ловћену, рони сузе и чуди се ко је тај који би да ствара неку ’Цркву’ у Црној Гори?“ Потом су се на исти начин Ваљевцима обратили Владика аустралијско-новозеландски Силуан и архимандрит Методије, игуман српске царске лавре манастира Хиландар. Петнаестофебруарски број Православља је посветио велику пажњу и предстојећем празнику, Сретењу Господњем. Владика бачки др Иринеј је једном приликом рекао: „У празнику Сретења пројављена је тајна сједињења божанства и човечанства у личности Христовој, а кроз Њега, кроз тело Његово, кроз Цркву и сједињење свега људскога рода и све творевине Божије са Богом!“ Епископ шумадијски Јован је беседио: „Сваки човек има своје сретење са Богом уколико живи свим својим срцем, својом душом, својом мишљу, својим ишчекивањем и жељом да се сретне са Христом!“ Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана. У историји српског народа овај је датум нарочито значајан... У овом броју новина Српске патријаршије доносимо и текст презвитера Дарка Стојановића који нам најављује прославу тридесетогодишњице рада Академије СПЦ за уметности и консервацију... Катихета Бранислав Илић је за Православље разговарао са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским Јоакимом, у тексту под насловом: „Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота!“ О седмом годишњем симпосиону „Теологија у јавној сфери“, који је одржан у Требињу од 6–9. фебруара 2020. године, пише ђакон Бранислав Рајковић.... Извор: Православље
  19. У недељу о Митару и фарисеју, дана 09.02.2020. године када се Света Црква почиње припремати за најузивишенији период у години, период Часног поста, Црква у Ратини је имала благослов да Свету Литургију служи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Нашем Владици су саслуживали архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Милош Васиљевић, старешина храма, протојереј Драган Туба, јереј Владимир Благојевић војни свештеник, као и протођакон Александар Грујовић. По предању, у Ратини је било седам црква у Средњем веку од којих је једна била метох Манастира Жиче, а мештани су од краља Стефана Дечанског добили титулу „чувара манастира“. О овоме нам сведоче места у Ратини која се називају црквине или црквишта. Касније је та црква уништена од времена и немарности, а током турског ропства заборавило се на њено постојање. Изградња нове цркве у Ратини започета је крајем 90-их година 20. века, да би темељи били освештани 2001. године. У изградњи цркве учествовали су становници Ратине својим новчаним средствима и прилозима. Храм је освештан 2002. године од стране тадашњег Епископа нишког данас Патријарха српског г. Иринеја. Црква је грађена у рашко-моравском стилу, као умањена копија Манастира Грачанице, са пет купола које величају цео храм. Њену унутрашњост краси доста светла, мноштво стубова, иконостас са богатим радом у белом мермеру. Живопис још није завршен и налази се у фази даљег осликавања. Владика Јустин је поучио присутне указавши на то да већ од данашњег дана ми хришћани почињемо молитвено да се припремамо за Васкрсење Христово. Велики пост је најстрожи пост, и дужни смо, сви ми верни, да га се придржавамо – сем оних који из здравствених разлога то не могу. Пост, наравно може да буде ублажен по благослову или по појединачној потреби, али наша света дужност је да овај пост издржимо до краја. У томе нам помажу ове песме и химне из Триода које певамо све до Велике суботе. Пост није ништа друго него послушање, а послушање нас поставља пред Господа Бога. Ево, данашње Свето Јеванђеље нам управо говори шта значи покајање, шта значи смирење. Када су у јеврејски храм дошли фарисеј и цариник, припадали су истој молитвеној заједници. Баш као што и ми данас припадамо овоме светом храму. И сви ми имамо свој однос са Богом. Фарисеј дошавши у синагогу почео је да се хвали Господу својим врлинама, а цариник који је свестан своје недостојности од свег срца је завапио ка Господу: „Милостив буди мени грешноме“. Прва припремна недеља Свете Четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој припреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране, позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо на пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. Бројни верници су из руку нашег Владике примили Тело и Крв нашег Господа и Спаса Исуса Христа. Продужетак Свете Литургије је била трпеза љубави. Извор: Епархија жичка
  20. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  22. „Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27) Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е). Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца. Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога. У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима. У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско. А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35). Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6). Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“. „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19) „Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује. јеромонах Доситеј Хиландарац Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
  23. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, у понедјељак 20. јануара Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом Јовану Крститељу и Претечи Господњем у Сутивану, чиме је прослављена храмовна слава ове светиње. Током светог богослужења, у којем је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије, Преосвећени Епископ Јоаникије у чин протојереја произвео је оца Милана Станишића, пароха сутиванског. „За ових петнаест и више година твоје свештеничке службе од Рожаја до Сутивана показао си се као добар свештеник. Нијесам чуо до сада да је било иједног проблема између тебе и народа. То је добар знак. Истина, ти си међу оним тишим свештеницима, нијеси много гласан, можда је то, понекад, и најбоље. Како каже народ – тиха вода бријег рони. Добро знам нашег о. Милана док је још био ђак у Богословији, а био је један од најбољих, увијек миран, мало по страни, међутим, хвала Богу, увијек, на правом путу“, истакао је владика Јоаникије. Додао је да доста се урадило у вријеме службе о. Милана Станишића у Рожају, гдје је подигнуто неколико цркава. Урађена је и црква Сутивану, а ускоро ће бити завршен и парохијски дом. „Надамо се да ће, после овог унапређења, твоја служба још више засвијетлити, јер таква је свештеничка служба, као добро вино, како пролази вријеме она је све боља и плодоноснија. Нека ти Бог да здравља, напретка, теби, твојој породици, твојим парохијанима и свима вјернима којима служиш на овој парохији“, казао је владика. На указаном повјерењу захвалио је новопроизведени протојереј Милан Станишић. „Благодарим, најприје, Господу што нас је сабрао све, заједно, у овом светом храму, посвећеном Светом Јовану Крститељу за кога Господ каже да је највећи између рођених од жене. Имамо благослов Божји и част да се сабирамо у овом храму њему посвећеном. Благодарим владико на овом дару којим сте ми указали повјерење да још ревносније обављам своју свештеничку службу и дужност са браћом свештеницима и Вама заједно. Желим да се захвалим и мојим парохијанима, јер су они веома заслужни за све оно што нас, као свештенике и као људе, чини бољима. Требало би да ми свештеници једни друге изграђујемо и допуњујемо, а онда, наравно, своје парохијане и они нас. Захвалан сам и својој породици, јер без породице човјек не би могао ништа да успије; то је оаза која даје снагу, мудрост, из ње црпимо све. Хвала и Вама Преосвећени владико. Да нас још дуго водите и руководите у здрављу, да нас кријепите, поготово, у овим временима искушења, која су се надвила над наш народ, али с Божјом помоћи, издржаћемо све, јер Господ не побјеђује у сили, него у правди и истини Божјој“, рекао је свештеник Милан Стаништић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. (Мк. 1,5) Омилија Светог Николаја Охридског и Жичког у недељу пред Богојављење Светописамска чтенија 2 Тим. 298 (4:5-8) Чедо Тимотеју, буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни. 6. Јер ја се већ приносим на жртву, и вријеме мојега одласка настаде. 7. Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. 8. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов. Мк. 1 (1:1-8) Почетак јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега. 2. Као што је писано код пророка: Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом. 3. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. 4. Појави се Јован крстећи у пустиљи, и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова. 5. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. 6. А Јован бијаше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе: и јеђаше биље и дивљи мед. 7. И проповиједаше говорећи: Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одријешити ремена на обући његовој. 8. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...