Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пред'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 91 results

  1. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, у понедјељак 20. јануара Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом Јовану Крститељу и Претечи Господњем у Сутивану, чиме је прослављена храмовна слава ове светиње. Током светог богослужења, у којем је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије, Преосвећени Епископ Јоаникије у чин протојереја произвео је оца Милана Станишића, пароха сутиванског. „За ових петнаест и више година твоје свештеничке службе од Рожаја до Сутивана показао си се као добар свештеник. Нијесам чуо до сада да је било иједног проблема између тебе и народа. То је добар знак. Истина, ти си међу оним тишим свештеницима, нијеси много гласан, можда је то, понекад, и најбоље. Како каже народ – тиха вода бријег рони. Добро знам нашег о. Милана док је још био ђак у Богословији, а био је један од најбољих, увијек миран, мало по страни, међутим, хвала Богу, увијек, на правом путу“, истакао је владика Јоаникије. Додао је да доста се урадило у вријеме службе о. Милана Станишића у Рожају, гдје је подигнуто неколико цркава. Урађена је и црква Сутивану, а ускоро ће бити завршен и парохијски дом. „Надамо се да ће, после овог унапређења, твоја служба још више засвијетлити, јер таква је свештеничка служба, као добро вино, како пролази вријеме она је све боља и плодоноснија. Нека ти Бог да здравља, напретка, теби, твојој породици, твојим парохијанима и свима вјернима којима служиш на овој парохији“, казао је владика. На указаном повјерењу захвалио је новопроизведени протојереј Милан Станишић. „Благодарим, најприје, Господу што нас је сабрао све, заједно, у овом светом храму, посвећеном Светом Јовану Крститељу за кога Господ каже да је највећи између рођених од жене. Имамо благослов Божји и част да се сабирамо у овом храму њему посвећеном. Благодарим владико на овом дару којим сте ми указали повјерење да још ревносније обављам своју свештеничку службу и дужност са браћом свештеницима и Вама заједно. Желим да се захвалим и мојим парохијанима, јер су они веома заслужни за све оно што нас, као свештенике и као људе, чини бољима. Требало би да ми свештеници једни друге изграђујемо и допуњујемо, а онда, наравно, своје парохијане и они нас. Захвалан сам и својој породици, јер без породице човјек не би могао ништа да успије; то је оаза која даје снагу, мудрост, из ње црпимо све. Хвала и Вама Преосвећени владико. Да нас још дуго водите и руководите у здрављу, да нас кријепите, поготово, у овим временима искушења, која су се надвила над наш народ, али с Божјом помоћи, издржаћемо све, јер Господ не побјеђује у сили, него у правди и истини Божјој“, рекао је свештеник Милан Стаништић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Логос

    Недеља пред Богојављење

    И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. (Мк. 1,5) Омилија Светог Николаја Охридског и Жичког у недељу пред Богојављење Светописамска чтенија 2 Тим. 298 (4:5-8) Чедо Тимотеју, буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни. 6. Јер ја се већ приносим на жртву, и вријеме мојега одласка настаде. 7. Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. 8. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов. Мк. 1 (1:1-8) Почетак јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега. 2. Као што је писано код пророка: Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом. 3. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. 4. Појави се Јован крстећи у пустиљи, и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова. 5. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. 6. А Јован бијаше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе: и јеђаше биље и дивљи мед. 7. И проповиједаше говорећи: Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одријешити ремена на обући његовој. 8. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. У другу недељу пред Божић – Недељу Праотаца, када се обележава и народни празник Материце, Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом у манастиру Букову. Узносећи молитве у заједници са братством манастира и верним народом, благосиљањем и преламањем славског колача протосинђел Енох прославио је свој имендан. Владика Иларион честитао је окупљенима празник и у беседи истакао да лепи народни обичаји које негујемо пред Божић почивају на Христовом Јеванђељу: -Ово дрешење и везивање симболично представља оно о чему су говорили и шта су наговештавали старозаветни пророци а то је да је Господ дошао да силом својом одреши људе од греха који наслеђују и чине као слабашна бића али и да их веже љубављу својом за себе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Гост радија Светигора био је подгорички парох протојереј Предраг Шћепановић са којим смо разговарали о недавним догађајима као и о усвојеном дискриминаторном закону о слободи вјероисповјерсти и увјерења и правном положају вјерских заједница. Звучни запис разговора Отац Предраг је јуче био цијели дан са вјерним народом на Блажовом мосту у Подгорици гдје се и одржавао молебни протест против усвајања поменутог закона па је за слушаоце Светигоре подијелио своје утиске са тог молебана и навео планове за будуће дјеловање у заштити светиња и имовине Православне Цркве широм Црне Горе. Извор: Радио Светигора
  6. Првојануарски двоброј Православља, новина Српске патријаршије почиње Божићном Посланицом која је упућена свој духовној деци Свете помесне Православне Цркве и честитком, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ, коју потписују наши молитвеници пред Богомладенцем Исусом Христом – Првојерарх Српске Цркве, Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји наше Свете Цркве. У Православљу бр. 1267–1268, 1–15. јануар 2020. године читајте: Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом, из кога издвајамо: „Без оваплоћења Сина Божјег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу!“ Са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије, о значају празника Рождества Господа нашег Исуса Христа, као и особеностима Божићног поста као благословене припреме за сусрет са Богомладенцем, разговарала је Слободанка Грдинић. „Може се без икаквог преувеличавања рећи да хришћани живе од празника до празника, као и да ти празници духовним смислом боје свеколико време, односно след годишњих доба: јесен, зиму, пролеће и лето“, рекао је чувени хришћански литургичар, протојереј Александар Шмеман. Следујући ове његове речи, а у празничној радости чији благослов опитујемо у овим данима, у колажном тексту под насловом Христе Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби, доносимо изводе из празничних омилија о Светом Јовану Крститељу, о Обрезању Господњем, о Богојављењу, о Светом првомученику и архиђакону Стефану, о Сабору Пресвете Богородице... Средње стране новина Српске патријаршије посвећене су немилим, актуелним збивањима у Црној Гори и тешкој борби Српске Православне Цркве за очување Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и њихових светиња. На више страна, под насловом, тачније реченицом, коју је изговорио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије: У имену Божјем је суд и правда, доносимо текстове који у низу говоре о потезима Владе Црне Горе која је 6. децембра ове године усвојила текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и проследила га Скупштини... Оваква одлука очекивано је изазвала револт, не само код верујуће већине у Црној Гори већ и код бројних политичара и јавних посленика у региону... Поводом наступајућег празника Светог Саве, првог архиепископа српског, у овом броју Православља читајте осврте Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у тексту под насловом: Светионик Словенског југа – Свети Сава и Црна Гора, Владике стобијског Давида у тексту под насловом: Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота! Надаље, а поводом 8. векова аутокефалије СПЦ, Никола Лукић пише о богословљу и духовном животу Карловачке митрополије... У Рубрици Свет књиге доносимо приказ Монографије о историји Православне епархије нишке, књиге која је, према речима Владике нишког Арсенија, темељ за сва будућа научна истраживања, као и приказ књиге Владике Атанасија (Јевтића) Писма и апели за српско Косово и Метохију, који потписује Митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Василије Томић у Рубрици Из посебног угла пише о Божићу, и каже: „Угријте своја срца, отоплите своје душе. Помирите се с ким се год помирити можете. Окрените се једни другима: мужеви женама својим, жене мужевима; родитељи дјеци, дјеца родитељима; пријатељи пријатељима; сви свима, колико нас има. Волите се, јер нас Бог неизмјерно воли. Тако дочекајмо Бога, малог Божића, у наше окружење!“ У Српској академији наука и уметности, 13. децембра 2019. отворена је изложба о манастиру Студеница под називом „Духовно и културно наслеђе манастира Студенице, древност, постојаност, савременост“, у поводом осам векова СПЦ о чему такође можете читати у овом двоброју Православља. До следећег броја новина Српске патријаршије свима читаоцима и сарадницима Православља, желимо благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! СРЕЋНО И БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО ГОСПОДЊЕ! РЕДАКЦИЈА Извор: Православље
  7. Пред Скупштином Црне Горе јуче је одржан протестни скуп свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке поводом почетка парламентарног засједања на којем владајућа већина намјерава да усвоји дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести. Претходила му је протестна литија од Саборног храма, коју су предводили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије. Епископ Методије прочитао је проглас Световасилијевског сабора из Никшића а Митрополит Амфилохије је у свом обраћању позвао све посланике, посебно оне римокатоличке и исламске вјероисповијести да не доносе овај дискриминаторски акт. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Пред Скупштином Црне Горе одржан је протестни скуп свештенстства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке поводом почетка парламентарног засједања на којем владајућа већина намјерава да усвоји дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести. Претходила му је протестна литија од Саборног храма, коју су предводили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије. Епископ диоклијски г. Методије прочитао је проглас Световасилијевског сабора из Никшића од суботе. Митрополит Амфилохије је у свом обраћању позвао све посланике, посебно оне римокатоличке и исламске вјероисповијести да не доносе овај дискриминаторски акт. Свети оци Владике, свештенство наше, монаштво, народе Божји, И сви они који су посланици у овој Скупштини Црне Горе, Ево овдје наше сестре монахиње у име мајке Светога Василија, острошкога и тврдошкога чудотворца, Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца носе овај транспарент на коме су написане оне свете ријечи Петра Првог, Митрополита и Чудотворца цетињског: У имену Божјем је суд и правда. То су ријечи и ист5ина на којима је он темељио свој Законик, започевши га оном реченицом и оном великом истином на којој се темељи судбина овога свијета, на ријечима: У име Оца и Сина и Духа Светога, Тројице животворне јединосуштне. Наше сестре монахиње носе ову поруку, које као и мајке наших Светих отаца, уграђују своју младост у обнову ових светиња, у обнову својих душа. То су већ урадиле и оне и наши монаси и наше свештенство и од раније, а посебно ових тридесет година. Ове ријечи, ова истина велика, свједочи и нама, али и овом парламенту, да су ваљани само они закони који се темеље на овој великој и светој истини, на којој је утемељено сво законодавство земаљских народа од времена пророка Мојсија до светих апостола, до најновијих законодаваца широм Европе, Америке и Азије. На овој истини темељено је законодавство Црне Горе, и древне Зете и древне Диоклије. Освједочено је мучеништвом Светога Јована Владимира, зетскога краља великомученика, освједочено вјековном борбом за Крст часни и слободу златну. На томе је утемељено законодавство до наших времена. И оно на што ми желимо је да подсјетимо овај парламент јесте да управо њихови закони и њихова одговорност је утолико већа уколико и они темеље законе које доносе за савремену Црну Гору на овој истини вјечној и непролазној. Нијесмо дошли овдје ми ни против кога. Ми смо дошли управо да посвједочимо и изразимо поштовање нашим посланицима у овом парламенту, да изразимо поштовање према овом врховном законодавном тијелу, али у исто вријеме и да их својим присуством и својим ријечима подсјетимо да законе које доносе, које одобравају, ако нијесу сагласни са законима Светога Петра Цетињског, са завјештањима Светога Василија Острошкога, са оним што је записао и написао Свети Петар Други Ловћенски тајновидац, са законима времена краља и господара Црне Горе Николе Првога Петзровића – ако ти закони модерни нису са њима у сагласности, ако нису у сагласности са законима савременога свијета, Европе и Америке посебно, онда то закони нијесу закони истинске Црне Горе него се могу претворити у безакоње. Ми управо то хоћемо да подсјетимо наше посланике. да не дозволе тај стид и тај срам на ову највишу установу наше државе да она доноси, први пут у својој историји безаконе законе угрожавајући елементарна људска права и права Цркве Божије овдје у црној Гори; Цркве Божије која је родила Црнуи Гору и надахнула све оно што је часно и честито у њеној историји. Посебно се обраћамо нашој браћи посланицима који су муслиманског поријекла, и браћи римокатолицима да они не дозволе да њима неко манипулише на основу оних уговора који су раније потписани са њима, па да кажу да овај закон за њих не важи, да само важи за Православну цркву, Православну Митрополију црногорско-приморску и друге Епархије Православне цркве српске.у Црној Гори. Закон у свим државама свијета је оно што је врховно. Не могу уговори да буду изнад закона и ми желимо да их подсјетимо и да им кажемо да су они, наравнно, слободни да гласају како се опредјељују, али опредјељење против ове Цркве Божије је истовремено и опредјељење против свих у Црној Гори – без обзира да ли су римокатолици, да ли су муслимани или православни. Зато, у име Божје, у име Светога Василија Острошкога и његових завјештања које сте чули, у име Светога Петра Цетињскога, у име Симеона Дајбабскога, Цетињанина, чије су мошти овдје и који је уградио свој живот у ону Божју пећину, у име Стефана Пиперскога, великога бранитеља Крста часнога – у Њихово име, ми овдје данас умољавамо наше посланике да не дозволе себи да неко – било ко да је тај! – изманипулише њиховим одлукама. Умољавмо их не не дозволе да се дјелови овога предлога закона први пузт у историји примјењују на такав начин. Тако како је формулисан – то је порицање свеукупног законодавства, не само цркава Божјих и вјерских заједница него модерног законодавства Европе и Америке. И ако ова Црна Гора жели заиста да се угради у европску заједницу, онда то не могу учинити безакоњем и прихватањем безакоња у односу на ову установу – Цркву Христову, Цркву Божју која овдје осам стотина година у оваквој организацији постоји, а овдје та Црква Божија постоји и од времена великога цара Константина, од 3. и 4. вијека, без прекида. Угрожавати биће те Цркве Божије, прогонити оне који уграђују своју младост, свој живот у ове светиње обнављајући се њима и обнављајући те светиње – то може само неко ко је изгубио разум, ко је изгубио и савјест, који, уствари, ради својих интереса, приватних, личних, ради своје власти и своје сласти покушава да ствара и гради такву Црну Гору и њену будућност и будућност њене дјеце. Нека би Бог благословио овај дом и све посланике народне скупштине, а надамо се да ће посланици који представљају народ, које је народ изабрао, чути глас овога народа, Световасилијевског сабора и овога свештенства и монаштва. Надамо се, дакле, да ће испоштовати народни посланици глас народа, првенствено народа Божјег, Христовог народа, црногорског, православног, српског или како год га још звали, прије свега и изнад свега Божјег народа – да ће услишити овај глас и да ће донијети своје одлуке онако као то одговара овоме што је записао и потписао, свједочио Свети Петар Цетињски да је у имену божјем суд и правда. Све што је урађено на земљи против имена Божјег и правде која сија из тога имена – све је то безакоње. Бивало, јесте и биће и у будућим временима. Благослов овоме дому! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Zbog tvrdnji o seksualnom zlostavljanju od nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, uskoro bi trebalo da počne suđenje u Londonu Podnete tužbe protiv SPC zbog pedofilije Britanski advokat Mladen Kesar, potvrdio je za Danas da je podneo tužbe protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) za šest klijenata zbog seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika SPC. Piše: J. Diković21. decembra 2018. 12.30 Izmenjeno: 12.30 Foto: FoNet/ SPC Kako nam je Kesar objasnio, tužbe su podnete Višem sudu u Londonu, i trenutno se zavode u registar, nakon čega će sud odlučiti kada će početi sudska parnica. Nijedan sveštenik neće biti tužen individualno, već celokupna SPC, s obzirom na to da kao verska zajednica ima odgovornost za postupke onih koji je predstavljaju. Zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini (BiH) i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999, a za čiju smrt njegova majka krivi sada penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, jer smatraju da je ne bi bilo pred domaćim sudovima. – Mi smatramo da je ovo u javnom interesu ne samo zato što je žrtvama onemogućena pravna zaštita u matičnim zemljama. Broj pedofila u SPC je nepoznat, ali sigurno nije mali. Oni su zaštićeni, a sveštenike često premeštaju iz jedne eparhije u drugu, uključujući i one u inostranstvu. Mislimo da nije isključeno da su sveštenici skloni takvom ponašanju već dobili premeštaj u zapadne zemlje ili da mogu biti prebačeni u budućnosti – ističe Kesar za Danas. Sveštenik SPC, Bojan Jovanović, jedan od šest tužitelja, izašao je u javnost 2015. s navodima protiv Kačavende, tvrdeći da ga je seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. Kačavenda je tužio Jovanovića za klevetu i ovaj postupak je i dalje u toku. Jovanović je pre nekoliko meseci izjavio da je o tužbi protiv SPC obavestio i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić i da im je dostavio svu prateću dokumentaciju. Vasilije Kačavenda se penzionisao 2013. godine, i to nakon što se na internetu pojavio snimak koji ga prikazuje kako ljubi mladića. Majka studenta semeništa Milića Božinovića, koji je preminuo 1999. tvrdi da je njen sin ubijen nakon što je odbio Kačavendu. Prema službenom izveštaju policije on se ubio tako što je aktivirao bombu u manastiru u Šekovićima. Tu je i slučaj vladike Eparhije vranjske Pahomija Gačića, koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvoro tinejdžera tokom 1999. i 2000. godine. Pahomije je posle četiri godine suđenja proglašen nevinim, da bi Opštinski sud u Nišu potvrdio presudu. Vrhovni sud Srbije je 2007. proglasio ove dve sudske presude nezakonitim, ali nije mogao narediti ponovno suđenje zbog pravila da jednoj osobi ne može biti suđeno dva puta za isti zločin. Jedan 24-godišnjak je 2013. izjavio za „Vranjske novine“, podseća Balkanska istraživačka mreža BiH (BIRN) da ga je Pahomije seksualno zlostavljao tokom perioda od devet godina. BIRN podseća i na slučaj sveštenika Ilariona, koji je 2001. godine uhapšen zbog sumnje da je seksualno zlostavljao maloletnike u manastiru Hopovo. NJega je SPC odmah smenila, da bi u oktobru 2006. bio osuđen na deset meseci zatvora. Kazna mu je kasnije povećana na jednu godinu. Tokom prošle godine Vrhovni sud Srbije je naredio ponovno suđenje, ali predmet nikada nije došao do suda zbog zastarevanja.
  10. У уторак, 24. децембра, са почетком у 9 часова када почиње сједница Законодавног одбора сво свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке доћи ће изпред зграде Скупштине Црне Горе гдје ће бити прочитана Световасилијевска порука, након чега ће се у Саборном храму Христовог Васкрсења служити Света архијерејска литургија са почетком у 10 часова. Овај сабор свештенства и монаштва одвијаће се под слоганом – ријечима Светог Петра Цетињског: У имену Божјем је суд и правда. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеје служио је данас 15. децембра 2019. године, у недељу 26. по духовима, Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Његовој светости саслуживали су протојереји – ставрофори Саво Јовић и Предраг Пузовић и ђакони Сава Милин и Србољуб Убипариповић. Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали: старешина храма протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић и протојереји – стафрофори Драган Милин и Драган Протић. Звучни запис беседе После Светог Причешћа Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ истакавши да је „Господ Отац наш, а када је Бог Отац наш, онда смо и сви ми браћа међу собом“. И то можемо видети у веома важној причи из данашњег Јеванђеља, кроз коју нам Господ саопштава да смо ми народ Божији који долазимо и пролазимо кроз овај свет. „Ми овде на земљи имамо свој рок, своје време, који треба да испунимо и да се вратимо дому своме. А дом наш је Царство Божије, и ми се овде припремамо својим трудом и благодаћу Божијом “, рекао је Свјатјејши. И зато све што имамо примили смо као дар од Господа, а једино што имамо то су наша дела. Извор: Радио Слово љубве
  12. У Православљу, новинама Српске патријаршије, од 15. децембра 2019. године читајте: У новој Рубрици: Српске Светиње Косова и Метохије, текст о Пећкој Патријаршији, који преносимо из књиге: Задужбине Косова и Метохије – Споменици и знамења српског народа, у издању Епархије рашко-призренске. У интервјуу за „Новости“, доктор теологије Владика Антоније Пантелић, декан Филозофско-богословског факултета на Руском православном Универзитету, старешина Подворја СПЦ у Москви, говори о стању у Православној Цркви и каже: „ Прети нам велики раскол, Цариград је под притиском САД и грчког лобија...“ Са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија дечански монаси су, после разорног земљотреса који се десио 26. новембра ове године, однели прву пошиљку хуманитарне помоћи и новчане прилоге за угрожени народ у Албанији... О томе читајте детаљније у тексту под насловом: „Дечански монаси за угрожене у Албанији“. Стефан Радојковић, историчар Музеја жртава геноцида и секретар Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Синода СПЦ, за овај број Православља пише о јавној расправи о Нацрту закона о Меморијалном центру „Старо сајмиште“, и потреби успостављања институционалне културе сећања и истраживања нашег страдања у Другом светском рату... Професор др Биљана Самарџић је, у разговору са нашом сарадницом, Сањом Пановић, говорила о горажданским књигама– драгуљима српске средњовековне историје и традиције, а поводом обележавања пет стотина година Горажданске штампарије на Палама и недавно завршеног научног скупа, одржаног тим поводом – „Српска Горажданска штампарија у светлу науке и културе“... Поводом 10 година од упокојења Патријарха Павла, доносимо његов аутобиографски текст из 1996. године под насловом – Једини је Бог који ће судити свачијем делу. Весна Петровић пише о библиотекама фрушкогорских манастира и њиховим скривеним драгоценостима. У овом броју нам доноси причу о библиотеци „Синесије Живановић“ која се налази у манастиру Раковац. У Рубрици Из посебног угла, Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену, пише о опонентима Петера Хандкеа, у тексту под насловом: Аутономија књижевног дела – литерарна мерила Томаса Асхојера... Социолог Владимир Марјановић, председник Центра за хришћанско-демократске студије за петнаестодецембарски број Православља пише о радним, тј. нерадним недељама, поводом првих иницијатива за увођење недеље као нерадног дана, подсећајући нас на библијски стих: „Сећај се дана одмора да га светкујеш“! Директор Архива СПЦ др Радован Пилиповић у Рубрици Свет књиге, доноси детаљан приказ новог издања Светог Архијерејског Синода СПЦ: Црква – Календар Српске Православне Патријаршије за преступну 2020. годину. Са конференције „Савремена читања Великог инквизитора” – Достојевски, извештај и фотографије нам доноси Данко Страхинић. У овом броју позивамо и на изложбу: Духовно и културно благо манастира Студенице – древност, постојаност, савременост. САНУ и манастир Студеница кроз заједнички пројекат дају свој јединствен прилог обележавању осам векова аутокефалности СПЦ... И позивамо све који су у могућности да дођу на велики црквено-народни Сабор, 21. децембра у Никшићу, који ће отпочети Светом Архијерејском Литургијом у 9 часова у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.... Читајте о овим и другим бројним вестима из живота наше Цркве које обликују претходних петнаестак дана колико нас дели од претходног до овог, најновијег броја новина... Извор: Православље
  13. У недељу 25. по Духовима и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Архијерејско намесништво качерско. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник качерски и парох љишки протојереј Светолик Марковић, парох трнавски протојереј Милан Тодорић, парох белановички протонамесник Слободан Алексић, парох моравачки јереј Миодраг Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић. Појали су протопсалт Иван Трајковић, вероучитељ Александар Велимировић, вероучитељ Синиша Јовановић и студент Богословског факултета Марко Алексић. Учесници литургијског сабрања били су пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић и пензионисани парох горњемилановачки протојереј Чедомир Дамњановић. Хладно децембарско јутро, обасјано сунцем окупило је пред храмом у Белановици верни народ качерски и ученике Основне школе “Сестре Павловић“ да са радошћу дочекају Епископа у својој варошици. Својим доласком Епископ је украсио оно што нам ови дани поста као весници доносе, а то је предстојећи празник Рождества Христовог. Са радошћу у срцима и срећом на лицима присутних произнесена је молитва и бескрвна жртва у белановичком храму. Верни народ је приступио Светој чаши да из руку свога Архипастира прими Божанске тајне. Епископ се обратио сабраном народу са речима подсећања на дане поста у којима се налазимо, као и то да су пост и молитва крила која нас воде ка Богу. Указао је и да је сам Господ Исус Христос постио и крв своју пролио за нас, тиме нам давши заповести о правцу нашег живота. Говорио је да је човеков највећи циљ да задобије Царство небеско. Потом се Епископ осврнуо на данашње Јеванђеље које говори о милостивом самарјанину и указао на милост коју другима треба да дарујемо. Увек треба да имамо Божју заповест пред собом да љубимо ближњег свога као самога себе. Проблем данашњице је управо отуђеност човека према својим комшијама, родитељима, пријатељима и другима. Јавља се мањак љубави међу људима. Владика нас је подсетио на потребу свакодневне молитве и читања Светога Писма, да је за то потребно издвојити дневно барем пола сата. Ако имамо времена да свакога дана гледамо телевизију по два, три или четири сата, ваљда можемо одвојити и пола сата за Господа. Такође, указао је да морамо својим делима сведочити Господа Исуса Христа, јер смо ми сведоци Његови, а не само да говоримо празне приче. Не можемо тражити од других да држе оно што ми сами не држимо. О томе нам посебно сведочи апостол Павле позивајући нас на сведочење Христа у свету. Након Свете Литургије, сабрање је настављено у парохијској сали за богатом трпезом љубави коју су припремили чланови црквеног одбора, старешина цркве и верници из Белановице. За време ручка старешина цркве протонамесник Слободан Алексић је изговорио поздравно слово захваливши Епископу на канонској посети и служењу. Уз звук звона свештенство и верни народ испратили су свога Владику у нади да ће у скорије време поново доћи у Белановицу. Извор: Епархија жичка
  14. -Света Русија - земља са погледом ка небу!- Русија је по много чему посебна у односу на све друге државе света: територијално убедљиво највећа, ресурсно најбогатија, војно неосвојива. Све те спољашње одреднице задивљују овосветске људе, али постоји једна особеност која их превазилази и руски народ чини посебним. То је синтагма Свјатаја Рус (Света Русија), јединствена одредница у историји државâ света, која се тиче десетвековног духовног идентитета ове земље. Професорка Ксенија Кончаревић, пишући о дубини душе руског човека у којој је „најдубље откривена тајна руске земље као места Распећа и Васкрсења“, примећује да су Руси једини народ у свету који је своју земљи назвао Светом. (извод из уредничког уводника) У Јутарњем програму радија "Беседе" катихета Бранислав Илић представио нови број 369. "Православног мисионара" Катихета Бранислав Илић на таласима васељенског радија "Светигора" представио нови број "Православног мисионара" посвећен теми: "Свјатаја Рус" Катихета Бранислав Илић на таласима радија "Источник" представио нови 369. број "Православног мисионара" Пред нама је септембарско-октобарски 369. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. По већ устаљеном обичају и овај број је представљен у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигоре (Митрополија црногорско-приморска), радија Беседе (Епархија бачка) и радија Источник (Епархија ваљевска). Представљајући садржај новог броја, чија је централна тема СВЈАТАЈА РУС, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, посебно је истакао значај читања и духовног изграђивања, ослањајући се на свете личности из историје Руског народа, особито на два светила: Преподобног Серафима Саровског и Преподобног Сергија Радоњешког. Говорећи о мисији као еванђелском делу, члан уређивачког одбора који је задужен за односе са медијима, пажњу је посветио разговору са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузлански Фотијем, који се налази на првим страницама овог новог броја "Православног мисионара". Катихета Бранислав је позвао све да прочитају нови број званичног мисионарског гласила СПЦ, да се духовно обогате садржајним и поучним текстовима, као и да искуство које задобију благодарећи пажљивом читању, примене у свом хришћанском животу. САДРЖАЈ: Реч уредника: Света Русија: Земља са погледом ка небу! Реч архијереја: Разговор са Његовим Преосвештенством, Епископом зворничко- тузланским Фотијем (Сладојевићем) - Мисија нема граница! Светачник: Свети Теофан Затворник - На недељу Свих Светих Материк: Света Првомученица Текла Равноапостолна Историја хришћанства: Први Васељенски Сабор 325. године у Никеји У дијалогу са атеизмом: Библијска антропологија у комуникацији са неурофизиологијом – да ли је комуникација могућа? ТЕМА БРОЈА: Презвитер др Оливер Суботић: Тајна Свете Русије открива се у сусрету са Светима - Разговор са јеромонахом Игнатијем (Шестаковим) И. С: У посети Светој Русији Небојша Ћосовић (превод са руског): Схиархимандрит Авраам (Рејдман) - О томе да подвиг мучеништва изражава љубав према Богу! Драган Поповић: Земаљска и небеска Русија Катихета Бранислав Илић: Протојереј Александар Шмеман - човек богослужења Вишедетне хришћанске породице: Петровићи из Бијељине Парохијани: Породица Карић (други део) - Од Лондона до Русије Из историје СПЦ: Царица Марија, ктиторка цркве Ваведења у Белом Пољу Хришћанска књижевност: „Претпразнично вече“ Алексе Шантића Живот у Христу: О правилном односу према сродницима Сећање: На гробу неимара Цркве Живе Мисионарски излог: Мардарије (Ускоковић), Епископ америчко- канадски Недокучива Русија. Мемоари Повезан садржај: Протојереј Александар Шмеман - човек богослужења Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Фотијем (Сладојевићем): Мисија нема граница! Извор: Православни мисионар
  15. Нови број Православља, новина Српске патријаршије, од 15. новембра 2019. године великим делом је посвећен годишњицама које су везане за блажене успомене Патријарха српског Павла – 29-о годишњици од избора Владике рашко-призренског Павла за 44 поглавара Српске Православне Цркве и десетогодишњици од његовог уснућа. Тако у тексту који најављује низ молитвених и културних догађања који ће се овог викенда (15. и 16. новембра), десити у Епархији пакрачко-славонској, читамо о прослави осам векова Српске Православне Цркве у овој Епископији уз обележавање 270 година цркве Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Један од седам патријарха обновљене Патријаршије Пећке, Патријарх Павле (Гојко Стојчевић), рођен је у том маленом славонском селу, и крштен у Петропавлојској цркви-брвнари, која је сада обновљена и у пуном сјају чека освећење овога викенда. На средњим странама новина Српске патријаршије доносимо његову беседу са устоличења за Патријарха у Саборној цркви у Београду 3. децембра 1990. године, у којој нас, одмах с почетка, опомињу речи: „Праштање и мирење, уместо саможивог једноумља и похлепе...“ Овом тексту следује први интервју Патријарха Павла који каже: „Христос је наша Светлост, наш Циљ и наш Пут...“ Ту су и изјаве умних и важних људи српске културне, спортске, политичке... јавне сцене, који су речима покушали да дочарају своја осећања и промишљања о тадашњем Првојерарху СПЦ... На следећим странама новина Српске патријаршије следује неколико извештаја о актуелним и важним догађањима везаним за нашу Цркву – Саопштење за јавност Митрополита црногорско-приморског Амфилохија поводом изјаве председника Црне Горе о Цркви; Закључци са Међународног научног скупа „Државно-црквено право кроз вјекове“, који је, поводом 800 година аутокефалности СПЦ, одржан у Манастиру Подмаине у Будви од 10. до 13. октобра ове године. У ауторском тексту Ко је угасио светло? – Медијски мрак у Србији, протопрезвитер Владан Симић пише о концепту уређивачке политике медија и пита се да ли он нешто значи, или се користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења? Састанак затворских свештенослужитеља СПЦ и управника установа система за извршење кривичних санкција, пети по реду, одржан је 5. новембра, у просторијама Црквене општине новосадске. Како изгледа духовно старање свештеникâ у затворима и који је циљ ове пастирске бриге, читајте у тексту под насловом: Предано духовно старање свештеникâ у затворима. Јасеновац између броја и жртве – прилог разумевању нашег страдања, је текст аутора Стефана Радојковића, историчара Музеја жртава геноцида и секретара Одбора за Јасеновац САС СПЦ, у којем се говори о недавно објављеној књизи историчара Душана Никодијевића „Јасеновац између броја и жртве“, а у којој се „даје глас“ преживелим логорашима, сведоцима усташких злочина, и њиховим проценама броја уморених људи у комплексу јасеновачких логора. Какву поруку носи обележавање „ноћи вештица“ на спортским такмичењима? Како објаснити логичку недоследност у одлуци Евролиге да се ове године у спортским дворанама сценографијом обележи „ноћ вештица“? О овој неславној прекретници у историји кошарке и неспортској одлуци без преседана разговарали смо са председником КК „Црвена Звезда“ др Небојшом Човићем. Долази време слава... – Крсна слава је својствена само Православљу у Срба, и то је заиста најлепша карактеристика нашег црквено-духовног, као и породичног живота, пише протопрезвитер-ставрофор проф. др Милош М. Весин у тексту за Православље. Поводом недавне педесетогодишњице слетања мисије „Аполо 11“ на површину Месеца и изјаве америчког председника да ће Наса ускоро послати прве људе на Марс, тема интерпланетарног путовања поново је постала актуелна и у ширим друштвеним сферама – бележи у Рубрици „Из посебног угла“, а у тексту под насловом: Канонска јурисдикција на Марсу, протонамесник Немања С. Мрђеновић. Поводом недавне премијере документарног филма „Доњецка Вратарница“, у Руском дому у Београду, који говори о игуманији Иверског манастира мати Михаили и њеној помоћници Јулији, које су се изненада нашле у епицентру рата у Донбасу, са младом ауторком овог дела, Наталијом Батрајевом, разговарао је Јован Хонда. Као и увек, уз остале рубрике и написе, читалачкој пажњи препоручујемо и бројне вести из живота наше Цркве које обликују претходних петнаестак дана колико нас дели од претходног до овог, најновијег броја новина.... Извор: Православље
  16. Обелодањене књиге стрељаних које је открила државна комисија за тајне гробнице. Највише ликвидираних у односу на све бивше комунистичке државе Највеће откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за "Новости", открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју. Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Из њих се види да су стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде у Европи. - Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене "на реч" или из анархичне освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и стриктну методологију с прецизном евиденцијом - каже Цветковић. - Ово доказују књиге стрељаних по окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи Озне. На основу њих, урађен је детаљан попис жртава. Пописано је око 35.000 људи убијених без суђења, још 2.000-3.000 убијено их је по судским пресудама, што документују уписници војних судова, и око 24.000 људи ликвидирано је или је умрло у логорима. Махом је реч о фолксдојчерима по Војводини, што се види из књига логораша. У бази Државне комисије укупно се налази 59.912 имена. Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота..., подаци о жртвама уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој рубрици свуда стоји Озна. Међу стрељанима има земљорадника, учитеља, адвоката, свештеника... У рубрици којој су организацији припадали наводи се: ДМ (покрет Драже Михаиловића), СДС (Српска државна стража), добровољац Лјотић (покрет "Збор"), четник, полиција, пољска стража, градска стража, али и уопштене оптужбе - "везе с Немцима", "комесар села", "радила у немачкој болници", "народни непријатељ"... Ископавање масовне гробнице на Опленцу Велики део тих документа сачуван је у архиви БИА и предат Архиву Србије, а овакве детаљне евиденције нису пронађене у Словенији и Хрватској. Може се рећи да је то јединствен сачуван документ у целој комунистичкој Источној Европи. Од свих комунистичких земаља, у некадашњој Југославији, односно Србији, после рата је ликвидирано највише људи - објашњава Цветковић. Ликвидација је било, каже, и у Мађарској, Пољској, Бугарској, Румунији, али ни издалека толико, нити су вођене такве евиденције. У Румунији се број убијених мери стотинама, у Мађарској и Пољској хиљадама, у Бугарској је реч о десетак хиљада људи, а само у Србији бројка премашује 35.000! Зашто је Озна водила овако прецизну евиденцију? Цветковић мисли да нису веровали да ће документа било када бити обелодањена, као ни да ће КП пасти с власти. Речју, није било страха пред јавношћу и некаквом кривичном одговорношћу. С друге стране, у свим тоталитарним режимима тајна полиција има претензије да о свима зна све, "из безбедносних разлога", а нарочито ко потиче из породице у којој је неко стрељан. То је увек могао да буде згодан начин за компромитацију непослушних. Ипак, 20-30 одсто књига стрељаних уништено је после пада Александра Ранковића, када је "чишћена" Удбина документација. Данас оваквих књига нема комплетираних нпр. за Београд, Шабац, Крагујевац... Др Срђан Цветковић ЛИНК Књигу стрељаних за нишки, лесковачки, пиротски и врањски крај можете наћи на линку хттп://онлине.флипхтмл5.цом/qслу/гцте/, а списак свих жртава и масовних гробница на сајту Министарства правде хттп://www.комисија1944.мправде.гов.рс/цр/артицлес/поцетна/. иѕвор
  17. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић), председник Извршног одбора за обележавање великог јубилеја - 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, гостујући 2. октобра 2019. године у јутарњем програму Радио-телевизије Србије, говорио је о значају и величини обележавања овог јубилеја и низу молитвених и других сабрања која ће уследити у наредним данима. Централна прослава 800 година самосталности СПЦ биће прослављена у манастиру Жича и у Београду од 6. до 9. октобра ове године. "Данашње тешкоће, а њих има и биће их увек - не треба да нас плаше, већ треба да се уозбиљимо, да преиспитујемо себе колико смо на путу Светога Саве и његовог оца", рекао је Митрополит Порфирије између осталог. Благодарећи РТС на медијском покровитељству, учешћу уметничких ансамбала РТС у свечаној академији, али и на другој помоћи око реализације саме академије, Митрополит Порфирије је рекао да се ова манифестација "сасвим природно и логично одржава под покровитељством наше државе и Председника Републике", и наставио: "Догађај добијања аутокефалије није није нешто што се тиче само Цркве, већ је него се тиче заиста сваког нашег човека, а тиче се пре свега Цркве и државе, те овај догађај сви заједно и славимо", закључио је Митрополит Порфирије. Извор: Радио-телевизија Србије
  18. Новости у Музеју Српске Православне Цркве уочи отварања капиталне изложбе Осам векова српске уметности, заказане за 9. октобар. Поставка са око 300 до сада неизлаганих, вредних предмета. Прослављајући велики јубилеј, у Музеју Српске Православне Цркве ће у среду, 9. октобра 2019. године, бити отворена изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве 1219-2019. Први пут код нас, биће изложено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига, заједно са уметнички обрађеним оковима, што је у овом тренутку највећа поставка те врсте у Србији. Новости су, ексклузивно, прве добиле дозволу да погледају како теку припреме за велику изложбу, на којој ће бити приказано око 300 до сада неизлаганих и изузетно вредних предмета из богатих ризница цркава и манастира. Међу њима се издвајају стари рукописи на пергаменту из Пећке патријаршије и Високих Дечана с краја 12. и почетка 13. века, као и прве српске штампане књиге - Октоих петогласник и Београдско четворојеванђеље. Јединствену галерију српског иконописа од 14. до 20. века на овој изложби чине иконе из ризница Високих Дечана, Пећке патријаршије и цркава у Призрену. Изузетно су значајне иконе из времена цара Душана - архангела Гаврила и посебно поштоване Богородице Пелагонијске, као и иконе најбољег српског сликара друге половине 16. века, зографа Лонгина. Први пут пред публиком ће бити Лонгинова плаштаница, једина сачувана коју је најбољи иконописац и најплоднији уметник друге половине 16. века урадио. Читава изложбена поставка прожета је, у част јубилеја, галеријом оригиналних портрета патријараха, митрополита и епископа. -Изложена су највреднија дела и светиње које су у нашој Цркви Божјим промислом сачуване од зуба времена и избегле бездушне намере, злу коб и наум непријатеља да их оскрнаве и неповратно затру - написао је у каталогу за изложбу Његова светост патријарх Иринеј. - Иако је до данас преостао мали део најстаријих црквених драгоцености, сачувано је ипак много чесних моштију, повеља, рукописних књига, светих икона, свештених одежди и богослужбених сасуда и крстова. Обележавајући осам векова самосталности наше Цркве, потрудимо се да наставимо стопама предака, старајући се не само да сачувамо оно што смо добили у наслеђе, већ и да умножимо изданке који ће из доброг корена рађати богоугодна дела. Поред ремек-дела каква је Похвала монахиње Јефимије, везена златним нитима на свили, епитрахиља Светог Саве из ризнице манастира Крке и одоре Светог кнеза Лазара, бисери изложбе су три најзначајније плаштанице у Срба: плаштаница Светог краља Милутина с краја 13. века, студеничка плаштаница Антонија Хераклејског с краја 14. столећа - која се први пут представља јавности после завршене конзервације, и Лонгинова. -Изложеним предметима покушали смо да прикажемо богатство црквеног наслеђа, а посебно ризница манастира Високи Дечани и манастира Крка. На тај начин желели смо да представимо распрострањеност тог наслеђа - каже за "Новости" ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве. - Дела из ове две ризнице, које су биле доста удаљене једна од друге и у различитим окружењима, једна ближе византијским и источним утицајима под турском империјом, друга ближе Западу и западним утицајима, сведоче о духовном сагласју и јединству српског народа. Оно се огледа у постојању истоветног уметничког израза, што чини српску црквену уметност јединственом у хришћанском православном свету. Свеобухватним приказом рукописних и штампаних књига сабрано је српско писано наслеђе многих манастира. - Током трајања изложбе, ово ће бити највећа изложена скупина дела те врсте у Србији - објашњава Радовановић. - Међу рукописним наслеђем издвајају се дела писана на пергаменту средином 13. века, попут изборног јеванђеља из Црколеза и Јеванђеља по Луки и Јовану из Пећке патријаршије. Пергамент је употребљаван у раном раздобљу српске књижевности, а припреман је у радионицама при српским манастирима или значајним преписивачким центрима ван њих. Правио се од јагњеће, јареће, телеће или зечје коже, па је за израду једног рукописа била потребна кожа много животиња. Лепотом се на изложби издвајају беседе Светог Исака Сирина из 14. века из Крушедола, Диоптра Михаила Псела, настала средином 15. века, из Пећке патријаршије, Четворојеванђеље протопопа Јована из Кратова из 1580. и Четворојеванђеље митрополита Максима Бранковића из Крушедола, које је 1514. године преписао и украсио монах Манкратије. -Старањем новобрдског и грачаничког митрополита Никанора, у Грачаници је 1539. године штампан Октоих петогласник, на чијој се почетној страници налази оригинална илустрација са приказом манастира Грачаница - каже ђакон Радовановић. - Средствима Тројана Гундулића, трговца из Дубровника, и трудом кнеза Радише Дмитровића, јеромонах Мардарије из Мркшине цркве 4. августа 1552. године завршио је рад на Четворојеванђељу, првој књизи штампаној у Београду. Књиге су у средњем веку и касније биле изузетно вредне, због чега су накнадно, као украс и заштиту, добијале оков. Златар Петар Смедеревац из Бечкерека, данашњег Зрењанина, по налогу крушедолског игумана Силвестра је 1540. године за Четворојеванђеље митрополита Максима израдио оков од сребра са позлатом. У радионици београдског златара Теодосија настао је 1681. године оков за Четворојеванђеље штампано у Београду 1552. године, док је по жељи београдског митрополита Илариона за Јеванђеље штампано у Москви 1656. израђен скупоцени оков. -Дуго црквено трајање обележено је различитим фазама: било је времена полета и уздизања, али нажалост, и времена тешког и великог страдања - објашњава Радовановић. - Оно што је заједничко и једнима и другима јесте непрекинуто уметничко стваралаштво. Чувари рукотворених светиња - епископи, монаси и свештеници - током осам векова прошли су разна искушења, а најчешће су они били први на удару. Постоје многа сведочанства о изузетној пожртвованости да се сачувају ризничке драгоцености, које су брањене и најскупљом ценом животом. -Да је најсавеснији чувар црквених уметничких светиња била Црква, боље од свих речи сведоче драгоцености који су не само израђене, већ и сачуване под окриљем Српске Православне Цркве - каже Радовановић. -О колико великом броју предмета је реч, најбоље говори чињеница да када би све оно што је у Цркви настало и сачувано било изузето, многи музеји и збирке остали би полупразни. Мећу ранохришћанским крстовима-привесцима и крстовима-реликвијарима, посебно се издвајају дечански крст цара Душана и три престона крста великих димензија, из седишта Патријаршије у Пећи. У колекцији се издваја и енколпион (иконица коју носи епископ) са камејом од сардоникса из 12. века са представом Христа, пореклом из Новог Хопова, као и панагијар из Дечана (14. век) и онај из Крушедола, у који је уграђен део Часног крста. Оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Светог Стефана Дечанског и његова житијна икона изложени су у посебној просторији. Водећи мотив изложбе је митра Светог Стефана Штиљановића, израђена у техници филиграна у виду круне са крстом на врху. Круна је особена по томе што се налазила у кивоту са његовим моштима. Деспот Стефан Штиљановић је владао у области Срема и Славоније у тешким временима турских освајања. После смрти, Стефанове мошти приказале су се као чудотворне, па су најпре пренете у манастир Шишатовац, где су пребивале до Другог светског рата, када су га усташе уништиле. Мошти су спасене и 14. априла 1942. године и пренете у Саборну цркву. Посетиоци изложбе ће имати прилику да виде и око стотину веома вредних икона насталих у периоду од 14. до 19. века. Ради се о иконама из ризница манастира Високи Дечани, Пећка патријаршија, као и оним из порушених светиња на Косову и Метохији и из фрушкогорских манастира. Ретка је прилика да се на једном месту виде дела најбољег српског сликара друге половине 16. века - зографа Лонгина, као и иконе значајних мајстора иконописа 17. века - Георгија и Козме, зографа Андреје Раичевића и Радула. Извор: Новости
  19. Српска Православна Црква (1219-2019) - Осам векова аутокефалности. Првојерарха српског, патријарха Иринеја у грбаљском манастиру Подластви код Будве 27. септембра 2019. године дочекало је хиљаде верних сабраних поводом прославе два величанствена јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Цркве и 1500 година постојања манастира Рођења Пресвете Богородице – Подластве. Више о величанственој прослави читајте на првим странама октобарског броја Православља. Марина Марић пише о још једној великој прослави која се одиграла у манастиру Ћелијама, где је у присуству више архијереја Српске Православне Цркве освештана је тропрестона заветна црква Преподобног аве Јустина Ћелијског. У рубрици Поводи др Владислав Пузовић пише о Светом Сави и Српској Цркви у тексту под насловом Осам векова сведочења Васкрслог Христа. У Рубрици Поводи: др Владислав Пузовић, а поводом осам векова СПЦ, пише о Светом Сави и Српској Цркви у тексту под насловом: Осам векова сведочења Васкрслог Христа. Величанствена прослава значајних јубилеја Српске Православне Цркве – 8. векова аутокефалије СПЦ и 630 година постојања велике светиње Епархије браничевске – манастира Тумане, одржана је 14. и 15. септембра 2019. године. Научним скупом, освећењем нових конака, Светом Евхаристијом и богослужењима, манастир Тумане, познат и као ђердапски Острог, прославио је сведочење вековима (1389–2019). Према процени полицијске управе у Голупцу у манастиру је у недељу 15. септембра на богослужењу било око 15 хиљада људи, а током дана се окупило преко 20 хиљада душа... И следеће стране Православља су посвећене прослави великих јубилеја наше Свете Цркве: Поводом празника Рођења Пресвете Богородице и крсне славе храма у Зеници служењем празничног вечерња и свечаном духовном академијом 20. септембра 2019. године обележена је 800-годишњица аутокефалности Српске Православне Цркве и оснивања Епархије дабробосанске. Поводом 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији централна прослава је одржана у суботу, 14. септембра 2019. године, на дан када је пре 800 година Српска Црква постала самостална, и настављена у недељу, 15. септембра служењем свете архијерејске Литургије којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Извор: Православље
  20. Логос

    Недеља пред Воздвижење

    Крсту Твиме поклањамо се Христе, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо! Светописамска читања: Гал. 215 зач. (VI, 11-18). Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин. Јн. 9 зач. (III, 13-17). Рече Господ: И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу. 14. И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човјечији, 15. да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни, 16. Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. 17. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Архимандрит Георгије Капсанис: Крст Христов и његов значај у нашем животу Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. У петак 6. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог свештеномученика Евтихија и свету мученицу Сиру, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У беседи којом се обратио верницима, Владика Јован истакао је значај покајања у животу хришћана. “Апостол Павле у првој реченици данашњег прочитаног Апостола каже: “Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост по овоме свету доноси смрт”. О којој то жалости је овде реч? Жалост која је по Богу, то значи да је човек осетио да се огрешио о Бога, и та жалост човека побуђује на покајање. То је благодатни дар Божији који Бог даје човеку да би осетио покајање и осетио тугу, али радосну тугу. Покајање доноси радост зато што у покајању човек осећа, ако се искрено покајао, он осећа да му је Господ опростио грехе. Покајати се значи васкрснути, изменити се, и све док човек не измени самог себе он уопште не може ни да осети ту потребу да треба се каје. Покајнику Бог излази у сусрет, то је оно што је најважније, и са очинском љубављу га грли, као што је отац загрлио блудног сина у причи из Јеванђеља, јер је син видео да је погрешио, осетио је тугу, дошао је себи, познао себе и признао себи себе и признао да је погрешио. Ту је нама камен спотицања, што ми не признајемо да смо погрешили. Грех увек тражи оправдање. Зато треба спознати себе онаквог какав јесте. Човек треба да “преврне” и “изврне” себе, другим речима, треба да изађе из себе и да постави себе наспрам себе, а то значи да призна себи себе. Ми ћемо увек признати себе у позитивном смислу, а никако да признамо да нисмо добри. Нама је за спасење потребна воља и жеља. Кад имаш вољу за спасење, онда ће те та воља покренути и изазвати тај осећај грешности да би дошао у покајање. Воља изграђује богочежњиво расположење. Човек покајањем доводи себе пред лице Божије. Човек без вере и смирења не може да призна своју слабост. Зато покајање помаже да човек сагледа себе у светлости Божијој. Тада првенствено савест излази пред нас и човек себе спознаје тек онда када свим својим бићем доживи покајање. Тада човек апсолутно доживљава себе и препознаје шта је важније од важнијега и потребније од потребнијега. А покајања нема без самоспознаје. Покај се и спознаћеш себе, то је порука апостола Павла. У покајању је спасење, без покајања нема Царства Небескога. Само покајничка суза води до покајања. У овом свету постоје само две врсте жалости, жалост по Богу и жалост овога света. Једна доноси покајање, а друга доноси смрт. Нека нам Господ помогне да се истински покајемо, да знамо да је жалост по Богу радост, а да је жалост по овоме свету смрт”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  22. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у 11. Недјељу по Духовима, 1. септембра 2019, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској проповједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије говорио је о зачалу из прочитаног светог Јеванђеља у којем господар тражи од свог слуге да плати дугове, а како овај сиромах није имао чиме да плати, он измоли од господара да га сачека и да ће му дугове вратити. „Препознали смо се сви у улози човјека, који је имао велики дуг код свог господара, код цара, дуг који више није могао да отплати, али, када је замолио да се сачека и да ће отплатити, господар му све опрашта. Не само да не тражи од њега да накнадно врати свој дуг, него каже да не мора ништа да враћа, све му је опроштено“, навео је Владика. Тај човјек, додао је Његово Преосвештенство, иако је добио опроштај, није се изнутра препородио, него, чим је срео неког човјека који му је нешто мало дуговао немилосрдно га је напао да му врати тај дуг одмах, без одлагања. „Ко је тај Који је све опростио – то је Господ Исус Христос, Који је то посвједочио својом крвљу на Крсту када је, ради нас и због наших грехова, примивши наше гријехе на себе, примио и страшну смрт, излио своју живоносну крв за нас. Таква је Христова жртва према нама, људима, много већа него што ријечима можемо описати. Љубав Божја је безобална, љубав Божја се јавља као жртва за нас“. „Који је проблем што ми не знамо да опростимо и онда се вежемо? Шта бива са оним који не зна да опрости свом ближњем, а то су, углавном, ситнице? Бива му као оном човјеку, а чули смо у Јеванђељу; чуо онај господар, онај цар да овај није опростио свом ближњем неку ситницу и каже му: Ти си, коначно, себе осудио на пропаст, онда више опроштаја нема“, поучавао је Епископ Јоаникије. У томе је, по Владикиним ријечима, наша трагедија. Господ Исус Христос излио је своју живоносну крв за све нас, и за онога за кога мислимо да нам је нешто крив. „Кад се ради о кривицама према ближњима, човјек може да буде нешто крив, али то се у нашим очима увелича, чини нам се огромно, а кад погледамо боље то је ништа. Заправо, имали бисмо сви снаге да смо имали вјере да опростимо свом ближњем, али, ми се држимо онога што пише у Старом завјету и мислимо да је то праведно, а Господ Исус Христос, видјећи да је то недовољно за спасење, дошао је да све то помакне у страну. То је старозавјетна праведност, која није донијела спасење људима: Око за око, зуб за зуб“, указао је Владика Јоаникије. На такав начин се, појаснио је он, умножава зло у овом свијету ако враћамо истом мјером. Ако имамо ширине срца да опростимо, не само са ће нам бити лакше, него ће се, истакао је Владика, и наш ближњи препородити. „Ми се, редовно, молимо, по заповјести Господњој, оном савршеном молитвом „Оче наш Који си на Небесима“, прослављајући, најприје, име Божје, а, потом, молимо оно што нам треба. Понајвише што нам треба, осим хљеба нашег насушног за сваки дан, је да нам Господ опрости. У молитви „Оче наш“ исповједамо ову истину: И опрости нам дугове наше, можемо слободно схватити као гријехе наше, Као што и ми опраштамо дужницима својим, ближњима својим“. „Нема, дакле, опроштаја ако и ми не опростимо. Ако и ми научимо да опраштамо онда имамо слободу пред Богом да тражимо опроштај. Ма колики гријех човјек учинио у овом свијету, Господ је спреман да му опрости ако се каје. Толика је Божја љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући на крају своје бесједе да када опростимо свом ближњем ми васкрсавамо из гријеха, јер је сваки гријех мала смрт; ако научимо да праштамо својим ближњима, а то не може без велике Божје благодати и милости, ми, већ, овдје, имамо предокушај васкресења, новог живота, Царства небеског вјечног и непролазног. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  23. У среду 28. августа 2019. године, на празник Успења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Пироту, где је у Саборној цркви обележена храмовна и градска слава. Преосвећеном Владики је саслуживао велики број свештеника пиротског намесништва и као и гости свештеници који су дошли да увеличају славље. У току Свете Литургије, у препуном храму верног народа, уз одговарање хора Свети Јован Златоусти, Епископ је рукоположио у чин ђакона г. Немању Шева из Земуна. Велики број верујућих хришћана се причестио, а на крају Свете Литургије је пресечен славски колач. Потом је из порте храма формирана свечана литија које је прошла главним улицама града Пирота све до центра града и градске општине где је још једном обављен чин сечења славског колача, а присутне су поздравили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и градоначелник Пирота господин Владан Васић. Извор: Радио Глас
  24. Средином месеца августа из штампе је изашао нови јулско-августовски 368. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја саображена је са петом заповешћу Господњом, а она гласи: „Поштуј оца и матер својуˮ. Поред тематских ауторских текстова и катихетског садржаја, овај број посебно употпуњују два разговора. На првим страницама налази се разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је насловљен: „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ У оквиру тематског дела у прилици сте да се надахнете и поучите изузетним разговором са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, а овај разговор је насловљен: „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење„. Нови јулско-августовски 368. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радијаСветигоре (Митрополија црногорско-приморска), радија Беседе (Епархија бачка) и радијаИсточник (Епархија ваљевска). Представљајући садржај новог броја, чија је централна тема ПОШТУЈ ОЦА И МАТЕР СВОЈУ, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање новог броја утемељио је на петој заповести Божијој о поштовању родитеља. Представљање употпуњују и одабрани делови из ауторских текстова сталних аутора који су писали на тему броја и својим надахнутим текстовима приближили велику тајну, поуку и значај поштовања оца и матере. У погледу овог броја посебно истичемо разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је читаоцима упутио мноштво пастирских поука важних за хришћански живот. Представљајући нови 368. број, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима, исказао је велику радост јер је у тематском делу овог броја објављен разговор са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, сарадницом Православног мисионара која је дуги низ година својим текстовима и искуством обогаћивала, како странице нашег званичног мисионарског часописа, тако и наше верно читалаштво. Нашим читаоцима и свим људима до којих дође овај број Православног мисионара, препуштамо читање и усвајање душекорисних поука, полажући наду на Господа да ће и овај јулско-августовски 368. број, бити од великог мисионарског значаја, поручио је катихета Бранислав Илић приликом представљања новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Звучни записи представљања новог броја у црквеним медијима Представљање на таласима радија "Беседа": Представљање на таласима радија "Светигора": Реч уредника: ПОШТОВАЊЕ РОДИТЕЉÂ И ОДГОВОРНОСТ РОДИТЕЉСТВА Својевремено нам је један од сарадника Православног мисионара посведочио како му је сусрет са Старцем Тадејем Витовничким потпуно променио живот. Тих бурних деведесетих година прошлог века, када се много штошта ломило – како у друштву, тако и у људима – он је, притиснут великим животним проблемима, отишао пут манастира Витовнице. Однекуд је чуо за благодатног старца, игумана поменутог манастира, и решио је да га пронађе и да покуша да од њега потражи одговор за своју тешку ситуацију. Када је дошао у манастир, сусрео је о. Тадеја и почео да му прича о својим проблемима. У једном тренутку, блажени Старац је прекинуо његово излагање и рекао: Иди и помири се са својим оцем! Човек је остао затечен, с обзиром да о свом оцу (са којим у то време заиста није био у добрим односима) претходно Старцу ништа није говорио. Епилог приче: пошто се убрзо помирио са својим родитељем, неких месец дана касније проблеми у животу тог интелектуалца почели су се решавати готово сами од себе. Од тада је постао верно чадо Старца Тадеја, кога је као духовног оца убудуће поштовао ништа мање него оне који су га телесно родили. (извод из уредничког уводника) САДРЖАЈ Реч уредника: Поштовање родитељâ и одговорност родитељства Реч пастира: Разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ Реч пастира: Богословски преображај међуљудских односа Историја хришћанства: Победа хришћанства – Свети цар Константин Велики и Милански едикт Материк: Света мученица Параскева Сећања: Крвава бајка у Долима пивским У дијалогу са атеизмом: Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (V) ТЕМА БРОЈА: Катихета Владимир Пекић: Од поштовања ка љубави Драган Поповић: Родитељи као слика Божија на земљи Небојша Ћосовић (превод са руског): О правилном односу према сродницима Катихета Бранислав Илић: Разговор са дипломираним теологом Миланом Ивковић „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење“ Др Ђорђе Вуковић: Свети краљ Милутин о својим родитељима Кристина Давидовић: О породичним вредностима Вишедетне хришћанске породице: Николићи из Мељака Православни свет: Сабор православне омладине на Светој Гори Грабарки Из пера читалаца Православног мисионара: Необично познанство Земља живих: У потрази за Смислом уместо за узбуђењем Сведочанства: Благослов Старца Тадеја Извор: Православни мисионар
  25. Шта да радиш кад те је стид да исповедиш неки грех? Одговор на то питање може се наћи у било ком приручнику за Исповест, али, ја мислим, не исцељујући одговор. Сигуран сам да зато и тражиш одговор, други одговор, а не тај, који, не сумњам, већ знаш, али који теби у стању у ком се налазиш није ни од какве користи. Зато ти нећу класично одрезати: "Стид је од ђавола, треба га победити и исповедити свој грех!". Владика Антоније, епископ сурошки, дирљиво се сећао једног случаја из своје младости који је променио његов живот. Признајем да је тај случај тако утицао и на мој живот. Једном, кад се служба завршила, младић је пришао свештенику на миросање и саблазнио се кад је видео да је овај пијан. И поред тога, лицемерно се држећи учтивости, хтео је да му пољуби руку, али свештеник је стидљиво повукао, извињавајући се за своје стање. Кад се народ разишао, младић је, дирнут тиме, пришао свештенику да тражи опроштај. Свештеник је изгледао тако убијено да умало није плакао. И признао је младићу да му је жао што је такав, али не може да издржи, јер су му управо у несрећи погинули жена и дете. Тада се потоњем митрополиту сурошком открила проста али базична ствар. Схватио је да је једно читати у Библији о трпљењу Јова и наводити га као пример другима, кад их видиш у жалости, а друго - кад се теби самом дешава тако огромна несрећа.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...