Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пред'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 55 results

  1. На данашњи дан, 20. марта 1913. године, у близини села Барбалуши код Скадра, настрадао је током извођења борбеног задатка-извиђања турских положаја, наредник Михаило Петровић, наш први школовани војни пилот. Чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) су као и годинама унатраг што чине, и ове се поклонили сенима нашег првог пилота и прве жртве наше авијације. У организацији УПВЛПС и Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, на београдском Новом Гробљу су се окупили активни и пензионисани припадници вида, представници ваздухопловних удружења, поштоваоци авијације. Команду РВ и ПВО је представљао бригадни генерал Александар Бјелић, Начелник штаба команде РВ и ПВО. Били су ту и пријатељи из Ваздухопловне фондације "Пилот Михаило Петровић", Удружења пилота "Ма 2+", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", Ваздухопловног савеза Србије, Удружења за неговање ваздухопловних традиција. Ове године нас је све обрадовало и присуство деце из Влакче. "Пачићи" и ђаци до 4 разреда основне школе из родног села наредника Петровића. За све окупљене и децу је потпредседник УПВЛПС Војислав Стојановић одржао историјски час о животном путу пилота Михаила Петровића. Свештеник Команде РВ и ПВО, јереј Александар Затезало служио је парастос. Након помена и полгања венаца, окупљени су се упутили у Музеј ваздухопловства на АНТ где је настављено дружење. фото: Павле Кљајић, УПВЛПС/Vlakča selo FB
  2. У овом петнаесто-мартовском броју Православља, новина Српске Патријаршије, читајте – духовни апел Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, који је, у данима припрема пред почетак Великог Часног поста, упутио свештенству, монаштву и верном народу кроз Великопосну посланицу –О Косову и Метохији у светлу предстојећег подвига Свете Четрдесетнице. Из овог броја издвајамо текст "Великопосна посланица Његовог Преосвештенства Епископа рашко- призренског и косовско- метохијског Теодосија" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" У Рубрици Катихетин угао о Литургији Пређеосвећених дарова –срцу великопосних богослужења. О 27 година од оснивања Републике Српске и доношења њеног првог Устава. У Рубрици Косово и Метохија кроз историју, о сећању на дан када је горео манастирски конак. О две деценије постојања групе „Београдски синдикат“ и песмама које су блиске истини, животу и Богу. О томе ко нам је ближњи –непријатељ –бодљикава жица, а у тексту Благоја Пантелића који нас подсећа ко су то избеглице и коликих размера је избеглиштво којем сведочимо. Читајте и текст проте Василија Томића на тему: Косово се вјером враћа. И о посети Верског добротворног старатељства Свратишту за децу улице у Крфској. Мисли хришћанског философа и великана протојереја Александра Шмемана о Великом посту у нашем животу и васпостављању човекове духовне природе... Извор: Православље
  3. Пет минута пре емитовања емисије “Живот прича” о случају Марије Лукић дошло “до квара” на кабловској мрежи БРУС-НЕШТО пре 22 сата, у Брусу је нестала кабловска телевизија, чиме је онемогућено гледање емисије “Живот прича” посвећеној случају Марије Лукић, оштећеној у случају против Милутина Јеличића, председника општине Брус, коме се суди због оптужби за полно узнемиравање и недозвољене полне радње. Прочитајте још: СКАНДАЛ У БРУСУ: Председник општине нудио кревет уместо огласа за посао? - Пет минута пре емитовања “Живот прича”, у Брусу је дошло “до квара” на кабловској мрежи и суграђани не могу да прате Прва ТВ. Надам се да је мало јасније све - написала је у објави на фејсбуку Марија Лукић. Прочитајте још: Седам жена криви Јутку Корисници друштвених мрежа из ове општине оглашавају се са различитим информацијама у вези са нестанком сигнала, па се спомиње и то да је проблем настао када је нестала струја код Дома културе, где се налази репетитор, али званичних потврда још увек нема. Према незваничним сазнањима “Новости” група од 20-ах Брусјана вечерас је протестовала, незадовољна због проблема са кабловском телевизијом. http://www.novosti.rs/вести/србија.489.html:779975-Brus-bez-kablovske-pred-ispovest-Marije-Lukic-o-Jutki
  4. У суботу месопусну, када обележавамо молитвено сећање на наше упокојене сроднике, праоце, оце, браћу и сестре који су свуда у православљу уснули у Господу, одслужена је света архијерејска Литургија у храму Васкрсења Господњег на Бозману. Његовом Преосвештенству саслуживали су оци: протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протонамесник Немања Младеновић, ђакон Урош Костић и ђакон Александар Ђорђевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Читајући Јеванђеље по Луки, где нам Господ говори о знацима на крају времена и на крају историје света, Преосвећени Владика обратио се верном народу. Храм је био испуњен народом који је дошао да се помоли Богу за своје упокојене, изражавајући наду у оне речи Господње, “да у Господу нема умрлих”. Литургија се служи за живе и за мртве. Пред Богом нема мртвих и сви су пред Њим живи. Владика је истакао циљ због којег се служи Литургија: “Служимо у спомен онога што је Господ учинио и чини за наше спасење. Зато је Литургија најважнија молитва. Зато је Литургија жртва, јер све се на Литургији жртвује зарад вечнога живота. Ми се данас молимо за наше покојнике, и кроз молитву да се молимо за њих, ми њих чувамо од заборава. Јер ако ми заборавимо наше покојнике, и нас ће наши потомци. Молитвом се ми најлепше сећамо наших покојника. Ми када се молимо за њих ми разговааварамо са њима, ми се сећамо. Никада не може да умре оно што се воли. Како може да нестане онај кога волимо? Зато треба да се подсећамо те љубави наших покојника и да се сећамо те љубави Божије. Ми разговарамо са њима и осећамо као да су ту. Како може мајка заборавити пород свој? Осећамо их јер верујемо да они нису мртви, као да су ту, јер кроз молитву призивамо Бога. Молитвом умилостивљавамо Бога. То је да Бог буде милостив и нама и нашим покојницима. Ништа тако покојници не траже од нас, као што траже молитву и добра дела. Ми њима помажемо да Господ буде милостив”. Свети апостол Павле на једном месту каже да “нећемо сви уснути али сви ћемо се променити, у трен ока, при последњој труби када Господ буде дошао, јер ће затрубити и мртви ће устати нераспаљдљиви и ми ћемо се променити. Када би размишљали о речима апостола другачије би схватили смрт и васкрсење мртвих. Тиме је казана васцела тајна људскога бића, а то је да свако људско биће путује кроз смрт у Васкрсење мртвих. Ово значи да је од Господа Христа смрт постала уснуће и сан. Као што се од сна будимо тако ће Господ пробудити свакога од нас. Пробудиће то наше тело од тога нашег спавања”. “Где су душе праведника?”, упитао је Преосвећени. “Оне су у руци Господњој. И када тугујемо за нашим упокојенима то јесте људски, али не смемо да очајавамо. Зато се ми молимо за наше покојнике. Људски је плакати а хришћански је не очајавати. Наша Црква је установила и дане посебне – задушнице, да се тада сетимо њих. Да се сетимо да су наши покојници били јуче оно што смо ми данас. Када човек умире са вером, онда он и са вером у Христа васкрсава”. Преосвећени је на крају истакао да: “Оци говоре да када неко умире онда они хришћани који су око њега треба да читају Символ вере, и да кроз то читање ми потврђујемо да је тај наш сродник који умире веровао у Христа. Господ ће примити то наше исповедање. Зато сећајмо се наших покојника кроз молитву и кроз добра дела. Јер оно што они не могу учинити ми живи можемо да допринесемо да Господ буде милостив. Ми се молимо да Господ дође, јер ако Он не дође узалуд нам вера и молитве. Не смемо очајавати нити туговати што ћемо се једнога дана наћи заједно са нашим покојницима. Тада ћемо живети ако се удостојимо Царства, у радости да гледамо Лице Божије”. Извор: Епархија шумадијска
  5. “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора
  6. “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора
  7. Zbog tvrdnji o seksualnom zlostavljanju od nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, uskoro bi trebalo da počne suđenje u Londonu Podnete tužbe protiv SPC zbog pedofilije Britanski advokat Mladen Kesar, potvrdio je za Danas da je podneo tužbe protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) za šest klijenata zbog seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika SPC. Piše: J. Diković21. decembra 2018. 12.30 Izmenjeno: 12.30 Foto: FoNet/ SPC Kako nam je Kesar objasnio, tužbe su podnete Višem sudu u Londonu, i trenutno se zavode u registar, nakon čega će sud odlučiti kada će početi sudska parnica. Nijedan sveštenik neće biti tužen individualno, već celokupna SPC, s obzirom na to da kao verska zajednica ima odgovornost za postupke onih koji je predstavljaju. Zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini (BiH) i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999, a za čiju smrt njegova majka krivi sada penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, jer smatraju da je ne bi bilo pred domaćim sudovima. – Mi smatramo da je ovo u javnom interesu ne samo zato što je žrtvama onemogućena pravna zaštita u matičnim zemljama. Broj pedofila u SPC je nepoznat, ali sigurno nije mali. Oni su zaštićeni, a sveštenike često premeštaju iz jedne eparhije u drugu, uključujući i one u inostranstvu. Mislimo da nije isključeno da su sveštenici skloni takvom ponašanju već dobili premeštaj u zapadne zemlje ili da mogu biti prebačeni u budućnosti – ističe Kesar za Danas. Sveštenik SPC, Bojan Jovanović, jedan od šest tužitelja, izašao je u javnost 2015. s navodima protiv Kačavende, tvrdeći da ga je seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. Kačavenda je tužio Jovanovića za klevetu i ovaj postupak je i dalje u toku. Jovanović je pre nekoliko meseci izjavio da je o tužbi protiv SPC obavestio i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić i da im je dostavio svu prateću dokumentaciju. Vasilije Kačavenda se penzionisao 2013. godine, i to nakon što se na internetu pojavio snimak koji ga prikazuje kako ljubi mladića. Majka studenta semeništa Milića Božinovića, koji je preminuo 1999. tvrdi da je njen sin ubijen nakon što je odbio Kačavendu. Prema službenom izveštaju policije on se ubio tako što je aktivirao bombu u manastiru u Šekovićima. Tu je i slučaj vladike Eparhije vranjske Pahomija Gačića, koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvoro tinejdžera tokom 1999. i 2000. godine. Pahomije je posle četiri godine suđenja proglašen nevinim, da bi Opštinski sud u Nišu potvrdio presudu. Vrhovni sud Srbije je 2007. proglasio ove dve sudske presude nezakonitim, ali nije mogao narediti ponovno suđenje zbog pravila da jednoj osobi ne može biti suđeno dva puta za isti zločin. Jedan 24-godišnjak je 2013. izjavio za „Vranjske novine“, podseća Balkanska istraživačka mreža BiH (BIRN) da ga je Pahomije seksualno zlostavljao tokom perioda od devet godina. BIRN podseća i na slučaj sveštenika Ilariona, koji je 2001. godine uhapšen zbog sumnje da je seksualno zlostavljao maloletnike u manastiru Hopovo. NJega je SPC odmah smenila, da bi u oktobru 2006. bio osuđen na deset meseci zatvora. Kazna mu je kasnije povećana na jednu godinu. Tokom prošle godine Vrhovni sud Srbije je naredio ponovno suđenje, ali predmet nikada nije došao do suda zbog zastarevanja.
  8. У фебруарском броју Православља, новина Српске патријаршије читајте о посети руског председника Путина храму Светога Саве; знаменитим Србима који су волели и воле Свету Русијуиз пера проф. др Ксеније Кончаревић. Поводом прославе празника Светога Саве и 8 векова од аутокефалије Српске Православне Цркве, читајте о капиталном подухвату – преводу Студеничког типика на три светска језика. У овом броју представљамо и Зборник радова о Епархији бачкој, „Епархија бачка кроз векове“, али и Српски Молитвеник - Споменица Милану Решетару, књигу која је ове године добила награду „Павле и Милка Ивић“. О вечном сећању на жртве Новосадске рације пише протојереј Владана Симића члан Одбора за обележавање Новосадске рације 1942. године, у тексту под насловом „Време је за корак више“. Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић за овај број новина пише о Теолошком доприносу Владете Јеротића, а у Рубрици Реч две са... протођакон др Дамјан С. Божић разговара са архимандритом др Евстатијем Аздејковићем из Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић пише о меморандуму који је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2003. године једногласно и једнодушно усвојио – Меморандум о Косову и Метохији у тексту под насловом: Косово и Метохија -српска црквена тајна... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама... Из овог броја издвајамо текст протојереја Владана Симића: "Време је за корак више" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" Извор: Православље
  9. У недјељу 35. по Духовима, 27. јануара 2019. љета Господњег, у острошкој светињи свечано и молитвено је прослављен празник Првог Српског Архиепископа Светог Саве – Савиндан. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Никита, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј, протојереј Илија Зекановић парох Комана, Бандића, Загарача и Загреде, те јерођакони Роман и Зосима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никита, који је подсјетио на ријечи Апостола Павла да ко се свеже са Господом бива један дух са Њим и да Господа треба прославити и духом и тијелом. – То је у потпуности испуинио Први Српски Архиепископ Свети Сава. Он је Богу служио и духом и тијелом. Он је своје тијело изнуравао да би своју душу и свој дух уздигао изнад тијела, да би тијело било слуга духу и души, а не обрнуто – казао је о. Никита. Он је додао да је Свети Сава велики светилник наше Цркве пред престолом Божијим. – Сваки народ, свака црква имају своје велике светилнике. Као што Кесаријска црква има Светог Василија Великог, Цариградска Светог Јована Златоустога, Александријска Светог Атанасија Великог, тако редом све остале цркве, тако и наша Црква има свог великог светилника Светог Саву – казао је о. Никита. Велика је тајна што је Господ изабрао баш њега, принца, сина великог жупана Стефана Немање, казао је о. Никита. – Господ је изабрао њега, који се одриче све земаљске славе и части и своју царску порфиру, свилену хаљину, своју доламу, замјењује за монашку просту ризу. Та монашка риза била му је дража него сва богатства и сва блага овога свијета. Достојно је носио ту ризу и свој живот и дивили су му се сви европски владари и цареви. Дивили су се томе како је једам млади престолонасљедник замијенио земаљску славу ради небеске славе – казао је о. Никита. Потом је о. Сергије са саслужитељима благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а у част Светог Саве који је издејствовао аутокефалност Српске Православне Цркве прије 800 година, принијела острошка монашка обитељ. О. Сергије је казао да осторшки сабрат о. Никита ових дана креће путем Светог Саве, да шири православље у Јужној Америци и кријепи душе гладне и жедне Бога. – О. Никита креће на апостолски пут својом жељом. Као дијете је дошао у Острог, а сад иде далеко да служи свом роду који је тамо отишао одавно. Иде ради интереса спасења душа и благослова Светог Саве и свих светих из нашег рода који су све учинили за наше спасење – казао је о. Сергије. Он је изразио жаљење што се данас у школама промовишу накарадна бића и вјештице, умјесто најсветијег из рода нашег Светог Саве и заблагодарио Господу што је у цркви велико присуство дјеце, што даје наду да ће дјеца славити и прослављати онога који је достојан њихове дјечије чисте душе. Дјеца су потом пјевала Химну Светом Сави, а о. Сергије је на крају богослужења најмлађима подијелио светосавске поклоне. Извор: Манастир Острог
  10. У среду, 19. децембра 2018. године, на празник Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, свечано је прослављен празник у манастиру, посвећеном овом великом Божијем угоднику, у етно селу ''Станишићи'' у Бијељини. Тим поводом евхаристијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Љубе Богдановића, архијерејског намјесника бијељинског, протојереја-ставрофора Сретена Митровића, свештеника у пензији и протођакона Славољуба Милошевића. Епископ Фотије је честитао празник ктитору манастира г. Борису Станишићу и његовој породици, и поучио сабрани вјерни народ о животу, подвизима и чудима Светог Николаја Мирликијског Чудотворца и његовом молитвеном заступништву и помоћи свима вјернима који му се обраћају. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. У 28. недељу по Педесетници, 9. децембра 2018. године, верни народ нововарошког краја сабрао се у великом броју у храму Свете Тројице у Новој Вароши око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија, пројавивши јединство Цркве Божије на овом простору. Епископу су на Божанској Литургији саслуживали свештеници овог светог храма и протођакон Никола Перковић, а црквени хор “Свети краљ Владислав” из Пријепоља појањем је улепшао службу Божију. Литургијска радост умножена је и великим бројем причасника који са страхом Божијим, вером, љубављу и смелошћу приступише Чаши Христовој и сјединише се са Господом. Звучни запис беседе Тумачећи јеванђелски одељак о слепцу којег је Господ исцелио, Преосвећени Владика је рекао да је слепи човек прогледао захваљујући својој чистој вери и личном, искреном односу према Господу, отворености његове душе према Господу. – Управо овај веома гласан догађај поставља нама многа питања: разговарамо ли ми са Богом и како разговарамо, стојимо ли пред Богом и како стојимо… Свако од нас стоји пред Богом, само што нису сви свесни тога, сви то не виде али Бог види. Бог види свакога од нас, види где је свачије срце, је ли близу Њега или далеко, где је наш ум, је ли окренут ка Богу или у супротном правцу. А стајање пред Богом поставља многе захтеве јер се не може било како стајати пред Богом. Треба да стојимо долично пред Богом, долично Бога, долично тог нашег односа са Богом – рекао је Владика нагласивши да је важно да се запитамо јесу ли нам чиста срца док стојимо са Богом, јесу ли напуњена љубављу или мржњом, завишћу, горчином или клеветом. Након Божанске Литургије, старешина храма протојереј-ставрофор Лазар Вељанчић позвао је Епископа и народ на заједничарење за трпезом љубави. Извор: Епархија милешевска
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поручио је вернима пред почетак Божићног поста да достојна припрема за дочек празника Рођења Господњег, поред телесног уздржавања, подразумева чување од лоших дела. Његова Светост Патријарх присуствовао је 27. новембра 2018. године вечерњој и молебану Српским светитељима који се уторком служи у у београдској Саборној цркви. После богослужења Патријарх се вернима обратио кратком беседом у којој је подсетио: -Заповест о посту је једна од првих заповести Божјих - не јести од дрвета познања, а и сам Господ је на почетку своје мисије постио четрдесет дана и дао нам пример. Када кажемо пост најпре мислимо на телесно уздржавање од јаке хране, али треба да знамо да је пост и чување од рђавих мисли и дела, од свега што нас удаљава од Бога! -Нека дани који предстоје буду на корист нашим душама - да испунимо заповести Божје, да упутимо молитве Господу и да се тако достојно припремимо за најрадоснији празник Христовог рођења. Господ нам је показао пут којим треба да идемо и смисао живота, а то је да кад одемо Оцу свом заслужимо Царство Небеско. Нека нам је Господ на помоћи да из поста изађемо бољи, нагласио је патријарх Иринеј. Божићни пост траје од 28/15. новембра до 7.јануара/25.децембра. Извор: Српска Православна Црква
  13. „Данас је много изазова. Ми често то схватамо као негативно. Изазвати некога значи позвати га на мјесто гдје мора бити спреман да одговори на изазов, да дјела“, истакао је на почетку свога обраћања отац Милош. Предавање је обиловало Јеванђељским причама, које је отац Милош примјењивао на наше савремене изазове и животне ситуације. Говорећи о начину на који ми људи треба да се понашамо у животу испричао је Јеванђељску причу о ходању по води апостола Петра. „Док је вјеровао ходио је, а чим је посумњао пао је, али је Христос био близу њега и дао му руку и рекао му: О ти маловјерни, зашто посумња. Тако и ми, само ако се сјетимо кризних ситуација из нашег живота, ако смо покушали да их ријешимо на људски начим, укључујући само ум, нисмо успјели и увијек тонемо, а ако имамо вјере онда побјеђујемо и поредак природе“, нагласио је отац Милош. Он се осврнуо и на израз „савременост“. „Ми хришћани нисмо са временом, него у времену. А изазова је било увијек. Ако човјек покуша да их ријеши сам, неће успјети. Наравно, не смије се ни све оставити Богу и лишити себе дјелања и одговорности и рећи Бог ће све ријешити а ја ћу да сједим и чекам.“ Ово је најбоље схватити кроз Јеванђељску сцену гдје Христос Васкрсава Лазара. „Васкрсавање Лaзарево је примјер како и шта ми треба да чинимо. Христос ученицима својим каже уклоните камен са гроба. Дакле Господ дарује живот, а наше је да уклонимо камен“, на веома једноставан и прецизан начин објаснио је отац Милош. Прота се осврнуо и на једну појаву данашњице која је веома присутна, нарочито код млађе популације – духовништво. „Данас је много популарно, нарочито када су млади у питању, да имамо духовника. И то је за похвалу, али није за похвалу да мислимо да духовник треба да нам даје готова решења, да буде наш гуру. То је страно православној Цркви. Првобитни назив за духовника био је „ам хара“, што значи пријатељ душе. Дакле духовник је пријатељ твоје душе а не неко ко треба да корача умјесто тебе“, између осталог рекао је протојереј-ставрофор Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Боравећи у посјети Митрополији црногорско-приморској протојереј-ставрофор Милош Весин, парох чикашки и професор на Православном Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу, одржао је два веома занимљива и надахнута предавања. У суботу 3. новембра гостовао је у Бару и у Крипти Саборног Храма Светог Јована Владимира говорио о савременим изазовима пред православним браком и породицом. „Данас је много изазова. Ми често то схватамо као негативно. Изазвати некога значи позвати га на мјесто гдје мора бити спреман да одговори на изазов, да дјела“, истакао је на почетку свога обраћања отац Милош. Предавање је обиловало Јеванђељским причама, које је отац Милош примјењивао на наше савремене изазове и животне ситуације. Говорећи о начину на који ми људи треба да се понашамо у животу испричао је Јеванђељску причу о ходању по води апостола Петра. „Док је вјеровао ходио је, а чим је посумњао пао је, али је Христос био близу њега и дао му руку и рекао му: О ти маловјерни, зашто посумња. Тако и ми, само ако се сјетимо кризних ситуација из нашег живота, ако смо покушали да их ријешимо на људски начим, укључујући само ум, нисмо успјели и увијек тонемо, а ако имамо вјере онда побјеђујемо и поредак природе“, нагласио је отац Милош. Он се осврнуо и на израз „савременост“. „Ми хришћани нисмо са временом, него у времену. А изазова је било увијек. Ако човјек покуша да их ријеши сам, неће успјети. Наравно, не смије се ни све оставити Богу и лишити себе дјелања и одговорности и рећи Бог ће све ријешити а ја ћу да сједим и чекам.“ Ово је најбоље схватити кроз Јеванђељску сцену гдје Христос Васкрсава Лазара. „Васкрсавање Лaзарево је примјер како и шта ми треба да чинимо. Христос ученицима својим каже уклоните камен са гроба. Дакле Господ дарује живот, а наше је да уклонимо камен“, на веома једноставан и прецизан начин објаснио је отац Милош. Прота се осврнуо и на једну појаву данашњице која је веома присутна, нарочито код млађе популације – духовништво. „Данас је много популарно, нарочито када су млади у питању, да имамо духовника. И то је за похвалу, али није за похвалу да мислимо да духовник треба да нам даје готова решења, да буде наш гуру. То је страно православној Цркви. Првобитни назив за духовника био је „ам хара“, што значи пријатељ душе. Дакле духовник је пријатељ твоје душе а не неко ко треба да корача умјесто тебе“, између осталог рекао је протојереј-ставрофор Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске. А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ . На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића. Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије. Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић. Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу. Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста. Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године. Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир. Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру. Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића. Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија. Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе. Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената. На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“. Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије. Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Феномен такозване Црногорске православне цркве, односно псеудорелигијске заједнице која се појавила у Црној Гори 1993. године, има своје дубље мотиве у политичким тежњама за коренитим променама идентитета Црне Горе, њене историје, културе и националног бића. Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске. А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ . На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића. Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије. Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић. Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу. Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста. Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године. Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир. Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру. Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића. Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија. Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе. Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената. На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“. Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије. Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Логос

    Недеља пред Воздвижење

    Архимандрит Георгије Капсанис: Крст Христов и његов значај у нашем животу Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Крсту Твиме поклањамо се Христе, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо! Светописамска читања: Гал. 215 зач. (VI, 11-18). Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин. Јн. 9 зач. (III, 13-17). Рече Господ: И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу. 14. И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човјечији, 15. да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни, 16. Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. 17. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Архимандрит Георгије Капсанис: Крст Христов и његов значај у нашем животу Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара) Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  19. У име Митрополита црногорско-приморског Амфилохија говорио је викарни Епископ диоклијски Методије. “И све је опет у нашим рукама, а не у рукама, како се чини, неких других људи, моћника и силника овога свијета. И то је наша највећа срећа, али несрећа. Све је у реду и све може бити у реду и све зависи од нас. То је истинско опредјељење и то је Косовски завјет који мора разријешити сваки од нас понаособ. Та ће нас истина ослободити“, казао је Преосвећени Епископ Методије, позвавши да нађемо Косово најприје у себи. Уз навијачку бакљаду на љетњој позорници и на бедемима изнад града, заставе Српске православне цркве, Србије и Русије, приређен је богат програм у којем су учествовали: Српско пјевачко друштво „Јединство“ Котор 1839, Ивана Жигон и Косовски Божури, Даница Црногорчевић, Комнен Вуковић, Маријана Шовран, Пјевачко друштво „Грбаљ“ и Културно умјетничко друштво „Никола Ђурковић“. Након разговора са оцем Момчилом, благодарећи Предрагу Николићу, у прилогу можете чути и дијелове тонских записа са синошње вечери. Звучни запис вечери Извор: Радио Светигора
  20. “Нема подјеле, нема подјеле, цијели Космет, цијели Космет дио Србије“, пјесма је, уједно и порука, вјероватно најпосјећенијег културног догађаја те врсте у граду, хуманитарног концерта „Котор за Космет“, одржаног у петак 17. августа 2018. године у организацији НВО „Удружење навијача Црвене Звезде-Котор“ на љетњој позорници која је била мала да прими све заинтересоване. Присутне је на почетку поздравио парох которски, архијерејски намјесник бококторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, казавши да Котор вечерас прави велику метанију пред косовском жртвом. Звучни запис разговора У име Митрополита црногорско-приморског Амфилохија говорио је викарни Епископ диоклијски Методије. “И све је опет у нашим рукама, а не у рукама, како се чини, неких других људи, моћника и силника овога свијета. И то је наша највећа срећа, али несрећа. Све је у реду и све може бити у реду и све зависи од нас. То је истинско опредјељење и то је Косовски завјет који мора разријешити сваки од нас понаособ. Та ће нас истина ослободити“, казао је Преосвећени Епископ Методије, позвавши да нађемо Косово најприје у себи. Уз навијачку бакљаду на љетњој позорници и на бедемима изнад града, заставе Српске православне цркве, Србије и Русије, приређен је богат програм у којем су учествовали: Српско пјевачко друштво „Јединство“ Котор 1839, Ивана Жигон и Косовски Божури, Даница Црногорчевић, Комнен Вуковић, Маријана Шовран, Пјевачко друштво „Грбаљ“ и Културно умјетничко друштво „Никола Ђурковић“. Након разговора са оцем Момчилом, благодарећи Предрагу Николићу, у прилогу можете чути и дијелове тонских записа са синошње вечери. Звучни запис вечери Извор: Радио Светигора View full Странице
  21. Kрајем јула месеца из штампе је изашао нови јулско-августовски 362. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Овај летњи број посвећен је теми светиње живота. Насловну страну краси фотографија Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанкског Стефана (Шарића), викара Патријарха српског. Богат садржај овог 362. броја представља катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА View full Странице
  22. Пријему су присуствовали Патријарх александријски и све Африке Теодор II, Патријарх московски и све Русије Кирил, чланови Светог Синода и начелници синодских одељења Руске Цркве са архијерејима и свештенством Московске Патријаршије, чланови Организационог одбора прославе 1030-годишњице крштења Русије, делегације помесних Православнх Цркава, државне и јавне личности. Пријему су присуствовали председник Одељења за спољне црквене односе Митрополит волоколамски Иларион, Митрополит пафски Георгије (Кипар), опуномоћени заменик председника РФ у Централном федералном окруку И.О. Шчоголев, председник Комитета Државне думе ФС РФ за развој цивилног друштва и питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов. Његова Светост Патријарх Кирил обратио се присутнима овим речима: -Ваше Блаженство! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Високи представници државне власти! Драги оци, браћо и сестре! Желео бих да срдачно захвалим Вашем Блаженству и свој мојој драгој браћи, представницима помесних Православних Цркава, на данашњем богослужењу и на општењу које смо у радости доживљавали ових дана. Сматрам да заједничка молитва пред престолом Божјим има велики духовни значај за све нас. Наравно, веома је важно сусрести се и размотрити различита питања и проблеме. Али када око светог жртвеника заједно савршавамо Евхаристију онда настаје нешто што се не догађа на било ком састанку посвећеном расправи о различитим проблемима: сада пак различите тачке гледишта, па чак и кад постоје сучељавања – све је то избрисано. И ми стварно стојимо пред Богом као један народ. Још једном бих желео да кажем: ми смо један народ. На дан прославе 1030-годишњице од крштења кнеза Владимира, мислим да сви то осећамо. Нажалост, понекад су нам потребни преводиоци, потребна нам је нека врста процедуре како бисмо усагласили различита гледишта о одређеним питањима. Али све ово је другостепено. Првостепена ствар је што смо ми једна Црква и један народ. Мислим да је веома важно васпитавати нашу паству у том схватању. Данас живимо у новој ери, ери глобализације, глобализованом друштву, и неко може да створи илузију да постоје и други разлози за заједништво поред вере: политички савези, војни савези, зависност од неких моћних центара финансијске моћи у свету. Али све ово је илузија. На овом нивоу никада не може бити истинског јединства. А истинско јединство је тамо где се причешћујемо из једне Чаше. За мене је данашње богослужење у Кремљу са свима вама било веома снажно духовно искуство. Ја сам веома снажно осетио то заједништво пред Богом и нашу одговорност пред Богом за наше народе, за наше људе. Настало је време када морамо ојачати наше јединство и не дозволити да нас икаква политичка сила покуша поделити. Верујем да ће ово јединство бити до краја века. Верујем и да га никакве силе зла неће разорити.“ Извор: Московска Патријаршија (с руског Инфо служба СПЦ) Вести из сестринских цркава |
  23. При Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 28. јула 2018. године приређен је пријем поводом историјског догађаја - годишњице Крштења Руса. Пријему су присуствовали Патријарх александријски и све Африке Теодор II, Патријарх московски и све Русије Кирил, чланови Светог Синода и начелници синодских одељења Руске Цркве са архијерејима и свештенством Московске Патријаршије, чланови Организационог одбора прославе 1030-годишњице крштења Русије, делегације помесних Православнх Цркава, државне и јавне личности. Пријему су присуствовали председник Одељења за спољне црквене односе Митрополит волоколамски Иларион, Митрополит пафски Георгије (Кипар), опуномоћени заменик председника РФ у Централном федералном окруку И.О. Шчоголев, председник Комитета Државне думе ФС РФ за развој цивилног друштва и питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов. Његова Светост Патријарх Кирил обратио се присутнима овим речима: -Ваше Блаженство! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Високи представници државне власти! Драги оци, браћо и сестре! Желео бих да срдачно захвалим Вашем Блаженству и свој мојој драгој браћи, представницима помесних Православних Цркава, на данашњем богослужењу и на општењу које смо у радости доживљавали ових дана. Сматрам да заједничка молитва пред престолом Божјим има велики духовни значај за све нас. Наравно, веома је важно сусрести се и размотрити различита питања и проблеме. Али када око светог жртвеника заједно савршавамо Евхаристију онда настаје нешто што се не догађа на било ком састанку посвећеном расправи о различитим проблемима: сада пак различите тачке гледишта, па чак и кад постоје сучељавања – све је то избрисано. И ми стварно стојимо пред Богом као један народ. Још једном бих желео да кажем: ми смо један народ. На дан прославе 1030-годишњице од крштења кнеза Владимира, мислим да сви то осећамо. Нажалост, понекад су нам потребни преводиоци, потребна нам је нека врста процедуре како бисмо усагласили различита гледишта о одређеним питањима. Али све ово је другостепено. Првостепена ствар је што смо ми једна Црква и један народ. Мислим да је веома важно васпитавати нашу паству у том схватању. Данас живимо у новој ери, ери глобализације, глобализованом друштву, и неко може да створи илузију да постоје и други разлози за заједништво поред вере: политички савези, војни савези, зависност од неких моћних центара финансијске моћи у свету. Али све ово је илузија. На овом нивоу никада не може бити истинског јединства. А истинско јединство је тамо где се причешћујемо из једне Чаше. За мене је данашње богослужење у Кремљу са свима вама било веома снажно духовно искуство. Ја сам веома снажно осетио то заједништво пред Богом и нашу одговорност пред Богом за наше народе, за наше људе. Настало је време када морамо ојачати наше јединство и не дозволити да нас икаква политичка сила покуша поделити. Верујем да ће ово јединство бити до краја века. Верујем и да га никакве силе зла неће разорити.“ Извор: Московска Патријаршија (с руског Инфо служба СПЦ) Вести из сестринских цркава | View full Странице
×
×
  • Create New...