Претражи Живе Речи Утехе

Све више вјерника широм Црне Горе, како православних тако и наше браће римокатолика и муслимана придружује се молитвеном ходу и мирним протестима против Закона о слободи вјероисповјести који је недавно усвојен у Скупштини Црне Горе. Звучни запис разговора Коментаришући свакодневне литије које красе Црну Гору у ове предбожићне дане, протојереј Предраг Шћепановић се запитао: Ако је Бог са нама, ко ће против нас. Извор: Радио Светигора

Гост радија Светигора био је подгорички парох протојереј Предраг Шћепановић са којим смо разговарали о недавним догађајима као и о усвојеном дискриминаторном закону о слободи вјероисповјерсти и увјерења и правном положају вјерских заједница. Звучни запис разговора Отац Предраг је јуче био цијели дан са вјерним народом на Блажовом мосту у Подгорици гдје се и одржавао молебни протест против усвајања поменутог закона па је за слушаоце Светигоре подијелио своје утиске са тог молебана и навео планове за будуће дјеловање у заштити светиња и имовине Православне Цркве широм Црне Горе. Извор: Радио Светигора

Тема јутрошње емисије ТВ Вијести „Боје јутра“ била је манипулисање људском невољом, када људи сламску спаса траже код гатара и видовњака. Туђа несрећа је за многе од тих „чудотвораца“ само лак начин да дођу до новца. О томе су говорили парох подгорички протојереј Предраг Шћепановић, клинички психолог Марија Бабић и новинар Јелена Јовановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан светог Јована Рилског, великог подвижника Православне Цркве, 31. августа након Свете Литургије одлсужен је четрдесетодневни помен нашем драгом брату, пријатељу и сараднику на Њиви Господњој професору историје Предрагу Вукићу. Након помена вјерном народу се обратио протојереј Предраг Шћепановић из Подгорице, дугогодишњи професоров пријатељ. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Манастир Острог

-И физика, и и хемија, и атоми, и музика, све то почиње од молитве, говорио је проф. Предраг Ристић из чије књиге Колач, у издању Хришћанске мисли из Београда, издвајамо уводно слово владике Атанасија (Јевтића): Предраг Ристић је велики човек и велики архитекта. Kолико ја знам, ученик је Дероков. Говорио је да треба превазићи свога учитеља и ја мислим да је он превазишао Дерока. Зову га Пеђа Исус, јер је онако жут. Стари је Београђанин. Пун је прича, сећања, живих историја. Као младић је гледао кад су Немци порушили железнички мост на Сави, па су се на срушеном мосту у води заустављали лешеви Срба из Јасеновца. Он је силазио са Топчидерског брда и после је гледао кад су их сахрањивали на Ратном острву. Својевремено је направио предлог архитектонског решења за споменик у води који би се дизао на неколико спратова. То би био споменик јасеновачким жртвама на Ратном острву. Пеђа је врло интересантна појава. Рецимо, са њим је веома интересантно разговарати о чему год хоћеш, а нарочито о науци и архитектури. Сећам се кад је неко рекао да је математика егзактна наука, а он је на то рекао да та егзактна наука оперише са ирационалним бројем π (пи). И то је тачно. Сећам се да је радио пројекат за цркву Свих Светих Срба за предграђе Торонта - Мисисагу. Урадио је слику те цркве са више кубета и написао је текст на полеђини да су храмови Тело Христово и да са кубетом представљају оваплоћење Христа као Богочовека. То сам касније користио поводом књиге једног Грка, лекара нефролога, о Светој Софији. Та књига је за годину дана доживела два издања. Преведена је на енглески, а наш епископ Максим је превео на српски. Књига је врхунски опис Свете Софије и тема је отприлике да је Света Софија Тело Христово изаткано од светлости. Тако је и Пеђа Ристић говорио да су храмови Тело Христово. Покушао је да представи, да објасни како он од круга и квадрата прави целу архитектуру храма. На пример, круг који захвата кубе се своди на улазна врата која су у виду правоугаоника усправно. То је чудесно како он објашњава и то је све убедљиво нарочито у његовим храмовима, у његовим цртежима. Мислим да је до сада урадио око сто цркава. Најпре га је ангажовао епископ Амфилохије док је био у Банату. У једном банатском селу је најпре урадио цркву, па онда и многе друге цркве. Постоје фотографије свих њеrових храмова, а посебно наше Херцеговачке Грачанице на Црквини, па наши Пребиловци - храм Светих новомученика пребиловачких, затим црква Свете Тројице у Гацку и колико других цркава је урадио. Нигде се он није поновио. Кад је код нас радио Херцеговачку Грачаницу на Црквини рекао је: -Нећу да буде копија Грачанице. Урадили су једну код Чикага наши Срби из дијаспоре, али она мени личи као да је од пластике, од најлона. Иначе, он је на Црквини урадио оригиналну Грачаницу, па је уместо оних дебелих песоса, стубова у виду квадрата и правоугаоника свео округле стубове који се, у ствари, и зову стубови. Тако је и олакшао цркву. Иначе, Грачаница је са тим великим правоугаоницима мало тешка, јер је отишла у висину, па нема много простора. Нема ни много светла. Али, Пеђина Грачаница је лепотица на Црквини и у њу су пренете мошти нашег песника Јована Дучића. И много шта друго је урадио. Срећом, његов син Сава је примио посао од њега и наставља његов рад и његов архитектонски стил. Иначе, Пеђа Ристић је кao човек један Србин, православац, човек мудар и трезвен. Са њим се вреди упознати и вреди погледати његове радове. Има он и врло занимљивих и мисаоно дубоких чланака. Пре свега, у архитектонској техници је недостижан. Радујем се што ћe изаћи његова књига Колач и што ће својим симболима и описима геометријским бити занимљива за читаоце, за стручњаке. Нека жена је написала: Архитектонски о архитекти и архитектури. Пеђине цркве су заиста Тело Христово. У мом селу Брдарици је поправљао цркву, па је у суседном селу лично учествовао у зидању куполе коју је, уместо шестаром, радио канапом којим је кружио и обликовао куполу. Никакве скеле није било и није било оплате, него је само канапом показивао како да се слажу цигле, а да не пропадну већ да обликују калоту, полулопту. Хвала Богу да га имамо и да имамо таквих људи. Он продужује наше архитектонско предање. Зна он много, путовао је на Свету Гору, по Грчкој, у Свету Земљу, али је створио своју синтезу, оригиналну, без кича, без жеље да се, рецимо, покаже као оригиналан, а у ствари је изузетно оригиналан. Треба поменути његову цркву Светог Атиногена на Вучјем долу, Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, храм Светог Јована Владимира на Убу који је сличан Грачаници са циглом и сигом, цркву на Равној Гори и друге. Епископ Атанасије (Јевтић) Извор: Српска Православна Црква

Он није био обично име, већ велико име за свет архитектуре и црквеног градитељства као и за његове пријатеље, колеге, поштоваоце, ученике… Давне 1985. године наши путеви су се сусрели у манастиру Каона, када сам на препоруку преосвећених епископа Господина Амфилохија и Господина Атанасија ангажовао архитекту Предрага – Пеђу Ристића за израду и пројектовање крстионице која је рађена по узору на крстионицу града Тебе Тесалијске. Он је пројектовао и језеро и мост на њему у манастиру Каона, као и цркву у Белотићу и Мровској у веома тешко време, због чега је и бивао привођен на саслушање у полицијску станицу. Иако је био на сваки начин ометан он је био неустрашив. Несвакидашњи човек из кога је исијавала снага карактера. Представљао је појам рада и енергије, љубави према архитектури и општег знања. Задивљен његовом личношћу често сам са о. Арсенијем, потоњим игуманом манастира Каона, посећивао предавања која је држао у Београду, на којима смо много научили о архитектури, црквеном градитељству, а поготову о византијској архитектури коју сам тада још више заволео, а данас, у својој епархији, примењујем поштујући њене најстрожије каноне. Од њега сам се научио старим занатима, изради крстова и окулуса… Када је пре неколико месеци стигла вест да је Предрагу здравље попустило, посетио сам га и питао да ли жели да пошаљем архимандрита Михаила, игумана манастира Јовања, да га исповеди и причести, на шта ми је он одговорио: „Мислим да је то неопходно. Хришћанин сам био, хришћанин и остао“. Убрзо га је игуман Михаило посетио, исповедио и причестио, а потом безмало три сата провели у разговору чији би се садржај могао исцрпети једном Пеђином реченицом: „Ја сам у цркви живео и у цркви радио“. Предраг Ристић је био велики човек и геније за архитектуру. На крају његовог животног пута могу се поменути речи васељенског апостола: „Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах“(2 Тим 4,7). У мом памћењу остаће сећање на његову личност целога живота, а мислим да и у вечном неће бити заборава. Покој његовој племенитој души и Царство му небеско! Епископ ваљевски + Милутин Извор: Епархија ваљевска

Познати српски архитекта и професор на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију Предраг Пеђа Ристић преминуо у 89. години. Повезан садржај: У знак сећања на новопрестављеног архитекте Предрага - Пеђе Ристића Предраг Риситћ је рођен у Београду 17. јануара 1931. године. Основну немачко-српску школу завршио је 1941. године а Гимназију краља Александра I 1949. године. Дипломирао 1956. године на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10 са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике заснованој на математичкој теорији скупова. Докторирао са највећом могућом оценом на Универзитету у Грацу 1980. са тезом "Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира". Докторат је нострификован на Београдском Универзитету. Државни испит је положио 1979. године. Био је члан УЛУПУДС-а, и предавач на бројним академијама у Европи. На Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију био је професор од њеног оснивања. Био је носилац Ордена Светога Саве II реда. Добио је Прву награда принца Чарлса за пројект црквеног дома у Бирмингему у Енглеској, Сребрну награду на међународном филмском фестивалу у западном Берлину 1974. за научни филм. Такође, добио је прву награду за Југословенски научни ТВ филм 1970. године и награду за животно дело УЛУПУДС-а. Био је познат по пројектима црквених здања. У Србији, а и у свету, саграђено је више од 150 храмова по његовим плановима. У најлепша здања која је он пројектовао спадају црква у Требињу по тестаменту Јована Дучића, Саборни храм у Подгорици, црква у Апатину, на Равној Гори, Острогу, у Гацком, Убу, Бирмингену, Хановеру, Сиднеју... Извор: Српска Православна Црква

На празник када наша Света црква прославља Светог пророка Илију, 02. августа, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј – ставрофор Драган Митровић, а саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Сабраном вјерном народу поучним словом обратио се протојереј Предраг Шћепановић који се осврнуо на дјелатну постојану и тврду Божију вјеру и љубав Светог Пророка Илије, коју је показивао кроз цијели свој живот. Он је указао на то да је Свети Илија живио таквим врлинским нарочитим животом да га је чак Господ удостојио да не окуси смрти: ,,Свети Илија је уз Еноха једини човјек у историји рода људског, који није окусио смрти. Сам Господ побједитељ смрти и дародавац живота вјечног, Богочовјек Исус Христос прошао је кроз понижење смрти, а Свети Пророк Илија којег данас славимо, дакле није кроз то прошао.“ Отац Предраг се у свом даљем обраћању посебно осврнуо на битност имања тврде Божије вјере и поуздања у Бога, упркос многим искушењима која нас могу у животу снаћи: ,,Свети Илија нам данас поручује да будемо вјерни Богу истинитом. Дакле, било какве недаће, болести, туге и патње да нас снађу на овом животном путу, ми треба да постојано идемо за Христом Богом.“ Онај који у Бога вјерује неће бити постиђен, казао је отац Предраг и објаснио да ће вјерног кријепити благослов Божији и сила Божија са небеса, иста она која је кријепила и пророка Илију за његовог земног живота: „Иста та сила Божија ће бити и јесте са нама – по истинитој ријечи Господњој: Ево Ја сам са вама у све дане живота ваших! Нека је благословен Бог наш и Бог Илијин, Бог који нам је дао ову вјеру православну, да је љубоморно чувамо, да постимо, да се молимо правом Богу, а не лажним боговима“, нагласио је отац Предраг. У завршном дијелу свог пастирског обраћања, протојереј Предраг је указао да треба увијек стављамо истинске вриједности и истинско богатство наше душе и бића испред пролазног и пропадљивог богатства од којег нема истинске користи човјеку: ,,Нико од нас није гадљив на новац, истина је да нам је свима потребан за основне животне потребе. Али, нама хришћанима и сваком човјеку треба да буде оно основно богатство у Богу. Живот брзо пролази и само оне вјечне вриједности у души које остају – то су истинске вриједности и то је истинско богатство за које треба да се молимо Господу Богу“ , поручио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Професор Предраг – Пеђа Вукић је уснуо у Господу јутрос у манастиру Острог, гдје ће сјутра бити и сахрањен. Цио свој живот, као историчар и као пјесник, посветио је служби својој Цркви и своме народу. Као што се молимо на Светој литургији да сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, тако и професор Предраг у овом свом недавном обраћању у манастиру Острог, опрашта свима све и сву своју наду полаже на Господа Исуса Христа. Да га Господ настани у мјесту лијепом, мјесту цвјетном, гдје нема бола, туге и уздисаја. Амин Извор: Митрополија црногорско-приморска ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Јутрос се у свештеној обитељи манастира Острог упокојио у Господу историчар др Предраг Вукић. Један од најбољих познавалаца архивске грађе Црне Горе, рођен је на Цетињу 9. 6. 1966. године, где је завршио основну и средњу школу. Филозофски факултет, одсек историја, у Београду уписао је 1985. а завршио у јесен 1989. године. На Цетињу је живео, радио и стварао до свог упокојења. У Државном архиву Црне Горе радио је од априла 1990. године као стално запослен. Био је сарадник Радио Светигоре од самог оснивања и аутор више емисија : „Историја Цркве у Црној Гори“, „Свети Петар Цетињски и његово доба“, „Кроз старе списе“, Успомене Серафима Кашића“, „О Светом Јовану Владимиру“, „Цетињски манастир кроз исторују“…. Читалачка публика ће га памтити по књигама поезије: „Чекајући Христа” „Глас моје душе”, „Господе, у срцу те носим”, „Пјевајмо Господу”.., као и више књига са историјском тематиком: „Српство у Црној Гори“ „Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори”, „Храм Светог апостола Матеја на Вилусима”, „Миграциона струјања из Голије крајем 19. и почетком 20. вијека”…. Приређивач је књиге „Успомене архимандрита острошког Серафима Кашића”. Аутор је и књига „Митрополија црногорско-приморска на распећу историје”, „Политика као врело народног духа“, „Из главе цијела народа”, Библиографија радова Државног архива; приређивач је заборављеног рукописа ,,Митрополит Митрофан Бан” и „Животопис Светог Петра Цетињског”. Опело и сахрана Предрага – Пеђе Вукића обавиће се сутра у свештеној обитељи манастира Острог са почетком од 11 часова. Поводом упокојења нашег брата у Христу који је васцелим својим животом ревносно и пожртвовано служио својој Светој Цркви, из архиве нашег портала доносимо предавање на тему: "Животопис Св. Василија Острошког и манастир Острог у свом историјском трајању", које је новопрестављени историчар Предраг Вукић одржао у свештеној обитељи манастира Острог, 25. маја ове године: ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈАН БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, ДРАГИ НАШ БРАТЕ ПРЕДРАЖЕ! ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

На празник Вазнесења Господњег, на Спасовдан, 6. јуна 2019. године, са почетком у 8 часова, прослављена је литургијски храмовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици. Светом Литургијом началствовао је старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, протојереј - ставрофор Драган Митровић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, јеромоноха Јована Шљиванчанина-сабрата манастира Стањевићи, као и протојерејâ: Миладина Кнежевића, Предрага Шћепановића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио својом пастирском бесједом протојереј Предраг Шћепановић. Он се у првом дијелу својег пастирског обраћања осврнуо на саму суштину празника Вазнесења Господњег, будући да се сва вазнесењем Господњим вазнијела и цјелокупна пала и трулежна људска природа: ,,До доласка Бога у овај свијет свуда око нас се осјећао мирис смрти, трулежности, пролазности. Са доласком Господњим, све се мијења. Највећи потрес Неба и Земље учинио је Господ својом спаситељском мисијом у овај свијет. И данас када смо прочитали у Светом Јеванђељу да се Господ вазноси на небо, ми показујемо тиме да се наша пала људска природа која је била склона смрти, трулежности, пролазности вазнијела на небо. Велики је овај данашњи празник. Ово је празник када се радују Небо и Земља и када се радују о и који свим срцем славе Господа." ,,Господ нам је донио оно што нам је најпотребније, а то је мир. И данашње јеванђеље тако почиње, са Христовим ријечима: Мир вам! Мир је стање анђела и стање будућег вијека. То је стање тако потребно савременом човјеку обремењеном бригама, болестима, тугом, депресијом. Зато, ако нам је ишта потребно у овом метњжном свијету то је мир. Али, истински мир, мир који силази са Неба." - подсјетио је он. Отац Предраг је указао и на то да је истинско и право чудо то што је људска природа која је била препуштена ропству гријеха и смрти, обремењена Адамовим гријехом вазнесена, добивши усиновљење: ,,Просто Христовим доласком у овај свијет и Небо и Земља су постали једно. И ова Света Литургија коју смо служили данас на Спасовдан је Литургија Неба и Земље. Господ је узевши нашу природу, њу и уздигао, самим тим што је смео да десене стране Бога Оца. То што је Господ изишао и уздигао се на Небо није за Њега никакво чудо. Али, да је људска природа која је била презрена и обремењена Адамовим гријехом смрћу и трулежношћу, да се она вазнијела на Небо е то је радост над радостима и чудо над чудима." Он је такође подсјетио и на неславна времена, када је и ова црква Вазнесења у Подгорици била запуштена и погажена, као што је то био случај и са срцима и душама људи, што се управо промијенило доласком лаика, а доцније свештеника Драгана Митровића, који је ову светињу својим трудом и преданошћу обновио и заневјестио: ,,Овај празник је радост (овог) дома Спасовог (Христовог). Ова црква је била једно вријеме запуштена. Сви ви мало старији знате како је ова црква била понижена, када је овдје било погажено вазнесење у срцима и душама људи. Али, Богу хвала, трудом нашег старјешине, протојереја-ставрофора Драгана Митровића, који је најприје као лаик, а онда као свештенослужитељ, а сад као старјешина и крстоносни протојереј овај храм је заневјестио." ,,Морам рећи данас, да је овај храм мали, храм Вазнесења Господњег родио овај велики Саборни храм. Зато, хајде да не заборављамо овај дом Спасов, да знамо да је из овога малога храма, ове мале литургијске заједнице, на чијем челу је био отац Драган Митровић и који сада предстоји пред свештеним братством изникла ова данас велика заједница у Саборном храму Христовог Васкрсења. Зато је овај дом Спасов, дом свију нас, а да су Небо и Царство Небеско оно чиме треба да живимо." - закључио је тиме своје пастиеско обраћање протојереј Предраг Шћепановић. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступио је и присајединио се већи број сабраних, а након Светог Причешћа, у славску литију са трократним опходом око цркве кренуло је свештенство са вјерним народом, у чијем прикључку је освештан и пререзан славски колач. Том приликом многобројно сабраном вјерном народу обратио се и протојереј Бранко Вујачић који је пожелио свима срећан и благословен празник и срећну славу овог Храма, али је и нагласио да је ова мала црква за многе бања преображења, бања рођења, будући да су се многи управо у њој духовно родили, долазећи на богослужења и учествујући у црквеном животу. Он је такође заблагодарио и јеромонаху Јовану сабрату манастира Стањевићи што је дошао на славу и својим саслуживањем увеличао то евхаристијско сабрање, будући да је и он један од оних који су управо своје прве кораке у духовном узрастању начинили у храму Вазнесења Господњег. Овогодишњи домаћин и кум храмовне славе господин Никола Вучковић са породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом кумство за следећу годину примио је Јован Митровић са супругом Весном. Евхаристијско сабрање и заједничарење у торжественом прослављању празника Вазнесења Господњег настављено је за славском трпезом љубави. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици

Некадашњом црногорском химном „Онам онамо“ коју је написао краљ Никола Први Петровић, коју су извели чланови Српског пјевачког друштва „Светосавник“ руковођени диригенткињом Ратком Вујачић почело је „Српско вече“ у крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења. Потом су услиједили стихови Десанке Максимовић, које је прочитао водитељ вечери Драган Алорић, које је бројна публика, међу којима и амбасадор Србије у Црној Гори др Зоран Бингулац, наградила аплаузом. Организатори ове успјешне музичко-поетско-бесједничке вечери били су СПД „Светосавник“ и Српски национални савјет у Црној Гори. Гост вечери, протојереј мр Предраг Шћепановић, након Алорићевог уводника и хорског наступа, подсјетио је како је некада Десанка Максимовић посјећивала и подгоричке школе и дружила се с дјецом, читајући им своје стихове, притом не слутећи да је данас више неће бити у овдашњим читанкама. Шћепановић је публику подсјетио и ријечи Светог Петра Цетињског, који је пролазећи Катунском нахијом с ђаконом, изненада заплакао. На ђаконово питање зашто плаче, Св. Петар је одговорио „Плачем над Црном Гором у 20. вијеку, дабогда ни пашче не доживјело те муке“. А, ово вече, додао је, и организовано је како би се пјесмом и поезијом покушале ублажити те ране у Црној Гори. Осврнуо се и на значај поезије, пјесме уопште, прича које су се преносиле с кољена на кољено, истичући да смо као народ захваљујући томе сачували историју, наду и идеју о слободи. А, све то, може се сажети у питање које су старији некад постављали дјеци, а које је било повод и за једну Бећковићеву поему „Чији си ти мали“. „То питање нам је као дјеци често било досадно, но, како сазријевамо, схватамо да је важно да знамо ко су нам били славни преци, рекао је Шћепановић и додао: – Пјесма је израз наде и васкрсења, и једино што је имао отац да остави сину, и син своме сину, била је нада да ће сванути дан, дан велики као Видовдан, и да ћемо се ослободити. У то име и ово је вече слободе, пјесништва и свега онога што је наш народ дао свијету и хришћанству, рекао је Шћепановић. Публици се обратио и др Момчило Вуксановић, предсједник Српског националног савјета, најављујући да ће оваквих вечери бити још, и то не само у Подгорици, већ и другим градовима Црне Горе и региона. – Желимо да покажемо да постоји огроман простор српске културе, у којем ми морамо и можемо на оригиналан начин чувати сопствени идентитет. У времену када нам нападају Цркву, нападају језик и затиру ћирилично писмо, и када из наставних програма избацују све што је везано за српску културу, књижевност и што је најважније постојаност српског народа у Црној Гори, СПД „Светосавник“ и СНС покушаће да организују што више манифестација, руководећи се ријечима академика Чедомира Попова приликом оснивања Матице српске у Црној Гори „Ако не можемо да живимо у једној држави, живјећемо у једној култури“, рекао је Вуксановић. Публика уживала у бесједи и пјесми Хор „Светосавник“, који очигледно и бројем чланова и интерпретавино све више напредује, извео је поред химне и пригодне хорске обраде пјесама „Свилен конац“, „Најдужа ноћ“ из филма „Заспанка за војника“, Мокрањчеву осму Руковет са пјесмама са Космета, пјесму „Црвен цвете“, руске пјесме „Тамна је ноћ“ и „Ћерјомуха“, „Српкиња“ и „Тамо далеко“. Као солисти хора наступиле су Ирина Ћалић, Теодора Ћалић, Бојана Радовић, а хору је помагао и хармоникаш Миљан Лакићевић. Хорски пој употпунили су стихови Добрице Ерића, Лазе Костића, али и дијелови из бесједа Матије Бећковића и Франца Вебера. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Наравно, све је почело из пасторалних побуда и бриге за спасење душа милиона Украјинаца, који су се нашли у неприхватљивој црквеној позицији. Ово претпоставља враћање у прихватљиву – канонску раван, позицију, за што је процедура позната и увек се увенчава манифестацијом свеправославне саборности и благодатним „освежењем“ народа Божјег. Украјински председник Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј (Фото: FoNet/AP) У питању је вечна судбина масе света на огромном простору. Не може им баш свако помоћи. „Првопрестолна“ црква се осетила позвана да интервенише. Она носи огромно искуство по оваквим и сличним питањима. Она се у својој позицији и положају, додуше искључиво у њеном схватању, дакле, позицији коју је сама себи доделила, осетила дужном да интервенише. Интервенцији на руку иде и чињеница што она за овако сложену ситуацију има потребно „познавање историје и канона“, како рече један од њених митрополита, а паралелно са познавањем историје цркве и канона влада и високом теологијом. Хох теологи. Црква, међутим, за коју смо сви сматрали већ вековима, укључујући и Константинопољску, да је у „првој линији“ одговорна за Црквени неред на Украјини, који је већ одавно спреман, сагласно „врућем“ или најсвежијем, како смо ми, односно, они ажурни и одговорни, кажем ажурни и одговорни, јер ето све до критског сабрања, мислили су и јавно исповедали сасвим други став. Дакле, у свежем тумачењу Првопрестолне, Мајке Цркве, то више није Московска црква, патријаршија. Није, у константинопољској интерпретацији, јер поред осталог а можда и пре свега, „она није у стању да насталу кризу реши.“ А нема она ни тај статус. У том правцу, увек брижна и ажурна Мајка црква, повлачи признање самосталности украјинске митрополије старо више од 300 година. Поменута ажурност и брижност исходи из ширег простора и контекста, на делу је васељенскост у времену и простору, односно васељенскост која надилази време и простор. С тога им се чини тако простим и једноставним оно што се многим другим чини немогуће. Демантују свој акт од пре 300 и више година да би пројавили бригу Мајке цркве сада и овде за исти народ, исту, сада додуше много ширу територију, чији је статус сама потврдила. Дакле, статус аутокефалности Кијевске-Руске митрополије коју је верни народ Божји неговао све време и у њој и њоме дозревао као препознатљива заједница Народа Божјег у целој васељени, Цариградска патријаршија је анулирала зарад зборишта унијата, нациста-бандеровског профила, разних расколника, анатемисаних свештених лица, сумњивог рукоположења и без икаквог рукоположења, сада високо позиционираних „свештених лица“ а на корист и добробит Америке, Ватикана и Нове Хазарије (коју званично и побожно називају Небески Јерусалим и тако док побожни Украјинци истежу вратове да виде макар обрисе Небеског Јерусалима, на њиховој земљи, нова социо-политичка структура пронизала је целу Украјину, укључујући негде око три четвртине парламента-Раде) и све се то проводи на бази св. Канона, које цариградски патријарх изванредно познаје, како то рече један од његових декларативних апологета. О овоме ће бити речи касније. Међутим, да приметимо, овде је на делу она поменута висока теологија (хох теологи) која иде даље од св. канона. Теологија која све преображава и трансформише. Њене су могућности, заиста, неограничене. Њу ограничава једино Истина. Стога, једино оно што Црква не може да трансформише, преобрази, то је лаж. Ако „црква“ то покуша, онда она престаје да буде права, Православна, канонска црква. Постаје псеудо црква, речено мало блаже, уместо да буде носилац и давалац новог пића и нове хране, хране која се увек једе и никада је не недостаје, она се претвара у фабрику рециклаже и као таква је у неком оптицају, обезблагодаћена, при чему њени службеници не остају без посла. Овде можемо приметити да у оваквој интерпретацији, најбољих познавалаца канона, како то рече неки митрополит Цариградске патријаршије, канони се више представљају као кањони, чије замке и кривине познаје искључиво Цариградски патријарх, док се црква представља као нека играчка made in Istambul, искључиво власништво капетана турске армије, ниње цариградског патријарха, Његове светости Вартоломеја са Фанара, што се у овако плачевној ситуацији може превести од фењера. За оне који Цркву доживљавају као живи Богочовечански организам, јасно је да је Црква, како локална, тако и васељенска, васељенска као заједница свих локалних цркава, што опет у себи и собом носи и изражава, дакле тај васељенски карактер и свака помесна црква, и она је овај статус самосталности, апсорбовала и уградила у Тело помесне и свеправославне цркве, при свему будући свеправославна као помесна Црква; стога израз аутокефалија и није најподеснији да изрази и понесе све оно што носи собом и у себи локална-васељенска црква. Мада семантички, израз се не исцрпљује нашим теолошко-еклесиолошким дискурсом. Или смо ми нешто заборавили или испустили. Овде пре свега мислим на значење израза аутокефалија, као свој извор, што дозвољава размишљање у правцу да свака аутокефалија има свој извор у Богу. Излазећи из наше историјске праксе, посебно наглашаване последњих година, где се мало сентиментално и понекад помало наметљиво помиње Мајка црква као извор аутокефалије, није ли још укорењеније сматрати да је Дух Свети извор, Мајка Цркве. (Напомена, у библијском јеврејском језику, Дух Свети је женског рода, његову рађајући и препорађајућу улогу видимо у Н. Завету, као и код најранијих а и потоњих отаца Цркве). Најзад, није ли ово основа сваког нашег богословствовања и зар се на овој основи не осећамо тако благодатно, комотно, уколико нисмо оптерећени канонима као кањонима, те разним интересима и идеологијама… Чега цариградска црква лишава кијевску митрополију? Хартије коју и чији садржај и поруку су примиле к знању и остале помесне цркве, укључујући донедавно и Цариградску цркву, или ју је лишила живота, односно вековног суживота са осталим помесним црквама. И док Константинопољ одузима оно што се не може одузети, повући, анулирати, он у исто време даје оно што се не може дати, даје аутокефалност сборишчу свих фела расколника. Поставља се питање, откуда уопште потреба и још по принципу: што чиниш чини брзо, при чему се помесна канонска црква и не примећује, да се једном расколничко-нацистичком конгломерату који у себе укључује анатемисане бивше свештенике, расколнике свих калибара, уз њих прислоњене и међу њих инфилтриране унијате, који од ове смуте највише и профитирају, (по разним анкетама, број унијата се удвостручио од почетка украјинске смуте сада их је негде око 21 одсто) бандуровце и петљуровце (нацистичке вође, данас на Украјини формално и комплетно интегрисани у статусу инспиративних хероја у историју и савремена политичко социјална кретања а надасве „црквена“, чиме се објашњава и избор представника цариградске егзархије на Украјини у лицу украјинског порекла „бивших“ унијата и бандероваца и ко зна кога још. Надати се да ће се ускоро појавити студије које ће да изближе сагледају „екуменизам“ на терену, „локални“ између украјинских унијата и новонасталог тзв. црквеног ентитета) Неће бити да о овоме цариградски патријарх не зна ништа… и чинећи то што чини цариградски патријарх се понаша као неки ризничар индулгенција и неки аутоматски произвођач и дистрибутер божанске благодати, баш као његов Западни брат Патријарх Запада – Римски папа. Паралелу са својим римским братом Цариград је показао и одмах после Бољшевичке револуције, када је признао новонастали црквени ентитет, створен од бољшевичке безбожне власти под именом Обновљенческаја церков. Признао ју је на уштрб још увек постојеће мученичке канонске цркве. И док Цариград признаје атеистичку творевину, исто као сада на Украјини, дотле Ватикан поред мученичке, десетковане локалне цркве тражи од безбожне совјетске власти да призна Римокатоличку цркву, у својству традиционалне помесне цркве, зашто су они били спремни да признају Нововаспостављену Совјетску власт. (Обратите пажњу „на пасторалну бригу и способност“ две сестре цркве, Цариградску и Римску, како милитантни атеизам стављају у службу цркве…при чему Бог ћути и гледа…) Није директна паралела са Ватиканом, али је у контексту наше тематике. Видимо још горе непочинство од стране Цариграда, када уклањају патријарха Максима уз вештачке оптужбе, како би довели из Америке Атинагору, учитеља Милитона, који је опет, учитељ Вартоломеја. Атинагору, који без икаквог свеправославног сагласја, консензуса, на наговор својих Западних куратора, подиже анатему са римске цркве, и отвара епоху екуменизма…, ипак на делу је мала паралела са садашњом ситуацијом на Украјини, где Цариградски самостално скида анатему са Денисенка, анатему којој је предан од надлежне канонске цркве, што је и Цариград до скоро поштовао, учини то сада Патријарх Вартоломеј, јер му се тако изволи… или, опет они. Да, да они и Он са њима. Ево још једна паралела која краси обе цркве, Цариградску и Римску. Као што Римска црква после Западних освајача долази на освојена подручја, са својим програмом, који је увек у сагласју са физичким освајачем, Западним хегемонистима, тако нешто, додуше по паду Совјетског Савеза, „Источни Папа“, Цариградски патријарх Вартоломеј чини у Естонији и на Украјини. Где ће даље да прошири своју јурисдиксију, зависи од тога, коју ће Источну, традиционално Православну територију да покоре, мало више политички коректно речено, где ће да извезу демократију цариградски Западни савезници. Неки дан рече патријарх Вартоломеј у порученом интервјуу листу Политика, нешто модуса самиздата (дакле, интервју је направљен овамо, па је послан тамо и опет се вратио овамо са Патријарховим потписом. Модус је самиздатски али садржај није атрактиван, убедљив и животом посведочен, како су то била самиздатска издања, да се присетимо само Архипелага Гулага….). Дакле, рече Патријарх, да то неће бити Србија јер…. Управо исто оно и онако како је до скоро говорио за Украјину, канонску Цркву на Украјини. Овим поводом се огласио еп. Максим из СПЦ Еп. Максим саглашавајући се са актом цариградског Патријарха, каже како је у историји цркве било случајева када су расколници примани у цркву уз најмањи знак покајања, па онда говори о некој евхаристијској теологији, наиме, како цариградски овим актом приводи истинској евхаристијској чаши масе народа, које су, будући у расколу, од исте ускраћени. Најзад еп. Максим каже, очито у правцу амортизације, јер нисмо навикли на овако богословствовање еп. Максима, ничим потребне, изазване хаварије од стране цариградског, каже како је и добијање аутокефалије, коју је цариградски патријарх подарио, еп. Максим каже, два пута, у иначе изванредном интервјуу истом листу Политика, у коме се после неколико дана појавио интервју са цариградским Патријархом, а који, на жалост, завршава еп. Максим оним, што изазива пометњу и није одмакло даље од најобичније пропаганде. Тако, каже еп. Максим како је цариградски патријарх дао неканонски аутокефалију српској држави. (Ми смо увек веровали да је аутокефалија дана СПЦ.) Ово и овако, сада, вероватно да амортизује Порошенкову аутокефалију, како сада називају ново насталу ситуацију на Украјини, ублажи и да јој да неки преседан и контекст. Епископ Максим Васиљевић Како их је Цариградски привео евхаристијској чаши? Тако што им је рекао, да, ви наставите да се причешћујете, али од сада ће то бити сасвим канонски, (валидно), и у том правцу им дао хартију, „томос“. Је ли ово оно што Московска патријаршија није била у стању да одради? Треба, међутим, приметити да „поглавар“ новонасталог црквеног ентитета Порошенко није ни у каквој евхаристијској недостатности, будући да се причешћује и код „своје православне“ јерархије, и код унијата а однедавно и код цариградског патријарха. Све ове могућности су доступне и његовим потчињенима, односно подчињенима цариградском патријарху и они се њима шчедро користе, неки синкретизам и или башибозлук, у шта се претвара оно што нам је најсветије, нико и не помиње. Што се тиче прве констатације еп. Максима да се кроз историју у црквену пуноћу примали расколници и на најмањи знак покајања… добије се утисак да еп. Максим нема или не жели да има било какав увид у садашње црквено стање на Украјини. Али онда се поставља питање зашто се уопште у то уплиће? На Украјини је реч о највишем степену агресије и светогрђа према канонској цркви коју предводи митрополит Онуфрије. Покајање је потребни наратив у овом случају, који, на жалост, нема никаквог утемељења у стварности поменутог зборишча већ по досадашњем негативном, тек двомесечном учинку, како на кијевску помесну цркву, тако и на Православље у целини, јасно је да „томос“ није потврдио еклисиолошку зрелост и пуноћу, на цркву претендујућег зборишта. Као што, очито ситуација није била зрела за аутокефалију, сада је још јасније да је ситуација сазрела, врло брзо, а управо, зато што је таква била и пре, дакле ситуација је сазрела да се хартија повуче, прецрта, то јест да се на њу стави крст. Хоће ли Св. Синод Велике Цркве, да сабере толико смирења или храбрости, па да ову хартију повуче. Недавни догађаји, повлачење Цариградског и Цариградом томоса Кијевској митрополији као и многе друге ситуације у дугој и богатој историји Цариградске цркве, нам говоре, да Цариград, упркос свему, има ту виталност, трезвеност и силу. Изјаве и став еп. Максима по украјинско-цариградском питању пренели су и злоупотребили „томосовци-томсоновци.“ То је требало да очекује, међутим… Тако на сајту cerkvarium (сајт украјинских расколника – примедба ур.), поводом става еп. Максима читамо, а после кратког указатеља, справочника, где се показује и доказује на бази изјаве еп. Максима како је српска држава неканонски добила аутокефалију, каже се, како је садашња украјинска аутокефалија канонскија од аутокефалије СПЦ, па онда видимо изразе одушевљења и похвале поводом изјава еп. Максима, да би у наставку сазнали како је у СПЦ већина епископа става и мишљења еп. Максима, док се проруским представљају и изјашњавају искључиво патријарх Иринеј и еп. бачки Иринеј. И како то они знају из својих извора. Па онда кажу да је патријарх пошто је добио взјатку- мито од Русије (Руске цркве) у износу од 250.000 долара, напомињем да је реч о награди фонда, фонда св. Андреја за допринос православном јединству, што ови пропагандисти не кажу, кажу само да је добио мито. Дакле, реч је о награди која се даје сваке године неком другом, а за исти допринос. Сматрам да би се за исту награду квалификовао и патријарх Вартоломеј, уколико би повукао неканонски томос и рецимо, приде, одрекао се Новог календара, инициран Цариградом а који нам је толики раскол изазвао. У сваком случају ову награду није добио само Патријарх Иринеј… Није ни први ни последњи, хвала Богу, који ју је добио. Међутим, сигурно да је и он као и ми чланови СПЦ на то поносни. И наводно због те награде, коју они називају митом, како кажу, Патријарх је у последњих неколико година дао јаке изјаве у корист Москве. (Треба обратити пажњу на пропагандистичко-политикантски речник аутора овог памфлета и ментални склоп, „облагодаћен“ свежим канонским статусом.) Лично, као и Пуноћа наше цркве треба да смо поносни на држање Нашег патријарха и Св. Синода по питању цариградско-украјинске смуте која има огромне последице за Руску Православну Цркву али и за Свеправославље, и управо због васељенског резонанса ове кризе Цркве морају да кажу своју пророчку реч и да је посведоче. Када и ако већ немају снаге или им, ето, не доликује да у свему овоме виде оно што ја видим. По мом мишљењу, сва ова афера око украјинске аутокефалије је једна погана политичка ујдурма, усмерена против Русије, а у интересима већ поменутих фактора (Америке-Енглеске, Ватикана и Хазарије), уз напомену да је Папа Римски током сусрета са Патријархом Кирилом у Хавани, у опробаном језуитском маниру обмануо Патријарха Кирила, уверавајући га да унијатизам није образац и метод међусобног зближавања, пут ка јединству хришћана, које је по патријарху Вартоломеју ушло у фазу неповратног, а по епископу Максиму, који још није ни српски ни Цариградски патријарх оно, јединство Хришћана, је неупитно, питање је само времена, мало прецизније, еп. се пита када, јер не зна, када ће се оно догодити. И док је папа овако слаткоречиво беседио са Патријархом Кирилом, унијати су били далеко одмакли у логистици, чији су резултати данас очити свима. У овом контексту информативно је напоменути да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову. Ако је, све ово, пре свега политика и политиканство усмерено на подривање Русије, укључујући и њено Православље, шта је онда чудно што су Срби са Русима. А с ким би другим требало да буду и ко има право и на основу чега то захтевати од Срба, односно Српског патријарха да буду са неким другим, наместо Руса, против Руса. Да је више свести, слободе, визије и пре свега и изнад свега љубави, и цариградски патријарх би био са Русима. Али он, а и они су изабрали да буду са и под Eнглезима и Американцима и гле, никоме то није сметало…., или, можда то друштво они и нису изабрали, а онда то значи да су и даље у ропству и да је наша дужност да се молимо Богу да их ослободи тог стања и статуса а Добри Бог најбоље зна чијом руком да то учини. На основу огромног опита који Велика Црква има са Божјим делањем у свету и Његовим промишљањем о свету, сигурно је да Велика Црква Божија у Константинопољу, Полису, са велико П. Зна, у најмању руку предосећа чију ће руку Господ ставити себи у службу а на добробит Велике Цркве Христове, како би је поново оспособио за васељенско сведочење Његове моћи и лепоте пре свега, кроз литургијску мегалопрепију за којом космос чезне. За еп. бачког Иринеја, кажу ови са проукрајинско-расколничког сајта, да о њему неће писати јер је њему одговорио митрополит милетски Апостол, упућујући на сајт где је тај одговор. Насловна страна сајта cerkvarium на дан 7. марта 2019. Прочитао сам одговор митрополита Апостола. У једној реченици, провинција љута испод цариградског скута, који је за њега, митрополита Апостола, Првопрестолна црква, Васељенски трон ке та липа ке та липа. И тако даље и тако даље. Он из своје провинције не може ни замислити нити се начудити, како то неко, у контексту, где је и цариградска патријаршија, може да поштује и да се јавно саглашава са позицијом Москве која је дијаметрално опречна Цариграду по даној проблематици. У овом чуђењу, митрополит констатује, нису Руси створили вишу форму (облик израз п.с.) Православља на планети, а епископу Иринеју спочитава да их је изненадио, називајући га адвокатом Руске цркве, те како се наша (СПЦ) позиција, каже се у украјинском тексту, не грунтује на Православној еклисиологији). Зар се већ из овога става не назире један тоталитарни менталитет који, ето, претендује на неке Богом дане екслиолошке садржаје. Јасно је да са епископом Иринејем није лако водити дијалог, отуда чланкописац са сајта тај задатак преноси на другог, митрополита Апостола. Међутим, ни митрополит Апостол, највероватније из истих разлога као и чланкописац, не упушта се у дијалог са еп. Иринејем, који је носилац највећих домета ромејске културе, мисли и понашања, па митрополит наступа као неки римски представник Светог трона, који неки Грци у шали али и са дозом аутентичне црквене свести називају агиа карекла, света скемлија, троножац. Дакле, Митрополит Апостол из своје провинције без икаквог мисаоног процеса, декларативно, urbi et orbi објављује у име Првопрестолне цркве православља, како назива Цариградску цркву, каже, како се позиција Наше цркве не „грунтује“ није заснована на Православној еклисиологији. У овом декларативном маниру, митрополит помиње, паушално, 9. и 17. канон Халкидонског сабора и уверава нас како цариградски патријархат и патријарх Вартоломеј знају боље од свих историју цркве и св. Каноне. На здравље. У закључку Сва ова украјинско цариградска смута је чисто и искључиво политика и политиканство усмерено на подривање Русије и на геостратешке добити Запада. Тенденција представити ово као сукоб идеологије РПЦ са Константинопољем или Колективним Западом, што се примећује кроз нашу штампу у последње време, не стоји. Не стоји из простог разлога, што сама Русија после пада Совјетског Савеза није створила никакву идеологију, што је, у ствари, један од озбиљних проблема руског друштва данас, тим пре Руска црква нема никакву идеологију. Идеја Руског мира (Руског света) нема никакве артикулисане основе нити полуге идеологије. Баш онако како ни ми православни у целини (изузев Константинопољског патријарха) немамо никакву артикулисану политику или идеологију и онда када се нађемо пред чисто политичким реалијама, немајући основу нити инструменте за адекватан одговор, целу реалију пребацујемо у еклисиолошки, духовни кључ. Понашамо се управо онако, како смо се понели када су Латини током крсташких похода украли, поред осталог, мошти Св. Николе. Какав је био наш одговор, написали смо службу Пренос моштију оца нашег св. Николаја Мирликијског (св. Никола летњи), врло духовно и еклисиолошки „грунтовано“. Ко у овој смути која се представља (по слабости и немоћи нашој) као виша еклисиолошко канонска проблематика, а не као резултат идеолошко-стратегијско-политичке борбе уз потребно финансијско пропраћање целе радње, где треба тражити и одговор на питање које добио гроше, односно тражити меркантилну страну целог процеса, зашто Украјинци подло, без икакве основе прозивају нашег Патријарха. Препоручујем да се у тражењу одговора на ово питање, анализира улога америчког државног секретара Мајка Помпеа, секретара за верска питања и слободе при америчкој влади, улога бившег америчког амбасадора у Кијеву, сада у Атини… Овде је прикладно приметити, америчку ангажованост у стварању кијевске аутокефалије, односно цепању Православља на руској канонској територији, на највишем државном нивоу, док у исто време не чине ништа како би задобили аутокефалију у својој земљи, за Америчку Прав. Цркву, која има далеко боље претпоставке за аутокефалију, него украјински ентитет, а чему је главна сметња препрека, управо, Цариградски патријарх. У вези са грошима, новцем, препоручујем још да се анализирају изјаве израелских новинара истраживача по овој тематици. Да напоменем, када су у питању новци и новчани токови, нема сумње, да Јевреји уживају огроман ауторитет. Што се тиче новца са украјинске стране као и шире политичко идеолошке и геостратешке игре, да се проанализирају извештаји са сајта Едварда Ходоса Кијевски каганат. И он је Јеврејин православне вере и има добар увид у новчане токове и штошта друго. По овом питању нису ни Грци за потцењивање, па у том правцу препоручујем да се проанализирају информације са сајта Катехон, као и интервју Порошенка грчком листу Та неа, где га новинар смело пита да ли је купио томос, аутокефалију, нашто Порошенко одговара, без да је и оком трепнуо, Његова Светост патријарх Вартоломеј је сто одсто непоткупљив. За једну ширу историјско-теолошко-историјску перспективу цркве на Украјини и у Русији, а у контексту наше тематике, видети сајт Теологија.нет, као и руски сајт Царград. На крају једна лична нота Већ неколико деценија сваки Божји дан када се пробудим ја поред и уз сунчеву светлост видим храм Св. Софије (у којој никада нисам био), негде још увек у мом видокругу присутни су Јерусалим и Москва, да будем искрен никада ту у близини нисам видео Београд. Ваљда је ово и чинило да сам се осећао истинским и искреним Ромејем. То је чинило и да толико заволим грчки језик који сам у неким ситуацијама, у млађим годинама, одлично разумевао и онда када нисам имао скоро никаквог формалног знања. Касније се формално знање знатно умножило а моје некадашње, на моменте одлично разумевање грчког језика, бивало је много учесталије. Авај, у последње време све је ово усахло… Ромеосини, Ромеосини… Протојереј др Предраг Самарџић је професор Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу https://stanjestvari.com/2019/03/07/protojerej-prerag-samardzic-crkva-jeste-sve-ali-sve-nije-crkva/?fbclid=IwAR3CnGbTDBgxCydB5BoKsHi86-lZxwNbZFKxVCg1FzKn-FTJNjpg_G_Rggg

Једномислије Апостол Павле никако не може сматрати да треба или мора да буде подела у Цркви, пошто је јединство свих у Христу његов еклисијални прогам. Апостол почиње обраћање Коринћанима на следећи начин: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1Кор 1, 10). Коринтска коресподенција у њеној канонској форми се приводи крају следећим речима: „Најзад, браћо, радујте се, усавршавајте се, тешите се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће са вама“ (2Кор 13, 11). Целокупна, дакле, излагања Коринћанима уоквирена су апелом за јединство и молбом да не буде подела. У посланици Римљанима апостол Павле пише: „Будите једне мисли међу собом“ (Рим 13, 16), као и: „А Бог трпљења и утехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа“ (Рим 15, 5–6). Ови моменти отклањају сваку недоумицу у погледу тога да ли подела треба или не треба да буде. Јединство и једномислије су суштински задаци црквених заједница. Поделе су, међутим, реалност, али не и нужност. Конкретан проблем У првим главама посланице 1. Коринћанима апостол Павле је опширно говорио о томе како су поделе стране бићу Цркве. После низа излагања на друге теме, он се поново враћа поделама унутар заједнице које су овај пут нешто другачије природе. После расправе о покривалу на главама жена на хришћанским богослужењима (11, 2–15), апостол се посвећује једном даљем проблему који је такође везан за богослужбена сабрања. Овај пут апостол за поделе користи два различита израза: у ст. 18 користи појам σχίσμα, буквално „подела“, који је већ једном употребио у 1Кор 1, 10. Чини се да апостол овај појам користи као општи за поделе као такве, а које у заједници могу бити из различитих разлога. Тако нпр. за поделу на групе (Павлови, Аполови, Кифини, Христови) користи појам ἔριδες буквално „раздори“, док у 11, 19 где се и појављује спорно „треба“ (δεῖ) користи појам αἱρέσεις („подвајања“, „издвајања“). Из овога је јасно да апостол сматра само да „подвајања (αἱρέσεις) треба да буду“, не и поделе (σχίσμα), мада разлика није суштинска, већ више означава природу подела. У ком односу се налазе поделе на групе из 1Кор 1–4 и поделе и подвајања наведене у 1Кор 11, 18–19 не може се са сигурношћу констатовати. И за ове поделе је апостол „чуо“ као и за претходне, највероватније од Хлојиних људи (1Кор 1, 10). Могуће је да су подвајањаиз ст. 19 била последица подела на групе из ранијих излагања, али то није сигурно. Углавном, апостол је о томе чуо и нешто од тога верује (11, 18). Док су поделе на групе потресале заједницу на општем нивоу, ове поделе овде се одвијају у конкретној форми „подвајања“ на црквеним сабрањима. О чему се ради? Окупљајући се на евхаристијска сабрања поједине групице хришћана се издвајају и вечеравају међу собом. Овде треба појаснити да су црквена сабрања у Павлово време била сачињена од обеда и причешћа. Тек од времена Јустина Мученика обед се одваја од самог евхаристијског чина. Поједини хришћани, дакле, једу вечеру пре других који остају без вечере (11, 21–22). На тај начин је заједништво на евхаристијском сабрању нарушено. Тумачи се слажу да се овде ради о социјалним подвајањима, тј. да богати заједно доносе храну и једу и пију у изобиљу, док сиромашни и робови немају хране. Ради се о преношењу социјалних модела понашања овога света на евхаристијски простор хришћанске заједнице. Апостол се противи таквој пракси и сматра је суштински нецрквеном. Како онда каже да тако нечег „треба да буде“? Подвајања и постојани У ст. 19 апостол не каже ништа друго до следеће: пошто се иначе делите (ст. 18) онда је сасвим логично („треба“) да буду подвајања међу вама (ст. 19) и то на месту на коме сва подвајања треба да буду превазиђена. Међутим, пошто већ подвајања постоје, она ће показати ко је постојан међу вама. Под „постојаним“ се у тумачењима често виде они које ће у Дан Суда изаћи из свега као оправдани за оно чега су се држали (уп. 1Кор 3, 13; 2Кор 10, 18). Иначе је есхатолошки призвук формулације евидентан (апокалиптичко „треба“). Међутим, могуће је да Павле овде мисли на оне који, следујући његовом учењу, не пристају на таква подвајања и не учествују у Цркви непримереним праксама. Постојани би могли бити они који су постојани у ономе што их је Павле поучавао, наиме томе да су на крсту Христовом обрисане разлике овога света који дели људе и да су сви једнаки пред Богом (Гал 3, 27–28). Таква вера за последицу има извесне праксе, које сигурно нису оне које се догађају на коринтским сабрањима. Подвајања и једномислије Поделе и подвајање настају тамо где нема једномислија за које се апостол Павле залаже. То једномисилије није оно на које нас ова реч најчешће асоцира, а које је било парола најрепресивнијих политичких система. То је једномислије које је мотивисано једино вером у Бога откривеног у Исусу Христу и саможртвеном љубављу: „Нико нека не тражи његово, него сваки што је другога“ (1Кор 10, 24), баш као што и Господ Исус Христос није тражио оно што је његово него оно што је Другога: „Зато нека је у вама иста мисао која је у Исусу Христу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге…“ (Фил 2, 4–11). Поделе и подвајања су у хришћанском разумевању света бесмислени и не треба да их буде. Само једномислије у љубави пројављује тајну Христа, баш као што изражавају, у духу апостола Павла, речи познате из Свете Литургије: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа“ (уп. такође 2Кор 13, 13).

На празник када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха, 12. фебруара одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза уз молитвено учешће протојереја Мирчете Шљиванчанина и вјерног народа. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је говорио о празнику и великим учитељима Цркве Божије, Светим богоугодницима – Василију, Јовану и Григорију. Отац Предраг се током свог пастирског обраћања осврнуо на важност постизања мира и јединства и заједничарења у Цркви Христовој и нашим сопственим животима који су једно са тијелом Цркве. Говорећи о јединству, које се огледа у љубави, љубљењу једни других, у благодарности и посвећености Господу Богу, отац Предраг је повукао паралелу између 21. вијека и времена 4. вијека када су живјели ови угодници Божији, будући да су и они, свако на свој начин, свако према својим могућностима и даровима, управо чинили и свједочили љубав, тврду Божију вјеру, смирење, послушање и непрекидно служење и ближњима, и Богу. „Зато светитељи које данас прослављамо: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов иако су живјели овоземљаским животом у 4. вијеку, живе и живљи су него икада и данас, у 21. вијеку, баш зато што су се својим конкретним животом уградили у вјечно и непролазно Царство Небеско, презријевши све овоземаљско, а Господ их је прославио“, закључио је отац Предраг. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Након надахнутог пастирског слова протојереја Предрага Шћепановића, Светом причешћу је приступио и присајединио се у великом броју вјерни народ. извор

У оквиру „Духовних разговора“ које у току Божићног поста организује парохија Доња Горица, 22. децембра одржано је предавање „Савремени подвижници“. О савременим подвижницима, старцима Пајсију, Тадеју, Порфирију и Светом Јовану Шангајском, говорио је протојереј мр Предраг Шћепановић. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

У недељу, 25. новембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, Др Предраг Вајагић одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЕПИСКОП МИТРОФАН (ШЕВИЋ) И ЕПАРХИЈА БАЧКА У ВЕЛИКОМ РАТУ.

ПОВОД Повод за изговарање параболе је молба једног непознатог човека Исусу да преузме улогу судије у једном имовинском спору између два брата (Лк 12, 13–15). Исус је у народу цењен као мудар учитељ и није било чудно да се од једног писмознанца потражи да просуди по сличним питањима. Исус одбија да у имовинском спору преузме улогу судије (Лк 12, 14). Он себе не види као писмознанца који треба да одлучује у таквим споровима. Немогуће је да Он расуди шта коме припада од имовине, пошто је Његов став по том питању већ познат: „Свакоме који тражи од тебе подај, и који твоје узме, не тражи од њега“ (Лк 6, 30). Његова коначна реч гласи: „Гледајте и чувајте се од сваке грамзивости, јер нико не живи тиме што је сувише богат“ (Лк 12, 15). У античком свету осуда похлепног богатства није непозната. Један фрагмент јелинског песника Пиндара гласи: „О смртниче јадни, како у ветар говориш и о ситним ситницама збориш, хвалећи богатство“. У сваком случају, Исус за повод приче о безумном богаташу узима управо спор око имовине између два брата. ПРИЧА Прича о безумном богаташу представља једног човека коме стицање иде од руке. Његови усеви су толико обилни да нема где да их смести. Он одлучује да поруши житнице и сагради нове, веће. У њих ће сместити сва своја добра. Тада ће моћи да каже својој души да добара има за много година и да сада може да се опусти, да једе, пије и весели се. Његови планови бивају поремећени једном интервенцијом одозго. Бог га назива безумним, најављује да ће иста та душа којој је обећан спокој још исте ноћи бити узета од њега. Коме ће онда припасти све што је стекао? Господ Исус завршава причу констатацијом: „Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом“ (Лк 12, 21). После приче следи низ упутстава ученицима како да се опходе према материјалним добрима (Лк 12, 22–59). ТУМАЧЕЊЕ Ова парабола отвара питања: зашто је богаташ безуман? Шта је он то учинио да заслужи ову сурову казну? У чему је његов грех? Зар није у човековој природи да стиче и обезбеђује своју будућност? Поједини тумачи сматрају да је богаташева идеја да поруши мање житнице и сагради веће безумна, претерана и да се његова безумност у ствари састоји у његовој похлепи. Међутим, опште људско искуство говори да је његова реакција све, само не безумна. Она је природна последица новонастале ситуације: обиље усева треба негде сместити и његова идеја да поруши старе житнице и сагради нове је сасвим реална. Цела парабола се састоји из једног монолога који се потом претвара у монолог унутар монолога. Богаташ размишља у себи и разговара са својом душом. То указује на потпуну концентрисаност богаташа на самога себе. Он прави планове сам са собом, постоји само он. Сав његов труд има за циљ да себи омогући леп и пријатан живот. У Посланици Јаковљевој описује је слична ситуација (Јак 4, 13–15): „Слушајте сад ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град … Ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара која се замало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: ако Господ хоће и живи будемо, учинићемо ово или оно.“ У сваком случају, у своје сопствене планове заробљени богаташ, највероватније у сну, добија посету. Бог га назива безумним и најављује његову смрт исте ноћи. Он ће морати да положи рачуне за свој живот. А како је водио и планирао да води свој живот јасно је: душа треба да се опусти, једе, пије и ужива у животу. То су познати принципи хедонистичке животне философије. Они су познати из бројних докумената античког света, нарочито њима обилују гробни натписи. Апостол Павле јасно критикује хедонизам као животну философију: „Ако мртви не устају, да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети“ (1Кор 15, 32). Безумност богаташа је двострука. Она није у његовим плановима, него у начину како их прави. Он сматра да су његов живот и његова будућност у његовим рукама. Надаље, стицање добара има за циљ само његова уживања. Управо супротно томе, Господ Исус захтева од оних који му следују: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“ (Лк 12, 33). КОЈИ ЋЕ СЕ БОГАТАШ СПАСИТИ? Око 200. године александријски учитељ Цркве Климент Александријски написао је једно дело под називом: „Који ће се богаташ спасити?“. Ово дело је јединствено у античком свету. Ниједан прехришћански аутор није дошао на идеју да се бави овом темом. Ово питање је на свет донео тек Исус из Назарета. Његове речи су те које су Климента и његову заједницу суочиле са питањем вечне судбине богаташа. Вредно је приметити да Климент не пита „Да ли ће се богаташ спасити?“, већ „Који ће се богаташ спасити?“. Већ та формулација сама по себи говори да постоји могућност да се богати спасу. Климент сматра да је богатство по себи неутрално, исто као и сиромаштво по себи. Оно што је пресудно је став према једном или другом. Климент надаље сматра да у хришћанском контексту богатство има смисла само када се ставља у службу ближњима. Тумачећи Лк 16, 9, Климент закључује „да је свака имовина коју неко користи само за себе и не ставља је на располагање потребитима, у суштини неправедна.“ У овом смислу треба разумети и причу о богаташу која није просто прича о богатом човеку, већ управо прича о безумном богаташу који своју имовину умножава само за себе и сопствене потребе, губећи из вида пролазност и крхкост свеколико земне егзистенције.