Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'предраг'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 58 results

  1. Наравно, све је почело из пасторалних побуда и бриге за спасење душа милиона Украјинаца, који су се нашли у неприхватљивој црквеној позицији. Ово претпоставља враћање у прихватљиву – канонску раван, позицију, за што је процедура позната и увек се увенчава манифестацијом свеправославне саборности и благодатним „освежењем“ народа Божјег. Украјински председник Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј (Фото: FoNet/AP) У питању је вечна судбина масе света на огромном простору. Не може им баш свако помоћи. „Првопрестолна“ црква се осетила позвана да интервенише. Она носи огромно искуство по оваквим и сличним питањима. Она се у својој позицији и положају, додуше искључиво у њеном схватању, дакле, позицији коју је сама себи доделила, осетила дужном да интервенише. Интервенцији на руку иде и чињеница што она за овако сложену ситуацију има потребно „познавање историје и канона“, како рече један од њених митрополита, а паралелно са познавањем историје цркве и канона влада и високом теологијом. Хох теологи. Црква, међутим, за коју смо сви сматрали већ вековима, укључујући и Константинопољску, да је у „првој линији“ одговорна за Црквени неред на Украјини, који је већ одавно спреман, сагласно „врућем“ или најсвежијем, како смо ми, односно, они ажурни и одговорни, кажем ажурни и одговорни, јер ето све до критског сабрања, мислили су и јавно исповедали сасвим други став. Дакле, у свежем тумачењу Првопрестолне, Мајке Цркве, то више није Московска црква, патријаршија. Није, у константинопољској интерпретацији, јер поред осталог а можда и пре свега, „она није у стању да насталу кризу реши.“ А нема она ни тај статус. У том правцу, увек брижна и ажурна Мајка црква, повлачи признање самосталности украјинске митрополије старо више од 300 година. Поменута ажурност и брижност исходи из ширег простора и контекста, на делу је васељенскост у времену и простору, односно васељенскост која надилази време и простор. С тога им се чини тако простим и једноставним оно што се многим другим чини немогуће. Демантују свој акт од пре 300 и више година да би пројавили бригу Мајке цркве сада и овде за исти народ, исту, сада додуше много ширу територију, чији је статус сама потврдила. Дакле, статус аутокефалности Кијевске-Руске митрополије коју је верни народ Божји неговао све време и у њој и њоме дозревао као препознатљива заједница Народа Божјег у целој васељени, Цариградска патријаршија је анулирала зарад зборишта унијата, нациста-бандеровског профила, разних расколника, анатемисаних свештених лица, сумњивог рукоположења и без икаквог рукоположења, сада високо позиционираних „свештених лица“ а на корист и добробит Америке, Ватикана и Нове Хазарије (коју званично и побожно називају Небески Јерусалим и тако док побожни Украјинци истежу вратове да виде макар обрисе Небеског Јерусалима, на њиховој земљи, нова социо-политичка структура пронизала је целу Украјину, укључујући негде око три четвртине парламента-Раде) и све се то проводи на бази св. Канона, које цариградски патријарх изванредно познаје, како то рече један од његових декларативних апологета. О овоме ће бити речи касније. Међутим, да приметимо, овде је на делу она поменута висока теологија (хох теологи) која иде даље од св. канона. Теологија која све преображава и трансформише. Њене су могућности, заиста, неограничене. Њу ограничава једино Истина. Стога, једино оно што Црква не може да трансформише, преобрази, то је лаж. Ако „црква“ то покуша, онда она престаје да буде права, Православна, канонска црква. Постаје псеудо црква, речено мало блаже, уместо да буде носилац и давалац новог пића и нове хране, хране која се увек једе и никада је не недостаје, она се претвара у фабрику рециклаже и као таква је у неком оптицају, обезблагодаћена, при чему њени службеници не остају без посла. Овде можемо приметити да у оваквој интерпретацији, најбољих познавалаца канона, како то рече неки митрополит Цариградске патријаршије, канони се више представљају као кањони, чије замке и кривине познаје искључиво Цариградски патријарх, док се црква представља као нека играчка made in Istambul, искључиво власништво капетана турске армије, ниње цариградског патријарха, Његове светости Вартоломеја са Фанара, што се у овако плачевној ситуацији може превести од фењера. За оне који Цркву доживљавају као живи Богочовечански организам, јасно је да је Црква, како локална, тако и васељенска, васељенска као заједница свих локалних цркава, што опет у себи и собом носи и изражава, дакле тај васељенски карактер и свака помесна црква, и она је овај статус самосталности, апсорбовала и уградила у Тело помесне и свеправославне цркве, при свему будући свеправославна као помесна Црква; стога израз аутокефалија и није најподеснији да изрази и понесе све оно што носи собом и у себи локална-васељенска црква. Мада семантички, израз се не исцрпљује нашим теолошко-еклесиолошким дискурсом. Или смо ми нешто заборавили или испустили. Овде пре свега мислим на значење израза аутокефалија, као свој извор, што дозвољава размишљање у правцу да свака аутокефалија има свој извор у Богу. Излазећи из наше историјске праксе, посебно наглашаване последњих година, где се мало сентиментално и понекад помало наметљиво помиње Мајка црква као извор аутокефалије, није ли још укорењеније сматрати да је Дух Свети извор, Мајка Цркве. (Напомена, у библијском јеврејском језику, Дух Свети је женског рода, његову рађајући и препорађајућу улогу видимо у Н. Завету, као и код најранијих а и потоњих отаца Цркве). Најзад, није ли ово основа сваког нашег богословствовања и зар се на овој основи не осећамо тако благодатно, комотно, уколико нисмо оптерећени канонима као кањонима, те разним интересима и идеологијама… Чега цариградска црква лишава кијевску митрополију? Хартије коју и чији садржај и поруку су примиле к знању и остале помесне цркве, укључујући донедавно и Цариградску цркву, или ју је лишила живота, односно вековног суживота са осталим помесним црквама. И док Константинопољ одузима оно што се не може одузети, повући, анулирати, он у исто време даје оно што се не може дати, даје аутокефалност сборишчу свих фела расколника. Поставља се питање, откуда уопште потреба и још по принципу: што чиниш чини брзо, при чему се помесна канонска црква и не примећује, да се једном расколничко-нацистичком конгломерату који у себе укључује анатемисане бивше свештенике, расколнике свих калибара, уз њих прислоњене и међу њих инфилтриране унијате, који од ове смуте највише и профитирају, (по разним анкетама, број унијата се удвостручио од почетка украјинске смуте сада их је негде око 21 одсто) бандуровце и петљуровце (нацистичке вође, данас на Украјини формално и комплетно интегрисани у статусу инспиративних хероја у историју и савремена политичко социјална кретања а надасве „црквена“, чиме се објашњава и избор представника цариградске егзархије на Украјини у лицу украјинског порекла „бивших“ унијата и бандероваца и ко зна кога још. Надати се да ће се ускоро појавити студије које ће да изближе сагледају „екуменизам“ на терену, „локални“ између украјинских унијата и новонасталог тзв. црквеног ентитета) Неће бити да о овоме цариградски патријарх не зна ништа… и чинећи то што чини цариградски патријарх се понаша као неки ризничар индулгенција и неки аутоматски произвођач и дистрибутер божанске благодати, баш као његов Западни брат Патријарх Запада – Римски папа. Паралелу са својим римским братом Цариград је показао и одмах после Бољшевичке револуције, када је признао новонастали црквени ентитет, створен од бољшевичке безбожне власти под именом Обновљенческаја церков. Признао ју је на уштрб још увек постојеће мученичке канонске цркве. И док Цариград признаје атеистичку творевину, исто као сада на Украјини, дотле Ватикан поред мученичке, десетковане локалне цркве тражи од безбожне совјетске власти да призна Римокатоличку цркву, у својству традиционалне помесне цркве, зашто су они били спремни да признају Нововаспостављену Совјетску власт. (Обратите пажњу „на пасторалну бригу и способност“ две сестре цркве, Цариградску и Римску, како милитантни атеизам стављају у службу цркве…при чему Бог ћути и гледа…) Није директна паралела са Ватиканом, али је у контексту наше тематике. Видимо још горе непочинство од стране Цариграда, када уклањају патријарха Максима уз вештачке оптужбе, како би довели из Америке Атинагору, учитеља Милитона, који је опет, учитељ Вартоломеја. Атинагору, који без икаквог свеправославног сагласја, консензуса, на наговор својих Западних куратора, подиже анатему са римске цркве, и отвара епоху екуменизма…, ипак на делу је мала паралела са садашњом ситуацијом на Украјини, где Цариградски самостално скида анатему са Денисенка, анатему којој је предан од надлежне канонске цркве, што је и Цариград до скоро поштовао, учини то сада Патријарх Вартоломеј, јер му се тако изволи… или, опет они. Да, да они и Он са њима. Ево још једна паралела која краси обе цркве, Цариградску и Римску. Као што Римска црква после Западних освајача долази на освојена подручја, са својим програмом, који је увек у сагласју са физичким освајачем, Западним хегемонистима, тако нешто, додуше по паду Совјетског Савеза, „Источни Папа“, Цариградски патријарх Вартоломеј чини у Естонији и на Украјини. Где ће даље да прошири своју јурисдиксију, зависи од тога, коју ће Источну, традиционално Православну територију да покоре, мало више политички коректно речено, где ће да извезу демократију цариградски Западни савезници. Неки дан рече патријарх Вартоломеј у порученом интервјуу листу Политика, нешто модуса самиздата (дакле, интервју је направљен овамо, па је послан тамо и опет се вратио овамо са Патријарховим потписом. Модус је самиздатски али садржај није атрактиван, убедљив и животом посведочен, како су то била самиздатска издања, да се присетимо само Архипелага Гулага….). Дакле, рече Патријарх, да то неће бити Србија јер…. Управо исто оно и онако како је до скоро говорио за Украјину, канонску Цркву на Украјини. Овим поводом се огласио еп. Максим из СПЦ Еп. Максим саглашавајући се са актом цариградског Патријарха, каже како је у историји цркве било случајева када су расколници примани у цркву уз најмањи знак покајања, па онда говори о некој евхаристијској теологији, наиме, како цариградски овим актом приводи истинској евхаристијској чаши масе народа, које су, будући у расколу, од исте ускраћени. Најзад еп. Максим каже, очито у правцу амортизације, јер нисмо навикли на овако богословствовање еп. Максима, ничим потребне, изазване хаварије од стране цариградског, каже како је и добијање аутокефалије, коју је цариградски патријарх подарио, еп. Максим каже, два пута, у иначе изванредном интервјуу истом листу Политика, у коме се после неколико дана појавио интервју са цариградским Патријархом, а који, на жалост, завршава еп. Максим оним, што изазива пометњу и није одмакло даље од најобичније пропаганде. Тако, каже еп. Максим како је цариградски патријарх дао неканонски аутокефалију српској држави. (Ми смо увек веровали да је аутокефалија дана СПЦ.) Ово и овако, сада, вероватно да амортизује Порошенкову аутокефалију, како сада називају ново насталу ситуацију на Украјини, ублажи и да јој да неки преседан и контекст. Епископ Максим Васиљевић Како их је Цариградски привео евхаристијској чаши? Тако што им је рекао, да, ви наставите да се причешћујете, али од сада ће то бити сасвим канонски, (валидно), и у том правцу им дао хартију, „томос“. Је ли ово оно што Московска патријаршија није била у стању да одради? Треба, међутим, приметити да „поглавар“ новонасталог црквеног ентитета Порошенко није ни у каквој евхаристијској недостатности, будући да се причешћује и код „своје православне“ јерархије, и код унијата а однедавно и код цариградског патријарха. Све ове могућности су доступне и његовим потчињенима, односно подчињенима цариградском патријарху и они се њима шчедро користе, неки синкретизам и или башибозлук, у шта се претвара оно што нам је најсветије, нико и не помиње. Што се тиче прве констатације еп. Максима да се кроз историју у црквену пуноћу примали расколници и на најмањи знак покајања… добије се утисак да еп. Максим нема или не жели да има било какав увид у садашње црквено стање на Украјини. Али онда се поставља питање зашто се уопште у то уплиће? На Украјини је реч о највишем степену агресије и светогрђа према канонској цркви коју предводи митрополит Онуфрије. Покајање је потребни наратив у овом случају, који, на жалост, нема никаквог утемељења у стварности поменутог зборишча већ по досадашњем негативном, тек двомесечном учинку, како на кијевску помесну цркву, тако и на Православље у целини, јасно је да „томос“ није потврдио еклисиолошку зрелост и пуноћу, на цркву претендујућег зборишта. Као што, очито ситуација није била зрела за аутокефалију, сада је још јасније да је ситуација сазрела, врло брзо, а управо, зато што је таква била и пре, дакле ситуација је сазрела да се хартија повуче, прецрта, то јест да се на њу стави крст. Хоће ли Св. Синод Велике Цркве, да сабере толико смирења или храбрости, па да ову хартију повуче. Недавни догађаји, повлачење Цариградског и Цариградом томоса Кијевској митрополији као и многе друге ситуације у дугој и богатој историји Цариградске цркве, нам говоре, да Цариград, упркос свему, има ту виталност, трезвеност и силу. Изјаве и став еп. Максима по украјинско-цариградском питању пренели су и злоупотребили „томосовци-томсоновци.“ То је требало да очекује, међутим… Тако на сајту cerkvarium (сајт украјинских расколника – примедба ур.), поводом става еп. Максима читамо, а после кратког указатеља, справочника, где се показује и доказује на бази изјаве еп. Максима како је српска држава неканонски добила аутокефалију, каже се, како је садашња украјинска аутокефалија канонскија од аутокефалије СПЦ, па онда видимо изразе одушевљења и похвале поводом изјава еп. Максима, да би у наставку сазнали како је у СПЦ већина епископа става и мишљења еп. Максима, док се проруским представљају и изјашњавају искључиво патријарх Иринеј и еп. бачки Иринеј. И како то они знају из својих извора. Па онда кажу да је патријарх пошто је добио взјатку- мито од Русије (Руске цркве) у износу од 250.000 долара, напомињем да је реч о награди фонда, фонда св. Андреја за допринос православном јединству, што ови пропагандисти не кажу, кажу само да је добио мито. Дакле, реч је о награди која се даје сваке године неком другом, а за исти допринос. Сматрам да би се за исту награду квалификовао и патријарх Вартоломеј, уколико би повукао неканонски томос и рецимо, приде, одрекао се Новог календара, инициран Цариградом а који нам је толики раскол изазвао. У сваком случају ову награду није добио само Патријарх Иринеј… Није ни први ни последњи, хвала Богу, који ју је добио. Међутим, сигурно да је и он као и ми чланови СПЦ на то поносни. И наводно због те награде, коју они називају митом, како кажу, Патријарх је у последњих неколико година дао јаке изјаве у корист Москве. (Треба обратити пажњу на пропагандистичко-политикантски речник аутора овог памфлета и ментални склоп, „облагодаћен“ свежим канонским статусом.) Лично, као и Пуноћа наше цркве треба да смо поносни на држање Нашег патријарха и Св. Синода по питању цариградско-украјинске смуте која има огромне последице за Руску Православну Цркву али и за Свеправославље, и управо због васељенског резонанса ове кризе Цркве морају да кажу своју пророчку реч и да је посведоче. Када и ако већ немају снаге или им, ето, не доликује да у свему овоме виде оно што ја видим. По мом мишљењу, сва ова афера око украјинске аутокефалије је једна погана политичка ујдурма, усмерена против Русије, а у интересима већ поменутих фактора (Америке-Енглеске, Ватикана и Хазарије), уз напомену да је Папа Римски током сусрета са Патријархом Кирилом у Хавани, у опробаном језуитском маниру обмануо Патријарха Кирила, уверавајући га да унијатизам није образац и метод међусобног зближавања, пут ка јединству хришћана, које је по патријарху Вартоломеју ушло у фазу неповратног, а по епископу Максиму, који још није ни српски ни Цариградски патријарх оно, јединство Хришћана, је неупитно, питање је само времена, мало прецизније, еп. се пита када, јер не зна, када ће се оно догодити. И док је папа овако слаткоречиво беседио са Патријархом Кирилом, унијати су били далеко одмакли у логистици, чији су резултати данас очити свима. У овом контексту информативно је напоменути да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову. Ако је, све ово, пре свега политика и политиканство усмерено на подривање Русије, укључујући и њено Православље, шта је онда чудно што су Срби са Русима. А с ким би другим требало да буду и ко има право и на основу чега то захтевати од Срба, односно Српског патријарха да буду са неким другим, наместо Руса, против Руса. Да је више свести, слободе, визије и пре свега и изнад свега љубави, и цариградски патријарх би био са Русима. Али он, а и они су изабрали да буду са и под Eнглезима и Американцима и гле, никоме то није сметало…., или, можда то друштво они и нису изабрали, а онда то значи да су и даље у ропству и да је наша дужност да се молимо Богу да их ослободи тог стања и статуса а Добри Бог најбоље зна чијом руком да то учини. На основу огромног опита који Велика Црква има са Божјим делањем у свету и Његовим промишљањем о свету, сигурно је да Велика Црква Божија у Константинопољу, Полису, са велико П. Зна, у најмању руку предосећа чију ће руку Господ ставити себи у службу а на добробит Велике Цркве Христове, како би је поново оспособио за васељенско сведочење Његове моћи и лепоте пре свега, кроз литургијску мегалопрепију за којом космос чезне. За еп. бачког Иринеја, кажу ови са проукрајинско-расколничког сајта, да о њему неће писати јер је њему одговорио митрополит милетски Апостол, упућујући на сајт где је тај одговор. Насловна страна сајта cerkvarium на дан 7. марта 2019. Прочитао сам одговор митрополита Апостола. У једној реченици, провинција љута испод цариградског скута, који је за њега, митрополита Апостола, Првопрестолна црква, Васељенски трон ке та липа ке та липа. И тако даље и тако даље. Он из своје провинције не може ни замислити нити се начудити, како то неко, у контексту, где је и цариградска патријаршија, може да поштује и да се јавно саглашава са позицијом Москве која је дијаметрално опречна Цариграду по даној проблематици. У овом чуђењу, митрополит констатује, нису Руси створили вишу форму (облик израз п.с.) Православља на планети, а епископу Иринеју спочитава да их је изненадио, називајући га адвокатом Руске цркве, те како се наша (СПЦ) позиција, каже се у украјинском тексту, не грунтује на Православној еклисиологији). Зар се већ из овога става не назире један тоталитарни менталитет који, ето, претендује на неке Богом дане екслиолошке садржаје. Јасно је да са епископом Иринејем није лако водити дијалог, отуда чланкописац са сајта тај задатак преноси на другог, митрополита Апостола. Међутим, ни митрополит Апостол, највероватније из истих разлога као и чланкописац, не упушта се у дијалог са еп. Иринејем, који је носилац највећих домета ромејске културе, мисли и понашања, па митрополит наступа као неки римски представник Светог трона, који неки Грци у шали али и са дозом аутентичне црквене свести називају агиа карекла, света скемлија, троножац. Дакле, Митрополит Апостол из своје провинције без икаквог мисаоног процеса, декларативно, urbi et orbi објављује у име Првопрестолне цркве православља, како назива Цариградску цркву, каже, како се позиција Наше цркве не „грунтује“ није заснована на Православној еклисиологији. У овом декларативном маниру, митрополит помиње, паушално, 9. и 17. канон Халкидонског сабора и уверава нас како цариградски патријархат и патријарх Вартоломеј знају боље од свих историју цркве и св. Каноне. На здравље. У закључку Сва ова украјинско цариградска смута је чисто и искључиво политика и политиканство усмерено на подривање Русије и на геостратешке добити Запада. Тенденција представити ово као сукоб идеологије РПЦ са Константинопољем или Колективним Западом, што се примећује кроз нашу штампу у последње време, не стоји. Не стоји из простог разлога, што сама Русија после пада Совјетског Савеза није створила никакву идеологију, што је, у ствари, један од озбиљних проблема руског друштва данас, тим пре Руска црква нема никакву идеологију. Идеја Руског мира (Руског света) нема никакве артикулисане основе нити полуге идеологије. Баш онако како ни ми православни у целини (изузев Константинопољског патријарха) немамо никакву артикулисану политику или идеологију и онда када се нађемо пред чисто политичким реалијама, немајући основу нити инструменте за адекватан одговор, целу реалију пребацујемо у еклисиолошки, духовни кључ. Понашамо се управо онако, како смо се понели када су Латини током крсташких похода украли, поред осталог, мошти Св. Николе. Какав је био наш одговор, написали смо службу Пренос моштију оца нашег св. Николаја Мирликијског (св. Никола летњи), врло духовно и еклисиолошки „грунтовано“. Ко у овој смути која се представља (по слабости и немоћи нашој) као виша еклисиолошко канонска проблематика, а не као резултат идеолошко-стратегијско-политичке борбе уз потребно финансијско пропраћање целе радње, где треба тражити и одговор на питање које добио гроше, односно тражити меркантилну страну целог процеса, зашто Украјинци подло, без икакве основе прозивају нашег Патријарха. Препоручујем да се у тражењу одговора на ово питање, анализира улога америчког државног секретара Мајка Помпеа, секретара за верска питања и слободе при америчкој влади, улога бившег америчког амбасадора у Кијеву, сада у Атини… Овде је прикладно приметити, америчку ангажованост у стварању кијевске аутокефалије, односно цепању Православља на руској канонској територији, на највишем државном нивоу, док у исто време не чине ништа како би задобили аутокефалију у својој земљи, за Америчку Прав. Цркву, која има далеко боље претпоставке за аутокефалију, него украјински ентитет, а чему је главна сметња препрека, управо, Цариградски патријарх. У вези са грошима, новцем, препоручујем још да се анализирају изјаве израелских новинара истраживача по овој тематици. Да напоменем, када су у питању новци и новчани токови, нема сумње, да Јевреји уживају огроман ауторитет. Што се тиче новца са украјинске стране као и шире политичко идеолошке и геостратешке игре, да се проанализирају извештаји са сајта Едварда Ходоса Кијевски каганат. И он је Јеврејин православне вере и има добар увид у новчане токове и штошта друго. По овом питању нису ни Грци за потцењивање, па у том правцу препоручујем да се проанализирају информације са сајта Катехон, као и интервју Порошенка грчком листу Та неа, где га новинар смело пита да ли је купио томос, аутокефалију, нашто Порошенко одговара, без да је и оком трепнуо, Његова Светост патријарх Вартоломеј је сто одсто непоткупљив. За једну ширу историјско-теолошко-историјску перспективу цркве на Украјини и у Русији, а у контексту наше тематике, видети сајт Теологија.нет, као и руски сајт Царград. На крају једна лична нота Већ неколико деценија сваки Божји дан када се пробудим ја поред и уз сунчеву светлост видим храм Св. Софије (у којој никада нисам био), негде још увек у мом видокругу присутни су Јерусалим и Москва, да будем искрен никада ту у близини нисам видео Београд. Ваљда је ово и чинило да сам се осећао истинским и искреним Ромејем. То је чинило и да толико заволим грчки језик који сам у неким ситуацијама, у млађим годинама, одлично разумевао и онда када нисам имао скоро никаквог формалног знања. Касније се формално знање знатно умножило а моје некадашње, на моменте одлично разумевање грчког језика, бивало је много учесталије. Авај, у последње време све је ово усахло… Ромеосини, Ромеосини… Протојереј др Предраг Самарџић је професор Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу https://stanjestvari.com/2019/03/07/protojerej-prerag-samardzic-crkva-jeste-sve-ali-sve-nije-crkva/?fbclid=IwAR3CnGbTDBgxCydB5BoKsHi86-lZxwNbZFKxVCg1FzKn-FTJNjpg_G_Rggg
  2. Апостол Павле се често сагледава као теолог јединства Цркве, као неко ко се оштро противи поделама унутар црквене заједнице. Имајући то у виду, његове речи у 1Кор 11, 17–19 могу звучати чудно: „А ово налажући не хвалим вас, јер се не сакупљате на боље него на горе. Јер, пре свега, када се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама, и нешто од тога верујем. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“. Апостолова констатација „јер треба и подвајања да буду међу вама“ неретко се користи као аргумент за оправдавање подела, као да је и сам апостол сматрао да су оне нужност и да имају неки више смисао. Овакво тумачење апостолових речи, међутим, уопште не одговара његовом схватању Цркве. Стављене у шири контекст апостолових излагања оне се могу разумети на један другачији начин: поделе нису нужност и не треба да их буде, оне су недопустиво стање који једини смисао има у томе да се покаже који су „постојани“. Једномислије Апостол Павле никако не може сматрати да треба или мора да буде подела у Цркви, пошто је јединство свих у Христу његов еклисијални прогам. Апостол почиње обраћање Коринћанима на следећи начин: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1Кор 1, 10). Коринтска коресподенција у њеној канонској форми се приводи крају следећим речима: „Најзад, браћо, радујте се, усавршавајте се, тешите се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће са вама“ (2Кор 13, 11). Целокупна, дакле, излагања Коринћанима уоквирена су апелом за јединство и молбом да не буде подела. У посланици Римљанима апостол Павле пише: „Будите једне мисли међу собом“ (Рим 13, 16), као и: „А Бог трпљења и утехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа“ (Рим 15, 5–6). Ови моменти отклањају сваку недоумицу у погледу тога да ли подела треба или не треба да буде. Јединство и једномислије су суштински задаци црквених заједница. Поделе су, међутим, реалност, али не и нужност. Конкретан проблем У првим главама посланице 1. Коринћанима апостол Павле је опширно говорио о томе како су поделе стране бићу Цркве. После низа излагања на друге теме, он се поново враћа поделама унутар заједнице које су овај пут нешто другачије природе. После расправе о покривалу на главама жена на хришћанским богослужењима (11, 2–15), апостол се посвећује једном даљем проблему који је такође везан за богослужбена сабрања. Овај пут апостол за поделе користи два различита израза: у ст. 18 користи појам σχίσμα, буквално „подела“, који је већ једном употребио у 1Кор 1, 10. Чини се да апостол овај појам користи као општи за поделе као такве, а које у заједници могу бити из различитих разлога. Тако нпр. за поделу на групе (Павлови, Аполови, Кифини, Христови) користи појам ἔριδες буквално „раздори“, док у 11, 19 где се и појављује спорно „треба“ (δεῖ) користи појам αἱρέσεις („подвајања“, „издвајања“). Из овога је јасно да апостол сматра само да „подвајања (αἱρέσεις) треба да буду“, не и поделе (σχίσμα), мада разлика није суштинска, већ више означава природу подела. У ком односу се налазе поделе на групе из 1Кор 1–4 и поделе и подвајања наведене у 1Кор 11, 18–19 не може се са сигурношћу констатовати. И за ове поделе је апостол „чуо“ као и за претходне, највероватније од Хлојиних људи (1Кор 1, 10). Могуће је да су подвајањаиз ст. 19 била последица подела на групе из ранијих излагања, али то није сигурно. Углавном, апостол је о томе чуо и нешто од тога верује (11, 18). Док су поделе на групе потресале заједницу на општем нивоу, ове поделе овде се одвијају у конкретној форми „подвајања“ на црквеним сабрањима. О чему се ради? Окупљајући се на евхаристијска сабрања поједине групице хришћана се издвајају и вечеравају међу собом. Овде треба појаснити да су црквена сабрања у Павлово време била сачињена од обеда и причешћа. Тек од времена Јустина Мученика обед се одваја од самог евхаристијског чина. Поједини хришћани, дакле, једу вечеру пре других који остају без вечере (11, 21–22). На тај начин је заједништво на евхаристијском сабрању нарушено. Тумачи се слажу да се овде ради о социјалним подвајањима, тј. да богати заједно доносе храну и једу и пију у изобиљу, док сиромашни и робови немају хране. Ради се о преношењу социјалних модела понашања овога света на евхаристијски простор хришћанске заједнице. Апостол се противи таквој пракси и сматра је суштински нецрквеном. Како онда каже да тако нечег „треба да буде“? Подвајања и постојани У ст. 19 апостол не каже ништа друго до следеће: пошто се иначе делите (ст. 18) онда је сасвим логично („треба“) да буду подвајања међу вама (ст. 19) и то на месту на коме сва подвајања треба да буду превазиђена. Међутим, пошто већ подвајања постоје, она ће показати ко је постојан међу вама. Под „постојаним“ се у тумачењима често виде они које ће у Дан Суда изаћи из свега као оправдани за оно чега су се држали (уп. 1Кор 3, 13; 2Кор 10, 18). Иначе је есхатолошки призвук формулације евидентан (апокалиптичко „треба“). Међутим, могуће је да Павле овде мисли на оне који, следујући његовом учењу, не пристају на таква подвајања и не учествују у Цркви непримереним праксама. Постојани би могли бити они који су постојани у ономе што их је Павле поучавао, наиме томе да су на крсту Христовом обрисане разлике овога света који дели људе и да су сви једнаки пред Богом (Гал 3, 27–28). Таква вера за последицу има извесне праксе, које сигурно нису оне које се догађају на коринтским сабрањима. Подвајања и једномислије Поделе и подвајање настају тамо где нема једномислија за које се апостол Павле залаже. То једномисилије није оно на које нас ова реч најчешће асоцира, а које је било парола најрепресивнијих политичких система. То је једномислије које је мотивисано једино вером у Бога откривеног у Исусу Христу и саможртвеном љубављу: „Нико нека не тражи његово, него сваки што је другога“ (1Кор 10, 24), баш као што и Господ Исус Христос није тражио оно што је његово него оно што је Другога: „Зато нека је у вама иста мисао која је у Исусу Христу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге…“ (Фил 2, 4–11). Поделе и подвајања су у хришћанском разумевању света бесмислени и не треба да их буде. Само једномислије у љубави пројављује тајну Христа, баш као што изражавају, у духу апостола Павла, речи познате из Свете Литургије: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа“ (уп. такође 2Кор 13, 13). View full Странице
  3. Једномислије Апостол Павле никако не може сматрати да треба или мора да буде подела у Цркви, пошто је јединство свих у Христу његов еклисијални прогам. Апостол почиње обраћање Коринћанима на следећи начин: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1Кор 1, 10). Коринтска коресподенција у њеној канонској форми се приводи крају следећим речима: „Најзад, браћо, радујте се, усавршавајте се, тешите се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће са вама“ (2Кор 13, 11). Целокупна, дакле, излагања Коринћанима уоквирена су апелом за јединство и молбом да не буде подела. У посланици Римљанима апостол Павле пише: „Будите једне мисли међу собом“ (Рим 13, 16), као и: „А Бог трпљења и утехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа“ (Рим 15, 5–6). Ови моменти отклањају сваку недоумицу у погледу тога да ли подела треба или не треба да буде. Јединство и једномислије су суштински задаци црквених заједница. Поделе су, међутим, реалност, али не и нужност. Конкретан проблем У првим главама посланице 1. Коринћанима апостол Павле је опширно говорио о томе како су поделе стране бићу Цркве. После низа излагања на друге теме, он се поново враћа поделама унутар заједнице које су овај пут нешто другачије природе. После расправе о покривалу на главама жена на хришћанским богослужењима (11, 2–15), апостол се посвећује једном даљем проблему који је такође везан за богослужбена сабрања. Овај пут апостол за поделе користи два различита израза: у ст. 18 користи појам σχίσμα, буквално „подела“, који је већ једном употребио у 1Кор 1, 10. Чини се да апостол овај појам користи као општи за поделе као такве, а које у заједници могу бити из различитих разлога. Тако нпр. за поделу на групе (Павлови, Аполови, Кифини, Христови) користи појам ἔριδες буквално „раздори“, док у 11, 19 где се и појављује спорно „треба“ (δεῖ) користи појам αἱρέσεις („подвајања“, „издвајања“). Из овога је јасно да апостол сматра само да „подвајања (αἱρέσεις) треба да буду“, не и поделе (σχίσμα), мада разлика није суштинска, већ више означава природу подела. У ком односу се налазе поделе на групе из 1Кор 1–4 и поделе и подвајања наведене у 1Кор 11, 18–19 не може се са сигурношћу констатовати. И за ове поделе је апостол „чуо“ као и за претходне, највероватније од Хлојиних људи (1Кор 1, 10). Могуће је да су подвајањаиз ст. 19 била последица подела на групе из ранијих излагања, али то није сигурно. Углавном, апостол је о томе чуо и нешто од тога верује (11, 18). Док су поделе на групе потресале заједницу на општем нивоу, ове поделе овде се одвијају у конкретној форми „подвајања“ на црквеним сабрањима. О чему се ради? Окупљајући се на евхаристијска сабрања поједине групице хришћана се издвајају и вечеравају међу собом. Овде треба појаснити да су црквена сабрања у Павлово време била сачињена од обеда и причешћа. Тек од времена Јустина Мученика обед се одваја од самог евхаристијског чина. Поједини хришћани, дакле, једу вечеру пре других који остају без вечере (11, 21–22). На тај начин је заједништво на евхаристијском сабрању нарушено. Тумачи се слажу да се овде ради о социјалним подвајањима, тј. да богати заједно доносе храну и једу и пију у изобиљу, док сиромашни и робови немају хране. Ради се о преношењу социјалних модела понашања овога света на евхаристијски простор хришћанске заједнице. Апостол се противи таквој пракси и сматра је суштински нецрквеном. Како онда каже да тако нечег „треба да буде“? Подвајања и постојани У ст. 19 апостол не каже ништа друго до следеће: пошто се иначе делите (ст. 18) онда је сасвим логично („треба“) да буду подвајања међу вама (ст. 19) и то на месту на коме сва подвајања треба да буду превазиђена. Међутим, пошто већ подвајања постоје, она ће показати ко је постојан међу вама. Под „постојаним“ се у тумачењима често виде они које ће у Дан Суда изаћи из свега као оправдани за оно чега су се држали (уп. 1Кор 3, 13; 2Кор 10, 18). Иначе је есхатолошки призвук формулације евидентан (апокалиптичко „треба“). Међутим, могуће је да Павле овде мисли на оне који, следујући његовом учењу, не пристају на таква подвајања и не учествују у Цркви непримереним праксама. Постојани би могли бити они који су постојани у ономе што их је Павле поучавао, наиме томе да су на крсту Христовом обрисане разлике овога света који дели људе и да су сви једнаки пред Богом (Гал 3, 27–28). Таква вера за последицу има извесне праксе, које сигурно нису оне које се догађају на коринтским сабрањима. Подвајања и једномислије Поделе и подвајање настају тамо где нема једномислија за које се апостол Павле залаже. То једномисилије није оно на које нас ова реч најчешће асоцира, а које је било парола најрепресивнијих политичких система. То је једномислије које је мотивисано једино вером у Бога откривеног у Исусу Христу и саможртвеном љубављу: „Нико нека не тражи његово, него сваки што је другога“ (1Кор 10, 24), баш као што и Господ Исус Христос није тражио оно што је његово него оно што је Другога: „Зато нека је у вама иста мисао која је у Исусу Христу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге…“ (Фил 2, 4–11). Поделе и подвајања су у хришћанском разумевању света бесмислени и не треба да их буде. Само једномислије у љубави пројављује тајну Христа, баш као што изражавају, у духу апостола Павла, речи познате из Свете Литургије: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа“ (уп. такође 2Кор 13, 13).
  4. На празник када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха, 12. фебруара одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза уз молитвено учешће протојереја Мирчете Шљиванчанина и вјерног народа. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је говорио о празнику и великим учитељима Цркве Божије, Светим богоугодницима – Василију, Јовану и Григорију. Отац Предраг се током свог пастирског обраћања осврнуо на важност постизања мира и јединства и заједничарења у Цркви Христовој и нашим сопственим животима који су једно са тијелом Цркве. Говорећи о јединству, које се огледа у љубави, љубљењу једни других, у благодарности и посвећености Господу Богу, отац Предраг је повукао паралелу између 21. вијека и времена 4. вијека када су живјели ови угодници Божији, будући да су и они, свако на свој начин, свако према својим могућностима и даровима, управо чинили и свједочили љубав, тврду Божију вјеру, смирење, послушање и непрекидно служење и ближњима, и Богу. „Зато светитељи које данас прослављамо: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов иако су живјели овоземљаским животом у 4. вијеку, живе и живљи су него икада и данас, у 21. вијеку, баш зато што су се својим конкретним животом уградили у вјечно и непролазно Царство Небеско, презријевши све овоземаљско, а Господ их је прославио“, закључио је отац Предраг. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Након надахнутог пастирског слова протојереја Предрага Шћепановића, Светом причешћу је приступио и присајединио се у великом броју вјерни народ. извор
  5. У оквиру „Духовних разговора“ које у току Божићног поста организује парохија Доња Горица, 22. децембра одржано је предавање „Савремени подвижници“. О савременим подвижницима, старцима Пајсију, Тадеју, Порфирију и Светом Јовану Шангајском, говорио је протојереј мр Предраг Шћепановић. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  6. У недељу, 25. новембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, Др Предраг Вајагић одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЕПИСКОП МИТРОФАН (ШЕВИЋ) И ЕПАРХИЈА БАЧКА У ВЕЛИКОМ РАТУ.
  7. ПОВОД Повод за изговарање параболе је молба једног непознатог човека Исусу да преузме улогу судије у једном имовинском спору између два брата (Лк 12, 13–15). Исус је у народу цењен као мудар учитељ и није било чудно да се од једног писмознанца потражи да просуди по сличним питањима. Исус одбија да у имовинском спору преузме улогу судије (Лк 12, 14). Он себе не види као писмознанца који треба да одлучује у таквим споровима. Немогуће је да Он расуди шта коме припада од имовине, пошто је Његов став по том питању већ познат: „Свакоме који тражи од тебе подај, и који твоје узме, не тражи од њега“ (Лк 6, 30). Његова коначна реч гласи: „Гледајте и чувајте се од сваке грамзивости, јер нико не живи тиме што је сувише богат“ (Лк 12, 15). У античком свету осуда похлепног богатства није непозната. Један фрагмент јелинског песника Пиндара гласи: „О смртниче јадни, како у ветар говориш и о ситним ситницама збориш, хвалећи богатство“. У сваком случају, Исус за повод приче о безумном богаташу узима управо спор око имовине између два брата. ПРИЧА Прича о безумном богаташу представља једног човека коме стицање иде од руке. Његови усеви су толико обилни да нема где да их смести. Он одлучује да поруши житнице и сагради нове, веће. У њих ће сместити сва своја добра. Тада ће моћи да каже својој души да добара има за много година и да сада може да се опусти, да једе, пије и весели се. Његови планови бивају поремећени једном интервенцијом одозго. Бог га назива безумним, најављује да ће иста та душа којој је обећан спокој још исте ноћи бити узета од њега. Коме ће онда припасти све што је стекао? Господ Исус завршава причу констатацијом: „Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом“ (Лк 12, 21). После приче следи низ упутстава ученицима како да се опходе према материјалним добрима (Лк 12, 22–59). ТУМАЧЕЊЕ Ова парабола отвара питања: зашто је богаташ безуман? Шта је он то учинио да заслужи ову сурову казну? У чему је његов грех? Зар није у човековој природи да стиче и обезбеђује своју будућност? Поједини тумачи сматрају да је богаташева идеја да поруши мање житнице и сагради веће безумна, претерана и да се његова безумност у ствари састоји у његовој похлепи. Међутим, опште људско искуство говори да је његова реакција све, само не безумна. Она је природна последица новонастале ситуације: обиље усева треба негде сместити и његова идеја да поруши старе житнице и сагради нове је сасвим реална. Цела парабола се састоји из једног монолога који се потом претвара у монолог унутар монолога. Богаташ размишља у себи и разговара са својом душом. То указује на потпуну концентрисаност богаташа на самога себе. Он прави планове сам са собом, постоји само он. Сав његов труд има за циљ да себи омогући леп и пријатан живот. У Посланици Јаковљевој описује је слична ситуација (Јак 4, 13–15): „Слушајте сад ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град … Ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара која се замало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: ако Господ хоће и живи будемо, учинићемо ово или оно.“ У сваком случају, у своје сопствене планове заробљени богаташ, највероватније у сну, добија посету. Бог га назива безумним и најављује његову смрт исте ноћи. Он ће морати да положи рачуне за свој живот. А како је водио и планирао да води свој живот јасно је: душа треба да се опусти, једе, пије и ужива у животу. То су познати принципи хедонистичке животне философије. Они су познати из бројних докумената античког света, нарочито њима обилују гробни натписи. Апостол Павле јасно критикује хедонизам као животну философију: „Ако мртви не устају, да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети“ (1Кор 15, 32). Безумност богаташа је двострука. Она није у његовим плановима, него у начину како их прави. Он сматра да су његов живот и његова будућност у његовим рукама. Надаље, стицање добара има за циљ само његова уживања. Управо супротно томе, Господ Исус захтева од оних који му следују: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“ (Лк 12, 33). КОЈИ ЋЕ СЕ БОГАТАШ СПАСИТИ? Око 200. године александријски учитељ Цркве Климент Александријски написао је једно дело под називом: „Који ће се богаташ спасити?“. Ово дело је јединствено у античком свету. Ниједан прехришћански аутор није дошао на идеју да се бави овом темом. Ово питање је на свет донео тек Исус из Назарета. Његове речи су те које су Климента и његову заједницу суочиле са питањем вечне судбине богаташа. Вредно је приметити да Климент не пита „Да ли ће се богаташ спасити?“, већ „Који ће се богаташ спасити?“. Већ та формулација сама по себи говори да постоји могућност да се богати спасу. Климент сматра да је богатство по себи неутрално, исто као и сиромаштво по себи. Оно што је пресудно је став према једном или другом. Климент надаље сматра да у хришћанском контексту богатство има смисла само када се ставља у службу ближњима. Тумачећи Лк 16, 9, Климент закључује „да је свака имовина коју неко користи само за себе и не ставља је на располагање потребитима, у суштини неправедна.“ У овом смислу треба разумети и причу о богаташу која није просто прича о богатом човеку, већ управо прича о безумном богаташу који своју имовину умножава само за себе и сопствене потребе, губећи из вида пролазност и крхкост свеколико земне егзистенције.
  8. Прича о безумном богаташу је још једна у низу прича садржаних у Еванђељу по Луки које осуђују богатство и упозоравају на погубност везаности за материјална добра. Безумни богаташ из приче је управо илустрација речи Господњих: „Тешко вама богатима, јер сте већ примили утеху своју“ (Лк 6, 24). У чему се састоји несрећа богатих? На ово питање Исус Христос одговара параболом о безумном богаташу, о велепоседнику чија је једина брига сабирање блага на земљи (Лк 12, 16–21). ПОВОД Повод за изговарање параболе је молба једног непознатог човека Исусу да преузме улогу судије у једном имовинском спору између два брата (Лк 12, 13–15). Исус је у народу цењен као мудар учитељ и није било чудно да се од једног писмознанца потражи да просуди по сличним питањима. Исус одбија да у имовинском спору преузме улогу судије (Лк 12, 14). Он себе не види као писмознанца који треба да одлучује у таквим споровима. Немогуће је да Он расуди шта коме припада од имовине, пошто је Његов став по том питању већ познат: „Свакоме који тражи од тебе подај, и који твоје узме, не тражи од њега“ (Лк 6, 30). Његова коначна реч гласи: „Гледајте и чувајте се од сваке грамзивости, јер нико не живи тиме што је сувише богат“ (Лк 12, 15). У античком свету осуда похлепног богатства није непозната. Један фрагмент јелинског песника Пиндара гласи: „О смртниче јадни, како у ветар говориш и о ситним ситницама збориш, хвалећи богатство“. У сваком случају, Исус за повод приче о безумном богаташу узима управо спор око имовине између два брата. ПРИЧА Прича о безумном богаташу представља једног човека коме стицање иде од руке. Његови усеви су толико обилни да нема где да их смести. Он одлучује да поруши житнице и сагради нове, веће. У њих ће сместити сва своја добра. Тада ће моћи да каже својој души да добара има за много година и да сада може да се опусти, да једе, пије и весели се. Његови планови бивају поремећени једном интервенцијом одозго. Бог га назива безумним, најављује да ће иста та душа којој је обећан спокој још исте ноћи бити узета од њега. Коме ће онда припасти све што је стекао? Господ Исус завршава причу констатацијом: „Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом“ (Лк 12, 21). После приче следи низ упутстава ученицима како да се опходе према материјалним добрима (Лк 12, 22–59). ТУМАЧЕЊЕ Ова парабола отвара питања: зашто је богаташ безуман? Шта је он то учинио да заслужи ову сурову казну? У чему је његов грех? Зар није у човековој природи да стиче и обезбеђује своју будућност? Поједини тумачи сматрају да је богаташева идеја да поруши мање житнице и сагради веће безумна, претерана и да се његова безумност у ствари састоји у његовој похлепи. Међутим, опште људско искуство говори да је његова реакција све, само не безумна. Она је природна последица новонастале ситуације: обиље усева треба негде сместити и његова идеја да поруши старе житнице и сагради нове је сасвим реална. Цела парабола се састоји из једног монолога који се потом претвара у монолог унутар монолога. Богаташ размишља у себи и разговара са својом душом. То указује на потпуну концентрисаност богаташа на самога себе. Он прави планове сам са собом, постоји само он. Сав његов труд има за циљ да себи омогући леп и пријатан живот. У Посланици Јаковљевој описује је слична ситуација (Јак 4, 13–15): „Слушајте сад ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град … Ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара која се замало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: ако Господ хоће и живи будемо, учинићемо ово или оно.“ У сваком случају, у своје сопствене планове заробљени богаташ, највероватније у сну, добија посету. Бог га назива безумним и најављује његову смрт исте ноћи. Он ће морати да положи рачуне за свој живот. А како је водио и планирао да води свој живот јасно је: душа треба да се опусти, једе, пије и ужива у животу. То су познати принципи хедонистичке животне философије. Они су познати из бројних докумената античког света, нарочито њима обилују гробни натписи. Апостол Павле јасно критикује хедонизам као животну философију: „Ако мртви не устају, да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети“ (1Кор 15, 32). Безумност богаташа је двострука. Она није у његовим плановима, него у начину како их прави. Он сматра да су његов живот и његова будућност у његовим рукама. Надаље, стицање добара има за циљ само његова уживања. Управо супротно томе, Господ Исус захтева од оних који му следују: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“ (Лк 12, 33). КОЈИ ЋЕ СЕ БОГАТАШ СПАСИТИ? Око 200. године александријски учитељ Цркве Климент Александријски написао је једно дело под називом: „Који ће се богаташ спасити?“. Ово дело је јединствено у античком свету. Ниједан прехришћански аутор није дошао на идеју да се бави овом темом. Ово питање је на свет донео тек Исус из Назарета. Његове речи су те које су Климента и његову заједницу суочиле са питањем вечне судбине богаташа. Вредно је приметити да Климент не пита „Да ли ће се богаташ спасити?“, већ „Који ће се богаташ спасити?“. Већ та формулација сама по себи говори да постоји могућност да се богати спасу. Климент сматра да је богатство по себи неутрално, исто као и сиромаштво по себи. Оно што је пресудно је став према једном или другом. Климент надаље сматра да у хришћанском контексту богатство има смисла само када се ставља у службу ближњима. Тумачећи Лк 16, 9, Климент закључује „да је свака имовина коју неко користи само за себе и не ставља је на располагање потребитима, у суштини неправедна.“ У овом смислу треба разумети и причу о богаташу која није просто прича о богатом човеку, већ управо прича о безумном богаташу који своју имовину умножава само за себе и сопствене потребе, губећи из вида пролазност и крхкост свеколико земне егзистенције. View full Странице
  9. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна.
  10. Писмо или посланица је најзаступљенија књижевна врста у канону Новога завета, као и код Апостолских отаца чија дела се непосредно надовезују на новозаветне списе. Из тога произилази да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца. Писма (= посланице) апостола Павла, као и античка писма уопште, имају задатак да превазиђу просторну дистанцу са саговорницима. Она се пишу са одређеном намером и конкретним поводом и самим тим представљају један акт комуникације, отварање дијалога. Код Павла писма представљају – поред личног присуства и слања сарадника – један посебан вид апостолског присуства (παρουσία) у заједници и израз његове бриге и старања за њу (уп. 2Кор 11,28). У антици и савременом добу постоји категоризација различитих типова писма која се врши на основу карактеристичних мотива који се по правилу срећу код сваке појединачне категорије. Међутим, писма апостола Павла се у контексту античке епистолографије не могу категоризовати без потешкоћа. Она се налазе најближе „пријатељским писмима“ или пак „философским писмима“ античког света. Можда би најприближнија била дефиниција „писмо заједници“. Павлови адресати нису индивидуе (посланица Филимону је, такође, посланица његовој „домаћој цркви“), већ заједнице одређеног места које су на богослужбеним сабрањима читале и слушале његова писма. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна. View full Странице
  11. Предавање др Предрага Ђоковића, дугогодишњег предавача црквеног појања и професора на музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву на тему „Црквено појање као вид духовног узрастања“ којим је, са благословом Епископа бачког Иринеја, у организацији Црквене општине у Кули отпочео други циклус духовних предавања у суботу 20. октобра 2018. године. ЛИНК КА АУДИО ЗАПИСУ https://svetigora.com/katedra-dr-predrag-djokovic-crkveno-pojanje-kao-vid-duhovnog-uzrastanja/?scr=cir View full Странице
  12. На празник Преподобне мати Параскеве Свете Петке, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Вјерном народу празничним словом обратио протојереј Предраг Шћепановић. Отац Предраг је између осталог говорио о значају овог великог празника у нашем народу као и о значају суштинског прослављања крсне славе. “Није довољно да славимо Свету Петку традиционално, него треба да се и запитамо какав је био њен конкретан живот, њено житије. Треба да се запитамо, каквим је она то врлинама угодила Богу да је Бог толико прославио у свијету да се милиони људи годишње поклањају њеним светим моштима у Румунији – граду Јашију“, рекао је он. Он је и подсјетио све присутне да је Света Петка велика помоћница, заступница и заштитница свих оних који је душом призивају и прослављају као своју крсну славу : “Она јесте заштитница жена, монахиња и дјевојака, али је и заштитница свих нас који свим срцем и душом призивамо њу, који је славимо као своју крсну славу. Нека би Бог дао да њени пост и молитва буду и нама путоказ у овоме свијету који у злу лежи, у свијету који је прогласио човјека за само-идола, у овоме свијету у коме харају болести, разводи бракова и многе друге девијације.” Он је додао да је веома битно да се вратимо Христу који је истински лијек бесмртности и угодницима Божијим који су нам истински путокази правога живота. “Дај Боже да се вратимо извору исцјељења – да се вратимо Христу лијеку бесмртности и светитељима који су путокази наши да са овога пута Христовог не зађемо. Што је тамнија ноћ овога свијета, то су сјајније звијезде, а једна од тих звијезда у сазвјежђу Божијих светитеља је и преподобна мати наша Параскева – Света Петка”, поручио је свештеник Предраг Шћепановић. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће сјутра, 28. октобра, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, Свету Архијерејску Литургију са свештенством и вјерним народом служити Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерикански г. Кирило. Током Архијерејске литургије Владика Кирило ће рукоположити свог клирика – рођеног Колумбијца : ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Борис Мусић извор
  13. На празник Преподобне мати Параскеве Свете Петке, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Вјерном народу празничним словом обратио протојереј Предраг Шћепановић. Отац Предраг је између осталог говорио о значају овог великог празника у нашем народу као и о значају суштинског прослављања крсне славе. “Није довољно да славимо Свету Петку традиционално, него треба да се и запитамо какав је био њен конкретан живот, њено житије. Треба да се запитамо, каквим је она то врлинама угодила Богу да је Бог толико прославио у свијету да се милиони људи годишње поклањају њеним светим моштима у Румунији – граду Јашију“, рекао је он. Он је и подсјетио све присутне да је Света Петка велика помоћница, заступница и заштитница свих оних који је душом призивају и прослављају као своју крсну славу : “Она јесте заштитница жена, монахиња и дјевојака, али је и заштитница свих нас који свим срцем и душом призивамо њу, који је славимо као своју крсну славу. Нека би Бог дао да њени пост и молитва буду и нама путоказ у овоме свијету који у злу лежи, у свијету који је прогласио човјека за само-идола, у овоме свијету у коме харају болести, разводи бракова и многе друге девијације.” Он је додао да је веома битно да се вратимо Христу који је истински лијек бесмртности и угодницима Божијим који су нам истински путокази правога живота. “Дај Боже да се вратимо извору исцјељења – да се вратимо Христу лијеку бесмртности и светитељима који су путокази наши да са овога пута Христовог не зађемо. Што је тамнија ноћ овога свијета, то су сјајније звијезде, а једна од тих звијезда у сазвјежђу Божијих светитеља је и преподобна мати наша Параскева – Света Петка”, поручио је свештеник Предраг Шћепановић. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће сјутра, 28. октобра, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, Свету Архијерејску Литургију са свештенством и вјерним народом служити Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерикански г. Кирило. Током Архијерејске литургије Владика Кирило ће рукоположити свог клирика – рођеног Колумбијца : ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Борис Мусић извор View full Странице
  14. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, а у организацији Црквене општине кулске, отпочео је други циклус духовних предавања. У суботу 20. октобра 2018. године гост предавач је био др Предраг Ђоковић, дугогодишњи предавач црквеног појања и професор на музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, који је у сали Музичке школе у Кули одржао предавање на тему „Црквено појање као вид духовног узрастања". На звучном запису благодаримо радију Беседи!
  15. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, а у организацији Црквене општине кулске, отпочео је други циклус духовних предавања. У суботу 20. октобра 2018. године гост предавач је био др Предраг Ђоковић, дугогодишњи предавач црквеног појања и професор на музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, који је у сали Музичке школе у Кули одржао предавање на тему „Црквено појање као вид духовног узрастања". На звучном запису благодаримо радију Беседи! View full Странице
  16. Један такав коцепт је имплицитно поређење апостола Павла и Сократа. Овај моменат је још у 2. веку препознао Јустин Мученик који је поредио апостола Павла и грчког философа, утолико што су обојица покушали да убеде Атињане да укажу част непознатом богу (Апологија 2: 10, 5–6). Стога се у новозаветној науци неретко износи став да Лука у Делима апостолским представља апостола Павла као „новог Сократа“ или „хришћанског Сократа“. Сократ је у 1. и 2. веку после Христа сагледаван као крајње позитивна личност из прошлости, као парадигма етике и исправног понашања, као инспирисан човек, као сведок истине пред судом света. Чини се да Лука у своју приповест о Павлу нарочито уткао последња два момента: апостол је надахнути говорник и сведок истине. Иако се ови елементи могу препознати у приповестима о апостоловом боравку у Листри (14, 8–18) и Ефесу (Дап 19, 9–10), најупечатљивији пример „сократизације“ апостола Павла је његов говор на Ареопагу (Дап 17, 16–34). У 1. веку Атина је била средиште интелектуалног живота и високе културе. Павлов долазак у Атину је по Луки уједно и сусрет Еванђеља са интелектуалном елитом. Истовремено Павле, проповедник и мисионар Еванђеља, долази у средиште тадашње културе, град великога Сократа. Анализа текстова у Дап 17, 16–22; 32–34 показује јасне паралеле са описима из Сократовог живота сачуваних код Платона, Диогена и Ксенофона. Тако је Павле исто као и Сократ приказан као јавни говорник, као неко ко свакодневно разговара са људима на агори. Он јавно износи своје учење што је била карактеристика доброг философа. Као и Сократ Павле је приказан да поучава стране богове и уводи нова учења (Дап 17, 18–19). Учење обојице се доводи у сумњу; Сократ наводно квари омладину, Павле износи нека чудна учења. Павле је оптужен да је σπερμολόγος, што функционише као метафора за егзибиционисту и празнослова који тражи пажњу, а чији је говор неутемељен и произвољан. Павлово обраћање Атињанима: „Људи Атињани“ сматра се „сократизмом“, пошто Платон тако почиње Одбрану Сократову (1а). Павлов неуспех на Ареопагу се такође може сматрати паралелом са Сократом, иако Лука нотира скроман успех у лику два следбеника (Дап 17, 34). Слично се догађа и са Сократом: године 399. када је већином гласова Сократ осуђен на смрт, око њега је остала само неколицина ученика. Ареопаг Све наведено указује да је приповест о Павловом говору на Ареопагу конципирана тако да читаоци у њој препознају паралеле са Сократом. Павле је приказан као философ који путем посматрања (αὐτοψία) и интеракције са средином износи своје сопствене ставове. Познато је да је на Ареопагу била градска судница у којој су се водили разни спорови, па и они везани за религијско-обичајна питања. Међутим, говор апостола Павла није приказан као апологија пред судом – он није изведен пред суд, већ слободно говори пред другим философима, пред културном елитом града. С друге стране Сократ није био изведен пред суд на Ареопагу, пошто је тај суд у 5. веку пре Христа судио само за убиства, злоупотребу власти, издају и корупцију, већ пред суд у Хелиеји. У том смислу смештање Павловог говора на Ареопаг у овом детаљу одступа од намерене паралелизације, мада је Павловим присуством баш на том месту постигнут ефекат јавности хришћанског теолошког говора у самом средишту интелектуелног и културног живота Сократовог града. Као и Сократ апостол Павле у говору на Ареопагу указује својим слушаоцима да се не налазе на правом путу и да то треба сами да признају: они поштују непознатог бога, дакле у ствари не знају кога поштују (17, 23), али Бог је решио да прекине то незнање (17, 30). Као и Сократ апостол Павле је убеђен да је његово послање божанског карактера. Сократ је волео да наводи своје саговорнике да признају незнање, али то није чинио забаве ради, већ је тако испуњавао своје божанско послање. Тако и апостол Павле „објављује“ од Бога откривену истину (17, 23). Коначно, елементи сократовске мајевтике су препознатљиви у Павловом говору на Ареопагу. Наиме Сократ је у разговорима развијао једну посебну реторичку стратегију: отпочињало се са темом коју саговорник мисли да зна, Сократ се најпре правио да дели његове ставове постављајући најпре нека мања питања, да би на крају кроз низ питања довео саговорника до тога да призна да у ствари не зна оно што је мислио да зна. Сличан је концепт Павловог говора на Ареопагу: он почиње са нечим што слушаоци наводно знају (17, 23), он указује на извесну религиозност Атињана (17, 22–29), критикујући је веома „добронамерно“, закључујући да је коначно наступило време да то незнање Атињана престане јер је наступило време откривења и чекања суда (17, 30–31). Елементи мајевтике су присутни, мада недостаје оно кључно: дијалог. Павле је читав процес извео сам, а атински фислософи нису хтели да уђу у дијалог са њим: помен васкрсења им се учинио немогућом темом за дискусију (17, 32). Можда је Лука намерно овако литерерно уобличио приповест о Павловом наступу на Ареопагу, сугреришући да је управо ту отпочео један дијалог који се није завршио и који ће се тек водити. Писац Дела апостолских намерно је одбрао да свог хероја апостола Павла наративно обликује по сократовском моделу. Бити као Сократ у његово време значило је бити заиста велики. Апостол Павле и порука Еванђеља коју је проповедао и коју Лука кроз Дела апостолска наново приповеда и проповеда су компатибилни са културолошким вредностима епохе. Мудрост апостола Павла је мудрост хришћанства. Вера Цркве је вера која не негира и потире вредности једне културе, већ их афирмише, преображава и осмишљава на један нови и другачији начин, дајући кроз веру у Христа смисао свеколиког постојања, наиме веру „да Бог није тако далеко ни од једнога од нас… јер у њему живимо, мислимо и јесмо…“ (Дап 17, 27–28).
  17. Дела апостолска су ранохришћански спис који је апостол Лука саставио као другу књигу или наставак свог Еванђеља и посветио извесном Теофилу (Дап 1, 1; уп. Лк 1, 1). Иако се спис назива Дела апостолска главни јунак приповести је у суштини један апостол, апостол Павле, чији живот и деловање Лука детаљно описује, од његовог саглашавања као младића са линчом архиђакона Стефана (Дап 7, 58), преко његовог обраћења, мисионарске делатности, све до доласка у Рим (Дап 28, 17). Дела апостолска су, дакле, првенствено приповест о делима апостола Павла. Лука је своју приповест конципирао тако да Теофил, односно шири круг читалаца који су хришћани из незнабоштва или још увек незнабошци, у делима (πράξεις) апостола Павла препознају одређене опште социо-културолошке обрасце тога доба којима се послужио као средством ефикасне комуникације и афирмације нове вере као носиоца позитивних вредности античког наслеђа. На тај начин су читаоци у приповестима Дела апостолских требали да читају њима познату, али наново испричану причу о непролазним вредностима, врлини, снази речи, храбрости и слободе. Један такав коцепт је имплицитно поређење апостола Павла и Сократа. Овај моменат је још у 2. веку препознао Јустин Мученик који је поредио апостола Павла и грчког философа, утолико што су обојица покушали да убеде Атињане да укажу част непознатом богу (Апологија 2: 10, 5–6). Стога се у новозаветној науци неретко износи став да Лука у Делима апостолским представља апостола Павла као „новог Сократа“ или „хришћанског Сократа“. Сократ је у 1. и 2. веку после Христа сагледаван као крајње позитивна личност из прошлости, као парадигма етике и исправног понашања, као инспирисан човек, као сведок истине пред судом света. Чини се да Лука у своју приповест о Павлу нарочито уткао последња два момента: апостол је надахнути говорник и сведок истине. Иако се ови елементи могу препознати у приповестима о апостоловом боравку у Листри (14, 8–18) и Ефесу (Дап 19, 9–10), најупечатљивији пример „сократизације“ апостола Павла је његов говор на Ареопагу (Дап 17, 16–34). У 1. веку Атина је била средиште интелектуалног живота и високе културе. Павлов долазак у Атину је по Луки уједно и сусрет Еванђеља са интелектуалном елитом. Истовремено Павле, проповедник и мисионар Еванђеља, долази у средиште тадашње културе, град великога Сократа. Анализа текстова у Дап 17, 16–22; 32–34 показује јасне паралеле са описима из Сократовог живота сачуваних код Платона, Диогена и Ксенофона. Тако је Павле исто као и Сократ приказан као јавни говорник, као неко ко свакодневно разговара са људима на агори. Он јавно износи своје учење што је била карактеристика доброг философа. Као и Сократ Павле је приказан да поучава стране богове и уводи нова учења (Дап 17, 18–19). Учење обојице се доводи у сумњу; Сократ наводно квари омладину, Павле износи нека чудна учења. Павле је оптужен да је σπερμολόγος, што функционише као метафора за егзибиционисту и празнослова који тражи пажњу, а чији је говор неутемељен и произвољан. Павлово обраћање Атињанима: „Људи Атињани“ сматра се „сократизмом“, пошто Платон тако почиње Одбрану Сократову (1а). Павлов неуспех на Ареопагу се такође може сматрати паралелом са Сократом, иако Лука нотира скроман успех у лику два следбеника (Дап 17, 34). Слично се догађа и са Сократом: године 399. када је већином гласова Сократ осуђен на смрт, око њега је остала само неколицина ученика. Ареопаг Све наведено указује да је приповест о Павловом говору на Ареопагу конципирана тако да читаоци у њој препознају паралеле са Сократом. Павле је приказан као философ који путем посматрања (αὐτοψία) и интеракције са средином износи своје сопствене ставове. Познато је да је на Ареопагу била градска судница у којој су се водили разни спорови, па и они везани за религијско-обичајна питања. Међутим, говор апостола Павла није приказан као апологија пред судом – он није изведен пред суд, већ слободно говори пред другим философима, пред културном елитом града. С друге стране Сократ није био изведен пред суд на Ареопагу, пошто је тај суд у 5. веку пре Христа судио само за убиства, злоупотребу власти, издају и корупцију, већ пред суд у Хелиеји. У том смислу смештање Павловог говора на Ареопаг у овом детаљу одступа од намерене паралелизације, мада је Павловим присуством баш на том месту постигнут ефекат јавности хришћанског теолошког говора у самом средишту интелектуелног и културног живота Сократовог града. Као и Сократ апостол Павле у говору на Ареопагу указује својим слушаоцима да се не налазе на правом путу и да то треба сами да признају: они поштују непознатог бога, дакле у ствари не знају кога поштују (17, 23), али Бог је решио да прекине то незнање (17, 30). Као и Сократ апостол Павле је убеђен да је његово послање божанског карактера. Сократ је волео да наводи своје саговорнике да признају незнање, али то није чинио забаве ради, већ је тако испуњавао своје божанско послање. Тако и апостол Павле „објављује“ од Бога откривену истину (17, 23). Коначно, елементи сократовске мајевтике су препознатљиви у Павловом говору на Ареопагу. Наиме Сократ је у разговорима развијао једну посебну реторичку стратегију: отпочињало се са темом коју саговорник мисли да зна, Сократ се најпре правио да дели његове ставове постављајући најпре нека мања питања, да би на крају кроз низ питања довео саговорника до тога да призна да у ствари не зна оно што је мислио да зна. Сличан је концепт Павловог говора на Ареопагу: он почиње са нечим што слушаоци наводно знају (17, 23), он указује на извесну религиозност Атињана (17, 22–29), критикујући је веома „добронамерно“, закључујући да је коначно наступило време да то незнање Атињана престане јер је наступило време откривења и чекања суда (17, 30–31). Елементи мајевтике су присутни, мада недостаје оно кључно: дијалог. Павле је читав процес извео сам, а атински фислософи нису хтели да уђу у дијалог са њим: помен васкрсења им се учинио немогућом темом за дискусију (17, 32). Можда је Лука намерно овако литерерно уобличио приповест о Павловом наступу на Ареопагу, сугреришући да је управо ту отпочео један дијалог који се није завршио и који ће се тек водити. Писац Дела апостолских намерно је одбрао да свог хероја апостола Павла наративно обликује по сократовском моделу. Бити као Сократ у његово време значило је бити заиста велики. Апостол Павле и порука Еванђеља коју је проповедао и коју Лука кроз Дела апостолска наново приповеда и проповеда су компатибилни са културолошким вредностима епохе. Мудрост апостола Павла је мудрост хришћанства. Вера Цркве је вера која не негира и потире вредности једне културе, већ их афирмише, преображава и осмишљава на један нови и другачији начин, дајући кроз веру у Христа смисао свеколиког постојања, наиме веру „да Бог није тако далеко ни од једнога од нас… јер у њему живимо, мислимо и јесмо…“ (Дап 17, 27–28). View full Странице
  18. Познати српски глумац Предраг Ејдус преминуо је синоћ после дуже болести у 72. години. Првак Драме Народног позоришта у Београду и некадашњи управник Предраг Ејдус рођен је 24. јула 1947. године у Београду. Завршио је 14. београдску гимназију, а глуму дипломирао 1972. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Био је и председник Удружења драмских уметника Србије од 1985. до 1989. године. Од 2000. био је ванредни професор глуме на Академији лепих уметности у Београду. Одиграо је око 200 драмских улога и снимио више од 50 филмова, учествовао је у 50 телевизијских драма и 30 телевизијских серија, остварио преко 200 улога у радио-драмама снимљеним за Радио Београд. У његове антологијске позоришне улоге убрајају се ликови: Осипа Мандељштама, Јоакима Вујића, кнеза Мишкина, Франца Кафке, Наполеона, Бориса Годунова, Исака Бабеља, Порфирија Петровича, Кир Јање, Лазе Дунђерског... Играо је у представама "Фауст 1 и 2", "Кир Јањи", "Глембајевима", "Млетачком трговцу", "Супермаркету", "Скупу". Представа "Кир Јања", у којој је глумио насловну улогу, прославила је 2017. године четврт века извођења. Посебан куриозитет везан је за представу Радослава Павловића "Шовинистичка фарса" у режији Егона Савина у којој је улогу Бернарда Драха одиграо 1.800 пута. Предраг Ејдус је после дипломирања, постао члан Народног позоришта у Београду. Ту је провео пуне две деценије, а онда је током 1993. године одлучио да пређе у Југословенско драмско позориште. Међутим, после 13 година, поново се враћа у Национални театар у којем је, у периоду од 23. децембра 2007. до 11. марта 2009. обављао и функцију управника. Ејдус је добитник и великог броја награда, укључујући и "Добричин прстен" – највеће признање која се у Србији додељује позоришним глумцима и глумицама за животно дело, односно целокупно позоришно глумачко остварење. Ове године добио је две награде за животно дело – Стеријину награду за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе и Награду за животно дело "Златни ћуран". Иза себе је оставио супругу и двоје деце. Датум и место сахране биће накнадно саопштени. Бог нека му души опрости.
  19. Пред Свету Тајну Причешћа, којој ће сабрани вјерни народ приступити у великом броју, свима сабранима се пастирским словом началствујући протојереј Предраг Шћепановић. Он је kazao да нам је носити крст у овоме животу суђено, те да морамо претрпјети разне неправде, страдања, али да се ипак у животу хришћанина све завршава радошћу будући да се са крста (страдања) одлази на васкрсење. Oтац Предраг се осврнуо и на дух времена у којем живимо, карактеришући га као вријеме у којем се глорификују егоизам, самољубље, који искључују оно што је суштински битно за заједницу, заједништво и истинску љубав, а то је жртва. По његовим ријечима, управо савршенство љубави и жртве јесте оваплоћено на Крсту, оваплоћено је страдањем Господњим за човјечанство као актом највеће љубави Бога према човјеку. Зато Крст Часни јесте једини истински симбол љубави на коју смо и ми призвани и позвани. “Живимо у временима самољубља. А крст је управо богољубље и човјекољубље јер је најтежу бол и најтежу чашу жртве испио управо Господ наш Исус Христос. Страдао је од људске руке коју је саздао не питајући: Зашто мене ? Због чега мене ? А Он једини бијаше без гријеха, једини праведник. Зато браћо и сестре, примајмо све што нас сналази у нашем животу као из Божије руке”, закључио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Крстовдан – празник Воздвижења часног Крста Господњег, свечано је прослављен у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ : Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Звучни запис беседе Пред Свету Тајну Причешћа, којој ће сабрани вјерни народ приступити у великом броју, свима сабранима се пастирским словом началствујући протојереј Предраг Шћепановић. Он је kazao да нам је носити крст у овоме животу суђено, те да морамо претрпјети разне неправде, страдања, али да се ипак у животу хришћанина све завршава радошћу будући да се са крста (страдања) одлази на васкрсење. Oтац Предраг се осврнуо и на дух времена у којем живимо, карактеришући га као вријеме у којем се глорификују егоизам, самољубље, који искључују оно што је суштински битно за заједницу, заједништво и истинску љубав, а то је жртва. По његовим ријечима, управо савршенство љубави и жртве јесте оваплоћено на Крсту, оваплоћено је страдањем Господњим за човјечанство као актом највеће љубави Бога према човјеку. Зато Крст Часни јесте једини истински симбол љубави на коју смо и ми призвани и позвани. “Живимо у временима самољубља. А крст је управо богољубље и човјекољубље јер је најтежу бол и најтежу чашу жртве испио управо Господ наш Исус Христос. Страдао је од људске руке коју је саздао не питајући: Зашто мене ? Због чега мене ? А Он једини бијаше без гријеха, једини праведник. Зато браћо и сестре, примајмо све што нас сналази у нашем животу као из Божије руке”, закључио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Вјерном народу који се на овај празник у великом броју сабрао на овој Светој Литургији и у овоме Светоме храму, се обратио празничним словом протојереј Предраг Шћепановић и указао на велику љубав Светога Јована Крститеља према Богу и према покајању, које по ријечима оца Предрага представља најљепши цвијет људског поштења. Он је нагласио да се у томе и огледа најважнија мисија Светога Јована. “У овоме свијету ми живимо, браћо и сестре, као на ивици мача – на ивици добра и зла. Е та два пола људског карактера – добро и зло, ми између та два пола бирамо. Бирамо којим ћемо путем кренути. И зато данашњи празник усјековања показује нам да смо сви ми људи пред избором – да ли ћемо се опредјелити за добро или за зло. Да ли смо духа Јовановог, духа правде и истине – духа Христовог пута, или смо пак Иродијадиног духа који виче: Више страсти ! Више хљеба и игара, више забаве ! Док је Јован само викао : Више правде Божије!“, казао је отац Предраг. Додао је да је Свети Јован Крститељ због тога претеча. „Он је праведник, он је проходио пут праведницима, он је показао браћо и сестре, да је судбина праведника у овоме свијету да страда. Није ствар у томе да волимо, да уживамо у патњама. Међутим, ако желимо и хоћемо да идемо Христовим путем, морамо бити спремни и на неправде и на препреке на путу и на болести и на све оно што ће нас снаћи, знајући да је награда она коју је добио Свети Јован Крститељ. Он је ту награду добио у царству Божијем – Царству небеском. Према томе, та се награда не добија на Земљи, она се добија у Царству Христове свјетлости“ – Закључио је тиме своје обраћање протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. На празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића и протојерејâ: Предрага Шћепановића и Бранка Вујачића. Звучни запис беседе Вјерном народу који се на овај празник у великом броју сабрао на овој Светој Литургији и у овоме Светоме храму, се обратио празничним словом протојереј Предраг Шћепановић и указао на велику љубав Светога Јована Крститеља према Богу и према покајању, које по ријечима оца Предрага представља најљепши цвијет људског поштења. Он је нагласио да се у томе и огледа најважнија мисија Светога Јована. “У овоме свијету ми живимо, браћо и сестре, као на ивици мача – на ивици добра и зла. Е та два пола људског карактера – добро и зло, ми између та два пола бирамо. Бирамо којим ћемо путем кренути. И зато данашњи празник усјековања показује нам да смо сви ми људи пред избором – да ли ћемо се опредјелити за добро или за зло. Да ли смо духа Јовановог, духа правде и истине – духа Христовог пута, или смо пак Иродијадиног духа који виче: Више страсти ! Више хљеба и игара, више забаве ! Док је Јован само викао : Више правде Божије!“, казао је отац Предраг. Додао је да је Свети Јован Крститељ због тога претеча. „Он је праведник, он је проходио пут праведницима, он је показао браћо и сестре, да је судбина праведника у овоме свијету да страда. Није ствар у томе да волимо, да уживамо у патњама. Међутим, ако желимо и хоћемо да идемо Христовим путем, морамо бити спремни и на неправде и на препреке на путу и на болести и на све оно што ће нас снаћи, знајући да је награда она коју је добио Свети Јован Крститељ. Он је ту награду добио у царству Божијем – Царству небеском. Према томе, та се награда не добија на Земљи, она се добија у Царству Христове свјетлости“ – Закључио је тиме своје обраћање протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Данас, 8. септембра 1331. године на државном сабору у Сврчину (Косово) Архиепископ Данило Други крунисао је 23-годишњег Душана- Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља. За првог српског цара Душан Немањић крунисан је 1346. у Скопљу, тада српској престоници. О историсјком лику Душана Силног разговарали смо са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња. Звучни запис разговора View full Странице
  24. Са чиме бисмо могли упоредити љубав према свом језику? Чини се да је попут већине љубави у савременој цивилизацији и ова врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. – Могли бисмо поћи од онога што је добро познато: љубав има много лица. Љубав према свом језику је једно лице љубави према свом народу, а љубав према свом народу једно је од лица љубави према свом ближњем, на чему стоји највећа од заповести Господњих. Али љубав према свом језику такође стоји на поштовању Језика с великим почетним словом, Језика који је човек благодатно добио од Бога да може Бога и језиком неуморно славити, Њему се захваљивати и Њега молити за благодатну помоћ и подршку. Словесно општење с Богом је основна служба језика, из чега су изведене све друге тзв. језичке функције па и она комуникативна, у уобичајеном, школском смислу. Међутим, употреба језика има оправдање и смисао само онолико колико је богонадахнута, ма о чему говорили. Ако у говору нема бар малог одсјаја богопоштовања, а поготову ако је говор загађен рђавим мислима, речима и намерама, то је заправо скрнављење и злоупотреба језика, чега је данас трагично много, и све више. Основна функција језика није дакле комуникативна него креативна, стваралачка. Бог је Речју створио свет и даривао човека језиком да даље ствара словесне светове на славу Божју, а не да богохули, дволичи, обмањује, празнослови, да се хвалише, да осуђује итд. – себи на пропаст. Кажете да се чини да је у савременој цивилизацији и та врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. С првим делом Ваше констатације лакше бих се сложио. Заиста, као да је све више људи чија су срца охладнела па расте отуђеност од Бога, од ближњих, од свог народа, од свог језика па и од самог себе све до самоуништења. Не бих рекао да је тога више међу Србима или, шире, међу православнима него међу другим народима. Православно хришћанство је, пре свега, религија љубави и праштања (а не страха и казне, нирване и сл., као неке друге религије). Зато би се могло рећи да, упркос томе што се појачава утисак да је љубави међу људима у целом свету све мање, она међу православнима ипак претеже и чини суштину њиховог живота у мери у кој су достојни да се назову православним хришћанима. У почетку беше Реч“ записује Свети апостол Јован на почетку Јеванђеља. Професоре, да ли је и рад на очувању језика на неки начин исповједање вјере? Може ли појединац који не вјерује у Бога имати правилну свијест о језику? – На Ваше питање чини ми се да је у овом тренутку најпримереније одговорити узимајући за пример расправе које се у Србији сада воде против ћирилице под видом борбе за заштиту латинице. Пре свега, добро би било подсетити се чињенице да су ћирилицу створили свети људи, највероватније непосредни ученици Светих равноапостолних Ћирила и Методија. Ниједно данашње писмо не може се нечим сличним похвалити. То нас веома обавезује. Разуме се, они нису створили ову данашњу ћирилицу, која је директна наследнице оне прве, системски скоро у свему једнаке глагољици осим у облику слова, а глагољицу Свети Ћирило није измислио, него ју је благодатно добио пошто се Богу помолио. У основи савремене српске ћирилице је руска грађанска ћирилица (a то је одлуком Петра Великог модернизована верзија црквенословенске ћирилице), из које је Вук Караџић нека слова изоставио, а шест слова додао, од којих је он само два смислио спајањем суседних слова у Љ и Њ). Однос према језику и писму често се види као однос према типу културе, али проблем онда може бити и у томе што се данас појмом културе обухватају и многе појаве с мање или више негативним предзнаком (супкултура, кич-култура, контракултура, панк-култура, пинк-култура, треш-култура, све до некултуре), а писмо треба да нас води узвишеном. У елитистичком схватању културе том речју се означавају само најквалитетнија дела људског ума и духа. Ако се пође од чињенице да културе нема без култа, као највиших вредности, којима треба тежити, и без култивисања као неговања тих вредности и узрастања ка њима, онда широко схватање културе непотребно релативизује суштину тога појма (а данас су покушаји релативизовање темељних вредности, нпр. хришћанског учења, једна од најчешћих болести глобализације). Концепција културе усмерена ка афирмисању најбољег у нацији и друштву увек има не само етичку него и религиозну димензију. Руски академик Димитрије С. Лихачов о томе каже „Култура је оно што у највећој мери оправдава пред Богом постојање једног народа“. Култура је, дакле, много више од уљудности и уљуђености, она се мери обоженоћу. Уосталом, на поштовање језика и писма веома нас обавезује и чињеница да без језика и писма нема књиге, а знамо да је у руци самог Сина Божјег изображеног на многим фрескама и иконама – књига, и то Књига с великим почетним словом, пред којом се устаје и која се целива, као што исту књигу држе и многи његови свети. Вредност сваке књиге највише се мери њеном близином тој Књизи. Да ли је данашњи човјек који се национално одређује као Србин или Српкиња довољно свјестан шта је примио у наслијеђе (у смислу језичког идентитета) и како се треба старати о томе да то наслијеђе пренесе на будуће генерације. Од чега то зависи? – Још нисам срео православног хришћанина који живи делатним верским животом (моли се, исповеда, причешћује, редовно учествује на богослужењима…), а који би био за то да латиница буде водеће или једино српско писмо (не искључујем да можда има и таквих). То значи да је у основи односа и наших предака и данашњих Срба према ћирилици, а и према српском језику у целини, као нашој словесној отаџбини, у којој смо заједно са својим прецима и потомцима, духовна димензија животно важна (поред културне, образовне, филолошке, законске и др.). Ћирилица је била и остала писмо Српске православне цркве и спона црквеног живота српског народа са културом изван цркве. У првој половини 19. века крајње радикалном реформом српског језика и писма из српске културе избачен је славеносрпски језик (близак црквенославенском) зарад тзв. простонародног језика, уместо да се они споје у један и јединствен књижевни језик као што је учињено у руском књижевном језику. Затим је ново, реформисано писмо прихваћено и у Цркви. Данас реформисани језик све више потискује црквенословенски у богослужењима. Премоћ латинице у српској култури још би више удаљила народ од Цркве или би латиница могла почети да продире и у Цркву. Већ има српских православних сајтова који нуде могућност читања текстова и на латиници (с неубедљивим образожењем да су тако приступачнији и онима који слабо владају ћирилицом, као да је ћирилицу тешко научити). Ту се отвара старо питање да ли и колико Црква треба да снисходи, а колико да помаже верујућима у духовном узрастању, за шта је потребно да уложи напор и онај који узраста и онај ко му у томе помаже. Напор узрастања је жртва, којом се зарад мањег улази у радост већег. Веза између привржености ћирилици и припадности Српској православној цркви јесте и у томе што су то две битне компоненте српског националног и културног идентитета, па слабљење једног оставља последице на другом. Не само да су свети људи створили ћирилицу, него су они са својим Учитељима утемељили и словенску филологију, којој припада српска филологија. Стварање писма, стварање на том писму, превођење, наставни рад, све су то били, а и данас су, основни филололошки послови, тако да су данашњи слависти настављачи високе мисије својих светих претходника. То је такође чињеница која изузетно обавезује на чување, проучавање и развијање наслеђене духовне па утолико и културне баштине. Као и у много чему другом, и ту се морамо чешће запитати да ли смо и колико смо достојни оних чије смо велике тековина баштинили. Јер они нису били само просветитељи, него пре свега равноапостолни светитељи па кроз то и просветитељи. Много касније појавили су се просветитељи без светости (атеисти, агностици, богоборци и сл.), који мисле да могу ширити светлост без светости, луциферску „светлост“ знања без светости богопознања. Таквих је и данас много. Разуме се, постоје и многе друге стране питања односа према језику, као и српској ћирилици и српскохрватској латиници, наслеђеној из времена Југославије – образовни, издавачки, законодавни и др. Овом приликом о томе не могу говорити, јер опширност сада није могућа. Могло би се рећи да елементарна писменост нашег народа тренутно није на завидном нивоу, без обзира на све доступне – обавезне и необавезне образовне институције у којима се образујемо током живота. Зашто је то тако? – Одговор на Ваше питање зависио би на првом месту од тога шта ко сматра елементарном писменошћу и да ли су обављена ваљана истраживања која би потврђивала тезу да елементарна писменост српског народа није на завидном нивоу. Човек који свакодневно чита Свето Писмо несумњиво има темеље писмености, чак и ако не уме да напише добар есеј, говор, жалбу и сл. Све што је најважније у животу човек стиче, пре свега, у породици, затим у школи и цркви, ако иде у цркву, као и од људи који су му блиски, мада и самоваспитавањем и самообразовањем. Али, као што знамо, у данашњем друштву породица се на наше очи распада (уз све ређе добре изузетке), школски систем се урушава, а питање колико се клир бави образовањем верујућих и њиховом писменошћу овом приликом морам оставити без одговора. С друге стране, одговоран је и свако од нас. Било би природно да сваки човек за живота поклони некоме бар један примерак Новог Завета, васпита бар једно дете, посади бар једно дрво, описмени бар једног појединца…, да сваки верујући професор српског језика, или било ког другог језик, предложи свештенику у својој парохији да се при парохијском дому организује настава српског језика за оне који то желе. То, разуме се, није све. Школски систем је, нажалост, тако реформисан да не обезбеђује довољно напредак писмености. Истини за вољу ни претходни школски систем није у том погледу био много бољи. Као неко ко има вишедеценијско искуство универзитетског професора, мислите ли да би квалитетна језичка политика државе допринијела побољшању опште писмености? Које и какве активности би држава требала да преузме? – Језичка политика бави се у првом реду статусом језика и писма (нпр. путем језичког законодавства), а језичко планирање треба да обезбеди да се утврђена језичка политика у датој држави на најбољи начин спроводи (кроз научноистраживачки рад, образовни систем, издавачку делатност итд.). За језичку политику одговорна је, пре свега, држава (али се у утврђивању те политике мора тражити мишљење стручњака, лингвиста), а за језичко планирање, одговорни су, пре свега, стручњаци, али они не могу деловати без ослонца на државу. Широке су могућности деловања и у области језичке политике и у области језичког планирања, нпр. добро и правично законски заштитити језик и писмо већинског народа и мањинских народа и настојати да се усвојено поштује и спроводи. Али не смемо одговорност за унапређивање језика и писма остављати само држави и лингвистима. Свако од нас је, у већој или мањој мери, одговоран за свој језик и писмо, али и за друге језике и писма који постоје поред нас или међу нама – да се развијају у складу и љубави, свима на корист, никоме на штету. Разговор водила: Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...