Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'превода'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Први дан пјесничке манифестације “Дани Његошеви”, која је отпочела јуче на Цетињу, завршен је синоћ у Књижари Матице српске у Подгорици промоцијом књиге Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија “Житије Митрополита Петра Другог – цетињског пустињака и ловћенског тајновидца“ и превода Његошевих дјела на руски, румунски и бугарски језик. Звучни запис промоције Високопреосвећени МитроплитАмфилохије је рекао, поздрављајући сабране, да је “Житије Његошево“ углавном засновано на његовој “Лучи микрокзма“ и да је Свети Петар други ловћенски Тајновидац савременији данас у овом него у свом времену, наглашавајући да нема никакве сумње да је он Светитељ. “Кроз Његоша ми се враћамо и њему и Богу“- поручио је Владика Амфилохије. Књига Митрополита Амфилохија ,,Свети Петар Други – цетињски пустињак и ловћенски тајновидац“ добитник је награде Марко Миљанов УКЦГ, подсјетила је модератор вечери Милица Бакрач. Будимир Дубак је рекао да је ово Митроплитово дјело заиста капитално, и да је сасвим сигурно да је после знамените књиге Светог владике Николаја Велимировића најзначајније, најсвеобухватиније и најдубље дјело које је написано о Његошу. Скупу је присуствовао и Преосвећени Владика буеносаиреско-јужноцентралноамерички Кирило. Госте су, испред организатора, поздравили Милутин Мићовић селектор овогодишњих “Дана Његошевих“ предсједник Књижевног друштва “Његош”, Радомир Уљаревић испред “Његошевих вечери поезије” и Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе. Поздрављајући присутне Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе је поручио да сви чланови удружења припадају Његошевој Црној Гори. Поздрављајући слуп Милутим Мићовић се запитаа какву вриједност за нас има животворна ,,Луча“ ако ми сами не можемо имати учешћа у њој. ,,Луча“ је бесмртна. Никад не може бити убијена мачем, нити прекривена земљом“- поручио је Мићовић. Илија Иља Числов који је превао ,,Лучу миккрокозма“ на руски језик казао је да је, приликом превођења, највише водио рачуна о језику, о Његошевом стиху, јер је сваки његов стих постао народни афоризам. Љубица Рајкић преводилац ,,Луче микрокозма“ на румунски језик каже да је преводити “Лучу“ са Његошевог ванвременског језика више него захтјевно. Андреј Романов који је превео ,,Горски вијенац на бугарски језик, казао је да му је то била животна мисија, и да је осам година радио на преводу. ,,Срби морају у свему да буду јединствени, како због њих самих тако и због душмана“ -рекао је, између осталог, Романов. Издавачи превода “Луче микрокозма“ су Епархија будимљњанко-никшићка, књижевно друштво “Његош“ и “Штампар Макарије“. Други дан “Дана Његошевић“одржава се данас у Бару. Како је најављено, у 18 часова у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару тематску бесједу одржаће књижевник Будимир Дубак. Трећи дан манифестације, 14. новембра одржаће се сјутра у Никшићу, гдје ће домаћин учесницима бити преосвећени Владика Јоаникије. Извор: Радио Светигора
  2. С тим у вези, сарадник Мисионарске комисије при Епархијском савету Москве ђакон Дионисије Мишков добио је у задатак да скупи финансијска средства како би се остварила прва етапа систематског превода главних православних текстова о вери и богослужењу на узбечком, таџичком и киргијском језику. У плану је да се објави професионални превод „Катихизиса“ Светог Николаја Српског, затим Поуке онима који прилазе из ислама, мисионарски листићи и Часловац. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. На руској интернет платформи „Начинаније“ води се кампања прикупљања финансијских средстава ради објављивања превода мисионарских текстова о православној вери на језике народа Средње Азије – узбечки, таџички и киргијски. Истиче се да је овај пројекат јединствен, јер данас не постоји систематски превод текстова о вери и богослужењу на језицима оних људи који данас долазе да раде у Русији из суседних средњоазијских земаља. Ови људи не само да раде и живе у Русији, него и одлазе у храм и желе упознати хришћанство на свом матерњем језику. С тим у вези, сарадник Мисионарске комисије при Епархијском савету Москве ђакон Дионисије Мишков добио је у задатак да скупи финансијска средства како би се остварила прва етапа систематског превода главних православних текстова о вери и богослужењу на узбечком, таџичком и киргијском језику. У плану је да се објави професионални превод „Катихизиса“ Светог Николаја Српског, затим Поуке онима који прилазе из ислама, мисионарски листићи и Часловац. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. У среду 25.4.2018. у 19 сати у крипти Спомен Храма Светог Саве на Врачару биће представљено капитално дело из 1918. године, превод књиге о СПЦ коју је Михајло Идворски Пупин дао да се изради на енглеском језику 1918. године. Ово издање приредила је госпођа Александра Нинковић Ташић. Срдачно сте позвани да учествујете у овој вечери сећања и наде.
  5. У среду 25.4.2018. у 19 сати у крипти Спомен Храма Светог Саве на Врачару биће представљено капитално дело из 1918. године, превод књиге о СПЦ коју је Михајло Идворски Пупин дао да се изради на енглеском језику 1918. године. Ово издање приредила је госпођа Александра Нинковић Ташић. Срдачно сте позвани да учествујете у овој вечери сећања и наде. View full Странице
  6. Свети Кирило је пред полазак у Моравску превео тзв. Изборно јеванђеље и тиме, као што је случај са свима народима где је Свето писмо било прва књига, увео словенске народе у нови свет културе. Као што и данас мисионарски рад мећу примитивним народима често почиње превођењем Библије, тако је и у средњем веку Свето писмо многим народима отворило врата у храм светске културе. Тзв. допунске делове за целокупно Четворојеванђеље превео је у самој Моравској.   Превод је био веома буквалан, са грчког, до те мере да кад би се, кажу, изгубио изворни грчки, добар познавалац обају језика могао би са словенског успоставити оригинал. Стваране су и такве нове конструкције којих није било у говору Словена. Остали делови Светога писма преведени су од Кирилових настављача.   С обзиром на то да су словенски народи, као и данас, захватали огромна пространства, језик се мењао у облицима, лексици, што се одражавало у преписима Светога писма, па су предузимане радње на канонском исправљању и уједначавању текста, од којих је најзначајнија реформа црквених књига у 17. веку руског патријарха Никона. Врло озбиљна ревизија библијског текста проведена је у доба царице Јелисавете 1751. г. Почев од 16. века, у оквиру помоћи Руске цркве Словенима под Турцима, руска штампана црквена књига слата је у балканске земље Србима и Бугарима као оригинал за рукописне копије. Али је текст руске верзије био далеко од тадањег живог језика, који је у раздобљу ропства доживео еволуцију, којом се и морфолошки и синтаксички и лексички веома удаљио од старословенског основа.   Прво српско јеванђеље штампано је 1537. г. у Рујанском манастиру, а Мардаријево Београдско 1552. и исто у Мркшиној цркви 1562. И поред задржаних архаичних облика и лексике, ти текстови су били разумљиви за народ.   До 18. века нема међу православнима покушаја превођења јеванђеља на живи народни језик, па је у 18. веку то питање добило значај због ширења руских штампаних издања, а и због популаризације јеванђелске науке с предикаоница, у оквиру борбе православних Срба против унијаћења и потурања унијатских књига штампаних на рускословенеком.   Покушаји јачег прилагођавања старословенског текста живом народном говору започели су међу католицима раније него мећу православнима. Приликом преласка са старог словенског богослужења према глагољским књигама на латинско, свештенство је настојало да за народ остави приступачним перикопе које се читају на богослужењима и обредима, али постепено редиговане према званичном преводу Вулгате (Корчулански лекционар из 14. века и Задарски из 15. века — икавски изговор, па Лекционар Бернадина Сплићанина објављен у Венецији 1495, која је прва латиницом штампана хрватска књига).   Превод целог Новога завета у глагољском и ћирилском издању изашао је први пут у југословенским земљама тек средином 16. века, у оквиру протестантског покрета, захваљујући труду Антуна Далматина (1579) и Стјепана Конзула Истранина (око 1570); Јеванђеље и Дела апостолска издата су у Тибингену 1562. (глагољско) и 1653. (ћирилско), а II део: 1563. (глагољско и ћирилско издање).   Уобичајено мишљење — да се на православној страни није појавио ниједан превод или одломак Библије, те се као Вуку савремени цитирају Катанићев превод целог Светога писма (католички 1831) и Стојковићев (1832) славеносрпски, није тачно, јер је Гаврило Стефановић Венцловић (1680—1749) у својим проповедима оставио преведену на народном језику скоро целу Библију.   Што се тиче превода Новог завета Атанасија Стојковића, навешћемо ово: он је као професор. Харковског универзитета добио од Библијског друштва у Петрограду да прегледа Вуков превод и прилагоди тадашњем српском правопису, који је сматран меродаван. Пошто је спровео све исправке до почетка I Петрове, и то ишаравши скоро сваку реченицу, Стојковић је изјавио да је тај посао узалудан, и да би било боље превести то све поново, па је Библијско друштво тај посао њему поверило. При преводу није имао Вуков текст јер га је био вратио Друштву. Он се у преводу држи црквенословенског језика преносећи га у славеносрпски калуп, у складу са књижевним укусом свога доба, клонувши се „скаредних израза". Његов превод је Даничић обележио као „велику књижевну срамоту". Превод није добио одобрење митрополита Стевана Стратимировића.   Прво издање Вуковог превода (1847), по узору на црквенословенску и руску Библију, садржавало је Саборне посланице одмах после Дела апостолских, па Стојковић није редиговао друге Саборне посланице, као ни посланице ап. Павла и Откривење Јованово.   Прво издање Стојковићевог превода од 1824. (Петроградско библијско друштво) било је уништено и имало је наслов „Новиј завјет Господа нашега Иисуса Христа. Напечатан на Сербском језику, иждивением Росијскаго Библиејскаго Обшчества, по преводу Афанасија Стојковића", С. Петербург 1824, 630 стр., 8°. Мошин наводи Љ. Стојановића који каже: „Како ово издање није ни пуштено у промет, већ је уништено, значило би да му је Стратимировић био противан", исто.   Насупрот овој чињеници, него закључујући по томе што је Стојковићев превод у кратком времену доживео друга два издања, оба у Лајпцигу 1830. и 1834, у издању Берлинског библијског друштва, проф. Новога завета на Богословском факултету др Е,илијан Чарнић сматрао га је доприносом преводилашттву. Потиснуо га је Вуков превод, а у Србију није «и увожен.   Основни подаци о Вуковом преводу   Превод је на Копитарев подстрек (у марту 1816) урађен у Бечу од септембра 1819. до јуна 1820. године.   Преводио је са црквенословенског, веома се држао руског превода штампаног у Петрограду 1820, који је одобрио Свети синод, затим „много вирио“ у Лутеров превод; „осим тога, пише Вук, имао сам на столу пријеводе готово свију европскијех језика и два јелинска оригинала" (Гризбахов и Шубертов, уз који је била Вулгата). Где није био сигуран, Копитар би гледао у грчке оригинале, па и коментаре.   „Огледе Светог Писма на српском језику" (Лајпциг, 1824) који садрже поједине главе из јеванђеља и других новозаветних списа, као и целу Јаковљеву посланицу, штампао је у Лајпцигу 1824, без гласа X, слово Т је било окренуто слово Ш, а бројеви стихова са стране. Пресликало их је „Просветино" издање Вуковог превода Новог завјега са свима његовим списима (1984—1986).   Рецензент целог Новога завјета спремљеног за штампу био је Миклошић, који је 1845. г. дао повољно мишљење, а бечка цензура „имприматур" исте године у новембру. Штампање је започето у фебруару, а завршено 29. јула 1847. Тираж: 2.000 примерака, стр. 607, 8°. Штампан је у јерменском манастиру мехитариста (јерменском унијатском манастиру) на вересију до краја године о Вуковом трошку.   Црквене власти нису га одобриле због великог броја нетачности богословске природе и неких „скаредних" израза. Најбољу теолошку оцену у оно време дао је кувеждински архимандрит Никанор Грујић, од којих је Вук неке усвојио (Чивутима = Јеврејима, Помоз’ Бог, царе јудејски = Здраво, царе јудејски; Добро јутро! и др.) када је припремао II издање, које је у Берлину издало Библијско друштво 1857. г. (Вук је вршио и две коректуре, али су му ипак промакле грешке).   Даничић је припремио III издање 1864, а припремио је и сва даља издања 1867, 1868, 1870, 1871. Саблажњива места нису дирана, па ни Даничић то није чинио, све до II издања Четворојеванђеља римског понтификалног института у Риму 1947. (I изд., 1948. са примедбама испод текста).   Даничић је штошта мењао, немарно читао коректуру, па је негде и смисао покварен, па зато „ако хоћемо да имамо непромењен и непокварен Вуков превод, не смемо узимати ни једно од Даничићевих издања, већ само Вуково издање од г. 1857.“ (М. Решетар). Чарнић тврди да овај превод није био забрањен од јерархије и да је био примљен од свештенства, „што значи да је задовољавао потребе теолога и Цркве" („Традиционални и нетрадиционални фактори у превођењу Светог писма", Богословље, св. 1. и 2, 1972, 34).   Мећутим, др Димитрије Богдановић, приказујући управо превод др Е. Чарнића из 1972.г.овако вреднује Вуков превод: „Неуспели превод Атанасија Стојковића показао је све немоћи једне вештачке језичке конструкције да мисао Светог писма учини доступним народу."   Истичемо да је III издање Вуковог превода Новога завјета у редакцији Даничића било ћирилично и латиничко, с тим што је дошло и до малих измена у латиничном издању, рецимо, четврто јеванђеље има наслов „Јеванђеље по Ивану".   Напоменули смо да је најстудиознији теолошки, па и лингвистички, приказ Вуковог превода дао ондашњи архимандрит кувеждински Никанор Грујић, који је штампан у Земуну 1852, само пет година после излажења Вуковог превода, под насловом ,,Примјетве Никанора Грујића, архимандрита Кувеждинского на превод Нового Завјета кои е С. Караџић писао, и у Бечу у штампарии јерменскога монастира печатао 1847, на 138 страна.   Најпозитивнију критику Вуковог превода Новога завјета дао је већ 1862. г. његов следбеник Бура Даничић, филолог а не теолог. Он пише оне чувене редове: „Тијем је Вук у историји хришћанске књижевности подигао српском језику споменик каквим се ријетко који народ може дичити, споменик који ће свагда верно јављати ученом свијету живи језик онога народа за који је писан. А ради важности који у животу свакога народа има Свето писмо на његовом језику, мислим да се нећу огријешити о човјека који је основао нову српску књижевност ако те важности кажем да колика је сва књижевна радња Вукова, опет јој је цијелој ово дело круна."   Овде се не бисмо могли даље упуштати у огромну и дугу битку која је вођена за и против Вуковог превода, и уопште правописа и језика, јер полемика није вођена само по питању тачности превода са богословског становишта, него и лексичког, морфолошког, синтаксичког и других гледишта.   Ипак, др Веселин Чајкановић примећује да „без обзира на то што је то један од најлепших споменика српске прозе, није био довољан ни богословима ни лаицима".   Ирена Грицкат: „Тачно је да је Вук у највећем делу свога превода постигао своје савршенство, али је тачно и то да му садржина и стил Библије углавном нису блиски. Вукове су мисли и речи увек живе и сочне, активне и непосредне, тако да се у овом делу, нарочито на местима спиритуалним, не ретко и тачних апстракција његов стил у суштини показао неисправан... На неким местима Вуков израз нам изгледа тачан, али сувише народски, односно упрошћен, сиромашан; 2. другде, због измењеног језичког осећања за поједине речи и обрте Вуков стил постао је неприкладно буквалан, незграпан; 3. синтакса је понегде или невешта, још у фази борбе и неодрећености кад је у питању тежа конструкција, или страна данашњем књижевном језику; 4. неке појединости у морфологији развиле су се правцем другачијих алтернатива него што су биле Вукове; 5. у лексици се такоће могу срести случајеви застаревања или потискивања у дијалектизам."   Др Емилијан Чарнић, својевремено професор Богословског факултета, у своме негативном расположењу према Вуковом преводу ци тира и Петра Ђорђића који каже да „строго узевши, тако се није говорило ни на једном месту, ни писало ни у једној другој књизи". Професор Чарнић се с правом слаже с чињеницом да Црква није званично признала овај Вуков превод, али остаје и то да он не узима у обзир и све шта су други (Меша Селимовић, А. Белић, А. Стевановић и други филолози, као и Скерлић) по овоме рекли, а што сажето презентира др Владимир Мошин у својој изванредној студији Вуков Нови завјет (Београд, Просвета 1974), у којој су изнети и они најпозитивнији аспекти овог подухвата, него се задовољава са мишљењем двојице филолога.   Чарнић даље каже у својој студији да „преводилачка традиција А. Стојковић (!) — епископ Платон — епископ Иларион — Д. Стефановић, занемаривана свесно или несвесно, може и данас да буде један традиционални фактор приликом израде нових превода", док „Вуков превод никада није био признат као црквени превод, иако је читан и прихватан захваљујући Британском библи ском друшгву, које га непрестано штампа."   Мећутим, мора се приметити да Вук (као ни Даничић Стари завјет, 1865) није преводио за богослужбену употребу, у цркви, или за рад по њему у богословијама (и после Другог светског рата у нашим богословијама предавала се Догматика по уџбеницима преведеним са руског, у којима су сви цитати из Светога писма били на црквенословенском језику), него да би реч Божју учинио приступачнијом народу, за његово духовно назидавање у породици, и на богомољним скуповима. Друго, Вук је био свестан да он није теолошки образован, није позван да се лати овог подухвата, него га је обавио по наговору Копитара. И треће, Британско и инострано библијско друштво штампало је у својој историји на српском језику и преводе Светога писма других преводилаца, али их, бар до сада, није издавало други пут.   Ипак се морамо у потпуности сложити са констатацијом др Димитрија Богдановића да „Вуков превод Новог завета на народни језик није могао да обави овај задатак (мисао Светог писма учини доступном народу), макар и добио одличну и трајну позитивну оцену филолога због свога доприноса формирању српског књижевног језика и стила, пошто су теолошке и филолошке мањкавости Вуковог превода (поготово када се пошло у подробну анализу превода у односу на црквенословенски и грчки оригинал) биле очигледне већ Вуковим ученим савременицима и првим критичарима (Никанор Грујић)."   Најбољу концизну студију о Вуковом преводу Новога завета дао је протојереј-ставрофор др Владимир Мошин, Вуков Нови завјет (Београд, Просвета 1974),  чији наслови поглавља говоре са које стране је овај научник пришао Вуковом делу: I Вукови претходници, II Историја превода, III Критика од 1847. до 1863. године, IV Еволуција Вуковог превода, V Студиј Вуковог превода — исто-ријске реалије и догматика, VI Студиј Вуковог превода — језик и стил.   Уз споменуто „Просветино" издање Новог завета, поред Мошинове студије донет је Вуков Предговор, Где је што, Текст Новога завета, „Огледи Светога писма" (1824) — фототипски — и Напомене и објашњења Димитрија Богдановцћа, Индекс речи тј. целокупни језички фонд Новог завета, Регистар личних имена и Регистар географских имена које је припремила Соња Богдановић, као и поједине факсимиле, све заједно на 1.202 стране.   Приказујући ово капитално дело, библиста Чарнић одлично запажа: „У Напоменама и објашњењима Д. Богдановић је дао коментар у виду текстолошко-филолошких напомена и објашњења уз одрећена места у тексту Вуковог Новог завета, укључујући све лексичке и морфолошке варијанте, као и варијанте синтаксичке. Сам коментар у ужем смислу полази од упорећења В ковог превода са црквенословенским текстом, синодалним руским и Лутеровим преводом, и са критичким издањем грчког оригинала у издању Е. Нестле-а (1950)...   Опширнија филолошка објашњења замењена су у случајевима погрешног или недовољно тачног превода, навођењем тачнијих верзија Д. Стефановића и Е. Чарнића, као и предлогом сопственог превода, уколико су све постојеће верзије оцењене као незадовољавајуће. Овим и јединственим радом код нас Богдановић је дао свој веома значајан прилог српском преводу Новог завета и његовом перфектном формирању."   Преводи после Вука Караџића   Платон Атанацковић (+ 1867), епископ бачки, превео је са црквенословенског на српски празнична и недељна јеванђеља и апостолска чтенија (Нови Сад, 1860. г.; II поправљено издање у редакцији Бољарића у Панчеву 1894). Проф. Чарнић каже да му је „превод тачнији и течнији од Вуковог, али ближи црквенословснском преводу, са кога је извршен него оригиналу грчком". — Међутим, овај превод је непознат, па ни у богословској јавности, осим библистима.   Иларион Зеремски (†1931), проф. Богословског факултета и епископ горњокарловачки, почео је да преводи са грчког оригинала и тумачи поједине одељке јеванђеља и да их објављује у „Богослов ском гласнику" и уз своје скрипте. Није дао потпун превод Новога завета, али је, каже Чарнић, „својим радом поставио нове и здраве темеље нашој науци, те указао на пут којим треба ићи".   О преводу Светог Јеванђеља по Јовану Војислава М. Петровића (Београд 1927) негативно мишљење је дао Д.С. (Димитрије Стефановић), питајући се како се они усуђују за такав рад, јер ,,није довољно само знати грчки и српски језик" да би се преводило. Замера им зашто пише Бетанија уместо Витанија, Бетсаида — Витсаида, Кефас уместо Кифа, а правилно је задржао Илија, Јован, Јерусалим, Аврам, Натанаило. Међутим, приказивач овде замера, као касније Бакотићу, што је Јн 1,1 „погрешно" преведено: „и Реч беше Бог", па сматра да је боље Вуково: „и Бог бјеше Ријеч", те се овога касније држи и Чарнић, док превод Комисије Светог арх. синода исправно преводи: „и Логос бјеше Бог", на шта је Мошин исправно указао.   Исте године Библијско и инострано библијско друштво у Београду објавило је превод Новог завета Луја Бакотића, латиницом и екавским наречјем. Исто Друштво штампа Бакотићев превод „Sveto Pismo Staroga i Novoga zavjeta“ (Стари завет 640 страна, а Нови завет 179, вел. октава, Београд 1933), са кратким садржајем поглавља, понегде и упоредним местима на почетку одговарајућег одељка, двостубачно. Бакотић је био у служби Министарства спољних послова, па и у Риму, где је вероватно дошао на идеју о превођењу. Он је Далматинац, преводио је са латинског, па је тако задржао већину географских назива и личних имена у латинском читању, као: Самуел, Нехемија, Естер, Езекијел, Осеа, Абакук, Бетлехем, Бетсаида, али друге оставио у грчком читању: Јерусалим, Јован... Овде треба посебно истаћи да је то једини преводилац који је сву јеврејску поезију (Псалме, Песму над песмама, делове из Јова, из пророка и сва друга песничка места разасута по Старом завету превео песнички, ритмички, метрички, и то веома успело, а не тек графичким издвајањем таквих места као код појединих преводилаца касније.   Професор Богословског факултета протопрезвитер др Димитрије Стефановић († 1945) превео је неколико књига Новога завета уз њихов коментар, од којих се одликују: „Јевађелије по Матеју" (II изд. Бгд. 1924), „Живот и рад Ап. Павла са тумачењем његових посланица Галатима, (2) Тимотеју, Титу и Филимону" (1926); „Св. Апостола Павла две посланице Солуњанима" (1919): објавио је превод Четири Еванђелија (1929), Дела апостолска (1930), да би му најзад Библијско друштво штампало „Свето писмо Новога завета“ (Београд, 1934). Превод је сачињен са грчког. Поглавља су издвојена пасусима, али нема садржаја глава, или самих поглавља, као касније код проф. Чарнића.   Професор класичне филологије на Београдском универзитету др Веселин Чајкановић је приликом рецензије Четворојеванђеља нагласио „да се на његовом преводу види да га је радио доиста стручњак". „Стефановић је мајстор у своме послу и дао је превод који је на висини модерне науке. Поред те унутрашње вредности, превод је читак, јер је у погледу језика савременији, речник и граматички облици модернији су. Тиме превод добија у јасноћи." Мећутим, исти зналац грчког језика није дао приказ Стефановићевог превода целог Новог завета, а, с друге стране, његово мишљење не мора бити у свему меродавно јер није био теолог.   Петар Ђорђић, приказујући превод Д. Стефановића и поздрав- љајући његову појаву, констатује: „Већ сам тај факт показује, с једне стране, да се код нас осећа потреба за речју Божјом, а с друге, да Вуков превод, односно Даничићев, више не задовољава."   Наводећи напред цитирана мишљења о Стефановићевом раду, у својем раду „Традиционални и нетрадиционални фактори у превођењу Светог писма", проф. Чарнић ипак допушта да је ,,као и сваки нови превод код нас, Стефановићев превод стекао извесан број противника који су га нападали, али ипак читали", наводећи за утеху речи блаженог Јеронима: „У јавности они нападају моје дело, а тајно га читају."   За Стефановићев превод Новога завета Димитрије Богдановић пише да „нијс био добро примљен, али у довољној мери ни запажен; мада теолошки учен и добро оцењиван у стручној критици (В. Чајкановић, П. Борћић), тај превод је наишао на отпор управо у теолошкој средини Српске Православне Цркве, која се, парадоксално, повела за глорификацијом Вуковог превода и подлегла култу који је Вуковом Новом завјету створен у нашој филолошкој школи средином овог века (Александар Белић, 1947). Стефановићу се замерало слабо познавање језика и „западњачко" нарушавање православне традиције у критичком прилазу тексту Новог завета, па и у тумачењу неких важних места."   Доскорашњи професор Новога завета на Богословском факултету и изванредни зналац грчког и српског језика, уз то велики богослов који је израстао из литургијске — а не кабинетске — традиције Православља, епископ бачки др Иринеј Буловић мисли да је Стефановић „потпуно заслужно стекао себи име као аутор првог заиста стручно и зналачки урађеног превода са грчког изворника на модерни српски језик".   Критичари су се, између безброј других примедби које су показале Стефановићево непознавање српског језика, што повлачи и догматске импликације, посебно устремили на оно класично место код Јована 1,14, које он преводи: „И Реч постаде месо“, затим на употребу неких провинцијализама (нпр. салаш за имање) и др. Држећи се протестантског критичког изворника, као и доцније Емилијан Чарнић римокатоличког критичког издања А. Мерка (Рим, 1957), он избацује тзв. интерполације, као крај Молитве Господње: ,,Јер је твоје Царство, и сила и слава у векове. Амин" (Мат. 6,13), док 21. стих 17. гл. по Матеју ставља у заграде и преводи гломазно: „А овај род не излази осим помоћу молитве и поста", док у преводу Синодалне комисије (1934) овај стих звучи пословично и има далекосежни догматски значај: „А овај се род изгони само молитвом и постом". Оваквих примера има веома много, а сврха овог рада је углавном одрећена његовим насловом, тј. има карактер саопштења, обавештења.   На шта се све своди и какве последице по богослужбену праксу и догматску заснованост православне теологије може имати превоћење са једног, па и најбољег, „критичког" издања Новог завета изложићемо навођењем мишљења, овде незаобилазног, др Димитрија Богдановића новодом превода Новог завета др Емилијана Чарнића (†1995), редовног професора Богословског факултета, који је објавило Библијско друштво у Београду 1973. године.   Овај вредни теолог, који је објавио коментаре на више новозаветних књига, написао многе стручне уџбенике за студенте Богословског факултета, превео више богослужбених књига, па и Псалтир са Сепгугинте (Крагујевац, 1979) и Паримије (Краљево, 1980). најпре је о своме трошку објавио појединачно Еванђеље по Марку (1963), по Јовану (1964), по Матеју (1965), по Луки (1968), Дела апостолска (1969).   На крају Новог завета Чарнић је дао сажете уводе у новозаветне списе, као и објашњење најважнијих појмова, назива и имена (преведених са немачког тзв. „динамичког" издања Новог завета под насловом Die Gute Nachricht, Штутгарт 1971, издање Сједињених библијских друштава), три географске карте и план Иродовог храма у Јерусалиму.   Прву повољну оцену дао је епископ Сава Вуковић, да би др Ксенија Атанасијевић написала: „Најбољи превод на наш језик добили смо захваљујући савесном удубљивању у оригиналне текстове и одличном познавању нашег савременог књижевног језика" проф. Чарнића. Навевши неколико пробраних одељака упоредо како су преведени код Вука, Стефановића и Чарнића, она закључује да је „Чарнићев превод најбољи и најуспелији" и да он није нигде повредио чистоту нашег језика непотребним кованицама. „Цео превод д-ра Чарнића одликује се изузетним познавањем грчког и нашег књижевног језика, чистотом стила, тачношћу и лепотом." Др Атанасијевић је без сумње била позвана да процењује познавање грчког језика преводиочевог, али сматрамо да би књижевни критичари требало да кажу своју реч о његовом и Стефановићевом познавању језика на који преводе, пошто се у богословским круговима држи да су оба превода урађена кабинетски, а у књижевним круговима нису ни запажени.   О преводу Новога завета Комисије Светог архијерејског синода, који је објављен 1984. године, говорићемо посебно.     протођакон Радомир Ракић     Извор: Српска Православна Црква
  7. Да бисмо успоставили везу од првог словенског ћирилометодијског превода са преводима на српски језик из времена Вуковог и после њега, потребно је да се повуче извесна нит измећу тих времена да бимо лакше схватили историјску позадину наше теме и боље допринели даљој дискусији о језику Цркве. Свети Кирило је пред полазак у Моравску превео тзв. Изборно јеванђеље и тиме, као што је случај са свима народима где је Свето писмо било прва књига, увео словенске народе у нови свет културе. Као што и данас мисионарски рад мећу примитивним народима често почиње превођењем Библије, тако је и у средњем веку Свето писмо многим народима отворило врата у храм светске културе. Тзв. допунске делове за целокупно Четворојеванђеље превео је у самој Моравској. Превод је био веома буквалан, са грчког, до те мере да кад би се, кажу, изгубио изворни грчки, добар познавалац обају језика могао би са словенског успоставити оригинал. Стваране су и такве нове конструкције којих није било у говору Словена. Остали делови Светога писма преведени су од Кирилових настављача. С обзиром на то да су словенски народи, као и данас, захватали огромна пространства, језик се мењао у облицима, лексици, што се одражавало у преписима Светога писма, па су предузимане радње на канонском исправљању и уједначавању текста, од којих је најзначајнија реформа црквених књига у 17. веку руског патријарха Никона. Врло озбиљна ревизија библијског текста проведена је у доба царице Јелисавете 1751. г. Почев од 16. века, у оквиру помоћи Руске цркве Словенима под Турцима, руска штампана црквена књига слата је у балканске земље Србима и Бугарима као оригинал за рукописне копије. Али је текст руске верзије био далеко од тадањег живог језика, који је у раздобљу ропства доживео еволуцију, којом се и морфолошки и синтаксички и лексички веома удаљио од старословенског основа. Прво српско јеванђеље штампано је 1537. г. у Рујанском манастиру, а Мардаријево Београдско 1552. и исто у Мркшиној цркви 1562. И поред задржаних архаичних облика и лексике, ти текстови су били разумљиви за народ. До 18. века нема међу православнима покушаја превођења јеванђеља на живи народни језик, па је у 18. веку то питање добило значај због ширења руских штампаних издања, а и због популаризације јеванђелске науке с предикаоница, у оквиру борбе православних Срба против унијаћења и потурања унијатских књига штампаних на рускословенеком. Покушаји јачег прилагођавања старословенског текста живом народном говору започели су међу католицима раније него мећу православнима. Приликом преласка са старог словенског богослужења према глагољским књигама на латинско, свештенство је настојало да за народ остави приступачним перикопе које се читају на богослужењима и обредима, али постепено редиговане према званичном преводу Вулгате (Корчулански лекционар из 14. века и Задарски из 15. века — икавски изговор, па Лекционар Бернадина Сплићанина објављен у Венецији 1495, која је прва латиницом штампана хрватска књига). Превод целог Новога завета у глагољском и ћирилском издању изашао је први пут у југословенским земљама тек средином 16. века, у оквиру протестантског покрета, захваљујући труду Антуна Далматина (1579) и Стјепана Конзула Истранина (око 1570); Јеванђеље и Дела апостолска издата су у Тибингену 1562. (глагољско) и 1653. (ћирилско), а II део: 1563. (глагољско и ћирилско издање). Уобичајено мишљење — да се на православној страни није појавио ниједан превод или одломак Библије, те се као Вуку савремени цитирају Катанићев превод целог Светога писма (католички 1831) и Стојковићев (1832) славеносрпски, није тачно, јер је Гаврило Стефановић Венцловић (1680—1749) у својим проповедима оставио преведену на народном језику скоро целу Библију. Што се тиче превода Новог завета Атанасија Стојковића, навешћемо ово: он је као професор. Харковског универзитета добио од Библијског друштва у Петрограду да прегледа Вуков превод и прилагоди тадашњем српском правопису, који је сматран меродаван. Пошто је спровео све исправке до почетка I Петрове, и то ишаравши скоро сваку реченицу, Стојковић је изјавио да је тај посао узалудан, и да би било боље превести то све поново, па је Библијско друштво тај посао њему поверило. При преводу није имао Вуков текст јер га је био вратио Друштву. Он се у преводу држи црквенословенског језика преносећи га у славеносрпски калуп, у складу са књижевним укусом свога доба, клонувши се „скаредних израза". Његов превод је Даничић обележио као „велику књижевну срамоту". Превод није добио одобрење митрополита Стевана Стратимировића. Прво издање Вуковог превода (1847), по узору на црквенословенску и руску Библију, садржавало је Саборне посланице одмах после Дела апостолских, па Стојковић није редиговао друге Саборне посланице, као ни посланице ап. Павла и Откривење Јованово. Прво издање Стојковићевог превода од 1824. (Петроградско библијско друштво) било је уништено и имало је наслов „Новиј завјет Господа нашега Иисуса Христа. Напечатан на Сербском језику, иждивением Росијскаго Библиејскаго Обшчества, по преводу Афанасија Стојковића", С. Петербург 1824, 630 стр., 8°. Мошин наводи Љ. Стојановића који каже: „Како ово издање није ни пуштено у промет, већ је уништено, значило би да му је Стратимировић био противан", исто. Насупрот овој чињеници, него закључујући по томе што је Стојковићев превод у кратком времену доживео друга два издања, оба у Лајпцигу 1830. и 1834, у издању Берлинског библијског друштва, проф. Новога завета на Богословском факултету др Е,илијан Чарнић сматрао га је доприносом преводилашттву. Потиснуо га је Вуков превод, а у Србију није «и увожен. Основни подаци о Вуковом преводу Превод је на Копитарев подстрек (у марту 1816) урађен у Бечу од септембра 1819. до јуна 1820. године. Преводио је са црквенословенског, веома се држао руског превода штампаног у Петрограду 1820, који је одобрио Свети синод, затим „много вирио“ у Лутеров превод; „осим тога, пише Вук, имао сам на столу пријеводе готово свију европскијех језика и два јелинска оригинала" (Гризбахов и Шубертов, уз који је била Вулгата). Где није био сигуран, Копитар би гледао у грчке оригинале, па и коментаре. „Огледе Светог Писма на српском језику" (Лајпциг, 1824) који садрже поједине главе из јеванђеља и других новозаветних списа, као и целу Јаковљеву посланицу, штампао је у Лајпцигу 1824, без гласа X, слово Т је било окренуто слово Ш, а бројеви стихова са стране. Пресликало их је „Просветино" издање Вуковог превода Новог завјега са свима његовим списима (1984—1986). Рецензент целог Новога завјета спремљеног за штампу био је Миклошић, који је 1845. г. дао повољно мишљење, а бечка цензура „имприматур" исте године у новембру. Штампање је започето у фебруару, а завршено 29. јула 1847. Тираж: 2.000 примерака, стр. 607, 8°. Штампан је у јерменском манастиру мехитариста (јерменском унијатском манастиру) на вересију до краја године о Вуковом трошку. Црквене власти нису га одобриле због великог броја нетачности богословске природе и неких „скаредних" израза. Најбољу теолошку оцену у оно време дао је кувеждински архимандрит Никанор Грујић, од којих је Вук неке усвојио (Чивутима = Јеврејима, Помоз’ Бог, царе јудејски = Здраво, царе јудејски; Добро јутро! и др.) када је припремао II издање, које је у Берлину издало Библијско друштво 1857. г. (Вук је вршио и две коректуре, али су му ипак промакле грешке). Даничић је припремио III издање 1864, а припремио је и сва даља издања 1867, 1868, 1870, 1871. Саблажњива места нису дирана, па ни Даничић то није чинио, све до II издања Четворојеванђеља римског понтификалног института у Риму 1947. (I изд., 1948. са примедбама испод текста). Даничић је штошта мењао, немарно читао коректуру, па је негде и смисао покварен, па зато „ако хоћемо да имамо непромењен и непокварен Вуков превод, не смемо узимати ни једно од Даничићевих издања, већ само Вуково издање од г. 1857.“ (М. Решетар). Чарнић тврди да овај превод није био забрањен од јерархије и да је био примљен од свештенства, „што значи да је задовољавао потребе теолога и Цркве" („Традиционални и нетрадиционални фактори у превођењу Светог писма", Богословље, св. 1. и 2, 1972, 34). Мећутим, др Димитрије Богдановић, приказујући управо превод др Е. Чарнића из 1972.г.овако вреднује Вуков превод: „Неуспели превод Атанасија Стојковића показао је све немоћи једне вештачке језичке конструкције да мисао Светог писма учини доступним народу." Истичемо да је III издање Вуковог превода Новога завјета у редакцији Даничића било ћирилично и латиничко, с тим што је дошло и до малих измена у латиничном издању, рецимо, четврто јеванђеље има наслов „Јеванђеље по Ивану". Напоменули смо да је најстудиознији теолошки, па и лингвистички, приказ Вуковог превода дао ондашњи архимандрит кувеждински Никанор Грујић, који је штампан у Земуну 1852, само пет година после излажења Вуковог превода, под насловом ,,Примјетве Никанора Грујића, архимандрита Кувеждинского на превод Нового Завјета кои е С. Караџић писао, и у Бечу у штампарии јерменскога монастира печатао 1847, на 138 страна. Најпозитивнију критику Вуковог превода Новога завјета дао је већ 1862. г. његов следбеник Бура Даничић, филолог а не теолог. Он пише оне чувене редове: „Тијем је Вук у историји хришћанске књижевности подигао српском језику споменик каквим се ријетко који народ може дичити, споменик који ће свагда верно јављати ученом свијету живи језик онога народа за који је писан. А ради важности који у животу свакога народа има Свето писмо на његовом језику, мислим да се нећу огријешити о човјека који је основао нову српску књижевност ако те важности кажем да колика је сва књижевна радња Вукова, опет јој је цијелој ово дело круна." Овде се не бисмо могли даље упуштати у огромну и дугу битку која је вођена за и против Вуковог превода, и уопште правописа и језика, јер полемика није вођена само по питању тачности превода са богословског становишта, него и лексичког, морфолошког, синтаксичког и других гледишта. Ипак, др Веселин Чајкановић примећује да „без обзира на то што је то један од најлепших споменика српске прозе, није био довољан ни богословима ни лаицима". Ирена Грицкат: „Тачно је да је Вук у највећем делу свога превода постигао своје савршенство, али је тачно и то да му садржина и стил Библије углавном нису блиски. Вукове су мисли и речи увек живе и сочне, активне и непосредне, тако да се у овом делу, нарочито на местима спиритуалним, не ретко и тачних апстракција његов стил у суштини показао неисправан... На неким местима Вуков израз нам изгледа тачан, али сувише народски, односно упрошћен, сиромашан; 2. другде, због измењеног језичког осећања за поједине речи и обрте Вуков стил постао је неприкладно буквалан, незграпан; 3. синтакса је понегде или невешта, још у фази борбе и неодрећености кад је у питању тежа конструкција, или страна данашњем књижевном језику; 4. неке појединости у морфологији развиле су се правцем другачијих алтернатива него што су биле Вукове; 5. у лексици се такоће могу срести случајеви застаревања или потискивања у дијалектизам." Др Емилијан Чарнић, својевремено професор Богословског факултета, у своме негативном расположењу према Вуковом преводу ци тира и Петра Ђорђића који каже да „строго узевши, тако се није говорило ни на једном месту, ни писало ни у једној другој књизи". Професор Чарнић се с правом слаже с чињеницом да Црква није званично признала овај Вуков превод, али остаје и то да он не узима у обзир и све шта су други (Меша Селимовић, А. Белић, А. Стевановић и други филолози, као и Скерлић) по овоме рекли, а што сажето презентира др Владимир Мошин у својој изванредној студији Вуков Нови завјет (Београд, Просвета 1974), у којој су изнети и они најпозитивнији аспекти овог подухвата, него се задовољава са мишљењем двојице филолога. Чарнић даље каже у својој студији да „преводилачка традиција А. Стојковић (!) — епископ Платон — епископ Иларион — Д. Стефановић, занемаривана свесно или несвесно, може и данас да буде један традиционални фактор приликом израде нових превода", док „Вуков превод никада није био признат као црквени превод, иако је читан и прихватан захваљујући Британском библи ском друшгву, које га непрестано штампа." Мећутим, мора се приметити да Вук (као ни Даничић Стари завјет, 1865) није преводио за богослужбену употребу, у цркви, или за рад по њему у богословијама (и после Другог светског рата у нашим богословијама предавала се Догматика по уџбеницима преведеним са руског, у којима су сви цитати из Светога писма били на црквенословенском језику), него да би реч Божју учинио приступачнијом народу, за његово духовно назидавање у породици, и на богомољним скуповима. Друго, Вук је био свестан да он није теолошки образован, није позван да се лати овог подухвата, него га је обавио по наговору Копитара. И треће, Британско и инострано библијско друштво штампало је у својој историји на српском језику и преводе Светога писма других преводилаца, али их, бар до сада, није издавало други пут. Ипак се морамо у потпуности сложити са констатацијом др Димитрија Богдановића да „Вуков превод Новог завета на народни језик није могао да обави овај задатак (мисао Светог писма учини доступном народу), макар и добио одличну и трајну позитивну оцену филолога због свога доприноса формирању српског књижевног језика и стила, пошто су теолошке и филолошке мањкавости Вуковог превода (поготово када се пошло у подробну анализу превода у односу на црквенословенски и грчки оригинал) биле очигледне већ Вуковим ученим савременицима и првим критичарима (Никанор Грујић)." Најбољу концизну студију о Вуковом преводу Новога завета дао је протојереј-ставрофор др Владимир Мошин, Вуков Нови завјет (Београд, Просвета 1974), чији наслови поглавља говоре са које стране је овај научник пришао Вуковом делу: I Вукови претходници, II Историја превода, III Критика од 1847. до 1863. године, IV Еволуција Вуковог превода, V Студиј Вуковог превода — исто-ријске реалије и догматика, VI Студиј Вуковог превода — језик и стил. Уз споменуто „Просветино" издање Новог завета, поред Мошинове студије донет је Вуков Предговор, Где је што, Текст Новога завета, „Огледи Светога писма" (1824) — фототипски — и Напомене и објашњења Димитрија Богдановцћа, Индекс речи тј. целокупни језички фонд Новог завета, Регистар личних имена и Регистар географских имена које је припремила Соња Богдановић, као и поједине факсимиле, све заједно на 1.202 стране. Приказујући ово капитално дело, библиста Чарнић одлично запажа: „У Напоменама и објашњењима Д. Богдановић је дао коментар у виду текстолошко-филолошких напомена и објашњења уз одрећена места у тексту Вуковог Новог завета, укључујући све лексичке и морфолошке варијанте, као и варијанте синтаксичке. Сам коментар у ужем смислу полази од упорећења В ковог превода са црквенословенским текстом, синодалним руским и Лутеровим преводом, и са критичким издањем грчког оригинала у издању Е. Нестле-а (1950)... Опширнија филолошка објашњења замењена су у случајевима погрешног или недовољно тачног превода, навођењем тачнијих верзија Д. Стефановића и Е. Чарнића, као и предлогом сопственог превода, уколико су све постојеће верзије оцењене као незадовољавајуће. Овим и јединственим радом код нас Богдановић је дао свој веома значајан прилог српском преводу Новог завета и његовом перфектном формирању." Преводи после Вука Караџића Платон Атанацковић (+ 1867), епископ бачки, превео је са црквенословенског на српски празнична и недељна јеванђеља и апостолска чтенија (Нови Сад, 1860. г.; II поправљено издање у редакцији Бољарића у Панчеву 1894). Проф. Чарнић каже да му је „превод тачнији и течнији од Вуковог, али ближи црквенословснском преводу, са кога је извршен него оригиналу грчком". — Међутим, овај превод је непознат, па ни у богословској јавности, осим библистима. Иларион Зеремски (†1931), проф. Богословског факултета и епископ горњокарловачки, почео је да преводи са грчког оригинала и тумачи поједине одељке јеванђеља и да их објављује у „Богослов ском гласнику" и уз своје скрипте. Није дао потпун превод Новога завета, али је, каже Чарнић, „својим радом поставио нове и здраве темеље нашој науци, те указао на пут којим треба ићи". О преводу Светог Јеванђеља по Јовану Војислава М. Петровића (Београд 1927) негативно мишљење је дао Д.С. (Димитрије Стефановић), питајући се како се они усуђују за такав рад, јер ,,није довољно само знати грчки и српски језик" да би се преводило. Замера им зашто пише Бетанија уместо Витанија, Бетсаида — Витсаида, Кефас уместо Кифа, а правилно је задржао Илија, Јован, Јерусалим, Аврам, Натанаило. Међутим, приказивач овде замера, као касније Бакотићу, што је Јн 1,1 „погрешно" преведено: „и Реч беше Бог", па сматра да је боље Вуково: „и Бог бјеше Ријеч", те се овога касније држи и Чарнић, док превод Комисије Светог арх. синода исправно преводи: „и Логос бјеше Бог", на шта је Мошин исправно указао. Исте године Библијско и инострано библијско друштво у Београду објавило је превод Новог завета Луја Бакотића, латиницом и екавским наречјем. Исто Друштво штампа Бакотићев превод „Sveto Pismo Staroga i Novoga zavjeta“ (Стари завет 640 страна, а Нови завет 179, вел. октава, Београд 1933), са кратким садржајем поглавља, понегде и упоредним местима на почетку одговарајућег одељка, двостубачно. Бакотић је био у служби Министарства спољних послова, па и у Риму, где је вероватно дошао на идеју о превођењу. Он је Далматинац, преводио је са латинског, па је тако задржао већину географских назива и личних имена у латинском читању, као: Самуел, Нехемија, Естер, Езекијел, Осеа, Абакук, Бетлехем, Бетсаида, али друге оставио у грчком читању: Јерусалим, Јован... Овде треба посебно истаћи да је то једини преводилац који је сву јеврејску поезију (Псалме, Песму над песмама, делове из Јова, из пророка и сва друга песничка места разасута по Старом завету превео песнички, ритмички, метрички, и то веома успело, а не тек графичким издвајањем таквих места као код појединих преводилаца касније. Професор Богословског факултета протопрезвитер др Димитрије Стефановић († 1945) превео је неколико књига Новога завета уз њихов коментар, од којих се одликују: „Јевађелије по Матеју" (II изд. Бгд. 1924), „Живот и рад Ап. Павла са тумачењем његових посланица Галатима, (2) Тимотеју, Титу и Филимону" (1926); „Св. Апостола Павла две посланице Солуњанима" (1919): објавио је превод Четири Еванђелија (1929), Дела апостолска (1930), да би му најзад Библијско друштво штампало „Свето писмо Новога завета“ (Београд, 1934). Превод је сачињен са грчког. Поглавља су издвојена пасусима, али нема садржаја глава, или самих поглавља, као касније код проф. Чарнића. Професор класичне филологије на Београдском универзитету др Веселин Чајкановић је приликом рецензије Четворојеванђеља нагласио „да се на његовом преводу види да га је радио доиста стручњак". „Стефановић је мајстор у своме послу и дао је превод који је на висини модерне науке. Поред те унутрашње вредности, превод је читак, јер је у погледу језика савременији, речник и граматички облици модернији су. Тиме превод добија у јасноћи." Мећутим, исти зналац грчког језика није дао приказ Стефановићевог превода целог Новог завета, а, с друге стране, његово мишљење не мора бити у свему меродавно јер није био теолог. Петар Ђорђић, приказујући превод Д. Стефановића и поздрав- љајући његову појаву, констатује: „Већ сам тај факт показује, с једне стране, да се код нас осећа потреба за речју Божјом, а с друге, да Вуков превод, односно Даничићев, више не задовољава." Наводећи напред цитирана мишљења о Стефановићевом раду, у својем раду „Традиционални и нетрадиционални фактори у превођењу Светог писма", проф. Чарнић ипак допушта да је ,,као и сваки нови превод код нас, Стефановићев превод стекао извесан број противника који су га нападали, али ипак читали", наводећи за утеху речи блаженог Јеронима: „У јавности они нападају моје дело, а тајно га читају." За Стефановићев превод Новога завета Димитрије Богдановић пише да „нијс био добро примљен, али у довољној мери ни запажен; мада теолошки учен и добро оцењиван у стручној критици (В. Чајкановић, П. Борћић), тај превод је наишао на отпор управо у теолошкој средини Српске Православне Цркве, која се, парадоксално, повела за глорификацијом Вуковог превода и подлегла култу који је Вуковом Новом завјету створен у нашој филолошкој школи средином овог века (Александар Белић, 1947). Стефановићу се замерало слабо познавање језика и „западњачко" нарушавање православне традиције у критичком прилазу тексту Новог завета, па и у тумачењу неких важних места." Доскорашњи професор Новога завета на Богословском факултету и изванредни зналац грчког и српског језика, уз то велики богослов који је израстао из литургијске — а не кабинетске — традиције Православља, епископ бачки др Иринеј Буловић мисли да је Стефановић „потпуно заслужно стекао себи име као аутор првог заиста стручно и зналачки урађеног превода са грчког изворника на модерни српски језик". Критичари су се, између безброј других примедби које су показале Стефановићево непознавање српског језика, што повлачи и догматске импликације, посебно устремили на оно класично место код Јована 1,14, које он преводи: „И Реч постаде месо“, затим на употребу неких провинцијализама (нпр. салаш за имање) и др. Држећи се протестантског критичког изворника, као и доцније Емилијан Чарнић римокатоличког критичког издања А. Мерка (Рим, 1957), он избацује тзв. интерполације, као крај Молитве Господње: ,,Јер је твоје Царство, и сила и слава у векове. Амин" (Мат. 6,13), док 21. стих 17. гл. по Матеју ставља у заграде и преводи гломазно: „А овај род не излази осим помоћу молитве и поста", док у преводу Синодалне комисије (1934) овај стих звучи пословично и има далекосежни догматски значај: „А овај се род изгони само молитвом и постом". Оваквих примера има веома много, а сврха овог рада је углавном одрећена његовим насловом, тј. има карактер саопштења, обавештења. На шта се све своди и какве последице по богослужбену праксу и догматску заснованост православне теологије може имати превоћење са једног, па и најбољег, „критичког" издања Новог завета изложићемо навођењем мишљења, овде незаобилазног, др Димитрија Богдановића новодом превода Новог завета др Емилијана Чарнића (†1995), редовног професора Богословског факултета, који је објавило Библијско друштво у Београду 1973. године. Овај вредни теолог, који је објавио коментаре на више новозаветних књига, написао многе стручне уџбенике за студенте Богословског факултета, превео више богослужбених књига, па и Псалтир са Сепгугинте (Крагујевац, 1979) и Паримије (Краљево, 1980). најпре је о своме трошку објавио појединачно Еванђеље по Марку (1963), по Јовану (1964), по Матеју (1965), по Луки (1968), Дела апостолска (1969). На крају Новог завета Чарнић је дао сажете уводе у новозаветне списе, као и објашњење најважнијих појмова, назива и имена (преведених са немачког тзв. „динамичког" издања Новог завета под насловом Die Gute Nachricht, Штутгарт 1971, издање Сједињених библијских друштава), три географске карте и план Иродовог храма у Јерусалиму. Прву повољну оцену дао је епископ Сава Вуковић, да би др Ксенија Атанасијевић написала: „Најбољи превод на наш језик добили смо захваљујући савесном удубљивању у оригиналне текстове и одличном познавању нашег савременог књижевног језика" проф. Чарнића. Навевши неколико пробраних одељака упоредо како су преведени код Вука, Стефановића и Чарнића, она закључује да је „Чарнићев превод најбољи и најуспелији" и да он није нигде повредио чистоту нашег језика непотребним кованицама. „Цео превод д-ра Чарнића одликује се изузетним познавањем грчког и нашег књижевног језика, чистотом стила, тачношћу и лепотом." Др Атанасијевић је без сумње била позвана да процењује познавање грчког језика преводиочевог, али сматрамо да би књижевни критичари требало да кажу своју реч о његовом и Стефановићевом познавању језика на који преводе, пошто се у богословским круговима држи да су оба превода урађена кабинетски, а у књижевним круговима нису ни запажени. О преводу Новога завета Комисије Светог архијерејског синода, који је објављен 1984. године, говорићемо посебно. протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Шејх Имран Хосеин: Потребно је савезништво православних и муслимана by Стање ствари а Извештај са предавања шејха Имрана Хосеина одржаног на Правном факултету у Београду 13. децембра 2017. године. Повод за предавање било је објављивање шејхове књиге Увод у методологију проучавања Курана Предавање шејха Имрана Хосеина на Правном факултету у Београду, децембар 2017. (Фото: Милош Милојевић) У Београду је половином децембра боравио исламску теолог и учењак шејх Имран Хосеин. Он је по други пут у посети Србији – претходног пута овде је био у јесен 2015. године. Повод овогодишње посете је издавање прве шејхове књиге на српском језику, Увод у методологије проучавања Курана, коју је издала београдска кућа Пешић и синови. Но, као што су јавни наступи шејха Хосеина тематски разнолики, са бројним и провокативним увидима тако ни његов овогодишњи боравак у Београду није се исцрпео говором о темама књиге нити су његови јавни иступи били ограничени на муслиманске, верске теме, занимљиве превасходно муслиманским верницима. Напротив, увиди шејха Имрана Хосеина у геополитичку, економску и друштвену стварност савременог света су интересантни најширој публици, независно од тога да ли она дели његов исламски (или уопште религиозни) светоназор. Поткрепљење става из претходне реченице је и многобројна публика која је присуствовала шејховом предавању у великом амфитеатру „Радомир Лукић“ Правног факултета у Београду. Предавање је одржано у среду, 13. децембра. Осим аутора књиге шејха Имрана Хосеина, и србијанског муфтије Мухамеда Јусуфспахића, међу говорницима је углавном била екипа задужена за реализацију српског издања књиге: професор Бранко Ракић, предавач на београдском Правном факултету који је написао предговор за српско издање књиге, Стефан Каргановић, који је књигу превео са енглеског на српски језик, Фејсал Абашер, који је извршио стручну лектуру и издавач књиге Весна Пешић. Насловна страна књиге Увод у методологију проучавања Кур’ана Централни део одржаног представљања књиге обухватило је предавање шејха Хосеина док су остала излагања била углавном поздравна и концизна. Присутнима се први обратио професор Бранко Ракић који је поздравио присутне у име домаћина, Правног факутета, и који је представио госта публици. Он се захвалио шејху Хосеину на поновном доласку у Београду и указао да је реч о водећем експерту за исламску есхатологију. Ракић је подвукао како је једна од кључних политичких порука овог шејховог дела то да православни хришћани и муслимани морају да треба да буду савезници и у најбољим међусобним односима. Издавач књиге Весна Пешић је исказала своје задовољство што је шејх Хосеин по други пут у Србији. Она се захвалила заслужнима за приређивање српског издања књиге. Уследило је краткотрајно поздравно обраћање представника Студентског парламента Правног факултета. Затим су говорили стручни редактор Фејсал Абашер и преводилац књиге Стефан Каргановић. Према речима Фејсала Абашера његов превасходни задатак је био да ради на превођењу одломака Курана уз посебну пажњу према шејховом приступу. Он је такође написао и информативне фусноте јер се у књизи среће много муслиманских верских термина који нису познати широј читалачкој публици. Абашер је указао да он верује како је шејхов приступ тексту Курана истинит а да је на читаоцима ове књиге да га самостално процене. Стефан Каргановић је рекао како пажљивије читање књиге коју захтева преводилачки рад пружа интересантан и интензиван увид у њену структуру и богат садржај. Кроз такво читање текста стекао је бројна сазнања о муслиманској религији. Уследило је обраћање муфтије Мухамеда Јусуфспахића који је на самом почетку указао да књига која је пред читаоцима много тога разјашњава у вези са исламском теологијом. Он је изразио своју захвалност онима који су омогућили да говоримо са „учитељем и професором“ о овим важним темама. Када говоримо јасним српским језиком међу Србима и јасним арапским језиком међу Арапима, онда ћемо избећи бројне несугласице и потешкоће, истакао је муфтија Јусуфспахић. „Бог је слао смисао јер је он осмислитељ свега“, рекао је Јусуфспахић и замолио Свевишњег да окупи присутне око ових важних тема, око којих су се окупљали и Исус, Мухамед и Мојсије. Средишњи део трибине, као што смо напоменули, обухватило је излагање шејха Имрана Хосеина. Он је на самом почетку као снажан утисак по свом доласку у Београд истакао за њега необичне временске прилике – снежна мећава је свакако изненађење за некога ко је пристигао из карипске државе Тринидад и Тобаго. Но, ова метеоролошка опсервација послужила је као повод да се истакне један много значајнији увид: да живимо у чудном свету, који нас изненађује у различитим аспектима – политици, геополитици, економији, религији – и да морамо да уложимо ванредне напоре да га разумемо и осмислимо. Он се такође на почетку свог предавања захвалио Правном факултету у декану Сими Аврамовићу, који су омогућили промоцију књиге као и свим делатницима који су омогућили њено српско издање а које смо набројали на почетку овог приказа. Према речима шејха Хосеина секуларно учењаштво није довољно да би се објаснила сложена реалност садашњег света. Истакао је своју наду да ће његова књига помоћи хришћанима на Балкану да боље разумеју Куран, као и његовим муслиманским пријатељима да боље разумеју своју хришћанску браћу. Шејх Хосеин је указао да се према секуларном разумевању ствари, доминантном на Западу, историја окончава „сукобом цивилизација“ али да то, према његовом суду не може бити истина. „Историја почиње истином и завршава се победом истине над отпадницима“, објаснио је шејх Хосеин своје гледање на ствари. Према његовом суду носиоци истине не могу бити они који су наносили огромне патње широм света. „Историја се неће завршити сукобом цивилизација вез великим, изузетним и величанственим савезом оних који су посвећени истини и који ће се супротставити неправди“, подвукао је шејх. Шејх Имран Хосеин: У његовој геополитичкој визији будуће савезништво православних и муслимана играће кључну улогу Према његовом суду то је савез између хришћанског, православног света и света ислама. Савез оних који су, како каже, одани истини и који се морају супротставити онима који су ту истину издали. Шејх је навео како је према његовом тумачењу муслиманске есхатологије Јерусалим у средишту драме краја историје и да ће се у овом граду поставити сцена за есхатолошку драму. Амерички председник кога је шејх назвао „школарцем“ признао је Јерусалим као престоницу државе Израел. Но, много пре него што су Сједињене Државе ступиле на светску историјску позорницу велике религије – јудаизам, хришћанство и ислам – су разумеле значај Јерусалима. Шејх је сликовито објаснио да је он средишње место за хришћане и Јевреје а да средишње место краја историје за муслимане. шејх је појаснио да је Медина најважнији муслимански град на свету али да је Јерусалим централно место муслиманске есхатологије. Шејх је указао да је статус Јерусалима потребно разрешити политичким споразумом, који би доцније требало и правно формулисати, а који би подразумевао заједничку управу над градом све три религије на основу равноправности и међусобно уважавање. Овакво стање је, како је истакао шејх Хосеин, успевало дуго да одржи Османско царство (о коме нема нарочито високо мишљење). „Садашњи амерички председник је сада град предао једној вери. Но, људи кују своју планиве али је Бог, ипак, кључни планер“, подвукао је своје излагање. Шејх се иронично захвалио америчком председнику што ће због оваквог његовог агресивног понашања неминовно доћи до приближавања великог дела муслиманског света са великим делом хришћанског света. Нажалост, истакао је, многе муслиманске државе су и даље америчке марионете. Он је потом цитирао одломке Курана који по његовој интерпретацији указују на блискости између муслимана и православних хришћана. Америчка и израелска застава пројектоване на зидине Јерусалима, 6. децембар 2017. (Фото: Ахмад Гарабли/АФП); Америчко признање Јерусалима за изралеску престоницу шејх Имран Хосеин види као важан догађај у исламској есхатологији Према његовим речима књига која је пред читаоцима треба да одигра извесну улогу и да приближи наше народе једне другима. Према шејховој политичкој визији када се савезништво православних и муслимана оствари Константинопољ ће бити град православних и муслимана, а Аја Софија ће бити враћена православним хришћанима. Оно што је са овом богомољом учињено, према шејховом суду, служи на вечну срамоту и бешчашће муслиманима. Тај чин ће, завршио је шејх своје излагање, бити коначан тријумф оних који су одани истини. По шејховом предавању уследио је део трибине током кога је он одговарао на питања публике. Питања су била бројна и занимљива. Теме о којима су слушаоци затражили коментар варирале су од односу између историјског ислама и космолошког поретка преко политичких тема које су се односиле на Русију, Блиски исток, настанак Исламске државе и многе друге. Неуобичајено за овакве прилике питања су била стимулишућа и концизна. Нажалост, није било времена да шејх одговори на свако од њих па је Стефан Каргановић, који је преводио овај разговор публике и шејха указао да ће шејх по могућству и на остала питања одговорити у другој форми, преко свог интернет сајта или Јутјуба. Према шејховом суду руска Влада и председник Владимир Путин показали су изузетну храброст у спашавању Сирије. Без руске интервенције, рекао је, Сирија би постала друга Либија а сиријски хришћани би били затрти. То би, нагласило је, онемогућило било какво пријатељство између хришћана и муслимана у блиској будућности. „Хвала Богу на руској помоћи“, закључио је. На питање да разјасни теолошке и социјалне разлике између Турака и Арапа шејх је указао у духу толеранције да је „Бог умножио боје и облике; он је створио разноврсност али су надменост и гордост учиниле да једно дете поверује да је супериорно у односу на друго“. Речима толеранције и уважавања завршено је шејхово излагање које је београдској публици приказало друго лице савременог ислама које, нажалост, тешко може да постане уобичајено у мејнстрим медијима. Што због логике савременог медијског сензационализма, што због субверзивне политичке поруке. Милош Милојевић
  9. Смисао трансценденције, Емануел Левинаса Матица српска препоручује философију француског философа, јеврејског поријекла Емануел Левинаса: „Смисао трансценденције“ О избављењу Кад Бог упада у мишљење Бог, смрт и вријеме Етика као прва философија Издвачи: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори – Подгорица Богословски факултет Светог Василија Острошког – Фоча Друштво философа Црне Горе – Никшић С француског превео: Спасоје Ћузулан (1939-2015) Уредник: Драго Паровић Прво издање, 2017. година 17 x 24 цм, 426 стр. Броширан повез, ћирилица Ако нас О избављењу изненађује својом неочекиваном зрелошћу, ако нас Кад Бог упада у мишљење и Бог, смрт и вријеме изнова онемогућавају да се задовољимо класичним и савремним философским питањима-одговорима, онда нас Етика као прва философија, дочекује својом истрајношћу у порицању Реченог. То нас враћа на почетно питање континуитета и монолитности Левинасове философије. Упркос супротним тврдњама, нама се чини допуштеним да упитамо: Није ли рана потреба за избављењем макар скривено најава Жеље за Бесконачним и етике као прве философије (Другог), као смисла трансценденције? Односно, да ли (не)задовољивост потребе одговара немиру мишљења и његовој несаници који своју клицу сасвим сигурно имају у трагању за избављењем? Да ли се немогућност да се умакне сопственој егзистенцији и стиду од ње јавља у новом лику као немогућност да се не одговори Другоми његовој заповијести „Ти ме не смијеш убити!“? (Драго Перовић).
×