Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'првог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 41 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. марта 2019. године свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Саве на Врачару. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског. г Стефана, настојатеља храма Светог Саве и викара Патријарха српског, саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић, Вајо Јовић и Илија Шмигић, јереј Иван Штрбачки и протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског првог исповедали су протојереји Петар Лукавац и Слободан Јовановић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Саве.
  2. У понедељак, треће седмице Часног поста,12/25. марта 2019. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, протa Слободан Марковић поучио је свештенство о значају свете Тајне покајања, пожелевши сабранима свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Васкрсења Христовог. Прота-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Извор: Епархија бачка
  3. На данашњи дан, 20. марта 1913. године, у близини села Барбалуши код Скадра, настрадао је током извођења борбеног задатка-извиђања турских положаја, наредник Михаило Петровић, наш први школовани војни пилот. Чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) су као и годинама унатраг што чине, и ове се поклонили сенима нашег првог пилота и прве жртве наше авијације. У организацији УПВЛПС и Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, на београдском Новом Гробљу су се окупили активни и пензионисани припадници вида, представници ваздухопловних удружења, поштоваоци авијације. Команду РВ и ПВО је представљао бригадни генерал Александар Бјелић, Начелник штаба команде РВ и ПВО. Били су ту и пријатељи из Ваздухопловне фондације "Пилот Михаило Петровић", Удружења пилота "Ма 2+", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", Ваздухопловног савеза Србије, Удружења за неговање ваздухопловних традиција. Ове године нас је све обрадовало и присуство деце из Влакче. "Пачићи" и ђаци до 4 разреда основне школе из родног села наредника Петровића. За све окупљене и децу је потпредседник УПВЛПС Војислав Стојановић одржао историјски час о животном путу пилота Михаила Петровића. Свештеник Команде РВ и ПВО, јереј Александар Затезало служио је парастос. Након помена и полгања венаца, окупљени су се упутили у Музеј ваздухопловства на АНТ где је настављено дружење. фото: Павле Кљајић, УПВЛПС/Vlakča selo FB
  4. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, поводом обележавања стогодишњице од завршетка Великог рата из штампе је изашла публикација Албум сећања на наше претке из Првог светосг рата. Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у част својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Публикацију су уредили Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић, а рецензенти овог по свему јединственог штампаног дела су проф. др Мира Радојевић и др Јана Алексић. Својим ауторским текстовима из личног али и стручног погледа на Велики рат публикацију су оплеменили др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда, проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат. Суиздавачи публикације су Издавачка фондација Српске Православне Цркве, Савез потомака ратника Србије 1912-1920 и Издавачка кућа Прометеј. Публикација је двојезична / српско-енглеска. Публикацију је могуће поручити: Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210 Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803 Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118 Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242 e-mail: izdavackafondacija@spc.rs Пројекат Албум сећања на наше претке из Првог светског рата покренуо је Савез потомака ратникаСрбије 1912–1920. и резултат је жеље да се данас, сто година касније, ода дужна почаст појединцу - српском војнику, том малом човеку из Великог рата за цивилизацију, његовом несебичном жртвовању за правду, слободу и истину. Увидом да је обичан, анонимни ратник-сељак био онај који је равноправно са војсковођама, краљевима и државницима, обликовао српску историју, започет је Јавни позив грађанима Србије и Србима у региону и дијаспори за достављање фотографија и осталих докумената из Првог светског рата и учешће у стварању Албума сећања на наше претке из Првог светског рата. У Галерији Албума сећања налази се преко 4000 јединица, прворазредних сведочанстава -фотографије, ратни дневници, војничка писма, дописне карте, споменице и остала историографска грађа учесника Првог светског рата.То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Историја нас позива да покажемо „умеће памћењаˮ и преузмемо личну одговорност за будућност наших потомака. Историја нас обавезује да испричамо велику причу о нашим славним прецима и да се њихово велико жртвовање не избрише из нашег цивилизацијског памћења, већ постане културна баштина. Пројекат се реализује са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила. Извор: Српска Православна Црква
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 14. јануара 2019. године, на празник Светог Василија Великог, свету архијерејску Литургију у београдској Саборној цркви током које је преломио славски колач Првог београдског певачког друштва. Саслуживали су протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Мирољуб Стојановић и Јермолај Масарас, архимадрит Герасим Гервасиос, протојереји Панајотис Каратасиос и Михаило Чиквин и јереј Славиша Поповић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Прво београдско певачко друштво биће данас домаћин традиционалног добротворног концерта Саборне цркве на великој сцени Народног позоришта у Београду са почетком у 18 часова. Као и сваке године, поред Првог београдског певачког друштва и његовог Дечјег хора, у концерту ће учествовати гости изненађења. Овогодишња свечаност је посвећена великом историјском јубилеју - 800-годишњици самосталности Српске Православне Цркве. Директан пренос Новогодишњег концерта можете пратити на ТВ Студио Б од 18 часова. Извор: Српска Православна Црква
  6. Албум сећања на наше претке из Првог светског рата / THE ALBUM OF REMEMBRANCE TO OUR ANCESTORS FROM THE WORLD WAR I Уредници Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Едиција: Историја Број страна 291 / Повез Тврд / Писмо / Ћирилица, двојезична српско-енглеска Димензије: 21 cm ИСБН: 978-86-515-1405-3 COBISS.SR-ID 268564492 Година издавања: 2018. Издавач / Суиздавач: Издавачка Фондација СПЦ,СПРС 1912-1920, Издавачка кућа Прометеј ******* Поруџбенице: Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210 Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803 Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118 Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242 ***** ПУБЛИКАЦИЈА-КАТАЛОГ АЛБУМ СЕЋАЊА НА НАШЕ ПРЕТКЕ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у часат својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Публикација је посвећена обележавању стогодишњице од завршетка Великог рата. Уредници: Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Издавачи: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Издавачка фондација Спрске Православне Цркве, Прометеј Нови Сад. „ Није се тад мислило на голи живот, на муке, патње и ране, него на то ко ће се пре жртвовати за свој народ и своју отаџбину. А за то што смо такви скоро сви били, ми смо слободу стекли.” Илија Илић (1879–1942) из Лабуништа, Солунски добровољац
  7. У Новом Саду су одржане дводневне свечаности ̵ 24. и 25. новембра. Учествовали су представници Српске Православне Цркве, Републике Србије, Покрајине и Града Новог Сада. Драма „Светозар“ У оквиру обележавања 100-годишњице од завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, представа Светозар премијерно је приказана у суботу, 24. новембра 2018. године, на сцени Српског народног позоришта. Драма је настала по тексту једног од најзначајнијих савремених српских писаца Милована Витезовића, а у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића. Представу је режирао Југ Радивојевић. Кроз живот, дело и страдање народног трибуна Светозара Милетића приказана је комплетна епоха српске борбе за остварење вишевековног сна о присаједињењу. Премијери су присуствовали представници Републике Србије, Покрајине, Града Новог Сада, свештенство Епархије бачке, као и многи други представници друштвеног и јавног живота Српске Атине. Након представе у Српском народном позоришту, а поводом обележавања значајних јубилеја, на Тргу слободе је уприличен трочасовни концерт. У двема главним новосадским улицама, Змај Јовиној и Дунавској, приређена је изузетна интерактивна изложба 1918 понос, посвећена најзначајнијим личностима и преломним догађајима Првог светског рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији. Музеј Присаједињења, споменик Краљу и академија Другога дана свечаности у Новом Саду, 25. новембра, уследила је централна прослава ̵ отворен је Музеј Присаједињења Војводине Краљевини Србији, на Тргу републике откривен је споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу и одржана је академија у Српском народном позоришту. Сталну поставку Музеја чини низ артефаката који аутентично сведоче о великом историјском догађају и његовим актерима, али и о вишевековној борби Срба за политичка и друга права. Први пут на једној адреси налазе се књиге, фотографије и други сведоци вишевековне борбе Срба за опстанак у моћном аустроугарском царству и сједињење са Србијом. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је откривању споменика Краљу Петру Првом Карађорђевићу, на Тргу Републике. Споменик је висок око 10 метара. Краљ гледа ка Владичанском двору, а постамент је од мермера и на њему пише текст на ћирилици на све четири стране - и то на јужној Петар I Карађорђевић 1844–1921, северној Краљ Србије 1903–1918, на западној (предњој страни) je грб Краљевине Србије, а са источне Рума 24. новембар 1918, Нови Сад 25. новембар 1918. На Тргу републике, о важности значајних јубилеја које обележавамо говорили су г. Александар Вучић, председник Републике Србије и г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Приликом свечаности откривања споменика суверену Краљевине Србије у тренутку Присаједињења и једној од најзначајнијих личности у целокупној историји српског народа, наступио је хор Гимназије Јован Јовановић Змај, свирао је Оркестар Гарде Војске Србије, а глумац Лазар Ристовски говорио је одломак из говора Краља Петра Првог Карађорђевића српској војсци код Призрена. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој присуствовао је свечаној академији у Српском народном позоришту, где су заједнички наступили Војвођански симфонијски оркестар, Београдска филхармонија и хор Опере Српског народног позоришта. Присутнима су се обратили г. Александар Вучић, председник Републике Србије, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ. Велика народна скупштина од 757 делегата донела је, 25. новембра 1918. године у Новом Саду, одлуку о припајању Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је усвојила Скупштина Срема у Руми. Одлука Велике народне скупштине била је својеврсни израз вековног настојања Срба и других народа с простора некадашње Јужне Уграске да уобличе територију на којој ће остварити своја пуна национална права. Извор: Епархија бачка
  8. На данашњи дан пре 144. године, 21. септембра 1874., у Аранђеловцу је рођен Костадин Коста Милетић, први школовани пилот балона-аеронаут и први командант нашег ваздухопловства. После седмог разреда гимназије уписао се у 25. класу војне академије коју је завршио 1895. године, као пети у рангу. Службовао је у пешадији, затим је преведен у инжињерију. Завршио је Војнотехничке ваздухопловне студије у Русији са одличним успехом, као други у рангу 1902. године. Распоређен је у Инжињеријско-техничко оделење министарства војног. Саставио је предлог за формирање балонског одељења, израдио пројекат и правила и формирао прву станицу голубије поште 1908. године. Организовао је припреме и куповину првих балона за српску војску, и летео је првим балоном "Србија" одмах по набавци, 19. априла 1909. године. То је био први лет српског ваздухоплова са српским обележјима. Формирао је балонско одељење 1910. године. У Првом балканском рату, у Кумановској бици, био је командант батаљона, и ванредно је унапређен у чин мајора. Наређењем војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године постављен је за команданта Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице Српске војске. У зиму 1913. године, био је на челу Приморског аеропланског одреда у операцијама код Скадра. До јула 1916. године био је на челу српског ваздухопловства. По завршетку Првог светског рата, пензионисан је у чину пуковника. Након рата, између осталог, обављао је и дужност председник Удружења ратних авијатичара и то од 1928., па до 1936. године. Умро је 1953. године у Београду. Сахрањен на Новом гробљу. Први је школовани ваздухопловац у Србији. Лично је био актер кључних догађаја у настанку српског ваздухопловства и премијерне употребе балона (Пирот) и авиона (Скадар) у балканским и Првом светском рату. Прошао је голготу Албаније и консолидовао Српску аеропланску ескадру на Солунском фронту. Више о Кости Милетићу на линку. Удружење пензионисаних војних летача Србије (УПВЛПС) у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије, Командом РВ и ПВО и локалном самоуправом града Аранђеловца се припрема за обележеавање 145. годишњице рођења првог команданта нашег вида, када ће бити објављена и монографија о Кости Милетићу.
  9. У ОКВИРУ акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове" објављена је песма "Света Анастасија Српска", посвећена мајци свих Срба, Светој Анастасији Немањић. То је за 820 година прва песма о овој знаменитој жени, мајци првог српског архиепископа Светог Саве. Она се одрекла овоземаљског живота и замонашила се, а њене мошти почивају у Студеници, заједно са моштима њеног супруга Светог Симеона и сина Стефана, првог српског краља. Текст песме "Света Анастасија Српска" написала је Маја Ковачевић, мајка једанаесторо деце, која је рекла да јој је водиља била велика љубав према тој светитељки: - Понекад имам осећај да сам песму само записала, а да је она и векови који су прошли, песму написала. Музику је компоновала попадија Виолета Сандић, а песму су отпевали вокални ансамбл "Бели анђео" и певница "Ступови". Катарина Божић је истакла да јој је била велика част и обавеза када јој је понуђено да баш она отпева прву песму о овој светој жени и мајци.
  10. У оквиру акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове" објављена је песма "Света Анастасија Српска", посвећена мајци свих Срба, Светој Анастасији Немањић. У ОКВИРУ акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове" објављена је песма "Света Анастасија Српска", посвећена мајци свих Срба, Светој Анастасији Немањић. То је за 820 година прва песма о овој знаменитој жени, мајци првог српског архиепископа Светог Саве. Она се одрекла овоземаљског живота и замонашила се, а њене мошти почивају у Студеници, заједно са моштима њеног супруга Светог Симеона и сина Стефана, првог српског краља. Текст песме "Света Анастасија Српска" написала је Маја Ковачевић, мајка једанаесторо деце, која је рекла да јој је водиља била велика љубав према тој светитељки: - Понекад имам осећај да сам песму само записала, а да је она и векови који су прошли, песму написала. Музику је компоновала попадија Виолета Сандић, а песму су отпевали вокални ансамбл "Бели анђео" и певница "Ступови". Катарина Божић је истакла да јој је била велика част и обавеза када јој је понуђено да баш она отпева прву песму о овој светој жени и мајци. View full Странице
  11. Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила Влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“ Сјутрадан Аустро-Угарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија исцрпљена послије Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником. Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа I „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор“, али без успјеха и то туђом кривицом. Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успјехом.Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао Влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати. Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“. Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије. Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу. Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса. Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска. Њемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији. Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио проглас народу: „На нaшу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“ Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији. Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској. Пошто је Белгија одбила њемачки захтев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Берлину. Tако је започео Велики рат, касније назван Први свјетски рат. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. На данашњи дан 1914. године Аустро-Угарска је, мјесец дана послије атентата у Сарајеву, у којем је убијен престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд, објавила рат Србији, отпочевши тако Први свјетски рат. ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Емисију радија Беседе СВЕДОЧАНСТВА О ВЕЛИКОМ РАТУ Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила Влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“ Сјутрадан Аустро-Угарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија исцрпљена послије Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником. Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа I „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор“, али без успјеха и то туђом кривицом. Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успјехом.Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао Влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати. Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“. Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије. Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу. Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса. Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска. Њемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији. Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио проглас народу: „На нaшу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“ Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији. Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској. Пошто је Белгија одбила њемачки захтев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Берлину. Tако је започео Велики рат, касније назван Први свјетски рат. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. На Литургији су саслуживали Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и диоклијски новоизабрани буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило са бројним свештенством и монаштвом уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповједи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је честитајући велики јубилеј 300 година Топаљске комунитади казао да је то значајан датум који нас подсјећа на нашу вјековну борбу за слободу јер је и ова значајна институција основана три деценије послије ослобођења града. Говорећи о чудесном празнику Светих бесребреника и чудотворних љекара Козме и Дамјана које данас прослављамо, Преосвећени је рекао да је Господ Исус Христос чинећи многа чудеса, међу којима су исцјељења за која је говорио кад би неког исцјелио Вјера твоја спасла те је, заправо ширио вјеру. Свети Козма и Дамјан су примили дар од Бога да наставе да творе она чудеса која је и сам Господ чинио на земљи. Нагласио је да су Свети Козма и Дамјан иако познаваоци љекарских вјештина више лијечили Ријечју Божјом и молитвом и да су се показали као брзи помоћници дарујући многима душевно и тјелесно здравље. Епископ Јоаникије је истакао да душевно здравље има већу важност јер оно укрепљује тјелесно као и да смо запоставили вјеру која је извор здравља и да многе болести савременог доба потичу од душевних слабости. Подсјећајући да смо се сабрали у светињи за чију историју су везана многа значајна имена српске историје (митрополит Саватије Љубибратић, Сава Владиславић..), Преосвећени је нарочито истакао Петра Другог Ловћенског Тајновидца који се ту школовао и испјевао најљепшу химну овоме граду. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је Стевану Катићу, предсједнику Општине Херцег Нови, уручио орден Светога Саве првога степена који је Свети Синод Српске православне цркве додијелио Херцег Новом у знак поштовања и благослова Божијег за изузетни допринос животу и мисији Цркве, као и сарадњу на корист вјерног народа херцегновске општине и Митрополије црногорско-приморске. Митрополит је позвао све да наставимо 300 годишње предање Топаљске комунитади, предање јединства и заједништва свега народа. „Дај Боже да се и сва Црна Гора научи овим примјером Топаљске комунитади и да сви они које Бог данас удостојава да буду челници ове државе, општина, народа, да и они слиједе пут садашње Владе херцегновске и на истински начин обједињују народ Божији око светиње, имена Божијег у коме је суд и правда а у исто вријеме да дијеле дарове које нам је Бог подарио на подједнаке дјелове, као што нам се Христос дарује свима подједнако у Светој тајни причешћа“, казао је владика Амфилохије. Митрополит је истакао да је овај примјер Топаљске комунитади значајан за читаву Црну Гору, да буде узор и примјер свима, да се вратимо путу Светога Јована Владимира Зетскога, Светога Саве, Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога. Захваљујући се на овом високом признању које је добила Општина Херцег Нови, прва у Црној Гори, Стеван Катић је казао да је част и привилегија да у име Општине, сарадника и грађана прими ово највише одликовање СПЦ. „Посебно је привилегија, али и обавеза бити прва општина која је добила овако значајно признање и данас вам гарантујем да ћемо наставити овај наш заједнички пут како би у временима која су пред нама оправдали ову част. Овај орден заслуга је свих покољења нашега града од времена Светог Стефана Твртка I Котроманића и Стефана Вукчића Косаче .“ Катић је нагласио да ће данашњи дан остати уписан у историју Херцег Новог јер је јединствен случај бити дио генерације која обиљежава један овако важан јубилеј и на исти дан прима највише одликовање и отвара објекат од историјског значаја – музеј „Његошева школа“. „Као локална управа сарађујемо са онима који творе живот херцегновске заједнице и представљају чуваре њеног културног и материјалног наслеђа, што Српска православна црква – Митрополија црногорско-приморска ради вјековима уназад“, истакао је предсједник Општине Стеван Катић и посебну захвалност упутио Црквеној општини топаљско-херцегновској на истрајности и великој пожртвованости коју је исказала приликом прославе овог значајног јубилеја. Након Литургије обављено је освећење и свечано отварање музеја „Његошева школа“ при Храму Светог Спаса. Свечаном обиљежавању 300 година Топаљске комунитади присуствовали су амбасадори Србије и Босне и Херцеговине у Црној Гори Зоран Бингулац и Винко Радовановић, конзул Србије Зоран Дојчиновић, челници Котора и Требиња, одорници херцегновског локалног парламента, представници локалне управе, бројно свештенство и велики број грађана. Вечерас у 18 часова поводом храмовске славе Цркве Полагања Ризе Пресвете Богородице у Бијелој и овог јубилеја биће служена Вечерња а у 19 часова одржана Духовна академија на тему “Бијела у дјелима Петра Шеровића”. Топаљска градска општина – комунитад основана је 14. јула 1718. године дукалом млетачког дужда Ђованија (Јована) Корнера. Заснована на владавини локалног становништва, по први пут након 1482. године и 200 година владавине Османске империје, она је претеча локалне самоуправе у Херцег Новом. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Светом архијерејском литургијом у Цркви Светог Спаса на Топлој којом је началствовао Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и отварањем музеја „Његошева школа“ данас је почела централна свечаност поводом 300 година Топаљске комунитади, претече данашње Општине Херцег Нови. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Литургији су саслуживали Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и диоклијски новоизабрани буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило са бројним свештенством и монаштвом уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповједи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је честитајући велики јубилеј 300 година Топаљске комунитади казао да је то значајан датум који нас подсјећа на нашу вјековну борбу за слободу јер је и ова значајна институција основана три деценије послије ослобођења града. Говорећи о чудесном празнику Светих бесребреника и чудотворних љекара Козме и Дамјана које данас прослављамо, Преосвећени је рекао да је Господ Исус Христос чинећи многа чудеса, међу којима су исцјељења за која је говорио кад би неког исцјелио Вјера твоја спасла те је, заправо ширио вјеру. Свети Козма и Дамјан су примили дар од Бога да наставе да творе она чудеса која је и сам Господ чинио на земљи. Нагласио је да су Свети Козма и Дамјан иако познаваоци љекарских вјештина више лијечили Ријечју Божјом и молитвом и да су се показали као брзи помоћници дарујући многима душевно и тјелесно здравље. Епископ Јоаникије је истакао да душевно здравље има већу важност јер оно укрепљује тјелесно као и да смо запоставили вјеру која је извор здравља и да многе болести савременог доба потичу од душевних слабости. Подсјећајући да смо се сабрали у светињи за чију историју су везана многа значајна имена српске историје (митрополит Саватије Љубибратић, Сава Владиславић..), Преосвећени је нарочито истакао Петра Другог Ловћенског Тајновидца који се ту школовао и испјевао најљепшу химну овоме граду. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је Стевану Катићу, предсједнику Општине Херцег Нови, уручио орден Светога Саве првога степена који је Свети Синод Српске православне цркве додијелио Херцег Новом у знак поштовања и благослова Божијег за изузетни допринос животу и мисији Цркве, као и сарадњу на корист вјерног народа херцегновске општине и Митрополије црногорско-приморске. Митрополит је позвао све да наставимо 300 годишње предање Топаљске комунитади, предање јединства и заједништва свега народа. „Дај Боже да се и сва Црна Гора научи овим примјером Топаљске комунитади и да сви они које Бог данас удостојава да буду челници ове државе, општина, народа, да и они слиједе пут садашње Владе херцегновске и на истински начин обједињују народ Божији око светиње, имена Божијег у коме је суд и правда а у исто вријеме да дијеле дарове које нам је Бог подарио на подједнаке дјелове, као што нам се Христос дарује свима подједнако у Светој тајни причешћа“, казао је владика Амфилохије. Митрополит је истакао да је овај примјер Топаљске комунитади значајан за читаву Црну Гору, да буде узор и примјер свима, да се вратимо путу Светога Јована Владимира Зетскога, Светога Саве, Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога. Захваљујући се на овом високом признању које је добила Општина Херцег Нови, прва у Црној Гори, Стеван Катић је казао да је част и привилегија да у име Општине, сарадника и грађана прими ово највише одликовање СПЦ. „Посебно је привилегија, али и обавеза бити прва општина која је добила овако значајно признање и данас вам гарантујем да ћемо наставити овај наш заједнички пут како би у временима која су пред нама оправдали ову част. Овај орден заслуга је свих покољења нашега града од времена Светог Стефана Твртка I Котроманића и Стефана Вукчића Косаче .“ Катић је нагласио да ће данашњи дан остати уписан у историју Херцег Новог јер је јединствен случај бити дио генерације која обиљежава један овако важан јубилеј и на исти дан прима највише одликовање и отвара објекат од историјског значаја – музеј „Његошева школа“. „Као локална управа сарађујемо са онима који творе живот херцегновске заједнице и представљају чуваре њеног културног и материјалног наслеђа, што Српска православна црква – Митрополија црногорско-приморска ради вјековима уназад“, истакао је предсједник Општине Стеван Катић и посебну захвалност упутио Црквеној општини топаљско-херцегновској на истрајности и великој пожртвованости коју је исказала приликом прославе овог значајног јубилеја. Након Литургије обављено је освећење и свечано отварање музеја „Његошева школа“ при Храму Светог Спаса. Свечаном обиљежавању 300 година Топаљске комунитади присуствовали су амбасадори Србије и Босне и Херцеговине у Црној Гори Зоран Бингулац и Винко Радовановић, конзул Србије Зоран Дојчиновић, челници Котора и Требиња, одорници херцегновског локалног парламента, представници локалне управе, бројно свештенство и велики број грађана. Вечерас у 18 часова поводом храмовске славе Цркве Полагања Ризе Пресвете Богородице у Бијелој и овог јубилеја биће служена Вечерња а у 19 часова одржана Духовна академија на тему “Бијела у дјелима Петра Шеровића”. Топаљска градска општина – комунитад основана је 14. јула 1718. године дукалом млетачког дужда Ђованија (Јована) Корнера. Заснована на владавини локалног становништва, по први пут након 1482. године и 200 година владавине Османске империје, она је претеча локалне самоуправе у Херцег Новом. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. За реализацију овог пројекта неопходна нам је помоћ и сарадња свештенства Српске Православне Цркве у остварењу циљева пројекта у делу приказа видљивости споменика и имена страдалих ратника из периода Великог рата, а који су доступни на простору православних светилишта која се налазе у Србији и у иностранству. Помозите у заједничком попису и стварању јединствене базе података имена ратника Великог рата као и видљивости споменика наших Хероја из Вашег краја! Све детаље можете прочитати на страници: http://славним-прецима.срб/spomenici-junaka-spc/ --------------------- НАПОМЕНА: ова порука је намењена искључиво редакцијама и институцијама СПЦ, није за јавно објављивање! ---------------------
  16. Пројекат "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата" са благословом Његове Светости Патријарха српског г.Иринеја започео је свеобухватни попис страдалих Срба у Првом светском рату. За реализацију овог пројекта неопходна нам је помоћ и сарадња свештенства Српске Православне Цркве у остварењу циљева пројекта у делу приказа видљивости споменика и имена страдалих ратника из периода Великог рата, а који су доступни на простору православних светилишта која се налазе у Србији и у иностранству. Помозите у заједничком попису и стварању јединствене базе података имена ратника Великог рата као и видљивости споменика наших Хероја из Вашег краја! Све детаље можете прочитати на страници: http://славним-прецима.срб/spomenici-junaka-spc/ --------------------- НАПОМЕНА: ова порука је намењена искључиво редакцијама и институцијама СПЦ, није за јавно објављивање! --------------------- View full Странице
  17. „ИМЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА ЖИВИ ВЕЧНО“ У суботу 16. јуна 2018. године обележен је Дан рођења пилота Михаила Петровића у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, и у сарадњи са УПВЛПС и Удружењем пилота „М2+“. Програм манифестације обухватио је, као и ранијих 11 година, активности посвећене: дану рођења - 14. јун 1884. године - првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства, чувању од заборава његовог доприноса српском ваздухопловству и подсећању на његов племенит лик; свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи Отаџбине; неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма; селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације. Позиву за присуство на манифестацији, поред мештана Влакче, одазвали су се: представници Команде РВ и ПВО Војске Србије; председник Ваздухопловног савеза Србије; чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници Удружење пилота „М2+“, представници Удружења за неговање ваздухопловних традиција, поштоваоци Михаила Петровића, сарадници и пријатељи. Ваздухопловни ветерани су традиционално кренули из Земуна испред зграде Команде РВ и ПВО и са радошћу, кроз питому Шумадију, запутили се у Влакчу. У Тополи код споменика пилоту мајору Зорану Томићу, као и сваке од претходних година, положили су венац и поклонили се сенима хаброг пилота који је изгубио живот на борбеном задатку 1992. године у авиону „Орао“. О мајору Томићу говорио је Војислав Стојановић, пилот, потпуковник у пензији, потпредседник УПВЛПС. По доласку у село Влакчу, као и увек до сада, на локацији Светиња, месту скретања са крагујевачког пута, ветерани су се зауставили покрај информационе плоча, која путника намерника упућује да је у том селу рођен наредник Михаило Петровић први пилот Србије. Код сеоске школе срдачно су их дочекали љубазни домаћин предвођени и Сашом Јовановићем, председником Завичајног удружења „Михаило Петорвић“ и Драгољубом Швабићем, секретаром. Уздружења, у очима сузе радоснице при сусрету старих пријатеља посведочилии су о величини овог догађаја. Гостима је послужено, по народном обичају, слатко, хладна вода, ракија и кафа. Дочек, као и свих једанаест претоходних година за памћење. У достојанственој колони са заставама државе Србије, УПВЛПС, Завичајног удружења „Михаило Петровић“ и Месне заједнице Влакча, домаћини и гости кренули су пред родну кућу првог српског пилота. Заставе се вијоре на поветарцу са Рудника доносећи поздрав и благодар, да као и сваки пут Бог подари лепо време, што се обистинило и овога пута, упркос суморних прогнозама о пљусковима и грмљавини. Колона у свечаном поретку долази до родне куће Михаила Петровића, скривеној у воћњаку шумадијског крајолика, која у том мору зеленила, иако преко век стара и оштећена од бура и олуја, сјаји као бисер. А како и не би сјала када је ту светлост овоземаљску угледао први крилати син Србије, ту удахнуо ваздух слободарски и прозборио прве речи херојског рода. На кући се налази спомен-плоча постављена 1953. године, а поводом 40-те годишњице погибије Михаила Петровића код Скадра. Плочу је поставио Ваздухопловни савез Србије и написана је ћирилицом. Кућа је данас у власништву породице Раловић из Влакче, која се са достојном пажњом односи према том споменику наше националне историје, као и завичајно удружење, што се за општину Крагујевац, бар до сада, не би могло рећи. Наиме, изражена је намера да се кућа у наредном периоду обнови и спречи њено даље пропадање. Да са на обнови куће није учинило ништа, видљиво је, што је неодговорно и тужно. Да ли ће се неко од надлежних сетити да се осврне на ову кућу и предузме мере да се заштити? Свечаност испред родне куће почела је полагањем венаца. Прво је, са поштовањем венац положила делегација Команде РВ и ПВО Војске Србије, потомци храбрих српских пилота који стасаше пре 106. година, и достојно следе своје претходнике. Потом је венац положила делагација УПВЛПС и Завичајно удружење. Присутне је поздравио срдачном добродошлицом и одавањем почасти јуначком сину Влакче Михаилу Петровићу, Драгољуб - Драгче Швабић, испред села и завијачног удружења. Беседу првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ, одржао је Златомир Грујић, пилот, пуковник у пензији, председник УПВЛПС. Узбудљиви тренуци испред старе куће, која сабира више од века и памти много тога од Михаиловог рођења и детињства, до данашњих дана, остају трајно записани у души свакога ко се ту нађе макар један трен. Тако је било и овог јунског дана 2018. лета, а пријатељи који су први пут Влакчу походили, остали су без даха. Порватак у школу протекао је у ведром расположењу. У дворишту школе приређен је пригодан програм, који је надахнуто водио Драгољуб Швабић. Током програма говорили су Саша Јовановић, Златомир Грујић. Председник УПВЛПС уручио је Завичајном удружењу „Михаило Петровић“ из Влакче велику спомен диплому поводом 115 година завршетка школовања Првог спрског ваздухопловца и команданта ваздухопловства пуковника Косте Милетића и комплет књига. Представљене су књиге „Ваздухопловни школски центар Краљево“ аутора Фрање Фабијанеца и „Досањано небо“ аутора Љутомира Рундића, у издању УПВЛПС претходне и ове године. У току програма представници Завичајног Удружења доделили су дипломе, медаље и пехаре најуспешнијим такмичарима из Влакче у акцији „Бирајмо најлепше сеоско дворише“, која се такође одвија преко десет година, а један је од најважнијих садржаја манифестације „Дани Михаила Петровића“, друге седмице сваке године. Влакчанци, добри домаћини, почастили су на крају присутне домаћим специјалитетима који су били дело вредних домаћица. У пријатној атмосфери и дружењу време је пролетеоло као вихор, и морало се кренути са Београд. У повратку, пут до Београда кроз прелепи шумадијски пејзаж протекао је у ведром расположењу. Овогодишња манифестација посвећена рођењу првог српског пилота била је скромна али лепа и достојанствена, у величанственом амбијенту прелепе Влакче, Шумадије и Србије окупане у Сунцу и зеленилу. Присутнима је су срца тихо шапутала - име Михаила Петровића живи вечно, довиђења до наредне године и 135. годишњице Михаиловог рођења. (З.Г.)
  18. СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, првог архиепископа Српског Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве. У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ. Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.{jathumbnail off} Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“ Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-„Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Тело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди, те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла 1594. године. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи. СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, првог архиепископа Српског Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве. У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ. Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.{jathumbnail off} Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“ Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-„Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  20. Након прочитаног Апостола и зачала из Светог Јеванђеља вернима се обратио Владика Јустин. У својој беседи он је вернима благовестио велику благодат дана у којима се налазимо, а то су дани у којима славимо Васкрсење Христово. Потом се обратио високопречасном протојереју-ставрофору Томиславу Милинковићу истичући његов вишедеценијски плодотворни пастирски и административни рад и истрајну љубав према Светој Мајци Цркви. Благодаримо Богу Дародавцу свега на свему чиме нас је данас обрадовао и узвеселио. Ђакон Милутин Балтић Извор: Епархија жичка
  21. У дане када прослављамо славно Христово Васкрсење, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројице у Краљеву. Владики су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић), протосинђел Сава (Илић), архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина храма протојереј ставрофор Јован Ђорем заједно са братством. Свакако да поменемо и свечара данашњег дана протојереја-ставрофора Томислава Милинковића, пензионисног дугогодишњег службеника Епархијског Управног Одбора Епархије жичке, који је данас на предлог Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина одликован високим одликовањем који додељује Српска Православна Црква – Орденом Светог Саве првог степена. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након прочитаног Апостола и зачала из Светог Јеванђеља вернима се обратио Владика Јустин. У својој беседи он је вернима благовестио велику благодат дана у којима се налазимо, а то су дани у којима славимо Васкрсење Христово. Потом се обратио високопречасном протојереју-ставрофору Томиславу Милинковићу истичући његов вишедеценијски плодотворни пастирски и административни рад и истрајну љубав према Светој Мајци Цркви. Благодаримо Богу Дародавцу свега на свему чиме нас је данас обрадовао и узвеселио. Ђакон Милутин Балтић Извор: Епархија жичка View full Странице
  22. Када је група наших пилота - ветерана са Солунског фронта, која је након Првог рата "преведена" у резерву, састајући се редовно по београдским кафанама одлучила да оснује "Српски аероклуб", односно Краљевски Југословенски Клуб "Наша Крила", вероватно у својим визијама нису ни могли да претпоставе како ће рад тог клуба, покренути развој цивилног и војног ваздухопловства, те ваздухопловне инсустрије у тек насталој Краљевини. Текст о "Нашим Крилима" и о тим људима је већ "ишао" на страницама нашег Форума. Њихово прегалаштво је довело до оснивања националне авиокомпаније "Аеропут". О човеку најзаслужнијем за то, ветерану са Западног фронта, капетану Тадији Сондермајеру је такође писано.... Тадија Сондермајер уочи полетања, на фронту у Француској, испред ловачког авиона Спад којим је летео у ескадрили "Рода" ЕЦ 1/2, Извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/2/26/%D0%A2%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B01.jpg А онда, на данашњи дан пре 90 година, на Сретење 15. фебруара 1928. године, наша авиокомпанија је обавила први званичан лет. На ледини на којој се данас "башкаре" мегамаркети и пословни комплекс "Ерпортсити", баш испред хангара којег је пројектовао Милутин Миланковић и који је једини остао тамо као сведок једног времена и који није устукнуо пред плимом корпоративног капитала, окупило се доста света. Припадника војног ваздухопловства, упосленика "Аеропута", грађана и црквених великодостојника.... На платформи испред хангара, окружен народом, стајао је један "Потез-29" којег су техничари припремали за први званичан лет. Пре тога за "крштење." Молитве из Требника и освештавање летелице је учинило свештенство предвођено Патријархом српским Димитријем (Павловићем) Летелицу је крстио Патријарх српски Димитрије (Павловић) Након молитве, у летелицу се укрцало петоро путника - три новинара, један сниматељ и један фотограф. Дописници београдских медија. За команде летелице су сели шеф летачке оперативе "Аеропута" Владимир Стрижевски и директор компаније Тадија Сондермајер. Пред полетање за Загреб, извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/32/Aeroput1.jpg Њих седморо се након полетања упутило ка Загребу и аеродрому "Боронгај". Након 2 сата и 20 минута су тамо и слетели и тако је "Аеропут", наша национална авиокомпанија обавила свој први званичан комерцијални лет. Стрижевски и Сондермајер са путницима по слетању у Боронгај крај Загреба, извор за фото: http://img543.imageshack.us/img543/7568/strizevskisondermajer.jpg Истог дана у поподневним сатима, летелица се вратила за Београд, такође са новинарима као путницима, само овога пута дописницима загребачких медија. Тако је започела повијест комерцијалног летења на нашим просторима. До пред други рат, "Аеропут" оствара линије у држави и повезује све центре бановина, односно веће градове и туристичка места (Загреб, Подгорицу, Сарајево, Скопље, Љубљану, Ниш, Борово, Битољ, Дубровник, Сплит, Сушак). Почетком 1929. године, 7. фебруара, отвара се прва међународна линија за Беч, а до пред рат, "Аеропут" је повезивао градове у Краљевини и са Солуном, Атином, Грацом, Клагенфуртом, Софијом, Брном, Прагом, Берлином, Римом, Венецијом, Тираном, Будимпештом.... Средином 1937. године започиње обнова флоте и "Аеропут" у САД набавља 8 авиона типа Локид "Електра" (као када би данас набавили 8 најмодернијих Ербаса или Боинга)... "Електра" и Де Хевилендов "Драгон Рапид" на платформи београдског аеродрома. "Планина" иза је Бежанијска коса , извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/5/53/Lokid_elektra.jpg Према ратном плану "Р41", којег је издајник Владимир Крен предао Немцима 3. априла (команданту 4. ваздушне армије Александру Леру), летелице "Аеропута" и пилотски и технички састав требали су да буду придодати Транспортној групи Југословенског краљевског ваздухопловства. 15 авиона и људство је мобилисано 12. марта 1941. године. На место заповедника је постављен директор Тадија Сондермајер, а летелице су прелетеле на ратни распоред на летелиште Дивци код Ваљева. Тадија Сондермајер са својим пилотима пред мобилизацију Током нацистичког бомбардовања, на земљи је уништено 4 авиона "Аеропута" док су два заробили Немци. Срећом, 4 посаде са "Електрама" су успеле почетком маја да побегну од окупатора и домогну се афричког континента где су се ставили на располагање Британском краљевском ваздухопловству. Олупине авиона "Аеропута" након нацистичког бомбардовања на земунском аеродрому, Извор за фото: Звуци тишине Током 1942. године, указом окупационих власти, имовима "Аеропута" се заплењује, Друштву се забрањује рад, а све што је остало у покретној и непокретној имовини постаје власништво "Луфтханзе".... После рата, "Аеропут" је обновио рад 2. јула 1945. године, када је на скупштини акционара изабрано прво послератно руководство компаније. Скупштини су присуствовали и делегати нове власти ДФЈ, између осталих и шеф државе др Иван Рибар, иначе предратни акционар и члан Управног одбора. Дозвола за рад је била само фарса, јер је априла 1947. године створен ЈАТ који је једини почео да обавља ваздушни саобраћај. Комунистичке власти доносе уредбу о забрани приватних акционарских друштава, на основу које је Аеропут, решењем од 24. децембра 1948. године, ликвидиран и тако је престала да постоји наша прва авио-компанија, 10-та у Европи и двадесет прва у свету.... Истина, на основу наслеђених потенцијала, првенствено у људству, није се могла пренебрегнути чињеница да је тада основана југословенска авио-компанија настала на темељима "Аеропута" и да традиција пружања услуга ваздушног превоза људи и робе, на овим нашим просторима траје већ 90 година. Те се тако и наш национални авиопревозник, може похвалити да се налази у друштву великих (и мањих) авиокомпанија које трају већ готово век... Традиција која мора да се баштини за времена будућа... Ако је икоме стало до традиције... И будућности... А шта је било са оснивачем и првим директором компаније, капетаном Тадијом Сондермајером? Иако је од 15. октобра 1944. године учествовао у операцијама за ослобођење Београда, а пријавио се као пилот добровољац, нове власти нису могле да опросте Тадији Сондермајеру то што је током рата остао у Београду као ни већи грех његову сарадњу са двором (био је лични пријатељ Кнеза Павла). Два дана после ослобођења Београда је ухапшен и провео је годину дана у затвору. Након пуштања на слободу су му враћена сва грађанска права али више му није омогућено да лети. Живео је од тога што је хонорарно радио у грађевинском предузећу "Полет" као инжењер. инж. Т.Сондермајер пред пензију Након тога је добио само још једно признање; наиме било је то 1967. године када је руководство ЈАТ-а наследника Аеропута одлучило да му додели букет од 40 ружа (колико је година прошло од чувеног лета Париз-Бомбај-Београд) и новчану награду у висини од неколико просечних плата. Умро је 10. октобра 1967. године на четрдесетогодишњицу основања Аеропута првог авио превозника на овим просторима.
  23. На свечаности уручења Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј истакао је да му је велика част и радост да у име Српске православне цркве и Светог Архијерејског Синода изрази захвалност за све оно што компанија чини за цркву, Храм Светог Саве, Хиландар, друге црквене јединице и институције. „Српска православна црква додељује највише одликовање за изражено добротворство и свесрдну помоћ цркви и манастирима, као и учествовање у бројним хуманитарним активностима наше Свете Цркве. Овај Орден представља симбол захвалности компанији за целокупно залагање и сва трајна хумана дела“, рекао је Патријарх српски Господин Иринеј. „Изузетно сам почаствован тиме што сам у прилици да примим високо одличје Српске православне цркве и уједно у име компаније изразим велику захвалност за признање за наше бројне подухвате на пољу доброчинстава“, изјавио је приликом уручења Ордена генерални директор Телекома Србија Предраг Ћулибрк. „Црквено одликовање највишег ранга представља потврду за све активности компаније које су допринеле Српској православној цркви и на то смо веома поносни. Част ми је да се захвалим Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју као и Светом Aрхијерејском Синоду Српске православне цркве који су овим признањем нашу компанију сврстали у ред оних који поред примарног посла имају и виши циљ који се огледа у вољи за помагањем другима“, истакао је Предраг Ћулибрк. Телеком Србија, кроз програм корпоративне филантропије и покретањем пројеката из области друштвено одговорног пословања, велику пажњу поклања напретку друштвене заједнице у којој послује, а томе ће свакако бити посвећена и у будућности. Управо у складу са тим, Орден Светог Саве не представља за компанију само признање за раније учињено, већ додатну обавезу да и у будућем периоду истраје на путу доброчинства. Извор: Радио Слово љубве
  24. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уручио је данас г. Предрагу Ћулибрку, генералном директору компаније "Телеком Србија" највише одликовање Српске Православне Цркве, Орден Светог Саве првог степена, а у знак захвалности за континуирано учешће ове компаније у активностима Српске Православне Цркве. Свечаност доделе признања за нарочите заслуге уприличена је у просторијама Телекома Србија уз присуство највиших представника компаније, каже се у саопштењу компаније које преносимо у наставку вести. На свечаности уручења Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј истакао је да му је велика част и радост да у име Српске православне цркве и Светог Архијерејског Синода изрази захвалност за све оно што компанија чини за цркву, Храм Светог Саве, Хиландар, друге црквене јединице и институције. „Српска православна црква додељује највише одликовање за изражено добротворство и свесрдну помоћ цркви и манастирима, као и учествовање у бројним хуманитарним активностима наше Свете Цркве. Овај Орден представља симбол захвалности компанији за целокупно залагање и сва трајна хумана дела“, рекао је Патријарх српски Господин Иринеј. „Изузетно сам почаствован тиме што сам у прилици да примим високо одличје Српске православне цркве и уједно у име компаније изразим велику захвалност за признање за наше бројне подухвате на пољу доброчинстава“, изјавио је приликом уручења Ордена генерални директор Телекома Србија Предраг Ћулибрк. „Црквено одликовање највишег ранга представља потврду за све активности компаније које су допринеле Српској православној цркви и на то смо веома поносни. Част ми је да се захвалим Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју као и Светом Aрхијерејском Синоду Српске православне цркве који су овим признањем нашу компанију сврстали у ред оних који поред примарног посла имају и виши циљ који се огледа у вољи за помагањем другима“, истакао је Предраг Ћулибрк. Телеком Србија, кроз програм корпоративне филантропије и покретањем пројеката из области друштвено одговорног пословања, велику пажњу поклања напретку друштвене заједнице у којој послује, а томе ће свакако бити посвећена и у будућности. Управо у складу са тим, Орден Светог Саве не представља за компанију само признање за раније учињено, већ додатну обавезу да и у будућем периоду истраје на путу доброчинства. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
×
×
  • Create New...