Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'првог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 52 results

  1. На дан када Српска Православна Црква празнује три празника - Обрезање Господње, Нову годину и Светог Василија Великог, 14. јануара 2020. године, Саборна црква у Београду је приредила свој традиционални, добротворни новогодишњи концерт у Народном позоришту. Концерт је почео молитвом "Оче наш" и химном "Боже правде" у извођењу Првог београдског певачког друштва, после чега је старешина Саборне цркве и председник овог певачког друштва, протојереј-ставрофор Петар Лукић, прочитао традиционалну Новогодишњу поруку Његове Светости патријарха српског Иринеја: „На почетку нове 2020. године, драга наша децо духовна, заблагодаримо Господу за сва доброчинства Његова, за овај дивни свет који је створио, за живот који нам је даровао и за могућност да постанемо деца Божја. А да смо тај потенцијал заиста остварили, потврђујемо увек изнова доласком у храм, дом Господњи и дом Оца нашега небеског. Зато је важно да се што чешће сабирамо на Светој Литургији да не бисмо заборавили наш истински идентитет, који нисмо добили биолошким рођењем, већ Светим Крштењем које су Оци Цркве називали, и што заиста и јесте, ново духовно рођење. Тим рођењем смо добили част и достојанство да се назовемо децом Божјом, и да се Богу обраћамо на најприснији начин, на начин како се дете обраћа своме родитељу - да Њега називамо нашим Оцем... На почетку ове нове календарске године, помолимо се Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу да нас очисти, просвети и умудри, како би нам све оно што чинимо било на спасење, на духовно узрастање, на добро Свете Цркве Божје, наших ближњих, нашег народа, али и читавог света. Да Бог очисти наша срца како би се Он сам у њих уселио! А онда када буде више добра у нашим срцима, биће више добра свуда око нас, јер добро истерује зло, управо као што светлост изгони таму. Помолимо се да Господ оснажи наше биће, наше умне и духовне способности, како бисмо уз помоћ Његову савладали све препреке на које наилазимо на путу до нашег заједничког циља, на путу нашег спасења..." - поручио је патријарх српски г. Иринеј. Свечаност је посвећена великом историјском јубилеју - стогодишњици обнове Српске патријаршије (1920 - 2020). Свети Василије Велики је и Слава Првог београдског певачког друштва (ПБПД), хора Саборне цркве, које је под највишом заштитом и покровитељством Његове Светости Патријарха српског. Поред Првог београдског певачког друштва, којим диригује гђа Светлана Вилић, на великој сцени Народног позоришта, у оквиру Новогодишњег концерта, учествовали су: Дечји хор овог Друштва (диригент гђа Радмила Кнежевић); драмски уметник Хаџи-Петар Божовић који је читао текст др Радована Пилиповића, директора Архива Српске Православне Цркве, о стогодишњици обнове Српске патријаршије; песник Живојин Ракочевић, ансамбл "Ренесанс", етно-група „Потопљени у историји" из Пољске, етно-група "Дар" из Републике Српске, ансамбл народних игара и песама "Димитрије Котуровић", као и легендарна група "Кербер", која је наступила у пратњи Хора Првог београдског певачког друштва. Господин Арно Гујон, велики хуманиста и пријатељ српског народа, на посебан начин је поздравио све присутне изражавајући своје искрено дивљење и поштовање Српској Православној Цркви и српском народу. Пренео је своје утиске и прве посете Косову и Метохији и цркви Светог Димитрија у коју се сливају реке људи, и упоредио је то са црквама у Француској где се на прсте могу избројати верници у храмовима. За данашњу одбрану Православља на Косову и Метохији, у Црној Гори и у свим деловима где Срби живе, Арно Гујон је казао да је та борба постала симбол отпора, симбол наде свим Европљанима, показујући им пут духовне обнове и додао: „Српска Православна Црква је тренутно најживља Црква у Европи и част ми је што смо моја породица и ја део ње“ . Директан пренос концерта обезбедио је ТВ Студио Б. Његова Светост патријарх српски Иринеј благословио је свечани концерт, коме сваке године присуствује велики број угледних званица, архијереја и свештенослужитеља СПЦ, представника дипломатског кора, амбасадори Грчке и Русије, државни и градски званичници, представника Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представника Војске Србије, сарадника „Православног пастирско-саветодавног центра", академици, професори, културни и јавни радници, донатори и добротвори Саборне цркве, као и гости из иностранства. У пратњи Свјатјејшег патријарха Иринеја били су епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) и Никола Селаковић, изасланик Председника Републике Србије. Домаћини славе Првог београдског певачког друштва, Светог Василија Великог 2020. године су професор др Радмила Милентијевић из Њујорка и приложници: Стана Којић, Бродац, Република Српска; Милан и Сенка Миланковић, Бродац, Република Српска; Ресторан Царева ћуприја, Београд; Игор Грбић и Сузана Милић из Београда. Велики добротвор Саборне цркве и задужбинар Првог београдског певачког друштва је професор др. Радмила Милентијевић из Њујорка а остали добротвори Саборне цркве и хора ПБПД су: Канцеларија за сарадњу са верским заједницама; Дом војске Србије; Народно позориште, Београд; ГО Прибој; Продукцијска кућа "Комуна", Београд; "Гранд" продукција; ФК Партизан; доо "Младекс", Београд; Игор Грбић, ПУПД Јањушевић, Прибој; ресторан "Царева ћуприја", Београд; "Галеса", Нови Београд; "АСА Ивелик" доо, Београд; породица Рајовић; Симекс, Суботица; Винарија Чока; АРА - Аранђеловић, Лештане; Алура Мед, доо; Дејан Цвијовић; Драган Тарлаћ; Дејан Бодирога; Дејан Томашевић; Тома и Весна Фила; Александар Боричић; Радојко Станојевић; Породица Ђоковић; Милинко Млађен; Слободан и Милош Бијелић; Велибор Хајдуковић; Слободан и Даша Томовић; Миленко и Биљана Станковић; Срђан и Снежана Филиповић; Славића Лакићевић; Дарко Спасић; Лазар Ркокић; Лука Митић; Сузана Милић; Перо Јовановић; Његослав Трифковић; Синиђа Анђић; Владимир Атанацковић; Зоран Влајчић; Драган Поповић; Клење; Александар Влајчић; штампарија Беопринт, Београд; штампарија Драслар партнер. На самом крају је старешина Саборне цркве, отац Петар Лукић, захвалио свима на подршци и помоћи у реализацији овог Новогодишњег концерта, који се, иначе, традиционално одржава од 1996. године. Први Новогодишњи концерт Саборне цркве, под називом „Новогодишњи благослов", био је одржан 14. јануара 1996. године, у "Кристалној дворани" београдског хотела Хајат, да би се његово одржавање, затим, традиционално пренело на велику сцену Народног позоришта у Београду. У извођењу првог концерта учествовали су: Прво београдско певачко друштво, под руковођењем диригента Владимира Милосављевића, Хор Вождовачке цркве, ансамбл „Ренесанс", солисти на народним инструментима, Бора Дугић на фрули и Жорж Грујић на рогу и гајдама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Поводом 800 година од посвећења Светог Саве за првог српског архиепископа, Српска академија наука и уметности организује свечану академију у четвртак, 12. децембра, у Свечаној сали САНУ, с почетком у 11 часова. На свечаној академији беседиће академик Љубомир Максимовић, потпредседник САНУ, и високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, и биће изведене пригодне композиције академика Светислава Божића и прочитани одломци из Житија Светог Саве од Доментијана, његовог првог биографа. Скуп ће поздравити и отворити академик Владимир С. Костић, председник САНУ. Програм свечане академије Програм научне трибине Византолошки и Хиландарски одбори САНУ, у сарадњи са Светогорским центром у Солуну, Задужбином Светог Манастира Хиландара и Друштвом пријатеља Свете Горе из Београда, уз подршку Града Београда и Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, такође у четвртак, 12. децембра, у Свечаној сали САНУ, у 14 часова, организују научну трибину под насловом „Светогорски и хиландарски монах Свети Сава. Осамсто година од посвећења за првог српског архиепископа“, на којој учествује 18 говорника и излагача. Свечана академија и научна трибина део су свечаности којима се у Солуну и Београду, у заједничкој организацији наведених установа, обележава овај изузетан јубилеј. Извор: Српска Академија наука и уметности
  3. Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију. Свештена Заједница Свете Горе Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије целивамо братски у Господу, Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата. Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа. Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем. Сви Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса (Са грчког превео др Александар Стојановић) Извор: Манастир Хиландар View full Странице
  4. Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију. Свештена Заједница Свете Горе Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије целивамо братски у Господу, Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата. Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа. Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем. Сви Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса (Са грчког превео др Александар Стојановић) Извор: Манастир Хиландар
  5. Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. Свемогући Бог, Отац и Син и Дух Свети, даје сваком народу пророке и апостоле и свете људе, да га воде и руководе путевима спасења, и изводе из таме неверја и зла на светлост вере и богопознања, да му дарују разумну наду бесмртног живљења у љубави Божјој и заједници Духа Светога. Запаливши тако у она древна времена и свећњак Српске Цркве и засадивши блаженим оцима нашим Симеоном и Савом, као дрво маслиново, и Српски народ у духовни рај Христов, слао му је анђеле чуваре душе његове и благовеснике, да га уче покајању и пазе да се не би дигао свећњак његов са места његова (ср. Откр..2, 5) и да не би поново постао дивља маслина и бесплодна смоква. Тако и у ова последња времена, када поче да се хлади љубав и богољубље многих, и када походи праведни Господ народ свој због грехова његових човекољубивом казном својом, предавши тело његово као Јова у руке непријатељске, посла милостиви Бог народу том још једног чудесног апостола и пророка, мученика и пустњака, званог Петра Првог, Цетињског чудотворца, тог уистини духовног камена и тврђаве и просветитеља новог. Не зна се тачно година рођења овог крстоносног светитеља Цетињског, овог новог Мојсија, законодавца и миротворца. Највероватније је да се родио септембра месеца 1748. лета Господњег[1]. Родио се у месту званом Његуши, од побожних родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан беше рођени брат чувеног митрополита Црногорског Данила[2]. Прозревши у десетогодишњем дечаку богомудрог пастира стада Христова и народног вођу, тадашњи митрополит Скендеријски и Црногорски Сава, изабра га између четири сина свог синовца Марка, за свога наследника. Призвавши га себи рече му: „Дођи, чедо, код мене, благодат Свевишњега нека почине на теби, како би могао бити народу своме на корист. Заједно са мном отсада и народ наш полаже наду на тебе. Преблаги Бог нека ти помогне да будеш крин украшени Црне Горе и светило народа твога.“Тако овај млади изабраник и будући чудотворац, дође у Цетињски манастир да се учи књизи. Будући обдарен особитим даровима Божјим и трудољубивошћу, Петар је веома брзо напредовао у науци, уз помоћ тихог владике Саве и монаха Данила, кога му овај одреди за учитеља. У 12 години он би обучен у анђелски лик монашког чина, добивши име Петар (његово световно име није нам остало записано), а у седамнаестој години би рукоположен за јерођакона. У то време владика Сава имађаше за помоћника митрополита Василија, веома даровитог и способног мужа, који кренувши по трећи пут (1765. г.) ради народних и црквених послова у једноверну и једноплемену Русију, поведе са собом и младог јерођакона Петра ради даљег образовања његовог. Но његово школовање у Русији не потраја дуго: 10. марта 1766. године упокоји се у Петрограду речени митрополит Василије, што примора јерођакона Петра да се врати у Црну Гору. Отада он борављаше са митрополитом Савом, који га рукоположи за јеромонаха, давши му ускоро и чин архимандрита. Живећи тако у манастиру Стањевићима и Цетињском манастиру уз тихог владику Саву, млади архимандрит узрасташе духовно, трудећи се непрестано на свом свестраном образовању. Док га је снажна и енергична личност митрополита Василија надахнула смелошћу и одлучношћу, неискусни за световне ствари и повучени митрополит Сава, и манастирски живот, наводњавали су његову младу душу небеском росом молитвености, смирења и поста. Његов ум од детињства беше упућен и утврђен у целомудрености, која беше корен његове потоње свете смелости пред Богом и људима и његовог богоносног здравоумља. Једном пробуђена жеђ за Богом и за познањем тајни Њиме створене природе, у крилу које је растао, све се више разбуктавала у души младог монаха. Све је занимало ову девствену душу, од младих ногу принесену на дар небоземном Девственику Христу Богочовеку. Интересовало га је богословље и природне науке, историја и географија, учио је језике и сакупљао медоносне књиге. Суочен од младићства са суровом стварношћу времена у коме је живео, врло рано постаде свестан демонске силе зла, које и споља и изнутра прети човеку и које је разарало организам његова народа, схвативши, Богом научен, да се оно може победити само огњеном ревношћу пророка и безазленошћу голуба. Видео је како над главом православног народа ових гора виси оштри агарјански мач, као некад фараонов над главом изабраног народа Јеврејског; његовом богомудром оку није могао измаћи ни онај још опаснији непријатељ, унутрашњи: племенска закрвљеност, крвна освета, разни пороци који су харали народну душу, сиромаштво, отимачине, помори, убиства. Народ је тужио у својој невољи, као некад пророк Јеремија: „Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице… На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора… Оци наши згријешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова“ (Плач, 5, 2-5). Савети смернога Саве, с којим је Петар живео, и миротворни судови главара били су немоћни да победе злу крв и неслогу браће, која се још више умножила после смрти одлучног митрополита Василија, потпомагана уз то и агарјанским подмићивањима. У то смутно време појави се у Црној Гори неки чудни самозванац цар Шћепан Мали, који се претстави намученом и разбратимљеном народу као Божји посланик, умиритељ, и као руски цар Петар III Простодушни народ, уморан од зла и неслоге, истински прими ову и до данас загонетну личност, као избавитеља. Он стално истицаш да га је Божје надахнуће довело у Црну Гору. „Чујте Црногорци, говораше он, глас Господа Бога и славу светог Јерусалима, ја нисам овде дошао, но сам послан од Бога чији глас чух: устани, пођи, труди се, и ја ћу ти помоћи“ Турци, видећи да његова појава уноси немир у балканску рају и бојећи се буне, тражаху на све начине да га убију. На европским дворовима се рас-прављаше о њему, а он, задобивши поверење народа, тражаше од њега да живи у миру са свима, мирећи завађене и протерујући лопове и убице. Овај лажни цар љубљаше Право-славље, па и поред свога самозванства би од користи народу. Но да би могао да има за себе световну власт, он постави за заменика повученог митрополита Саве његовог сујетног сестрића Арсенија Пламенца, кога народ не љубљаше. Када пак овај чудни владар би убијен од стране његовог слуге, потплаћеног од Турака (1773 г), поново се разбукташе у народу суровост и страст, а семе раздора доношаше страшне плодове. У то тешко време млади архимандрит Петар беше још непознат и непризнат, а другога никога није било да заведе мир и слогу у земљи, међу главарима и народом. Шћепан Мали беше ојачао световну власт гувернера из куће Радоњића а умањио углед владичанског дома Петровића око кога се дуго времена окупљала црногорска племена. Видећи те тешке невоље и опасности, којима беше изложен народ, овај благородни Петар, пун љубави према браћи својој, одлучи се да помоћу Божјом угаси разбуктале спољашње и унутрашње зле стихије, које су претиле да униште словесно стадо Христово. Узевши тако благослов од седог митрополита Саве, крену са још неколико пратилаца по други пут у Русију (1777. г.), да тражи помоћ од једноверне браће Руса и да нађе у њиховом самодршцу моћног заштитника за његов мали и сироти народ. Но његово дуго путовање би узалудно. Царица руска Екатерина II не хтеде да га прими, а он и његови пратиоци бише приморани да напусте Петроград и да се врате дома без икаквог успеха у делу. Тако исто и моћна Бечка царевина, у коју на повратку свратише тражећи заштиту и помоћ, остаде глува за њихове молбе. Када се године 1781. упокоји стогодишњи митрополит Сава, постави се питање избора његовог наследника. Иако је већина народа била за младог архимандрита Петра, ипак би изабран дотадашњи Савин помоћник и сестрић Арсеније Пламенац, кога народ није волео. Требало је да се по Божјем промислу душа младога Петра још испроба, као злато у огњу, како би, кад за то дође повољан час, што лепше засијала свима жељним правде и мира Божијег. На крају, и против своје воље, приморан народним поверењем и љубављу, снабдевен препорукама главара и губернатора Радоњића, крену се овај будући светитељ у Беч да од Аустријског цара измоли дозволу да га рукоположи за архијереја неки од православних епископа, који су живели у Аустријској држави. У међувремену умире и митрополит Арсеније (1784. г.), тако да очи целог народа бише окренуте архимандриту Петру. Препоручен од главара и гувернадура и целог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку.[3] Као да је лукави тиме хтео да спречи да његова десница буде десница која носи мир, слогу и благослов; али то би ипак узалуд. После шестомесечног боловања, Бог светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског (13. октобра 1784. године). У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“ ; изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизволела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље уверење да неће изне-верити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му пределе судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповеда и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази при-тискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде с вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. Нови пак митрополит црногорски беше, како нам саопштава један од присутних на његовом рукоположењу, човек високог стаса, финих црта лица, плавих очију. Сјајна коса и дугачка брада, повећавали су достојанство његовог звања, „а начином опхођења са људима личио је на правог племића“. Добивши грамату о рукоположењу од митрополита Мојсија Путника, у којој се каже да је посвећен по жељи црногорског народа и његових представника, нови архијереј Христов крену поново, „због народнијех потреба“, преко Беча у Русију. Прво оде, одазивајући се позиву, код свога пријатеља српскога рода генерала Зорића у место звано Шклов. Но, будући да овога не нађе, продужи у Петроград. Он беше још из Беча писао моћном кнезу Потемкину да му изради пријем код царице Екатерине II, изражавајући спремност да пролије последњу кап крви у служби једно-верне браће. То беше онај исти кнез који га већ једном отпусти празних руку и без помоћи. Тако и сада, по осионости својој или зависти и на клетву злих људи, Потемкин нареди да блажени буде протеран насилно из Петрограда, три дана после његовог приспећа. Овај кнез, писаше касније са тугом свети Петар, као да се трудио да у поштеним људима угаси пламен љубави према православном народу земље своје. И заиста, и поред његових протеста, полиција га насилно стрпа у кола, и гоњаху га дан и ноћ без починка, преко Полоцка и Полочина, докле га не протераше преко границе, тобож зато што је варалица а не архијереј, – јер, како може бити архијереј без допуштења руског Синода? говорили су његови гонитељи. „Заиста“, писао је о том немилом поступку митрополит Петар, „мени се чини чудноватим и безаконим казнити човјека па послије испитивати његово дјело“. И питао се светитељ, чудећи се: зар они не знају да власт руског Синода не излази изван граница Руске државе? – остављајући да праведност његову пресуди Бог и савест сваког човека, који није помрачен неправдама. „Као Христ од Ирода до Пилата, тако је и мене звијер звијеру предавала на трзање к већему моме оскорбљењу и поругању“, жалио се овај не-злобиви архијереј, растужен неправдом учи-њеном њему и његовој ни од кога сем Бога заштићеној пастви. Чувши царица руска за ово позиваше га да се врати, али он не хтеде више никада отићи у Русију. Колико пак беше незлобив и незлопамтљив показује љубав коју је гајио код своје пастве према једноверној браћи, називајући непрестано руског цара за свога и свога народа заштитника. Чак у свом тестаменту прокле свакога онога који би се „нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију“ ; који би то покушао „да Бог Јаки да те од њега живога меса отпадало и свако добро временито и вјечно одступило“. Док је Владика још био на путу и подносио понижења, куцајући на врата глувих, да би помогао своме народу, дотле је Скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, то оличење злога духа, пустошио земљу његову а паству му на крст голготског страдања прикивао. Безбожни паша беше почео још од раније да окива народ у гвожђа и да га сече, пунећи скадарску тамницу сужњима, а све ради тога да би га застрашио. Научен уз то сатанском силом, неке од њих завађаше између себе, неке опет поткупљиваше, да би их лакше покорио, будући да се спремаше да огњем и мачем прегази Црну Гору. На крају удари са 18.000 војника, већином латинских хришћана Арбанаса, да покори или побије оне који се беху заклели на Цетињу, да ће бранити „огњишта, вјеру и нејач“. Но, авај, сили његовој они не могаше одољети. Он неке од њих посече, неке зароби, земљу и светињу Цетињског манастира попали. На вратима силник обеси једног монаха, који се ту беше задесио, да би застрашио остале, а сиротињу и нејач растера по горама. Оскрнавивши Цетињску светињу, паша се спустио преко Његуша па на веру превари, разори и опустоши и Паштровиће. Ко тада не погибе од љутога мача и не би заробљен, тај је умирао од глади, раздора и болести, а кад дође зима многи помреше и од хладноће. Тада умре од глади око 700 људи, жена и деце. Многи живљаху по колибама на брзу руку направљеним и по пећинама, јеђаху кору од дрвета и куваху траву жућеницу и корење. То је била утеха и добродошлица младоме Владици, који је долазио на згариште и пустош и доносио својој пастви на место помоћи љуто понижење моћника овога света. Дошавши и видевши невољу народа ‘ вога, Свети горке сузе проливаше и уздигаше као пророк Јеремија на развалинама Јерусалима. Стотине очајника сиђоше из пећине да га дочекају на згаришту разореног Цетињског манастира. Сви су упирали очи у њега и тражили спас; а он гледаше у Бога, једино уточиште и њихово и његово. Пољубивши нагорели праг манастирски, Митрополит благослови народ, извади из торбе само оно што је имао: неколико двопека и даде деци, па позва главаре на договор. Једино што беше донео своме напаћеном народу из Европе, била је врећа кромпира, коју доби у Трсту да засади у Црној Гори. Та благословена биљка беше до тада непозната у овим крајевима, а по тада, по запису Вука Караџића, многе спасе да не умру од глади. Најтежа рана на души пастве његове која чекаше исцелитеља беше крвна освета. Разлози за међусобно убијање и крвопролића били су често безазлени. Ситне увреде, похаре стоке, оштра реч, били су довољни да распире злу крв и да пусте у дејство Ламехов закон: „Убићу човјека за рану своју и младића за масницу своју“ (1 Мојс. 4, 23). То је било довољно да се покрене крваво коло освете, узимање главе за главу међу братствима, селима, породицама, племенима. Иза сваког грма чекала је пушка осветница да наплати ненаплаћену рану и неосвећену главу. Мајке су криле тек проходалу децу, јер је мета освете била свака мушка глава дотичне породице или братства, а орач је орао њиву с пушком на рамену. Било их је који су од освете бежали у Турску земљу, неки се чак и турчили, губећи душу своју. Новодошавши светитељ, знајући да је то корен и многих других зала, поче свој пастирски рад са призивом на узајамно праштање, слогу и послушност. Пошто обнови спаљени Цетињски манастир, кренуо је од нахије до нахије, од племена до племена, улазио у сваку кућу и молио, преклињао, саветовао, претио проклетством, да би измирио старе мржње и збратимио, силом Христове љубави, разбратимљени народ, и исцелио демонском неслогом затроване душе. Посећивао је сад једно сад друго закрвљено братство и племе, утврђујући дан заједничког састанка и измирења. Кад не би успео први пут, поново се враћао и остајао међу завађенима све док се не помире. Особито је за то користио пресвети и предрагоцени дар милости Божје: тајну кумства именом Божјим и светим Јованом. Некима је сам одлазио, некима слао свој крст по другоме, као знак Божјег и свога присуства, некима опет писао писма и посланице. Није био редак случај да стане међу закрвљена братства и племена, са крстом у руци и раширених руку, да би спречио проливање крви која је сваког момента могла да почне или је већ било у току. Заклињао би тада завађену браћу страшним именом Бога Сведржитеља и светим Јованом, сузама и преклињањима, а кад то не би помагало онда и проклетствима. Ко би био у стању да наброји чудна дела и распећа овога новога пророка и апостола, мученика и подвижника! Он је уистину душу своју положио за ближњега свога, по речи Господњој (ср. Јн, 15, 13). Заједно са апостолом је говорио сваки дан: „Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се не распалим? “ (2. Кор. 11, 29). А и оно друго: „Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога“ (1 Кор. 9, 22). Особито се свети бринуо о сиротињи. Тако читамо из његових посланица како брани неког сиромаха Петра Попадића да га Ускоци не „разуре“, јер је он хранио не само своју породицу него и сирочад свога брата. И сам још пише да је свагда бранио сиротињу, старе и нејаке, и то ништа мање оне ван Црне Горе од оних у Црној Гори. А када је требало да некога измири, није жалио труда ни времена. Ево само једног примера за то: ишао је 14 пута у току једне године у Ријечку нахију да измири Цеклињане и Добрњане. Ходио је на обадве стране, саопштава нам сам Свети, и молио толико, да би се досадило већ и највиша весеља ходити. Али опет, додаје он, „кад помислим, на ону љубав коју сам из моје младости с Ријечком нахијом имао, све бих прве труде заборавио, а наново започео труд и муку постављати, само кад бих знао да ће моји труди коликогођ зла уставити, које би било да небуде. И ништа више не жалим, него што је Ријечка нахија себе под заклетвом поставила и зло почетак учинила и што ће Богу одговарати за своје клетвопреступленије и за худи изглед (= пример) који је осталом народу дала“. Као што је потсећао Цеклињане и Љуботињане: „Спомените се, о Цеклињани, да су Љуботињани вама браћа, а ви Љуботињанима, и да њихово зло не може вама никаквога добра ни поштења донијети, ни ваше Љуботињанима“, -то исто је говорио и томе учио сва друга братства и племена и све људе, тражећи чак да се ни Турцима зло не ради, јер су на свима заједнички прародитељи Адам и Ева, и сви смо деца Једнога Оца. Свима је говорио да живе у миру и слози међу собом, колико до њих стоји. Лажну светост је изобличавао а клевету прогонио као богопротивно зло. Тако, кад је неко оклеветао девојку Обрадовића из места Каменога, да би јој изгубио срећу и поштење, Свети пише у то место да су то богомрске ствари, јер осуђују ближњега свога и убијају поштење, па их заклиње: свака таква богопротивна зборења да престану. Трудио се још да искорени крађу и пљачку у народу и свако самовољство, не штедећи, како говораше сам Светитељ Цетињски, ни живота ни имања свога, непрестане и неописане труде и трошкове подносећи, радећи за опште-народну слогу и за опште народно добро. Једина утеха му је била и награда за то, не благодарност оних којима је чинио добро, него што је испуњавао дуг „истинога сина и љубитеља отечества“. Кад би свети Петар чуо да је негде завладала слога и мир, где је раније харала мржња и проливала се братска крв, срдачно је благодарио и захваљивао, као да је њему лично неко неизмерно добро учињено, молећи се Богу да таквима „и у напријед братску слогу и мир и послушање за њихово и свега народа вјечно добро и благополучије“. Ове случајеве је истицао вазда за пример другима. Тако је свуда истицао пример Ђура Томова из Доњег Дола и благосиљао његове земне остатке. Њега беше ранио у свађи други Црногорац. Рана је била тешка, и ако умре од ње, то ће бити повод за крваво коло освете. Кад су пак дошли умирници у кућу Ђурову и запитали га: „Умиреш ли од ране? “ – Ђуро је одговорио: „не умирем од ране но од болести, тако ми пута на који идем“. Тако је, мирно издахнувши, овај великодушни човек прекинуо коло освете и заслужио благослов Бога и његова светитеља. Ако би се опет нашао неко непослушан и остао упоран у злу и непослушању, таквога је свети Петар остављао под најстрашнијим проклетством: „Да га сила Божја немилостиво порази и да му погине свака срећа и напредак и дом његов да остане пуст“. Или још страшнијим речима: „Ко ме не послуша, Бог велики нека сколи на његову кућу тешку болест и проклетство и нека му вазда снијева и у свако јело нека му капље крв коју је пролио“. Он није имао друге силе и другог оружја да принуди на послушање, изван Бога и своје речи, молитве, савета, клетве и заклетве. Зато писаше аустријским властима у Котору и Задру, поводом њихових жалби на Црногорце, овако: „Ваше господство има градове, тамнице, синџире и силу војну и пандуре и сваку потребну јачину и снагу и са свием тим не можете зле и непослушне људе устрашити и привести у послушност, премда они не живе два дана хода распршени по горама као Црногорци, него близу по градовима… А у мене ништа од такове силе и јакости не има и мене ништа народ не даје… Ја, не имајући изван пера и језика јакости никакве, не могу принудити силом на послушање никога“. И не само што није имао тамнице и синџире, него, чувајући еванђелску слободу поверених му људи и знајући да је добро дело само онда добро кад је добровољно учињено, не хоћаше никоме ни да заповеда, него је свакога молио да, ако хоће, извршава закон Божји и има њега за свога доброжелатеља. Као што се трудио да народ изведе на пут слоге и љубави, тако се првенствено бринуо за свештенике и монахе, учећи их и саветујући да живе по закону Божјем и буду пример другима. Богобојажљиве и послушне међу њима благосиљао је, а оне који су газили заповести еванђелске изобличавао, понекад и одсецао од здравог тела Цркве, као болесни уд. Тако изобличи, као други Јован Крститељ, неког богохулног попа Гаврила, који за мито венча за другога кћер Мата Маркова при живу мужу, а неког Бијелића са његовом рођеном снахом; Гаврила светитељ лиши чина а хришћанима забрани под претњом проклетства, да га нико не сме звати ни за какав црквени обред. Јер, писаше он о том безаконом свештенику Цеклињанима, венчати снаху са девером, исто је као да се венча са његовом родном сестром, будући да је снаха, за роднијем братом венчана, као рођена сестра. Зашто је свети Јован Крститељ од проклета цара Ирода посечен био, ако не зато што му не даваше да узме жену брата својега Филипа? И три пута је глава Јованова у земљу закопавана била и сва три пута из земље излазила и сваки пут исто говорила: Не ваља ти, безакони Ироде, узети жену брата твојега Филипа! Сад промислите, напомињаше им на крају свети Петар, какво је безакоње и каква је страшна и нигде непроштена грехота узети снаху за жену! Тако је светитељ изобличио и самозваног калуђера и лажног свеца Авакума, који је мутио у народу и бунио га, па је због тог Авакума опомињао хришћане да се чувају од лажи и обећања његових и да не буду безумни и лаковерни. Стефана пак Вучетића, кога је сам светитељ подигао на чин архимандрита, па овај, на крилима високоумља ношен, постао неблагодарни смутљивац народни и клетвопреступник, лишава свештеничког чина, обавештавајући сав народ да се од више поменутог растриженика Вучетића уклањају као од злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа. Када би се опет догодило да се сукобе људи свештенога чина и монашкога, саветовао им је као добри пастир да се клоне тога јер, говорио им је богомудри пастир: „калуђер против попа, поп против калуђера, стидно је чут“. Од калуђера је тражио да се не скитају него да живе у манастирима својим, јер је знао да је често премештање из места у место извор свакога зла за монаха. Трудио се благоразумни овај муж и да искорени свако сујеверје у народу и да насади здраву веру у њему, васпитавајући га у правој побожности и свакој врлини хришћанској. Против сујеверја се борио као против „чудне сљепоте и чудна безумља и злих схватања.“ Желео је светитељ да изагна светлошћу Христовом из народне душе страх од вештица, вампира и вједогоња, који народну душу помрачаваше и убијаше у њој право благочешће и страх Божји, као једини извор спасења и мудрости. Тражио је да се у овој ревности, а у сваком труду, и сви остали пастири угледају на њега, као он на Христа, како би се и преко њих усељавала светлост еванђелска и мир Божји у људска срца. „Ја, писао је преподобни Отац попу Марку Лековићу а преко њега и свему свештенству, радио сам и радим да се не просипље крв христијанска, а и ви свештеници дужни сте исто чинити и сваки човјек који зна за Бога и за душу.“ Ако би опет неки хришћанин вршио недела и био упоран у своме непослушању, свети је тражио од свештеника под претњом лишења чина, да таквима не врше црквене обреде, старајући се као древни Оци да и строгошћу исцели духовне недуге повереног му народа. Беше ушао у та времена још један рђав обичај у народ. Наиме, кад би славили крсно име, многи би га славили и по недељу дана, као да се славље крсног имена састоји у претераном јелу и пићу и раскалашности, а не у молитвеном слављу и чествовању Бога и Његових угодника. Тако се дешавало да гости поједу све и онако сиромашној сиротињи и оставе иза себе гладну децу и празне домове. Видећи ту недобру ствар, свети Петар изађе једном пред Црногорце са крстом у рукама, па подигавши после беседе обе руке к небу, гласно рече: Чујте ме, Црногорци, и нека ме чује Бог и ове планине: Ко од сада буде славио своје крсно име као до сада, дабогда га с крвљу својом славио! Ова свечана и страшна молитва светог Петра тако подејствова на све Црногорце, да отада као неким чудом нестаде овај рђави обичај међу њима. Овај дивни миротворац Цетињски, желео је да са свима људима живи у миру, па је и све Црногорце и Брђане, тј. сав од Бога поверени му народ, молио и Богом Сведржитељем заклињао да се чувају рата и свађе и да са свима у миру стоје. Само онда кад је требало душу своју полагати за ближње своје у одбрани огњишта, вере православних народа од насиља агарјанског и њему сличног, тад је и сам ишао пред народом својим као некад Мојсије боговидац и Исус Навин, поражавајући непријатеље своје десницом Вишњега. Тако, када су Агарјани објавили рат Русији (1787. г. ), која беше у савезу са Аустријом, хришћански савезници полагаху наду и на помоћ хришћана који су стењали под турским игом, особито на Црногорце, велике љубитеље слободе. Владика Петар, пун састрадалне љубави према свима пониженим и поробљеним хришћанима, помагаше ову борбу хришћанских савезника. Но кад дође до мира између великих царевина (1791. г. ), њега и његов народ нико не спомену, остављајући их на милост и немилост Агарјана. А безбожни онај и вероломни скадарски везир, Махмуд паша Бушатлија, који беше у сукобу и са султаном као бунтован, стално је тражио згодну прилику да поново покори и понизи народ Црне Горе и Брда, који свети Владика окупљаше и закриљаваше својим благословеним скутом. Митрополит Петар, мрзитељ сваког крвопролића, мољаше и преклињаше надменог силиника и писаше му да остави сиротињу на миру, да се права крв не пролијева. „А ако ли нећеш“, писао је Свети паша, „хвала да је Богу, а ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу Божјом бранити докле један тече.“ Видећи пак да насилник нема намеру да одустане од свог пакленог плана, труђаше се и дању и ноћу, како би ујединио све Црногорце против заједничког непријатеља. Тај његов труд не остаде бесплодан. На збору главара на Цетињу (1. јула 1796. г.) би донесена одлука свих, звана „Стега“, у којој се народни прваци обавезују да ће бранити своја огњишта до последње капи крви „и пролити крв своју за хришћанску праву вјеру.“ Они ту зададоше један другоме веру тврду да ће се узајамно помагати, да ће свакога издајника проклети, да „он и род његов остане у вјечну срамоту и безчест као издајник вјере и закона и хулитељ имена Божјег, као крвник свега народа“. Пред саму борбу владика Петар издаде проглас народу у коме га позива „да сваки вјерни син отечества на одбрану праве вјере и предраге наше слободе и на освету сину Мухамедову за учињено вјероломство с напрегнутим оружјем у рукама, буде хитно спреман“. И док крволочни Бушатлија са неупоредиво већом војском против владике Петра и његовог христоименог народа, Светитељ Цетињски, сабравши такође своје јунаке, стиже са њима почетком јула 1796. године у село звано Слатине у Бјелопавлиће. Отслуживши ту литургију у светом храму, он причести своју војску као некада велико-мученик Лазар у цркви Самодрежи на Косову, па храбрећи их својом крепком беседом, рече им: „Ја молих непријатеља да одустане од проливања крви невине и не хтеде. Велика је његова војска али је јадна и чемерна, јер није победа у мноштву него у Господу. Ви браните вјеру своју, своја огњишта, свој образ пред свјетом; ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до своје вољности (слободе), али знате да је награда слободног јунака: одбрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмљени роб, чије витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема“. Потом Свети благослови војнике и покропи их светом водицом, па препоручи и себе и њих милостивом Богу „који све види и праведно руководи“, тврдо уверен да ће погледати и на правду његову. И заиста, Господ не изневери његова надања. Иако је агарјанска сила била више него троструко већа, Бог даде победу Црногорцима, као некад Израиљу против Амалика, на месту званом Мартинићи (11. јула 1796. г.). Сам Бушатлија би рањен у боју, а оно мало његове војске што преостаде од љутога мача, побеже у великоме страху у Подгорицу. Бојиште крваво бејаше испуњено мртвих телеса агарјанских, и мноштво плена и оружја. Причали су потом неки хришћани из Црмнице, који се беху намерили у турској војсци, а то и сам Цетињски светитељ посведочава у свом писму которском провидуру, да „то је можемо рећи чудо од самога Господа Бога учињено, којему славу и хвалу приносимо.“ ЖИТИЈЕ У ЦЕЛОСТИ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ
  6. У среду 23. октобра 2019. год. на дан Светих мученика Евлампија и Евамплије, навршава се 43. године, од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана. Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован служио је заупокојену Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслужење више свештеника и ђакона. После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану. Звучни запис беседе У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Господин Јован је рекао: “Драги оци, браћо и сестре, помолили смо се данас Богу и одслужили Божанствену Литургију, за наше спасење, али и за спасење душе и тела Владике Валеријана. Кажем, душе и тела, јер по учењу наше Цркве, треба да се спасе све оно што је Господ саздао, а Господ је саздао и душу и тело. Зато треба да буде спасено и тело, а не само душа... Ми смо данас, у прочитаном апостолу, чули, како апостол Павле каже хришћанима: Ако се ова наша кућа земаљска разори имамо ону другу, вечну, на небесима. Свакако, да овде апостол Павле, мисли на кућу нашег тела, које се распада, враћа се у земљу, јер је од земље саздано. То што је саздано од земље, то ће опет из земље бити узето о свеопштем дану Васкрсења, када ће сви да васкрсну, када ће се сјединити и душа и тело, само што ће тело бити преображено. Владика Валеријан је безмало 30 година, био пастир Цркве Божије овде у Шумадији, био пастир словесноме стаду, словесним овцама. Шта је дужност пастира? Дужност пастира је да чува стадо, да га вукови не растргну, да га вукови не распуде. А шта је дужност стада? Дужност стада јесте да слуша пастира. Ко слуша пастира, то значи да је он у Цркви. Може тај пастир бити грешан, јер је човек, али он је пастир, он је епископ, он возглављује Цркву Божију, и зато, сваки онај, који мисли да тражи спасење ван епископа, као иконе Божије овде на земљи, неће бити спасен. То значи, да свако ко мудрује на свој начин, а не мудрује “умом Христовим” и умом свога пастира. Истина, и пастир треба да буде пример, али пастир зове све своје овце да иду за њим, то нам каже јеванђеље, али не приморава никога. Ако хоће они иду за пастиром, ако неће за својим пастиром, ићи ће за пастиром оног другог, који разара јединство Цркве, и разара јединство Духа Светога. Такође, чули смо у данашњем јеванђељу, да се каже: Све оно што ми је Господ дао, дао ми је да ништа не изгубим, него, да васкрснем у Последњи дан. Ниједна овца словесна није изгубљена, којима је Владика Валеријан био епископ, а она овца није изгубљена, зато што је она кроз епископа гледала Цркву, јер епископ возглављује Цркву и гледала је у епископу Господа Христа, као икону Христову. Сигурно, да у животу није лако ни пастирима, а није лако ни словесноме стаду, али, стадо ако је одано пастиру, оно ће увек, када осети да га нешто напада, доћи и тражити, да буде закриљено својим пастиром. Данас смо се помолили Богу, и треба да се увек молимо Богу, и да знамо да је крст епископа тежак. На његовом крсту, на његовим плећима (на епископовом крсту и плећима), је његова Црква коју му је Бог поверио. Сигурно, да мора и тај епископ да “клеца” у ношењу крста, али епископ зна, као и сваки пастир, да треба да иде ка циљу. Ако и “клеца” у ношењу свог крста, да се не одрекне Крста и Цркве, него да буде у Цркви и са Црквом. Зато сваки крштени хришћанин, не само епископ или свештеник, иако и греши, док је у заједници са Црквом, има наду на спасење. Ми се данас молимо, да молитве Владике Валеријана, да нас оне чувају, а Владика Валеријан је добро знао, у каквом је времену живео. У том претешком времену за Цркву, заиста је рат ратовао против “нечастивих”, против свих оних који су били против Бога и против Цркве. Зато је свакако чуо речи:” Свакоме ономе ко служи Господу, добри и верни слуго над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити”. Нека Господ упокоји душу нашег Владике Валеријана, и нека се он моли за нас, заједно са његовим наследником Владиком Савом, јер, ни једном, ни другом, није било лако носити крст, али су га до краја изнели. Верујем, да и овде међу Вама има оних, који су свашта говорили и о владики Сави и Валеријану, као што говоре и о мени. Многи су говорили да ће Владика Сава издати Цркву у Шумадији, да ће је одвести папи. Али и један и други Владика су умрли блаженим уснућем, у епископском звању, у Цркви. Владика Сава није одвео своје стадо ван Цркве, него га је сабирао. Нека њиховим молитвама и нас Господ помогне да се одржимо у Цркви, у заједници Божијој”. Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа. Извор: Епархија шумадијска
  7. Уводно појање представља подстицај за упућивање славословља какво приличи самом почетку: јер доброје, каже псалам, хвалити Господа. Химна се упућује Богу и Оцу, а односи се и на Јединороднога Сина: Добро је исповедати се Господу и певати имену Твојему, Вишњи. Вишњим, дакле, назива Оца, а Господом Јединороднога Сина: добро је, вели псалам, опевати Сина и Тебе, Оца. Какав је смисао ових речи? Оне представљају увод у све оно што ће у наставку бити речено. На који начин? Тако што ће објавити дела Синова кроз која је и Отац прослављен. 2. Шта је истински повод за овакво опевање? То је понижење и осиромашење Сина, и сва Његова дела и страдања у телу; јер њих псалам назива милошћу и истином. Милошћу их назива зато што, иако смо се налазили у крајњој беди и били непријатељи и противници Божији, ипак нас Он, због Своје превелике доброте и човекољубља, није презрео – не само да је састрадавао у нашој несрећи, него је постао заједничар наших невоља, пропадљивости и смрти. 3. И не само да нас је из тог страшног пада подигао, него нас је учинио достојнима свога Царства и свих најузвишенијих добара. Због тога Павле и каже: „Када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега“, као да се она по први пут тада открила онаквом каква јесте; а Господ каже: „Бог је толико заволео свет“, показујући тим речима колико је изобилна Његова љубав. 4. Из тих разлога, дакле, Павле божански домострој назива милошћу. Истином га, опет, назива зато што је све оно што припада Староме Завету, попут каквих сенки и праобраза, ка њој окренуто. Због тога Пророк, имајући истину на уму, каже: „Господ се закле Давиду у истини“. Шта је то што му је заклетвом обећао? Долазак Господа и Његово живљење у телу. „Од порода твојега, вели, посадићу на престолу твојему“, указујући тиме на Самога Спаситеља. По чему се то може видети? Указао је на то архангел Гаврило објављујући Дјеви Марији неисказано Рођење и откривајући јој величину Онога Који ће бити рођен: „… Даће Му Господ Бог престо Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његову неће бити краја“. 5. Али, ова истина представља и „суд и правду“. Зашто? Зато што Спаситељ, одгонећи истином грех и усмрћујући ђавола, не чини то превеликом Својом снагом нити победном силом, већ судом и правдом, у складу са оним што је речено: „Праведност и суд су подножје престола Твојега“, као што и ми у судницама одлуком судија побеђујемо своје супарнике. Због тога Господ каже: „Сад је суд овоме свету; сад ће кнез овога света бити избачен напоље“. 6. Имајући то на уму, блажени Дионисије каже: „Неограничено човекољубље богоначалне доброте укинуло је власт коју је над нама имало мноштво одступника“, односно демона, „и то не својом силом, која је неупоредиво већа, већ судом и правдом, сагласно са учењем које нам је на таинствен начин предато“. 7. Пошто домострој Божији, који појањем славословимо, није само милост и истина, већ правда и суд, Псалмопојац је додао: „Праведан је Господ Бог наш, и нема у Њему неправде“. 8. „Добро је, вели, објављивати јутром милост твоју и истину твоју ноћу.“ Дан и ноћ, дакле, треба да певамо Богу. Јер, то значе речи јутром и ноћу. А на другом месту каже: „у свако време“. 9. Толико о значењу првог антифона. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. У београдском "Сава" Центру, вечерас је одржана свечана академија у част великог јубилеја Српске Православне Цркве - 800. година аутокефалије. На почетку свечаности, благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800. година аутокефалности СПЦ. Свечана академија одржава се у оквиру централне прославе јубилеја Српске Православне Цркве, а на њој у песми, слици, драми су дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светога Саве, првог српског архиепископа. На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита даборобосанског Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, одликовао је Његову Светост Патријарха српског Иринеја, највишим одликовањем Српске Православне Цркве - орденом Светог Саве првог степена. За дугогодишњи предани архипастирски рад, мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве, ово високо одликовање Првојерарху српске Цркве, у својству члана Светог Архијерејског Синода, уручио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом. Орден Светог Саве установљен у време његове светости блажене успомене патријарха српског Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске Православне Цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин И Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ђоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, француски хуманитарац Арне Гујон... Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве.
  9. У Позоришту „Зоран Радмиловић“ одржана је свечаност затварања Фестивала и том приликом су уручене награде и захвалнице свима који су помогли организацију Фестивала. У наставку вечери Прво београдско певачко друштво приредило је концерт. Извор: Епархија тимочка
  10. Архимандрит Иларион (Лупуловић): „Мој живот се дијели на живот прије и живот после мог првог доласка у Високе Дечане. Умјетност је кључ за разумијевање живота у Христу“. Звучни запис емисије У другом дијелу разговора Архимандрит Иларион говорио је о обнови манастирског живота у Драганцу која је допринијела опстанку локалног становништва. Он је говорио и о свом животном путу који га као студента прве године Факултета драмских умјетности у Београду, заједно са другом са класе Ненадом Јездићем, први пут доводи у Високе Дечане, од када се његов живот у потпуности мијења. Отац Иларион, прије доласка у Високе Дечане био је познати млади позоришни глумац, више пута награђиван за свој рад Растко Лупуловић. Добитник је ,,Стеријине награде” и награде “Зоран Радмиловић” а у рок групи “Kанда, Kоџа и Небојша” потврдио се се и као добар музичар.У трену када су се многа врата отварала пред њим одрекао се глуме, музике, славе и световног живота и кренули на свој пут ка Богу. Он нам је испричао како се то догодило, да по ријечима аве Јустина сагледа себе са тачке гледишта вјечности. Отац Иларион говори и колико је остало оног умјетничког у њему, Растка који се жртвовао да би се родио Иларион. Он каже да већа благодат засјењује ону мању, монаштво је својом благодаћу засјенило глуму. „Косово је темељ Горњег Јерусалима макар тог српског одјељења чији се темељ већ гради. Треба да помогнемо Богу у томе да градимо и да се уграђујемо у њега. Немојмо да протрчимо кроз Косово, него га доживимо, загрлимо и орадостимо своја срца том његовом крстоваскрсном тајном. Да осјетимо да, иза те горчине у коју се закопало наше надање, долази заправо радост Вассдкрсења, свјетлост преображаја и вјечног сијања славе Божије“- порука је оца Илариона Србима. Он каже да је живот непрекидна умјетност успостављања и одржавања односа, грађења Цркве и то је оно што је надахњујуће. „И умјесто да умјетност буде наш живот, наш живот постаје умјетност. Само је ствар избора како ће човјек да се постави. Треба да идемо путем слободе радости и љубави, остварујући се кроз љубав према Богу и људима. Гдје нас такав пут одведе то је наше право мјесто. Бог ће дати сваком по његовом срцу али ми треба искрено да тежимо истини“- каже отац Иларион. Извор: Радио Светигора
  11. Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска ове године прославља два велика јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 векова самосталности Српске православне цркве. Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије позива верни народ да саборно прославимо ова два значајна јубилеја у Старом Расу, који је колевка српске државе. У суботу, 7. септембра у Цркви Светих апостола Петра и Павла са почетком у 17:00 часова Епископ Теодосије ће са архијерејима служити Вечерњу службу, након које ће у 18 часова бити одржана Свечана акдемија. У недељу, 8. септембра у Цркви Светих апостола Петра и Павла са почетком у 9 часова, биће служена Света архијерејска литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх српски г. Иринеј. Петрова црква код Новог Пазара у Расу, у којој ће бити прослављени значајни јубилеји Епархије рашко-призренске и Српске православне цркве, представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште Рашке епископије. Црква се налази 2 километра северно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. века, али је вероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а седиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен Велики жупан Стефан Немања. У Петровој Цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом месту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану. Након стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић, седиште Српске цркве постаје манастир Жича, а седиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви. Епископ рашко-призренски Теодосије позива верни народ да се 7. и 8. Септембра окупимо испред Петрове цркве у Расу као што су то на истом месту пре више векова радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима и да саборно и молитвено прославимо значајне јубилеје наше Свете цркве и нашег народа. Извор: Митропполија црногорско-приморска
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. марта 2019. године свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Саве на Врачару. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског. г Стефана, настојатеља храма Светог Саве и викара Патријарха српског, саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић, Вајо Јовић и Илија Шмигић, јереј Иван Штрбачки и протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског првог исповедали су протојереји Петар Лукавац и Слободан Јовановић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Саве.
  13. У понедељак, треће седмице Часног поста,12/25. марта 2019. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, протa Слободан Марковић поучио је свештенство о значају свете Тајне покајања, пожелевши сабранима свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Васкрсења Христовог. Прота-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Извор: Епархија бачка
  14. На данашњи дан, 20. марта 1913. године, у близини села Барбалуши код Скадра, настрадао је током извођења борбеног задатка-извиђања турских положаја, наредник Михаило Петровић, наш први школовани војни пилот. Чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) су као и годинама унатраг што чине, и ове се поклонили сенима нашег првог пилота и прве жртве наше авијације. У организацији УПВЛПС и Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, на београдском Новом Гробљу су се окупили активни и пензионисани припадници вида, представници ваздухопловних удружења, поштоваоци авијације. Команду РВ и ПВО је представљао бригадни генерал Александар Бјелић, Начелник штаба команде РВ и ПВО. Били су ту и пријатељи из Ваздухопловне фондације "Пилот Михаило Петровић", Удружења пилота "Ма 2+", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", Ваздухопловног савеза Србије, Удружења за неговање ваздухопловних традиција. Ове године нас је све обрадовало и присуство деце из Влакче. "Пачићи" и ђаци до 4 разреда основне школе из родног села наредника Петровића. За све окупљене и децу је потпредседник УПВЛПС Војислав Стојановић одржао историјски час о животном путу пилота Михаила Петровића. Свештеник Команде РВ и ПВО, јереј Александар Затезало служио је парастос. Након помена и полгања венаца, окупљени су се упутили у Музеј ваздухопловства на АНТ где је настављено дружење. фото: Павле Кљајић, УПВЛПС/Vlakča selo FB
  15. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, поводом обележавања стогодишњице од завршетка Великог рата из штампе је изашла публикација Албум сећања на наше претке из Првог светосг рата. Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у част својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Публикацију су уредили Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић, а рецензенти овог по свему јединственог штампаног дела су проф. др Мира Радојевић и др Јана Алексић. Својим ауторским текстовима из личног али и стручног погледа на Велики рат публикацију су оплеменили др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда, проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат. Суиздавачи публикације су Издавачка фондација Српске Православне Цркве, Савез потомака ратника Србије 1912-1920 и Издавачка кућа Прометеј. Публикација је двојезична / српско-енглеска. Публикацију је могуће поручити: Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210 Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803 Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118 Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242 e-mail: izdavackafondacija@spc.rs Пројекат Албум сећања на наше претке из Првог светског рата покренуо је Савез потомака ратникаСрбије 1912–1920. и резултат је жеље да се данас, сто година касније, ода дужна почаст појединцу - српском војнику, том малом човеку из Великог рата за цивилизацију, његовом несебичном жртвовању за правду, слободу и истину. Увидом да је обичан, анонимни ратник-сељак био онај који је равноправно са војсковођама, краљевима и државницима, обликовао српску историју, започет је Јавни позив грађанима Србије и Србима у региону и дијаспори за достављање фотографија и осталих докумената из Првог светског рата и учешће у стварању Албума сећања на наше претке из Првог светског рата. У Галерији Албума сећања налази се преко 4000 јединица, прворазредних сведочанстава -фотографије, ратни дневници, војничка писма, дописне карте, споменице и остала историографска грађа учесника Првог светског рата.То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Историја нас позива да покажемо „умеће памћењаˮ и преузмемо личну одговорност за будућност наших потомака. Историја нас обавезује да испричамо велику причу о нашим славним прецима и да се њихово велико жртвовање не избрише из нашег цивилизацијског памћења, већ постане културна баштина. Пројекат се реализује са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила. Извор: Српска Православна Црква
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 14. јануара 2019. године, на празник Светог Василија Великог, свету архијерејску Литургију у београдској Саборној цркви током које је преломио славски колач Првог београдског певачког друштва. Саслуживали су протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Мирољуб Стојановић и Јермолај Масарас, архимадрит Герасим Гервасиос, протојереји Панајотис Каратасиос и Михаило Чиквин и јереј Славиша Поповић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Прво београдско певачко друштво биће данас домаћин традиционалног добротворног концерта Саборне цркве на великој сцени Народног позоришта у Београду са почетком у 18 часова. Као и сваке године, поред Првог београдског певачког друштва и његовог Дечјег хора, у концерту ће учествовати гости изненађења. Овогодишња свечаност је посвећена великом историјском јубилеју - 800-годишњици самосталности Српске Православне Цркве. Директан пренос Новогодишњег концерта можете пратити на ТВ Студио Б од 18 часова. Извор: Српска Православна Црква
  17. Албум сећања на наше претке из Првог светског рата / THE ALBUM OF REMEMBRANCE TO OUR ANCESTORS FROM THE WORLD WAR I Уредници Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Едиција: Историја Број страна 291 / Повез Тврд / Писмо / Ћирилица, двојезична српско-енглеска Димензије: 21 cm ИСБН: 978-86-515-1405-3 COBISS.SR-ID 268564492 Година издавања: 2018. Издавач / Суиздавач: Издавачка Фондација СПЦ,СПРС 1912-1920, Издавачка кућа Прометеј ******* Поруџбенице: Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210 Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803 Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118 Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242 ***** ПУБЛИКАЦИЈА-КАТАЛОГ АЛБУМ СЕЋАЊА НА НАШЕ ПРЕТКЕ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у часат својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Публикација је посвећена обележавању стогодишњице од завршетка Великог рата. Уредници: Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Издавачи: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Издавачка фондација Спрске Православне Цркве, Прометеј Нови Сад. „ Није се тад мислило на голи живот, на муке, патње и ране, него на то ко ће се пре жртвовати за свој народ и своју отаџбину. А за то што смо такви скоро сви били, ми смо слободу стекли.” Илија Илић (1879–1942) из Лабуништа, Солунски добровољац
  18. У Новом Саду су одржане дводневне свечаности ̵ 24. и 25. новембра. Учествовали су представници Српске Православне Цркве, Републике Србије, Покрајине и Града Новог Сада. Драма „Светозар“ У оквиру обележавања 100-годишњице од завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, представа Светозар премијерно је приказана у суботу, 24. новембра 2018. године, на сцени Српског народног позоришта. Драма је настала по тексту једног од најзначајнијих савремених српских писаца Милована Витезовића, а у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића. Представу је режирао Југ Радивојевић. Кроз живот, дело и страдање народног трибуна Светозара Милетића приказана је комплетна епоха српске борбе за остварење вишевековног сна о присаједињењу. Премијери су присуствовали представници Републике Србије, Покрајине, Града Новог Сада, свештенство Епархије бачке, као и многи други представници друштвеног и јавног живота Српске Атине. Након представе у Српском народном позоришту, а поводом обележавања значајних јубилеја, на Тргу слободе је уприличен трочасовни концерт. У двема главним новосадским улицама, Змај Јовиној и Дунавској, приређена је изузетна интерактивна изложба 1918 понос, посвећена најзначајнијим личностима и преломним догађајима Првог светског рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији. Музеј Присаједињења, споменик Краљу и академија Другога дана свечаности у Новом Саду, 25. новембра, уследила је централна прослава ̵ отворен је Музеј Присаједињења Војводине Краљевини Србији, на Тргу републике откривен је споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу и одржана је академија у Српском народном позоришту. Сталну поставку Музеја чини низ артефаката који аутентично сведоче о великом историјском догађају и његовим актерима, али и о вишевековној борби Срба за политичка и друга права. Први пут на једној адреси налазе се књиге, фотографије и други сведоци вишевековне борбе Срба за опстанак у моћном аустроугарском царству и сједињење са Србијом. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је откривању споменика Краљу Петру Првом Карађорђевићу, на Тргу Републике. Споменик је висок око 10 метара. Краљ гледа ка Владичанском двору, а постамент је од мермера и на њему пише текст на ћирилици на све четири стране - и то на јужној Петар I Карађорђевић 1844–1921, северној Краљ Србије 1903–1918, на западној (предњој страни) je грб Краљевине Србије, а са источне Рума 24. новембар 1918, Нови Сад 25. новембар 1918. На Тргу републике, о важности значајних јубилеја које обележавамо говорили су г. Александар Вучић, председник Републике Србије и г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Приликом свечаности откривања споменика суверену Краљевине Србије у тренутку Присаједињења и једној од најзначајнијих личности у целокупној историји српског народа, наступио је хор Гимназије Јован Јовановић Змај, свирао је Оркестар Гарде Војске Србије, а глумац Лазар Ристовски говорио је одломак из говора Краља Петра Првог Карађорђевића српској војсци код Призрена. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој присуствовао је свечаној академији у Српском народном позоришту, где су заједнички наступили Војвођански симфонијски оркестар, Београдска филхармонија и хор Опере Српског народног позоришта. Присутнима су се обратили г. Александар Вучић, председник Републике Србије, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ. Велика народна скупштина од 757 делегата донела је, 25. новембра 1918. године у Новом Саду, одлуку о припајању Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је усвојила Скупштина Срема у Руми. Одлука Велике народне скупштине била је својеврсни израз вековног настојања Срба и других народа с простора некадашње Јужне Уграске да уобличе територију на којој ће остварити своја пуна национална права. Извор: Епархија бачка
  19. На данашњи дан пре 144. године, 21. септембра 1874., у Аранђеловцу је рођен Костадин Коста Милетић, први школовани пилот балона-аеронаут и први командант нашег ваздухопловства. После седмог разреда гимназије уписао се у 25. класу војне академије коју је завршио 1895. године, као пети у рангу. Службовао је у пешадији, затим је преведен у инжињерију. Завршио је Војнотехничке ваздухопловне студије у Русији са одличним успехом, као други у рангу 1902. године. Распоређен је у Инжињеријско-техничко оделење министарства војног. Саставио је предлог за формирање балонског одељења, израдио пројекат и правила и формирао прву станицу голубије поште 1908. године. Организовао је припреме и куповину првих балона за српску војску, и летео је првим балоном "Србија" одмах по набавци, 19. априла 1909. године. То је био први лет српског ваздухоплова са српским обележјима. Формирао је балонско одељење 1910. године. У Првом балканском рату, у Кумановској бици, био је командант батаљона, и ванредно је унапређен у чин мајора. Наређењем војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године постављен је за команданта Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице Српске војске. У зиму 1913. године, био је на челу Приморског аеропланског одреда у операцијама код Скадра. До јула 1916. године био је на челу српског ваздухопловства. По завршетку Првог светског рата, пензионисан је у чину пуковника. Након рата, између осталог, обављао је и дужност председник Удружења ратних авијатичара и то од 1928., па до 1936. године. Умро је 1953. године у Београду. Сахрањен на Новом гробљу. Први је школовани ваздухопловац у Србији. Лично је био актер кључних догађаја у настанку српског ваздухопловства и премијерне употребе балона (Пирот) и авиона (Скадар) у балканским и Првом светском рату. Прошао је голготу Албаније и консолидовао Српску аеропланску ескадру на Солунском фронту. Више о Кости Милетићу на линку. Удружење пензионисаних војних летача Србије (УПВЛПС) у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије, Командом РВ и ПВО и локалном самоуправом града Аранђеловца се припрема за обележеавање 145. годишњице рођења првог команданта нашег вида, када ће бити објављена и монографија о Кости Милетићу.
  20. У ОКВИРУ акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове" објављена је песма "Света Анастасија Српска", посвећена мајци свих Срба, Светој Анастасији Немањић. То је за 820 година прва песма о овој знаменитој жени, мајци првог српског архиепископа Светог Саве. Она се одрекла овоземаљског живота и замонашила се, а њене мошти почивају у Студеници, заједно са моштима њеног супруга Светог Симеона и сина Стефана, првог српског краља. Текст песме "Света Анастасија Српска" написала је Маја Ковачевић, мајка једанаесторо деце, која је рекла да јој је водиља била велика љубав према тој светитељки: - Понекад имам осећај да сам песму само записала, а да је она и векови који су прошли, песму написала. Музику је компоновала попадија Виолета Сандић, а песму су отпевали вокални ансамбл "Бели анђео" и певница "Ступови". Катарина Божић је истакла да јој је била велика част и обавеза када јој је понуђено да баш она отпева прву песму о овој светој жени и мајци.
  21. У оквиру акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове" објављена је песма "Света Анастасија Српска", посвећена мајци свих Срба, Светој Анастасији Немањић. У ОКВИРУ акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове" објављена је песма "Света Анастасија Српска", посвећена мајци свих Срба, Светој Анастасији Немањић. То је за 820 година прва песма о овој знаменитој жени, мајци првог српског архиепископа Светог Саве. Она се одрекла овоземаљског живота и замонашила се, а њене мошти почивају у Студеници, заједно са моштима њеног супруга Светог Симеона и сина Стефана, првог српског краља. Текст песме "Света Анастасија Српска" написала је Маја Ковачевић, мајка једанаесторо деце, која је рекла да јој је водиља била велика љубав према тој светитељки: - Понекад имам осећај да сам песму само записала, а да је она и векови који су прошли, песму написала. Музику је компоновала попадија Виолета Сандић, а песму су отпевали вокални ансамбл "Бели анђео" и певница "Ступови". Катарина Божић је истакла да јој је била велика част и обавеза када јој је понуђено да баш она отпева прву песму о овој светој жени и мајци. View full Странице
  22. Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила Влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“ Сјутрадан Аустро-Угарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија исцрпљена послије Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником. Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа I „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор“, али без успјеха и то туђом кривицом. Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успјехом.Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао Влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати. Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“. Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије. Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу. Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса. Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска. Њемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији. Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио проглас народу: „На нaшу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“ Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији. Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској. Пошто је Белгија одбила њемачки захтев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Берлину. Tако је започео Велики рат, касније назван Први свјетски рат. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. На данашњи дан 1914. године Аустро-Угарска је, мјесец дана послије атентата у Сарајеву, у којем је убијен престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд, објавила рат Србији, отпочевши тако Први свјетски рат. ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Емисију радија Беседе СВЕДОЧАНСТВА О ВЕЛИКОМ РАТУ Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила Влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“ Сјутрадан Аустро-Угарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија исцрпљена послије Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником. Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа I „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор“, али без успјеха и то туђом кривицом. Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успјехом.Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао Влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати. Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“. Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије. Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу. Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса. Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска. Њемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији. Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио проглас народу: „На нaшу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“ Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији. Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској. Пошто је Белгија одбила њемачки захтев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Берлину. Tако је започео Велики рат, касније назван Први свјетски рат. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  24. На Литургији су саслуживали Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и диоклијски новоизабрани буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило са бројним свештенством и монаштвом уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповједи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је честитајући велики јубилеј 300 година Топаљске комунитади казао да је то значајан датум који нас подсјећа на нашу вјековну борбу за слободу јер је и ова значајна институција основана три деценије послије ослобођења града. Говорећи о чудесном празнику Светих бесребреника и чудотворних љекара Козме и Дамјана које данас прослављамо, Преосвећени је рекао да је Господ Исус Христос чинећи многа чудеса, међу којима су исцјељења за која је говорио кад би неког исцјелио Вјера твоја спасла те је, заправо ширио вјеру. Свети Козма и Дамјан су примили дар од Бога да наставе да творе она чудеса која је и сам Господ чинио на земљи. Нагласио је да су Свети Козма и Дамјан иако познаваоци љекарских вјештина више лијечили Ријечју Божјом и молитвом и да су се показали као брзи помоћници дарујући многима душевно и тјелесно здравље. Епископ Јоаникије је истакао да душевно здравље има већу важност јер оно укрепљује тјелесно као и да смо запоставили вјеру која је извор здравља и да многе болести савременог доба потичу од душевних слабости. Подсјећајући да смо се сабрали у светињи за чију историју су везана многа значајна имена српске историје (митрополит Саватије Љубибратић, Сава Владиславић..), Преосвећени је нарочито истакао Петра Другог Ловћенског Тајновидца који се ту школовао и испјевао најљепшу химну овоме граду. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је Стевану Катићу, предсједнику Општине Херцег Нови, уручио орден Светога Саве првога степена који је Свети Синод Српске православне цркве додијелио Херцег Новом у знак поштовања и благослова Божијег за изузетни допринос животу и мисији Цркве, као и сарадњу на корист вјерног народа херцегновске општине и Митрополије црногорско-приморске. Митрополит је позвао све да наставимо 300 годишње предање Топаљске комунитади, предање јединства и заједништва свега народа. „Дај Боже да се и сва Црна Гора научи овим примјером Топаљске комунитади и да сви они које Бог данас удостојава да буду челници ове државе, општина, народа, да и они слиједе пут садашње Владе херцегновске и на истински начин обједињују народ Божији око светиње, имена Божијег у коме је суд и правда а у исто вријеме да дијеле дарове које нам је Бог подарио на подједнаке дјелове, као што нам се Христос дарује свима подједнако у Светој тајни причешћа“, казао је владика Амфилохије. Митрополит је истакао да је овај примјер Топаљске комунитади значајан за читаву Црну Гору, да буде узор и примјер свима, да се вратимо путу Светога Јована Владимира Зетскога, Светога Саве, Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога. Захваљујући се на овом високом признању које је добила Општина Херцег Нови, прва у Црној Гори, Стеван Катић је казао да је част и привилегија да у име Општине, сарадника и грађана прими ово највише одликовање СПЦ. „Посебно је привилегија, али и обавеза бити прва општина која је добила овако значајно признање и данас вам гарантујем да ћемо наставити овај наш заједнички пут како би у временима која су пред нама оправдали ову част. Овај орден заслуга је свих покољења нашега града од времена Светог Стефана Твртка I Котроманића и Стефана Вукчића Косаче .“ Катић је нагласио да ће данашњи дан остати уписан у историју Херцег Новог јер је јединствен случај бити дио генерације која обиљежава један овако важан јубилеј и на исти дан прима највише одликовање и отвара објекат од историјског значаја – музеј „Његошева школа“. „Као локална управа сарађујемо са онима који творе живот херцегновске заједнице и представљају чуваре њеног културног и материјалног наслеђа, што Српска православна црква – Митрополија црногорско-приморска ради вјековима уназад“, истакао је предсједник Општине Стеван Катић и посебну захвалност упутио Црквеној општини топаљско-херцегновској на истрајности и великој пожртвованости коју је исказала приликом прославе овог значајног јубилеја. Након Литургије обављено је освећење и свечано отварање музеја „Његошева школа“ при Храму Светог Спаса. Свечаном обиљежавању 300 година Топаљске комунитади присуствовали су амбасадори Србије и Босне и Херцеговине у Црној Гори Зоран Бингулац и Винко Радовановић, конзул Србије Зоран Дојчиновић, челници Котора и Требиња, одорници херцегновског локалног парламента, представници локалне управе, бројно свештенство и велики број грађана. Вечерас у 18 часова поводом храмовске славе Цркве Полагања Ризе Пресвете Богородице у Бијелој и овог јубилеја биће служена Вечерња а у 19 часова одржана Духовна академија на тему “Бијела у дјелима Петра Шеровића”. Топаљска градска општина – комунитад основана је 14. јула 1718. године дукалом млетачког дужда Ђованија (Јована) Корнера. Заснована на владавини локалног становништва, по први пут након 1482. године и 200 година владавине Османске империје, она је претеча локалне самоуправе у Херцег Новом. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Светом архијерејском литургијом у Цркви Светог Спаса на Топлој којом је началствовао Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и отварањем музеја „Његошева школа“ данас је почела централна свечаност поводом 300 година Топаљске комунитади, претече данашње Општине Херцег Нови. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Литургији су саслуживали Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и диоклијски новоизабрани буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило са бројним свештенством и монаштвом уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповједи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је честитајући велики јубилеј 300 година Топаљске комунитади казао да је то значајан датум који нас подсјећа на нашу вјековну борбу за слободу јер је и ова значајна институција основана три деценије послије ослобођења града. Говорећи о чудесном празнику Светих бесребреника и чудотворних љекара Козме и Дамјана које данас прослављамо, Преосвећени је рекао да је Господ Исус Христос чинећи многа чудеса, међу којима су исцјељења за која је говорио кад би неког исцјелио Вјера твоја спасла те је, заправо ширио вјеру. Свети Козма и Дамјан су примили дар од Бога да наставе да творе она чудеса која је и сам Господ чинио на земљи. Нагласио је да су Свети Козма и Дамјан иако познаваоци љекарских вјештина више лијечили Ријечју Божјом и молитвом и да су се показали као брзи помоћници дарујући многима душевно и тјелесно здравље. Епископ Јоаникије је истакао да душевно здравље има већу важност јер оно укрепљује тјелесно као и да смо запоставили вјеру која је извор здравља и да многе болести савременог доба потичу од душевних слабости. Подсјећајући да смо се сабрали у светињи за чију историју су везана многа значајна имена српске историје (митрополит Саватије Љубибратић, Сава Владиславић..), Преосвећени је нарочито истакао Петра Другог Ловћенског Тајновидца који се ту школовао и испјевао најљепшу химну овоме граду. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је Стевану Катићу, предсједнику Општине Херцег Нови, уручио орден Светога Саве првога степена који је Свети Синод Српске православне цркве додијелио Херцег Новом у знак поштовања и благослова Божијег за изузетни допринос животу и мисији Цркве, као и сарадњу на корист вјерног народа херцегновске општине и Митрополије црногорско-приморске. Митрополит је позвао све да наставимо 300 годишње предање Топаљске комунитади, предање јединства и заједништва свега народа. „Дај Боже да се и сва Црна Гора научи овим примјером Топаљске комунитади и да сви они које Бог данас удостојава да буду челници ове државе, општина, народа, да и они слиједе пут садашње Владе херцегновске и на истински начин обједињују народ Божији око светиње, имена Божијег у коме је суд и правда а у исто вријеме да дијеле дарове које нам је Бог подарио на подједнаке дјелове, као што нам се Христос дарује свима подједнако у Светој тајни причешћа“, казао је владика Амфилохије. Митрополит је истакао да је овај примјер Топаљске комунитади значајан за читаву Црну Гору, да буде узор и примјер свима, да се вратимо путу Светога Јована Владимира Зетскога, Светога Саве, Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога. Захваљујући се на овом високом признању које је добила Општина Херцег Нови, прва у Црној Гори, Стеван Катић је казао да је част и привилегија да у име Општине, сарадника и грађана прими ово највише одликовање СПЦ. „Посебно је привилегија, али и обавеза бити прва општина која је добила овако значајно признање и данас вам гарантујем да ћемо наставити овај наш заједнички пут како би у временима која су пред нама оправдали ову част. Овај орден заслуга је свих покољења нашега града од времена Светог Стефана Твртка I Котроманића и Стефана Вукчића Косаче .“ Катић је нагласио да ће данашњи дан остати уписан у историју Херцег Новог јер је јединствен случај бити дио генерације која обиљежава један овако важан јубилеј и на исти дан прима највише одликовање и отвара објекат од историјског значаја – музеј „Његошева школа“. „Као локална управа сарађујемо са онима који творе живот херцегновске заједнице и представљају чуваре њеног културног и материјалног наслеђа, што Српска православна црква – Митрополија црногорско-приморска ради вјековима уназад“, истакао је предсједник Општине Стеван Катић и посебну захвалност упутио Црквеној општини топаљско-херцегновској на истрајности и великој пожртвованости коју је исказала приликом прославе овог значајног јубилеја. Након Литургије обављено је освећење и свечано отварање музеја „Његошева школа“ при Храму Светог Спаса. Свечаном обиљежавању 300 година Топаљске комунитади присуствовали су амбасадори Србије и Босне и Херцеговине у Црној Гори Зоран Бингулац и Винко Радовановић, конзул Србије Зоран Дојчиновић, челници Котора и Требиња, одорници херцегновског локалног парламента, представници локалне управе, бројно свештенство и велики број грађана. Вечерас у 18 часова поводом храмовске славе Цркве Полагања Ризе Пресвете Богородице у Бијелој и овог јубилеја биће служена Вечерња а у 19 часова одржана Духовна академија на тему “Бијела у дјелима Петра Шеровића”. Топаљска градска општина – комунитад основана је 14. јула 1718. године дукалом млетачког дужда Ђованија (Јована) Корнера. Заснована на владавини локалног становништва, по први пут након 1482. године и 200 година владавине Османске империје, она је претеча локалне самоуправе у Херцег Новом. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...