Претражи Живе Речи Утехе

Предео Ђердапске клисуре уврштен је на листу коју је Унеско покренуо 2015. године како би подстакао међународну сарадњу и заштиту подручја од међународног геолошког значаја Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та организација УН уврстила ово заштићено природно добро на своју листу, на којој је укупно 161 геопарк из 44 државе, побудила је интересовање јавности. Шта су заправо Унескови глобални геопаркови и шта ово несумњиво признање значи за Ђердап? Према наводима са сајта те светске организације, глобални геопаркови су јединствена, географски целовита подручја која се одликују локалитетима од међународног геолошког значаја, при чему садрже и изузетно природно и културно наслеђе. Реч је о иницијативи која је зачета 2004, а конкретизована 2015. године како би се подстакла међународна сарадња оваквих подручја у погледу њихове заштите, одрживог развоја и едукације. „’Унеско глобални геопаркови’ користе повезаност геолошког наслеђа ових локалитета са свим другим аспектима њиховог природног и културног наслеђа зарад повећања свести o кључним друштвеним темама, попут одрживе употребе ресурса планете, ублажавања ефеката климатских промена и умањења ризика повезаних са природним катастрофама. Подизањем свести о важности геолошког наслеђа у овим подручјима кроз историју и данас, подстиче се и стварање иновативних локалних предузећа, нових радних места и висококвалитетних течајева за обуку, уз развој геотуризма и заштиту геолошких ресурса ових локалитета”, наводи се на сајту Унеска. Конкретно, чланство у овом телу доноси могућност геопарковима да развију међусобна партнерства, уз активирање свих локалних чинилаца у овим подручјима – од власника земље, преко заједнице и пружалаца туристичких услуга, све до староседелачког становништва и локалних организација које делују у неком геопарку. На листу се улази тако што државе номинују „кандидате” са своје територије, при чему је услов да локалитет за који се подноси апликациони досије ужива одређени степен заштите у матичној земљи, било да је реч о локалним, односно регионалним актима било националном законодавству. Према наводима из Министарства заштите животне средине, проглашењем геопарка „Ђердап” створени су услови за развијање пракси и модела за јединствено повезивање заштите геолошког наслеђа и регионалног одрживог економског развоја овог подручја. Из ресорног министарства су додали да је још 2014. године, пре него што је Унеско институционализовао подухват глобалне мреже ових подручја, покренута иницијатива за успостављање геопаркова у Србији. Затим је крајем 2015. формиран Радни тим за успостављање геопарка „Ђердап”, који је урадио апликациони досије. Апликација је преко Националне комисије за сарадњу са Унеском достављена секретаријату те међународне организације. „Геопарк ’Ђердап’ је успостављен на основу споразума о сарадњи између Министарства заштите животне средине, Завода за заштиту природе Србије, ЈП ’Национални парк Ђердап’ и општина Голубац, Мајданпек, Кладово и Неготин, којим је предвиђено да ЈП ’НП Ђердап’ буде носилац активности Геопарка”, наводе у Министарству заштите животне средине. Осим подручја Ђердапске клисуре – која је са дужином од преко 100 километара најдужа у Европи – саставни део геопарка, чија је укупна површина 1.330 километара квадратних, јесу и делови планинских масива Кучај и Мироч. Статус Унесковог глобалног геопарка, иначе, није „вечан”. Сваки локалитет добија ту ознаку на четири године, после чега евалуатори Унеска на терену испитују да ли су и даље испуњени услови за чланство. Ако јесу, геопарк добија зелени картон на још четири године. У супротном, следи жути картон уз обавезу да се недостаци исправе у наредне две године. Ако управа геопарка то не учини, следи црвени картон и искључење из Унескове мреже. Мајанско дрво и мистериозна пара На недавном пленарном заседању Извршног савета Унеска, осим Ђердапа, међу глобалне геопаркове је уврштено још 14 локација из Европе, Азије и „обе” Америке. Том приликом, Србија је, заједно с Никарагвом и Русијом, била једна од три државе из којих је први пут неко подручје доспело на ову листу. Тако се Ђердап нашао у друштву никарагванског локалитета Рио Коко, познатог и по дрвету златна цеиба старом 500 година које су древне Маје сматрале светим, али и руског парка Јангантау, надомак истоимене планине близу границе с Казахстаном, из које избија пара иако на њој нема вулканске активности. На Унексову листу су уврштена и по два геопарка из Канаде, Шпаније и Кине, као и по једна локација из Финске, Индонезије, Португалије, Јужне Кореје, Велике Британије и Вијетнама. Иначе, од укупно 161 заштићеног подручја у Унесковој мрежи највише их је у Кини (41), а затим у Шпанији (15). Кад је реч о бившим југословенским државама, на листи су по два геопарка из Хрватске (планина Папук и архипелаг Виса) и Словеније (старо рударско насеље Идрија и планински венац Караванке, за који је ова држава заједнички аплицирала с Аустријом). Политика Online - Ђердап – први српски геопарк WWW.POLITIKA.RS Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та...

Први усташки покољ Срба десио се у Гудовцу 28-29. априла 1941. Плакале су ужасно, jаукале, бусале се у груди, а jа их у чуду гледам и не разумем ништа. Нитко у граду ниjе знао за ужас у Гудовцу. Нитко ниjе чуо ни пуцање митраљеза. Српске жртве у Гудовцу Поштовани и драги наши приjатељи, ево ипак ћу да извршим своjе обећање, да Вам опишем трагедиjу Гудовца и наше патње, иако тек данас, скоро годину дана после мог обећања. Милан jе на трећи дан Ускрса, у уторник 22. априла 1941. на вече задржан у магистрату, затворен онде са осталим нашим Србима, адвокатима, трговцима, чиновницима, свештеницима, итд. Из магистрата су преведени после дан, два у пореску управу, камо смо им смели храну да носимо. После краћег задржавања тамо, преведени су у зграду гимназиjе, а уjутру рано, возом одвезени из Беловара, да нитко ниjе знао камо. Отишла сам на полициjу да питам за мог брата, где jе одведен, али ме шеф полициjе Чукман, ниjе хтео да саслуша, већ ми jе казао, да он само са службеним особама говори, а никако са неслужбеним. Причали су по граду, да на полициjи говоре, да су сви Срби одведени у Мађарску, на Јанка Пусту, и да ће се усташе вежбати у пуцању на њима, а не на сликама, као што су пре атентата на поч. краља Александра. Нико ништа ниjе хтео да каже, већ се само причало, да ће сви бити убиjени. Отишла сам на Очвакотов да тамо питам, кад од хрв. цивилних власти нико ниjе хтео ништа да каже. Немачки официр био jе врло учтив, кад сам му казала, да ми нитко од цивилних хрв. власти неће да одговори на питање где ми jе брат одведен. Он ми jе казао, да он не зна где су Срби из Беловара одведени, али да баш чека ауто, да се вози свом команданту у Згб. и да ће ми сутра уjутру казати лично, или послати поруку телефонски у Очвакотов нека дођем по одговор. Сутрадан jа баш полазим од куће око 8 ч., кад уђу у наш ходник неколико жена из Гудовца, све у црнини, све уплакане, и моле ме да са њима идем на нем. команду места да им тумачим молбу, да се њихови мужеви, синови, очеви, браћа и унуци, ископаjу са мртвилишта где су пре два дана убиjени и вапном посути, у три велика дубока jарка закопани. Плакале су ужасно, jаукале, бусале се у груди, а jа их у чуду гледам и не разумем ништа. Нитко у граду ниjе знао за ужас у Гудовцу. Нитко ниjе чуо ни пуцање митраљеза. Срушeни спoмeник “Гудовчан” аутора Вojинa Бaкићa Кад су ми испричале, како jе дошао налог од општине, да сви Срби стариjи од 12 год. мораjу у Немачку на рад, и то одмах, да воз већ чека у Беловару, да понесу топла одела на пут, и нешто новца. И они да су сви пошли са општинским стражарима. Уjутро другог дана, дошли су поново од општине са двоjа кола, и тражили од жена да им мужеви траже сланине, шунке, хлеба и зимске капуте, jер jе jако захладило, а они jош чекаjу на станици у Беловару. Гудовчанке не смеjу нигде из села, jер jе Беловар блокиран сав од усташа, него ће им они, све то што су тражили, колима одвести. Једна Чехиња се смиловала, и шапнула jедноj Српкињи, нека ништа не даjу тим људима, да jе то све лаж са путовањем у Немачку, да су они на само Ружичало сви побиjени из митраљеза и на грудовачком мрциништу сахрањени. Жене се онда преко ливада упуте у Беловар, али им тамо нису дали да сачекаjу кога од чиновника полициjе, већ су их терали, да мораjу сместа да се врате кућама своjим, да ће одговарати за то, што су дошле у град околишним стазама, а знале су, да jе забрањено улажење у град. Отишле су онда пред нем. команду места, jер им jе нетко са улице довикнуо, да оду тамо. И од нем. ком. места, стражари са магистрата терали су их, jер jе било забрањено, да уопште више од двоjе људи иду улицом. Онда се реше жене да дођу до мене, да ме замоле, да им j а будем тумач код нем. команданта, да им се њихови побиjени мушкарци, закопаjу и превезу на гробље до цркве у селу Гудовцу. А сем тога, да су сви имали своjе документе код себе, многи и венчаницу, крсни лист, пасоше од коња коjи су узети за мобилизациjу, итд., сви да су понели новац, а неки сиромашниjи и позаjмили, па да се макар то врати, jер већина има деце, и сад су остале жене саме да се брину о свему. Још су молиле код хрв. пол. власти, да се оне узму у заштиту, jер им отворено прете, да ће идуће ноћи убити њих и њихову децу, и онда ће све да поделе између себе Хрвати. Казала сам им, да и сама идем на нем. ком. места, jер и Немци нису хтели ништа да кажу на полициjи, само да се разделе у мање групице, jер нам неће дати да идемо улицом све заjедно. Кренуле смо и пред ком. места, видим истог официра коjи ми jе jуче казао да дођем по одговор, и он ми jе одмах казао, да jе моj брат и сви остали Беловарчани, сви да су одведени у фабрику Даницу у Копривницу. Питао jе, шта све те жене хоће. Казала сам му, да су дошле да ме замоле, да им будем тумач, и све испричала, шта су ме оне замолиле. Он jе тражио, да што брже оду из града, jер не сме никако да се изазове неко сакупљање света, а он иначе иде аутом у Гудовац, где се врши ископавање побиjених Срба, па ће тамо видети шта може за њих да учини. Оне су почеле да преклињу, да се не смеjу вратити саме у село, да ће њих и децу све побити, jер су ишле поред забране да траже помоћ у граду. Немац jе казао, да се мора сваког часа да врати патрола коjу он чека, па да ће он послати за њима jедног воjника на бициклу, коjи ће их стићи, и отпратити у село. Жене су почеле да ме заклињу, да их не оставим саме, да пођем са њима и да им и даље будем тумач, jер оне се никако не могу споразумети са Немцима. А када ископа нем. воjна комисиjа све жртве гудовачке, па ако не дође одобрење од њих, да их пренесу на гробље код цркве, остаће им мртва тела на мрциништу. Пошла сам са њима, нисам имала душе, да их у тоj невољи оставим саме, иако сам се боjала, да ће Милан у Копривници да испашта, што jа сада чиним нашим женама. Молила сам се успут Богу, да нам Свевишњи буде свима у помоћи, а jа друкче не могу да радим, то jе наjмање што могу да будем од помоћи нашем несретном народу. И Бог наш jе свима помогао, десило се чудо. – У Гудовцу нису пустили жене да виде лешеве своjих милих и драгих. Официр нам jе казао, да jе призор тако ужасан, да он као мушкарац, коjи jе у Пољскоj видео ужасне ствари, не може да поднесе таj призор. Да су иначе све жртве опљачкане, многима скинута одела и ципеле, да неће ништа од вредности наћи. За преношење мртвих код цркве, не да пристанак градски физик, jер прети опасност епидемиjе. Кад сам женама Српкињама то превела, оне су почеле да запомажу, да плачу, да си чупаjу косу, бациле се мени око врата и плакале, грлиле ме, заклињале, нека га молим у име њихово и њихове деце, да буду побиjени сахрањени код цркве. Кад jе официр видео сав таj очаj, казао jе, нека га сви причекамо 1/4 сата, он ће телефоном да разговара са своjим командантом у Загребу, и да му разложи сав таj очаj. После 1/4 сата се вратио аутом и казао, да jе одобрено, да се све невине жртве сахране код цркве. Мене jе казнио интернирањем у кући шеф полициjе Чукман, за то, што сам “врло опасна особа по Н.Д.Х.” Како сам смела бити тумач женама из Гудовца, кад оне никако нису смеле да дођу у додир са нем. воjном власти. Нама у кућу послали су на становање нем. официра и 4 воjника. И ту нам jе премилостиви Господ Бог био у помоћи. Немац се зачудио, да сам могла да будем интернирана зато, што сам ишла да помогнем оним сиротим женама. Сматрао jе то за понижење коjе jе учињено на њихов рачун. И да нам ни jедне речи ниjе казао унапред, ослободио jе Милана из “Данице”, jер га jе затражио за таоца немачког, коjи мора да стануjе у кући, а и сестру и мене огласио jе за немачке таоце. Кад му jе са полициjе jављено, да ће нас одвести у логор у “параилин” као и остале Србе. Па да ли ниjе истина, да су чудни путеви Господњи? Не само што jе Милан као таоц, спашен смрти, него смо сви троjе, као нем. таоци, спасли се логора и били камионом са шегртима и фамилиjом нашег пок. брата Ђурице пребачени у Београд. А изнад свега jе милост Божиjа била свима нама у помоћи, jер су Немци онемогућили, да усташе даље убиjаjу у срп. селима наш свет. Више нигде у близини Беловара, нису усташе чиниле покоље. Овде у Београду сам чула, да су тако спашени и Срп. Капела, где jе требало ону ноћ, кад смо добили дозволу за сахрану побиjених Гудовчана, да сви мушки у Срп. Капели буду убиjени. Искупила сам своjе обећање, иако мало касниjе него ли сам мислила. – Остаjте здраво и с Богом! Поздравља Вас у старом приjатељству, Београд, 15. jула 1942. Марта Б. Поповић ПРВЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ Поклане од стране Хрвата усташа 15-16 (28-29) априла 1941.г. у селу Гудовцу краj Беловара Бранко Анага Душан Велемир Марко Анага Гаjо Влаjнић, Милутин Анага Стеван Вучковић Душан Бартоловић Томо Вуjновић Стеван Баусола Никола Вуjчетић Божо Бjелић Миле Вукелић Васо Боjчета Ђуро Вуковић Петар Боjчета Стезан Вуксан Емил Бота Стеван Вуксан Јован Бота Јандриjа Гачеша Миливоj Бота Ђуро Грубачевић Милош Бота Михаило Груjић Петар Бота Никола Гвозденчевић Пантелиjа Бошњаковић Петар Гвозденчевић Бранко Брзин свешт. Јован Даничић Илиjа Бруjић Љубомир Даничић Божо Бугариновић Петар Даничић Ђуро Бугариновић Мирко Дерета Бранко Булић Емил Деспинић Милан Булић Петар Деспинић Васо Деспотовић Никола Кодић Емил Деспотовић Паjо Кодић Бошко Дешић Стеван Кодић Душан Дешић Стеван Кодић Никола Добричевић Васо Коноплић Стеван Добричић Стеван Коноплић Емил Докић Петар Косић Јован Докић Петар Косић Никола Докић Гвозден Ковач Стеван Драгашевић Озрен Ковач Душан Дробић Андриjа Латиновић Душан Ђаковић Андриjа Латиновић Никола Ђурђевић Стеван Ленаjић Никола Ђурђевић Никола Мадашевић Живко Житић Ђуро Маргетић Јован Житић Емил Маргетић Никола Житић Стеван Маргетић Петар Зрнић Гоjко Миjакић Милош Ивановић Никола Миjакић Новица Ивановић Јован Миљуш Петар Ивановић Јован Миљуш Стеван Ивановић, учитељ Ђуро Мисирача “Ђаjа” Петар Ивановић Милутин Мисирача “Ђаjа” Васо Јакић Милан Мисирача Јандриjа Јакић Никола Мородолац Милан Јакић Ђуро Обрановић Стеван Јакић Јован Обрановић Васо Јанић Марко Обрановић Ђуро Јанковић Милан Обрановић Илиjа Јарић Паjо Обрановић Божо Јарић Емил Обрановић Никола Јарић Божо Павловић Јован Јаничић Милан Павловић Никола Јелић Младен Павловић Петар Јелић Никола Павловић Стеван Јелић Пантелиjа Павловић Стеван Јовичевић Милан Пожежанац Ђуро Кодић Никола Пожежанац Емил Кодић Дамjан Поповић Милан Кодић Ђуро Поповић Милош Кодић Саво Поповић Милутин Кодић Милан Поханек, Чех Никола Кодић Ђуро Предоjевић Бранко Предоjевић Душан Предраговић Емил Предраговић Илиjа Предраговић Петар Предраговић Радован Предраговић Стеван Предраговић Стеван Предраговић Чедо Пруговац Бранко Радешевић Стеван Радељевић Цвиjо Радивоjша Милан Радотић Стеван Радотић Милан Радовановић Милош Радуjковић Васо Раjић Гаjо Раjић Јован Рашета Милан Раjић Петар Саболић Стеван Саболић Емил Савић Бошко Секулић Милош Секулић Петар Секулић Стоjан Секулић Ђуро Селаковић Игњатиjе Сењан Буде Скакавац Јован Сладоjевић Драган Срдић Емил Станчић Милош Станчић Владимир Стиjепић Милош Стиjепић Никола Стиjепић Саво Стрика Васо Тодоровић Бранко Тољевић Петар Тољевић Стеван Тољевић Ђуро Томић Васо Томић Срђан Томић Стеван Томић Стеван Томић Јован Томић Лука Хинић Милан Хинић Петар Цигановић Васо Цвиjетић Никола Цвиjетић Васо Чачуга Дане Чуић Душан Чуић Миле Чуjић Милан Чурчиjа Миле Чурчић Јован Шаjновић Никола Шаjновић Стеван Шаjновић Лука Шакић Бошко Шиљак Милорад Шиљак, богослов Томо Шиљак, лугар Милош Шиљак, звонар Љубан Швагоња Саставио Миладин В. Вуjановић Први усташки покољ Срба десио се у Гудовцу 28-29. априла 1941. | Јадовно 1941. JADOVNO.COM Удружење објелодањује истину о страдању српског народа у Независној Држави Хрватској. Ми, потомци жртава ту дубоку рану осјећамо и данас.

Запањујуће је што је измењени, допуњени и прекрштени устав одштампан и пре него што је уопште дошао на дневни ред јулског сабора, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, говорећи о изменама кровног документа српске цркве у Северној и Јужној Америци Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Сабор у Клирвотеру у Флориди имао је очекиван исход: усвојена је одлука Светог архијерејског Синода којом су стављене ван снаге све одлуке Црквеног сабора које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју из јула прошле године. Ради се о изменама Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којима је и сам документ преименован, а уз неке друге измене највише је пала у очи управо ова о увођењу у назив „српске православне епархије”, уместо Српске православне цркве. Једнодневном заседању председавао је патријарх српски Иринеј, који је, уочи почетка васкршњег поста, на Флориду допутовао право са заседања делегација православних цркава у Аману. Посећујући више парохија у САД, он је говорио о неопходности јединства, којем је посвећена и прва одлука сабора на Флориди: СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, „ради уклањања неспоразума, поново потврђује своје унутарње јединство и наглашава да је саставни део аутокефалне СПЦ”. Потребу да се нагласи, практично, да нема раскола у Америци, условио је вероватно начин на који су рађене измене кровног документа српске цркве на овом континенту. То је рађено без знања двојице „америчких” епископа (владике буеносајреског Кирила и канадског Митрофана) организовањем јулског сабора под председавањем тројице епископа (новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим) од петоро чланова Епископског савета и примењивањем новог назива „Српске православне епархије у САД” на званичном сајту и службеним документима и пре него што је сабор одобрио измене устава. У разговору за „Политику”, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за црквено право, сумира да су измене, допуне, преименовање и неблагословена примена тзв. устава Српских православних епархија у САД изазвале бројне и озбиљне неспоразуме у САД и шире. Како додаје, позлеђене су старе и отворене нове ране тим чином за који је Синод донео одлуку да се стави ван снаге. – Легитимна је брига о правној заштити епархија СПЦ у САД, али то се не може чинити на начин који је демонстриран у јулу 2019. године у Чикагу. Устав или било који други општи правни акт није Свето писмо и може се мењати. Али, мора се поштовати процедура, што није био случај у САД прошле године. Катастрофални правни пропусти су накнадно објашњавани наводом „да то и није нови устав”. Спорно је, уз много шта друго, и то што је то устав „прекрштен” до еклисиолошке непрепознатљивости. Један од аутора измена, допуна и прекрштавања устава јавно је поставио питање зашто би један исти устав важио у САД, Бразилу и Канади. По тој логици, сутра неко други може да постави питање и зашто би један устав важио у Београду, Чикагу, Лесковцу и Бањалуци. То, у сваком случају, није добар приступ, јер ствара простор за манипулације са великим последицама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. Он додаје да га је запањило што су организатори и председавајући одштампали измењени, допуњени и прекрштени устав и пре него што је уопште дошао на дневни ред. – То ни Броз није радио! То је први „октроисани” црквени устав у историји СПЦ! У земљи слободе говора ускраћено је право часницима Црквеног сабора да дискутују и гласају иако је Свети архијерејски Сабор у мају 2018. године изричито навео чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим је прописано да се уставне измене врше позитивним гласањем најмање три четвртине чланова Црквеног сабора. Једном речју, тај акт је споран и са формалноправне и са материјалноправне стране и зато је данас у депоу црквеноправне историје као пример како се не ради – каже Џомић. Како наводи, и он лично се сусрео са безакоњем, како их назива, „уставних” креатора и „подаритеља”, јер су његово име и презиме, без његовог знања и сагласности, „из ко зна којих разлога” злоупотребили и неовлашћено ставили међу имена чланова „законодавног одбора”. О тој „беспризорној злоупотреби”, обавестио је Синод и патријарха Иринеја. Питањем општег црквеноправног акта, по тумачењу одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру, које нам је дао наш саговорник, треба да се бави постојећи Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци, а не само тројица епископа из САД. – Мислим да је потребно да свака епархија са седиштем у једној савезној држави у САД има свој статут и ништа више од тога. Ти статути морају бити у сагласности са канонима и Уставом СПЦ. Немају пролаза приче које се лансирају из САД о јерархијском уређењу цркве када су у питању материјално и финансијско пословање. Јерархијска власт је важна и непорецива, али у нашој цркви постоји и црквено-самоуправна власт. Црквена имовина није ничија бабовина. Довољно је да се види како је Свети Мардарије управљао црквеном имовином – наводи Џомић. Тешко стање у Митрополији аустралијско-новозеландској Један устав треба да важи за читаву СПЦ, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. – Због специфичних прилика и аутономног статуса, Православна охридска архиепископија треба да задржи свој устав који је одобрио Свети архијерејски Сабор. Под хитно у ранг статута треба спустити Устав митрополије аустралијско-новозеландске, чија је примена оживела старе ране раскола, довела до братских сукоба, а епархију до финансијског колапса. Надам се да наши саборски оци неће дозволити репризу аустралијског случаја у Америци – закључује Џомић. Политика Online - Како је одбачен први „октроисани” устав у историји СПЦ WWW.POLITIKA.RS Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци... View full Странице

Ово је тема где чланови ЖРУ могу добити бесплатне правне савете, уколико имају потребе за правним саветима. Питања се постављају на овој теми или на ПП, док се одговори добијају искључиво на овој теми. Пре него што поставите питање, прочитајте пар правила везаних за постављање питања: 1. Правни савети се односе на ствари које је могуће размотрити преко Интернета. Дакле, уколико се ради о сложеном проблему, или проблему који траје неколико година, или уколико има много документације, ово није место за постављање таквих питања, због тога што се та питања и иначе не би могла обрадити без живог разговора. 2. Ово није адвокатска канцеларија нити може бити замена за адвокатску канцеларију, те стога немојте тражити адвокатске услуге или се погађати, јер их на овом месту нећете уговорити. Ово је још једна у низу услуга коју је Форум обезбедио својим учесницима, и задржаће се искључиво на томе. 3. Питања се постављају на теми или у ПП, а одговори се добијају на теми. Уколико из било ког разлога не желите да Ваш идентитет буде доступан осталим учесницима Форума, то ће поштовати, и Ваши подаци никада и ни под којим условима неће бити злоупотребљени ). У том случају, питање можете поставити у ПП (за сада мени, видећемо ако се јави још неко да модерише тему), а одговор ћете добити на овој теми, наравно, уз шифру уместо Вашег корисничког имена. Ово због тога што ће се можда наћи још неко са сличним проблемом. Приватна порука са питањем ће се обрисати одмах по истицању одговора на ову тему, зарад максималне заштите приватности корисника. 4. Питања се не смеју односити на хитне ствари. Ово је због тога што рок за одговор често зависи од заузетости, сложености проблема, и много других ствари, и не можемо гарантовати брз одговор. Увек ћемо се трудити да одговор добијете у што краћем року, али Вам било какав кратак рок не можемо гарантовати. Дакле, уколико се ради о хитним стварима, ризикујете губитак права уколико чекате на одговор само на овом месту. 5. Позивам остале колеге дипломиране правнике да нам се придруже. Циљ целог форума је да у заједници помажемо једни другима. Уколико неки колега дипломирани правник сматра да може дати допринос теми, и уколико жели да помогне, нека се јави, видећу да администрацијом око могућности модераторских привилегија за ову тему или за подфорум "Право". 6. Свако давање одговора од стране неквалификованих лица је забрањено, и биће санкционисано брисањем поруке и баном на одређени временски период! 7. Уколико добијете задовољавајући одговор, захвалност можете показати тако што ћете уплатити донацију, у складу са својим могућностима, Форуму ЖРУ, који се издржава искључиво од донација својих чланова, и који нам је ово и омогућио. 8. Корисници којима можете поставити питања, и чији одговори на теми ће се сматрати валидним, су: https://www.pouke.org/forum/user/6726-rylah/ - Rylah https://www.pouke.org/forum/user/6816-%D1%81%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%BD-%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9A%D0%B8%D1%9B/ - Срђан Шијакињић Срећно свима, и надам се да ће и ова услуга коју је Форум пружио бити на корист члановима Форума.

Први пут од рата, послије око 30 година, православна литија је у недјељу прошла улицама Вуковара. Вуковар: Литија Срби су се од цркве Светог Оца Николаја из центра града упутили ка Дунаву на освећење обновљеног Богојављенског крста. На том мјесту крст је подигнут још крајем 19. вијека, а страдао је у ратном вихору 1991. године. Важно православно знамење обновљено је, захваљујући дуго чеканој доброј вољи руководства града. Литија је на улице извела више стотина Срба који су, послије готово три деценије, своје молитве изнијели из храма под ведро небо. - Колону, која се послије освећења крста вратила у цркву, обезбјеђивала је полиција и све је прошло у најбољем реду - каже замјеник градоначелника Града Вуковара из реда српске националне мањине и предсједник Демократског Савеза Срба Срђан Милаковић. Он не крије радост због обнове крста, али каже да се овај чин не може назвати важним кораком у међунационалним односима у граду у коме су на појединим мјестима још видљиве ратне ране. Небројени су, каже, проблеми који Србе притискају, али највећи је лош дискурс у јавности, етикетираност и маргинализација Срба, у сваком смислу. Вуковар: Освећење Богојављенског крста - Одатле извиру и свакодневни проблеми које као припадници српске заједнице имамо. Најтежи су они који се тичу Уставом загарантованих права националних мањина, али у глобалу, то је једна повријеђеност људи ставом јавности према њима која се рефлектује и у материјалним правима, у свему. Људи се свјесно маргинализују од стране већине, зато што се то показало као нешто што је оправдано, нешто што је у цијелој земљи нормално - каже Милаковић. Он као примјер велике муке Срба у овом дијелу Хрватске наводи регистрацију школа на српском језику и ћириличном писму. У Вуковару је то некако ријешено, али у околним општинама - Борову, Трпињу и Негославцима, српским селима којима је град окружен - још није. - Не могу да се школе региструју на језику и писму српске националне мањине. Тренутно имамо и проблем са уџбеницима за први и пети разред, којих у настави на српском језику и ћириличном писму - нема. Министарство је лоше организовало тај посао, па још уџбеници у настави на српском у тим одјељењима не постоје, дјеца раде без уџбеника - објашњава Милаковић. Муке са запошљавањем Као посебан проблем Срба у Вуковару - замјеник градоначелника наводи запошљавање. У јавном сектору Срби и даље нису пожељни, иако би, по закону, морало да постоји такозвано пропорционално запошљавање. Нема их ни у управама градова, ни жупаније, ни у било којим државним органима. О томе најбоље говори његов примјер. - Ја лично са градоначелником готово и да нисам у комуникацији, заправо уопште нисам у посљедње двије године, поготово од протеста за санкционисање ратних злочина. А када је у питању ратна прича и санкционисање злочина над Србима, то је остало на апсолутној нули, без икаквог помака. Чак је и у јавности врло тешко говорити о томе и пробити баријере када је у питању истина о тим дешавањима - истиче Милаковић. Он додаје да Србима, да би се о овим проблемима говорило, највише недостаје медијски простор. Иако би требало да постоји мањинска редакција на државној телевизији, Срби морају да се задовоље једном емисијом. - Када би чули свој језик у медијима, људи би почели да се осјећају слободно, а отвориле би се и друге теме - каже он. Вуковар: Освећење Богојављенског крста Чести међунационални инциденти - Једна од тих тема су и инциденти који се дешавају када је у питању млађа популација. Они се релативно често дешавају и сврставају се под малољетничку делинквенцију и сукобе навијачких група, а у ствари пуно њих има међунационални карактер, што се покушава сакрити - указује Милаковић. Ипак, Богојављенски крст је обновљен, а Срби су послије тридесет година са својим свештенством и црквеним заставама прошли градом. - То улива наду да се макар њихова свијест мијења, а колико ће се промијенити, то прије свега зависи од њих самих - сматра замјеник градоначелника Вуковара. Христос се роди - на ћирилици и латиници - Треба да осјетимо да живимо, да људи осјете да имају слободу и да то зависи од њих. Важно је испољавање властите духовности и културе у много већој мјери и у том смислу се морамо ослободити. То не треба да постане никаква ексклузива, да у Вуковару у центру града стоји поздрав "Мир Божији, Христос се роди" на латиници и на ћирилици, као што је било на Бадњи дан. Много таквих малих симболичких корака потребно је предузети како би се људи ослободили закључује Милаковић. Свечаном чину освећења православног крста на Дунаву у име градског руководства присуствовала је и замјеница градоначелника Ивана Мујкић, што је у српској заједници схваћено као гест добре воље. Први пут послије тридесет година - литија Срба центром Вуковара (ФОТО) WWW.RTRS.TV Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of...

Ненад Барачки ирмос глас.први. Подржите.рад..запратите канал. [emoji4] Послато са SM-A605FN користећи Pouke.org мобилну апликацију

Први кинески носач авиона домаће производње свечано је данас предат армији и пуштен у активну службу. Носач авиона назван је "Шандонг" по истоименој провинцији на истоку Кине, јавила је Синхуа. Церемонији предаје брода у употребу, одржаној у морнаричкој бази на острву јужне провинције Хајнан, присуствовао је и кинески председник Си Ђинпинг. Након званичног дела церемоније, уследило је фотографисање, а Си се потом укрцао на носач авиона и извршио смотру почасне страже. Власти су саопштиле да је дизајн заснован на првом носачу авиона ове земље "Лијаонингу", који је купљен као полован од Украјине 1998. године и прилагођен потребама Кине. Како су раније писали медији последње тестирање, обављано је од 27. фебруара до 5. марта. Брод, који је надограђена верзија “Лијаонинга” – јединог кинеског оперативног носача – прошао је кроз све тестове и показао свој командни систем и борбене могућности, пренели су кинески медији у априлу, када је носач приказан и на кинеској државној телевизији. Брод има радар интегрисан са јарболом и оружани систем постављен на палуби. Опремљен је пистом која има довољно простора за 32 борбена авиона Ј-15, шест више од свог претходника. Носач типа 001А може развити брзину од 31 чвора или 57 километара на сат и како је најављено до 2035. биће их направљено још шест, од чега четири на нуклеарни погон. https://rs.sputniknews.com/svet/201912171121353671-prvi-kineski-nosac-aviona-pusten-u-upotrebu-foto/ https://www.mycity-military.com/Brodovi/Kineski-nosaci-aviona_82.html#p2217430

Не тако ретко, на манастирским службама је могуће срести и српског фудбалера, Марка Обрадовића. Увек је окружен породицом, супругом Сунчицом и кћеркама, Николином и Софијом. Увек је интересантно сазнати нешто више о људима са којима заједно посећујеш храм и због тога смо разговарали са Марком о његовом односу према вери и о томе како се он суочава са поразима и о срцу, које симболично показује након сваког постигнутог гола.

Достојно јест глас први, у опису видеа ПДФ формат мелодије. Подржите рад, запратите канал

Ослободиоци говоре: Сећање Кристине Јовановић, Зденка Дупланчића, Љубише Антонијевића и Милана Шашића. Нисмо се плашили смрти, знали смо против кога и за шта се боримо ЖИВО се сећају јуриша на Бањички вис, борби код Мостарске петље, Карађорђевог парка, улицама Кнеза Милоша и Краља Александра. Памте лица и последње поруке сабораца који су пали надомак слободе. У меморију су им уписани окршаји на Калемегдану и Савском мосту, последњим немачким упориштима и прва вест коју је Радио Југославија, у ноћи 20. октобра 1944, послао у свет: "Београд је ослобођен!" Помирени да их је све мање, одупиру се заборављању наших славних, великих и трагичних дана. Кристина Јовановић, 21. српска дивизија. Милан Шашић, Шеста личка. Зденко Дупланчић, Прва пролетерска. Љубиша Антонијевић, Трећа крајишка. Борци из крваве београдске операције и данас су, седамдесет пет година касније, поносни на своју младост која се, кажу, није плашила смрти свесна против кога се бори и за шта се бори. - Била нам је част да будемо у борби за слободу Београда - причају нам. - Нисмо се штедели. Свако од нас је имао само једну жељу - да престоница буде што пре ослобођена. Њих четворо имали су, тада, у просеку осамнаест и по година, а већ су били прекаљени борци који у заустављеном времену и сликама живе и када су слављени и када су оспоравани. А увек с новом снагом и жаром спремни да посведоче. Пренесу истину о величанственој борби и великој жртви. - Био сам ђак Шесте београдске гимназије, добар ђак, када ми је окупатор одузео право на школовање. И прву прилику сам чекао да се прикључим Народноослободилачкој војсци која је кренула на Београд. Командант Ђуран Ковачевић распоредио ме је у други ешалон. Побунио сам се: зашто не у први? Толико сам желео да мој град што пре буде ослобођен. Толико сам журио, само би ме смрт могла да спречи да у тим борбама не учествујем - прича Љубиша Антонијевић. Наступао је са Трећом крајишком, од Младеновца преко Ресника, учествовао у ослобађању Бањичког логора и борбама на Бањичком вису. Умало га није покосио немачки митраљез на Славији. - Тек тада је стигла наредба за први ешалон - сећа се. - Заплакао сам. "Зашто плачеш, Маћи?", питао ме је командир одељења Војо Суботић. Тако ме је звао, Маћи... Био сам најмањи и најмлађи, још нисам напунио седамнаесту. Одговорио сам Воји: "Од среће, друже. Пре ћу до слободе с првим ешалоном." Силовито се напредовало од Славије према Каленићу, а много се гинуло. Окупатор је жесток отпор пружао код Бајлонијеве пијаце, из зграде Прве гимназије. У згради Војне одеће имали су јако утврђење, тукли са електричне централе. Те ноћи, наслоњен на зид неког заклона, разговарам тихо с командиром вода Јовицом Антуновићем. О свему, онако... Он дувани, крије жар цигарете, мени даје две бомбоне. Таман што је повукао неколико димова и пошао неколико корака низ заклон, пала је граната. Чуо сам врисак болничарке Босе: "Погину Јовица!" Није било времена ни за опроштај. - Сви смо ми желели у први ешалон - сећа се Личанин Милан Шашић. Њега је страдање породице од усташа определило за партизански покрет. Био је искусан борац, када је од Ресника преко Авале заједно са Црвеном армијом заустављен пробој Штетнерове групе. - Ослобађање главног града био је кључни војни, политички и психолошки фактор у Другом светском рату у Југославији - слушамо Шашића. - Јасно је да то није било могуће без Црвене армије, али ни без Народноослободилачке војске. Па ми смо три године водили антифашистички рат. Велику помоћ имали смо од народа. Упозоравали су нас где су најјача немачка упоришта, делили с нама последњи комадић хлеба и прикључивали се борби, голоруки. - Ми смо, заиста, Београд уз совјетске војнике ослобађали са Београђанима - додаје Зденко Дупланчић. Он чува свој дневник октобарских дана слободе. Од четрнаестог до двадесет првог октобра, сваки дан и сваки сат су му у сећању и у документима. - Да није било те помоћи, ко зна колико бисмо још жртава имали. Уличне борбе су биле крваве. Седамнаестог на осамнаести, водимо тешку борбу око Скадарлије. Имамо дванаест погинулих бораца, све моји другови. Осамнаестог нападамо и заузимамо Главњачу. Ослобађамо затворенике. Тог дана сам напунио осамнаест година. Заборавио сам на рођендан. Два дана после, већ с првим сумраком Београд је, сећају се саговорници "Новости", почео да слави. Све савезничке радио-станице пренеле су вест о слободи. У Москви су испаљена 24 плотуна, из 324 топа. Кристина Кица Јовановић, која је у ослобођени Београд ушла на совјетском тенку, каже да још осећа мирис оног цвећа којим је народ засипао ослободиоце. - А мешају ми се, понекад, ти мириси... Тела погинулих, нико их није уклањао. Тога никако да се ослободим. ТРАЖЕ СИНОВЕ КОЈЕ НЕЋЕ НАЋИ У првим данима слободе сударале су се слике игре, звуци песме и тумарање и јауци мајки. Оне су стизале из свих крајева, понајвише из Србије, Црне Горе и Босне. Тражиле су синове и кћери. Многе своју децу никада нису нашле. КАД ЗАГРМЕ "КАЋУШЕ" НАС је грмљавина руских "каћуша" и плашила и храбрила - прича Кристина Кица Јовановић. - То је такав осећај као да небо пуца. Нисмо до тада нешто слично чули. Кад од Панчева крену плотуни, ми попадамо по земљи. Руси нам говоре: "Не бојтес, ета 'каћуши'". После се нисмо плашили. ПРВО ракетно артиљеријско оруђе у историји ратовања је совјетски мобилни лансер БМ-13Н на камиону УС6, који је много познатији под именом "каћуша". Немци су је током рата звали и "Стаљинове оргуље" због карактеристичног звука приликом лансирања ракета са шинских лансера на возилу у чијој се кабини налазио управљачки пулт. "Каћуша" је развијена уочи рата али је чувана као врхунска војна тајна све до немачке инвазије у СССР. Посаде оруђа су припадале тајној служби НКВД, а оруђа су имале систем за самоуништавање да не би пале непријатељу у руке. Ракетни лансери на камиону су пројектиле калибра 132 милиметра, а касније и 300 милиметара испаљивали појединачно или у низу. Кааћуше нису биле прецизна оруђа, па су деловале у батеријама ставарајући запречну ватру која је уништавала све пред собом, изазивајући страховиту панику код немачких војника. Ови лансери су коришћени почетком рата за заустављање непријатељских офанзивних дејстава, а у осветничком маршу ка Берлину као артиљеријска припрема, пре офанзивног наступања совјетске пешадије и оклопно-механизованих јединица. РУСИ ГИНУ И КЛИЧУ ОТАЏБИНИ КРИСТИНА Јовановић: - Не једном, видела сам и чула. Рус док гине, кличе отаџбини Русији. У мени је та њихова љубав и данас жива. Захвална сам им и поштујем њихове жртве за слободу коју су положили на олтар Србије. Али, ни наше жртве не треба умањивати и омаловажавати. Довољно је само да се говори истина. Милена МАРКОВИЋ