Претражи Живе Речи Утехе

У суботу 25. јануара 2020. године, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске Православне Московске Патријаршије, у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Чин освећења храма обављен је и по благослову митрополита минског и заславског Павла, патријаршијског егзарха све Белорусије. Поштовање Светог Саве у Белорусији води дубоке историјске корене и датира од 15-16. века. Познато је да је његово име међу најзначајнијим словенским светитељима навео Франциско Скорина у календару своје „Мале путничке књиге“ (1522.г.), а Захарија Копистенски је у свом трактату „Палинодија“ (1621.г.) поменуо Светог Саву Српског као образац за подражавање. Епархијска управа представља место где се доносе важне одлуке за читаву епархију, па је за епископску службу у савременим условима веома важан не само пример великог епископа Христове Цркве какав је Свети Сава био, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно изражајне уколико му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму, подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и за Србе и за Белорусе, јер јача духовне везе двају блиских православних народа, што је посебно важно данас када се односи између Србије и Белорусије развијају на свим нивоима. Пре освећења и прве одслужене Свете Литургије, у домски храм је, уз благослов Његове Светости патријарха српског Иринеја, донета икона Светога Саве, да би одмах потом био служен молебан Светом Сави. Епископ моравички Антоније је, после одслуженог молебна, подарио новој цркви комплет литургијских сасуда, а потом је уследило освећење самога храма. Освећење престола и Божанску Литургију служили су епископ борисовски и мариногорски Венијамин и епископ Антоније Моравички, представник СПЦ у својству старешине Подворја СПЦ у Москви. Молитвено учешће на богослужењу узео је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напеве на српском језику изводио је дечји хор при саборном храму Христовог Васкрсења из Борисова, под руководством диригента Ксеније Качановске. После богослужења присутнима су се обратили владике Антоније и Венијамин. Владика Венијамин је уручио архијерејске грамате православном публицисти Ранку Гојковићу и професору Ивану Алексејевичу Чароти. На крају службе је Преосвећени Венијамин делио верницима иконице с ликом Светог Саве. Извор: Инфо-служба СПЦ

ПРВИ ДЕО: ДРУГИ ДЕО: https://youtu.be/iC-RyNj6hLw

У понедjељак, 07/20. јануара 2020. године, када Православна Црква слави дан успомене Светог Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, Евахраистијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки господин Сергије. Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ горњо-карловачки господин Герасим и домаћин сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије, те свештеници и ђакони Саборног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сабрани вјерни народ је својим словом поучио Епископ Сергије. Он је казао да је „ Свети Јован Крститељ први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву“. На крају своје бесједе Епископ Сергије је честитао Крсну славу Митрополиту Порфирију пожељевши му многа и блага љета и да га „Свети Јован храбри и оснажи на путу проповиједања покајања и Царства Небеског, оног пута којег је проповиједао Свети Јован Крститељ, а који проповиједа и Митрополит Порфирије“. На светој Литургији се молио у господин Марко Николић, замјеник директора Управе за вере при Министарству правде Владе Републике Србије. По завршетку Литургије Митрополит Порфирије је поздравио уважене госте и захвалио им се на заједничком служењу Божанствене Евхаристије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

На данашњи дан, 4. јануара 1494. године из штампарије на Ободу, коју је основао Ђурађ Црнојевић, изашли су први примјерци Октоиха првогласника, прве ћириличне књиге код Јужних Словена. Из те су штампарије изашле још четири књиге: Октоих петогласник, Псалтир, Требник (молитвеник) и Четворојеванђеље. Главни штампар, у тој првој државној штампарији на свијету, био је јеромонах Макарије, кога сматрају родоначелником јужнословенског штампарства. Претпоставља се да је штампарску вјештину учио у Венецији. Његови ђаци били су Божидар Вуковић Подгоричанин и његов син Вићенцо Вуковић, који су наставили штампарску дјелатност у Венецији. Макарије је на крају поговора Октоиха записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године. Иницијатор штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Црне Горе налазио од смрти свога оца, 1490. године до 1496. године. У предговору и колофону Октоиха првогласника Ђурађ говори устима свога штампара и рукодјелника Макарија, да га и на штампање те књиге нагони љубав према Цркви и туга због велике пустоши коју су Турци нанијели, поред осталог, управо манастирским, црквеним библиотекама. „Видјевши… цркве без светих књига што су их агаренска чеда усљед гријехова наших разграбила и поцијепала, узревновнах уз помоћ Светог Духа и саставих форме на којима за годину дана осморица људи израдише Октоих прва четири гласа, на славослов Богу укрепитељу нашем“… Црна Гора је остала без књига и Ђурађ Црнојевић користи проналазак штампе да тај недостатак у последњем часу државне самосталности бар донекле отклони. Ђурађ Црнојевић је био образован човјек и љубитељ књиге, свјестан да књига има вјечни смисао и значај. Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника. Највероватније је Цетињски манастир тек средином 1492. године постао стјециште штампарских мајстора. Појава штампарије у последњој слободној држави на Балкану која је одољела турској најезди, штампање православних богослужбених књига и њихова дистрибуција у околне крајеве, указује на жељу да се допринесе очувању националне и вјерске свијести поробљених народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Солуну и Београду се одржава више активности у оквиру програма прославе 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог српског архиепископа, под називом „Светогорски и хиландарски монах Свети Сава – први архиепископ српски“. Организатори програма су недобитна организација „Светогорско огњиште“ (Светогорски центар /Αγιορειτική Εστία / Mount Athos Center) из Солуна (чији су оснивачи Град Солун и Свештена заједница Свете Горе Атонске) и Фондација „Задужбина Светог манастира Хиландара“ из Београда (чији је оснивач Свети манастир Хиландар). Програм се одвија у сарадњи са Српском академијом наука и уметности и Друштвом пријатеља Свете Горе из Београда. Иницијативу за организацију програма покренуо је архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара, као члан Управног одбора „Светогорског огњишта“ и председник Управног одбора Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“. Будући да је архимандрит Методије у том тренутку био представник Свете Горе у управи „Светогорског огњишта“, иницијатива је потекла из окриља ове организације, као општи светогорског допринос у обележавању великог јубилеја српског народа, Српске православне цркве и монашке заједнице Свете Горе. Имајући све ово у виду осмишљен је програм којим ће се кроз научне, уметничке, културне и духовне садржаје обележити 800 година од самосталности Српске православне цркве представљањем духовног и културно-историјског доприноса и улоге Свете Горе Атонске у духовном развоју и делима Светог Саве Српског, уз осветљавање његове личности као светогорског и хиландарског монаха и касније првог архиепископа српског. Детаљније можете да прочитате на интернет страници манастира Хиландара

Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. Предлог представника Владе да се разговара о препорукама Венецијанске комисије био је некоректан, јер за четири године приче о закону о слободи вјероисповијести није одржан ниједан званични састанак са црквама и вјерским заједницама, казао је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић. Из Владе су раније саопштили да су имали сусрет са представницима Српске православне цркве, али да они нијесу прихватили дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије, условљавајући га разговорима и иствоременим доношењем закона о реституцији црквене имовине. Перовић сматра да ништа у вези са Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница не иде како треба. “Четири године приче о нацрту, па о предлогу закона, а без једног јединог званичног састанка представника предлагача са заинтересованим црквама и вјерским заједницама”, навео је он, коментаришући иновирани текст Предлога закона. Перовић је агенцији МИНА казао да је због тога сувишно питање зашто на, како је навео, првом и посљедњем састанку, једином у четири године, од прије неки дан, није прихваћена прича о венецијанским препорукама. Он оцјењује да је такав предлог био елементарно некоректан. “Како причати о било каквим принципима законског текста у данима када први човјек државе и владајуће партије најављује неуставну дјелатност по којој ће секуларна партија „обновити цркву”, навео је Перовић. Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. “Односно ко је наиван да му вјерује да држава неће улазити у храмове кад његов претпостављени даје такве изјаве? И кога онда брига да анализира правне финесе и двосмислености од којих врви поменути Предлог, када предсједник тако отворено и гласно крши Устав који прописује одвојеност цркве и државе”, питао је Перовић. Из Владе су објаснили да је Предлогом закона прописано да ће сви вјерски објекти који представљају културну баштину, а који су били имовина државе Црне Горе прије губитка њене независности 1918. године и касније нијесу на одговарајући правни начин прешли у својину неке вјерске заједнице, бити препознати као државна имовина. Перовић је рекао да је одредбе које у текст закона уносе 1918. годину, а за које сматра да су нецивилизоване, требало упристојити. “Требало их је правно уобличити јасним упућивањем на правну заштиту које цркве и вјерске заједнице имају на располагању приликом доказивања „чија је црквена имовина“, казао је Перовић. То је, како је навео, и овај пут изостало јер је игра ријечи при помињању управног и парничног поступка толико нејасна, да оставља утисак “планинске магле”, а не квалитетног законског текста који доноси једна уређена правна дрзава. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Први Свепривредников сабор који је окупио три филијале Фондације „Привредник“ – из Новог Сада, Загреба и Бања Луке, одржан је 14. новембра 2019. године, у Београду. Првом Свепривредниковом сабору присуствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, председник Управног одбора Фондације. Велика је радост и благослов данас да, по први пут, имамо сабор свих чланова и деце породице „Привредника“, и то управо у години када славимо осам векова од добијања аутокефалије наше Српске Православне Цркве, нагласио је митрополит Порфирије. Фондација „Привредник“ – која стипендира студенте из Србије, Хрватске и Републике Српске – основана је пре 122 године и до сада је бринула о школовању око 40 хиљада студената и средњошколаца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Након вечерње службе, у Његошевој сали на Цетињу, књижевник Новица Ђурић, поздравио је окупљене изразивши радост што се пружа прилика да Његошеви дани почну овдје на Његошевом прагу. Такође је изразио захвалност јер писци у Црној Гори имају Удружење књижевника Црне Горе као стециште, а имају и митрополита Амфилохија као најстаријег и најважнијег члана, без кога не би опстали као удружење. Након њега је књижевник Милутин Мићовић поздравио присутне у име Књижевног друштва „Његош“. Мићовић је нагласио да је ово јединствено књижевно окупљање, које за разлику од свих других, почиње молитвено, у манастиру, готово у пештери, а не у великим салама. „Имамо привилегију да смо на мјесту гдје су рођени и Горски вијенац и Луча микрокозма, која освјетљава дубине човјекове, а то је јединственост у читавој поезији“, рекао је Мићовић. Истакао је да је човјек искра у прашини и луча, те да требамо да знамо да је Његош сматрао да човјек има могућност да додирне небеске тајне, само искра и луча треба да се разгори. „Црна Гора, као мјесто са својим силама противрјечним, тјера нас да увијек и изнова сагледавамо Његоша, који је најдубљи опитник, зналац чији је егзистенцијални доживљај доживљен пуноћом бића и пуноћом тајне језика“, нагласио је Милутин Мићовић указавши на важност и актуелност Његошеве мисли за нас у Црној Гори данас. Мићовић је такође најавио да Његошеви дани почињу промоцијом најмање његове књиге, Биљежнице. Она јесте најмања, али је изњедрила све друге Његошеве књиге: „Свако словце Његошево је важно, а чини ми се да је све важније, што идемо даље кроз вријеме и у будућност. Тако је Његош наш савременик и један од најмодернијих и најактуелнијих свјетских пјесника.“ Књижевник из Косовске Митровице, Новица Соврлић, подсјетио је присутне на ријечи великог пјесника који је рекао да је српски језик једна и једина наша отаџбина, непобједива и недјељива. Ради великог труга и прегалаштва Митрополита Амфилохија, који непрестано води бригу о народу Косова и Метохије, Соврлић је уручио Владици чланску карту Удружења књижевника Косова и Метохије и макету манастира Грачанице. Такође је изразио чврсту наду и дубоко увјерење да је сјеме доброте у човјеку неуништиво, те као такво мора да да плодове. Услиједила је промоција новог издања Његошеве Биљежнице, о којој је, као и о осталим Његошевим дјелима, говорио књижевник Радомир Уљаревић. Нагласио је да је Митрополит Амфилохије заправо открио свима њима ову Његошеву књижицу, књигу његових узгредица, мисли које је у ходу записивао и из којих су никла нека највећа његова дјела. Баш у биљежници, Његош је први пут описао осјећање ништожности, полазеће његово осјећање, полазна тачка. „Листајући ове Његошеве узгредице у овој књизи, само још јасније наслућујемо како је Његош проницао у бескрајне дубине космоса. Књига Митрополита Амфилохија нам на нов начин отвара очи за читање Биљежнице, као и Луче, Горског вијенца, указује да у Његошу налазимо највиши исказ свога духовнога постојања“, нагласио је Уљаревић. Он се такође осврнуо и на позитивне реакције које изазива превод на руски језик, међу критиком као и међу читаоцима. „У овом издању Биљежнице сам одабрао оне мисли које садрже Његошево пјесничко стваралаштво, као и неколико веома важних пјесама“, рекао је, у свом представљању ове књижице, Милутин Мићовић. Најавио је сјутрашњи разговор о Његошевом служењу небеске литургије, литургије космичког свејединства, тајни која прожима сву твар, тајни свесветија, о чему је највише размишљао и писао Митрополит Амфилохије. Књижевник Мићовић је упознао присутне садржајем ове књиге. Митрополит Амфилохије је говорио о свом првом сусрету са Биљежницом и о предавању студентима 1968. године, а након његовог представљања, услиједило је обраћање пјесника који су говорили своје стихове. „Морам да признам да, читајући Биљежницу, још тада сам схватио да све оно што је Његош касније написао, и Горски вијенац, и Луча микрокозма, да је већ све то у његовој Биљежници започето. У њој је садржана основа свега тога. У овим његовим мислима, у овим записима, налази се сва његова поезија“, рекао је Митрополит. Он је такође изразио радост због превода Биљежнице на руски језик, нарочито јер су тамо похрањени и Његошеви записи који су настали за вријеме његовог боравка у Петрограду. Након Митрополитовог осврта на ново издање и превод Биљежнице, услиједило је обраћање окупљених пјесника који су говорили своје стихове. Пјесници који су произносили и образлагали своје стихове су: Јурај Куњијак (Словачка) Ранко Јововић (Црна Гора) Милица Краљ (Црна Гора) Ђорђе Брујић (Црна Гора) Перивоје Поповић (Црна Гора) Илија Лакушић (Црна Гора) Бећир Вуковић (Црна Гора) Веселин Ракчевић (Црна Гора) Новица Соврлић (Косово и Метохија, Србија) Нађа Попова (Бугарска) Живојин Ракочевић (Косово и Метохија, Србија) Благоје Баковић (Србија) Мирослав Алексић (Србија) Јелизавета Курјанович (Њемачка) Живорад Недељковић (Србија) Зоран Костић (Република Српска) Љубиша Симић (Њемачка) Ханес Виоралом (Аустрија) Славомир Гвозденовић (Румунија) Лучиану Алексиу (Румунија) Након пјесничког дијела вечери, разговор је настављен уз послужење које је припремила братија Цетињског манастира и Црквена општина Цетиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик. О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме. Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7). Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: "ограда, утврђење људима", или: "праведнији од "свих". Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове. У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен. Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа. Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. - На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима. Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову! Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. - И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! - Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. - А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате? Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу. Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника. Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Прије 800 година Свети Сава је за првог зетског епископа поставио свог ученика Илариона, из племена Грађани у Ријечкој нахији. У етнографском зборнику „Ријечка нахија у Црној Гори“ Андрије Јовићевића, који је издат 1911. године, можемо наћи вриједне записе о поријеклу породице Епископа Илариона и народном предању како је постао ученик Светог Саве. Јовићевић пише да је Иларионов дјед био Србин из Призрена, а да се његов син Љеш доселио у Зету, у мјесто Шишовиће (племе Грађани, Ријечка нахија). Љеш је имао четири сина: „Најмлађи Илија пошао је са Светим Савом и доцније постао епископ Зете; а остали му се синови поженише“. Од једног Илијиног брата потичу Шишовићи, који су се преселили у данашњу Зету, а од другог брата, чији се син кнез Илија назвао по дједу Љешевић, потичу из Грађана братства: Поповићи, Кнежевићи, Петровићи, Вуковићи и Милановићи (које заједно називају Липовци). По народном предању предак Кнежевића и Поповића у Грађанима живио је у Шишојевићима и имао је четири сина. Илија, најмлађи његов син, чувао је стоку по Сјенокосу. У то доба Св. Сава дође из Приморја и нађе чобане гдје ручају, а Илија не руча. Сава га упита: „Зашто не ручаш? – На то Илија одговори: Још нијесу звонила звона небеска. Сава легне да спава, а рече Илији да га пробуди кад зазвоне звона небеска. Илија га пробуди кад чу звона небеска и ручао је заједно са Савом. Ту Сава удари три пут штапом у земљу и истече вода, која и данас постоји и зове се Савина Вода, и нареди чобанима, да ту саграде цркву Шишојевићи, Дупиљани, Брчељани и Подгорани. Ови послије сазидају цркву, посвете је Св. Јовану (23. септембар) и назову је Иван-црква (23. септембар зову Ивањ-дан, и тај дан многи славе тамо). Племена, боље рећи, села, која цркву саградише, сваке су године с крстима свраћали код ове цркве, докле је год постојала ту. Не зна се, ко је цркву срушио. Данас се око ње ископавају многи гробови“. Епископ Иларион је једно вријеме столовао у Манастиру Св. Архангела на Превлаци у Боки которској, а потом у Манастиру Св. Николе на Врањини на Скадарском језеру. У каталозима се Епископ Иларион помиње: 1219, 1220, 1233, 1241. и 1242. године. Повеља Светог Саве Манастиру Св. Николе на Врањини из 1233. године представља свједочанство о томе да је Иларион био први зетски епископ. Постоји мишљење да је Епископ Иларион на почетку столовао у Манастиру Дрпе (Св. Марка) у Подгорици, односно у Манастиру Златици, древнохришћанском епископском сједишту, и да је нешто касније сједиште епископије пренијето у Манастир Св. Архангела на Превлаку. Епископ Иларион се упокојио на Врањини гдје је и сахрањен. Ово потврђује натпис на једној гробници у Манастиру Св. Николе на којој се налазио натпис „Овдје се представи раб Божији Иларион, епископ зетски, градитељ овога светог мјеста“. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска

Новости у Музеју Српске Православне Цркве уочи отварања капиталне изложбе Осам векова српске уметности, заказане за 9. октобар. Поставка са око 300 до сада неизлаганих, вредних предмета. Прослављајући велики јубилеј, у Музеју Српске Православне Цркве ће у среду, 9. октобра 2019. године, бити отворена изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве 1219-2019. Први пут код нас, биће изложено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига, заједно са уметнички обрађеним оковима, што је у овом тренутку највећа поставка те врсте у Србији. Новости су, ексклузивно, прве добиле дозволу да погледају како теку припреме за велику изложбу, на којој ће бити приказано око 300 до сада неизлаганих и изузетно вредних предмета из богатих ризница цркава и манастира. Међу њима се издвајају стари рукописи на пергаменту из Пећке патријаршије и Високих Дечана с краја 12. и почетка 13. века, као и прве српске штампане књиге - Октоих петогласник и Београдско четворојеванђеље. Јединствену галерију српског иконописа од 14. до 20. века на овој изложби чине иконе из ризница Високих Дечана, Пећке патријаршије и цркава у Призрену. Изузетно су значајне иконе из времена цара Душана - архангела Гаврила и посебно поштоване Богородице Пелагонијске, као и иконе најбољег српског сликара друге половине 16. века, зографа Лонгина. Први пут пред публиком ће бити Лонгинова плаштаница, једина сачувана коју је најбољи иконописац и најплоднији уметник друге половине 16. века урадио. Читава изложбена поставка прожета је, у част јубилеја, галеријом оригиналних портрета патријараха, митрополита и епископа. -Изложена су највреднија дела и светиње које су у нашој Цркви Божјим промислом сачуване од зуба времена и избегле бездушне намере, злу коб и наум непријатеља да их оскрнаве и неповратно затру - написао је у каталогу за изложбу Његова светост патријарх Иринеј. - Иако је до данас преостао мали део најстаријих црквених драгоцености, сачувано је ипак много чесних моштију, повеља, рукописних књига, светих икона, свештених одежди и богослужбених сасуда и крстова. Обележавајући осам векова самосталности наше Цркве, потрудимо се да наставимо стопама предака, старајући се не само да сачувамо оно што смо добили у наслеђе, већ и да умножимо изданке који ће из доброг корена рађати богоугодна дела. Поред ремек-дела каква је Похвала монахиње Јефимије, везена златним нитима на свили, епитрахиља Светог Саве из ризнице манастира Крке и одоре Светог кнеза Лазара, бисери изложбе су три најзначајније плаштанице у Срба: плаштаница Светог краља Милутина с краја 13. века, студеничка плаштаница Антонија Хераклејског с краја 14. столећа - која се први пут представља јавности после завршене конзервације, и Лонгинова. -Изложеним предметима покушали смо да прикажемо богатство црквеног наслеђа, а посебно ризница манастира Високи Дечани и манастира Крка. На тај начин желели смо да представимо распрострањеност тог наслеђа - каже за "Новости" ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве. - Дела из ове две ризнице, које су биле доста удаљене једна од друге и у различитим окружењима, једна ближе византијским и источним утицајима под турском империјом, друга ближе Западу и западним утицајима, сведоче о духовном сагласју и јединству српског народа. Оно се огледа у постојању истоветног уметничког израза, што чини српску црквену уметност јединственом у хришћанском православном свету. Свеобухватним приказом рукописних и штампаних књига сабрано је српско писано наслеђе многих манастира. - Током трајања изложбе, ово ће бити највећа изложена скупина дела те врсте у Србији - објашњава Радовановић. - Међу рукописним наслеђем издвајају се дела писана на пергаменту средином 13. века, попут изборног јеванђеља из Црколеза и Јеванђеља по Луки и Јовану из Пећке патријаршије. Пергамент је употребљаван у раном раздобљу српске књижевности, а припреман је у радионицама при српским манастирима или значајним преписивачким центрима ван њих. Правио се од јагњеће, јареће, телеће или зечје коже, па је за израду једног рукописа била потребна кожа много животиња. Лепотом се на изложби издвајају беседе Светог Исака Сирина из 14. века из Крушедола, Диоптра Михаила Псела, настала средином 15. века, из Пећке патријаршије, Четворојеванђеље протопопа Јована из Кратова из 1580. и Четворојеванђеље митрополита Максима Бранковића из Крушедола, које је 1514. године преписао и украсио монах Манкратије. -Старањем новобрдског и грачаничког митрополита Никанора, у Грачаници је 1539. године штампан Октоих петогласник, на чијој се почетној страници налази оригинална илустрација са приказом манастира Грачаница - каже ђакон Радовановић. - Средствима Тројана Гундулића, трговца из Дубровника, и трудом кнеза Радише Дмитровића, јеромонах Мардарије из Мркшине цркве 4. августа 1552. године завршио је рад на Четворојеванђељу, првој књизи штампаној у Београду. Књиге су у средњем веку и касније биле изузетно вредне, због чега су накнадно, као украс и заштиту, добијале оков. Златар Петар Смедеревац из Бечкерека, данашњег Зрењанина, по налогу крушедолског игумана Силвестра је 1540. године за Четворојеванђеље митрополита Максима израдио оков од сребра са позлатом. У радионици београдског златара Теодосија настао је 1681. године оков за Четворојеванђеље штампано у Београду 1552. године, док је по жељи београдског митрополита Илариона за Јеванђеље штампано у Москви 1656. израђен скупоцени оков. -Дуго црквено трајање обележено је различитим фазама: било је времена полета и уздизања, али нажалост, и времена тешког и великог страдања - објашњава Радовановић. - Оно што је заједничко и једнима и другима јесте непрекинуто уметничко стваралаштво. Чувари рукотворених светиња - епископи, монаси и свештеници - током осам векова прошли су разна искушења, а најчешће су они били први на удару. Постоје многа сведочанства о изузетној пожртвованости да се сачувају ризничке драгоцености, које су брањене и најскупљом ценом животом. -Да је најсавеснији чувар црквених уметничких светиња била Црква, боље од свих речи сведоче драгоцености који су не само израђене, већ и сачуване под окриљем Српске Православне Цркве - каже Радовановић. -О колико великом броју предмета је реч, најбоље говори чињеница да када би све оно што је у Цркви настало и сачувано било изузето, многи музеји и збирке остали би полупразни. Мећу ранохришћанским крстовима-привесцима и крстовима-реликвијарима, посебно се издвајају дечански крст цара Душана и три престона крста великих димензија, из седишта Патријаршије у Пећи. У колекцији се издваја и енколпион (иконица коју носи епископ) са камејом од сардоникса из 12. века са представом Христа, пореклом из Новог Хопова, као и панагијар из Дечана (14. век) и онај из Крушедола, у који је уграђен део Часног крста. Оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Светог Стефана Дечанског и његова житијна икона изложени су у посебној просторији. Водећи мотив изложбе је митра Светог Стефана Штиљановића, израђена у техници филиграна у виду круне са крстом на врху. Круна је особена по томе што се налазила у кивоту са његовим моштима. Деспот Стефан Штиљановић је владао у области Срема и Славоније у тешким временима турских освајања. После смрти, Стефанове мошти приказале су се као чудотворне, па су најпре пренете у манастир Шишатовац, где су пребивале до Другог светског рата, када су га усташе уништиле. Мошти су спасене и 14. априла 1942. године и пренете у Саборну цркву. Посетиоци изложбе ће имати прилику да виде и око стотину веома вредних икона насталих у периоду од 14. до 19. века. Ради се о иконама из ризница манастира Високи Дечани, Пећка патријаршија, као и оним из порушених светиња на Косову и Метохији и из фрушкогорских манастира. Ретка је прилика да се на једном месту виде дела најбољег српског сликара друге половине 16. века - зографа Лонгина, као и иконе значајних мајстора иконописа 17. века - Георгија и Козме, зографа Андреје Раичевића и Радула. Извор: Новости

Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, митрополит црногорско-приморски је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. "Признајем да нисам способан да употребим благу реч, некад из мене избије Динарац и човек, али знам која је мера људског понашања", рекао је једном приликом митрополит Амфилохије. Рођен као Ристо Радовић у близини Манастира Мораче, говорио је - васпитаван сам уз гусле и приповедања о чојству и јунаштву. Kада је из Баната дошао на Цетиње 1990. године, причао је - тада је мало ко овде знао ко је Свети Петар Цетињски, а сви су у кућама имали слике Јосипа Броза. Kада су га 2000-их видели као новог патријарха српског, рекао је - неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати. Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, Амфилохије је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. У разговору за РТС митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорио је о иницијативи врха црногорске државе и Закону о слободи вероисповести, о Милу Ђукановићу, Момиру Булатовићу, Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, Александру Вучићу, о своје три деценије на Цетињу. Извор: РТС

Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Његовим преосвештенством Епископом баришевским Виктором Коцабом, викарним епископом Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, уз саслужење свештенства и вјерног народа који се за Преображење традиционално у великом броју окупља на Бјеласици. Звучни запис беседе Митрополит Амфилохије је око цркве, која је вјерна копија срушене ловћенске Цркве Светог Петра Цетињског, предводио Преображењску литију и након тога благосиљао славски колач и обавио преображенско освећење грожђа. У бесједи након литије владика је казао да је Кључки Тавор обасјан истом оном светлошћу којом је обасјан и први Тавор – гора Преображења у вријеме Господње: „То се догодило прије двије хиљаде година и то се догађа кроз вјекове. Свјетлост Преображења Господњег преображава горе и планине, преображава људске душе, нарочито Светим тајнама крштења и миропомазања, причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, Божијим присуством у овоме свијету и призивом сваке људске душе да буде обасјана том вјечном непролазном Божанском свјетлошћу којом су тројица ученика обасјани и двојица пророка на Таворској гори.“ Владика је казао да је и ова Кључка гора нови Тавор који је засијао, као и Света црква Божија на њој која је долећела са Ловћена, са оне горе Преображења на којој се преображавао Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Подсјетио је владика да је на Ловћену он подигао црквицу коју је пројектовао стрицу Светоме Петру Првоме, заклевши Црногорце да га ту сахране, оставивши на њима проклетство ако то не учине: „Гора Преображења је Ловћен планина а сада и ова нова планина – Кључки Тавор, која призива и обасјава свјетлошћу Божије истине и лица Христовога, свјетлошћу Свете Торјице – Бога љубави, не само сабране овдје, него све земаљске људе и народе да чују глас Господњи са неба и повјерују у Сина Његовога јединороднога.“ У Сину Божијем је истина и живот вјечни, и непролазни, казао је владика Амфилохије и додао: „У Њему је преображење смртнога свијета и творевине, смртнога људског рода, преображење том свјетлошћу вјечном и задобијање вјечне и непролазне свјетлости, вјечног и непролазног људског достојанства. Зато се радујемо што смо данас овдје на овоме светоме мјесту, новој гори Таворској.“ Високопреосвећени Митрополит је благосиљао архимандрита Јоила (Булатовића), чијим трудом и љубављу је, прије двадесет година у мјесту Речине код Колашина, освећен први манастир Светих Кирила и Методија, затим 2005. Црква Преображења, а 2008. године освећен је манастир Пресвете Богородице Јерусалимске: „Сав Јерусалим се овдје преселио, дошао је овдје већ двадесет година. Ова речинска пустиња је плоднија сада него што је икада била, јер рађа и препорађа, обасјава вјечном и непролазном свјетлошћу безбројне душе и препорађаће и обасјаваће и у будућности.“ Сабрани на Кључком тавору су имали и посебну радост да добију благослов светога града Кијева а преко њега и свих други светих градова освештаних именом Божијим и обасјаних том свјетлошћу Христовог Преображења. „Нека Бог подари снаге нашем брату Онуфрију и његовим епископима који припадају Цркви Христовој православној и који чувају вјерност Светом равноапостолном Владимиру који је покрстио руски православни народ и све оне народе који су се из њега изњедрили до данашњих дана“, рекао је владика и додао да је благослов Светога Владимира и овдје код нас присутан преко личности нашега Јована Владимира који је 1016. године мученички пострадао за Христа, обасјан том Божјом свјетлошћу којом и нас обасјава кроз вјекове. У знак благодарности Преосвећеном владици г. Виктору, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је додијелио панагију иконе Мајке Божије да се сјећа овога светога мјеста и нас у својим молитвама. „Благодат са ове горе Кључке иде даље и шири се читавим свијетом, стигла је до светога Кијева“, истакао је између осталог Архиепископ цетињски наглашавајући значај благослова великих кијевских подвижника Св. Антонија и Теодосија и лаври из ове благословене земље: „Благодаримо драги владико, и вама и нашем драгом Митрополиту Онуфрију, једном од најумнијих архијереја наше православне Цркве данас. Он није само архијереј, него и мудар човјек са дубоким смирењем који се труди да ту дубоку рану на бићу кијевске Русије замири на један изворни хришћански начин, што није лако.“ Митрополит је казао да би та украјинско-кијеворуска рана хтјела да се и овдје у Црној Гори преко овдашњих безбожника пресели и постане рана на тијелу наше Цркве и народа: „Али, јачи је Господ Бог од свих земаљских сила. Свака власт је довремена, као и ово земаљско сунце које је привремено, а Божија свјетлост, свјетлост Христова Преображења остаје вјечна. Она увијек изнова призива све људе и народе да буду обасјани том Божијом свјетлошћу, истином и правдом Божијом, Светоројичном љубављу чиј је свједок и ова светиња – Кључки Тавор.“ Благослове Украјинске православне цркве, Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Митрополиту, свештенству, оцу Јолили и братији, вјерном народу пренио је Његово преосвештенство Епископ баришевски Виктор Коцаба. Владика се захвалио Митрополити на прилици да на овај велики празник служи на оваком мјесту – гори Преображења, преносећи топле поздраве и благодарност Блажењејшег Митрополита Онуфрија за молитве и чврсту, недвосмислену подршку православном народу Украјине, правди Божијој и Христовој истини. На крају владика је прочитао и писмо које је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије овом прилико упутио Митрополиту Амфилохију у којем истиче да са тугом и бригом прима вијести о угрожености и дискриминаторском односу црногорских власти према Православној цркви у Црној Гори. Тим поводом Блажењејши упућује братску молитвену подршку Митрополиту Амфилохију и његовој пастви са жељом да уз Божију помоћ остану у чврстом залагању за чистоту православне вјере и јединство Цркве Христове. Сабрање на Кључком тавору, благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, представља централни преобаженски црквено-народни сабор у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска Црква Преображења на Кључком Тавору прославила храмовну славу | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици...

Храм Светог Саве биће први храм потпуно украшен мозаицима. Радови добро напредују, а Храм је постао трећа најинтересантнија дестинација за туристе у Београду. Мозаици Богородице на престолу, Христоса који благосиља све који улазе у храм раширених руку – само су неки од завршених радова на источној страни храма. Али то је тек пола посла. До краја следеће године, више од 12.000 квадратних метара требало би да прекрију мозаици. Ради их око 280 руских уметника у атељеу у Москви, а овде их поставља 40 мозаичара. "Спуштено је одозго са врха, од куполе до половине скоро храма. Остале су још северна, западна и јужна страна и тако да у суштини друга фаза мозаика се ради, где ће бити много компликованије што је мозаик ситнији, али је на нижим котама тако да с друге стране имамо и неку олакшицу", рекао је владика ремезијански Стефан Шарић. Додаје да су поносни што ће храм бити потпуно под мозаиком захваљујући изврсним уметницима из Русије. Из Русије је стигла и велика новчана помоћ, а радове помаже и српска Влада. До сада је у мозаике уложено више од 27 милиона евра. "Ми смо тренутно припремили сву документацију, пројекте за подове, за иконостасе и једном речју смо у том графику по ком би требало догодине да завршимо и освештамо храм", наласио је владика Шарић. Без обзира на то што је готово цео храм под скелама и посетиоци могу да виде само крипту, и даље је незаобилазна дестинација и домаћих и страних туриста. То потвђује и податак да је у три најпосећенија места у Београду. "Не можемо да говоримо да то интересује људе из пре свега западних земаља или оне људи који са нама деле или већински деле православну вероисповест. Рецимо, гости из Турске су увек овде, увек обилазе храм Светог Саве јер представља пре свега ствар опште културе", каже Миодраг Поповић из Туристичке организације Београда. Како смо сазнали, неке од најпознатијих туристичких агенција из Шпаније, Италије, Мађарске већ су резервисале "прва места" у храму за своје туристе када он засија у пуном сјају. Извор: РТС