Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'прве'.
Found 18 results
-
.jpg.224b210bd12f1f7294a248af721c177a.jpg)
У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице, као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.ˮ После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: „Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробнициˮ. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) Катихета Бранислав Илић Извор: Епархија тимочка-
- 2
-
-
- мироносице
- свете
- (и још 3 )
-
У организацији Српске православне Црквене општине футошке, у недељу Православља, 25. фебруара 2018. године, у свечаној дворани Светосавског дома, катихета Бранислав Илић је одржао предавање на тему: „Богослужење прве седмице Великог поста и недеља Православља“. Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа -
Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа-
- 1
-
-
- православља
- (аудио)
- (и још 10 )
-
Браћо и оци! Мирјанин, када крене да гради велику и лепу кућу, нема покоја ни дању ни ноћу, труди се, трчи и трпи лишавања све док не заврши градњу. Он је тако усрдан и брижан, да његов ум и све мисли његове бивају заузети само тиме да кров испадне леп и раскошан, и да све остало буде тако украшено и сређено, да би свако пожелио да има такву кућу. И ако би неко почео да обуздава таквог брижног неимара, већма би га повредио. Шта овим хоћу да кажем вашој љубави, браћо честита? С обзиром да сваки од нас за своју душу не гради кућу пропадљиву, од камена и дрвета, него кућу небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од врлине и дарова Светог Духа, реците ми онда, зар ћемо ми бити мање вредни и више лени од оних који граде пропадљиве куће? Нећемо ли велики губитак претрпети због тога? Тим пре што кућа трулежна прима плотске људе, а када се смени много власника, и сама стари и руши се; духовна, пак, кућа, грађена од врлина, прима Светог Духа, као што и Апостол говори: ви сте храм Божији, и Дух Свети живи у вама (1 Кор. 3:16). И када наступи време да напустимо овај свет, наше духовно (благо) кренуће за нама на небеса, и биће тамо вечно. Почетак сазидања врлина је страх Божији, јер Божанствено Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110:10). А затим четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, праведност, и остале са њима, које се сједињују и сазидавају савезом љубави, и израстају у свети храм Господа. Правимо стога, браћо, такву обитељ и украшавајмо је врлинама, да бисмо стекли у себи Духа Светога и развеселили свете ангеле и да бисмо и људима донели корист својим врлинама. А пошто је и уздржавање, у којем се сада подвизавамо, једна од великих врлина, уздајмо славу Богу, Који нас је удостојио да свршимо једно поприште свете седмице. Лица наша су се изменила и побледела, али зато сијају благодаћу уздржавања. Од жучи која се појавила услед поста, у устима је нашим горчина, али душе наше су се насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и плот по природи ратују једна против друге, и када једно јача, друго слаби. Према томе, браћо, радујмо се што смо боље од то двоје учинили јачим. Може неко да пита: „Узимати храну једном на дан – није ли то нарушавање савршенства уздржавања?“ Не. Тога се не требамо бојати, јер да је тако, не би нам Христос наредио у молитви „Оче наш“ да молимо за потребну храну сваког дана, не би доносио вране пророку Илији, као и божанственом Павлу Тивејском сваки дан храну; ни Антоније Велики не би сматрао да је боље да се сваки дан једе по мало, него да се буде у посту по три, четири, седам дана. А ја мислим да је за то разлог следеће: тело наше од дневног труда изнемаже и слаби, и Бог, стварајући нас, тако га је устројио, да се оно свакодневном храном поткрепљује, како бисмо могли да извршавамо заповести Божије, и да се човек не раслаби, као што бива са онима који посте по два и три дана; они не могу вршити ни честе метаније, нити могу да упражњавају како је заповеђено читање и псалмопеније, нити могу да исправно извршавају остале службе и обавезе; да и не говоримо о ономе што је изнад тога. Према томе, узимање хране сваког дана, према правилу и чину који указасмо, није дело несавршених, него и већма савршених; уосталом, све што су код нас установили божанствени оци јест добро и богољубиво. О, када би нам Господ даровао и мало више здравља и снаге душевне и телесне, да служимо Богу Живом и Истинитом и да очекујемо последњи дан узвраћања, у који вам желим да са свима од века светим просијате попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Редакцији Радија „Светигора“ припала је Прва годишња награда Удружења новинара Црне Горе, саопштио је жири за додјелу годишњих новинарских награда за 2018. годину. Жири у саставу Милица Краљ (предсједник), Ђорђе Брујић и Горан Ћетковић (чланови) одлучили су да Друга годишња награда буде додијељена главном уреднику Барског портала Миленку Јовановићу а трећа Здравку Шакотићу, дописнику Дана из Херцег Новог. Награда за репортажу „Бошко Пушоњић“ припала је дописнику агенције Анадолија из Подгорице Аделу Омерагићу. Награда за животно дјело ове године, по одлуци Жирија, припала је новинарима Милану Шћекићу и Слободану Вучинићу. Уручивање награда ће се обавити 23. јануара на Дан новинара Црне Горе, што је уједно 73. свечаност Удружења новинара Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Крсна слава Прве бригаде Копнене војске
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Епархија
Прва бригада Копнене војске прославила свог небеског заштитника, Светог мученика Нестора, у теренским условима. Светом Литургијом началствовао Епископ тимочки и војни г. Иларион уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија (фотогалерија). Овогодишњу светковину свог духовног покровитеља христољубиво војинство Прве бригаде Копнене војске отпочело је 8. новембра 2018. године, у навечерје празника Светог мученика Нестора у истоименом параклису у згради Команде бригаде, богослужењем празничног бденија којим је началствовао презвитер Игор Игњатов, сабрат Светосимеоновског храма у Ветернику уз саслужње презвитера Ивана Спасевског, пароха горњоковиљског. Богослужбеној лепоти својим појањем су допринели војни свештеници бригаде, презвитери Ђорђе Стојисављевић из команде у Новом Саду и Љубиша Човић из гарнизона Бачка Топола. Официри, подофицири и војници команде бригаде са члановима њихових породица и члановима Удружења српских добровољаца у ратовима 1912-1918. године Милош Обилић из Новог Сада, овогодишњи кумови славе, својим молитвеним присуством бденије су претворили у ненаметљиво раздрагану свечарску атмосферу. На самом концу бдења, началствујући свештеник је свечарима упутио пригодно слово о значају присуства Светог Нестора у животима сваког од нас, срдачно честитајући славу параклиса и јединице. Доприносећи празничном расположењу, отац Ђорђе, надлежни војни свештеник, бираним речима је заблагодарио свима присутнима који се са страхом Божјим труде и служе нашем спасењу позвавши их да се послуже празничним ђаконијама које су са великом марљивошћу и љубављу припремили славски кумови. Узимајући у обзир благословену чињеницу да се ове 2018. године Господње, лицем на празник Светог мученика Нестора, 9. новембра, навршава стотину година од како је слободарска војска Краљевине Србије, под мудром командом и моћном мишицом мајора Војислава Бугарског, победоносно ушла у Нови Сад ослободивши га од туђинске власти, као и 100-годишњица ослобођења Србије у Првом светском рату, то је по плану Врховне команде наше земље наређено да се 10. новембра изведе опсежна војна вежба широм отаџбине у циљу свечано-оперативног прослављања овог знаменитог јубилеја. С тим у вези, и велики број припадника Прве бригаде имао је свој знатан допринос у овом задатку, те је распоређен да се улогори уз реку Тису у самом залеђу Титела. Ова околност је проузроковала и идеју да се Свети Нестор прослави тамо где је једино и логично, међу војском на терену. Како је сваком војном свештенику прописано да има привремени богослужбени простор (шатор) то су се и војни свештеници бригаде постарали да исти подигну и ставе у свакодневну молитвену употребу ангажованог људства. Захваљујући свему овом, надлежни Епископ бачки др Иринеј је благословио да војска свог светог Патрона мученика Нестора прослави у складу са теренским условима. Уз све ово на празник Светог мученика Нестора, десница Вишњега је обезбедила необично пријатно, топло, мирно и сунчано време тако да је војска у празничном расположењу дочекала двојицу Епископа наше свете помесне Цркве и све остале уважене званице. Очинским благословом Владике бачког г. Иринеја светом Литургијом је началствовао Епископ тимочки и војни г. Иларион уз архијерејско саслуживање Епископа мохачког, и викара Епископа бачког г. Исихија. Саслужујући свештеници били су протојереји: Бранко Ћурчин, парох новосадски и Милош Јевросимов, парох тителски; презвитер Младен Јовановић, парох шајкашки и војни презвитери Слађан Влајић, главни војни свештеник, Селимир Вагић из Речне флотиле, Предраг Докић из 204. ваздухопловне бригаде из Батајнице, Горан Сандић из Специјалне бригаде из Панчева, Саша Совиљ са Војно-медицинске академије, и надлежни војни оци Ђорђе и Љубиша. Ангелско служење у ђаконском чину припало је Влади Поповићу из Новог Сада и Живку Рајиновић из Жабља. Богонадахнуту омилију засновану на јеванђелском читању и личности Светог мученика Нестора изговорио је владика Исихије изједначујући сваког хришћанина са војником који се непрестано, без обзира на мирнодопске или ратне услове, усавршава у војевању за слободу духа и тела. Светодуховски трепераво и радосно појање, у име сабраних, принели су Господу полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, предвођени јерођаконом Јеротејем, сабратом Светоархангелског манастира у Ковиљу. Учешће у светој Литургији узели су официри, подофицири и војници, представници скоро свих десет потчињених јединица Команде Прве бригаде копнене војске као и припадници других састава, стационираних у истом простору и укључених у вежбу, на челу са командантом бригаде бригадним генералом Жељком Петровићем. Празничном расположењу свој видни допринос дали су овогодишњи кумови, чланови Удружења српских добровољаца у ратовима 1912-1918. године Милош Обилић из Новог Сада, и други мирјани. Завршницу првог дела славског програма чинило је читање честитки Начелника Генералштаба и Команданта Копнене војске поводом славе јединице и Дана верске службе Војске Србије и благодарствено обраћање надлежног војног свештеника Ђорђа Сојисављевића, Богу, Светом мученику Нестору, служашчим епископима, свештеницима, кумовима и свим сабранима за дивно заједничарење у Господу. После краће паузе, Епископ тимочки и војни г. Иларион, у молитвеном присуству Епископа мохачког г. Исихија и свих гореименованих свештеника и ђакона, испред беспрекорног строја војника обасјаних милујућом сунчевом светлошћу, извршио је историјско благосиљање славских дарова - колача и кољива, који у српској војсци на тако свечан и незабораван начин у логорским условима сигурно није извршен од краја Другог светског рата. Молитвеном чину уследила је војничка свечаност, на којој су се поред имена, награђених и похваљених припадника јединице, чуле и војнички промишљене, даровито сложене и очински изговорене речи команданта Прве бригаде бригадног генерала Жељка Петровића. Као што и приличи учтивима, завршна реч је дата ономе коме је Свети Архијерејски Сабор наше Цркве поверио старање над христољубивим војинством, Епископу тимочком и војном г. Илариону. Владичино мудро обраћање исказано смирујућим гласом надопунило је целодневни славски програм и обогатило његов садржај, тако да се без претеривања може констатовати да су сви учесници ове дивне нематеријалне гозбе духовно ситији и ментално јачи пошли у нове животне подухвате. У наставку свечаности, у несвакидашњем пријатном амбијенту на војном броду Козара за све званице уприличена је славска трпеза а за људство смештено у логорском простору у шаторима за обедовање. Свој немерљив допринос домаћинском гостопримству приљежно су извршили заставник Миле Даљевић, помоћник војног свештеника Команде бригаде, са помоћницима свештеника потчињених јединица, старијим водницима прве класе Дејаном Богићевићем из гарнизона Сремска Митровица и Златком Триванићем из гарнизона Бачка Топола. Неизмерно радосни што нас је Господ удостојио да ове године посебно свечано, а надамо се и богоугодно, прослависмо нашег духовног покровитеља Светог мученика Нестора, чији лик и дело, војинство Прве бригаде, ненаметљиво подстиче да смерно и вредно живи свој овоземаљски век. Зато нас овај неподељени утисак покреће да отворимо срца и усне у неућутно кликтање: Пострадавши одважно, бесмртну си славу сада наследио, јер си био изврсни војник Владике Христа, молитвама Димитрија мученика; са њим, дакле, Несторе мудри, не престај молећи за све нас. војни свештеник Команде Прве бригаде Копнене војске презвитер Ђорђе Стојисављевић Извор: Епархија бачка -
На данашњи дан пре 55 година, генерал мајор авијације Валентина Владимировна Терјешкова се у броду "Васток 6" отиснула у тродневну мисију у васиону. У историји ваздухопловства и свемирских истраживања, остаће упамћена као ПРВА жена у једној космичкој мисији и као ЈЕДИНА жена (за сада) која је у мисију упућена сама. Тим поводом преносимо један пригодан текст са портала "Восток" Осам изненађујућих чињеница о каријери Валентине Терјешкове Совјетски космонаут Валентина Терешкова, постала је прва жена у космосу када је имала само 26 година Тајна мисија представљена као падобранско такмичење Терјешкова је била ћерка возача трактора и радника у фабрици, а живели су у једном селу у близини Јарославлља у централној Русији. У својим раним 20-им годинама, она је постала регионални падобрански шампион, а до тада већ је имала 90 скокова. Потом је изабрана испред више од четири стотине кандидата за пилота космичког брода. Касније се показало да није само падобранско искуство играло кључну улогу у њеном избору, него и позадина радничке класе и лични карактер који су такође били кључни фактори да буде изабрана и постане прва совјетска жена која је послата у орбиту. Валентина (у средини) са пријатељицама Четири друга кандидата поред Валентине су такође била изабрана за мисију 1962. године, где је пет младих жена заједно прошло кроз месеце изузетно тешке обуке. Али то је било Терјешкова - описао ју је као "Гагарина у сукњи" човек задужен за обуку, Николаи Камани - а који је Терјешкову одредио као најпогоднијег кандидата. Хероји совјетске космонаутике - Јуриј Гагарин и Валентина Терјешкова До успешног лансирања, цела мисија била је строго поверљива. На дан лета, Терјешкова је рекла својој породици да је пошла на такмичење у падобранству. Валентинина мајка је сазнала истину када је чула име своје кћерке на радију, док је Терјешкова кружила око Земље. 4.250 минута у летелици Восток-6 Валентина Терјешкова је постала прва жена на планети која је отпутовала у космос 16. јуна 1963. године, помоћу летилице Восток-6 која је лансирана са космодрома Бајконур, у данашњем Казахстану. 26-годишња Валентина која је добила надимак Чајка (Галеб), провела је скоро три дана у космичком броду - 70 сати и 50 минута. Њена мисија трајала је временски дуже од свих боравака амерички космонаута заједно до тог тренутка. Обишавши Земљу 49 пута, Терејешкова је остала једина жена која је икада боравила сама у космичкој мисији. Жудња за хлеб и болест у космичком оделу Храна је била велики изазов за космонауте. "Хлеб је устајао - нисам га јела. Жудила сам за црним хлебом, кромпиром, луком. Вода је хладна и пријатна. Сокови и бифтеци су такође били добри. Једном сам повраћала, али то није било због вестибуларног поремећаја, него због хране", записала је Терјешкова у свом дневнику. Међутим, касније је рекла да је мучнина била резултат рибље конзерве и пите од лимуна које је јела пре лета. Гломазно космичко одело било је такође још један изазов када је почела да диже главу. Притисак на кацигу био је такође веома јак, те је толико растао, да је Терјешкова заплакала од бола, а у једном тренутку је у себи запевала песму како би спречила агонију. Када је контролни центар покушао да ступи у контак са њом пред слетање, Терјешкова није одговарала на позиве. Тим са земље потом је упалио камеру, а потом су је затекли како спава. Сломљена оловка и грешка главног програма контроле Током космичке мисије дошло је до ванредне ситуација на космичком броду, а која тајна је чувана деценијама. Тек недавно, Терјешкова је јавно признала да је дошло до грешке у контролном програму, а који је космички брод почео уздизати уместо да спуштати. Том приликом 1963. године, на броду Восток-6, она је пријавила проблем са навигацијом контролном центру мисије, те ручно унела тачне податке у програм, да би могла да се врати на Земљу. Након успешног слетања, Сергеј Королев, водећи совјетски ракетни инжењер, дошао је до ње и замолио да о инциденту никоме не говори. У космосу она није водила свој дневник. Како је рекла, она би водила дневник, али није успела јер су се обе њене оловке поломиле. Слетање са модрицама на носу Валентина Терјешкова са космичким капсулом Восток-6 слетела је 19. јуна 1963. године, у руском региону Алтај, у јужном Сибиру. Било је прилично тешко слетање јер је имала проблема са контролом падобрана. Терјешкова је подсетила да је капсула ношена снажним ветровима и чак је морала кратко време да "стоји на глави" током понирања капсуле. Када је коначно на крају успела да откачи падобран, завршила је "са великом модрицом" на носу, рекла је она. Слетање поново изведено Лекари су морали да сакрију модрицу на носу, а дан после стварног слетања, поновољено је слетање за јавност како би било поново и снимљено. Она је враћена у своју капсулу, а статисти су имитирали персонал око капсуле. Један од њих је отворио капсулу, из које је без иједне огреботине изашла насмејана Валентина Терјешкова. Валентина Терјешкова и Никита Хрушчов на говорници маузолеја после завршетка мисија Восток-5 и Восток-6. Ова фотографија је била свим насловним странама новина широм света. Мајка детета првог космичког пара У истој години своје космичке мисије, Терјешкова се удала за трећег совјетског космонаута, Андриана Николаева. Током првог светског "космичког брака", на раскошном државном венчању, присуствовао је и совјетски лидер у то време, Никита Хрушчов. Било је спекулација да је брак закључен на захтев научника, који су желели да истражују ефекте космичких путовања на репродукцију. У јуну 1964. године, Терјешкова је родила своје прво и једино дете, ћерку по имену Елена. Девојчица је постала прво дете на свету чија су оба родитеља били космонаути. Елена Терјешкова данас Године 1982., када је њихова ћерка одрасла, Терјешкова и Николаев су се развели. Каријера у политици После њеног тријумфалног лета, Валентина Терјешкова је постала светски позната личност, те је самим тим постала активна и укључена у друштвени и политички живот. Од касних 60-их, скоро 20 година она је председавала Комитетом совјетских жена - организација основана како би се ујединли напори жена СССР и других земаља у борби за мир и безбедност међу народима. У модерној Русији, пензионисани космонаут је изабран за депутата у Државној Думи, доњем дому руског парламента. Она је такође била заменик председника Комитета Думе за спољне послове. На 50. годишњицу њене космичке мисије, Терјешкова је добила једно од највиших руских одликовања, Орден Александр Невског којим је одликовао председник Владимир Путин. И данас, поводом 55-е годишњице, Председник РФ јој је честитао јубилеј. „И даље сте, рекао бих, једина жена космонаут и астронаут која је летела сама. Све остале жене су биле у саставу посаде“, рекао је Путин.
-
Шта мислите о овоме http://informer.rs/vesti/drustvo/382569/horor-u-osnovnoj-skoli-u-batajnici-terali-dake-da-gledaju-abortus-i-iskasapljene-fetuse Ово је само један од линкова. Прва телевизија је јутрос показала колико има здравог разума. Контактирала је проф. Спасић, довела психотерапеута и гинеколога па покушавала на врло ограничен начин да чостави како сексуално васпитање не треба држати на веронауци, да деца седмог разреда основне школе не треба да знају шта је абортус, виде како изгледа абортиран фетус,........ -
На аеродрому Бенина код Бенгазија у Либији, 22. априла 1944. године, од припадника Прве ваздухопловне базе и групе ваздухопловаца БЈВ, који су се у Африци определили за НОР, формирана је Прва ловачка ескадрила НОВЈ. Ескадрила је ушла у састав РАФ-а под називом "No. 352 Yugoslav Sqadron RAF", наоружана са 16 ловачких авиона “Spitfire V”. Командни састав ескадриле сачињавали су: командир – мајор Милета Протић; технички официр - поручник Фрањо Лолић, командир oдељења (флајта) „А“ – мајор Ратко Јовановић и командир одељења „Б“ – мајор Аркадије Попов. Већ 29. априла почела је летачка борбена обука Прве ескадриле НОВЈ на аеродрому Лете, близу Бенгазија. Провођена је настава и обука, а сваки пилот је налетео око 100 часова на авионима “Harvard” i “Spitfire“. Организована је и обука ваздухоплoвнотехничког састава – авиомеханичара, радио-телеграфиста, оружара, шофера и других специјалности. Ескадрила је по формирању имала 220 људи, 16 авиона и 54 моторна визила Прва ескадрила НОВЈ, 16. августа 1944. године, у пуном саставу прелази на аеродром Кане у Италији (код Термолија) спремна за ратна дејства. По доласку у Италију ескадрила је ушла у састав британског ваздухопловног корпуса "Nо. 281 wing, Balkan Air Force, RAF". Убрзо, 18. августа почиње да борбено дејствује. Потом ескадрила прелази на острво Вис где је уређен аеродром, а 2. септембра 1944. године Врховни командант НОВЈ маршал Тито извршио је смотру ескадриле, када му је рапорт предао мајор Милета Протић. Извршавајући боребне задатке изнад територије Југославије погинули су: 14. септембра 1944. године мајор Фрањо Клуз, комесар ескадриле, код Омиша (код Сплита); мајор Ратко Јовановић 4. октобра код Маглаја у Босни; 16. октобра мајор Аркадије Попов код места Слано (Пељешац); 19. децембра мајор Милета Протић код Жепча у Босни. Укупно је из Прве ескадриле у НОР-у погинуло десет пилота. Наредбом Врховног команданта НОВЈ маршала Тита 12. фебруара 1945. године одликована су високим одликовањима 43 пилота из Прве и Друге ескадриле НОВЈ. При крају рата ескадрила је ушла у састав првог ловачког пука, а потом је састав распоређен у ваздухопловне јединице ЈА. -
У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква -
Поводом богослужбеног празновања недеље Светих жена Мироносица, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Свете мироносице – прве благовеснице Васкрсења". Све текстове истог аутора можете да прочитате ОВДЕ У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
-
У организацији Српске православне Црквене општине футошке, у недељу Православља, 25. фебруара 2018. године, у свечаној дворани Светосавског дома, катихета Бранислав Илић је одржао предавање на тему: „Богослужење прве седмице Великог поста и недеља Православља“. Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа View full Странице
-
ИЗВОР: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота Фото: Ризница литургијског богословља и живота -
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА ФУТОШКА ОРГАНИЗУЈЕ ПРЕДАВАЊЕ НА ТЕМУ: "БОГОСЛУЖЕЊЕ ПРВЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА И НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА" Предавач: Катихета Бранислав Илић Недеља, 25. фебруар 2018. године Свечана дворана Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу 19:00 часова ИЗВОР: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота Фото: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
-
Молитвеним скуповима обележено 100 година Прве српске ескадриле
a Странице је објавио/ла Милан Ракић у Остале вести из Цркве
Почетком 1918. године коначно су сазрели услови за претварање мешовитих српско-француских ескадрила у чисто српске јединице. Овим је остварена жеља Врховне команде да се на Солунском фронту, српско ваздухопловство што више оспособи за даљи самостални рад и развој. Ради реализације овог програма, начелник штаба Врховне команде војвода Петар Бојовић, донео је 17. јануара 1918. године следећу одлуку: "По решењу Париске конференције од марта 1916., Французи нам имају дати комплетне ескадриле са својим особљем. Питање о авијатичком материјалу још није рашчишћено и за сада се исти има сматрати као француски. Према томе, а с обзиром на остале прилике у којима се налазимо, као и да бисмо могли постићи што боље успехе и на овом пољу и створити добар основ за нашу будућу авијатику, наређујем: да командант Аеропланске ескадре, споразумно са шефом Српске Авијатике, наше особље постепено прикупи и групише у две армијске ескадриле, једну код Прве, а другу код Друге армије, да би се што боље омогућило командовање, употреба и снабдевање. За командира ескадриле по могућству одредити нашег официра, али материјал не примати, већ да њиме и даље рукују Французи. Нашег особља имати толико да оно поступно испуни ескадриле до формационог састава (за сада француског), и то прво једну па онда другу. Поред груписања нашег особља у армијске ескадриле, настојати да имамо неколико пилота у ескадрили за гоњење. У ешалону Парка у Верткопу имати довољан број нашег људства, те да би смо могли и Парк примити на сопствено руковање, када то потребе буду захтевале или када то буду Французи затражили. По напред наведеном командант Аеропланске ескадре управљаће се убудуће при тражењу, распореду и попуни нашег особља по ескадрилама у парку. Командант ескадре по свом нахођењу, а у споразуму са шефом авијатике, може се преместити са својим штабом у Вертекоп, о чему ће ме накнадно обавестити". Аеропланска ескадра адмах је приступила реализовању овог наређења, па је српско-француска ескадрила АР 521, која је тада била у Вертекопу, добила назив Прва српска ескадрила. За њеног командира постављен је француски поручник, Србин, Михајло Мишел Маринковић. (опширније овде и овде) Традиције Прве српске ескадриле данас баштини и негује 252. школско тренажна авијацијска ескадрила (штае) - "Курјаци са Ушћа". Као и годинама унатраг и овога пута су, јуче 16. јануара 2018. године припадници ескадриле одржали парастос свим погинулим и умрлим колегама ваздухопловцима, који је служен у Цркви Ружици на Калемегдану. Парастос су служили протојерер-ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве и јереј капетан Предраг Докић војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде аеродрома Батајница, те ђакон Сава Милин. Овом молитвеном скупу су поред припадника ескадриле, активних и пензионисаних, чланова породица и пријатеља, присуствовали и Командант РВ и ПВО генерал мајор Ранко Живак, те бригадни генерал Душко Жарковић, изасланик Начелника Генералштаба. На сам дан оснивања ескадриле, данас 17. јануара 2018. године Преосвећени епископ сремски Г. Василије уз саслужење архијерејског намесника протојереја-ставрофора Мила Јокића, војног свештеника 1. бригаде копнене војске капетана Ђорђа Стојисављевића и војног свештеника 204. ваздухопловне бригаде капетана Предрага Докића, освештао је просторије у којима живе и раде припадници 252. штае. Преосвећени Владика обратио се присутнима, првенствено команданту 204. ваздухопловне бригаде пуковнику Жељку Билићу и команданту 252. школско тренажне авијацијске ескадриле потпуковнику Бошку Шербеџији пригодном беседом и поуком. Владика је нагласио да увек и у свакој прилици треба да се угледамо на светле примере из прошлости, јер јубилеј од 100 година није мали. Првенствено углед треба да буду светитељи Божији, а нарочито Свети пророк Илија који је и први путник небески, а и заштитник је вазухопловаца. јереј Предраг Докић, Милан Ракић фото: Драган Величковић-
- 1
-
-
- молитвеним
- скуповима
- (и још 6 )
-
Молитвеним скуповима обележено 100 година Прве српске ескадриле
тема је објавио/ла Милан Ракић у Ваздухопловство
На данашњи дан пре 100 година формирана је Прва српска ескадрила. Почетком 1918. године коначно су сазрели услови за претварање мешовитих српско-француских ескадрила у чисто српске јединице. Овим је остварена жеља Врховне команде да се на Солунском фронту, српско ваздухопловство што више оспособи за даљи самостални рад и развој. Ради реализације овог програма, начелник штаба Врховне команде војвода Петар Бојовић, донео је 17. јануара 1918. године следећу одлуку: "По решењу Париске конференције од марта 1916., Французи нам имају дати комплетне ескадриле са својим особљем. Питање о авијатичком материјалу још није рашчишћено и за сада се исти има сматрати као француски. Према томе, а с обзиром на остале прилике у којима се налазимо, као и да бисмо могли постићи што боље успехе и на овом пољу и створити добар основ за нашу будућу авијатику, наређујем: да командант Аеропланске ескадре, споразумно са шефом Српске Авијатике, наше особље постепено прикупи и групише у две армијске ескадриле, једну код Прве, а другу код Друге армије, да би се што боље омогућило командовање, употреба и снабдевање. За командира ескадриле по могућству одредити нашег официра, али материјал не примати, већ да њиме и даље рукују Французи. Нашег особља имати толико да оно поступно испуни ескадриле до формационог састава (за сада француског), и то прво једну па онда другу. Поред груписања нашег особља у армијске ескадриле, настојати да имамо неколико пилота у ескадрили за гоњење. У ешалону Парка у Верткопу имати довољан број нашег људства, те да би смо могли и Парк примити на сопствено руковање, када то потребе буду захтевале или када то буду Французи затражили. По напред наведеном командант Аеропланске ескадре управљаће се убудуће при тражењу, распореду и попуни нашег особља по ескадрилама у парку. Командант ескадре по свом нахођењу, а у споразуму са шефом авијатике, може се преместити са својим штабом у Вертекоп, о чему ће ме накнадно обавестити". Аеропланска ескадра адмах је приступила реализовању овог наређења, па је српско-француска ескадрила АР 521, која је тада била у Вертекопу, добила назив Прва српска ескадрила. За њеног командира постављен је француски поручник, Србин, Михајло Мишел Маринковић. (опширније овде и овде) Традиције Прве српске ескадриле данас баштини и негује 252. школско тренажна авијацијска ескадрила (штае) - "Курјаци са Ушћа". Као и годинама унатраг и овога пута су, јуче 16. јануара 2018. године припадници ескадриле одржали парастос свим погинулим и умрлим колегама ваздухопловцима, који је служен у Цркви Ружици на Калемегдану. Парастос су служили протојерер-ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве и јереј капетан Предраг Докић војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде аеродрома Батајница, те ђакон Сава Милин. Овом молитвеном скупу су поред припадника ескадриле, активних и пензионисаних, чланова породица и пријатеља, присуствовали и Командант РВ и ПВО генерал мајор Ранко Живак, те бригадни генерал Душко Жарковић, изасланик Начелника Генералштаба. На сам дан оснивања ескадриле, данас 17. јануара 2018. године Преосвећени епископ сремски Г. Василије уз саслужење архијерејског намесника протојереја-ставрофора Мила Јокића, војног свештеника 1. бригаде копнене војске капетана Ђорђа Стојисављевића и војног свештеника 204. ваздухопловне бригаде капетана Предрага Докића, освештао је просторије у којима живе и раде припадници 252. штае. Преосвећени Владика обратио се присутнима, првенствено команданту 204. ваздухопловне бригаде пуковнику Жељку Билићу и команданту 252. школско тренажне авијацијске ескадриле потпуковнику Бошку Шербеџији пригодном беседом и поуком. Владика је нагласио да увек и у свакој прилици треба да се угледамо на светле примере из прошлости, јер јубилеј од 100 година није мали. Првенствено углед треба да буду светитељи Божији, а нарочито Свети пророк Илија који је и први путник небески, а и заштитник је вазухопловаца. јереј Предраг Докић, Милан Ракић фото: Драган Величковић View full Странице -
Прве православне књиге на Брајевском писму
тема је објавио/ла Dominika у Константинопољска Патријаршија
Извор Пре неколико месеци такође у Русији издан је православни молитвеник на Брајевом писму: Извор -
У касарни „Народни херој Стевица Јовановић“ у Панчеву освештан је богослужбени простор 11. пешадијског батаљона Прве бригаде копнене војске. Чин освећења, свету литургију и чин благосиљања славских дарова поводом прве крсне славе Свети праведни Јован Рус обавио је Епископ шумадијски и војни господин Јован. Овом свечаном чину чији су домаћини командант 11. пешадијског батаљона, уједно и командант касарне, мајор Владан Коларић и свештеник у Првој бригади капетан Ђорђе Стојисављевић присуствовали су и командант Прве бригаде копнене војске бригадни генерал Жељко Петровић, заменик Градоначелника Панчева Предраг Живковић и многи други гости као и припадници 11. пешадијског батаљона и Центра за обуку и усавршавање подофицира. Богослужбени простор у панчевачкој касарни је четврти у Првој бригади копнене војске, тако да сада у сва четири гарнизона у којима се налазе јединице ове бригаде постоји место где припадници јединице могу задовољити своје верске потребе. Уз освећење богослужбеног простора изведено је и прво унапређење и то заставника Милa Даљевића у први црквени чин чтец (читач).
-
- 3
-
-
- простор
- богослужбени
- (и још 8 )
