Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'празници'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Цвети у Успенском манастиру у Скопљу. Лазарева субота у манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. На празник Уласка Јристовог у Јерусалим - Цвети, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован началствовао је светом архиерејском Литургијом у манастиру Успења Преосвете Богородице у Скопљу. Саслуживао је Његово Преосвештенство Епископот стобијски и Местобљуститељ струмички г. Давид са свештенослужитељима Православне Охридске Архиепископије. У току јутарње службе архиепископ Јован је разделио врбове гранчице сабраном народ, а после читања Јеванђеља произнео надахнуту беседу о празнику Цвети. После свете Литургије, приређено је послужење токо којег се Архиепископ задржао у разговору са верним народом. На Лазареву саботу, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован служио је свету Литургију у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Извор: poa-info.org
  2. Српска Православна Црква изнела је свој став о црквеној кризи у Украјини. Према Извештају УН, уочен је пораст насиља према канонској Цркви Украјине. Патријарх московски г. Кирил одликовао је амбасадора Србије у Москви др Славенка Терзића орденом Преподобног Серафима Саровског. У Москви ће бити одржан симпосион о Светом владици Николају Велимировићу. Први дан Васкршњег поста у Грчкој је национални празник и прослављен је веома свечано. Како је дошло до тога да западњачке празнике преузму и прихвате дубоко хришћанске средине и народи? У данашњем издању емисије „Актуелно у хришћанском свету“ говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки.
  3. На Сабор Светог Јована Крститеља, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован присуствувао је светој Литургији у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. На Богојављење, Његовото Блаженство г. Јован служио је свету Литургију и чин великог водоосвећења у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Извор: Српска Православна Црква
  4. Отац Макарије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Духовима, недјељу по Богојављењу, и говорио о празницима Крстовдан, Богојављење и Сабор Светог Јована Крститеља, рекавши да су ови догађаји догађаји пројаве љубави Божије на земљи. Он је говорио и о значају велике Светиње Богојављенској водици, и објаснио која је разлика између богојављенске и крстовданске водице. Звучни запис емисије “Битно је да се човјек не веже ни за какву материју јер човјек унутрашњу празнину покушава да надомјести материјалним стварима које га заробљавају. Човјеку, у ствари, треба врло мало“- каже отац Макарије у одговору на питање да ли су савременом човјеку, а нажалост и хришћанину, спољашње ствари које има или које тежи да посједује, на неки начин, сатисфакција за оно што не посједује изнутра. Отац Макарије је одговарао и на питање наших слушалаца о саблазнима које долазе кроз ближње, о гријеху хуле на Духа Светога и на још нека питања наше вјере, зато је топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  5. У уводном дијелу емисије отац Јован је тумачио Свето Јеванђеље на 31. недјељу по празнику Педесетнице, када наша црква слави недјељу Праотаца и празник Материце. Говорећи о празнику Материце отац Јован је подсјетио на ријечи Светог Владике Николаја да је мајка биће најсличније Богу и да празници Дјетињици, Метрице и Оци, које славимо пред Божић, учвршћују породицу везама љубави. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Јован је рекао да је циљ овог поста да своје срце, постом и молитвом, што боље припремимо, као ону Витјелемску пећину, да се у њему роди Богомладенац Христос. “Савјест је глас Божји у човјеку и морални филтер. Преко савјести Бог нам се обраћа“-каже отац Јован у одговору на питање шта је савјест и зашто нас она мучи, посебно после упокојења особа које смо повриједили. Одговарајући на питање слушатељке која је депресивна и помишља на самоубиство, отац Јован се запитао како је могуће да неко ко вјерује у Бога може имати такве помисли. Треба да знамо да такве помисли долазе од ђавола, и да снагом вјере у Господа Бога, ми можемо побиједити свако искушење. У емисији је било говора и о томе како отјерати лоше помисли приликом молитве, о болној теми-абортусу, благослову и клетви, и још много тога што мучи савременог православног Хришћанина. Извор: Радио Светигора
  6. Богојављење у зајечарском Саборном храму. Епископ Иларион прославио крсну славу са гостима из из Бугарске Православне Цркве. Епископ жички Јустин у посети манастиру Буково. Празник Богојављења прослављен у Саборном Храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару светим евхаристијским сабрањем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенства овога храма. Велики значај празника сабрао је многобројни верни народ на светој Литургији. Поздрављајући празничним поздравом „Бог се јави – Ваистину се јави!“ вернима је беседио владика Иларион који је подсетио да речима „У име Оца и Сина и Светога Духа...“ започиње живот православног хришћанина, почев од крштења па надаље, и тиме се завршава наш земаљски живот. Читава творевина носи у себи печат Свете Тројице, поручио је Владика и додао: -Хришћани првих времена су се на данашњи празник крштавали и стицали велику благодат својим богоугодним животом, и ми данас угледајући се на њих треба својим делима и вером да сведочимо Христа, јер данас међу хришћанима видимо једну запуштеност духовне градине и незаинтересованост за ствари вечнога спасења. Потребно је да сами себе и једни друге стално подсећамо на небеско призвање, јер наш земаљски живот је само назнака вечног живота, где ћемо гледати лице Божје, Бога који је Отац и Син и Свети Дух, Тројица Света Јединосушна и Нераздељива, којима нека је слава у све векове амин. Након богослужења, Владика је обавио чин великог освећења Богојављенске воде, која је потом подељена верном народу. На празник Сабора Светог Јована Крститеља, 20. јануара 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион прославио је крсну славу светим евхаристијским сабрањем верних у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном владики Илариону саслуживали су Епископ белоградчишки г. Поликарп из Видинске митрополије, архимандрит Козма, игуман манастира Буково, архимандрити Евтимије и Максим, протођакон Александар Нешев из Бугарске Православне Цркве и свештенство Саборног храма. На Литургији је појао црквени хор под управом диригента Наташе Јовановић. Владика Поликарп је благословио и преломио славски колач са свечарем владиком Иларионом, честитајући славу и преневши поздраве од Високопреосвећеног Митрополита видинског г. Дометијана. Потом је владика Поликарп даривао Саборном храму и епископу Илариону позлаћене иконе Светог Јована Рилског Чудотворца. Уз срдачну захвалност гостима из Бугарске Православне Цркве на доласку и молитвеној заједничкој прослави великог празника, владика Иларион је говорио о највећем светитељу хришћанског света, Светом Јовану, који пред престолом Божјим узноси молитве за читав свет. -Он се није погордио и поред свих небеских откривења да ће крстити самога Господа, него се још више бојао и био свестан силе Божје и своје недостојности. Посведочио је Господа као једину Истину којом треба да живимо и Он треба да буде мерило нашег живота. Нека би том Истином, молитвама Светог Јована, задобили Царство небеско, рекао је Владика. После свете Литургије приређено је, у просторијама Црквене општине Зајечар, славско послужење за вернике, а у Владичанском двору пријем за званице из културног, политичког и јавног живота Епархије тимочке. У вечерњим сатима гост владике Илариона био је Епископ жички г. Јустин у пратњи протосинђела Саве (Илића). Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је 21. јануара 2017. године светим евхаристијским сабрањем верних у Светониколајевској цркви манастира Буково. Преосвећеног Владику г. Јустина, духовника ове свете обитељи, дочекало је братство манастира и верни народ Епархије тимочке, коју је он молитвеним трудом и подвигом водио више од двадесет године, а потом благодаћу Божјом отишао на трон славних Епископа жичких, где се налази већ трећу годину. На светој архијерејској Литургији епископу Јустину су саслуживали архимандрит Козма, игуман манастира Буково, протосинђел Сава (Илић) из Епархије жичке, протосинђел Захарије и јерођакон Марко, сабраћа буковског манастира. Извор: Епархија тимочка
  7. Богојављење у зајечарском Саборном храму. Епископ Иларион прославио крсну славу са гостима из из Бугарске Православне Цркве. Епископ жички Јустин у посети манастиру Буково. Празник Богојављења прослављен у Саборном Храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару светим евхаристијским сабрањем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенства овога храма. Велики значај празника сабрао је многобројни верни народ на светој Литургији. Поздрављајући празничним поздравом „Бог се јави – Ваистину се јави!“ вернима је беседио владика Иларион који је подсетио да речима „У име Оца и Сина и Светога Духа...“ започиње живот православног хришћанина, почев од крштења па надаље, и тиме се завршава наш земаљски живот. Читава творевина носи у себи печат Свете Тројице, поручио је Владика и додао: -Хришћани првих времена су се на данашњи празник крштавали и стицали велику благодат својим богоугодним животом, и ми данас угледајући се на њих треба својим делима и вером да сведочимо Христа, јер данас међу хришћанима видимо једну запуштеност духовне градине и незаинтересованост за ствари вечнога спасења. Потребно је да сами себе и једни друге стално подсећамо на небеско призвање, јер наш земаљски живот је само назнака вечног живота, где ћемо гледати лице Божје, Бога који је Отац и Син и Свети Дух, Тројица Света Јединосушна и Нераздељива, којима нека је слава у све векове амин. Након богослужења, Владика је обавио чин великог освећења Богојављенске воде, која је потом подељена верном народу. На празник Сабора Светог Јована Крститеља, 20. јануара 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион прославио је крсну славу светим евхаристијским сабрањем верних у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном владики Илариону саслуживали су Епископ белоградчишки г. Поликарп из Видинске митрополије, архимандрит Козма, игуман манастира Буково, архимандрити Евтимије и Максим, протођакон Александар Нешев из Бугарске Православне Цркве и свештенство Саборног храма. На Литургији је појао црквени хор под управом диригента Наташе Јовановић. Владика Поликарп је благословио и преломио славски колач са свечарем владиком Иларионом, честитајући славу и преневши поздраве од Високопреосвећеног Митрополита видинског г. Дометијана. Потом је владика Поликарп даривао Саборном храму и епископу Илариону позлаћене иконе Светог Јована Рилског Чудотворца. Уз срдачну захвалност гостима из Бугарске Православне Цркве на доласку и молитвеној заједничкој прослави великог празника, владика Иларион је говорио о највећем светитељу хришћанског света, Светом Јовану, који пред престолом Божјим узноси молитве за читав свет. -Он се није погордио и поред свих небеских откривења да ће крстити самога Господа, него се још више бојао и био свестан силе Божје и своје недостојности. Посведочио је Господа као једину Истину којом треба да живимо и Он треба да буде мерило нашег живота. Нека би том Истином, молитвама Светог Јована, задобили Царство небеско, рекао је Владика. После свете Литургије приређено је, у просторијама Црквене општине Зајечар, славско послужење за вернике, а у Владичанском двору пријем за званице из културног, политичког и јавног живота Епархије тимочке. У вечерњим сатима гост владике Илариона био је Епископ жички г. Јустин у пратњи протосинђела Саве (Илића). Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је 21. јануара 2017. године светим евхаристијским сабрањем верних у Светониколајевској цркви манастира Буково. Преосвећеног Владику г. Јустина, духовника ове свете обитељи, дочекало је братство манастира и верни народ Епархије тимочке, коју је он молитвеним трудом и подвигом водио више од двадесет године, а потом благодаћу Божјом отишао на трон славних Епископа жичких, где се налази већ трећу годину. На светој архијерејској Литургији епископу Јустину су саслуживали архимандрит Козма, игуман манастира Буково, протосинђел Сава (Илић) из Епархије жичке, протосинђел Захарије и јерођакон Марко, сабраћа буковског манастира. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  8. РАЗБОЖИЋЕЊЕ БОЖИЋА - “БЕЗБОЖНИЧЕ, УМРЕЋЕШ” Педесет и пет година државног антитеизма неминовно су нас изопачиле до политеизма, агностицизма или сујеверја. Гурајући здраве верске појмове у страну, стварали смо и нагомилавали нове и нове богове. Модеран човек је све више многобожац. Духовно мртви хришћани, отровани гордошћу, гледајући телескопом божићну Звезду бунцају: “Дакле, ипак је истина мој пријатељу! Наша вера нема више места у васиони. Постоје само вечни природни закони и ми сами… Или можеш да замислиш, да би за створење наше сићушне планете Син Божји сишао с неба? Ми немамо Бога који би се за нас бринуо, ми имамо још само себе. Од сада човек човеку мора бити све?! ” Тако мисле и осећају “уморни од живота”, али и “сладострасници” који нису ни кренули, а већ се враћају. Школовани за безбожнике уживају своју заиста заслужену мировину и животаре своју жалосну духовну ушкопљеност, јаловост, са скоро искорењеним смислом за веру и живот по Богу, али још, мада онемоћали, разбожују све и сваког, пре свега својом “мисионарском” саможивошћу – болешћу атомског доба. А саможивост укључује све што разједињује: изостаје заједнички сто, заједничка молитва, заједнички пост, заједничко дело и заједнички празници или заједнички празнички датуми. Свештеник одавно није домаћин, не само у својој парохији или епархији, већ ни у својој цркви или манастиру. Еванђелска “неплодна смоква” и јесте индивидуализам у Цркви. Поред тога у њој су све бројнији “живи мртваци” уместо живих хришћана и сви су погрешни, преварљиви и сагрешиви. “Ако со обљутави више није ни за шта осим да се проспе и да је људи погазе” (Мт 5,13). Безбожници постоје и у народу Божјем, међу крштеним многобошцима. Они дајући маха свом презиру према Богу, прогоне изнутра све ваљано, праведно и свето у Цркви. Свештенство спада на клерикализам, неправославну крајност када паству гледа с висока, када служење замењује владањем, а живљење од олтара симонијом. Сиромашни, усамљени, напуштени, прогнани, печалбари, заробљени, затворени, болесни, очајни, настрани и огорчени, не налазе пут повратка на своје божићно место. Наспрам њих су и обожаваоци стандарда, неправедно обогаћени или безвољни мамонисти (Мт 6,24; Лк 16,9.10.13), те и полуверници или духовни хермафродити и преливоде, творци духовне и моралне каљуже, “мрзости опустошења”, односно “гнусобе опуштења”. Даље: на три мртвачка сандука долази једна колевка. Не рађајући децу постајемо заточеници и робови бесмисла и одумирања, а какав је Божић без детињства и дечје невиности. Побачајима и контрацептивима “бринемо се” да нас буде још мање. Разведени бракови су све бројнији упркос психијатријским “курсевима освежења” која одржавају брачна саветовалишта. Млади људи прасну у смех и на помен речи “побожност”, “љубав”, “вера” или “Бог”. У њиховом вокабулару подцртане су речи “новац”, “секс”, “моћ” и “лепота”. Богочовек Христос је “прошао земљу чинећи добро” (Дј 10,38), а људи готово више не верују у братство и пријатељство, чак се најмилосрдније кидају основни људски додири. Божић је у западном свету (али и код нас), деградиран на вашар јаловости, окамењене обичаје или на пословање, божићно тржиште, божићни туризам, метеж и вреву, рекламе, забаву и празничку (скроз многобожачку) узрујаност; или је оптерећен етнофилетизмом, еугеником, шовинизмом, политиком, па чак и псеудорелигиозним настраностима и естетским неуредностима. Разбожићени “положајници” ипак нешто чекају, али се не зна шта. “Деда-мраз” или његов амерички двојник “Свети Никола” деле “поклон-пакете” за Силвестрово у ове новогодишње дане. Они су у познатом костиму чаробњака, са вуненом брадом и косом, у црвеном плашту са пентограмима и уграђеним магнетофоном за снимање дечјих жеља, које се “остварују” пошто их продавци преслушају, а родитељи плате. Заиста “фино” и промућурно! Па, побогу, том малом кућном богу се мора жртвовати!? Заиста није узалуд Гете рекао да најсјајнију светлост прати сенка. о. Иларион Ђурица https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1651816698418461
  9. Проф. Др Јован М. Фундулис ХРИШЋАНСКИ КАТАЛОГ ПРАЗНИКА У овом поглављу ћемо покушати да понудимо једну концизну слику настанка, развоја и формирања хришћанског каталога празника. Наравно да ћемо нагласак ставити на празнике Православне Цркве. Историјска ретроспектива и поређење са каталогом празника других цркава биће дотакнути само онолико колико је неопходно да се разјасни савремена хеортолошка пракса. Уосталом, постоје специјални предмети - Агиологија и Хеортологија - који се баве проучавањем разних проблема који се тичу ове научне гране, односно настанком и развојем система празника литургијске године и поштовања светих. Због недостатка простора, овом приликом ћемо се ограничити само на одређену схематизацију и поједностављивања у циљу давања једне, што је могуће јасније, уводне слике, која је неопходна за први контакт са огромном темом литургијске године, која веома дубоко утиче на богослужбену праксу и живот Цркве. Почећемо од Господњих речи. „И рече Бог: нека буду светила на своду небеском да обасјавају земљу, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама" (1. Мој. 1, 14). Већ у првим редовима књиге Постања свештени писац формулише једну основну истину: Бог је, кроз Свога Логоса, створио небеска тела, сунце, месец и звезде, којима назначује и циљ њиховог постојања - обасјавање земље и мерење времена. Њихова улога је, дакле, да служе човеку, који је створен по образу Божијем, односно да га снабдевају светлошћу, која је неопходна за живот света, и да одређују смену времена, дана и година. Исто ово, само другим речима, понавља и Псалмопевац: „Створио си месец за времена, сунце познаје залазак свој" (Пс. 103, 19) и „Исповедајте Господа... Који је створио светила велика... сунце за владање даном... месец и звезде за владање ноћу" (Пс. 135, 7, 8, 9). У епохи у којој је живео свештени писац књиге Постања постојали су календари, односно покушаји људи да одреде границе смењивања времена, да га измере и да преточе у конвенцијалне форме текућу смену времена. Свето откривење није дало те мере. Другим речима, календари нису Богом дани. Откривење само налгашава зависност и потчињеност свих створења вољи Једног и једино истинитог Бога и њиховог Творца, искључујући сваку могућност њиховог обожавања. Он је Бог „велики", „Који једини чини чудеса", а не створења, за која незнабошци мисле да су богови (Пс. 71, 18). Већ у другом делу наведеног стиха из Постања и места из псалама рефлектују се критерији на основу којих су људи од памтивека покушавали да мере време. Ово је у почетку било на основу искуства, да би касније било уз помоћ рачунања и „научних", сходно приликама и средствима сваке епохе, астрономских знања, која су код појединих народа била достигла заиста висок ниво. Констатован је, значи, један циклус астрономских и природних феномена, који је са математичком тачношћу поново долазио у одређеним периодима. Смена дана и ноћи, стално повећавање и смањивање њиховог трајања, смена годишњих доба, Сунчеве прекретнице и равнодневице. Сви ови феномени су се редовно понављали - имамо у виду умерени појас земљине кугле, у коме су се развиле древне цивилизације - у интервалу од 365 дана, са четири основне поделе које обележавају две равнодневице (пролећна и јесења) и две Сунчеве прекретнице (летња и зим- ска) и четири годишња доба (пролеће, лето, јесен и зима), од којих свако траје отприлике по 92 дана. Реч је ο „сунчевим календарима" („ηλιακά ημερολόγια"), који обично имају дванаест месеци (30-31 дан), који су важили у многим областима и градовима древног света. С обзиром да тропско-сунчева година није имала тачно 365 дана, него нешто више, ова разлика је покривана на различите начине, углавном повременим додавањем још једног дана. Постојали су многи сунчеви календари. Нас директно занима римски, и то углавном у две своје фазе: Нуме Помпилијуса, који је употребљаван од VII века до 45. године пре Христа, и савршенији Јулијански", који је тако назван у част римског императора Јулија Цезара, а који је био дело александријског астронома Сосигена. Овај календар је почео да се употребљава од 44. године пре Христа, важио је у Христово време и, у суштини, употребљава се до дана данашњег. Такозвани „грегоријански" календар, који је тако назван у част римског папе Григорија XIII и који је дело калабријског астронома Лилиа (Liliо), почео је да се употребљава од 1582. године у Италији, од 1700. у Немачкој, од 1752. у Енглеској и од 10. марта 1924. године и у једном делу православних земаља (у Цариградској патријаршији, Грчкој, Кипру, и тд.). Ово није „нови" календар - насупрот „старом", јулијанском - него исправљено покривање разлике до које је постепено дошло (10 - 13 дана) од остатка минута које нису обухваћене мерењем времена на основу рачунања јулијанског календара. Ово би могло да се упореди са поравнавањем времена које вршимо на нашем сату када „касни". Нећемо се дотицати детаља који улазе у сферу астрономије. Овде нас практично интересује само време почетка године - Нова година - које није свагда и свугде било исто. Према календару Нуме Помпилијуса Нова година је падала 1. септембра. Отуда су нам остали називи месеца септембра (од латинског septem = седми месец), октобра (осtо = осми меcец), новембра (novem = девети месец) и децембра (decem = десети месец). Почетак Нове године по Јулијанском календару је до 312. године после Христа био 24. септембра, на дан јесење равнодневице, који је од те године (312.) пренет на 23. септембар, односно на дан рођења Октавијана Августа. Од 462. године Нова година је пренета на 1. септембар да се почетак године подудара са почетком месеца (индикта). Касније је пренета на 1. јануар, опет на почетак месеца, да би година почињала зимском Сунчевом прекретницом или Божићем. следи наставак...
  10. Уводи се у храм Пресвета Дјева – отроковица (девојчица) Марија, будућа Мајка Спаситеља и свих који у Њега верују! Празнујући данас овај догађај из Њеног живота, а будући Њена деца по вери и духу, приморајмо себе да следимо овај поступак по његовој сили и значају, јер је још пророк предизобразио: „Приведоше се Цару девојке за Њом, друге Њене привешће се Теби. Привешће се у весељу и радовању, увешће се у храм Царев.“ (Пс. 4, 15-16) Девојке су – душе верујућих а храм је унутрашње обитавање Бога. Ако смо ми верујући онда смо дужни да идући трагом Богомајке ступимо у унутрашњи храм – пред лице Самог Цара и Бога. Уосталом, увођење отроковице (девојчице) – Богородице у храм било је само предзнак усхођења свих верујућих пред лице Божије. Основу, почетак, па и сам пут ка томе положио је већ Сам Господ Спаситељ – по Својој човечијој природи. Он је, како пише апостол, „ушао у само небо, да се појави пред лицем Божијим ради нас.“ (Јевр. 9, 24) Човечија природа је у лику Исуса Христа прошла небесима и стала пред лице Самога Бога – не ради Господа, него ради нас. Тиме се отворио истински „пут у светињу“ (Јевр. 9, 8), који је за старе био скривен под символом уласка у Светињу над светињама старозаветне скиније (шатора завета). После тога, сви верујући имају одважност да уђу „унутар иза завесе, где као претеча за нас уђе Христос“ (6, 19-20), да уђу „путем новим и живим, који нам је Он отворио завесом, то јест телом Својим“ (Јевр. 10, 19-20). Верујући овим путем новим и живим ступају пред лице Бога приликом исхода из тела. Међутим, да би се тога удостојили, потребно је да у овдашњем животу умно или срдачно сатворе оно што се на делу извршава после смрти, односно, потребно је да још овде умом и срцем уђу „унутар иза завесе“, да стану пред лице Божије и да се утврде у непрестаном обитавању на том месту. Мајка Божија је усходила по степеницама. Постоје, међутим, и степенице или степени умног усхођења ка Богу и могло би се набројати много таквих степена. Ја ћу вам указати само на оне најважније. Први степен је обраћање од греха ка врлини. Човек – грешник не опомиње се Бога, нити се брине о спасењу своје душе и живи како хоће, удовољавајући својим страстима и склоностима без икаквог ограничења, само ако то не нарушава његове односе са другима. Очигледно је куда ће човека одвести такав пут, али грешник то, у свом нераду и безбрижности, уопште не види. Господ, међутим, бди над њим. Догађа се, пак, да или анђео чувар у срцу или реч Божија коју чује, открију његовим очима амбис ка коме иде, када склопи очи. Када грешник осети опасност свога положаја и када пожели да се избави од неминовне пропасти, он у своје срце полаже чврсту намеру да се одврати од својих пређашњих рђавих дела и навика и да започне да живи према заповестима Божијим. Ова промена живота на боље или, како сам већ рекао, обраћање од греха ка врлини, представља први степен усхођења ка Богу. Овога који је ступио на тај степен видећете како се, напрегнувши снагу, бави једино творењем добра. Њега нећете видети на забавама, ни у позоришту, ни на баловима, где се подстичу страсти и где се кроз њих служи сатани. Он је увек у послу: или је на дужности, или се бави породичним пословима, или, пак, добротворним и благочестивим делима. Кад год је то могуће одлази у храм, на службе Божије, чува све црквене уставе, помаже убогима, савесно ради своје послове, трпи када је то потребно, чува мир и мири друге, одликује се постојаношћу и сталоженошћу, не празнослови, мало спава, мало једе, итд. Ово је тај први степен! Други степен је обраћање од спољашње врлине ка подстицању и очувању добрих осећања и расположења. Спољашња дела више се цене по осећањима и расположењима са којима су извршена. И поред привидне исправности, ова дела нису увек исправна и зато губимо велики део наших добрих дела. На пример, боравак у цркви је – богоугодно дело. Међутим, на ово дело може да нас подстакне славољубље, и такво дело више неће бити угодно Богу. Можемо са задовољством стајати у цркви, али само зато да бисмо гледало ово или оно, а то такође поништава врлину стајања у цркви. Исто може да се догоди са сваким добрим делом. Можемо да постимо и да дајемо милостињу – али зато да би нас други видели; можемо много да се трудимо ради других – али због човекоугађања, можемо да се усамимо и трпимо – али због охолости, можемо да будемо врло вредни – из зависти, можемо да исправно служимо – због користољубља и неправедне добити; ако, дакле, испитамо сва наша добра дела и строго просудимо о осећањима са којима су она извршена, може се испоставити да су сва она ништавна и да се поништавају рђавим осећањима која се скривају испод њих! Према томе, морамо будно мотрити да никаква рђава осећања и расположења не оскрнаве наша добра дела. У почетку, када се човек тек обрати од рђавих ка добрим делима, може се рећи да он још није спреман да се бави оним унутрашњим. Сва његова брига окренута је ка томе да се одвикне од рђавих дела и да се навикне на добра. На пример, човек није ишао у цркву и време је проводио у некој разоноди; потребно је да се одвикне од овог рђавог обичаја и да се навикне на цркву. Милостињу није давао и новац је трошио и расипао на нешто друго – мора да се одвикне од расипања и да се навикне на давање милостиње. Постове није поштовао, јео је и слатко и масно – сада од овога мора да се одвикне и да се навикне на друго. Тако је и у свему осталом. У прво време, кажем, када се онај који се обратио од греха тек одвикава од грешних дела и навика и када се тек привикава на добра дела он није у стању да следи своја осећања, мада ни то није немогуће или необично. У то време његова борба са самим собом даје високу цену сваком његовом делу, чак и ако би се ту поткрало неко лоше осећање. После тога, међутим, када се већ навикне на добра дела и када се утврди у поретку врлинског и благочестивог живота, он неизоставно мора да ступи унутар свог срца и да надзире своја осећања. Непријатељ је раније, док су греховне навике биле још увек снажне, настојао да га удаљи од добрих дела. Сада пак, када се одрекао рђавих дела и када се утврдио у добру, непријатељ ће настојати да рђавим осећањима поништи доброту дела. Тада је потребно да се обрати унутар себе и да надзире своја осећања. То је време када онај који служи добру постане свестан невоља, опасности или бескорисности труда уколико уз добра дела не постоје добра (духовна) осећања и када чврсто одлучи да уђе унутар себе, да надзире своје срце и да ни у ком случају не допусти да се појаве рђава осећања и расположења – то је други степен у усхођењу ка Богу. Назива се унутрашњим обитавањем, пажњом ума, трезвеношћу, разликовањем помисли или очишћењем срца. Ово дело састоји се у томе да протерамо лоша и привучемо, подстакнемо и утврдимо добра осећања. Од самога јутра, каже свети Диадох, стани на улаз срца и одсецај главе рђавих помисли које излазе отуда. Наиме, ма какво дело треба да учинимо, истог часа из срца излази рђава помисао не би ли га оскрнавила. Наша је дужност да рђаву помисао протерамо и да на њеном месту створимо добру, а онда да са том добром помишљу извршимо дело. На пример, припремате се да пођете у цркву, а онда вам дође помисао да се лепше обучете да би вас други гледали; или, пак, помисао која каже: иди, тамо ћеш видети тогаи тога, или, па ће рећи да си побожан, и томе слично. Све то треба протерати из срца и на његовом месту створити осећање обавезе да будемо у цркви у славу Божију, а онда са тим осећањем поћи у цркву. Како у овоме, тако треба поступати и у осталим делима. Уколико неко буде са већом будношћу мотрио на срце и уколико немилосрдније буде одсецао рђаве помисли и осеђања која се из њега појављују, утолико ће пре ослабити, угушити и искоренити ове страсне помисли. Оне ће се све мање и мање показивати и на крају ће сасвим ослабити и престати да нас узнемиравају, а на њиховом месту укорениће се добра и света осећања. У срцу ће се тада настанити непомућени спокој. Ово нас подсећа на чашу са мутном водом коју смо оставили да мирује: нечистота ће падати доле, и уколико буде више падала, вода ће утолико бити чистија и најзад ће се сасвим очистити. У њој ће се видети небо, сунце и месец! То је, дакле, други степен – очишћење и чистота срца посредством борбе с помислима и страстима. Трећи степен је окретање од себе ка Богу и састоји се у томе да умом и срцем стојимо пред лицем Божијим, а што заправо и јесте „улазак унутра, иза завесе, улазак путем новим и живим“. Прва два степена су само припрема за овај, али су такви да овај степен без њих не може да постоји. Исто тако, ова два претходна без овог, трећег, не доводе до циља. Његов почетак састоји се у томе да се утврдимо у мислима о присуству Божијем. Ма где био, ма шта да чиниш, буди свестан да се свевидеће око Божије утврдило над твојим срцем и да га потпуно прониче. Као што сунце светли на небу и обасјава читаву васељену и као што се све ствари покрећу и делају под његовом светлошћу тако нека и ми творимо своја духовна дела, имајући на свом духовном своду утврђено духовно Сунце – свевидећег Бога. Овакво унутрашње расположење долази само по себи након што на другом степену умиримо помисли и очистимо страсти. као што је Господ рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“ Суштина овог степена, међутим, није само у виђењу, као да стојимо пред неким хладним божанством. Виђење је само предворје: суштина је у томе да се и срцем устремимо ка Богу и да се, заборављајући и себе и све око себе, узнесемо ка Њему. Свети Оци ово називају иступљењем, то јест, иступањем из уобичајеног поретка живота и погружавањем у Бога, што се на грчком назива „екстасис“. Да бих вам ово учинио разумљивијим навешћу вам други пример. О једном старцу су говорили да је био свестан себе само до прве славе, тј. само током три псалма, а да се затим погружавао у богосозерцање (богомислије) и тако се умно, без речи, молио Господу непокретно стојећи. О другом старцу су говорили да је увече стајао на молитву, да се окретао лицем према истоку, подизао своје руке и био узнесен ка Богу, остајући у таквом стању све док га излазеће сунце расипањем својих луча не би спустило са блажене висине. управо то и јесте узношење или ступање у унутрашњост, пред лице Божије, а на шта нас је подсетило Ваведење Пресвете Богородице које данас празнујемо. Ово је његово више стање, док је уобичајена пројава овог степена – бар на почетку – пламено срце или појава (унутрашњих) осећања приликом читања, молитве, творења добрих дела, у дому или у цркви, током рада или на путу. Плод свега тога је молитва. Осећање обузима срце и човек својом свешћу улази унутра не желећи да у мислима има било шта друго осим Бога. Уколико се моли у овом стању не може да се засити поклоњењима и молитвеним уздасима ка Богу. Распламсалост срца му причињава велику радост и хтео би да свагда, ако је могуће, буде у таквом стању, како нас уверава свети Макарије Египатски. Ко је, дакле, почео да долази у такво стање ступио је на трећи степен, односно, почео је да усходи од себе ка Богу. То је граница усхођења, али граница која нема краја јер је Бог бесконачан! Ово су три степена којима, следећи Богородицу, усходимо ка Богу. На ком смо степену ви и ја браћо? На првом, другом или трећем? На којем год да смо – добро је! Рђаво је, пак, ако је неко огрезао у гресима и страстима и ако не дела на свом спасењу. Ако се неко, пак, одвратио од грехова и ако је ступио на пут врлине већ је на доброј страни. Само нека такав не стоји на једном месту јер је то опасно, него нека се постепено креће напред „стремећи ономе што је пред нама“ (Филипљ. 3, 13), како заповеда апостол. Амин. фото1 фото2
  11. Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију. До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века. Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја. Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице. Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист Вера
  12. За Васкрс сам помагала у нашој Цркви. Наравно, тај дан, Црква је била препуна, а осталим данима у Цркви једва буде двадесетак људи, увијек истих. Људи су тада куповали и по 40-50 свијећа, разне црквене ствари, као да су на вашару. Један човјек је чак узео иконицу неког свеца и питао ме ко је он, па је онда рекао '' Ма нема везе ко је, узећу ја то'' . Бројанице су звали наруквице, нису знали ни поздрав за Васкрс, а опет је Црква била пуна тај дан. Зашто?
  13. У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!". Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи "попут свих осталих'', а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести. Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да "перемо руке" у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: "Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да •неутралишемо" неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?". Поред Пилата и римских војни-ка, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: "Осана, осана!'' Исти ти људи су сада урлали: "Распни Га, распни Га!". Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ''објаснили'' да је тај Човек - преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону - увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! - мора да умре... Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, "у праву", те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ''никаквог зла није учинио''. Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи. Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који "никаквога зла нису учинили", муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то "по закону", све по послушности и дисциплини, све "у име поретка" и "за добро свих". И колико је и дан-данас " Пилата" који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету. На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас. Александар Шмеман, Тајне празника СПЦ
  14. Лазарева субота - библијски и литургијски смисао празника ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многе породице славе Лазареву суботу као своју Крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око каквог извора. Пратећи елементи овог празника, имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице - данашње врбове њихова су замена. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама. На Врбицу, тј. у Суботу Лазареву после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године уз славску икону. О библијском и литургијском смислу празника говори Епископ бачки Г. др Иринеј. сајт СПЦ
  15. Многа чудеса која су везана за Господа нашег Исуса Христа, уверила су народ да је баш Он тај који је дошао да спасе свет. Приликом Његовог доласка у Јерусалим, дочекала Га је огромна већина народа која је клицала и махала са одушевљењем у знак поздрава. Пут пред Њим био је затрпан цвећем. Долазак Његов са нестрпљењем су очекивала деца и када Га угледаше почеше клицати: "Благословен који долази у име Господње. Осана Сину Давидовом". Међутим, беше ту и оних који осетише завист и уплашише се овог Сина Божијег, и пожелеше да Га убију. Сковаше заверу свештеници јеврејски и чекаше погодан тренутак за то. Ушавши у град, Јерусалим, излечи све хроме, болесне, убоге и слепе. Тај дан када Христос уђе у Јерусалим назива се Цвети и празнује се у недељу пре Васкрса. За њега је везан обичај да свештеник освећује врбове гранчице, које народ односи својим кућама и ставља их поред славске иконе.
  16. Недеља четврта поста - средопосна И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина свога у коме је дух неми. И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше. А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени. И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас. А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју! А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде. И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом. И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна, Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће а, и када га убију, трећег дана васкрснуће. (Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31) БЕСЕДА Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха. При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље. У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше. Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања. Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас. Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато И Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста. Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен. А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом. Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења. И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан. Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан. Текст преузет из књиге: Архимандрит Фирмилијан, ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА -СА БЕСЕДАМА- , СПЦО Линц, Линц - Аустрија, 2003 ЗААМВОНА МОЛИТВА У ЧЕТВРТУ НЕДЕЉУ ПОСТА Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Возглас : Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Народ : Амин . Извор: Епархија бачка http://www.spc.rs/sr/nedelja_cetvrta_posta_sredoposna
×
×
  • Create New...