Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'празник'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 222 results

  1. На дан када молитвено прослављамо Светог исповедника Доситеја, Митрополита загребачког и Владику нишког, у понедељак, 13. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служи свету архијерејску Литургију у наставку свеноћног бденија у малом Саборном храму у Нишу које је почело од 20,30 часова. Свеноћно бденије и свету архијерејску Литургију директно можете да пратите путем таласа радија Православне Епархије нишке "Глас" 92 MHz, као и путем нашег портала. ДИРЕКТАН ПРЕНОС ОВДЕ
  2. Свјетилен на Богојављење у ноте ставио прота Ненад Барачки. Поје се на јутарњем богослужењу. Овакав начин појања свјетила имамо на Господње празнике и за Св. Николу. Подржите рад и запратите канал у што већем броју, хвала
  3. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Сабор Пресвете Богородице са свештенством Свету службу Божију у манастиру Морача. У току Литургије организоване је саборно крштење дјеце и одраслих – Георгија, Милене, Марка, Марије, Милице, Бојане, Христине и Тамаре, а Владика је чином протопрезвитера одликовао пароха морачког Обрена Шарића. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Митриополит Амфилохије је рекао да кроз Христово дјетињство и младост и људско дјетињство и младост добијају димензију вјечности. „Родио се Господ и безбројне светиње су Њему посвећене и Мајци Божјој. Једна од тих дивних светиња јесте и ова морачка лавра коју су Немањићи овдје саградили“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Божић најсветији и најчудеснији празник који људи празнују на земљи. „Празник који су празновали наши преци кроз вјекове сабирајући се у овој светињи овдје, крштавајући се у име Оца и Сина и Духа Светога, примајући кроз свето крштење дар вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота. Сви су се крштавали кроз вјекове од времена кад је ова светиња саграђена, и прије тога“, рекао је Владика. Рекао је да је у последње вријеме један број Ровчана и Морачана, нажалост, оболио од најопакије болести која је икада владала овим просторима. „То је болест звана брозомора, опака болест. Има доста оних који и дан данас болују од те болести. И то је оно што их још увијек одводи од ове светиње и што их нагони да чак и друге одвлаче од ове светиње. Надати се да ће оздравити од те брозоморе овај народ овдје, јер нема му спаса све дотле док не оздрави“, поручио је Владика Амфилохије. На крају Литургије дјеца с вјеронауке из Колашина приредила су Божићни програм, а Владика им је подијелио Божићне поклон пакетиће. На крају данашњег сабрања приређена је у манастирском конаку празнична трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Празник Богојављење (по н.ст.) прослављено је веома свечано у Васељенској Патријаршији у понедељак 6. јануара. Васељенски патријарх Вартоломеј је после јутрење одслужио последовање великог водоосвећења и у наставку началствовао Божанском литургијом коју су саслуживали митрополити: филаделфијски Мелитон, мирски Хризостом, хонијски Теолипт, калиупољски и мадитски Стефан, киренијски Хризостом, кидонијски Атинагора и адријанопољски Амфилохије. Током Божанске литургије рукоположио је за презвитера ђакона Георгија Христодулоса, клирика Кипарске Цркве и професора. Пре руколожења Свесвјатјејши патријарх се обратио очинским речима оцу Георгију: „Имате част што припадате Кипарској Цркви, која се одликује непоколебивом верношћу православном предању, као и својим старањем за свет и историју.“ „Чувај упаљеном свећу у светој домовини апостола Андреја, и њу ћеш чувати и проносити до краја живота, баш као што и ми овде, на Фанару, одржавамо вечну светлост свећа коју су наши оци стално држали упаљену и блиставу, чувајуће нараштаје Грка.“ По завршетку Божанске литургије, васељенски патријарх Вартоломеј, архијереји, свештеници, функционери и верници кренули су у литији на обалу Фанара, где је Свјатјејши обавио чин Великог водоосвећења и организовано пливање за Часни крст код Златног рога. У хладним водама Златног рога, и упркос лошим временским условима, ронило је више од 20 младих из Цариграда, Грчке и иностранства, а по четврти пут је Никола Солис из Агринио-а ухватио Часни крст. Патријарх му је као благослов подарио златни крст, а све остале пливаче благословио и подарио им икону Светог Нектарија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Богојављенски ирмос глас други. У ноте ставио прота Ненад Барачки, а текст ирмоса је написао Свети Козма, епископ Мајумски (+743). Такође је написао каноне на Успење Пресвете Богородице, на Божић, на Воздвижење, Сретење, Преображење, Педесетницу. Подржите рад и запратите канал. Хвала од срца
  6. Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Архиепископ Јован у божићном интервјуу за „Православље“: Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу! (О Божићу 2019. Године) Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа О Царским часовима у навечерје празника Рождества Христова Емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића Свети Јован Златоуст: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. године А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Христос се рађа Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Даница Црногорчевић: Христос се роди! Сабор Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на сабор Пресвете Богородице Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је Христо Јанарас: Пресвета Богородица Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка – заштитница васцеле творевине Свети славни и добропобедни Апостол, Првомученик и Архиђакон Стефан Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник светог Првомученика и Архиђакона Стефана Катихета Бранислав Илић: Радуј се Свети Стефане Првомучениче Христов! Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог. (кондак празника)
  7. Најрадоснији хришћански празник и дан - Рођење Господа Нашег Исуса Христа, прослављен је свечано и достојанствено у свим храмовима Православне Епархије врањске. Верници Епархије врањске, испунили су храмове са радошћу и љубављу коју носи данашњи празник. Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије, на Божић је служио Свету Литургију у јутарњим часовима у Саборном храму Свете Тројице у Врању, уз саслужење протојереја-ставрофора Небојше Стојадинова, протојереја Александра Јовановића, ђакона Мицка Мицковића и ђакона Далибора Јовића. Божићну посланицу прочитао је протојереј Александар Јовановић. Празновање Божића настављено благосиљањем и заједничким ломљењем и дељењем чеснице свим присутним верницима. Златник и два сребрњака даривала је Црквена општина Врање, а три Божићне чеснице припремила је пекара „Локи“ из Врања. Златник је ове године пронашла девојчица Леа Вучковић, из Врања, а два сребрњака пронашле су девојчица Ирена Антић и госпођа Ивана Новковић, такође из Врања. У свим храмовима Православне Епархије врањске и ове године као и ранијих година био је присутан велики број верника на Светим Литургијама на овај велики Празник, од којих се већи део причестио. Извор: Епархија врањска
  8. Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке честитамо Божић, празник мира и љубави, слоге и јединства. И овога пута драга наша децо духовна прослављамо рођење Богомладенца Христа који је обукавши се у нашу човечанску природу, постао основа, извор и темељ сваког људског узрастања у добру. Враћајмо се увек Божићу, дану Христовог рођења, удубљујући се у Његову истину и поруку, коју нам својим доласком саопштава, потрудимо се да уподобимо свој живот са том Истином, радосно поздрављајући све и сва МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Нека би ови благдани покренули све нас ка новој нади вером у Бога и човека, да се мир Божији усели у срца наша и постане мир свих нас. Певајући тако Божићну песму анђела и пастира, призивамо на све вас драга децо духовна, Божији мир и молитвено желимо срећну и Богом благословену 2020. годину милости Господње. Ваш молитвеник пред колевком Богомладенца Христа, Епископ жички Јустин Извор: Епархија жичка
  9. Данас ми празнујемо живо Еванђеље Господа Христа. Живо, написано чудесима, написано силама небеским, написано звездама и сунцима у животу великог Светитеља Божијег, Светог Оца нашег Николаја. Хвалити њега то је хвалити Еванђеље, живо Еванђеље које хода непрестано међу љидима. Ако је било човека у Цркви Христовој који је био ходеће Еванђеље Божије, онда је то несумњиво Свети Отац Николај Чудотворац. Куд год погледаш у њему свуда живо Еванђеље Христово. Сваки корак, свака мисао, свако дело, сваки потхват – све само живо Еванђеље Христово. И за њега, чудесног Светитеља Божијег, великог и дивног, у молитви каже се да је он испунио Еванђеље Христово[1]. Испунио Еванђеље Христово – каква сила, каква моћ! И зато што је испунио Еванђеље Христово, Господ Христос му је даровао изобилне чудотворне силе и моћи, и оне силе и моћи која је пребивала и у самог Господа Христа и исцељивала све, као што сте чули у данашњем Светом Еванђељу. Народ се гуркао, јурио за Господом Христом само да би Га се дотакао, јер из Њега излазаше сила и исцељиваше их све[2]. Све. Та иста сила, браћо, ето, излила се и на Светог Оца Николаја, а од Господа Христа улива се у све нас, у све нас који га празнујемо, у све нас који га призивамо у помоћ. О, какав Милостивац, какав Самилосник у овоме свету! Никада се није оглушио ни о чију молитву. Гле, свих пет континената Њега славе. Славе га на копну, славе га на мору, и Он притиче скромно и тихо свакоме који га призивају у помоћ. Безбројни су описи тих чудеса. Безбројна су добра која је Он чинио, како се вели у једној дивној молитви њему: више његових чудеса и добрих дела, него ли звезда на небу, него ли песка на обалама морским. Такав је Он, Угодник Божији. Заиста, ето већ једну хиљаду и шесто година пише Еванђеље Христово, пише га чудесима, пише га делима, пише га молитвама, пише га помоћима коју указује роду људскоме. И некада је Свети Еванђелист Јован написао да Господ учини таква дела на овоме свету да их је немогуће све записати, јер би, и кад би се записало све, књиге те испуниле сав свет и не би могле стати у овај сав свет, не би могле стати[3]. Ето, и Свети Николај сведочи та Христова дела. Христова чудотворна сила чини таква чудеса непрекидно, лије Вечну Истину, Вечни Живот кроз душе људске, да све те Истине и све те Божанске силе овај свет не може да смести. И Свети Николај Чудотворац и с правом је назван Чудотворац. Гле, то је постало његово презиме, када кажеш Свети Николај, ти увек кажеш Чудотворац. То је тако нешто природно за њега, тако природно да он излива из себе силу Христову која исцељује људе, која дели Милост Божију свима и свакоме. Али, откуда толики дар Светом Николају Чудотворцу? Зашто је Господ њега од других Светитеља изабрао? Ето, он такорећи непрекидно не само хода по овоме свету, него и лети, помажући свима и свакоме. Шта је то Свети Николај учинио те толику љубав Божију стекао? Шта? Он је учинио, браћо моја, највеће чудо у овоме свету, чудо које је велико као Васкрсење Христово. То је чудо: одрекао се себе, оставио све имање своје, раздао сиромасима ради Христа, постао сиромашни просјачки монах, сав се посветио посту и молитви, очистио себе светим животом од сваке страсти, свакога греха, очистио ум свој, очистио срце своје, очистио душу своју и, како се вели у данашњим његовим дивним молитвама и стихирама: ум је његов постао обитавалиште Свете Тројице, срце његово постало обитавалиште Духа Светога, душа његова постала обитавалиште Господа Христа. Сву Свету Тројицу уселио у себе, васцелог Господа и Бога и све Његове Божанске Силе, сву Истину Небеску, сву Љубав Божанску, сав Вечни Живот Божански уселио у себе – Свети Николај Чудотворац! То је чудо које учини Господ! Бог, ето даје сву Божанску Своју силу, али тражи душу чисту, срце чисто, ум чист, тело чисто, све да буде беспрекорно, све да буде сасуд, беспрекорни сасуд Божји. И тело и дух, и тело и душа да се претвори у храм Божији. Свети Николај је то учинио. И учинивши то највеће чудо, то најглавније чудо у животу, одрекао се себе ради Христа, он је сав пошао за Господом Христом, пошао вером, пошао молитвом, пошао постом и свим другим светим врлинама. Његове вера, вера која заиста покреће брда и планине[4], вера која сву душу сједињује са Богом, вера која све небеске истине низводи у душу – таква је била вера Светог Николаја. Зато је у најглавнијој песми данашњој, у Тропаруњеговом, он назван правилом вере, он – Свети Николај, правило вереправославне. Хоћеш да пробаш, да провериш своју веру, да видиш каква ти је вера, ти је провери Светим Николајем Чудотворцем. Он је сав испуњен вером као чудом Божијим, јер вера – то је сила Божија. Вера твоја и моја, вера Светог Николаја, која душу његову спаја са Господом Христом, Јединим Истинитим Богом – та вера то је сила Божија, јер та вера испуњује душу човекову Божанском Истином Вечном. А шта је Божанска Истина? Вечна Сила Божија, Вечна Светлост Божија, која просвећује сваког човека[5], и све таме и све помрчине човечијег бића, човечије душе. Имаш јаку веру, гле, не једно већ хиљаде небеских сунаца силази у мрак твоје душе и прогони сваку помрчину. „Вера је наша у сили Божијој“, објавио је Свети Апостол[6], у сили Божијој! Шта су пред нашом вером земаљске силе, људске силе? Прах и пепео, мушице! А Божанска сила јача, јача од смрти, јача од греха, јача од сваког ђавола! Када човек стекне такву веру, онда заиста стекне јачину Божију, силу Божију, непобедиву и свепобедну силу Божију. Такву је силу стекао Свети Николај Чудотворац и постао правило вере, и сав вером живео и вером ишао свим бићем својим за Господом Христом. Он кротак међу људима, смирен и скоро невидљив, постао је – како се опет вели његовом Тропару данашњем, „образ кротости“, образац кротости,пример кротости. Човек пун такве Божанске силе какву је имао он, био је кротак и смирен, није ни смео бити другачији. Јер Бог даје Своју силу, Своју благодат смиренима[7], гордима никада, јер би горд човек себе сатро и извршио би самоубиство, злоупотребивши силу Божију. Свети Николај, кротак и скоро невидљив, хода од срца до срца људског, од једног паћеника до другог паћеника, од једног грешника до другог грешника, помаже свима, васкрсава их из свих њихових смрти, даје им силе и моћи да се боре против грехова у себи, побеђују страсти. Кад треба он плаче за њима милосрдним небеским сузама својим, за душама сасушеним у гресима и страстима, кротак, благ, милостив, као ретко ко од људи. Такав је Свети Николај. Али то јагње Божије, када је требало, оно је исповедало веру чудесније него сви други људи. Када је био на Првом Васељенском Сабору[8], на коме је осуђен опасни јеретик Арије, Свети Николај, кротак, образац кротости, није могао да отрпи хуле које је овај изговорио против Господа Христа, пришао је и ударио му шамар. Такав је гњев, гњев јагњета Божијег, о коме се говори у Светом Писму[9]. Господ Христос се назива Јагњетом Божијим[10]: дошао је у овај свет да буде жртва и распео се на Крст ради спасења света. Али то Јагње Божије на дан Страшнога Суда показаће гњев Свој, гњев Јагњета[11], најстрашнији гњев – зашто? Јер је то Јагње жртвовало све за овај свет, а људи похулили на то Јагње, згазили Га, нису Га хтели, нису хтели своје спасење, нису хтели да живе Господом Христом, нису хтели да живе Његовим Светим Еванђељем, одбацили Његову Цркву, одбацили Његове свештенослужитеље, одбацили Свете Тајне и свете врлине. Онда Јагње гњевом својим осуђује такве блуднике, такве богохулнике. И нико, нико, нико неће имати права да рекне Кроткоме Јагњету: „Зашто то чиниш“? Такав је Свети Николај: кротак и благ, подносио све невоље овога света, све муке искушења, све од људи, па и неправде људске, али када је требало он је постао и гром и муња! И готов увек да свакоме да те своје силе, силе којим ће свако од нас бранити Истину Христову у овоме свету, Истину Христову у својој души, живот Христов у својој души. И Свети Николај, испунивши Еванђеље Господа Христа, показао је пут свима нама. Јер сваки од нас, браћо, и јесте мало Еванђеље Христово. Крштење: Светим Крштењем сваки од нас постаје члан Христове Цркве, сваки од нас прима у себе Господа Христа, сваки од нас постаје христоносац, сваки од нас постаје мало живо Еванђеље Христово. А шта касније у животу радиш од тог Светог Еванђеља – то зависи од тебе. Да л’ ћеш ти то живо Еванђеље раширити у својој души, да л’ ћеш живети њиме, Христовим Еванђељем, зависи од тебе. Тешко мени и теби ако нисмо мало Еванђеље Христово, ми хришћани. Позвани смо на то, а и сваки човек се рађа на овај свет као мало Еванђеље Христово, сваки човек; не само ми хришћани. Јер сваки човек је створен по слици и прилици Божијој[12], по слици Христовој[13]. Сваки носи у себи живу икону Христову и зато је сваки човек христоносац. Ако ја имам ту икону у себи, а њему том лику Христовом у нама се додаје друго, додаје му се Света Тајна Причешћа, додају му се друге Божанске силе и Свете Тајне, онда то живо Еванђеље, растући у Богу, једнога дана то Еванђеље даје Светога Николаја Чудотворца, најсавршенијег хришћанина. И ти када питаш ко је савршени хришћанин, погледај Светога Николаја Чудотворца и видећеш у њему савршеног хришћанина, који иде испред тебе и испред нас свију, али као пример, као пример вере, као правило вере, да и ми за њим идемо; не да лежимо, не да бауљамо, него да за њим трчимо, да живимо у тој вери као што је он живео. Не можемо ми рећи: Е, па немамо силе. Јер и он је човек. Свети Николај је човек, и он је са крви људском, ни он нема веће број чула од тебе и од мене: он нема десет очију, нема десет пари ушију, него два ока, него два ува, једно тело као ти и ја, једну душу као ти и ја. Чиме се он разликује од тебе и од мене? Ревношћу својом, вером својом великом, трудом својим, трудољубљем својим. Ми људи шта можемо дати Богу? Шта треба Богу од нас? Све што чинимо, чинимо себе ради, спасења свога ради. Ми, ми можемо дати Богу само труд свој, трудољубље своје, а Господ Христос – шта је дао сишавши у овај свет? Показао је Свети Николај: дао нам је Вечни Живот, дао нам је Вечну Истину, Вечну Правду, дао нам је Вечну Божанску Силу која побеђује смрт, свакога ђавола, сваки грех, сваку страст. Све то дао је Господ и теби и мени, не само Светоме Николају Чудотворцу. Само, шта треба да чинимо ми? Да се трудимо и ми да негујемо своју веру. Како ћемо неговати веру, питаш ти? – Молитвом. Кад се молиш Богу, молиш се што више, што чешће: и кад се молиш Богу ти везујеш себе са Небом, постајеш стуб између земље и Неба. Ко ће те оборити? Нико! Можеш се везати са Господом на Небу и ти добијаш од Њега силе. И та молитва узраста твоју веру, и вера расте молитвом, расте ка небу, ка свима небесима, шири се и јача, постаје бесмртна и силна. Па још: ти можеш да негујеш и увећаваш своју веру постом. Пост, каква сила! Очишћује душу, а чисту душу проламају, тј. пронизују небеске силе. Што више постиш, гле, ти више појачаваш своју веру, она расте, расте из силе у силу. Кад ти испуњујеш заповести Спаситељеве због милостивости, и милосрдно удељујеш све што имаш у Богу, сва богатства; и ако немаш материјална имаш духовна, ти то веру своју појачаваш, веру дижеш, веру обесмрћујеш, чиниш је непобедивом. Јер, браћо моја, велики духовници и Свети Оци уче нас да врлине расту једна помоћу других. Вера расте љубављу, љубав расте молитвом, молитва расте постом, пост расте милосрђем, тако свака врлина подржава другу врлину, и то све нарасте, ништа да не стоји ни у мени ни у теби. Спаситељ је показао и открио истину вере: вера је као зрно пшенично[14]. Ако зрно пшенично не посејеш, ако га не негујеш, ако га не гајиш, ако прво не поореш своју душу, да у доброј земљи, поораној земљи душе своје посејеш зрно вере Христове, то ће зрно увенути у теби. Ако се ти стараш око вере своје, ако то зрно вере заливаш сузама покајања, ако то зрно вере заливаш кишом молитава небеских, тада – тада зрно пшенично расте у теби као што расте у пољу кад га посејеш, а ти бринеш о њему и негујеш га и чуваш од траве и од кукоља.[15] Све то свако од нас треба да чини непрекидно. Кратак је живот наш, браћо, у овоме свету, кратак исувише, а иза овога живота – вечност, твоја и моја вечност, вечни Живот, и мој и твој. Ради тога ми смо и створени. Не само за двадесет, тридесет и четрдесет година, ваљамо се у земаљском блату, него да у то блато свучемо небески бисер, да нађемо бисер, нађемо Христа[16], јединог Спаситеља од греха и смрти. И да за Њим идемо у овоме свету, и да са вером и надом почнемо још овде на земљи тај Живот Вечни у Господу Христу. Та вера, вера Христова уноси у твоју душу Вечну Истину. Када ти унесеш Вечну Истину, Христову Истину у своју душу ти већ постајеш бесмртан и вечан. Никаква смрт нема више власти над тобом, никакав ђаво не може ти украсти но што ти је Бог дао, ако ти не допустиш. Али, ако си нехатан, ако си немаран, ако ти не гледаш где обрађујеш своју душу, ако сматраш овај живот пролазни: да једемо и да пијемо и да ћемо сутра умрети[17], тешко теби! Када душа изађе из тела, прогледа, а оно пред њом – Вечни Живот, Небеско Царство пуно Анђела, а око те грешне душе пуно црних демона! Тада, тада биће доцкан, све ће бити доцкан. Тада, ако си остао у гресима непокајан, ако си остао у непокајаним гресима, тада ће демони дограбити твоју душу и одвести у царству таме, у царство зла и греха, којим си живео овде на земљи, то је природно. Да се разумемо, ко чини грех и воли грех, и остаје стално у греху, не каје се због греха, њему се и даје царство греха – пакао. А тамо и вечне муке. Тамо тек човек види ко је. Шта сам радио са својим животом на земљи, са својим телом на земљи, шта сам радио са својом душом? Ево шта сам зарадио! А Господ је дошао у овај свет, постао човек, да каже мени и теби и свакоме сву тајну нашег живота, ради чега смо ми у овоме свету, зашто нас је Он створио. Створио за Живот Вечни. Ево примера, ево Светога Николаја Чудотворца: сав вечан, сав бесмртан, сав свемоћан, не само за време живота на земљи, него ето, хиљаду и шест стотина година, све моћнији и моћнији, све силнији и силнији, непрекидно помаже, непрекидно са неба влада земљом. Такви су Светитељи Божији, таква је вера Христова! Бог постао човек! Бог сишао с Неба на земљу да да све што Бог може дати људима. И дао нам је Живот Вечни, дао нам је Истину Вечну, дао нам је Љубав Вечну, дао нам је Правду Вечну, шта хоћемо више! Наше је да вером светом својом живимо, да љубав имамо у Господу Христу, да све то учинимо својим имањем, својим достојањем: молитвом, постом, бдењем и свима другим светим врлинама, да стално хитамо за Господом Христом, вођени и руковођени Његовим Светитељима. Зато и Црква слави сваки дан Светитеље Божије: данас Светог Николаја, сутра Светог Амвросија, па онда Светога Саву, и све безбројне Светитеље. Сваки дан по много Светитеља, то значи: сваки дан по много наших вођа, наших васпитача, наших водича у Живот Вечни; не туристичких земаљских лепота, него у Живот Вечни. Сваки Светитељ води само у Живот Вечни. А тамо – тамо Небеско Царство, тамо све непролазне лепоте Божије у ономе свету. То нам је дао Господ Христос! Даје нам то, свакоме од нас, за нашу веру, за нашу љубав, за нашу молитву, за наше славље и прослављање Светитеља Божијих, Цркве Божије, а кроз њих Јединог Истинитог Бога Господа Христа. И ми славећи Светога Николаја славимо Господа Христа, Који, ето, хиљадама већ година живи кроз њега и излива Своју Божанску силу и на нас грешне и немоћне. Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи. Нека би он био наш вођ и наш путовођ, и наш путовођ, да га истински славимо делима, подражавајући његова дела, подражавајући његову веру, његово милосрђе, његову смиреност, његову кротост, његову доброту, његов еванђелски живот. И он је човек, и ми смо људи, зато се можемо угледати на њега, не извињавати се никим и ничим. Нека би Свети Отац Николај закрилио свахог од нас од свакога зла, нека би свакога од нас утврдио у сваком еванђељском добру, да бисмо и ми вођени њиме изашли из овога света светле душе, радосне душе, и тамо, доведени њиме пред престолом Господа Христа, поклонили се заједно са њим Једином Истинитом Богу Господу Христу, који, ето, ствара Светитеље у овоме свету, ствара бесмртнике Својом вером, ствара вернике, вечне људе дајући им Своју Вечну Истину, Свој Вечни Живот. Њему кроз Светог и Чудесног Оца нашега Николаја, вечна слава и сада и увек и кроза све векове. Амин. 1965. године у манастиру Ћелије Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. У Недјељу 25. по Педесетници, 8. децембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Миладин Кнежевић. Саслуживали су му: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереј Бранко Вујачић. Отац Далибор Милаковић је у свом пастирском обраћању говорио о љубави према Боги и према ближњему. Звучни запис беседе ,,Ако волимо ближњега, као што волимо себе саме, завољећемо и самога Бога. Али, ако не волимо ближње, онда је немогуће Бога вољети. А то је управо испит који се пред нас сваког дана у нашем животу поставља, да у сваком кораку и моменту бринемо и волимо ближње своје и да познамо љубав Божију. Колико нас само пута Бог у животу куша, преиспитује нашу људскост, нашу бригу и љубав? А ми пречесто заобилазимо наше ближње док се толико пута паралелно бавимо безначајним стварима, а ближњи до нас пати и очекује милост и љубав нашу. Заиста, без заједнице, без ближњих – нема спасења“, рекао је он. Отац Далибор је указао да нас на заједницу позива и сама Литугија која нас упућује на праштање, на смирење, заједницу и љубав: ,,На заједницу нас призива и ова сама Света Литургија, у којој смо се сабрали у име Божије, у име Његово. Зато је данашња прочитана јеванђелска прича поука и задатак свима нама, да схватимо да као што је било покољењима прије нас, тако ће бити и данас, али и сјутра и у свим будућим временима. Јер и данас као и онда се поставља питање: ,,Ко је мој ближњи и да ли ми волимо тога некога ко се налази поред нас“, казао је отац Далибор. Отац Далибор је говорио и о најављеном Закону о слободи вјероисповјести који, према најавама, треба да уђе у скупштинску процедуру до краја ове године. ,,И у ове дане Господ преиспитује вјеру нашу, дајући и попуштајући на нас искушења. Сви сте свједоци ових дана да је Влада Црне Горе припремила Закон о слободи вјероисповјести. Али, шта значи тај назив? О каквој је слободи ријеч? Ко додељује и одређује ту слободу вјероисповјести? Зар не вјерујемо слободно? Зар нам управо Бог није даривао слободу? Зар вјера није управо ствар и право избора и акт слободне воље? Како онда људи, смртни, пролазни могу даривати слободу? Само је Господ Бог дароватељ слободе којом смо управо и ми људи као Његова слика и прилика већ овјенчани“, поручио је он. Отац Далибор је такође посјетио на ријечи Господа Исуса Христа, да Цркву Његову коју је и утврдио на камену исповједања вјере у Њега као у Сина Божијега неће до краја свијета и вијека ни паклена врата надвладати. ,,Ето управо у овим данима, некоме од људи смртних и пролазних је пало на памет да одређује и дарује и одузима слободу и да одређује да ли ћемо и како ћемо вјеровати, или пак нећемо. Треба се подсјетити, да су кроз историју многи покушавали цркву моделирати по сопственом нахођењу, али, Цркву Божију не могу и неће ни врата паклена надвладати зато што је Бог утврдио, зато смо и сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа – призвани да свједочимо име Његово као што су и наши преци то чинили. Свједочили су Христа, вјеру и истину у најтежа времена“, рекао је отац Далибор На самом крају свог пастирског обраћања отац Далибор је најавио и Велики црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу, у суботу 21. децембра у Саборном храму Светог Василија Острошког. ,Да управо литургијски, молитвом, заједништвом, сабрањем, љубављу са нашима ближњима посвједочимо да слободно исповиједамо Христа и да у Њега вјерујемо и да то посвједочимо као никад до сада, јер заиста смо на испиту и пред Богом и пред ближњима нашим“, поручио је он Такође је најавио да ће тог јутра бити организован бесплатан превоз до Никшића, који ће у 7 часова кренути са платоа саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. ,,Зато вас још једном молим, да покажемо љубав према Богу, да покажемо да смо Христови људи, Божији људи, да волимо своје ближње, а то ћемо учинити најбоље примјером свога живота и дјелима, почевши од тога што ћемо учествовати на великом црквено-народном сабору у Никшићу, показавши тиме да нисмо сагласни са тим Законом који се припрема а тиче се вјере, а који је све само не закон о слободи вјероисповједања, који је у ствари потпуно противан и слободи и Христу и Цркви. Дај Боже да загрлимо једни друге, да дочекамо празник Божића у љубави, слози и миру“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Поводом манастирске славе, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Манастиру Пресвете Богородице у Сићеву у четвртак, 4. децембра 2019. године, на дан празника Ваведења Пресвете Богородице. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереји-ставрофори Радован Петровић, Милан Николић и Ранђел Денић и ђакон Ђорђе Филиповић. Храм је био испуњен верницима а велики број њих се и причестио Светим Тајнама. Након заамвоне молитве, освећени су славски дарови и преломљен славски колач, да би након тога Његово Преосвештенство упутио речи архипастирске поуке, истакавши да "прослављајући данас овај празник, који је на самом почетку великог божићнога поста, припремамо се тако и за дочек великог празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, јер управо данашњи празник јесте почетак нашега спасења..." Извор: Епархија нишка
  12. Хиландар – На дан празника Ваведења Пресвете Владичице Богородице, који наша Света Православна Црква прославља 21. новембра по јулијанском календару а 4. децембра по грегоријанском календару, Света царска српска лавра манастир Хиландар свечано прославља своју манастирску славу. Уочи манастирске славе, служи се свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију. Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече. У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места. Извор: Манастир Хиландар
  13. У среду 27. новембра 2019. године почео је четрдесетодневни Божићни пост. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије обратио се свим вернима честитајући почетак поста и упућујући све ка великом радосном празнику Божићу: – Запутили смо се ка Божићу. Звучни запис беседе Божић је празник највеће блискости Бога и човека. Иде Небо да загрли земљу и Бог да станује са људима и да живи са њима. Родиће се као дете чинећи себе најпријемчивијим свакоме узрасту. Родиће се усамљен да би био друг бескућницима и самотњацима. Биће Он и у заједницама великим, долази свима. Долази највећи гост, треба да га дочекамо најсвечаније. – И Бог доноси своје дарове. Његови дарови се не виде сви одмах, они ће се видети касније. Бог преображава свет собом, Он ће и себе дати за нас, уместо нас пострадаће на Крсту, али за нас ће и устати, водећи нас у живот. – Да дочекамо Божић у радости, и као што Бог грли нас тако да грлимо једни друге, пожелео је Епископ Атанасије свима. Извор: Епархија милешевска
  14. Манастир Ватопед, у коме се чува глава Св. Јована Златоустог прославио је његов празник у духу светогорског благољепија. Празничном службом је началствовао митрополит Халкиде Хризостом, коме је ово и имендан. Свештени манастир Ватопед чува лобању Светог Јована Златоустог. У част великог васељенског учитеља цркве у Ватопеду се сваке године служи празнично бденије са архијерејском Литургијом као круном свих богослужења. На лобањи Светог Јована Златоустог остало је нетрулежно уво на које је Свети Апостол Павле шапутао Златоустом док је писао тумачења посланица. Извор: Светогорске стазе
  15. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у подгоричкој цркви Светог Ђорђа под Горицом. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да данас прослављамо оне који су у нашем роду Господа прославили – Свете краљеве Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и Светог Варнаву Хвостанског. Звучни запис беседе „Они су за Њим ходили и Њему служили и Њему јединоме се поклањали. Данашњи владари, они жртвују за себе, за своје угодности, за своју власт све и сва. И своју душу жртвују, и свој народ тврдећи често да они то служе народу. А уствари служе себи и својим страстима. А некадашњи владари, хришћански владари, они су жртвовали и своју власт, и своје здравље, и сами себе су жртвовали за Христа Господа. Ево краља Милуитина, који богатство које му је Бог дао, као владару онога времена, није трошио на наџаке и на буздоване, и на уживања и на своја задовољства и властољубље. Четрдесет храмова је краљ Милутин саградио, и манастира, од којих многи и дан-данас постоје“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да су неки од тих храмова срушени у наше вријеме. „Чак су опстали у вријеме турске окупације, али су их срушили данашњи моћници и силници овога свијета. Храм у Мушутишту на Косову, само њега да поменемо, је срушен. Остао је кроз сву историју сачуван, а бомбе НАТО пакта су га срушиле у ово наше вријеме“, подсјетио је он. Митрополит Амфилохије је додао да је краљ Милутин све што је имао приносио Богу. „И служио је народу своме и служио је Богу своме. И оставио је за собом дивни спомен и дивне светиње. А његов брат Драгутин, не само што је служио Господу, него је, попут својих предака, Светога Симеона Мироточивога и Светога Саве, и осталих светих Немањића, постао и монах Теоктист. Потпуно је себе принио Господу на дар краљ Драгутин. Тиме је показао да је прави хришћански владар био, попут цара Константина и цара Јустинијана у прадревна времена“, казао је Владика. Казао је и да је Свети исповједник Варнава Хвостански, као млад епископ 1947. године посвједочио Христа и да су га због тога затворили титоисти. „Рекао је у својој првој бесједи да су милиони оних који су пострадали за Христа у Русији. И због тога су и код нас побили хришћане у то вријеме. И зато је био затваран, да би на крају пострадао 1964. године Врнава Настић, дивни изданак нашега рода“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством освештао Светогеоргијевску гостопримницу у новосаграђеној црквеној згради која се налази поред цркве Светог Ђорђа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Епископ рашко-призренски г. Теодосије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су на празник Светог Арсенија Сремца са свештенством Свету службу Божију у манастиру Пећка патријаршија. Доносимо интегрално бесједу Владике Методија коју је изговорио на крају богослужења у Пећкој патријаршији: Драга браћо и сестре, сретан вам празник Светога Арсенија и слава и празник Васкрсења Христовога које прослављамо! Благодаримо Његовој Светости Патријарху Иринеју који нам је дао благослов да овдје служимо и да се окупимо, и Митрополиту Амфилохију који ми је благословио да овдје дођем и да будем с вама и да служим са дивним Владиком Теодосијем, и са милом мати нашом Харитином и њеном љубављу и молитвом, њених сестара, и њиховим гостољубљем. Сваки празник, а поготово црквени празник, извире и рађа се из осјећаја слободе. А не само што се рађа из осјећаја слободе, него он изражава и отјеловљује ону човјекову дубинску жеђ за истинском слободом. А овдје, наравно, није ријеч о овој спољашњој, привидној слободи грађанској или политичкој, него о оном најдубљем осјећају живота као слободе. И сваки празник који је израз те слободе су врата која нам отвара улаз у један нови, духовни, узвишени простор – простор благодати Божије. И ми смо сви свјесни да смо ограничени у свакодневном животу и да смо робови простора и времена. И да смо скучени, и својом генетиком, и поднебљем, и климом у којој живимо, и тим неумољивим током живота који иде ка једноим неумитном завршетку. И сваки човјек, иако осјећа да има неку релативну слободу у тој ограничености, сваки човјек који је осјећа, префињен је и има ту духовну узвишеност свјестан је да је то само привидна и ограничена слобода у овоме животу. И да само Бог и вјера у Њега даје истинску слободу – оно чему је наше људско биће призвано. Томе нас уче сви светитељи Божји и следбеници Христови, као што је и Свети Арсеније, између осталих. И шта је то најдивније, чему се дивимо и што гледамо у свима њима? То је та радост, љубав и дубоки мир који су они стекли благодаћу Божјом. А истински циљ нашега живота јесте задобијање те благодати Духа Светога. А само у Цркви, кроз свете тајне, овдје гдје смо се ми данас сабрали, људско биће се храни истинском храном. А то су нестворене Божанске енергије које примамо кроз свете тајне, на првом мјесту кроз Тијело и Крв Христову којом се причешћујемо на свакој Светој литургији. Зато је свака Света литургија празник и васкрсење. А тиме и празник Светог Арсенија празнује васкрсење Христово, јер је он васкрсао благодаћу Божјом. И не само што нас Свети Арсеније повезује, који је из Срема, из простора данашње Војводине, и који је као монах жички и наследник Светога Саве, архиепископ српски дошао у ове просторе и поставио сједиште Архиепископије српске, потоње Патријаршије, и чије су мошти данас у Црној Гори, у манастиру Ждребаонику, који својим животом повезује све крајеве нашег народа гдје год се данас налази и живи. Он је показатељ те свеобухватне и дубоке благодатне Божанске енергије која све окупља, сабира и обједињује у једно тијело, које је Црква, чија је глава Христос. И хвала Богу што нас је сабрао овдје да се сви овако дивно окупимо, Богу помолимо, Светоме Арсенију, да се Христовим тајнама причестимо и да прославимо Христа Бога нашега са Оцем Његовим и Светим Духом у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије началствовао светом архијерејском Литургијом. Дана 30. октобра 2019. године у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима служено је празнично бденије уочи спомена Светог Петра Цетињског, дивног светитеља који је пре 235 година у том храму хиротоносан за Митрополита црногорског од стране Митрополита карловачког Мојсија Путника. Свечаним бденијем началстовао је протојереј Стојан Билић, парох новосадски, уз саслужење протојереја Сретена Лазаревића, архијерејског намесника румског, јереја Милорада Бојчића, пароха голубиначког, и протођакона Слободана Вујасиновића. Антифоним појањем бденије су украсили ученици Карловачке богословије, некадашњи и садашњи. Сутрадан, на празник, Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије началствовао је светом архијерејском Литургијом у поменутом храму. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Богословије у пензији; протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина сремскокарловачке Саборне цркве; домаћин сабрања јереј Станко Лакетић; протођакон Слободан Вујасиновић и ђакон Горан Власац. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом на Цетињу данас, 31. октобра, прослављен је празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, који је крсна слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Звучни прилог радија Светигора -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету службу Божију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Високопреосвећеним Архиепископом сарајевским и Митрополитом дабробосанским Хризостом и Преосвећеном господом епископима: милешевским Атанасијем, полошко-кумановским Јоакимом, рашко-призренским и косовско-метохијским Теодосијем, бихаћко-петровачким Сергијом, буеносајрески и јужно-централноамеричким Кирилом, захумско-херцеговачким Димитријем и умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Саслуживало је свештенство и монаштво уз молитвено учешће великог броја вјерног народа, док су за пјевницом одговарали ђаци Цетињске богословије. Учесници данашњег сабрања имали су и велику радост – рукоположење у чин ђакона Павла Божовића, новинара Радио Светигоре и вјероучитеља при Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У пастирској бесједи након читања Јеванђеља, владика умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије је казао да је данас у Цетињском манастиру велики сабор апостола и њихових наследника у част Св. јеванђелиста Луке и апостолског наследника Св. Петра Цетињског, као и да је Црква неразлазни сабор који је БогоОтац кроз Сина Свога сазвао да се никада не разиђе: „И данас је ово сабор који се не разилази и он је предокушај Царства небескога. Света литургија је уствари Царство небеско на земљи са есхатолошким димензијама до краја вијека и свијета и томе свједочи и овај сабор.“ Појаснио је да је ово сабор у коме кроз апостоле Господ проповједа, а онда кроз њихове наследнике продужује своје Јеванђеље – Благовијест Божија о вјечном животу свега створенога на челу са, као круне свега, човјека. „Бог је створио сву творевину да буде Тијело Христово којем је Он глава вјечна и незамјенљива, а ми смо сви удови – чланови тог Тијела и тако ћемо бити на сву вјечност, како је Господ и предсказао и на Тајној вечери показао практично међу апостолима. На свакој Литургији то чудо непоновљиво се понавља, та есхатолошка стварност да је Црква Дом Очев, Тијело Христово, заједница Духа Светога“, бесједио је владика Атанасије објашњавајући да је зато важно да се окупљамо на Светој литургији и приступамо Хљебу живота и Чаши пића вјечнога. Владика је подсјетио на Жичку бесједу о правој вјери Светога Саве у којој он каже да је наследник апостола и да су нам преко отаца апостоли предали вјеру, а да се то преко њега наставља по истом предању и вјери, и по истом наслеђу: „Зато су епископи наследници апостола и зато поглавари Цркве су у слици и лику и образу Христовоме на земљи“, казао је владика истичући да смо сви чланови тог великог апостолског, педесетничког, Жичкога сабора. Посебно је нагласио да је велика благодат и велико дјело обнова Цетињске, али Призренске богословије, као и рађење дјеце свуда, а посебно на страдално и под окупацијом наше КиМ, које је срце и матица наша, јер кад год Бог шаље једно дијете у свијет Он пројављује, исказају Своју вјеру у човјека боголикога, христоликога и духоноснога. Преосвећени владика Атанасије је подсјетио на дивне дарове које је Бог дао нашем народу, на Св. владику Николаја, Светог Јустина… Са присутнима је подијелио радост да је 2021. године када прослављамо 350 година Светога Василија Острошкога, планирано отварање гроба његове мајке Ане гдје се једном годишње виђа зрак небеске свјетлости, а забиљежана су њена чуда и исцјељења. „Наша је вјера жива, жива је Духом Светим који све оживљава и преноси наше молитве свецима, те их они знају и помажу нам. Дух Свети је душа Цркве која је Тијело Христово, а ми смо чланови, удови живи и зидамо се као живо камење у ту грађевину, како каже апостол Петар“, закључио је умировљени Епископ Атанасије и поручио да они који руше цркве руше своју будућност поистовјећујући се са безбожницима који никада нијесу добро пролазили, као што нијесу ни рушитељи Цркве: Након што су на крају Литуругије благосиљани славски приноси, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је поздрављајући госте, епископе, свештенике, вјерни народ казао да у Цркви Божијој, као што је записао Св. апостол Павле, нема Грка, ни Јеврејина, роба ни слободњака, мушкога ни женскога, него су сви једно, један Исус Христос: „Ево и данас овдје је сабрана Црква Божија из многих крајева и свих страна, и прослављамо име Божије на свим језицима“, рекао је Митрополит изражавајући радост због присуства великог броја браће архијереја, вјерника из Скадра предвођених оцем Николом из Албанске православне цркве, г. Ваљона Дашарамија, представника Министарства за људска и мањинска права Црне Горе, амбасадора Србије и Русије господе: Зорана Бингулца и Владислава Владиславовића Масленикова, као и представника других амбасада. Митрополит Амфилохије је у свом обраћању подсјетио на рушење цркве на Ловћену и замолио представника Владе Црне Горе да пренесе његову молбу, више пута изнијету, да се Црква Светог Петра Цетињског обнови и врати на Ловћен: „Морам да подсјетим кад су рушили цркву на Ловћену једини који је одбио да учествује у томе је Исо Махмутовић из Бијелог Поља. Он, Муслиман био је часнији од Његушана, Цетињана и нека га Алах упокоји на Страшноме суду. То треба да се зна и памти, а Црногорци треба да иду његовим путем и врате Цркву Светог Петра Цетињског која је срушена од ондашњих безбожних властодржаца.“ На светом сабрању је обиљежено и 60 година монашења и ђакоњења умировљеног владике захумско-херцеговачког Атанасија и тим поводом Митрополит је владици поклонио панагију са ликом Христовим, камилавку и икону Светога Петра Цетињскога. Такође, данас је Митрополит Амфилохије Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца одликовао г. Гаврила Принципа из Босанског Грахова, др Алека Рачића из Београда, Ђура Пејовића из Будве и Жељка Чолаковића из Канаде. Послије Литургије у Његошевој сали на манастирском имању Цетињског манастира одржана је празнична акдемија у организацији Богословије Светог Петра Цетињског и Црквене општине Цетиње. Овогодишња академија је посвећена прослави 800. годишњице аутокефалности СПЦ, у коју се, како је истакао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, ова школска установа укључила пуним срцем истичући да је у тих 800 година скоро па 200 протекло у раду ове школе. „Ову Богословију је основао књаз Никола уз благослов Цркве да буде прва државна школа и тада Цркви није сметало да наша Богословија буде у склопу државе. Јесте, то била православна монархија и краљ је био побожни владар, али нашој науци и црквеној просвјети не смета укључење у државне токове. Зато је наша заједничка порука, представника овдје сабраних богословија из Крке, Београда, Фоче, Сремских Карловаца, да се настави са реформом црквеног школства. Мислим да је и воља нашег заштитника Светог Петра Цетињског да наше школе буду доступне свима, а да задрже свој јеванђељски карактер.“ Између осталог, ректор је казао да су Влада и Министарство просвјете Црне Горе упознати и са иницијативом да се Богословска школа Светог Петра Цетињског, као прва средња школа у нововјековној историји Црне Горе, региструје и да има право јавности, као и све вјерске и друге школе. Отац Гојко је истакао посебно задовољство што је један млад образован човјек, Павле Божовић данас на Литургији примио ђаконски чин: „Нека га Бог поживи и да са овим ђаконским чином те дарове од Бога добијене умножи на добро наше Цркве и наше црквене мисије која је сви добро знате у каквим искушењима у Црној Гори, те нам требају нови проповједници и Богу хвала и Светом Петру на том благослову.“ У наставку се присутнима обратио књаз зетски Станко Црнојевић Бушатлија који је истакао да је наша Црква надживјела три царства: Румејско, Турско и Аустроугарско, Млетачку републику, италијанску и југословенску краљевину, Њемачки рајх, комунистичку и социјалистичку Југославију: „Зовемо је српском јер је потекла из српских земаља међу српским племенима која су живела на путу којим је цивилизација дошло са Блиског Истока у Европу и учинила их Западом на Истоку, Истоком на Западу. Зовемо је по Србима који су одржали њен хиљадугодишњи континуитет, а од тога 800 година самосталности, не доводећи у питање ничије национално опредјељење као услов припадности нашој Цркви. Тражећи свој идентитет питам се, може ли бити чвршћег упоришта од Православне цркве и за Црногорце и за Србе.“ Књаз Станко је са присутнима подијелио и своја лична размишљања из 2016. године са обиљежавања 240 година битке на Крусима када је, како свједочи, с поносом устврдио да ја на тој пригоди представљао обје стране у том сукобу. „Као Станко Црнојевић, последњи мушки изданак Ивана Црнојевића, представљам народ који је побиједио у тој славној бици, а као Махмут Бушатлија, последњи мушки изданак Махмут-паше Бушатлије, чија лобања почива у Цетињском манастиру, ја представљам породицу која је битку изгубила. Мудрост Божија и надахнуће нагнало је Светога Петра Цетињског да обавеже потоње генерације да се старају и чувају посјечену главу Махмут-паше, да их подсјећа на његово црногорско поријекло, али и на то како завршавају горди и пријеки владари. Чини ми се да је Свети Петар желио да остави у манастиру и сачува лучу водиљу потомцима Махмут-паше ка њиховим коријенима. Тако је та посјечена глава, свјетлећи под окриљем и у рукама нашег Митрополита Амфилохија, мене позвала на Цетиње гдје је сваки камен био пут ка мојим коријенима“, казао је у празничном слову, између осталог, књаз зетски Станко Црнојевић. У наставку академије је изведен културно-умјетнички програм у којем су, поред осталих, учествовала и дјеца са вјеронауке, хор „Његош“ и дјечји хор „Св. Мардарије Љешанско-либертвилски“. Празнично сабрање је настављено уз славску трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће сјутра, на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и празник Светог Петра Цетињског, са свише архијереја наше Цркве и свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, са почетком у 9 часова. Прослава празника у Цетињском манастиру почеће вечерас свечаним празничним бденијем у 17 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, драги народе и децо Божја, данас смо чули кроз Светописамске одељке да је диван Бог у Светима својим. Заиста је Бог диван у Светима својим и Он је данас овде са нама присутан, када се у молитвама сећамо Преподобне мајке наше Параскеве, која је својим испосничким животом, својим стремљењем и сузама ка Господу прославила, како себе и своју личност, тако и целокупни наш народ, по речима биографа њеног житија. Стога и ми као народ Божији треба да се непрестано угледамо на њу, на њене подвиге, сузе молитвене којима је грејала своје срце и умивала душу да би се Господ уселио у њу и да би она била права охристовљена и обожена душа која је у могућности да прими Небескога Цара у срце и наручје своје. Она је непрестано у својим молитвама вапила ка Господу и њена душа је стремила управо ка Њему. Сам Христос је постао њен педагог, јер никако другачије не би могла да задобије тако велика блага Небеска, каква је добила на крају свога земнога живота. Једино тако, кроз Христа, који је наш педагог, и кроз вршење заповести Божјих, поштујући и живећи Јеванђељем Христовим, она се убројала међу оних пет мудрих девојака, као што смо данас чули у светом Јеванђељу, да светле свету и да преносе ту истиниту реч Јеванђеља. Она је непрестано у свом земаљском животу следила тај испоснички пут, пут који је трновит, пут који води ка Богу, пут који је омеђен различитим мукама и тескобама, али пут којим ми задобијамо венац вечне славе. -Никако другачије ми у овоземаљскоме животу који нас увек одваја од Христа, одваја нас од Цркве Божје, одваја нас од Јеванђеља Христовога, не можемо живети и искати Царство Божје, него том теологијом, тим теолошким основама које су нам оставили наши дивни Светитељи, да ходимо тим путем и да задобијамо врлине. Света Петка је знала да њен живот није овоземаљски, да је њен живот Небески и управо тим и таквим подвизима је она ишла. Тим стопама је ходила, да би задобила вечну славу Небеску, да би у њедра своја примила Христа и да би њена душа била спашена. То и ми требамо, драга браћо и сестре, да чинимо овде на земљи. Да стичемо Небеска блага, да сабирамо у духовне ризнице, да будемо виноградари добри, који непрестано сабирају сва Небеска блага и онда ће Бог препознати да смо народ и деца Божја. Христос нам је оставио две највеће заповести које су у темељима и животима свих наших светитеља, да љубимо једни друге и да љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом. Онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо царско свештенство и народ Свети. -Света Петка је узела Крст свој, ходила је крстоносним путем ка Царству Божјем. У том контексту, драга браћо и сестре, крст који нам је дат и залог који смо примили светом тајном крштења, треба да непрестано носимо у овоземаском животу, да долазимо у цркву Божју, да посећујемо света богослужења, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, јер је то залог вечности, то је залог вечнога живота, који нас узводи од земље ка Небу. Управо тим путем су ишли и светитељи, јер су цео свој живот уподобили науци Христовој, непрестано су се давали за Христа, да би на крају свога овоземаљскога живота били убројани у свете угоднике Божје. То је и нама остављено, да ми овде на земљи, иако смо обремењени свим другим проблемима, ходимо тим истим путем, путем који нас узводи у Небеска насеља, у рајска насеља, где нема плача и туге, већ где је живот вечни и вечна слава Божја. -Нека би Господ дао да молитве Преподобне мати наше Парскеве непрестано бдију над овом светом обитељи која се, Хвала Богу увек умножава, и сваки пут кад долазимо све је више и више народа, то je доказ да је ту Бог и молитва. Ту је управо тај подвижнички пут инспирисан свим овим стазама и долинама око цркве Преподобне наше мајке Параскеве. Нека би Господ дао да ова свештена обитељ узрасте у велику и Богоспасавану обитељ која нас води и која ће бити наш путоказ ка Царству Божјем. Живели, нека вас Бог благослови и свако вам добро подари. Амин. Беседа изговорена на празник Преподобне мајке Параскеве, 2018. лета Господњег у храму Свете Петке на Доброј Води у Вуковару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. По предању, Јерусалимску икону Пресвете Дјеве Марије насликао је Свети Јеванђелист Лука, 48 г. од Рођења Христова, односно, у години када је дошло до Њеног Славног Успенија. До дана данашњега сачувано је неколико њених верних копија. Датум прослављења Јерусалимске иконе је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару. FILE-14a3808686863aa0c36d1e11a8b8ced8.mp4 ПРВА ИКОНА Цар Грка, Лав Велики ову икону је 463. г. пренео из Јерусалима у Константинопољ, где је пребивала скоро пола века у храму Богородице Пиги, тј. Источника. Међутим, нападом Скита на Цариград, икона пројављује своје заступништво – када свенародним молитвом град бива сачуван од уништења; отуда се за време цара Ираклија (575-641) икона преноси у Влахернску цркву у Константинопољ, где остаје око 3 вијека – све до владавине цара Лава VI Филозофа. Крајем 10. вијека, тачније 998. г. константинопољски цар, Василије II предаје ову чудотворну икону на дар Св. Равноапостолном кнезу Владимиру – по примању Свете тајне крштења, женидбе са царевом сестром Аном и освајањем Херсона (Корсуна). Међутим, светиња се ни ту не задржава; кнез је носи са собом у Кијев и дарује је новгородском народу као уздарје – по њиховом масовном обраћењу у хришћанство. Икона се у то име, свечано поставља у Софијски новгородски Сабор и ту почива наредна 4 вијека, све до освајања Новгорода од стране Ивана Грозног – који ће светињу пренети 1571. г. у московски Успењски Сабор. Ту је почивала све до времена Наполеонових освајања – 1812. г. – када је из Успењског Сабора украдена и однета у Париз, где је све до почетка 20. вијека пребивала у катедрали Нотр-Дам. A на месту где је стајала у Успењском Сабору, постављена је њена верна копија, која је узета из московске цркве Рождества Богородице. На тој икони у медаљонима су насликани Свети Апостоли: Петар и Павле, Јован, Лука, Симон, Филип, Матеј, Марко, Јаков, Вартоломеј и Св.мученици Прокопије, Георгије и Меркурије; овде не заборавимо – да је управо Она била онај светли облак који је управљао првим корацима новостворене Цркве, бивајући утеха и радост Апостола и свих верујућих људи. ДРУГА ИКОНА Јерусалимска у Исмајловском сиротишту Благодатна икона у Покровској цркви у Исмајловском сиротишту је заправо копија чудотворне иконе Јерусалимске Богоматере из Успењског Сабора – која је била послана у Цариград 453. г., на дар, великом кнезу Св. Владимиру. Приликом разорења Покровске цркве неколико икона је остало сачувано, међу којима је била и Јерусалимска икона Богоматере, која се отуда преноси у храм Рођења Христовог (који безбожничке власти никада нису затварале) у Исмајлову (Ру). Након обновљења Покровскога сабора икона је 1932. враћена из храма Рождества Христовог. ТРЕЋА ИКОНА Овај Јерусалимски образ Приснодјеве Марије пред којом се молила Марија Египћанка, донет је у Цариград и постављен у храму Премудрости Божије у данашњем Константинопољу – где је почивао од 12. вијека па све до 15. вијека. У житију Св. Марије Египатске које је написао Јерусалимски Патријарх Софроније, каже се да се ради о оној чудотворној икони која је била постављена над улазом у Јерусалимски храм, посвећен Вазнесењу Христовом. Овој Јерусалимској икони која је почивала у храму Премудрости Божије, 1429. г. поклонио се руски старац Зосима – знајући да је то управо она икона, пред којом се молила Св. Марија Египћанка. Такође, остали су подаци да су се ђакон Игњатије и дијак Александар поклонили овој икони ,,на великијех вратах Св. Софије“, а да је ходочасник Данило у Јерусалиму видео празно место, на коме је почивала ова икона. ЧЕТВРТА ИКОНА Јерусалимска Нило Сорска Налази се у Саборној цркви Покрова Пресвете Богородице у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори Атонској. Положена је у кивоту који се спушта над олтарским дверима, на широкој врпци од кадифе, по којој је извезен тропар. На унутрашњој страни иконе налазе се следећи натписи: ,,Посвећује се Руском Светогорском манастиру света икона ова, благовољењем Пресвете Богородице „. Такође, и натпис: ,,Ова света икона, коју је насликао 1825.г. од оваплоћења Бога Логоса, у Великој Русији, у Кривојезерском општежитељном манастиру, грешни јеромонах Никон, који се и данас налази у Нило-Сорском манастиру, који се и усрдно залаже, под посебним утицајем Провиђења Божијега, да ову икону, благодати учесницу, добије Свети Руски манастир Св. Великомученика Христовог и исцелитеља Пантелејмона, који се налази на Светој Гори Атонској, као вечно наслеђе, благовољењем Оца и Пресвете Богородице. Амин.“ Лета 1850. месеца новембра, осмога дана, као што видимо, ово је потписао убоги старац Нило – Сорског манастира, јеромонах Никон. Иза тих натписа налази се портрет о. Никона са свитком у руци на коме је написано: ,,Спомени ме о Владичице Богородице, у усуду Твоме, слугу Својега, Никона !“ И на крају трећи натпис:,,Погледај, Владичице, на усрдно испуњење воље Твоје; благовољењем Твојим удостој ме недостојног судбине оних који ће бити спасени, мајчински за то молећи Твога Сина и свих Творца !“ Из манастира је било послато писмо јеромонаху Никону уз молбу да он по могућности објасни: какав је посебан утицај и благовољење Бога и Царице Небеске постојао у преношењу Свете иконе у манастир ? Отац Никон, у писму од 12. децембра 1852, објашњава:Ту Свету икону Владичице је сликала моја маленкост пре 30 г., када сам ја био још јерођакон и боравио у Кривојезерском малом манастиру (у Костромској губернији), где се налази чудотворна икона Мајке Божије – Јерусалимске, коју сам се ја, недостојан, удостојио да обновим. Због многих чудотворних дејстава, која се до данас дешавају од те иконе, ја сам, немоћи својом, а са свеколиком ревношћу и вером, почео да сликам тачну (осим величине) копију те Чудотворне иконе; и уз помоћ Владичице сам је завршио. Током самог освештавања њеног, десило се знамење и неко је нешто о њој прорекао, што се већ тачно и десило. После тога су се дешавала многа благодатна дејства… Када сам се ја, убоги човек, преселио у манастир преподобног Нила, чудотворца Сорског, који је био скоро сасвим запуштен, – и та света икона је свуда била неодвојива од моје маленкости; а за време искушеништва мога у Иверском манастиру (Новгогорске губерније) то је било једино моје уточиште и једино успокојење за неког ко је био мучен таласима патњи, мелем за срце и душу. Али, шта вреди много причати ? Видео сам ја силу благодатну, која је очигледно пратила ту свету икону – глас, говор… исцељење од болести, спасење од огња и друга чудеса. Ја никада ни на који начин нисам намеравао да се до краја живота растанем са тим спасоносним благом; али Провиђење Бога и Пресвете Мајке Његове учинило је другачије. Верујте, оци свети, и не сумњајте да је та света икона за ваш манастир дарована Провиђењем Божијим и благовољењем Царице Небеске, а подробнији опис тога од моје маленкости немојте тражити. Али, да вас не бих увредио, још мало ћу о томе нешто рећи… Два месеца и нешто више пре преношења иконе, како ми се чини, у полусну сам ја видео, мислим, Свету Гору Атонску. Ја и неко други смо, тобоже, почели да се пењемо на њу. Тај други, који је био са мном, био је мој водич; јер он је, како је говорио, већ боравио на Светој Гори. Дакле, приближавали смо се ми каменитој планини, која се састојала од литица; са каквом смо се муком ми пели на њу – немам ни речи да то опишем. Мој друг се успињао брзо, с неком невероватном лакоћом; док сам се ја, са страхопоштовањем и тешкоћама га пратећи, пео за њим. Најзад смо се домогли неке ивице, и ту је мој руководилац постао невидљив. (Ја претпостављам да је то био мој Свети старац – преподобни Нил Сорски, који је како је то познато из његовог житија, боравио на Светој Гори довољно дуго и са Атоса је скитско Законоправило пренео у Русију, чији је зачетник био у Сорском манастиру.) У томе је и подвиг и страх: изгледало је да уопште није могуће попети се по каменим литицама, међутим ја сам се одлучио да се попењем, и некако сам се брзо нашао на равнини крај врата храма. Радост, помешана са страхом и страхопоштовањем, преплавила је моју душу и срце. Ту сам ја непосредно угледао, пре свега, Жену необичне лепоте, која је седела на престолу близу самог улаза. Она је била обучена у одећу белу као снег. Њен поглед је био крајње љубазан и умилан. Она је, видевши ме, рекла: „Прими ово, потребно ти је; ти си се изморио“. Укус пријатне сладости не могу вам дочарати. Ту је и рекла Божанска Жена оно необјашњиво и наредила да се уради оно, што и јесте учињено (благовољено и наређено је да се света икона пошаље у Руски манастир Св. Пантелејмона… и остало, што се и десило). Објашњење иде до ове границе… Ту сам ја још видео врх Атоса; до његовог краја није остало још тако много, али је било изузетно стрмо, и голи камен. Пошто је света икона послата на Атос, десило се оно што је обећала благодат Владичице, а тачније: Скит Нило-Сорски је постао самосталан; Црква, у част Светог Претече, која се налази на месту становања преподобног Нила, а која је неосвештана стајала 10 година, освештана је; моја данашња жеља, везано за свету схиму и боравак при храму Претече, где се налазила келија преподобног Нила, на чудесан начин се испунила; и све остало се десило убрзо, благодатном силом и милосрдним Промислом Божије Мајке. На свеноћним бденијима на Богородичине празнике и недељом, после завршетка вечерњег Богослужења, Јерусалимска икона, са почастима која јој приличе, спушта се пред олтарска врата и испред ње се чита Акатист, а по завршетку братија прилазе светој икони по чину, и начинивши метаније, са страхопоштовањем целивају Ону – Која је на њој насликана, тражећи у молитвама од Ње, мајчинско посредовање пред престолом Сина Њеног и Бога. ПЕТА ИКОНА Гетсиманска Ово је Њеном лику највернији приказ који је изобразио Свети Апостол Лука. Налази се у Јерусалиму у Гетсиманском врту, на обронцима Маслинске горе. Тачније, у пећинском храму на месту иза гроба, где је било положено Њено Пречистој Тело по Уснућу и Вазнесењу к Сину и Богу Њеном. Свима је знано да реке поклоника већ вековима хрле не само ка Голготи већ и у храм Успења Богомајке, где почива ова икона (у овом пећинском храму положени су телесни остаци Њених родитеља, Јоакима и Ане и Обручника Јосифа). Управо ту, у породичној гробници у којој је погребена Пресвета Дјева Марија, хришћани су подигли подземни храм до ког води 50 степеника. У овом храму почива Јерусалимски образ Богоматере који најверније дочарава Њен спољњи изглед. Сам храм има облик крста: у центру је Богородичин Гроб (са два улаза), а на крају пећине је олтар. У каменом кивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске – исклесан грчким словима. Чуда Пред овом иконом верни се моле за благословено породично устројство, за здравље и помоћ при рођењу детета, у различитим тегобама и тугама, такође, у ратним опасностима, тескобама и братској неслози. Када се у августу 1866. г. појавила колера у подмосковским селима, житељи су осетили потребу за заједничким молитвама – као јединим средством за избављењем од ове пошасти. Многобројне групе људи су пошле у Исмајлову (Ру) на поклоњење Јерусалимској икони. Време је било лепо и све је погодовало литији око села и до сваког дома. Сви су се једнодушно и усрдно молили да се избаве од убитачне болести, тако да је молитва била услишена а после литије, колера се повукла. Изображење Преподобни старац Пајсије Светогорац говорећи својим блиским ученицима о Мајци Божијој, Коју се он удостојио по Њеном благовољењу неколико пута видети – имајући од тада стално у уму Лик Пречисти Њен – говорио им је да Је Она – управо таква – као што је изображена на Јерусалимској икони, која почива у Гетсиманском врту. Тај доживљај узвишене светости и величине Богомајке који нам је Св. Апостол Лука дао кроз ово изображење, верно описују Св. Епифаније и Никифор Калист, који кажу: ,,Била је раста мало изнад средњег. Боја њеног лица је била као цвет зрна пшеничног, коса Јој је била светло смеђе боје, донекле златаста; очи тамно плаве, поглед продоран, са зеницама боје сличне боји маслине; обрве су јој биле мало спуштене и црне; нос издужен;усне сличне цвету руже, пуне љубазних речи; лице ни округло, ни преуско, али мало издужено, руке и прсти дугачки.“ Сви подаци напред наведени, верно приказују Образ Њен, нараштајима који ће иза Ње доћи. Приметно је да јој је одежда сва у злату, да је просто ‘окупана’ светлошћу са ореолом од белога злата. Стога сав овај спољашњи сјај заправо упућује на савршену смерност и једноставност која исијава из самог погледа Њеног. По даљим наводима Св. Никифора и Епифанија – Њена одећа је увек била скромна; корак јој је био величанствен и чврст; поглед озбиљан и пријатан; реч кротка, изливала се право из срца које није знало за зло; понашање без извештаченост и једноставно. Код Јерусалимске Нило-Сорске иконе коју је изобразио јеромонах Никон приказани су Св. Богооци Јоаким и Ана који као да посматрају славу своје благословене кћери, удостојене да постане Мајка Господа Својег и да Га држи у Свом наручју. Икона је насликана у духу традиционалног староруског начина сликања. Икона је типа Богородице са Христом на руци – у потпуности пресвучена плавом нијансом ; као што је и одежда Богомајке, за коју се иначе сматра да је боја Пресвете Дјеве Марије. По ободима извезени су златни поруби украшени драгим камењем. Овде видимо да се заправо сва лепота Њене божанске душе одсликавала на Њеном лицу, али и да је та спољашња лепота била само прозиран покривач кроз који су се провиделе све врлине непорочне лепоте Њеног разума и душе. Тропар, глас 4 Богодарована Владичице, препрослављена Мати препуна човекољубља, свемилостива Путеводитељко целог света ! Приљежно слуге твоје к Твоме заступништву припадамо и к пречудесноме образу Твојему с умилењем, припадамо, молећи се: молитву топлу Сину Твоме и Богу нашему сотвори, о Свесвета Царице Богородице, од свих болести и туга нас Тебе ради избави, и од грехова сваких ослободи, Царства Свога Небескога наследницима нас покажи… и неизречено као Мати која к Њему има слободу и може све измолити, једина у векове преблагословена. Тропар, глас 3 Уверење Твога представљења и јављање милосрђа Твога икона Јерусалимска, нам Владичице, показа, пред којом из душе наше молитве изливамо и верно Теби вапијемо: погледај, Милосрдна, на људе Твоје, све невоље и туге наше ублажи, утешење благо у срца наша пошаљи и спасење вечно душама нашим, Пречиста, испроси. Фото и звучни запис: Манастир Пиносава Текст: Митрополија црногорско-приморска
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. октобра 2019. године, на празник Светога Стефана и Преподобне Јелене (Штиљановић), свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Београду. Саслуживали су старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, архијерејски намесник београдски други протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереји Славиша Поповић и Игор Грацун, као и протођакон Дамјан Божић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Уколико замислимо да су , у години коју сада означавамо као 33.год.послије Христа, у Јерусалиму постојале дневне новине, ова реченица била би наслов који се у њима засигурно не би нашао. Када је Исус из Назарета умро стравичном смрћу распећа од руку римске војске, нико га није сматрао херојем. Нико није говорио, док су његово тијело ужурбано спуштали у гроб, да је његова смрт била величанствена побједа, херојски мартиријум. Његов покрет, који је у сваком случају и био нека врста руље сљедбеника, био је готов. Ништа се није промијенило. Још један млађани вођа био је ликвидиран. То је била ствар у којој је Рим био најбољи. Цезар је столовао на свом трону. Смрт је, као и обично, имала посљедњу ријеч. Само што овога пута није. Када су Исусови ученици погледали уназад на онај дан у свјетлости онога што се недуго затим догодило, дошли су до шокантне, скандалозне, апсурдне тврдње да је његова смрт лансирала револуцију. Тог поподнева догодило се нешто што је промијенило свијет и учинило да је до до 6 сати тога мрачног Петка увече свијет постао другачије мјесто. Апсурдно или не, доказало се да су у праву. Било да вјерујемо у Исуса или не, било да оправдавамо његово учење, на страну и то да ли нам се свиђа изглед покрета који још увијек тврди да га слиједи, приморани смо да његово распеће сагледавамо као један од кључних момената у људској историји. Попут убиства Јулија Цезара, оно означава крај једне ере и почетак друге. Исусови први сљедбеници видјели су га као нешто више. Видјели су распеће као пресудан моменат не само у људској историји, већ у цјелокупној причи о Богу и свијету. Заиста, вјеровали су да је оно отвворило нови, шокантни прозор самога значења ријечи „Бог“. Вјеровали су да је овим догађајем једини истинити Бог изненадно и драматично ставио у погон свој план спасења свијета. Видјели су га као дан када је револуција почела. (Н.Т. Рајт, из књиге „The Day the Revolution Began”,стр.3-4, превод Д.Т) Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, у коме се литургијски сјећамо догађаја проналаска Крста Господњег од стране блажене царице Јелене на самом почетку литургијске године (почиње 14.септембра, празник је , као што знамо, 27.), пред нас поставља – уздиже Крст као централу стварност наше побожности. Симболика богослужбених радњи, изношење крста у средину храма, поклањање, кићење и уопште цјелокупна атмосфера богослужења Крстовдана велики је подјсетник на онај час ради кога је Спаситељ и дошао у овај свијет (Јн.12,27), на Његову добровољну смрт која собом освјетљава и даје смисао, попут неког големог светионика, свим оним жртвама и богослужењима заповјеђеним Израелу у Старом Завјету. И Аврамова вјерност у ходу са Исаком ка брду Морији приликом кога исповиједа да ће се „ Бог постарати за жртвено јагње“(1.Мојс.22,8) као и сви јунци, јагањци и грлице о којима читамо као објектима ритуалног жртвоприношења у Храму постају разумљиви као припрема за страдање јагњета Божијег које на себе узима гријехе свијета(Јн.1,29). И тако уколико желите да видите тајну Господњу, погледајте на Авеља исто тако закланога, на Јосифа исто тако проданога, на Мојсија исто тако изложенога, на Давида исто тако прогоњенога, на пророке који исто тако страдаше Христа ради. (Мелитон Сардички/2.в/, О Пасхи) Крсна смрт Христова окосница је и новозавјетног евхаристијског богослужења, садјенутог око Тијела , које се ломи за вас…и Новог Завјета у крви мојој, које се чини у његов спомен, приликом чега СМРТ Господњу објављујете, докле не дође (1.Кор. 11,24-26). (Установу евхаристије са тзв. ријечима установљења које се понављају на свакој св. Литургији налазимо и у синоптичким јеванђељима /Мт.26.26-28;Мк.22.22-24;Лк.22.19,20/.Наведене ријечи из Прве Коринћанима су, по мишљењу многих, прве записане Христове ријечи уопште, будући да се ова посланица историјски углавном датује раније од канонских јеванђеља). Објављивање смрти Господње, која је живоносна, уочљиво је и у парадоксалном стиху православног васкршњег тропара у коме се не каже очекивано, тј. да Христос животом смрт уништи, већ смрћу смрт уништи, такође ставља пред нас обавезу размишљања о дубокој повезаности смрти Исусове и нашег живота у Њему. Исто тако, улазак у заједницу са Христом кроз догађај крштења виђен очима ране Цркве представља крштење у смрт христову…да бисмо и живјели са њиме (Римљ.6,4-8). У иконографском изображавању интересантно је поменути да је један од начина сликања васкрсења био сликање Христа у његовом страдању, пробаданог копљима војника и при том са отвореним очима, тј. живог у страдању, о чему нам свједоче минијатуре из тзв. Рабула Јеванђеља, сиријског јеванђеља из 6.в., као и стихови православне химнографије попут онога смерт бо твоја живот мој. Крсна смрт Христова, коју нам у центар пажње изнова доноси празник Воздвижења, није просто увертира у васкрсење, већ је васкрсење плод крста и не може нити се смије посматрати одвојено од њега, као нека засебна епизода условљена ко зна чиме. Христово страдање је добровољно. Поред свих перипетија, издајства и мржње, поред изопачене логике Синедриона и страха Пилатовог од Цезара, Христос није напросто предан сплетом по њега неповољних околности. Очима вјере и богословља које тај поглед претаче у ријечи, а којима апостол Јован, а за њим и Црква, доживљава страдање, Исусу нико не узима већ Он сам полаже живот свој, јер како каже власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога.(Јн.10,18). Осим што нам доноси откривење истине о јединству воље Оца и Сина, овај стих од историјског Исуса, који је издан и предан као религијско- политичка фигура неприхватљива за средину у времену у коме је дјеловао , тежиште сагледавања усмјерава ка Исусу вјере, Исусу теологије, који искуство доживљено од стране ученика, искуство њега по страдању и смрти опет живога, теолошки формулише. Тако сагледаван, догађај страдања са васкрсењем чини заправо једну неодвојиву цјелину, један пасхални догађај који објављује Божију спасоносну вољу, и собом освјетљава Писмо које говори о њему, ријечима Павловим из 1.Кор. јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен и да устаде трећи дан, по Писму.(15.3,4). Писмо о коме је овдје ријеч јесте оно што ми данас зовемо Старим Завјетом јер се новозавјетни текстови, за које је већ речено да су из оралне у писану форму доспјели највјероватније нешто касније од Павлових списа, као Св.Писмо третирају тек од 2.в.(Иринеј Лионски). Крст Христов као разрјешење драме творевине и као откривење непојмљиве љубави распетога Бога светионик је којим се објашњава све до тада, али и све што историјски гледано долази послије. Сасвим је стога разумљиво да се симбол распећа Христовог, Његов Крст, међу осталим симболима Хришћанства (христограм, знак рибе- ИХТИС, итд) изборио и постао и остао најпрепознатљивији знак хришћанства у историји. Готово да нема мјеста на земаљској кугли (осим у оним крајевима гдје се до слободе ама баш нимало не држи) у којима нећемо видјети знак крста. У дијелу свијета у коме ми живимо крстови су практично свуда око нас, на црквама, ланчићима, зидовима, књигама, неким установама, на тијелима људи у виду тетоважа, на разним печатима, логоима, одјевним предметима итд.итд. Они су како предмет религиозног поштовања тако и најатрактивнији симбол за оне који хоће да се наругају хришћанмској вјери, да укажу на неки проблем или пак да изразе свој бунт и незадовољство због нечега у Цркви или друштву. Узгред буди речено, ови бунтови и скандалозни прикази распећа (од застршујућих слика крста запаљеног рукама припадника Кју Кклукс клана, преко скандалозне фотографије распећа уроњеног у урин из 1989, аутора Андрее Серана, па све до рецимо Мадониних или перфоманса групе П. Рајот..) треба између осталог да буду повод за одговорно размишљање хришћана и процјену разлога за један такав однос, нарочито у срединама са доминантно хришћанском културом. Крст као предмет исмијавања и ниподаштавања хришћана био је познат и у паганском свијету, о чему свједочи о позната карикатура из Палатина у Риму, из предконстантиновске епохе, а која приказује распеће човјека са главом магарца, испод кога се друга фигура моли, уз натпис Алексаменос служи своме богу. Било у позитивном или негативном контексту истицан, свједоци смо да је крст дио свакодневнице, знак на који смо навикли и који има, хтјели ми то или не, мјесто у нашим животима. Ваљало би се запитати да ли у ситуацији попут описане уопште треба подсјећати на крст, када је он, рекло би се, малтене свуда око нас. Сматрам да је управо у тој ситуацији нарочито битно чинити подјсећање, јер у ситуацији у којој је он свуда око нас налазимо се пред искушењем да он буде обеснажен (уп.1.Кор.1,17) тј. да престане да буде Јудејцима саблазан а Јелинима лудост (1.Кор.1,23) и да постане један међу многим у океану рекламних симбола. Интересантно је да готово нико не протестује што примјера ради, бебе или мала дјеца око својих вратова у тзв. хришћанским срединама носе крст, оруђе страшног страдања, резервисаног искључиво за робове и бунтовнике против Цезареве власти на коме су многи Спартаци историје издисали у најстрашнијим замисливим мукама, неријетко скапавајући у болу и по неколико дана. У вишим круговима римског друштва презир према крсту као оруђу за смрт издајника био је толики да се сматрало неучтивим да се он уопште спомиње. Уколико бисмо замислили да дијете око врата као привјесак на ланчићу носи малу реплику гиљотине, месарске сјекире или пак електричне столице, то би свакако било друштвено неприхватљиво. Крст, који је технички гледано исто што и друга оруђа смрти, друштвено је прихватљив. То је свакако зато што је ријеч не тек о крсту као крсту, већ о Христовом Крсту који је за хришћане пасхално откривење распетога Бога и испуњење обећања (чак у оном сврши се које Спаситељ изговара пред саму смрт (Јн19,28) неки виде библијско довршење стварања човјека). Ипак, оно на што ваља указати не иде у смјеру заступања евентуалне забране ношења крста због бруталности сцене коју приказује. Далеко од тога! Намјера је размислити о стању равнодушности када је у питању крст, о опасности од његовог обеснаживања свођењем на један сасвим обичан знак, лишен драматичног садржаја који свагда изнова чини да ријеч о њему јесте лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1.Кор,1,18). Он тиме престаје да буде талисман за испод јастука или неко слично магијско средство заштите од зла, већ улазак у Тајну Христову кроз његову животворну и свагда Духом Светим актуелну крсноваскрсну радост. Оно што такође треба имати у виду када се размишља о крсту јесте и његово секуларистичко кориштење. Под појмом секуларизам овдје је ријеч о секуларизму са негативним предзнаком, ономе кога о. Александар Шмеман види као секуларизам црквених људи а који је изражен ријечима ап. Павла из 2.Тим3,5, имају обличје побожности а силе су се њене одрекли. (Слојевито значење појма секуларизам може се свакако третирати и афирмативно, на основу Спаситељеве тврдње подајте Богу Божије а цару царево(Мт.22,21). Негативна употреба крста у секуларистичке сврхе или на секуларистички начин нарочито је уочљива у настојању да се знаком крста обиљежи национална или конфесионална теритиорија, у случајевима када се он као знак уздиже на раскршћима или брдима хришћанских градова а служи као знак силе и опомена оним другим, а не као знак љубави и помирења неба и земље у Сину Божијем. Кориштење сакралних симбола у секуларистичке сврхе вјероватно је један најодвратнијих израза негативног секуларизма! (Истини за вољу, овог аспекта, назовимо га политичким, онога у коме се крст доживљава као оружје нас против њих, нису у потпуности ослобођени ни наши православни богослужбени текстови). Постављање Часног Крста у центар цркве а тиме и центар наше пажње о празнику Крстовдана има за циљ да обнови како визуелно тако и мисаоно наше надношење над Тајном Страдања Христовог, те да нас подсјети да Пасхални Бог има свој Пасхални народ, Нови Израел, сабран од истока и запада, и од сјевера и југа који ће сјести за трпезу у Царству Божијем(Лк.13,29). Он нас уводи у надумну Тајну Христову, у којој кроз сивило историје са свим неразрјешивим недоумицама слободно изабирамо да се бацимо у амбис вјере са надом да нас кроз провалију страдања све вријеме прати, а на самом дну чека Распети Бог. свештеник Дражен Тупањанин, парох требињски Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  24. У манастиру Светих праведних богородитеља Јоакима и Ане молитвено и свечано је прослављена храмовна слава. У недељу 22. септембра 2019. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету божанску Литургију уз саслужење пароха рутошког и радоинског протојереја-ставрофора Слободана Милошевића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Честитајући славу сестринству ове свете обитељи али и свима присутнима, Епископ Атанасије је заблагодарио Богу на свим даровима које нам даје: – Благодаримо Богу што нас је довео до овог тренутка живота, што нас је помагао у целоме нашем животу и што обећава да ће нас Он кроз живот водити и даље и у свему помагати. Треба нарочито истаћи да су Свети праведни Јоаким и Ана Христови преци по телу. Јер Христос има и људску природу, не само небеску, Он је спојио небо и земљу. – Сваки празник, када се окупљамо у светоме храму, доноси нам вишеструку корист. Пре свега, кроз причешће се још више зближавамо са Господом Христом и са Његовим светима, али се такође и учимо. Учимо се од Господа Христа, из Светог Јеванђеља кога читамо, из живота светитеља кога тога дана прослављамо. И то је наука и истина која спасава и просвећује за живот вечни. Ја сам Пут, Истина и Живот, говори Господ, али и показује и доказује. Кад је то говорио Господ је исцељивао болесне, васкрсавао мртве, и убедљиво показао да је Он Господ, да је Он јачи од смрти, и сам је кроз смрт добровољно прошао. – Уметност ношења Крста је најважнија и најузвишенија уметност за човека у читавој историји. Живот наш је подвиг, много је страдања, треба све издржати, све поднети. И то не ропски, него победоносно, са љубављу. Крст треба да нас ојачава, чини способним да волимо, да добро чинимо, угледајући се на правог учитеља, на Господа Христа и Његове апостоле. То је основна лекција коју треба да научимо, да волимо Господа Христа и да волимо своје ближње. Да будемо спремни за њих и да страдамо ако то буде требало а не да друге шаљемо у страдање, беседио је Епископ Атанасије. Након трократног опхода око светог храма, узносећи молитве и хвалу Богу и Његовим светима, Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито припремљено од домаћина овогодишње прославе. Сви су се, након молитвеног чина, за заједничком трпезом послужили даровима од Бога послатим а од домаћина припремљеним и послуженим. Свемилостиви Господ ће им за то узвратити сваким добром, срећом, љубављу и миром. Извор: Епархија милешевска
  25. У петак, 13. септембра, када се наша Црква молитвено сећа Јасеновачких мученика, у манастиру Светог Саве – Нови Каленић код Канбере служена је Света Архијерејска Литургија коју су служили Њихова Преосвештенства Епископи Господин Лонгин и Силуан, високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, високопречасни протојереји-ставрофори Илија Драгосављевић и Јаков Јовић, протођакон Миодраг Томић и јерођакон Нектарије. По благослову Епископа, игуман Методије се обратио беседом у цркви и истакао величину подвига Светог Саве који је многе побудио на жељу за манастиром чак и његове родитеље. Зато треба да подржимо монаштво у манастиру јер кад манастир постане место подвига, то ће бити највећи благослов за нас. Такође игуман је нагласио да је порука манастира Хиландара иста као и ранија порука старца Никанора а то је да љубављу, стрпљењем и разумевањем манастир постане симбол заједништва а то ће бити на радост Светог Саве. Након Свете Литургије и резања колача у част Јасеновачких мученика, Епископи су пред знамењем страдања ових мученика, крстом постављеним на гробљу манастира, служили молебан Српским мученицима. Литургији и молебану, присуствовао је и Његова Екселенција амбасадор Републике Србије у Аустралији, господин Мирољуб Петровић. Епископ Лонгин је у својој беседи после молебана, истакао да смо се помолили пред крстом подигнутим у славу Јасеновачких мученика који су подигла наша родољубива браћа да се сећамо наших предака који су пострадали на правди Бога држећи се своје вере и поновио речи молитве да Господ уразуми све оне који чине зло. Ми не верујемо у смрт, него у васкрсење, победу, светлост и радост и верујемо да су живи наши преци пред Богом, на чију чврстину у вери, доброту и племенитост и спремност да опраштамо треба да се угледамо. Након послужења које су припремиле сестре из Кола сестара, Епископ је још једном истакао да без мучеништва нема светитељства и да је крв мучеништва било семе духовне обнове нашег народног бића, и захвалио Епископу Лонгину и игуману Методију на посети Митрополији у години јубилеја, који су дошли да нас подрже и духовно укрепе. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...