Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'празника'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 74 results

  1. Предавање др Србољуба Убипариповића на темуЛитургијски смисао прославе празника и јубилеја.
  2. Празник Богојављења називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чудâ у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, јављања Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. О свим богослужбеним особеностима навечерја Богојављења - Крстовдана, празника Богојављења и празника Сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, са посебним нагласком на чин великог водоосвећења, послушајте у специјалној емисији Радија Беседе. Гост овог издања специјалне празничне емисије био је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа
  3. У суботу, дана 19.1.2018. године, када наша Црква прославља празник Богојављења, Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге парохије вуковарске, и ђакон Предраг Јелић из Даља. Учешће у Светој архијерејској Литургији узели су и господин Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, господин Срђан Милаковић, заменик градоначелника града Вуковара, и господин Срђан Колар, председник Градске организације СДСС-а града Вуковара. Епископ Херувим је после амвоне молитве проузнео следећу беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Бог се јави, драга браћо и сестре! Велика је тајна данашњег дана и велика је тајна Спасења рода људскога. У данашњем празнику испуњава се тајна Царства Небескога јер на старозаветни позив Пророка и Претече Јована ”Покајте се јер се приближи Царство Божије” Господ наш Исус Христос из љубави према човеку и целокупној творевини долази на реку Јордан. Долази Јовану Крститељу да га крсти како би се испунило стазозаветно пророштво и да би у Новом завету нама омогућио Спасење и заједницу са самим Богом. У тајни Оваплоћења и Богојављења су темељи нашег спасењског живота у Цркви Божијој. Крштење јесте почетак пута једног хришћанина. На крштењу умире стари човек, стари Адам, и рађа се нови Адам који је обожен и жели заједницу са Христом. Данас се преображава целокупна природа, то нам говоре и молитве чина освећења воде. Цела природа тражи смисао и тај смисао роналази у свом Створитељу - Господу Исусу Христу. Овај свет и све што је у њему нема смисла без Христа. Предвечни Бог из свог великог смирења долази на реку Јордан да би га свети Јован крстио - да ли постоји веће смирење и већа љубав према људском роду од оне љубави којом нас Бог воли? Наравно да не постоји јер овај свет лежи у мржњи, без љубави, ако је ван заједнице са Богом. Ако нема заједнице нема ни љубави, сажаљења, разумевања. Једино у тајни Богочовека се испуњава вечна тајна љубави Божије. Чин Свете тајне Крштења и данашње Јеванђеље нам открива тајну Светотројичног Божанства, а ту лежи тајна љубави према човеку. Сва Три Лица Свете Тројице учествују у чину Свете тајне Крштења. Предвечни Савет Божји испуњава се и у Крштењу Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, а свакако и у чину Свете тајне Крштења која је нама остала. На крштењу певамо ”Јелици во Христа крестисте сја, во Христа облекосте сја” и исповедамо то да се облачимо у Христа остављајући старога човека за собом. Рађамо се Духом Светим у охристовљенога човека. Тајна овога Празника је у преображењу душе и тела и целопкупне творевине. Целокупну творевину и једни друге требамо привести своме Створитељу. Нека је благословен данашњи дан у којем прослависмо овај велики Празник, нека се благодат излије на вас и ваше домове. Нека тајна Оваплоћења и Богојављења непрестано греје ваша срца и ваше домове, од сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  4. У спомен на догађај крштења Господа Исуса Христа, Црква је установила празник Богојављења. О овом празнику и о чину Великог водоосвећења, разговарали смо са презвитером Вељком Васиљевим, парохом палићким. Извор: Радио Беседа
  5. Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности, а по богомудрим речима Светог Јована Златоуста, празник Рождества Христовог јесте мајка свих празникâ. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. О свим богослужбеним особеностима Божића у специјалној емисији Радија Беседе говорио је катихета Бранислав Илић. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе.
  6. Поводом празника Обрезања Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом О СУШТИНИ ПРАЗНИКА ОБРЕЗАЊА ГОСПОДЊЕГ. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања, подсећа катихета Бранислав Илић. Повезан текст: Катихета Бранислав Илић: Свети Василије Велики – богоносни светитељ Суштина празника Обрезања Господњег састоји се у томе да човек, од тог тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. (Свети Теофан Затворник) У осми дан после Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег прослављамо празник Обрезања Господа нашег Исуса Христа. Када говоримо о овом празнику, претходно треба појаснити старозаветни обред обрезања. У Мојсејевом закону (трећа књига Мојсијева 12, 3) свако мушко дете обрезивано је осми дан након рођења. Тај чин обрезања је представљао потврду и видљиви знак завета са Богом и заједничарења са њим. Уз чин обрезања постојао је чин давања имена детету, јер постојање одређене личности и његов идентитет почиње не рођењем, већ давањем имена, пошто име омогућава однос са заједницом. Обрезање и давање имена представљају један телесни и духовни чин. Давање имена у осми дан имало је и своју символику, будући да је јеврејски народ непрестано очекивао Месију, а осми дан представља есхатолошки дан, незалазни и невечерњи дан Царства Божјег. Све што се чинило у Старом Завету представљало је само сенку. Много тога што се дешавало у Старом Завету, понекад јавно, понекад тајно, указивало је на догађаје, који ће се догодити приликом доласка Господа Исуса Христа у овај свет. Тако је и телесно обрезање служило као знак новог обрезања у Новом Завету, сада већ не телесног, већ духовног обрезања. Господ наш Исус Христос, оваплотивши се од Свете Дјеве Марије, није дошао да укине старозаветни Закон, већ да га испуни. Господ се подвргуо и испуњавању овог Мојсијевог закона показујући на тај начин да је на себе заиста примио човечанску природу. По већ поменутом обичају, Господу је у осми дан наденуто име, које је приликом благовести Архангел Гаврил прорекао Богомајци. Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и пијући из оне чаше коју је имао испити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење, а вече – крај. Од јутра, дакле, од пелена Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до оне вечери када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења. Поставља се питање какве везе данашњи хришћани имају са обрезањем? У личности Христовој, по речима једне стихире празника, видимо и законодавца, али у исто време и оног који се подвргнуо извршавању закона. Испунивши овај закон, Господ је у овај свет увео нову димензију обрезања, те тако оно више није телесно, већ оно за нас хришћане данас јесте духовни акт. За новозаветне хришћане обрезање постаје нерукотворено, и оно се огледа у Светој Тајни Просветљења (крштења) у тајни крштења водом и Духом. Наше духовно обрезање не престаје и не завршава се у Светој тајни Крштења, оно нас прати кроз сав хришћански живот, јер будући огреховљени, ми у Светој тајни Покајања својим суштинским преумљењем обрезујемо наше огреховљено биће како би постало чистије од прљавштине греха. Када је у питању новозаветна димензија чина давања имена, значајно је споменути један чин, или боље рећи молитву, коју презвитер чита новоређеном у осми дан по рођењу. Ову молитву налазимо на првим страницама молитвослова: „Господе Боже наш, Теби се молимо и Тебе призивамо: нека се светлост лица Твог покаже на овом слуги твом, и нека се Крст Јединородног Сина Твога, знаменује у срце и мисли његове, да би избегао таштину света и сваки зли насртај нечастивога, а држао се заповести Твојих. И подај, Господе, да свето Име Твоје остане неодречно на њему, благовремено присаједињаваном светој Цркви Твојој и усавршаваном страшним Тајнама Христа Твога, да би, провевши живот по заповестима Твојим и сачувавши печат неповређеним, добио блаженство изабраних у Царству Твоме, благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Твога, са којим се благословен, са пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Богослужење празника Обрезања Господњег Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар) У спомен на Обрезање Господње Црква је установила празник који има све карактеристике и знак великих празникâ. Поред успомена на Спаситељево обрезање, према Лукином Еванђељу (Лк. 2, 21), у служби празника празнује се и давање Господу спасоносног имена Исус. О имену Господњем Свети Никодим Агиорит пише: „Ово предраго име Исусово многи имаше као најслађу вежбу у своме уму, на своме језику и у своме срцу, сви блажени подвижници који се настанише на горама и по пећинама, али и многи лаици који се налажаше у свету, свагда говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Имена Господњег сећаше се свакога часа, и зато оно би са њима са сваким њиховим уздахом. Овим именом изгонише зле мисли и лукаве демоне, као што рече Свети Јован Лествичник: -Име Исусово устрашује оне који против њега војују. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања. Прве спомене на празник налазимо у осмом веку у беседи Светог Андреја Критског на Обрезање Господње. Према сведочанству професора Лазара Мирковића, „још пре увођења празника Обрезања црквени Оци и проповедници обраћају пажњу на овај дан зато што су хришћани у овај дан држали паганске обичаје. Наиме, Римљани су 1. јануара прослављали бога Јануса, као и од времена царева почетак нове године. Да не би хришћани учествовали у овом весељу, црквени Оци и проповедници доносе наредбу да хришћани овај дан проводе у посту и молитви. Шести Васељенски Сабор у 62. канону забрањује вернима забаве поводом празновања првог дана у месецу. Синаксар празника Обрезања Господњег говори да је Господ из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста јеретика који су се усудили да уче како Христос није примио истинско тело него да се само привидно оваплотио. И друго, да изобличи Јевреје који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења, испуњава оно што је Закон предвиђао. Међутим, истовремено нас уводи у земљу благодати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.Сва химнографија празника Обрезања наглашава духовни значај Обрезања који за нас има спасоносни значај. С друге стране, химнографија овог празника на неколико места назива Господа Христа и законодавцем и примаоцем закона, који по својој неузмерној љубави нас ради на себе прима закон у виду телесног Обрезања како би ми Просветљени Његовом личношћу и Његовим примером примили духовно обрезање које нас приближава Богу и чини нас истинским синовима и кћерима Његовим. Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  7. Суштина празника Обрезања Господњег састоји се у томе да човек, од тог тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. (Свети Теофан Затворник) У осми дан после Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег прослављамо празник Обрезања Господа нашег Исуса Христа. Када говоримо о овом празнику, претходно треба појаснити старозаветни обред обрезања. У Мојсејевом закону (трећа књига Мојсијева 12, 3) свако мушко дете обрезивано је осми дан након рођења. Тај чин обрезања је представљао потврду и видљиви знак завета са Богом и заједничарења са њим. Уз чин обрезања постојао је чин давања имена детету, јер постојање одређене личности и његов идентитет почиње не рођењем, већ давањем имена, пошто име омогућава однос са заједницом. Обрезање и давање имена представљају један телесни и духовни чин. Давање имена у осми дан имало је и своју символику, будући да је јеврејски народ непрестано очекивао Месију, а осми дан представља есхатолошки дан, незалазни и невечерњи дан Царства Божјег. Све што се чинило у Старом Завету представљало је само сенку. Много тога што се дешавало у Старом Завету, понекад јавно, понекад тајно, указивало је на догађаје, који ће се догодити приликом доласка Господа Исуса Христа у овај свет. Тако је и телесно обрезање служило као знак новог обрезања у Новом Завету, сада већ не телесног, већ духовног обрезања. Господ наш Исус Христос, оваплотивши се од Свете Дјеве Марије, није дошао да укине старозаветни Закон, већ да га испуни. Господ се подвргуо и испуњавању овог Мојсијевог закона показујући на тај начин да је на себе заиста примио човечанску природу. По већ поменутом обичају, Господу је у осми дан наденуто име, које је приликом благовести Архангел Гаврил прорекао Богомајци. Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и пијући из оне чаше коју је имао испити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење, а вече – крај. Од јутра, дакле, од пелена Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до оне вечери када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења. Поставља се питање какве везе данашњи хришћани имају са обрезањем? У личности Христовој, по речима једне стихире празника, видимо и законодавца, али у исто време и оног који се подвргнуо извршавању закона. Испунивши овај закон, Господ је у овај свет увео нову димензију обрезања, те тако оно више није телесно, већ оно за нас хришћане данас јесте духовни акт. За новозаветне хришћане обрезање постаје нерукотворено, и оно се огледа у Светој Тајни Просветљења (крштења) у тајни крштења водом и Духом. Наше духовно обрезање не престаје и не завршава се у Светој тајни Крштења, оно нас прати кроз сав хришћански живот, јер будући огреховљени, ми у Светој тајни Покајања својим суштинским преумљењем обрезујемо наше огреховљено биће како би постало чистије од прљавштине греха. Када је у питању новозаветна димензија чина давања имена, значајно је споменути један чин, или боље рећи молитву, коју презвитер чита новоређеном у осми дан по рођењу. Ову молитву налазимо на првим страницама молитвослова: „Господе Боже наш, Теби се молимо и Тебе призивамо: нека се светлост лица Твог покаже на овом слуги твом, и нека се Крст Јединородног Сина Твога, знаменује у срце и мисли његове, да би избегао таштину света и сваки зли насртај нечастивога, а држао се заповести Твојих. И подај, Господе, да свето Име Твоје остане неодречно на њему, благовремено присаједињаваном светој Цркви Твојој и усавршаваном страшним Тајнама Христа Твога, да би, провевши живот по заповестима Твојим и сачувавши печат неповређеним, добио блаженство изабраних у Царству Твоме, благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Твога, са којим се благословен, са пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Богослужење празника Обрезања Господњег Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар) У спомен на Обрезање Господње Црква је установила празник који има све карактеристике и знак великих празникâ. Поред успомена на Спаситељево обрезање, према Лукином Еванђељу (Лк. 2, 21), у служби празника празнује се и давање Господу спасоносног имена Исус. О имену Господњем Свети Никодим Агиорит пише: „Ово предраго име Исусово многи имаше као најслађу вежбу у своме уму, на своме језику и у своме срцу, сви блажени подвижници који се настанише на горама и по пећинама, али и многи лаици који се налажаше у свету, свагда говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Имена Господњег сећаше се свакога часа, и зато оно би са њима са сваким њиховим уздахом. Овим именом изгонише зле мисли и лукаве демоне, као што рече Свети Јован Лествичник: -Име Исусово устрашује оне који против њега војују. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања. Прве спомене на празник налазимо у осмом веку у беседи Светог Андреја Критског на Обрезање Господње. Према сведочанству професора Лазара Мирковића, „још пре увођења празника Обрезања црквени Оци и проповедници обраћају пажњу на овај дан зато што су хришћани у овај дан држали паганске обичаје. Наиме, Римљани су 1. јануара прослављали бога Јануса, као и од времена царева почетак нове године. Да не би хришћани учествовали у овом весељу, црквени Оци и проповедници доносе наредбу да хришћани овај дан проводе у посту и молитви. Шести Васељенски Сабор у 62. канону забрањује вернима забаве поводом празновања првог дана у месецу. Синаксар празника Обрезања Господњег говори да је Господ из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста јеретика који су се усудили да уче како Христос није примио истинско тело него да се само привидно оваплотио. И друго, да изобличи Јевреје који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења, испуњава оно што је Закон предвиђао. Међутим, истовремено нас уводи у земљу благодати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.Сва химнографија празника Обрезања наглашава духовни значај Обрезања који за нас има спасоносни значај. С друге стране, химнографија овог празника на неколико места назива Господа Христа и законодавцем и примаоцем закона, који по својој неузмерној љубави нас ради на себе прима закон у виду телесног Обрезања како би ми Просветљени Његовом личношћу и Његовим примером примили духовно обрезање које нас приближава Богу и чини нас истинским синовима и кћерима Његовим. Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  8. Уочи празника Светог Мардарија љешанско-либертивилиског, у уторак 11. децембра 2018. године, служено је свечано вечерње богослужење са петохлебницом и помазивањем вјерних у Цетињском манастиру. Вечерњу службу служили су јеромонах Јустин Мреновић и јерођакон Јаков Нинковић За пјевницом су појали ученици другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског, који прослављају новопросијавшег светитеља Мардарија као славу разреда. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Чин освештавања петохлебнице служио је Његово Високопреосвешто Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење оца Јустина и јерођакона Јакова. У току вечерње службе Митрополит Амфилохије је изнио кивот са дијелом моштију Светог Мардарија, и вјерници су имали прилику и благослов да се поклоне и цјеливају његове свете мошти. Митрополит Амфилохије је сабране монахе, вјерни народ и ученике Цетињске богословије поучио о житију Светог Мардарија, указавши у бесједи после службе на најважније детаље из светитељевог житија. „У Америци је основао епархију наше цркве, саградио храм светог Саве гдје се упокојио и гдје су и откривене његове свете мошти када је канонизован и прибројан лику светих прије двије године“, истакао је митрополит Амфилохије. „Диван изданак овога града – Цетиња и нашег народа, истински човјек Божији који је још у Молдавији у Кишињеву важио за великог бесједника“, нагласио је Митрополит и подсјетио и на остале светитеље из рода нашега који благосиљају амерички континент. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На дане празника ми и не чинимо ништа друго него прослављамо Бога непосредно (ако је реч о Христовим празницима) или посредно (ако је реч о празницима светитеља). Стога свете угоднике Божије помињемо на свакој литургији (јер је празник хришћански неодвојив од литургије), а посвећујемо им посебне песме на дане њихових празника, молећи Бога да их се сети у царству своме, јер само онај постоји истински, тј. постоји вечно, у вечној заједници са Богом, ко постоји у сећању Божијем.Сећање Божије, наиме, није попут људског – само отимање од заборава онога кога се Бог сећа, него је то отимање њега од вечне смрти, од његовог поништења, од не-бића. Стога и Црква памти своје свете, јер заборавити их била би страст (πάθος) којој у Цркви нема места, и помиње их на литургији, јер и они, иако свети, имају потребу да буду поменути у Божијем присуству у литургијској заједници, пошто се и свети спасавају једино тиме што су чланови тела Христовог, тј. Цркве.Прослављање Бога и светих његових није, дакле, нека додатна или украсна особина евхаристијске заједнице, него једна од суштинских карактеристика њених, јер се спасење тражи и налази увек и само у заједници свиху једном телу Христовом. Прослављајући Бога и свете, на црквене празнике, ми посредно прослављамо и радосну истину оваплоћења Божијег. Тиме што се Син Божији оваплотио и, остајући истински Бог, постао и истински човек, он је показао да материја од које смо саздани и без које не можемо, није достојна презрења, него да је и сама света и достојна сваке почасти, само ако се спасоносно употребљава, а не погубно злоупотребљава. А светитељи, подучени Христом као вечним примером, показују како материја треба да општи са Богом, како створени свет треба да се односи према Богу да би, иако створен, постао непролазан. Другим речима, они показују какав ће бити свет када се коначно једног дана преобрази у царство Божије. Можемо се запитати – зашто не прослављамо Бога какав је по себи и за себе, него увек кроз Христа оваплоћеног и кроз светитеље Божије? Одговор се налази у чињеници да Бог, ако га одвојимо од Богочовека Христа и од светитеља његових, људима остаје као нека, ма колико велика и моћна била, ипак онострана, тј. од људи и света издвојена сила која је нама непримерена и туђа. Стога се Бог и оваплотио, тј. узео на себе људску природу и, да тако кажемо, свео себе на „нашу меру“ да би нас уздигао на своју. Постајући прави и истински човек од крви и меса, Бог је показао да је људска природа способна да буде света, да је способна да у себе прими не делић или мрвицу Божанства, него васцелог Бога – творца њеног. Природа људска је, дакле, нешто толико велико да је се њен творац није постидео, него ју је створио таквом да се једног дана, када је то човеку затребало, сам Бог у њој сав могао сместити, показујући тиме за шта је, тј. за какве је све величине створена. И то показујући, не убеђујући речима или притискајући доказима, него својим реалним постојањем – када је, не престајући да буде Бог, живео као човек. Због свега овога прослављање светитеља истовремено је и прослављање истине о оваплоћењу Божијем. Бог, остајући Бог, постаје човек, да би човек, остајући човек, постао бог (додуше, не бог по природи својој, јер само је један такав, него бог по благодати Божијој, тј. по усиновљењу). Светитељи су живи доказ истине да човек може постати бесмртан живећи са Богом и по Богу – и то је оно што прослављамо и чему се радујемо празнујући их. (Узгред буди речено, отуда и они који не признају, и стога и не прослављају, светитеље у ствари тиме прогоне Бога из тела, разоваплоћују Христа и тиме руше основну спасоносну истину хришћанства – да је човеков живот са Богом не само могућ, него и неопоходан ако човек жели да живећи пуним животом постоји као истински човек у непролазном царству Божијем.) Пре свега сам Христос, а потом и светитељи (које прослављамо на празнике) живи су доказ да је Бог наш пријатељ и доброчинитељ, јер нама људима даје и (1) знана, и (2) само слућена, и (3) још неслућена блага, пошто, по речима апостола Павла, „што око још не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, то је уготовио Бог онима који га љубе“. Одсјај ових неслућених блага небеских видимо на светитељима и радујемо се празнујући их. Славље и свечана, празнична атмосфера у ствари је слика и одраз атмосфере која влада у долазећем царству небеском. Стога на празник облачимо најлепша, најсвечанија одела, а свештеници најсвечаније одежде. На празник се обавезно служи литургија, или још тачније – празник је тада када се служи литургија и када се причешћујемо, јер литургија је та која један дан чини празничним, тј. светим. Будући да је литургија есхатолошки догађај, дакле догађај који предосликава будуће царство Божије, она не може а да не буде празнична, свечана, раскошна (то је и разлог због којег се у дане поста литургија не служи). Носећи са собом свечани, празнични карактер, литургија ‘иконама’ и ‘символима’ показује радост будућег царства. А та непролазна радост омогућена је тиме што је Бог постао човек и тако из вечности ушао у време, у историју, у наш живот и цело наше биће, да би га, будући једини свет, осветио и учинио непролазним. Отуда о празничним евхаристијским слављима Црква, (као историјска слика заједнице светих у будућем царству Божијем) пројављује улазак царства Божијег у историју. Стога су црквени празници, тиме што освећују време, као неко крајеугаоно камење временске зиданије чији смисао и није ни у чему другом до у слављењу Бога у светима његовим. Извор: Πειραϊκή Ἐκκλησία (2005) = Саборност, 3-4 (1997), 61-64.
  10. Човек је биће које је Бог призвао из небића да постане подобије свебића. И заиста, ако не једини, а оно свакако највиши позив човеков јесте да се уподоби своме творцу, да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Будите, дакле, савршени као што је савршен онај који је једини свет и извор сваке светости. Богочовек нам овим у ствари ‘заповеда’ – будите и ви свети, постаните светитељи. Другога назначења до овога, у своме животу немамо. А ово је пак вредно свакога труда и подвига. Због тога смо настали, због тога живимо, због тога једино и постојимо. Ако ову потресну истину доживимо свим својим бићем и свој живот ка њој преусмеримо (преумимо), тек онда ћемо бити достојни да се назовемо хришћанима, и тек онда ћемо бити у стању да схватимо оне који су свој живот посветили њеном остварењу, због чега их Црква прославља називајући их светитељима Божијим. Њима, а пре свега самоме Богу који је источник њихове светости, Црква посвећује посебне дане – празнике. Василиј Кандински, Сви свети I, 1911. На дане празника ми и не чинимо ништа друго него прослављамо Бога непосредно (ако је реч о Христовим празницима) или посредно (ако је реч о празницима светитеља). Стога свете угоднике Божије помињемо на свакој литургији (јер је празник хришћански неодвојив од литургије), а посвећујемо им посебне песме на дане њихових празника, молећи Бога да их се сети у царству своме, јер само онај постоји истински, тј. постоји вечно, у вечној заједници са Богом, ко постоји у сећању Божијем.Сећање Божије, наиме, није попут људског – само отимање од заборава онога кога се Бог сећа, него је то отимање њега од вечне смрти, од његовог поништења, од не-бића. Стога и Црква памти своје свете, јер заборавити их била би страст (πάθος) којој у Цркви нема места, и помиње их на литургији, јер и они, иако свети, имају потребу да буду поменути у Божијем присуству у литургијској заједници, пошто се и свети спасавају једино тиме што су чланови тела Христовог, тј. Цркве.Прослављање Бога и светих његових није, дакле, нека додатна или украсна особина евхаристијске заједнице, него једна од суштинских карактеристика њених, јер се спасење тражи и налази увек и само у заједници свиху једном телу Христовом. Прослављајући Бога и свете, на црквене празнике, ми посредно прослављамо и радосну истину оваплоћења Божијег. Тиме што се Син Божији оваплотио и, остајући истински Бог, постао и истински човек, он је показао да материја од које смо саздани и без које не можемо, није достојна презрења, него да је и сама света и достојна сваке почасти, само ако се спасоносно употребљава, а не погубно злоупотребљава. А светитељи, подучени Христом као вечним примером, показују како материја треба да општи са Богом, како створени свет треба да се односи према Богу да би, иако створен, постао непролазан. Другим речима, они показују какав ће бити свет када се коначно једног дана преобрази у царство Божије. Можемо се запитати – зашто не прослављамо Бога какав је по себи и за себе, него увек кроз Христа оваплоћеног и кроз светитеље Божије? Одговор се налази у чињеници да Бог, ако га одвојимо од Богочовека Христа и од светитеља његових, људима остаје као нека, ма колико велика и моћна била, ипак онострана, тј. од људи и света издвојена сила која је нама непримерена и туђа. Стога се Бог и оваплотио, тј. узео на себе људску природу и, да тако кажемо, свео себе на „нашу меру“ да би нас уздигао на своју. Постајући прави и истински човек од крви и меса, Бог је показао да је људска природа способна да буде света, да је способна да у себе прими не делић или мрвицу Божанства, него васцелог Бога – творца њеног. Природа људска је, дакле, нешто толико велико да је се њен творац није постидео, него ју је створио таквом да се једног дана, када је то човеку затребало, сам Бог у њој сав могао сместити, показујући тиме за шта је, тј. за какве је све величине створена. И то показујући, не убеђујући речима или притискајући доказима, него својим реалним постојањем – када је, не престајући да буде Бог, живео као човек. Због свега овога прослављање светитеља истовремено је и прослављање истине о оваплоћењу Божијем. Бог, остајући Бог, постаје човек, да би човек, остајући човек, постао бог (додуше, не бог по природи својој, јер само је један такав, него бог по благодати Божијој, тј. по усиновљењу). Светитељи су живи доказ истине да човек може постати бесмртан живећи са Богом и по Богу – и то је оно што прослављамо и чему се радујемо празнујући их. (Узгред буди речено, отуда и они који не признају, и стога и не прослављају, светитеље у ствари тиме прогоне Бога из тела, разоваплоћују Христа и тиме руше основну спасоносну истину хришћанства – да је човеков живот са Богом не само могућ, него и неопоходан ако човек жели да живећи пуним животом постоји као истински човек у непролазном царству Божијем.) Пре свега сам Христос, а потом и светитељи (које прослављамо на празнике) живи су доказ да је Бог наш пријатељ и доброчинитељ, јер нама људима даје и (1) знана, и (2) само слућена, и (3) још неслућена блага, пошто, по речима апостола Павла, „што око још не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, то је уготовио Бог онима који га љубе“. Одсјај ових неслућених блага небеских видимо на светитељима и радујемо се празнујући их. Славље и свечана, празнична атмосфера у ствари је слика и одраз атмосфере која влада у долазећем царству небеском. Стога на празник облачимо најлепша, најсвечанија одела, а свештеници најсвечаније одежде. На празник се обавезно служи литургија, или још тачније – празник је тада када се служи литургија и када се причешћујемо, јер литургија је та која један дан чини празничним, тј. светим. Будући да је литургија есхатолошки догађај, дакле догађај који предосликава будуће царство Божије, она не може а да не буде празнична, свечана, раскошна (то је и разлог због којег се у дане поста литургија не служи). Носећи са собом свечани, празнични карактер, литургија ‘иконама’ и ‘символима’ показује радост будућег царства. А та непролазна радост омогућена је тиме што је Бог постао човек и тако из вечности ушао у време, у историју, у наш живот и цело наше биће, да би га, будући једини свет, осветио и учинио непролазним. Отуда о празничним евхаристијским слављима Црква, (као историјска слика заједнице светих у будућем царству Божијем) пројављује улазак царства Божијег у историју. Стога су црквени празници, тиме што освећују време, као неко крајеугаоно камење временске зиданије чији смисао и није ни у чему другом до у слављењу Бога у светима његовим. Извор: Πειραϊκή Ἐκκλησία (2005) = Саборност, 3-4 (1997), 61-64. View full Странице
  11. У цркви у центру Софије посвећеној Светој Недељи 30. октобра 2018. године одслужена је торжествена Литургија у част Светог краља Стефана Уроша II Милутина (по новом календару којег се држи ова Црква). Његове Свете мошти вековима почивају у Софији и похрањене су у овом катедралном храму у југоисточном углу лађе цркве. Литургију је служио епископ белоградчишки Поликарп, викарни епископ Софијског митрополита. Свечаном богослужењу је присуствовао патријарх бугарски Неофит, а певао је мушки хор при овом храму, којим је дириговао др Стојан Малинов, наставник црквене музике на Богословском факултету. Проповедао је овај викарни архијереј истичући ктиторско дело Светога краља као пример за људе данас. Извор: Српска Православна Црква
  12. У цркви у центру Софије посвећеној Светој Недељи 30. октобра 2018. године одслужена је торжествена Литургија у част Светог краља Стефана Уроша II Милутина (по новом календару којег се држи ова Црква). Његове Свете мошти вековима почивају у Софији и похрањене су у овом катедралном храму у југоисточном углу лађе цркве. Литургију је служио епископ белоградчишки Поликарп, викарни епископ Софијског митрополита. Свечаном богослужењу је присуствовао патријарх бугарски Неофит, а певао је мушки хор при овом храму, којим је дириговао др Стојан Малинов, наставник црквене музике на Богословском факултету. Проповедао је овај викарни архијереј истичући ктиторско дело Светога краља као пример за људе данас. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Слава цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке на Кошутњаку торжествено је прослављена 31. октобра 2018. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвећеног Владику, који је први пут у својству архијереја походио велелепни храм Светог Луке и у њему принео бескрвну жртву, дочекали су старешина храма јереј др Никола М. Гаврић и братство: протојереј Драган Ђокић, јереј Миодраг Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Током свете Евхаристије Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Милан Виленица и Мирослав Стикић, протојереји Никола Трајковић, Александар Петровић, Витомир Костић, Невенко Сукур и Раде Јовић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и ђакон Драган Танасијевић. Прислуживали су чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић. Својим умилним појањем, славску архијерејску Литургију улепшали су чланови знаменитог хора гђе Дивне Љубојевић, хора храма Светог Луке и Српски православни појци. Домаћиини храмовне славе ове године су били гђа Хаџи Цвијета Ђорђевић и г. Горан Живковић, док су се исте части и дужности за идућу годину прихватили г. Ненад Терзић и његова благочестива породица. Извор: Српска Православна Црква
  14. Слава цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке на Кошутњаку торжествено је прослављена 31. октобра 2018. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвећеног Владику, који је први пут у својству архијереја походио велелепни храм Светог Луке и у њему принео бескрвну жртву, дочекали су старешина храма јереј др Никола М. Гаврић и братство: протојереј Драган Ђокић, јереј Миодраг Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Током свете Евхаристије Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Милан Виленица и Мирослав Стикић, протојереји Никола Трајковић, Александар Петровић, Витомир Костић, Невенко Сукур и Раде Јовић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и ђакон Драган Танасијевић. Прислуживали су чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић. Својим умилним појањем, славску архијерејску Литургију улепшали су чланови знаменитог хора гђе Дивне Љубојевић, хора храма Светог Луке и Српски православни појци. Домаћиини храмовне славе ове године су били гђа Хаџи Цвијета Ђорђевић и г. Горан Живковић, док су се исте части и дужности за идућу годину прихватили г. Ненад Терзић и његова благочестива породица. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...