Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'празника'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 105 results

  1. Прослава празника Светог Јустина Ћелијској, 14.(1.) 6.2020. И ове године празник светој Јустина Ћелијског прослављен је свечано. Славило се у манастиру Ћелије, где се налазе његове свете мошти, у Врању који је и родно место овог великог светитеља и у Београду у Раковичком насељу Ресник где се налази капела посвећена светом Јустину. Али кренимо редом. Јустинданска светковина у манастиру Ћелије Ава Јустин је истински исповедник вере у Христа Прослава Преподобног оца Јустина у манастиру Ћелије и ове године протекла је у знаку сабрања у молитви и славословљу Господа и богомудрог научника и подвижника, који је у овој светињи служио преко три деценије и у којој је својим светим моштима и данас присутан. Светом архијерејском Литургијом у заветном храму оца Јустина началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслуживање администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког г. Лаврентија, Епископа мохачког г. Исихија и свештенослужитеља из више епархија. Након свете Литургије, преломљен је славски колач и приређена свечана академија у манастирској порти. Сабрање је завршено трпезом љубави, коју је ћелијско сестринство, на челу са игуманијом мати Гликеријом, приредило за све госте. -У данашњем дану прослављен је вишеструки празник. Недеља, као Васкрсење Христово, а такође и угодници Божји који су у име Господње поднели разна искушења и страдања, којима је испуњен живот у овоме свету. Свето Јеванђеље нас учи о Господу Христу као добром пастиру који живот полаже за своје стадо. То се односи и на пастире Цркве, угоднике Божје, који понављају Његов подвиг у свом делању – жртвују себе за своје стадо. Као што они Господа прослављају, тако и Господ њих прославља светитељством. Међу њима су и двојица данас прослављених светитаља – Свети Јустин, ранохришћански философ и мученик, и наш савременик, дугогодишњи духовник свете ћелијске обитељи који по њему носи име, Преподобни отац Јустин Ћелијски, казао је у празничном слову Епископ бачки г. Иринеј, један од ученика и духовних синова аве Јустина Ћелијског. Осим што је одржао много непролазних беседа и написао много страница које ће хранити наш верни народ, многе православне, али и неправославне народе на чије језике се његова дела преводе, он је био мученик по своме духу и по својој савести, истински исповедник вере, спреман, ако затреба, и живот свој да положи за доброг пастира Христа и Његово стадо. -Сећам се, казивао нам је, како су га локални властодршци стално држали на оку, претили и њему и манастиру и уходили ко ту долази… Када га је један од њих испитивао, од аве Јустина је добио одговор: `Зар ви мислите да се ја плашим? Да ме убијете, ви ме награђујете, јер ме шаљете у наручје Христово. За мене је то добитак и спасење, ви мени не можете ништа.` Тиме је побеђивао, тим духом Црква побеђује, ево, две хиљаде година. Кад кажемо да Црква побеђује, кажемо да побеђује њена глава – Христос Господ, Отац небески, чији је она дом. Да побеђује Дух Свети, који је душа Цркве, и истински хришћани које видимо у ликовима светих. Ава Јустин током целог земаљског живота чинио је дела Христова. Као исповедник, проповедник, учитељ вере, као дубински зналац богословља, испосник, молитвеник… Имао је бескрајно смирење које имају сви свети, као једини свети, Господ Христос, сећања су владике Иринеја. -Право је чудо да је Бог једном малом, напаћеном и ратовима десеткованом народу подарио такве људе као што су отац Јустин и владика Николај, да постану светима свеколикој православној васељени, а за њихова дела знају и теолози који нису православни. Поред великог дела, остало је његово живо присуство да буде молитвени заступник свима нама, баш како се молио за све људе и сву творевину Божју. Ваљевски крај, поред двају новопросијавших светитеља, благословен је и другим истакнутим пастирима попут блажене успомене владике Јована Велимировића, владике Лаврентија и недавно преминулог владике Милутина. Радост данашњег славља донекле је осенчило упокојење мати Антонине, која је много учинила да беседе оца Јустина буду записане. Господу се преставила у навечерје празника посвећеног светоме старцу чија је, као и све ћелијске сестре на челу са игуманијом мати Гликеријом, била верна ученица, рекао је владика Иринеј, уз наду да ће се и она молити за све нас у насељу праведника. У светој Литургији учествовало је више хиљада верника из разних крајева Србије, али и ван њених граница. Славски обред одслужен је испред тропрестолног храма, након ког је епископ Лаврентије заблагодарио владики Иринеју на принесеним молитвама и у име свештенства Епархије ваљевске га даривао панагијом у част тридесетогодишњице његове архијерејске службе, коју обележава ове године. -Нека Вам Господ да здравља и снаге да издржите у свом неуморном пастирском послу и да помажете браћу архијереје својим великим искуством и својом неуморном активношћу, рекао је владика Лаврентије, уручивши дар брату архијереју. Узвративши благодарјем, владика Иринеј је подсетио на пастирску бригу владике Лаврентија за верни народ од Аустралије до целе Западне Европе. -Ако је неко током целог живота био неуморан, онда је то Преосвећени Владика Лаврентије, истакао је бачки архијереј, дирнут сећањем на његов јубилеј и пажњом која му је указана у ваљевском крају. Он је честитао празник владики Лаврентију, игуманији Гликерији, ћелијским сестрама и свима који су се данас у част оца Јустина сабрали у светињи на обали Градца. -Преподобни отац Јустин појавио се у судбоносним тренуцима у животу српског народа. Зато је у свом времену био прогоњен и затваран. Сваки велики човек и идеја имају своје време. Да ли је данашње време – време оца Јустина, запитао је у својој беседи „Свети Јустин Ћелијски – наш савременик“ на свечаној академији историчар др Милош Ковић. -Отац Јустин је одрастао у времену тенденција западних земаља да изврше утицај на српску културу. Школован по свету, упознао је добро Европу и запад, сазрео је у доба Великог рата и спознао важност угледања на Христа и Светог Саву. Страдање у доба комунизма било је сведочење вере и слање порука народу. Владика Николај је прогнан, али отац Јустин је остао и одбранио темеље наше Цркве на којима она данас почива. Отворимо његове беседе и видећемо како нас описује и какви ми Срби треба да будемо, након свих страдања и заблуда у којима смо се као народ налазили, тежећи ка лажним културама овог света које стоје на „Јудином среброљубљу“. Бити Србин значи Богочовека Христа сматрати за највишу вредност и волети Га више од свега. Увек се, каже ава Јустин, треба определити за Царство небеско, а не земаљско, и све решавати по правди Бога истинога. Зато је отац Јустин наш савременик, тачније, његово време тек долази, део је сјајног излагања др Милоша Ковића. -Отац Јустин нас слуша, осећа, моли за нас и исцељује истом снагом вере као и док је ходао стазама и алејама овог манастирског рајског врта, речи су редитеља и публицисте Драгослава Бокана изговорене у оквиру предавања „Братство и јединство у Господу Христу, као заветна мисао Светог аве Јустина“. -Светитељска култура у српском народу испуњена је мноштвом Божјих угодника, црквених пастира, владара и мученика од средњег века па до оних у страшном судилишту у столећу за нама и данашњим данима. Међу њима се у нашем времену посебно истичу Свети владика Николај и Преподобни отац Јустин, двојица генијалних писаца и равноапостолних проповедника, два посебно сјајна драгуља светитељске круне. Они су духовна и апостолска браћа Свети Петар и Свети Павле православља српског стила и искуства. Имали су неизмерну љубав за свој српски народ и цео живот страдали за њега. Појавили су се у времену страшне таме и Господ нам их је дао да прокрче пут наше духовне обнове. Они су најбољи доказ снаге о непобедивости јеванђељске мисли двојице или тројице праведника који наступају у Христово име. Надахнути песници и тајновидци, молитвеници за читав наш народ, њих двојица су истински анђели Светосавља, рекао је поред осталог Драгослав Бокан, одушевивши све слушаоце у порти манастира Ћелије. У уметничком програму академије наступила је млада уметница Марија Обрадовић, извевши традиционалне композиције на фрули, уз пратњу свог оца Владимира Обрадовића. Епископ бачки г. Иринеј је захвалио предавачима за изврсна излагања. Када је реч о богословљу ученика оца Јустина, много су урадили Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ умировљени захунско-херцеговачки г. Атанасије. Такође, значајан допринос дао је Епископ Руске Заграничне Цркве г. Марко и други који су се надахњивали делом оца Јустина. Што се тиче интелектуалне елите у српском народу, већина можда није чула за оца Јустина и владику Николаја. Неки који јесу - бестидно их клеветају, рекао је владика Иринеј. На сву срећу, поред тог антисрпског псеудоелитизма постоје људи као ови које смо данас слушали, похвалио је бачки архијереј др Милоша Ковића и редитеља Драгослава Бокана, уз наду да ће њихове речи допрети до многих православних Срба. Свечаност у манастиру Ћелије завршена је трпезом љубави, коју је сестринство припремило за све који су дошли да са њима прославе празник Преподобног оца Јустина, великог духовника ове светиње и молитвеника коме из дана у дан у њу притичу боготражитељи са сви страна. J.J Извор: спц.рс
  2. У среду 3. јуна 2020. године наша света Црква прославила је Свете цара Константина и царицу Јелену. Тим поводом, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, служена је архијерејска Литургија. Епископу тимочком Илариону саслуживали су свештенослужитељи овога храма, а свету службу је улепшало певничко појање протојереја Игора Ивковића, јереја Новака Бојанића, ђакона Вука Јовановића и Петра Јовановића, ученика Средње музичке школе у Неготину. По завршетку Литургије, сабраном народу владика Иларион честитао је празник а протонамесник Зоран Голубовић је, делећи нафору, говорио о најзначајнијим моментима из живота светитеља које на данашњи дан празнујемо. Извор: Епархија тимочка
  3. +Епископ Јероним – Иконографија Вазнесења Господњег У православном источном предању најсликовитије може да нам објасни празник Вазнесења икона истоимениг презника. Постоје две теме које представља икона или сцена, која изображва догађај на тој икони. Главни део слике заузимају апостоли са Богородицом, дакле чланови цркве Христове, док само један мали део заузима Господ који се узноси на небо. Свето Писмо нас наговештава да се вазнесење догодило у горском пределу, источно од Јерусалима, на гори која се зове Маслинска, јер је у то време била засађена маслинама, па се сцена вазнесења на иконама изображава на стени. Понекад се Господ који се узноси у слави осликава у кругу, понекад у елипси како седи на дуги или на трону, десном руком благосиљајући а у левој држећи свитак на коме стоји: „Даде ми си се свака власт на небу и на земљи“. Тај свитак јесте симбол Његовг учења. Слава на којој се налази Господ придржавају два ангела, то изражава: божанство, величанство и власт. Ангели се диве јер се Христос узноси на небо на само као Бог већ и као човек у непропадљивом телу и слави Својој, а то је оно што је нелогично за наш људски ум. Апостоли су подељени у две групе, а међу њима је Пресвета Богородица, иза Богородице се налазе два бела анђела који показују на Господа који се узноси. Свештено предање о томе говори следеће: „ Достојно пажње јесте место Богородице на икони, која стоји тачно испод Сина својега“. Иконописац ликовима апостола који окружују Богородицу хоће да нам представи Цркву, којој ће на Педесетницу Христос послати Духа Светога да би је оживео. Ту је апостол Павле, који није био присутан ни сведок тих догађања при Вазнесењу и његово место јесте симболично, јер ће он постати веома важан члан Цркве. Тако је место издајника Јуде попуњено, а представа Цркве је динамична, изражајна и симболична. У Молитви уздигнуте руке Богородице подсећају на њену улогу поред Сина њеног. „Осим ње“, како поје Црква „другу посредницу немамо“. Њеним непомичним ставом на појединим иконама, види се како она непоколебиве догмате – учења наше Цркве, док апостоли у разним покретима симболизују разне језике и различите начине, на којима се реч Божија сеје у срцима човечијим. Из беседе блаженопочившег епископа Јеронима, изговорена на празник Вазнесења Господњег у Суботици 2015. године
  4. Нормализација епидемиолошке ситуације у Црној Гори, где већ данима нема нових случајева заразе Ковидом, власт ставља на муку: како да ублажава мјере а да продужи забрану окупљања имајући на уму првенствено литије. Дилема ја утолико тежа што се ближи дан Светог Василија Острошког, када се у Никшићу традиционално организује литија. Спонтани излазак неколико стотина вјерника СПЦ на Ђурђевданску литију у Беранама код власти је покренуо бојазан да би, уколико се на Светог Василија Острошког одржи традиционална литија у Никшићу 12. маја, то могао бити увод у нови талас литија. Због тога режимски аналитичари упозоравају да ће у највећој мјери од одлучне реакције државе на литију у Беранама зависити и евентуална масовност литије на дан Светог Василија Острошког у Никшићу. Након Ђурђевданске литије у Беранама, црногорска власт је моментално покренула истрагу због наводног кршења мјера Националног координационог тијела (НКТ) за сузбијање заразних болести. Више свештеника епархије будимљанско-никшићке позвано је у среду увече на информативни разговор, док је Основно државно тужилаштво у Беранама формирало предмет, уз усмени налог да се прегледају снимци и идентификују сва лица која су учесници литије и од њих прикупе потребна обавјештења. И док у прорежимским медијима преовладава оцјена да је организовање Ђурђевданске литије „још једна демонстрација силе СПЦ у односу на државу“, из опозиционе Нове српске демократије већ поручују да ће они прославити славу Светог Василија Острошког, како је објаснио лидер странке Андрија Мандић, „онако како су славили сваке године“, без обзира да ли ће бити званичног позива од стране Православне цркве. Власт на мукама - како забранити литије С обзиром да се чини да вирус корона јењава у Црној Гори, те да већ данима нема нових случајева заразе уз попуштање ванредних мјера, аналитичар Бошко Вукићевић примјећује да нормализација ситуације црногорску власт очито поновно ставља на муке. Он додаје да се сада нарочито поставља питање - на који начин ће режим аргументовати нескривену намјеру продужетка забране јавних окупљања, имајући у виду првенствено литије. „Обнављање масовних литија би за властодршце било политички погубно, нарочито ако би се оне одржавале у предвиђено вријеме избора. Стога ће власт на све могуће начине настојати да продужи забрану масовних окупљања на што дужи рок. Ипак, сматрам да је мала вјероватноћа да ће слободни људи прихватити евентуалне неправедне забране окупљања, које не би биле у складу са ситуацијом у другим европским земљама“, каже Вукићевић за Спутњик. Хистеричне реакције на Ђурђевданску шетњу у Беранама Имајући ово у виду, нашег саговорника, како каже, ни најмање не чуди „хистерична реакција режимских медија“ након литије у Беранама, али сматра да то није добро. „Беранци су се традиционално одазвали на Ђурђевданску молитвену шетњу, уз спонтано окупљање, придржавајући се мјера растојања које је прописало НКТ. Но ни такво цивилизовано држање Беранаца није спријечило медијске агентуре власти да завапе како ‘Црква опет не поштује прописане мјере власти’ и да затраже енергичну реакцију државе против наводних прекршиоца здравствених прописа“, каже Вукићевић, уз опаску да такво извјештавање медија ствара лошу атмосферу у друштву. Овај аналитичар одаје признање Беранцима који су јучерашњом литијом, како оцјењује, на креативан начин и уз поштовање мјера НКТ-а почели са обновом онога што је, сматра он, неминовност – а то су литије широм Црне Горе. „Након беранске литије чини се да је тренутак обнове близу“, каже Вукићевић. Он не искључује могућност да дође до новог спонтаног окупљања народа на дан Светог Василија Острошког у Никшићу, по узору на берански сценарио и уз поштовање растојања и мјера НКТ. „Ако до поменутог окупљања дође, сматраћу га природним, док би свакако неприродна и неправична била евентуална полицијска акција против таквог молитвеног хода“, децидан је Вукићевић. Демократски фронт решен да прослави Светог Василија Острошког Портапрол Нове српске демократије (НСД) Марко Ковачевић за Спутњик је појаснио да је та партија једина парламентарна политичка странка која прославља славу, те да се у том контексту треба тумачити поруку предсједника НСД-а Андрије Мандића да ће они прославити своју славу - Светог Василија Острошког «онако како су славили сваке године». „Наша слава је Свети Василије Острошки, један од најпоштованијих светитеља не само у православљу и српству већ и шире. Како смо ми најјача опозициона странка, представљамо велики број грађана и имамо много чланова, били смо дужни да са ове стране станемо у одбрану онога у шта вјерујемо и што су наша основна права и вриједности које баштинимо“, каже Ковачевић. Он упозорава да је слобода вјероисповести данас у Црној Гори угрожена само православним хришћанима, те да се ситуација с Ковидом 19 користи за обрачун са црквом. Како каже, власт не може да сакрије жељу да се освети Цркви и народу за литије и зато чини све да их у будућности спријечи. „Врх копља Светог Ђорђа је јуче у Беранама пробио ову мрену која нам је колективно стављена преко очију и ми ћемо наставити у том духу који смо тамо видјели, јер не желимо да нашу славу сведемо на пуку симболику и обичај који први јачи вјетар однесе, већ да покажемо да је у питању нешто много више од тога. Зато ћемо нашу славу прослављати као и свих ових година и нећемо гасити нашу славску свијећу Светога Василија Острошког“, поручио је Ковачевић. Извор: Спутњик
  5. На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Ђорђа на Бановом Брду служио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. По окончању свете архијерејске Литургије Преосвећени Епископ Стефан одслужио је Чин Великог освећења воде. У наставку је, традиционално, организована литија до Аде Циганлије где је одржано пливање за Часни крст. Звучни запис беседе Литију је предводио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефа са свештенством АЕМ, а уз верни народ су били и припадници Жандармерије, Војске Србије, дипломатског кора и Свибора. Пре почетка пливања Епископ Стефан је произнео молебствије и благослов за пливаче. На крају је произнео беседу у којој је присутнима пренео благослове Свјатјејшег Патријарха српског Г. Иринеја и између осталог рекао да се: „Бог се јави и Бог нам се јавља свакога дана. У нашем народу Бог нам се јавља осамсто година, јер како славимо осамсто година Цркве ми сведочимо да нам се Бог јавља и да је Бог са нама“. Председник организационог одбора манифестације, протојереј-ставрофор Славко Божић, у знаку мира међу људима, из великог крста пустио је 7 голубова, а затим се присутнима обратио помоћник градоначелника града Београда г. Андрија Младеновић и истакао да смо сви заједно у вечној победи Исуса Христа. „Када имамо јаку веру све тешкоће можемо победити“ рекао је председник општине Чукарица и члан организационог одбора, г. Срђан Коларић. Пре изласка пливача, глумац Лепомир Ивковић изрецитовао је песму „Балканац“ Десанке Максимовић. Ове године за Часни крст пливало је 60 припадника жандармерије, војске, Свибора али и осталих људи. Овогодишњи победник је студент треће године Војне академије, Ђорђе Рацковић. Прошлогодишњи победник Павле Драгишић је почасно отпливао 33м која представљају број година Исуса Христа када је разапет. На манифестацији је и додељена награда најбољем песнику на тему Богојављења и пливања за Часни крст. Српски оперски певач, г. Оливер Њего отпевао је песму „Пукни Зоро“ коју је како каже поклонио свим присутним људима. На крају манифестације после проглашења победника присутнима се обратио и захвалио на учешћу и присуству протојереј-ставрофор Славко Божић. Извор: Радио Слово љубве
  6. На дан када молитвено прослављамо Светог исповедника Доситеја, Митрополита загребачког и Владику нишког, у понедељак, 13. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служи свету архијерејску Литургију у наставку свеноћног бденија у малом Саборном храму у Нишу које је почело од 20,30 часова. Свеноћно бденије и свету архијерејску Литургију директно можете да пратите путем таласа радија Православне Епархије нишке "Глас" 92 MHz, као и путем нашег портала. ДИРЕКТАН ПРЕНОС ОВДЕ
  7. Празник Светог Мардарија љешанско-либертивилског и свеамериканског свечано је и молитвено прослављен у Цетињском манастиру и у Богословији Светог Петра Цетињског. Свечану вечерњу службу у Цетињском манастиру уочи празника служили су синоћ протосинђел Исак Симић и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије. Литургију су данас служили протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Јаков Нинковић и ђакон Благоје Рајковић. Звучни запис беседе Појали су ученици трећег разреда, ученици XXVI генерацијe обновљене Цетињске богословије (2017-2022) који Светог Мардарија прослављају као славу разреда, предвођени својим разредним старешином професором Александром Вујовићем. Литургији је присуствовао и Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Владика је ученицима трећег разреда честитао славу, говорећи им о великом јерарху и новојављеном светитељу Цркве Христове Светом Мардарију. „Диван је Бог у светима својим, предиван је у малом Ивану Ускоковићу који је прије 115 година кренуо одавде са Цетиња, посјетивши прво Ловћен и поклонивши се Светом Петру Другом Ловћенском тајновидцу и цјеливајући овдје мошти Светога Петра Цетињског, у бијели свијет. И од малога Ивана добили смо Светога Мардарија љешанскога и свеамериканскога“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је говорио о најважнијим детаљима из светитељевог житија. „Отишао је је, дакле, као дијете богочежњиво одавде, а вратио се као светац да буде један од дивних светитеља рођених у Црној Гори. Црна Гора је мала и сићушна, по много чему и обезбожена, нарочито послије Другог свјетског рата, али богата свецима“, казао је он. Додао је да је због тога снага Црне Горе у Господу и у светим Божјим људима. „Зато ће у данима кад је наступило ново гоњење Цркве Божије у Црној Гори, нема никакве сумње, Црква побиједити, као што је побјеђивала кроз вјекове. Јер, сва историја Цркве је у знаку Христовог распећа, али и Христовог Васкрсења“, поручио је Митрополит црногорско-приморски и ђацима трећег разреда Богословије честитао славу. „Дивну сте славу одабрали – Светога Мардарија. Дај Боже и да ходите његовим путем“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом је у згради Богословије, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије благосиљао славски колач и славску трпезу љубави. Том приликом је истакао да гледајући икону Светог Мардарија, осјећа његово живо присуство и његову посебну радост што је међу цетињским богословцима: „Ево видим га, осјећам избија радост из њега што се послије 105 година вратио на Цетиње, међу ђаке, одакле је и отишао као ђак. Радује се свему ономе што се са њим догодило последњих година и у Америци, у Либертвилу, али чини ми се да се највише радује управо овдашњем догађају. Нека нас Господ све укријепи његовим молитвама“, казао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. На дан празника Ваведења Пресвете Владичице Богородице, који наша Света Православна Црква прославља 21. новембра по јулијанском календару а 4. децембра по грегоријанском календару, Света српска царска лавра манастир Хиландар свечано прославља своју манастирску славу. Овогодишњу молитвену прославу Ваведења Пресвете Богомајке увеличао је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског. Звучни запис беседе Епископа Методија на ктиторском ручку манастира Хиландара -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- Уочи манастирске славе, служи се свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију. Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече. У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места. Са интернет странице Оrthodoxianewsagency.gr и фејсбук странице Задужбине манастира Хиландара доносимо фотогалерију са овог молитвеног сабрања, док са интернет странице Светогорске стазе доносимо звучни запис беседе Епископа Методија, изоговорену јутрос на ктиторском ручку манастира Хиландара. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Делегација Римске Цркве допутовала је у Васељенску Патријаршију у Цариграду где присуствује светковању оснивача престола Цариградске Цркве светог апостола Андреје. Делегацију, коју предводи кардинал Курт Кох, примио је васељенски патријарх Вартоломеј. Састанку, који је одржан у срдачној атмосфери, присуствовали су митрополит пергамски Јован, архиепископ телмески Јов, православни сапредседавајући Заједничке међународне комисије за богословски дијалог између Католичке и Православне Цркве, и архимандрит Агатангел Сискос. Разговори су вођени о сведочењу Цркве у савременом свету. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Поводом празника светог Димитрија, 26. октобра 2019. године, а на позив управе храма светог Димитрија Оплон у Атини, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије служио је свету Литургију у истоименом храму. Том приликом, Владика Сергије је донио дио Моштију преподобномученика медљанских Авакума, Серафма и Мардарија на дар том храму, а у исто вријеме на велко изненађење и радост добио ђелове светих Моштију, светог Димитрија Мироточивог, Лазара четвородневног, Нектарија Пентаполешког и Дионисија Егинског. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  11. Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часнога Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Његовог из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења (5/18. јануара), који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. О празнику Воздвижења Часног и Животворног Крста, као и о значају Крста Господњег у хришћанском животу, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености великих празникаˮ. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Рођење Пресвете Богородице и увек дјеве Марије, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави васцелој васељени…ˮ Богослужбени текстови овог празника испуњени су мноштвом назива који осликавају личност Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…). Наведени називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. О богослужбеним особеностима овог празника, којим почиње годишњи круг великих празника, говорили смо у оквиру емисије "Богослужбене особености великих празника". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. У име Оца и Сина и Светога Духа! Радујте се, Јоакиме и Ана, радујте се јер нам се рађа Заступница радости и живота. Пријатељи наши! Јуче смо празновали Рождество Оне, Која је постала Мајка васцелог човечанства, Која је својим рођењем поставила почетак нашем спасењу. Једино је Она увела у васељену Христа – спасење душа наших, јер је Она једина и јер се једино Њом земаљско сјединило с небеским. Нека пред величином догађаја који се савршио у тај дан не буде места за сећање на било шта друго! Данас, међутим, кад света Црква продужује да прославља Рождество Богоотроковице, предлаже нам да узнесемо благодарни молитвени помен и онима, којима смо обавезни за Њено појављивање у свету. То су родитељи Пресвете, Пречисте и Преблагословене Владичице наше Богородице – свети Јоаким и Ана! Ко су они, како су живели, како су сачували своју непоколебиву веру и наду у Бога у оно време, кад се већ могло приметити њено слабљење у израиљском народу? Мати и отац Оне, Која ће постати часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, били су потомци од Бога благословеног рода. Јоаким, из царског рода Давидовог и Ана, по оцу из првосвештеничког племена Левијевог а по мајци из племена Јудиног, живели су у Назарету галилејском. Сједињени савезом љубави у часном браку, они су га очували као велику св. тајну, која поставља почетак и људској и свештеној историји. Односећи се према браку као према круни и завршетку божанственог домостроја, очекивали су благословени плод као испуњење свог предодређења на земљи. Тај виши циљ живота, тј. рађање и васпитавање потомства за Бога и у Богу, подстицан је и свеопштим ишчекивањем Месије – Избавитеља и Спаситеља света – у израиљском народу. Наду многих (Израиљаца) потхрањивала је потајна мисао, која се гнездила у подсвести: “Хоћу ли ја задобити Божији благослов да послужим тако великом циљу?” Било је очигледно да на дому ових супружника почива благослов Божији: њих је пратило богатство и свако обиље. Међутим, није било никога за кога би сабирали богатство, јер је њихов дом био без деце. Та околност их је снажила и надахњивала на духовне подвиге, на усрдност и постојаност у молитви. Благочешће супружника, које се рађа из васцелог обраћања Богу и из наде да ће се добити оно, што се тражи, даривало је и Божији храм и Божији народ, сиромахе и путнике, богатим прилозима. У то време невидљиво се градио дом њихових душа. Трпљење, на које су се временом навикли, изродило је дубоко смирење. Будући да је израсло на чврстом уздању у вољу Божију у да је на њему почивало, то смирење их је сачувало од роптања у тренутку тешког искушења, кроз које је требало да прођу у својој старости. Године су пролазиле. Ако су у младим годинама супружници још живели у нади да ће се испунити њихова благочестива жеља, у поодмаклим годинама су с недоумицом и жалошћу гледали на бесплодно проживљен живот. Њихова бесплодност је (према народном веровању) разобличавала побожни пар због неког непознатог греха и околини давало повода да их вређа и прекорева. То вређање се на њих обрушило утолико теже и неочекиваније зато што су они, у својој преданости Богу, већ почели да заборављају и на саму жељу да добију дете. На један од великих празника, старац Јоаким је дошао у Јерусалим намеравајући да принесе жртву Господу. Међутим, свештеник је одбацио његов дар. Старца су дубоко заболеле свештеникове речи да жртва бездетнога не може бити угодна Богу. Неочекивани прекор погодио је срце овог праведника. Иако није знао за грех, он је ову увреду ипак прихватио као праведни гнев Божији који га је прогонио бездетношћу. Скрушена свест о својој грешности одвела је старца у пустињу, где је у усамљеништву стајао пред Богом у молитви и посту, призивајући Божије милосрђе. Старац је на себе прихватио напрегнути четрдесетодневни молитвени подвиг. За шта се молио, шта је тражио, због чега је уздисало његово срце? То је скривено од људских очију, и познато је једино Богу. Ми знамо да се тада савршило оно, што је људима немогуће. “Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак… и утроба нероткиње рађа.” Јоаким није био једини који је прихватио четрдесетодневни подвиг. Његова верна и богобојажљива супруга Ана, сједињујући се с њим у супружништву у једно биће, и сада је, у жалости, својом молитвом подражавала супруга. И она је знала шта тражи. Не заустављајући се пред природним препрекама за испуњење њене прозбе, она се молила за чудо. “Разреши болест мога срца и раздреши окове моје неплодности! Нека оно што родим буде принето Теби на дар и нека се у њему благослови и прослави Твоје милосрђе!” Прошло је искушење које је трајало читавог живота. Живот је васпитао и пројавио праведнике. Они су читавог живота верно служили Богу, они су Га непрестано и непоколебиво призивали, они су Га призивали и онда, кад је већ било бесмислено да очекују оно што су тражили. Колико примера знамо, који потврђују да Богу ништа није немогуће! Један покрет Његове руке – и све се у тренутку мења. Једино Он може све – и да подигне пале, и да заблуделе преобрати, и да саблажњене исправи, и да грешнике, који су починили злочине, промени и учини праведнима, и да умрле оживи, и да престареле обнови. Ако Господ од несуштог (непостојећег, небића) твори сушто (постојеће), ако дарује биће (постање) ономе што никада и нигде није постојало, онда Му је утолико лакше да поправи оно што јесте и што већ одавно постоји. Господ савршава чудеса и твори необична дела. Међутим, Он то не чини одмах, не истога часа као одговор на прозбу, него испитујући и истражујући трпљење трпељивих и наду верних. На нама је да, по угледу на праведнике, не клонемо духом. Да, у Светом Писму и у свештеној историји нема ниједне сувишне речи, ниједног непотребног догађаја, него се све даје живима као пример и поука за сва времена. Након рођења њихове кћери, престарели родитељи нису дуго поживели. Испунивши обећање које су дали Богу, они су трогодишњу Девојчицу увели у храм Господњи да би била одгајена у Богу. Неколико година након тог догађаја, они су се упокојили. Јоакиму је било осамдесет, а његовој супрузи Ани, која га је надживела за две године, било је седамдесет година кад су отишли код Господа. Своју побожност, васпитану у животним непостојаностима, пренели су и својој Кћери, предавши је Богу да буде одгајена у Светињи над светињама. На основу примера Јоакима и Ане, на основу примера свих праведника који су живели у свим временима, може се рећи да не постоји ниједно друго искушење и страховање, осим греха. Једино грех разара живот и погубљује све живо. Све остало, ма какво оно било, кратковремено је и не може да нашкоди крепком духу, укорењеном у Богу кроз испуњење обећања која су Му дата. Зар се данас, кад прослављамо побожну породицу Јоакима и Ане и благословену Кћер Која је од њих рођена, нећемо осврнути на саме себе и на своје време, чији дух није дух стварања, него дух разарања? Зар нећемо себи поставити питање: шта је разлог и где је корен суровог и мрачног невремена које се надвило над свет и довело га на руб пропасти? Зар нисмо ми рушиоци домаће цркве, зар нисмо ми разарачи старинских правила породичног поретка, зар нисмо ми дали своју децу да их васпитавају у далекој земљи, где их хране трњем и чичком и удаљују од Оца Небеског, где их удаљују од земаљских родитеља? Живот је тежак. Он, међутим, постаје неподношљиво тежак ако из њега протерамо Бога. Када се из дома протера Бог, на Његово место долазе зли духови, који сеју свој смртоносни коров. Мрак и тама су одавно почели да остварују своје смртоносне планове, побунивши се против породице и против материнства, које у себи крије будућност света – одгајање потомства. Требало би да то схватимо и ви и ја, јер је то и наша садашњост и наша будућност. У томе је наша одговорност пред Богом. Страшна одговорност! Послушајте речи, које је изрекао велики учитељ Цркве, св. Јован Златоусти: “Родитељи, који занемаре да своју децу васпитају на хришћански начин, већи су безаконици од убица своје деце, јер убице (своје деце) разлучују душу од тела, док ови и душу и тело бацају у геену огњену.” Током седамдесет година које је наша Црква провела у заточеништву, толико је поколења одрасло у робовању мраку безбожништва, заражено материјалистичким духом стицања и гомилања. Људи су одрастали без Бога. Сада смо и ви и ја дужни да се суочимо са реалним околностима нашег живота и да својом трпељивошћу у труду и молитви покушамо да поправимо оно, што је било порушено. Многи се сећају оних година, трагичних и за вас и за вашу децу, када је и сама жеља да децу васпитате у хришћанском духу претила опасношћу да их заувек изгубите. Родитељи су били лишавани материнства и очинства, а децу су силом одводили у интернате и сиротишта. Пред вашом децом су затварана врата у живот, затварана су им врата школских институција. Преживели смо то страшно време. Оно је, неминовно, морало да остави ожиљке на нашим срцима. А колико је само суза и бола морало да преживи материнско срце, видевши да се и оно мало, што се за детињу душу могло учинити код куће, погазило у школи! Изливале су се сузе, изливале су се и молитве. Немојте мислити да су оне остале непримећене и неуслишане. Њих можда могу да не примете и да не чују људи, али не и Бог. За Бога то нису једноставно сузе, него крсни пут мајке – хришћанке, која је због свог детета војевала против целог света, па чак и против самог ђавола. То није био само крст, то је било мучеништво, и то мучеништво Христа ради. Благодат Божија је свагда крепила мученике. Тако је крепила и вас у неравноправној борби за вашу децу. Она вас и сада крепи. Само да не ослаби хришћанско уверење и усмерење – наша вера. Сада је на нама да, слично праведној Ани, од Бога тражимо чудо: “Господе, разреши бол мога срца! Нека се у ономе што ћу родити благослови и прослави милосрђе Твоје!” Не сумњајте да ће се, по вери вашој, савршити чудо. Зар није страшно и рушилачко то, што код нас, одраслих, вера остаје само на речима, не преображавајући наш свакодневни живот и пратећи нас духовним бесплодношћу, које нема живе, животне силе Духа Божијег? Међутим, тражите и то чудо, и даће вам се! Неопходно је да сви ми сада схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење. Ми нећемо одмах успети, биће нам веома тешко, али ми морамо да деламо ради живота у вечности. Очеви и мајке, од Бога благословени творци и покровитељи своје деце, носе одговорност и за њих и за себе. Зар није на нама да сада, у пустињи света, где царује самоћа, сујета и равнодушност, узнемирујућа колебљивост и злоба, створимо огњиште молитве? Морамо запамтити да, где је двоје или троје сабрано у име Господње, тамо је и Господ међу њима. Дом ће тада оживети! И један, и други, и трећи. Устројиће се безбожништвом растројени поредак унутрашњег живота породице и сваког човека понаособ. Царство Божије, које ће се вратити у душу, поново ће почети да преображава свет. Деца ће се вратити Богу, вратиће се својим родитељима из непогоде света који их окружује. У Светом Писму, Господ више пута опомиње родитеље на њихову посебну власт и права у односу на децу, дајући им посебну силу да за своју децу посредују пред Богом. Драги моји, искористите ту силу и ту власт. Међутим, за то вам је потребна несумњива вера и одважност у молитви. Постоји још један услов, без којег неће бити плода – то је наш свакодневни труд на васпитавању деце. Данас мајка пролива много, много суза над децом и због деце. Какву неподношљиву тугу и бол подноси њено срце кад види да њена чеда одбацују добро и свесно одабирају зло! Мати почиње да се моли и да тражи помоћ од Бога, али је не добија. Зашто? Зато, драги моји, што се не може полагати на Бога оно, што смо били обавезни да учинимо ми сами. Наиме, превасходно су родитељи били дужни да се побрину за децу, да у земљу њиховог срца засеју добро семе вере и страха Божијег. Ако су га засејали, требало је да затим брижљиво узгајају засејано и да га чувају од непогода рђавих утицаја. За то је потребан труд, потребан је духовни напор, потребно је стално имати на уму децу и своју одговорност за њих пред Богом. Очеви и мајке! Запамтите да не можете да се спасете сами, без своје деце! Шта можемо да очекујемо од своје деце, ако се наша брига буде ограничила само на то да их нахранимо и обучемо? Ко ће учинити остало? Улица? Школа? Не може се, драги моји, заборавити још једна ствар. Речи туђег човека, чак и добронамерног, делују на ум детета, док речи мајке непосредно дотичу његово срце. При том му очев пример даје снагу и енергију да те речи оваплоти у животу. Према томе, нека се ваша брига о деци не ограничи на то да их једном недељно доведете у цркву и да их оставите да се ту понашају по сопственој вољи. Ваша брига се мора састојати у томе, да у деци васпитате страх Божији, да им улијете православне појмове, да их научите својим примером и васцелим својим животом. Проникните у живот свог детета, упознајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Свакога дана, ујутро и увече, благословите своју децу, и учините то чак и онда, кад нису код куће. Хришћанско устројство породичног живота – са постом, молитвеним правилом ујутро и увече, макар оно било и кратко, узимајући у обзир дечје могућности и заинтересованост, одлазак целе породице у храм и заједничко учешће у Св. Тајнама – невидљиво ће градити дечју душу. Оно, што је засејано у дечју душу, неминовно ће понићи у зрелим годинама. Вековима потврђено искуство показује да крсно знамење има велики утицај на све човекове поступке и да се тај утицај распростире током читавог живота. Због тога је неопходно да се у децу укорени обичај да се често ограђују крсним знамењем, посебно пред узимање хране, пред спавање, кад се пробуде и кад полазе од куће: “Јер се крстом ограђујемо и непријатељу (ђаволу) супротстављамо.” То спасава нашу децу од многих невоља и опасности. У старини су сматрали несрећним онога, који зна све али не познаје Бога. Блаженим су пак сматрали онога који познаје Бога, макар и не знао ништа осим тога. То не значи да су осуђивали образовање. Једноставно, мудрост Божија се ни на који начин није могла упоредити с људском мудрошћу. Постојана побожност, задобијена познавањем заповести Божијих и заповести Христових, на путу Христовом, ограђује од заблуда на путу људске мудрости. На нама је да сада поучимо своју децу и да у њима васпитамо узвишени хришћански морал, да би живела, да би и ми живели с њима и да се свет коначно не би угушио у злу. Своју децу морамо васпитавати својим трудом и својим примером. Морамо живети по савести, морамо живети по правди. Свагда ћемо имати на уму своју одговорност и присећати се светоотачких речи: “Младо дрвце ће расти на ону страну, на коју га приклонимо. Из новог сасуда ће се ширити онај мирис, којим га напунимо, уливајући у њега или смрадну течност или течност миомирисну и чисту.” Јавно исповедајући у породици Божију доброту и Божији промисао, даваћемо деци прве лекције богопознања и молитве. Биће то најважнија лекција благочешћа, коју ће читавог живота сачувати у својим срцима, и која ће у овом животу сачувати дете за вечни живот. Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоустог: “Не постоји уметност, која би била узвишенија од уметности васпитања. Мудри васпитач ствара живи лик, на који с радошћу гледају и Бог и људи.” Да не бисмо сада плакали због своје деце, и да не бисмо оплакивали и себе и њих када одрасту, да садашње сузе не би постале почетак будућих, нећемо немарно творити дело Божије – васпитавање деце. Пријатељи наши, ако ни сада не осетимо опасност каква нам прети од духовне запуштености човечанства које постепено губи образ и подобије Божије, ако у себи и у својим породицама не зауставимо процес богоотпадништва и губљења вере, онда је близу време кад ће се остварити Спаситељеве речи: Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18; 8)? 9. (22) септембар 1991. године Преузето из књиге „Оживимо срца за Бога“, Београд 2004. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. У уторак, 27. Августа, уочи празника Успења Пресвете Богородице, Епископ западноамерички Максим угостио је у Сан Франциску преосвећену господу Епископе: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, бихаћко-петровачког Сергија, захумско-херцеговачког Димитрија и Епископа стобиског Давида из Охридске Архиепископије. Српски Епископи окупили су се у Храму Светог Јована Крститеља у ком је служено празнично вечерње које су за певницом пратили ученици Призренске Богословије, који су у Сан Франциско допутовали у пратњи Епископа Теодосија. Епископ западноамерички Максим пожелео је својој браћи Архијерејима добродошлицу у град Светог Јована Шангајског и захвалио им се у име свих епархијота што ће узети учешће у прослави Епархијских дана и великог јубилеја 8 векова аутокефалности Српске Православне Цркве које ће Епархија западноамеричка прославити током предстојећег викенда. Након вечерње службе, у свечаној сали парохијског дома Цркве Светог Јована Крститеља приређена је вечера у част Српских Архијереја. Вечери су присуствовали и бројни парохијани који су имали прилике да уживају у сјајном наступу Призренских Богослова који су премијерно извели песме са новог музичког издања Призренске Богословије на ком су сабране најлепше песме из Старе Србије. Извор: Телевизија Храм
  15. Преображењем је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божји и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако Апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу. О Празнику Преображења Господњег и о његовим богослужбеним особеностима, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  16. У суботу, 13. јула 2019. године, верници Православне црквене општине у Комарну прославили су манастирски празник у част Положења ризе Пресвете Богородице. Овогодишња прослава је била изузетна јер су у Комарно дошли да поделе радост и поштовани гости: Блажењејши г. Растислав, Архиепископ прешовски и Митрополит Чешких земаља и Словачке, и гост из сестринске Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство г. Лукијан, Епископ будимски, из Сентендреје у Мађарској. Разлог зашто је у Комарно дошао управо српски епископ јесте тај што су Православну црквену општину у Комарну (Коморану) основали српски православни верници 1511. године за време Сеобе Срба у 16. веку, док је у 17. веку ту било седиште српског патријарха Арсенија III (Чарнојевића). За време комунизма цркву и све имање одузела је држава - црква је била претворена у музеј. Захваљујући труду тадашњег владике Тихона, Епископа комарнског, држава је вратила црквено имање Православној Цркви у Словачкој. Архијереји су дочекани старим словенским обичајем - хлебом и сољу. Настојатељ Црквене општине јереј Мирослав Крустки дочекао је Владике испред цркве која је вероватно најстарија грађена православна црква у Словачкој. Свету архијерејску Литургију заједно са Владикама служили су и јеромонах Варнава (Кнежевић), секретар Епископа будимског; протојереј Јосиф Гаверчак, архијерејски заменик западнословачког намесништва и настојатељ цркве у Братислави; јереј Марек Кундис, настојатељ цркава у Безовој под Брадлом и Пјештјанима; јереј Јан Томан, настојатељ цркве у Бановцима над Бебравовом, архиђакон Максим (Дурила), лични секретар Митрополита, са двојицом српских ђакона. Молитвену атмосферу су усугубили српски појци који су свету Литургију певали српским напевом. Беседу после читања светог Јеванђеља одржао је јереј М. Кундис који је вернима изложио историју празника Положење ризе Пресвете Богородице и подсетио на чуда које је Мати Божја учинила. По српском обичају, после Литургије одржан је чин благосиљања и ломљења славског колача. У Комарну је та традиција сачувана до данашњих дана, иако већина садашњих верника није српског порекла. Славски колач је благословио владика Лукијан, а преломио јеромонах Варнава. На крају Литургије, митрополит Растислав је захвалио српској делагацији на доласку и изразио жељу да владика Лукијан и убудуће посећује Цркву у Словачкој. Владика Лукијан је захвалио митрополиту Растиславу на гостопримству и заједничком сабрању око једне чаше Христове, што сведочи о томе јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Црква. Владика је честитао празник свима сабранима подсетивши да су свуда у свету најлепше цркве посвећене управо Богородици, која молитвено заступа сав верни народ пред Господом. Владика је истакао значај сабрања у Комарну, где су некада живели и служили Срби, и Блажењејшем Митрополиту г. Растиславу поклонио икону ученика Светог Саве - Светог Арсенија Сремца. Извор: Српска Православна Црква
  17. У одличној студији о јеванђељским сведочанствима о Христовим земаљским почецима, (1) као и у кратком сижеу истог материјала, (2) Рејмонд Браун показује да приче о Младенцу нису биографске; оне не покушавају да нас обавесте о Христовим земаљским почецима. Оне радије представљају поруку да читаво Јеванђеље у минијатури јављање Благе Вести, њено прихватање од стране апостола, али и одбијање од стране већине Израиља, њено ширење на незнабожачки свет није прича о Христу детенцету у Витлејему, већ говори о Христовом значају за људски род у ери постдуховске Цркве, што превазилази обичне причице. Стога мислим да слична ерминевтика може да се примени на празнике хришћанског календара, што ће значити откривање њиховог теолошког смисла, а самим тим и њихове литургичке и пасторалне сврхе, док ће у исто време разрешити бројне антиномије које избијају на површину у свакој расправи о црквеној години: есхатологија насупрот историје, недељни циклус насупрот годишњег, керос насупрот хроноса. He желим да тврдим даове тензије нису стварне, али сматрам да се оне јављају у најма њу руку као клице, не у Јерусалиму 4. века, као што обично чујемо, него у новозаветном периоду. Још мислим да нам сам Нови Завет пружа елементе уравнотежене теологије који могу да нас одведу до разјашњења. Основно питање у сваком погледу историјском, теолошком, пастирском јесте проблем значења: шта ми заправо радимо када прослављамо хришћански празник? С обзиром на то да je проблем ма ког празника, укорењеног не у миту него у свештеној историји што je домен простора и времена однос између прогц. лости која се не понавља и садашњег празновања, много je мастила подељено да се открије нека посебна семитска философија времена у корену свега тога. To није било плодоносно. Новије студије грчких и јеврејских семантика и битних старозаветних материјала закључиле су да нема чврстих доказа за постојање јединственог схватања у доба јеврејске мисли, и да ништа у новозаветним исказима о времену и вечности не пружа адекватну основу за особити хришћански концепт времена.(3) Како било, оно што je истинито јесте: (1) да Библија представља историјску теологију, снажан смисао низа историјских догађаја који се сврсисходно крећу ка циљу, (2) да користи овај низ као средство да се прича представи као сусрет са Богом, (4) (3) да представи каснију култску прославу спомена овога сусрета у смислу надвладавања одвојености у простору и времену од истинског спасоносног догађаја. (5) Спасење које je пројављено у прошлости наставља да живи као покретачка снага у нашим животима уколико га поново сретнемо и одазовемо му се са вером, a to не можемо да учинимо уколико га не памтимо. У Старом завету, култски спомен je један од начина на који Израиљ памти, актуелизује прошле спасоносне догађаје, чинећи да се у сваком поколењу среће Божије спасоносно дело. Тај садашњи сусрет je поента свега. Приликом спомена, ми не чинимо митско путовање у прошлост, нити превлачимо прошлост у садашњост понављајући првобитни догађај у митској драми. (6) Што се догађаја тиче, ми немамо посла са митом, него историјом. Као такви, они су прошли једном за свагда. Догодио се један Излазак из Египта и једно Христово Васкрсење, и ми не можемо да их поновимо нити повратимо. Међутим, не можемо да кажемо да су они мртви, статични, свршени и да je са њима. готово. Они су се десили и пројавили, и остају да буду носиоци новог и сталног квалитета егзистенције која се зове спасење иницирајући перманентну дијалектику дозивања и одговарања између Бога и његовог народа. Догађаји који су отпочели и први означли божанско приближавање роду људском могу бити прошлост али je та реалност увек садашња, пошто су обећања дата «теби и сјемену твојему до вијека“ (1 Мој. 13:15). Литургија педставља овај изазов сваком новом поколењу, које призиву треба да одговори са вером и љубављу. Према томе, приликом спомена прошлих догађаја, ми нити им се враћамо, нити их поново чинимо стварним. Прошли догађај je евидентан знак Божије спаситељне делатности, и као прошлост он чини њен саставни део. Стварност коју уводи и представља као оно што je било, нити je прошлост, нити део, већ je свеприсутна у Богу, што примамо вером, у све дане живота нашег. И ако je прошли догађај истовремено стални узрок и део историјског знака спасења, ритуални спомен je садашњи евидентан знак исте вечне стварности. Према томе, ритуални моменат je синтеза прошлости, садашњости и будућности, и увек je актуелан у „Божијем времену“. Оно што Нови завет томе додаје je порука да je „Божије време“ добило испуњење у Христу. Нови завет, дакле, није нека засебна теорија времена, него његова пунота. Оно што га чини посебним je његова комплетност, његова плирома; оно што je представљено није нова философија времена, него нови квалитет живљења. Есхатон није толико нови век, колико je ново постојање. „Нови век“ није ништа друго него његова метафора, и битно je да се знак не замени са означеним, не бити заведен делом руКУ, узвишеним расправама о врстама времена. С обзиром на то Да je наша плирома у Богу, оно чему се супротстављамо није ирошлост која je постала садашњост, или чак будућа садашњост, его свршена садашњост, и то не у смислу завршена, него потпуна: Бог који нам се јави. Та садашњост je испуњена у Христу, и то je оно што разуемо као „есхатолошку“ природу Новог Века. Патрик Реган je то боље од мене рекао: »Христова смрт и васкрсење су есхатолошки у томе што зблиере и историју божанског присуства у једно, испуњења. У Христовој смрти вера проналази пуно објашњење; у Његовом Васкрсењу божанско присуство je потпуности… Али они се зближавају као историја само зато што су достигли стање пуноте (плироме) у ономе у чему су њихове особите историје биле одређене. Циљ коме читава вера тежи, и из кога црпи спасоносну снагу, била je Христова смрт. И циљ, којем су сви Божији дарови тежили je Христово давање себе у Духу. Тако су читава историја човекове вере и Божијег давања себе самога одређени да нађу есхатолошко савршенство у прослављању Распетога. Сходно томе, нити вера, нити Божанско присуство престају да постоје. Они радије остају више актуелни зато што су достигли коначну и завршну форму у Духом испуњеном Христу. Према томе, есхатон није заправо ствар (есхатон), него личност (есхатос). To je сам Господ Христос последњи човек, одуховљени човек онај којим су се Бог и човек потпуно и коначно сусрели у Духу. Христова смрт и Васкрсење су довели до испуњења не само историју, него и творевину… У Њему, човек и свет по први пут имају да постану оно што треба да буду. Тако се есхатолошки „последњи дани“ придружују протоисторијским „првим данима“. Царство je врт. Христос je Адам. Есхатон je Сабат; дан у који се Бог одмара од свога делања и ужива у савршенству.(7) Другим речима, Нови завет чини две ствари. Прво, као што каже Кулман, он поново дели време. (8) Више не очекујемо спасење. Оно je ту у Христу, иако расплет Његове парусије још увек предстоји. Друго, Нови завет рекапитулира, „персонализује“, читаву икономију спасења у Христу. Ништа није јасније у Новом завету као чињеница да je све у свештеној историји догађај, објекат, свето место, богојављење, култ једноставно узнето у личност оваплоћеног Христа. Он je вечна Реч Божија (Јн. 1:1, 14); Његова Нова твар (2 Кор. 5:17, Гал 6:15, Рим. 8:19 и надаље, Откр. 21-22) и нови Адам (1 Кор. 15:4-5, Рим. 5:14), нова Пасха и њено Јагње (1 Кор. 5:7, Јн. 1:29, 36; 19:36, 1 Пет. 1:19, Откр. 5 и надаље); Нови завет (Мт. 26:28, Мк. 14:24, Лк. 22:20, Јевр. 813), Ново обрезање (Кол. 2:11 12), и небеска мана (Јн. 6:3058, Откр. 2:17); храм Бога (Јн. 2:1927), нова жртва, и њен свештеник (Еф. 5:2, Јевр. 2:17, 3:2; 4:14, 10:14); испуњење суботњег предаха (Кол. 2:1617, Мт. 11:2812:8, Јевр. 3:74:11) и будуће месијанско доба (Лк. 4:16-21, Дела 2:14,36). Наводи и референце су неисцрпни. Он je једноставно „све у свему“ (Кол. 3:11), „алфа и омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“ (Откр. 1:8; 21:6; 22:13). Све што je било je у Њему нашло испуњење: „Јер Закон имајући као сјенку будућих добара, а не сами лик ствари“ (Јевр. 10:1); a топодразумева култске реалности: „Да вас, дакле, нико не осуђује а јело или пиће, или за какав празник или за младине, или за суботе, што je сјенка онога што ће доћи, а тијело je Христово“ (Кол. 2:16-17). To je семе разумевања хришћанског богослужења. Старозаветни храм и жртвеници, са обредима и жртвама, нису замењени новим обредима и светилиштима, већ самодавањем личности, истинитог Сина Божијег. Према томе, истинито служење, које je благопријатно Оцу, није ништа друго до спасоносно дело, смрт и васкрсење Христово: „iam Pascha nostrum Christus est, paschalis idem victima! (9) Наше богослужење je овакво исто жртвено битисање, које се дешава у нама. (10) Апостол Павле ово каже: „И као што носимо слику земаљскога, тако ћемо носити и слику небескога“ (1 Кор. 15:49: сл. Филипљанима 2:711; 3:20-21, Еф. 4:22-24), Христос васкрсли, „Који je икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари“ (Кол. 1:15; сл. 2 Кор. 4:4), који нас уподобљава свом лику даром Духа (2 Кор. 3:15, Рим. 8:11 и даље до 29). За Апостола Павла je „живот Христос“ (Филиб. 1:21), и спасти се значи уподобити се Христу умирањем са Њим и васкрсењем у нови живот у Њему (2 Кор. 4:10 и даље 13:4, Рим. 6:3 и даље, Кол. 2:1213, 20; 3:13, Гал. 2:20; Еф. 2:1 и даље, Филип. 2:5 и даље, 3:1011, 1821), КОЈИ je као „ПОСЛедњи Адам“ (1 Кор. 15:45), дефинитивни модел искупљеног рода људског (1 Кор. 15:21-22; Рим. 5:12-21, Кол. 3:9-11, Еф. 4:22-24). Док се Овај узор стално непонавља у нама, тако да Христос постане „све у свему“ (Кол. 3:11), ми не можемо рећи, „и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које je Црква“ (Кол. 1:24). Јер ми можемо да познамо „Њега и силу васкрсења његова“, само ако познамо „силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој“ (Филиб. 3:10). (11) Да би исказао овај духовни идентитет, Апостол Павле користи мноштво глагола са предлогом спн (са): Ја страдам са Христом, распет сам са Христом, узнесен сам на небо и седим са десне Стране Оца са Христом (Рим 6:31. Гал. 2:20, 2 Кор. 1:5, 4:7б и даље, Кол. 2:20, Еф. 2:5-6). (12) Ово je један од начина Апостола Павла да подвуче значај мог личног учешћа у искупљењу. Ја морам да се „обучем у Христа“ (Гал. 3:27), да се са њим поистоветим, на неки начин искусим благодат Божију и да се саобразим сопственим животом главним догађајима којима ме je Христос спасао, јер je Он претрпевши их преобразио једноставна људска искуства у нову твар. На који начин ја могу да искусим ове догађаје? У њему, тако што ћу да ступим у тајну Његовог живота да као Апостол Павле потврдим: „Са Христом се разапех. А живим не , више ја, него живи у мени Христос“. (Гал. 2:20). Изгледа да je то оно што je за Апостола Павла хришћанска литургија. Ни за шта више он не користи култску номенклатуру (литургија, жртва, свештеник, принос) осим за живот у коме се самоприноси, који се живи образно Христу. (13) Када он говори о ономе што ми зовемо литургија, као у 1 Кор. 10-14, Еф. 4, или Гал. 3:27-28, он разјашњава да je њена сврха да допринесе овој „литургији живота“, да буквално просвети, да изгради Христово Тело у тај нови храм, и литургију и свештенство; у коме олтар, који приноси и који се приноси, постају једно. Због тога je у литургији Цркве, у свештенослужби речи и тајни, библијски образац рекапитулације свега у Христу враћен у заједништво и примењен на зејдницу верних који ће живети у њему. Да се, дакле, вратимо тамо где смо почели и позајмимо термин библиста литургија je текући Sitz im Leben Христовог спасоносног дела у сваком покољењу, и што ми чинимо у литургији je заправо оно што je Нови завет сам учинио са Христом: учинио je Њега, оно што je Он био и јесте, садашњим. Јер je Sitz im Leb­en Јеванђеља историјска околност не оригиналног догађаја, већ његовог казивања у првим годинама Ране Цркве. Мислим да се лажним чини осећај да je празновање ма ког празника осим Недеље, и евентуално Ускрса, „историзација“. Јер ако празник историзује“, онда то чине и јеванђеља. Зар нам и Нови завет и литургија не казују ову свештену историју опет и опет, као непрекидну анамнезу? „Зато нећу престајати да вам отоме стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини; Јер мислим да je правс.да вас опомињањем будим… А трудићу се да се послије мојега одласка ви свагда сјећате овога. Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевидци величанства његова“ (2 Петр. 1:12-16). Примећујете да ово није киригма, као што се скоро увек грешком назива, већ анамнеза. Проповедање Благе Вести да пробуди одговор вере у новој поруци je киригма. Али, записана проповед која се понављањем прокламује на литургијском сабрању, да нас поново позове на предају Благој Вести која се већ чула, и прихваћена je са вером, чак „иако знамо и утврђени смо у овој истини“, то je анамнеза и окосница свега што се дешава у литургији. Да ли се проблем свештене историје у хришћанском календару толико разликује од проблема размишљања о свештеној историји у Библији и њено прокламовање из дана у дан на литургиЈи речи? Добро пазите на који начин Нови завет прокламује ову поруку. Оно што Браун казује о причама о Младенцу je јеванђељска истина tout court. Оне нису само повест о ономе што је Христос чинио, него post factum теолошког тумачења за Рану Цркву, значењу онога шта je Христос рекао и учинио, а све у светлости Васкрсења и догађаја након њега. Према томе су јеванђељска сведочења о страдањима са дугим уводом“, у фамозној Келеровој фрази (14), писана са освртом уназад, и њихов je Sitz im Leben y познијем животу Цркве, када су та сведочења писана. Према томе када се говори о мисији дванаесторице у Мт. 10:18, да ће бити извођени пред старешине и цареве, и сведочити међу незнабошцима, то одводи то сведочење у нову ситуацију која нема ништа са стварним историјским околностима.(15) Дела апостолска показују да je Цркви апостолског доба требало дуго времена да схвати да постоји време мисије, доба Цркве између вазкесења и парусије. Због тога je постојао снажан отпор примању дошљака у јудеохришћанску Цркву (Дела 10:11,15). Наједном je постало јасно да није било устручавања у поновном писању сведочанстава о призиву дванаесторице, управо да би се одразила ова нова ситуација. Баш као што књига Поновљених закона говори о раном искуству изласка потоњем Израиљу, тако и Нови завет приказује Христа његовим животним околностима, новозаветном Sitz im Leben. Тако и ми када проповедамо и размишљамо о истом апостолском призиву и мисији, и примењујемо их у условима нашег данашњег призива и мисије, ми користимо јеванђеља онако како их je користила Црква апостолског доба, и како су она замишљена да буду коришћена: не као историју прошлих догађаја, већ као да су она „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“ (Рим. 1:16). Јеванђеље, према томе, није прича већ сила (Апостол Павле je то писао пре него што je Јеванђеље постало јеванђеља). Оно je Дух Божији који je сада у нама, у веку Цркве, и који нас дозива себи. Тако Матеј не „историзује“ када рекапитулира призив дванаесторице, нити то чини Игњације Лојола када предлаже у својим Духовним Вежбама размишљања о спаситељној делатности Христа у јеванђељима, а ни Црква када нам представља исте спаситељне тајне речју, обредом и празником. Јер усредсређеност није на причу, нити на прошлост, већ на то да je као код Павла у питању „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“, и то баш сада за тебе и мене. To je оно што ми чинимо у литургији. Ми творимо анамнезу, спомен ове снажне спаситељне силе у нашим животима, да бисмо све то снажније усадили у дубине наших бића, a y циљу изградње Тела Христовог. „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: И живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама. Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница je са Оцем и са Сином његовим Исуом Христом. И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна“ (1Јн 1: 1-4) Чини ми се, тако, да се есхатолошки/историјски проблем појавио и да je разрешен у оквиру Цркве апостолског доба. Мрћутим, он није решен разузданом новозаветном есхатологијом која види Христа како инаугурира век спасења. Оно што je разуздано je погрешно веровање у скору парусију. Али ни то не мења главну поенту хришћанске есхатологије, да крај века није у будућности већ сада. Он je ефективан сада, премда не искључиво, кроз анамнезу у речи и тајни снажног присуства реалности Емануила, „с нама Бога“, силом његовог Духа у сваком веку. У јеванђељима je овај нагли прелаз у нови век историје спасења описан у сведочењима Христовим појављивањима након Васкрсења.(16) Она нам представљају нови вид његовог присуства, присуство које je стварно и које се да окусити, али видно различито од присуства пре његове Пасхе. Када се појавио, Он није одмах препознат (Лк. 24:16, 37, Јн. 21:4, 7,12). Око Њега je необична аура; ученици су несигурни, уплашени; Христос мора да им се потврди (Лк. 24:3 и надаље). Они га препознају у Емаусу само кроз ломљење хлеба а Он након тога ишчезава (Лк. 24:16, 30-31-35). Баш као и Његово присуство међу нама данас, оно je доступно само кроз веру. Оно што нам сведочења након Васкрсења, изгледа, говоре je да je Христос са нама, али не онако као што je био пре. (17) Он je са нама и није, стварно присуство и стварно одсуство. Он je онај „којега треба да прими небо до времена васпостављања свега, о чему je Бог говорио устима свију светих пророка својих од вајкада“ (Дела 3:21), и који je такође рекао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28:20). To je, једноставно, Реалност коју ми живимо у литургији, верујемо у Матејево 18:20 Да »јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја њима“ (18), славимо Вечеру Господњу као да „смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор 11:26) y духу раних хришћана, са њиховим литургичким плачом наде: „Мараната! Амин, да дођи Господе Исусе!“ (Откр. 22:20). Према томе, Христос апостолске цркве није историјски Исус прошлости, него Врховни Првосвештеник, који нас непрестано заступа пред престолом Оца (Рим. 8:34, Јевр. 9:11-28), и који активно управља живот Цркве (Откр. 1:173:22 и пассим). (19) Визија људи који су начинили ова документа није била усмерена уназад, ка „старим добрим данима“, када je Христос са њима био на земљи. Носталгију те врсте налазимо само након Христове смрти, пре него што су појављивања након васкрсења породила хришћанску веру. Црква je сачувала податке о историјским догађајима, али су они били реинтерпретирани у светлости Васкрсења, и осмишљени да помогну хришћанима да схвате значај Христа у њиховим животима. (20) To je било главно поље интересовања новозаветне Цркве. Само савремен, делатељни, васкрсли Христос, који je присутан у Цркви својим Духом, може бити виђен у најранијим списима, посланицама Апостола Павла, и оне баш ништа не говоре о историјским појединостима Христовог живота. Свест о Христу као Господу, не прошлости, него савремене историје, циљ je читаве хришћанске проповеди, духовности и литургичке анамнезе. Хришћанска визија je укорењена у постепено стеченом схватању апостолске Цркве да парусија није била иманентна, и да есхатолошка, коначна Христова победа, треба да се понавља у свакоме од нас до свршетка века. С обзиром на то да je Христос истовремено образац и извор ове борбе, Нови завет представља његову победу и култ Оца као да су нас самих: баш као да смо и ми умрли и васкрсли са њим (Рим. 6:311, 2 Кор. 4:10 и даље, Гал. 2:20, Кол. 2:12-13, 20; 3:13, Еф. 2:56), И да смо ми ти који су постали нова твар (2 Кор. 5:17, Еф. 4:22-24), ново обрезање (Фил. 3:3), Нови храм (1 Кор. 3:16-17; 6:19, 2 Кор. 6:16, Еф. 2:19-22), Нова жртва (Еф. 5:2), и ново свештенство (1 Пет. 2:59, Откр. 1:6; 5:10; 20:6). Због тога ми созерцавамо образац Његовог живота, зато га прокламујемо, зато га проповедамо, прослављамо: да га сами још више продубимо. Зато нам je Црква апостолског времена оставила књигу и обред, реч и тајну, да оно што je Христос чинио и био можемо да и ми у Њему. Баш из тих разлога, свештена историја се не завршава. Она се наставља у нама, и због тога литургијом прослављамо светитеље, нас саме, такође, као и Христа, јер је истинито слављење Бога Христов живот, који je Он у нас усадио. Према томе, „заједница светих“ je такође знак свештене историје, доказ Христовог непрекидног делања у сваком веку. Хришћански je живот, на основу неколико новозаветних метафора, процес преобраћања у Христа. (21) Он je Урсакрамент у коме смо видели Нови завет, представљен као персонализација свега што се збило, и рекапитулација, испуњење, образац и предукус свега што ће бити. Као такав, он није само тајна Очеве бави дрема нама, „икона Бога невидљивога“ (Кол. 1:16); већ je и откровење онога што ми треба да будемо (1 Кор. 16:49, 2Кор. 318, Рим. 8:29). Његов живот je повест о уласку огреховљеног рода људског и његово искупљење Оцу кроз крст, искупљење које je примљено и крунисано Христовом предајом и уздизањем (Фил. 2:5 и начаље). И ова иста прича, као што смо већ видели, такође je представљена као прича за сваког, као праобраз нашег искуства повратка Богу кроз живот смрти до самопроживљавања обрасца који нам je Христос показао: „И он за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе“ (2 Кор. 5:15). (22) У Новом завету, стварни процес његовог настанка открива растуће увиђање следеће чињенице: да нашем коначном путу до Оца, кроз смрт и васкрсење, треба да претходи живот и смрт у греху и нови живот у Христу. Читава поента новозаветног преиспитивања Христовог живота je да га учини да се обраћа овој новој свести: да нови век не треба да буде брзи крај, већ нова свештена историја. Као што je Патрик Реган рекао у већ цитираном одломку, есхатон није време или ствар, већ личност, нови Адам, Исус Христос (1 Кор. 5:20 и даље, 42 и надаље). И нова твар je живот који се живи у њему (2 Кор 5:1319) или боље речено, његов Живот у нама (Гал 2:20). Литургичко празновање, према томе, има исти задатак као и Јеванђеље: да представи ову нову стварност у „анамнези“ као наш непрекидни знак, не прошле историје, него садашње стварности наших живота у Њему. „Ево сад je најпогодније вријеме, ево сад je дан спасења!“ (2 Кор. 6:2). To je визија тајни Христовог живота коју ми сада видимо у празничним омилијама златног отачког периода, као што су оне Лава Великог (440-461), што увек наглашавају садашњу спаситељну стварност литургичког прослављања.(23) Јер се историја спасења наставља, али не у смислу да je на Божић Христос некако поново присутан. Јер су ти догађаји историјски, и они су прошли, а литургија не слави прошлост. Оно што je садашњост je наше биће поново рођено у Христу, наш улазак у нови живот кроз тај садашњи долазак Бога к нама.(24) Јер свети Лав каже у свом чувеном афоризму, који je у потпуности литургичко богословље, да оно што je Христос учинио видљиво за време његове земаљске службе, сада je прешло у тајну: „Quod itaque Redemptoris nostri conspicuum fuit, in sacramenta transvit.(25) Један пасторални закључак из свега овога може да буде известан: нема идеалног модела хришћанског празника или календара који ми треба да „откријемо“ и коме треба да се „вратимо“. Радије je до сваке генерације да чини оно што je Црква апостолског времена чинила у потпуном слагању са Новим заветом: да примени тајну значења Христа у Sitz im Leben данашњице. Успех литургије није у њеној верности бившем идеалу, него у томе што она изграђује Тело Христово у духовни храм и свештенство прослеђујући циљ хришћанског живота: љубав и служење Богу и ближњем, умирање да би се живело за друге, као што je то учинио Христос. Тако Божић није само долазак Христа у Витлејем, већ долазак Христа мени, и мој одлазак другима. Тако и Васкрс није празан гроб у Јерусалиму пре неких 2000 година, већ моје поновно буђење из смрти крштења овде и сада, и васкрсење у Христу. Мислим да то можемо да видимо уколико одстранимо фолклор из прошлости и модерне теорије времена доколице и игре, размислимо о тексту Божије речи, речи отаца, и богослужењу Цркве. Тако ћемо да схватимо да je празнични циклус једно гледиште Цркве, начин изражавања и живљење тајне Христа, да je коренит у сваком погледу хришћанског изражавања. Као што каже Жан Даниелу: Хришћанска вера има само један објекат, тајну Христове смрти и Ускрса. Међутим, ова тајна постоји у различитим облицима: праображена je у Старом завету, историјски je испуњена Христовом земаљском животу, садржана je у Светим тајнама, мбстично се проживљава унутар душа, социјално je испуњена у Цркви, опробавана je есхатолошки у царству небеском. Хришћанин тако има неколико спискова, мултидимензионални симболизам да искаже јединствену реалност. Читава се хришћанска култура састоји од хватања веза између Библије и литургије, Јеванђеља и есхатологије, мистицизма и литургије. Примена овог метода о Списима се зове егзегеза; у литургичкој примени се зове мистагогија. Она се састоји од читања у обредима Христове тајне, и у контемплацији под симболима невидљиве стварности.(2б) To je све о чему се ради у црквеној богослужбеној години, и наравно у читавој литургији. Са енглеског превео јереј Миле Суботић (на Светој Гори у Великом посту 2005.г). Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница. После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и наханутом химнографијом, али и јединственим особеностима, од којих посебно место заузима Педесетничко вечерње. О наведеним особеностима овог пресветлог празника разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  19. Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. У овом пресветлом празнику бивају испуњени и употпуњени сви празници домостроја нашега спасења, почев од Рождества Христовог, па до распећа и Христовог славног Васкрсења. О Празнику Вазнесења Господњег и о његовим богослужбеним особеностима, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  20. У Васкршњој радости прослављена је, у новосадском насељу Телеп, црквена слава 2019. године Господње. Богослужбене свечаности почеле су празничним бденијем које је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, заједно са протонамесником Милорадом Мировићем, сабратом Светоуспенског храма у Новом Саду и презвитером Иваном Спасевским, парохом горњоковиљским. На дан празника, евхаристијским сабрањем началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење: протојерејâ: Чедомира Чалића, Владана Симића, Александра Лазића, Милана Малинића; протонамесникâ Миодрага Шипке, Бранислава Мркића и Милана Ђурића; презвитерâ Игора Игњатова, Леа Малешевића; ђакона Николе Дувњака и братства храма. За певницом су били полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској под вођством јеромонаха Јеротеја. У својој беседи прота Миливој је подсетио све сабране, да су својом мисијом Света и равноапостолна Браћа утврдила темељ и ударила печат христијанизацији Словена, а међу њима и нас Срба, те да је управо на том темељу изградио Свети Сава и побожност и писменост, као и све оно што је нас Србе удостојило да се називамо културним народом – у потпуно хришћанском и православном смислу. После заамвоне молитве освештани су славски дарови, које је принео кум храмовне славе господин Милан Станић са породицом. У црквеној порти, трудом кумова, приређено је послужење за све присутне, те су се сви разишли носећи изобиље духовне радости у срцима својим. Извор: Радио Беседа

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...