Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'право'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом вјерује да ће политичко руководство Републике Српске, као и представници српског народа у Федерацији БиХ и заједничким органима власти у БиХ истрајати у политици непристајања на војно укључивање у НАТО. – Морално је право српског народа да каже „не“ НАТО-у, јер је НАТО бомбардовао српски народ, како у БиХ, тако исто и још више у Србији и Црној Гори – рекао је митрополит Хризостом за „Руску газету“ Он је навео да се Црква не бави оваквим питањима и нема „званичну позицију“ о овом питању, али епископи народа у својим епархијама у БиХ, народа који живи трагичне посљедице НАТО бомбардовања, имају право и обавезу да кажу шта мисле о овом питању. – С обзиром на то да сам упућен у посљедице гранатирања насеља и села са српским народом и положаја српске војске 1995. године, категорички смо, не само против прикључења у НАТО, већ и против такве приче уопште – рекао је митрополит Хризостом. Он је оцијенио да је садашњост и будућност српског народа у Митрополији дабробосанској, па и цијелој БиХ, тешка, али није обесхрабрујућа. – Молимо се непрестано – да се сложимо у миру и братској љубави, у Христу Господу, да се обожимо, да постанемо христоносци и богоносци и онда да се умножимо и напунимо земљу своју и владамо њоме. Без овог тројства нема среће, нити будућности ни за један народ, па ни за српски – истакао је митрополит дабробосански. Он је подсјетио да је Србија међу гарантима Дејтонског споразума и да Република Српска и Србија имају добре специјалне везе и односе, што није мало да би више од тога тражили. Говорећи о рјешењу питања Косова и Метохије, митрополит Хризостом је рекао да Црква тренутно види друго рјешење тог питања осим оног које је исказано у Резолуцији 1244 Савјета безбједности УН. – Косово и Метохија су саставни дио Србије, тренутно под међународном управом и тражимо да се поштују одлуке УН и потпуну примјену Резолуције 1244 – навео је митрополит дабробосански, подсјетивши на друге случајеве отимања територија које су, ипак, на крају враћене матичној држави. Према његовим ријечима, то како ће тећи рјешавање питања Косова и Метохије умногоме зависи од става Србије и њеног међунароног угледа и положаја. – Косово није само територија. То је метафора наших највиших моралних вриједности насталих на тој светој српској земљи. И као што је Света земља – земља отаца и праотаца, света и неотуђива од јеврејског народа, тако је и наше Косово и Метохија наша света српска земља наших светих отаца и праотаца – нагласио је митрополит Хризостом. Он је напоменуо да је Српска православна црква /СПЦ/ преко свог највишег органа власти Светог архијерејског сабора ове године потврдила раније опредјељење о Космету – да је оно саставни дио Србије, што је дефинисано Уставом Србије и Резолуцијом 1244. – Вјерујем да наша Црква изражава свијест и савјест српског народа по питању Косова и Метохије… Отели сте на начин како сте отели, али да ми дамо сагласност на вашу отимачину то је већ премного и разумије се неприхватљиво. Што је отето – отето је, али не може бити предато – поручио је митрополит дабробосански. Он истиче да се јединство српског народа не остварује искључиво јединством територија, а посебно не државних, него се базира на јединству српске цркве, српске националне свијести и културе у најширем значењу те ријечи. – Срби као и Руси живе широм свијета и свуда се осјећају Србима, свуда живе своје српство кроз правослано-светосавски и косовски завјет – рекао је митрополит Хризостом. Он је истакао да су, тек доласком Владимира Путина на водећу позицију у Руској Федерацији, Срби осјетили исконски дух Русије, у којем се препознаје осјећај за добро, истину и правду у политици, осјећај за слабе и нејаке, угрожене, понижене и презрене. – Од саме Русије и њене политике према Балкану и свим балканским земљама зависи и која ће бити даља судбина Русије на Балкану. Треба имати у виду да се управо сада на Балкану одвија велика пресија, па можемо констатовати право насиље над српским народом на Балкану да се приклони НАТО-у и Америци, а против Русије – сматра митрополит дабробосански. Он је поручио да Срби никада неће заборавити, не само бол, већ увреду и понижење које су доживјели од САД, Велике Британије, Холандије, а посебно Њемачке и Аустрије трећи пут у 20. вијеку. Према његовим ријечима, носиоци пангерманизма су, уз подршку Ватикана и Римокатоличке цркве, успјели да разбију идеју панславизма, што се нарочито испољило у Пољској, Чешкој и Хрватској, у земљама које су, како каже, изгубиле словенски идентитет, словенску културу и претвориле се у оно што данас јесу. Говорећи о различитим протестима у земљама региона, он је рекао да протести треба да буду показатељ демократичности једног друштва, али да је историја показала да су стране агенције и службе на овим просторима стварале атмосферу утицаја и владања, те да БиХ није изузетак. – Демонстрације би требало да буду у сврху поправљања друштвених односа, али не у служби туђих интереса – сматра митрополит Хризостом. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Србија у закон уводи еутаназију О легализацији еутаназије у Србији први пут ће се јавно расправљати следеће недјеље на савјетовању „Будвански правнички дани”, од 2. до 6. јуна, које организује Савез удружења правника Србије и Републике Српске Од ИН4С - 30/05/2019 Илустрација Будући грађански законик легализоваће право на достојанствену смрт, сазнаје „Политика”. Послије двије године расправе владина комисија за израду овог законика одлучила је да у последњој верзији преднацрта пропише одредбу о могућности да обољели од тешких и неизљечивих болести заврше живот на достојанствен начин, својом одлуком или уз сагласност најближих. „Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представља основ за кривичну одговорност”, наводи се у члану 86 преднацрта грађанског законика. “ Ако закони гарантују право на достојанствен живот човјека, онда би требало да омогуће и право на достојанствен завршетак живота. Тешко и неизљечиво обољели имао би могућност да одлучи о престанку агоније и стања које је тешко подношљиво и изазива само муке и сажаљење. Комисија је спремна да преузме одговорност за овакав предлог и очекује да ће у јавној расправи бити озбиљних и јаких аргумената за и против еутаназије“, каже проф. др Миодраг Орлић, који је на челу комисије за израду законика. О легализацији еутаназије у Србији први пут ће се јавно расправљати следеће недјеље на савјетовању „Будвански правнички дани”, од 2. до 6. јуна, које организује Савез удружења правника Србије и Републике Српске. Најављено је да ће бити донијет посебан закон који ће прецизно уредити услове и поступак за остваривање права на еутаназију. Такође, биће неопходне и промjене у Кривичном законику, који прописује кривично дjело убиства из самилости. Легализација еутаназије довешће до брисања ове инкриминације, али ће бити потребно да се другачије предвиди кривична одговорност за случајеве злоупотребе. „Ова новина изазвала је посебну пажњу не само правника, већ и љекара, психолога и других стручњака, са којима је комисија обавила разговоре. Ријеч је о људском праву које се поштује у многим земљама у свијету. Наравно, вољели бисмо да нико нема потребу за доношењем одлуке о еутаназији, али тешки случајеви намећу потребу да се омогући такво право. У доношењу одлуке и извршењу еутаназије у сваком конкретном случају треба да учествују и правници и љекари и психолози, а многи од њих нису спремни да на овај начин одлучују о животу и смрти“, каже Ратомир Слијепчевић, секретар комисије за израду преднацрта грађанског законика. Одлука о еутаназији не може се донијети без сагласности онога о чијем је животу и смрти ријеч, али у случајевима када су људи без свјести сагласност могу дати законски заступник и чланови најближе породице. “ Право на достојанствену смрт представља својеврсно право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, под стриктно предвиђеним законским условима и уз неопходно и апсолутно поштовање аутономије воље особе која жели да искористи ово право. Досадашњи предсједник комисије за израду грађанског законика, академик проф. др Слободан Перовић, који је преминуо у фебруару ове године, био је против увођења еутаназије, јер је сматрао да још није сазрела свијест о потреби легализације овог права“, наводи Слијепчевић. Веома строги услови, који ће бити прописани посебним законом, требало би, наглашава, да спријече сваку злоупотребу овог права, чија је сврха да умањи значајне психичке, социјалне и материјалне штетне посљедице људима који се налазе у изузетно тешкој ситуацији услед неизљечиве, односно смртоносне болести. Поред несумњиво изражене жеље заинтересоване особе, процедура за остваривање права на еутаназију укључује и мишљење стручњака медицинске струке, психолога и социјалних радника, која ће они доставити суду. Коначну одлуку доносио би суд, а еутаназију би извршавали, како каже саговорник листа, специјализовани медицински сарадници. „Право на еутаназију већ више деценија постоји у многим земљама свијета, у виду активне или пасивне еутаназије. У Европи то право је легализовано у Швајцарској, Белгији, Луксембургу и Холандији. Француска је крајем 2015. године донијела посебан закон о седацији смртно болесних особа. У Републици Словенији чак је покренуто потписивање посебне петиције о увођењу овог права у њихов правни систем“, наводе саговорници „Политике” из Комисије за грађански законик. У већем броју држава у САД и у Аустралији ово право се примјењује већ више година. Канада је одобрила еутаназију одлуком свог врховног суда фебруара 2015. године. „Случај тридесетосмогодишњег Венсана Ламбера у Француској, који је послије тешке саобраћајне несреће 2008. године био седам година непокретан и парализован, са тешким оштећењем мозга, опредијелио је Европски суд за људска права у Стразбуру да 2015. године већином гласова (12 за и пет против) закључи да одлука француског суда о обустави интравенске исхране Ламбера не крши европско право. Тако је суд у Стразбуру признао људско право на достојанствен завршетак живота. То је подстакло многе земље у Европи да признају ово специфично и деликатно право личности“, наглашава Ратомир Слијепчевић.
  3. На годишњицу пробоја јасеновачких логораша, 22. априла, РТС је емитовао разговор са Ивом Голдштајном, аутором књиге "Јасеновац", до сада најкомплетнијег скупа чињеница и анализа о највећем стратишту на простору некадашње Југославије. О књизи и разговору са аутором пише уредник на РТС-у Ненад Милошевић. Сећања на познанства с Голдштајнима и Ивинима Са Славком Голдштајном сам се упознао 2011. године када сам снимао саговорнике за серију Анисемитизам. Тада ми је Славко причао о два система усташких логора: госпићки и јасеновачки. Обично људи мисле да логор Јасеновац налазио на једном локалитету, али он се заправо, као логорски сиситем, састојао од пет логора. Главни улаз у логор Стара Градишка У то време Славков син Иво Голдштајн био је на дужности амбасадора Републике Хрватске у Паризу. Остала ми је у сећању Славкова прича о слушању Хитлеровог говора на радију, мислим из 1936. када су се Славков отац и његов стриц по први пут уплашили Хитлера. Наиме, многи Јевреји у европским државама сматрали су да је Хитлер пролазна појава и да ће као и неколико немачких канцелара пре њега брзо отићи. У мојој серији о Миловану Ђиласу учествовали су и Иво Голдштајн и његов стриц Данијел Ивин. Сва тројица су историчари, са мноштвом објављених књига и чланака. Славко и Иво Голдштајн објавили су обимну монографију о Титу, а Славкова књига 1941. година која се враћа била је веома запажена међу историчарима у региону а и на ширем простору. Сећам се да сам са великим уживањем слушао Славка Голдштајна јер је имао великог говорничког дара. Теме је захватао пажљиво, аналитички и излагао их сталожено, не журећи, што ми сви људи новог доба, на штету нашу и наших слушалаца, чинимо. Бедем око логора Стара Градишка С друге стране, његов рођени брат Даниел Данко Ивин, којем је др Фрањо Туђман био ментор за његов никада неодбрањени докторат, и који је хапшен заједно с Михајлом Михајловим, Шејком, Пеђом Исусом и другима, један је од најузбудљивијих саговорника које сам срео. Он у излагању крене на неколико страна, али после неког времена све се те стране стопе у један ток, и то његовим анегдотама даје посебну драж. Прошлост само што не замирише иза његових речи. Професору Иви Глодштајну вероватно су чињенице да су му отац и стриц историографи олакшале у неку руку његова истраживања, али с друге стране је то, претпостављам могло бити и бреме, да се као истраживач бавите прошлошћу после стрица и оца, који су у историји и учествовали и који су о њој писали. И књигу "Јасеновац", као и неколико претходних, Иво је започео у четири руке с оцем. Нажалост, Славко је брзо због болести морао да одустане и није дочекао њен излазак из штампе. Мој Јасеновац Моје занимање за логор Јасеновац датира из дечачких дана када ми је у руке доспела књига Случај Андрије Хебранга Мила Милатовића, чији се највећи део односи заправо на страдање логораша у Јасеновцу. Јасеновац је у многима од нас истовремено потискиван и обнављан, као нека траума из детињства. А у неком животном добу дође време да покушамо да се с тим траумама суочимо, отворено и храбро. Књигу "Јасеновац" Иве Голдштајна прочитао сам с великом страшћу. Једноставно, то је добро написана књига на коју мислите док правите неминовне паузе у читању, која у вама, без обзира на тему изазива бартовско задовољство у тексту. Главни улаз у логор Циглана у Јасеновцу, мај 1945. Шта ме је у тој књизи тако привукло и узбудило. Ми са жудњом за сазнавањем прошлости приступамо историографским делима. Она, ако су убедљива и добро написана мењају наше представе и о садашњости и о могућим правцима куда свет а и наш живот у њему могу да крену. Оно за чиме трагамо јесте смисао и континуитет од тачке А у прошлости, до тренутка у којем читамо о тој прошлости, или гледамо, слушамо. Озарујемо се када нам неко реконструишући, оживи прошлост, ма каква она била, када јој да смисао. Ја заправо следим две линије: једна је хронолошка а друга је проблематска, рекао ми је у разговору професор Голдштајн. После сам помислио како је то најбољи начин да се једна тако сложена материја, деценијама прекривана и прашином и премазивана лаком, приближи данашњем читаоцу. Дакле, тим логорашким судбинама, о чијим сам смртима и мучењима и раније читао, Голдштајн приступа отворено, не одвраћајући поглед од људи и када губе достојанство и здравље, када постају бледе сенке а не хероји, од људи од којих би неки, по сведочењима, пристали да умру одмах пошто се добро наједу. Иво Голдштајн не скреће поглед ни са најтамнијих и најтрагичнијих места јасеновачког пакла пишући истовремено и о местима, малим оазама наде, преостале људскости и ретког хумора, тако неопхдног човеку. "Ни истраживачи ни читаоци не воле да виде слике у којима се људско биће спусти испод неког прага достојанства, и одвраћају поглед од слика у којима човек губи атрибуте људског бића. После неколико седмица проведених у логору човек губи памћење", пише Голдштајн. Ексхумација лешева на локалитету Међустругови 1946. Читалац непрекидно жели да прочита како су се заточеници спасили, побегли, или убили крвника. У Јасеновцу је то био случај један од хиљаду или један од више хиљада. Има и херојских примера: као што је случај с Милом Бошковићем, секретаром КПЈ у Јасеновцу који свом крвнику Ивици Матковићу, једном од Четири М, који му на наступу командује да легне потрбушке како би га устрелио каже да жели да крвнику гледа у очи док умире. Од двадесет и два логора смрти, пописаних у Јад Вашему у Јерусалиму само два нису била под нацистичком надлежношћу, а један од њих је био Јасеновац. Систем логора Јасеновац се мењао током свог четворогодишњег постојања, и стога се не може само са једне или неколико страна прићи ономе што се стварно догађало. Постојала је наводно и такозвана мирна година, крај 1942. до краја 1943. када је у логору убијено или умрло „само‟ 8.000 људи. Извори Разни су извори које наводи и укршта Иво Глодштајн у књизи, од сведочења мемоариста: Илије Јаковљевића, Николе Николића, Ервина Милера, Милка Рифера, Николе Николића, Егона Бергера, Анте Цилиге и других, преко радова Антуна Милетића, исказа логораша које је још АВНОЈ 1942. објавио, исказа сведока и оптужених са суђења окупаторима и домаћим издајницима после Другог светског рата и других примарних и секундарних извора. Сам аутор био је сведок на суђењу Динку Шакићу. О логору Јасеновац је објављено преко 1.100 књига од краја Другог светског рата до данас. Иво Голдштајн је покушао да прикаже историју Јасеновца изнутра, укрштајући исказе и сведочанства сведока о истом догађају, остављајући читаоцу да сам процени који је ближи истини. Користећи такву методу успева да неке догађаје осветли скоро у потпуности. Ова књига је, како њен аутор каже, написана за оне који се чуде над јасеновачким злочином, а међу такве спада и аутор овог текста. Голдштајн нам открива и унутрашњу организацију логора, поделу рада и одговорности као и одступања од правила понашања, како логораша и логорника (старешина из редова логораша), тако и усташа и чувара. С друге стране анализира и позицију логора Јасеновац у правном и политичком систему НДХ, као и парадржавне активности и везе оличене пре свега у односу Павелића и Макса Лубурића, заповедника логора, алфе и омеге логора током читавог његовог трајања, без обзира на смену са командног места и интернацију у коју је отеран под притиском Немаца. Одвођење српског станвништва с Козаре у логоре. Снимљено у лето 1942. Наиме, Немци су дошли до закључка у једном тренутку, крајем 1942. да се терором над Србима и другима у логору и уопште у НДХ, само регрутује све већи број партизана. Треба на овом месту рећи како је и Хитлер пред крај рата, када је тотални немачки пораз био само питање дана, рекао како је бар успео да уништи европске Јевреје. И Лубурић је био опседнут уништавањем Срба, комуниста и Јевреја, који су за њега, као и за његове учитеље у немачком логору Заксенхаузен-Оренијенбург где је био на обуци, представљали нижу расу, а сами Јевреји антирасу. Велики део депортованих у логор, а процењује се да је у њега ушло између 120.000-130.000 људи, није преживео. Велики број жртава није евидентиран јер је пре самог уласка у логор већ био мртав од исцрпљености, батина и успутних ликвидација у транспортима, или је одмах пред улазом у логор вођен на Градину, стратиште на другој обали Саве и ту ликвидиран. Логор Јасеновац III могао је да прими највише 3.000 логораша, све преко тог броја је ликвидирано након повремених селекционисања у којем су болесни, стари и неподобни одвајани за ликвидацију, а они који су остајали у животу су изнуривани слабом исхраном и радовима на насипу или у логорским економијама. После неколико месеци, најчешће су такође постајали кандидати за Градину, или убијани за пример на самом наступу, или негде успут на некој економији у кругу или ван логорског круга где су их усташе одводиле на рад. Сама логорска управа је била против евидентирања логораша. Усташе су једноставно имале намеру да затру и логораше и сваки траг о њима. Усташтво као идеологија Поред нових сазнања о систему логора Јасеновац ова књига је веома важна и због чињеница, сада организованих у нови поредак, о самом усташком режиму и његовим особеностима и карактеристикама. Дакле, усташтво је било, као идеологија, еклектички поглед на реалитет, каже Голдштајн, засновано на искривљавању идеолошких поставки Анте Старчевића а са елементима нацистичке и фашистичке идеологије. С друге стране, то је био тоталитарни и терористички режим који је систематски користио терор за остваривање својих циљева, па и тамо где се он није видео, као сенка је стајао над људима. Законска одредба од 17. априла 1942. предвиђала је преке судове који као санкцију изричу искључиво смртну казну, где није предвиђен правни лек, а молба за помиловање не одлаже извршење, које се морало спровести три сата од изрицања пресуде. Срби, Јевреји и комунисти су и законски проглашени највећим непријатељима хрватског народа. Циљ такве политике био је стварање чистог хрватског животног простора. Све то, наравно, звучало је познато још у то време. НДХ је прилагодио нацистичке расне законе, преузевши антисемитске мотиве нациста и фашиста, прикључујући им и тежњу ка уништењу Срба. Сувереност НДХ У коликој су мери Немци у НДХ надгледали и контролисали власт? Ниједан покрет војних јединица није се смео извести без немачког допуштења. Италијани су у другој половини 1941. реокупирали Јадранску обалу и Лику. Логори су у негативном и трагичном смислу били место слободе за усташе. Ту су, под изговором да спроводе у дело и политику Рајха убили десетине хиљада људи на најсвирепији начин какав није виђен у модерном добу, или двадесетом веку. Једноставно, НДХ је буквално била држава у којој су владали теорористи обучени у униформе, држећи се само привидно општих правних и законских начела. Таква држава је после ангажовања немачких војних јединица у акцијама чишћења у НДХ морала сносити и немачке војне издатке или бар њихов велики део. Треба рећи да су власти НДХ биле дужне да шаљу, како се рат разбуктавао, све више људи на такозвани добровољни рад у Немачку. У почетку, на рад су се људи јављали добровољно, а касније под присилом. У једном тренутку то је значило спас, нарочито за Србе у НДХ. Тако је 1942. у Немачку отишло на рад 20.000 Срба депортованих у Јасеновац после акција "подизања села" на Козари. После реокупације италијанске сфере утицаја у НДХ и логори из госпићког система логора: два логора на Велебиту и два логора на острву Пагу морали су бити затворени. Они су такође били логори смрти. У њима је било заточено 30.000 људи. Преживело је свега неколико хиљада које су усташе после италијанске реокупације депортовали у јасеновачке логоре. Први заробљеници Јасеновца били су заправо логораши из госпићког система логора, око 3.000 Срба и Јевреја. Систем логора Јасеновац Систем логора Јасеновац састојао се од пет логора: Јасеновац И Крапје, 12 километара низводно од Јасеновца; Јасеновац II Брочице у селу на два километра од места Јасеновац; Јасеновац III Циглана смештен у самом истоименом месту, главни и највећи логор; Јасеновац IV Кожара, радни логор смештен у кожарском погону Јасеновца III и логор Јасеновац В Стара Градишка, у предратном затвору удаљеном тридесетак километара низводно Савом од Јасеновца. Стара Градишка је испрва био замишљен као логор за Хрвате али је временом постао копија у малом, како каже аутор књиге, Јасеновца III Циглане. Градишка је била резервисана пре свега за – антифашисте, комунисте, скојевце, партизане и партизанске симпатизере, а после "чишћења" Козаре 1942. и логор за децу са Козаре. Усташка и логорска организација власти Иако су формално изнад Лубурића били министар полиције, Дидо Кватерник и сам Павелић, заповедник Лубурић имао је директне контакте са Павелићем чију је наклоност несумњиво уживао и којем је, изгледа једином полагао рачуне. Унутрашњу управу су чинили – логорник, заменик логорника, заповедник рада, вођа рада, групник (пословођа), затим стотник, десетар и писарница. Зграда из које је учињен пробој последњих јасеновачких заточеника 22. априла 1945. Логор је запошљавао у просеку 3.000 логораша. Једна од највећих радних група били су гробари чији је животни век био два месеца. У логору су се временом формирале разне заједнице - масони, партијска организација, економске, разне земљачке организације. Без заједнице логораша које су некада бројале само неколико чланова, појединац се није могао надати да ће преживети. У заједницама су људи испољавали солидарност, често на високом нивоу. Јеси ли комуниста или четник? Критеријуми за депортацију у Јасеновац често су били потпуно арбитрарни. Најдужа затворска казна износила је три године, али ју је мало ко дочекао, па и ако јесте задржаван је и даље у логору. Од ухапшених Срба су тражили да се изјасне – да ли су комунисти или четници, а када би им ухапшеници одговорили да нису ни једно ни друго, усташе су онда млађе људе сврставали у комунисте а старије у четнике. Обе групе су имале пођеднако мале шансе да преживе. Новопридошли у логор су ретко пописивани. Као и у другим логорима смрти логораши су убијани током самог транспорта у логор, јер су трпани у великом броју у вагоне, проводећи дане без воде и хране. Оне које не би успели да сместе у вагоне често су убијали на лицу места. На уласку у логор предавали су све драгоцености, у које су по усташама спадале и наочаре које су се сматрале господском ствари. Када су побијени или депортовани српски сељаци у селима око логора њихова стока и покућство такође су постајали плен усташа. У логору је било забрањено читање књига док се слушање страних радио-станица кажњавало смрћу. Усташке власти су колико год су могле биле неосетљиве на приговоре Немаца, Италије и Цркве па су се међународне комисије које су обилазиле Јасеновац показале као чиста фарса. Иако је у логору било заточено 46 лекара од којих је логор преживело само њих осам, лекарске неге скоро да није ни било, осим када су пред разним комисијама које су долазиле у логор показивани наводни болесници, заправо најздравији логораши које су усташе стављале у чисту постељину, док би оне иоле болесне и слабе пре тога побили. Крвници, криминалци, цинкароши и конфиденти Јасеновац је био предвиђен и за усташе који би се огрешили о дисциплину. Неки су и убијени а неки су постали заповедници и највећи крвници као на пример Љубо Милош или Мирослав Филиповић Мајсторовић. Занимљив је случај Владимира Сингера, покрштеног Јеврејина који је био истакнути усташа између два рата, чак водечи идеолог, али који је заједно са фамилијом страдао у Јасеновцу под неразјашњеним околностима. Вешала у логору Циглана у Јасеновцу Поједини заповедници и усташки официри, иначе највечи крвници, били су људи који су волели уметност, волели да разговарају о књижевности, док су други били полуписмени или неписмени сељаци. Трећи су заправо били окорели криминалци, којих је било и међу логорашима. Они су најчешће постајали цинкароши и конфиденти, а неки од њих су, како каже Голдштајн, обукли и усташке униформе. Криминалци су уживали велику наклонсот усташа. Поједини логораши су постајали мезимци усташа а неки од њих су чак и учествовали у ликвидацијама. Занимљиво је да су их усташе, све њих, пре или касније ликвидирале. Храна Логораши су у просеку у Јасеновцу добијали сто грама кукурузног брашна на дан. Борба за храну била је непрекидна, крађа хране, па чак и једног кромпира, кажњавала се смрћу. Месо су логораши јели најчешће када нека животиња на економији угине. У Старој Градишки је у једном тренутку сва трава била поједена. Тифус је покосио велики број логораша али и један број усташа. Наступ Наступ, постројавање логораша пред усташама било је нешто најзлокобније: тада су људи издвајани под оптужбом или не, понекад су убијани на лицу места а понекад одвођени на Градину на клање, иако би дан-два раније усташе са дотичним логорашем или групом њих збијали шале. Усташа је, без обзира на чин, могао премлатити или убити било којег заточеника без икаквог разлога. Индустрија смрти Усташе су, што су били веће убице и монструознији кољачи, имали веће шансе за бржи напредак у хијерархији. Инжењер Хинко Пичили је почетком 1942. дошао на идеју да направи пећ за кремацију лешева у самом логору. Прве жртве те пећи-крематоријума три пута четири метра, били су сами њени градитељи. Жртве су довођене ноћу и убијане маљевима и након тога бацане у пећ. Постоје сведочења и да су живи људи бацани у крематоријум. Пећ је престала с радом у мају 1942. када је преуређена. Од свих многобројних стратишта логорског комплекса Јасеновац највеће је било оно у селу Доња Градина на босанској обали Саве, где су после Козарачке офанзиве прво поклани локални Срби, њих две стотине. Те гробнице су снимљене из савезничких авиона и однедавно су те фотографије доступне истраживачима. На Градини су убијани маљевима и ножевима над јамама. Роми су били у јамама и слагали лешеве, на крају их посипајући кречом и земљом. Усташе су готово све познате начине на које су људи убијани и мучени током векова на Балкану примењивали и у Јасеновцу. Постојао је култ убијања, нарочито клања. Дрвени маљ који је служио за ликвидацију заточеника Логорске усташе регрутоване су из реда лумпенпролетаријата, најчешће од сиромашних херцеговачких младића. У убиствима у Јасеновцу су учествовали готово сви чланови усташке посаде. Највећи покољи одвијали су се за велике празнике, Ускрс и Божић, као и када је из Загреба у логор долазио Макс Лубурић, а један од највећих је свакако био када су испраћали Лубурића из Јасеновца, уочи "мирне године" када је убијено између 800 и 1.500 људи у једном дану. Иако наводно Немци нису знали за злочине свакодневно чињене у Јасеновцу, немачки војници и официри смештени у немачким војним постајама су учествовали у силовањима жена које су најчешће после тога убијане. У кругу фамилије Колико је блиска веза између Павелића и Лубурића била, и поред инсистирања Немаца да се Лубурић уклони и казни, говори и чињеница да га је Павелић пред сам крај рата промовисао у генерала и врховог заповедника свих оружаних снага НДХ. Занимљиве су и рођачке везе међу заповедницима Јасеновца. Вјекослав Лубурић био је блиски рођак Љубе Милоша. Динко Шакић оженио се полусестром Лубурићевом, као и Јаков Џал, пуковник усташке војске који је повремено долазио у логор. Сви заповедници логора Јасеновац били су емигранти, а сам Лубурић је провео седам година на Липарима у Италији у интернацији, што је иначе и језгро предратног усташког покрета. Међу јасеновачким зликовцима истакнуто место има и неколико жена, већ споменута Нада Шакић, полусестра Макса Лубурића, затим Божица Обрадовић, која је још са Маријом Мајом Буџон чинила "црну тројку" која је учестовала у бројним ликвидацијама. Жртве У најмањем проценту Јасеновац су преживели Роми, затим Јевреји и Срби. Занимљиво је да су у логору страдали и истакнути интелектуалци под оптужбом да су масони. И поред тога што су на католичку веру током рата прелазили и Срби а као муслимани се изјашњавали и босански Роми, то им најчешће није било од помоћи при одлучивању ко ће бити депортован у Јасеновац. У Јасеновцу је страдала, у првој години постојања готово сва ромска популација, њих 16.170. За смрт Рома није одговарао ни логораш а камоли усташа, пише, на једном месту Голдштајн. Лешеви заточеника на обали Саве у Јасеновцу Нарочито је била трагична судбина козарачке деце која су у логору Стара Градишка остављена јер су им родитељи који су остали у животу после "редарствене акције" на Козари отишли на рад у Немачку. Половина те деце умрла је од последица глади, болести и физички је ликвидирана. Претпоставља се да је половина спасена, око 6.000, а велику заслугу за то има Диана Будисављевић, Аустријанка која је имала добре врезе са Немцима у Загребу. Нажалост, деца су настављала умирати и када су извучена из логора тако да је од 12.000 деце преживело од 3.000 до 3.500 деце. Занимљиво је да је неколико дечака учествовало у самом пробоју 22. априла 1945. Размене Логораши, нарочито чланови КПЈ, служили су и усташама и Немцима за размену заробљеника којих је како је рат одмицао било све више и више. Усташе су и када је за неког стигла молба да буде пуштен или када је неко из врха власти интервенисао знале да кажу да је дотични мртав, а његова права смрт уследила би након дан-два. Истовремено је издаван налог да се неко пусти и тајни налог да буде ликвидиран. Зашто партизани нису ослободили Јасеновац? За логор Јасеновац је релативно рано сазнала и избегличка влада у Лондону. Неколико логораша је у марту 1942. сведочило пред Недићевом комисијом у Београду. Поједини немачки официри и редставници у НДХ знали су а неки од њих и покушавали да зауставе масовне злочине јер им је било стало и до добрих односа са квислиншком Недићевом владом. Најчешћа питања везана за Јасеновац су била – зашто га партизани нису ослободили и зашто логораши нису дигли устанак, као на пример Јевреји у Варшавском гету. Логор је био смештен на таквом месту које је евентуалне нападаче својим карактеристикама одвраћало од напада: природним препрекама, рекама Уном и Савом, затим мочварним пределом на северу. Логораши су непрекидно радили на учвршћивању одбрамбеног појаса, зидани су бункери у Градини и на другим местима око логора. Јасеновачки логор Циглана био је са свих страна опасан дрвеним и зиданим осматрачницама Јасеновац је чувало око 3.000 усташких војника, дакле било их је подједнако као и логораша. Немцима је било веома стало да се сачува пруга Београд‒Загреб. Знало се да ће у случају напада усташе прво побити логораше тако да су партизанима јављали да их не нападају. У таквим ситуацијама неблаговремене акције показују се кобним. Партизани су то желели, и славонски али и сам Тито, који је чак и наредио "да се испитају могућности да се логор ослободи". Међутим, сами логораши и партијска организација у логору су били против тога јер су знали каква ће рекација усташа бити у случају напада на логор. Нада у ослобађање или у бег из логора никада није нестала код логораша. Чекао се повољан тренутак а он је дошао тек када је постало извесно да се крај рата и самог логора ближи а да усташе не желе да оставе сведоке у животу. Логораши су се одлучили на пробој у најнеповољнијем тренутку. Зато је и број преживелих био тако мали. Пре пробоја 22. априла 1945, усташе су дан раније поубијале 500 до 600 затвореница. У пробој је кренуло око 1.000 логораша из Јасновца III Циглане, 90 је преживело. Логораши смештени у Кожари преживели су пробој у још мањем броју јер су се тек после подне одлучили на пробој, слично је било и у Старој Градишки. Усташе су минирале и палиле објекте у логору и уништавале документацију. Грађевински материјал за којим је одмах после рата владала велика тражња брзо су разграбили локални сељаци, као и машине преостале у логору. После неколико година логор је био рашчишћен. Због чега је у култури сећања Јасеновац потискиван? Непосредно после рата једном броју јасеновачких зликоваца је суђено и неки од њих су дали вредна сведочанства пре него што су осуђени на смрт, нарочито Љубо Милош, Филиповић Мајсторовић, Анте Врбан и други. Нажалост, један немали број није стигла казна. Поглед из воза на логор Циглана у Јасеновцу Сама социјалистичка влада после рата, пише Голдштајн, желела је да прикаже нацисте и фашисте као главне злочинце а домаће квислинге као секундарне актере, што је као резултат имало стални дефицит истине о злочинима квислинга. То се по речима аутора показало кобним у осамдесетим годинама двадесетог века. У деведесетим се све на неки начин, у мањој мери, али са великим подударностима поновило и није случајно Славко своју књигу насловио: 1941. година која се враћа. Кад би били само Срби и Хрвати у игри ствар би била мање комплициране, каже негде на крају наших разговора Иво Голдштајн. Ту није само у питању 41‒45, него и 91‒95, наставља он, процес помирења који се мора догодити мора се догодити преко Јасеновца. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3501931/goldstajn-pravo-pomirenje-mora-poceti-u-jasenovcu.html
  4. Власти у Србији сматрају да се СПЦ ''меша у политику '' када износи свој став о КиМ. На пример , председник државе је то изјавио након потписивања срамног Бриселског споразума у априлу 2013, [1] али и након Сабора СПЦ 2018. (''лоше мешање у политику ''). [2] Сличне фразе понавља и министар Зорана Михајловић (''притисак на власт од стране СПЦ'') као и незванични идеолог власти , председник Београдског фонда за политичку изузетност и дугогодишњи лидер Сорош фонда за Србију , Соња Лихт (''неодговорност СПЦ'' поводом КиМ). [3] Овакви ставови су (очигледно) противуставни . Власти ( и њихов идеолог из Београдског фонда за политичку изузетност) као да су заборавиле да су значајну улогу у доношењу важећег Устава из 2006. године имали и СПЦ и тадашњи патријах Павле . У октобру 2006. Српска православна црква и патријарх Павле, на чији је позив тадашњи председник Владе Коштуница посетио Патријаршију, упутили су јавни позив грађанима да изађу на референдум и подрже нови Устав (само неколико дана пре гласања за нови највиши правни акт 28. и 29. октобра ). Такође, владике су свим својим епархијама и верницима послале позив да изађу на референдум и да гласају за нови Устав.Поглавар Српске православне цркве патријарх Павле се лично појавио на бирачком месту у Основној школи "Краљ Петар Први" у Београду. Тада је деведесетогодишњи патријах изјавио: "Нека буде са Божјим благословом на опште добро свима, па и нама", спуштајући листић у гласачку кутију. Апел Архијерејског Сабора СПЦ Скупштини Србије пред преговоре о статусу КиМ (5. новембар 2005.) На тај начин , СПЦ је de facto постала гарант Устава или највишег правног акта чија је основна сврха била очување Косова и Метохије у саставу Србије (преамбула). De iure СПЦ то није могла да уради јер је у правном систему Републике Србије она јасно одвојена од државе . У члану 11 предлога Устава се наводило да је Република Србија световна држава и да ниједна религија или црква није ''државна или обавезна''. Дакле, није правно био могућ ( или прикладан) писмени уговор о заједничком деловању СПЦ и државе када се радило о доношењу новог Устава . У правном смислу , то би било у колизији и са одредбама члана 21 предлога Устава који забрањују дискриминацију на основу '' вероисповести .'' Ипак , питање Косова и Метохије је било толико важно за СПЦ, да је она у суштини, са властима ( тадашњим премијером ) направила једну врсту усменог (јавног) уговора . У правном смислу , таква врста усменог уговора који је СПЦ постигла 2006. године са тадашњим властима није непозната у православним државама . На пример, проф. др Зоран Чворовић пише да су се Русији често примењивала византијска начела ''симфоније цркве и државе'' када се радило о најважнијим државним темама. [4] Очигледно је да је циљ тог усменог уговора из 2006 . за СПЦ било очување манастира и цркава на Косову и Метохији унутар јурисдикције СПЦ. Разлози су више него очигледни . Прва титула српског патријаха је ''архиепископ пећки'' . Она више него уверљиво симболизује духовни значај Косова и Метохије за СПЦ. Такође , добијање самосталности или аутокефалности СПЦ се везује за оснивање прве Архиепископије жичко –пећке и Светог Саву кога грчки професор Јоанис Тарнанидис описује као ''духовног вођу свог народа ''. [5] Дакле , добровољно одрицање СПЦ од Косова и Метохије не би било само бесповратно губљење надлежности (својине и државине) над око 1.300 цркава и манастира већ и духовно одрицање од оснивача СПЦ . У политици су наравно , такви обрти могући, али када се ради о једној тако старој организацији као што је СПЦ , онда би то био вероватно и њен крај (верници би вероватно напустили цркве широм Србије ). Српски патријах и епископи су те 2006. године разумели још једну негативну последицу која би могла наступити ако би се добровољно одрекли од Пећке патријашије, Дечана и Грачанице . Манастири на КиМ су толико вредни да превазилазе оквире националног блага и налазе се листи УНЕСКО-а ,попут Пећке патријашије , Дечана и Грачанице и цркве Богородица Љевишка. То је 50 % свих сакралних објеката у Србији који се налазе на листи светске баштине УНЕСКО. Дакле, СПЦ (али и Србија у целини) би се грубо говорећи, одрекли 50 % свог културног блага када би пристали на добровољну предају КиМ . То је још већи удар на цркву него на државу (која би морала да се одрекне око 15 % своје територије ) . У том контексту се може тврдити да СПЦ као најстарија организација код Срба примењује ( вековима) једну врсту правног (правно-канонског ) обичаја када се ради о Косову и Метохији . Тачније , Пећка патријашија је у прошлости била укидана (1766.) и под окупацијом током турског времена . Прогоњени су пећки патријарси и народ са Косова и Метохије (1690. и 1739.) . СПЦ се налазила у тешком положају и за време агресивног атеистичко /комунистичког режима Јосипа Броза 1945-1980`. и његових комунистичких албанских наследника са КиМ. Коначно, СПЦ се нашла на удару 1999-2003. године када је уништено око 40 манастира али и 2004. године када је у мартовском погрому за само два дана уништено неколико десетина цркава и манастира. Међутим , СПЦ се никада није добровољно одрекла манастира и цркава на КиМ . Та правна чињеница нам указује да за СПЦ аутокефалија коју је добио св. Сава 1219. за Архиепископију жичко –пећку ,у суштини једна врста правног првенства над туђинском државом или властима (окупацијом) када се ради о манастирима и црквама на Косову и Метохију . (У случају када се радило о српској државној власти онда се примењивало старо византијско начело ''симфоније '' између државе и цркве) . Велики немачки правник Карл Шмит би то дефинисао као ''преддржавно право '' или као правну чињеницу да се у окупацији мења само владар. [6] Међутим , након срамног Бриселског споразума (или de facto признања Косова јер Џон Лонк и француски правник И. Ламер de facto признање повезују са предајом правосуђа страној власти) [7] али и најаве такозваног ''разграничења'' (de iure признања) СПЦ се по први пут сусрела са српским властима које имају нескривену намеру да добровољно предају манастире и цркве на КиМ ( и то на 800 година од добијања аутокефалности). У том контексту , може се констатовати и да је СПЦ преузела закључујући са државом усмени уговор 2006 године, и једну обавезу. Учешће у доношењу Устава 2006. године је у суштини ,обавезало СПЦ да брани тај највиши прави акт . То је у правном смислу другачија ситуација него она из 1995. године када је патријах Павле ставио свој потпис на Споразум руководства СРЈ и РС у Добановцима уочи пута на мировне преговоре у Дејтон . Он је тада наступио као једна врста медијатора Тада је само усаглашен заједнички састав српске делегације. Такође, Дејтонски споразум (Париски) је гарантован касније потписима великих сила . Устав из 2006. године је правни акт усвојен у оквиру једне државе и њеног унутрашњег поретка уз референдум као важан елемент његове легитимности и легалности . Тачније, референдум не би успео да није било ангажовања СПЦ. Зато се може закључити да СПЦ има право засновано на важећем Уставу да изнесе свој став поводом КиМ . Има то право и на основу легитимитета који је дала новом Уставу јер Карл Шмит дефинише легитимитет као ''реалну снагу .''[8] Суспендовање најважнијих норми (државни удар) и преамбуле Устава о КиМ које спроводи власт у периоду 2013-2019. не даје таквим властима право да држи било коме моралне лекције, понајмање СПЦ-у. Напротив, управо је власт та сила у друштву која се грубо одвојила од уставних норми због најнижих политичких интереса. [1]Amfilohije: Crkva se ne meša u politiku države, април 2013. [2] Vučić: Pogađa me loše mešanje SPC u politiku, novembar 2018 [3] Patrijarh: Vučić da misli kao Crkva; Mihajlović: SPC da ne vrši pritisak, септембар 2017, Министар тврди да СПЦ врши притисак https://www.kurir.rs/vesti/politika/3059825/sonja-liht, април 2018. Лихтова сугерише да је СПЦ неодговорна када се ради о КиМ. [4] Чворовић З.'' Душанов законик у руском огелдалу '', Catena mundi ,Београд, 2018. стр.33 [5] '' Сава Немањић-Свети Сава историја и предање'',Тарнанидис Ј. ''Колико је св. Сава као личност могао да утиче на остварење автокефалије Српске цркве '' Зборник радова са међународног научног скупа, уредник В. Ђурић , САНУ, Београд , 1979, стр 55-62 [6] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 65,233. [7] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 17, 234 [8] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 53.
  5. Да ли постоји лепша честитка српским винарима на дан њихове славе Светог Трифуна од вести да су српска вина од аутохтоних домаћих сорти прокупца и црне тамјанике апсолутно одушевила винску публику на тлу Италије, у Тревизу! А све то догодило се на изузетно занимљивом и оригиналном сајму вина Вини да Терре Естреме, који се од 2. до 4. фебруара одиграо у градићу Тревизо, надомак Венеције, где је боје Србије на позив организатора бранио Радован Ђорђевић с винима од прокупца и тамјанике из своје винарије Чокот, али и онима из манастирске винарије Буково, која је представљена винима Црна тамјаника, Гаме и Цабернет Саувигнон. Ова манифестација у суштини представља место састанка љубитеља вина и професионалаца заинтересованих за мале произвођаче, такозвану „херојску” производњу вина из Италије, али и шире, дакле с неприступачних позиција, великих висина, каменитог тла, тераса, дина, малих винских острваца... Уосталом, група људи која то организује фокусирана је искључиво на ову тему и организује овакве салоне широм света. - Организатор салона Алваро де Ана био је присутан на салону вина у Хајату, где смо остварили контакт и после чега је моментално уследио позив – каже Радован Ђорђевић. – Због удаљености и трошкова пута понудио је Букову и нама гратис излагачке позиције, па смо били у могућности да прихватимо, а обрели смо се у друштву винара из целог света: Хрватске, Словеније, Аргентине, Чилеа, Италије, Шпаније... Без лажне скормности, српска вина су привукла изузетно велику пажњу, а коментари и реакције били су више него позитивни. Мислим да су сви присутни били изненађени укусима прокупца и беле и црне тамјанике, те снагом гамеа из Букова. Посебно радује што су и колеге винари, други излагачи такође били одушевљени. Ово је збиља била добра прилика за нас произвођаче да видимо своју позицију и правац којим идемо и одлична прилика да покажемо своја аутохтона вина и упознамо едуковану европску публику са њима. И сам заједнички назив округлих столова „Херојска вина: храброст да се буде јединствен” довољно говори о намери организатора да се у избору издвоје од технолошке униформности. Значај наступа српских винарија тим је већи јер није била реч о великом светском оцењивању, каква све више служе комерцијализацији винске приче и провери сопствених чула винских познавалаца, већ о објективним оценама винољубаца и људи из винског бизниса. - Искреност публике пред искреним винима била је очигледна и у начину на који су посетиоци с пажњом и симпатијама пропратили појаву братства манастира Буково у Тревизу и хвалили њихова вина, а за црном тамјаником су буквално откинули! Људи су се питали у неверици шта је ово – одушевљено објашњава Ђорђевић. Верујемо да ће ово бити још један подстрек домаћим винарима да с посебном пажњом негују то мало аутентичних домаћих сорти које очигелдно изазивају велику пажњу свуда у свету. Извор: Вино.рс
  6. Четвртог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, данас, 13. децембра, предавање је одржао и професор Богословије "Свети Арсеније Сремац" у Сремским Карловцима мр отац Јован Милановић, забележио је репортер Радија Слово љубве Николај Сапсај. Тема је била "Канонско право у Карловачкој богословији - покушај разумевања статуса Карловачке митрополије". Звучни запис излагања У нучном раду је представљено како се кроз Канонско право у Карловачкој богословији разумевала Карловачка митрополија. Канонско право за Карловачку богословију је био важан предмет јер се његовим изучавањем стварала јасна свест не само о канонском предању православне цркве као таквом, него и јасно дефинисали оквир како разумевати Карловачку митрополију и какво је њено мето унутар државе и православља уопште. Извор: Радио Слово љубве
  7. Свакодевно бомбардовање информацијама из области биомедицинског развоја, доводи до помешаних осећања страхопоштовања, дивљења и сумње: страхопоштовања и дивљења према новим перспективама отвореним у односу на стварање или лечење живота, али и сумњичавости у односу на отворене могућности појединаца и друштва у обрађивању, експлоатацији и управљању новим сазнањима и потенцијалима, и способностима да их помире са утврђеним етичким и социјалним перцепцијама. И док живот, због непрестаног отварања нових перспектива у области потпомогнутог рађања, одвлачи сву пажњу масовних медија, на свом другом крају, који представља смрт, све више престаје да буде оно што је био. Илустроваћу ову тврдњу једним примером: продужавање живота пацијената уз помоћ апарата у случају мождане смрти или могућност њиховог „одржавања“ у животу у неким другим случајевима, најчешће је праћено неподношљивим боловима, што отвара читав спектар питања о границама живота и границама човекових интервенција над њим. Истовремено, ове нове могућности од правника захтевају преиспитивање значења концепата слободе, аутономије и одговорности. Проблем исправног одношења према онима који болују од неизлечивих болести, као проблем који додирује границе морала и закона, окупирао је готово све велике мислиоце у историји човечанства: наводи се да су противљење еутаназији изразили Аристотел, Кант и писци хришћанске Цркве, источне и западне, док су се, са друге стране, Платон, Епиктет, Сенека, Плиније млађи, Френсис Бекон, Томас Мор и Ниче изјашњавали, са или без ограничења, у корист еутаназије. Кључно питање у контексту проблема који се налази пред нама односи се на могућност сваког пацијента појединачно да одлучи да ли ће, и када, да оконча свој живот, евентуално уз помоћ других. II Право појединца да одлучује о својој смрти – уставне и законске димензије Право појединца да слободно развија своју личност загарантовано је чланом 5. став 1. Устава (Републике Грчке), који у себи садржи специјализацију и конкретизацију заштите људског достојанства (члан 2. став 1). Посредством овог права, у вези са чланом 57. Грађанског законика, заштићене су све човекове активности којима се он усавршава и изражава као личност, за које не постоји друга изричита уставна одредба. Држава је она која је дужна да се уздржи од делатности којим би овај развој био ограничаван и спречаван; такође, држава је дужна да предузме и позитивне кораке који ће ово омогућити. Наравно, овде се поставља питање самог концепта развоја личности: да ли развој личности претпоставља могућност појединца да одбије наставак лечења у случају када не постоје изгледи за оздрављење, већ лечење подразумева живот испуњен болом. Такође, поставља се питање је и да ли је одбијање лечења од стране пацијента могуће третирати као помоћ у „развоју личности“, када постоји велика вероватноћа да ће последица овога бити смрт? У овом контексту, уколико се ради о пацијенту који је у стању да доноси одлуке и да их спроводи у дело (свестан је, на пример, да се налази у терминалном стадијуму канцера и жели да умре у породичном окружењу), онда би одговор био потврдан. Већ давно је прихваћено да пацијент не може бити „приморан“ да прихвати лечење уколико је оно у супротности са његовим верским или философским уверењима. Недавно одржана Конвенција о биомедицини бавила се изричито такозваном сагласношћу пацијента, која се сматра кључном претпоставком оправдавања било какве интервенције у области медицине и здравства (члан 5. Конвенције о биомедицини, и даље). Такође, у образложењу ове конвенције наглашава се и значај консензуса као средства кроз које се изражава слободна и аутономна одлука појединца и ограничавају „патерналистичке“ интервенције од стране медицинског особља (тачка 33. и даље). Подразумевано је да би пацијентов пристанак на лечење или одбијање истога требало да се заснива на његовој пуној и детаљној информисаности од старане лекара и/или медицинског особља. Сажета формулација познатог немачког кривичног закона гласи: „Уколико пацијент сталожено и одлучно изражава жељу да се прекине његово даље лечење како би могао умрети у миру, имамо сваки разлог (оправдање) да поштујемо овај његов, дословно смртоносан, захтев, баш као што га поштујемо и у случају када унапред одбија лечење“. Међутим, треба напоменути да се у овом случају не ради о еутаназији у пуном значењу речи, већ о једноставном одбијању лечења. Када говоримо о еутаназији, она се односи на пацијенте који више нису у позицији да сами доносе одлуке о својим животима, тим пре ни о њиховом прекидању, већ им је потребна „помоћ“ неког другог, лекара или члана медицинског особља. У оваквим случајевима постоји недвосмислена тенденција да се одговорност за одлуку о прекиду живота „пребаци“ на оно лице које је, по превасходству, одговорно за његово одржавање: на лекара. У грчком правосуђу, као и у другим законодавствима, не постоје конкретне одредбе које би се односиле на права неизлечивих болесника, као и на одговарајуће обавезе лекара и медицинског особља у вези са еутаназијом. Због тога је и разматрање овог проблема засновано на односним уставним регулативама Конвенције о биомедицини (Конвенција из Овиједа о људским правима и бимедицини, која је у Грчком правосуђу ратификована законом 2619/1998), и одредбама Кривичног законика: утемељујући се на праву о развоју личности, кога смо навели, и заштитом вредности човека, теорија је допуњена синтагмом „право на достојанствену смрт“. Садржина овог „права“ је нејасна и сумњива. У генералним цртама, оно се односи на могућност појединца да „уреди“ последње тренутке свог живота доношењем одговарајућих одлука, како би крај његовог живота био безболан, непостидан и миран. Док, дакле, право на живот подразумева заштиту човековог живота од било каквих напада, право на „достојанствену смрт“ подразумева да није дозвољено принуђивати никога да живи уколико он свој живот доживљава као патњу и страдање. Поменута Конвенција о биомедицини не односи се експлицитно на овај проблем, међутим, у себи садржи одређене опште регулативе који се односе на заштиту појединаца који, из различитих разлога, нису у могућности да дају своју сагласност (за медицинску интервенцију). У ову категорију сврставају се малолетна лица, особе са менталним поремећајима и они који немају способност обликовања жеље или њеног изражавања, као последица различитих несрећних околности или се, на пример, налазе у коми. У складу са овим, медицинску интервенцију је дозвољено извршити само у случајевима када горе категорисана лица (као пацијенти) од ње имају непосредну корист (члан 6. став 1), и након одобрења њиховог законског старатеља или специјалног органа (власти), (члан 6. став 3). Друга одредба наведеног споразума (члан 9), односи се на жеље које је особа изразила унапред и недвосмислено у вези са медицинским поступком. У њој се потврђује да би ове жеље требало узети у обзир уколико приликом (медицинске) интервенције ова особа није у стању да изрази своју вољу. Ова одредба се баш и не одликује јасноћом, док њено даље (правно) тумачење додатно отежава ствар: у њеном званичном, правничком тумачењу постоји референца која се односи на људе који су предвидели да је могуће да неће бити у стању да на прави начин изразе своју вољу у неком критичном моменту свог живота, јер ће, на пример, имати сенилну деменцију. У наставку се, међутим, износи став да није подразумевано да се жеље изражене од стране поједнинца морају изричито следити. Лекар би требало да утврди (процени) да ли су пацијентове раније изражене жеље усклађене са тренутно актуелном ситуацијом, као и да ли су оне још увек важеће и у складу са технолошким напретком који је у међувремену остварен. На крају, једна од општих одредби Конвенције предвиђа да интерес и добробит појединца имају предност у односу на интересе друштва или науке (члан 2. став 1). Из ове одредбе директно следи да није дозвољено да, на пример, економске калкулације имају било какав утицај на доношење одлуке о наставку или прекиду лечења. Поред Конвенције, одредбе Кривичног законика које се односе на ванредне ситуације (члан 25), и на убиство уз сагласност (члан 300), могу се применити у неким случајевима еутаназије. III Скица правног статуса 1. Активна еутаназија Када је у питању активна еутаназија, ту се ради о директном убиству неизлечивог пацијента, на његов захтев, или без њега. Активна еутаназија се сматра (човеко)убиством (ανθρωποκτονία), које може бити процесуирано на основу члана 300. Кривичног законика, уколико постоји директни и истрајни захтев жртве и одговарајуће осећање сажаљења починитеља, укључујући олакшавајуће околности из члана 84. став 2б. Кривичног законика (да се у извршењу кривичног дела починитељ није руководио ниским побудама). Разлози због којих се активна еутаназија од стране већине правника и лекара одбацује јесу инхерентни ризици од злоупотреба: животи пацијената и старијих особа би могли доћи у директну опасност, или би се можда могао вршити психолошки притисак на пацијенте да захтевају своје убиство, с тим што би било тешко утврдити да ли је до убиства пацијента заиста дошло након његовог захтева. 2. Индиректна еутаназија Међу адвокатима и лекарима данас у великом обиму постоји сагласност да би такозвана „индиректна (посредна) еутаназија“ требало да буде дозвољена. Овде је у питању борба против неподношљивих болова код терминално оболелих пацијената или тешких болесника. Циљ је њихово ублажавање фармаколошким средствима, што последично може да доведе до скраћивања живота пацијената, као нежељене пропратне појаве. За разлику од активне или директне еутаназије, овде се не захтева смрт пацијента, већ се она једноставно прихвата као могући споредни ефекат лечења, односно могућа последица приоритетног ублажавање болова. Од када је папа Пије XII, у свом обраћању на Међународном симпозијуму анестезиолога у Риму 1957. године, истакао да је коришћење фармаколошких средстава за ублажавање болова са неизбежном нуспојавом скраћења живота дозвољено код пацијената који се налазе на прагу смрти, у случају да не постоје друга средства и не постоји директан захтев за скраћивање живота, овај облик еутаназије се чак и у оквиру западне црквене етике најчешће сматра дозвољеним. Правни основи за овакво становиште су различити, а преовлађује онај да би за ово дело требало да буде укинута кривична одговорност услед стања (ситуације) нужности (члан 25. став 1. Кривичног закона), уз образложење да ослобођење од неиздрживих болова има приоритет у односу на могуће одржавање (продужетак) живота на кратко време. Већина је сагласна са становиштем да је поротивправни карактер ове делатност актуелан услед потенцијалних опасних радњи лекара, које могу бити својствене у таквим случајевима. 3. Пасивна еутаназија Најважнији терен, међутим, за данашњу болничку праксу односи се на случајеве у којима се морају доносити веома тешке одлуке. Ово се описује као такозвана „пасивна еутаназија“. Њено значење утемељено је на развоју модерне медицине, чиме су шансе за очување и продужетак живота увећане у мери у којој то раније није могло ни да се замисли, што је умногоме допринело квалитетнијем животу и здрављу људи. С друге стране, међутим, примена свих доступних технолошких медицинских средстава може резултирати бесмисленим продужетком пацијентовог живота који се неминовно гаси, што му најчешће не пружа никакву разумну помоћ, већ само продужетак патње. Ово је за последицу имало формирање и развој становишта о неопходности постављања граница медицинским интервенцијама и могућности обустављања медицинских третмана. Савезни врховни суд немачке изразио је своје ставове у вези са пропустом продужетка живота пацијента од стране лекара (Krefelder Urteil): „Са своје стране, лекару је дозвољено да узме у обзир да не постоји правна обавеза одржавања живота који се гаси, без обзира на цену. Мере за продужетак живота не би требало нужно спроводити, само због тога што је то технички изводљиво. Када се узму у обзир данашња прекорачења граница и напредак медицинске технологије, кључни елемент не представља ефикасност апарата, већ оријентисаност ка поштовању живота и достојанства приликом доношења пресуда у предметима који се тичу граница одговорности за лечење“ Да би пасивна еутаназија прошла без правног санкционисања, постоји скоро јединствен став да морају бити испуњени следећи услови: а) Да пацијентова болест, према медицинској процени, буде неизлечива, да се креће ка фаталном исходу и да ће смрт наступити у кратком временском периоду. б) Да пацијент није изразио жељу о продужетку свог живота. Уколико пацијент није у стању да комуницира са околином, онда би требало захтевати његову „претпостављену сагласност“, која представља (претпостављену) жељу коју би пацијент изразио уколико би био у могућности да је изрази. в) Да је починилац (кривичног) дела своју одлуку донео из сажаљења (емпатије), након снажног и истрајног захтева пацијента (жртве), који би требало да буде довољно информисан о свом здравственом стању, као и да буде способан да схвати значај и последице одбијања лекарског третмана. Осим тога, његова одлука не би требало да буде заснована на тренутним депресивним расположењима. У недавно изреченој пресуди у вези са овим проблемом, грчки суд је закључио да би не само физички проблеми, већ и неизлечиви психички поремећаји, могли бити интегрисани у захтевима (претпоставкама) из члана 300. Кривичног закона. Као општи принцип за оправдање прекида лечења постављено је начело да обавеза лечења престаје тамо где терапија више не претпоставља продужетак пацијентовог живота, већ продужетак процеса његовог умирања, дакле, у случају када медицинске интервенције више не могу да понуде никакву разумну помоћ, већ ће, штавише, њима доћи до прекорачења граница захтева пацијента и његових рођака, заснованим на одсуству сваке будуће перспективе. Приликом процене и доношења одлука (од стране лекара) нарочито би требало узети у обзир колики су изгледи за очување живота помоћу одговарајућег медицинског третмана, које су нуспојаве и ризици у вези са овим мерама, као и каквим би боловима и оптерећењима њиховим спровођењем пацијент могао бити изложен. Као један од базичних ктитеријума постављен је и неповратан губитак пацијентове било какве реакције и способности комуницирања, такође, и случај неповратног губитка свести. Све док не буде постојао посебан закон, покренути случајеви ће се од стране судова испитивати у односу на сваки случај појединачно. Ако су при томе важећи услови из члана 300. Кривичног закона, казна затвора се може кретати у распону од десет дана до пет година. Међутим, уколико суд сматра да на извршено кривично дело не могу бити примењена начела из поменутог закона, онда ће се оно процесуирати као убиство са предумишљајем, што за извршиоца може значити и затворску казну доживотног трајања. IV Кратак преглед Не постоји никаква сумња да је присуство ове теме повезано са проблемима које није било могуће сместити у оквир овог, по нужности, сажетог излагања; проблемима који се, ван сваке сумње, односе на контролу и осигурање активности оних који су укључени у овај процес. Међутим, потреба да се ови проблеми испитају и да се предузму конкретне мере ради њиховог решавања је ургентна, не само због безбедности пацијената или заште лекара, већ и да би се заштитио „фундаментални и крхки однос који представља основу сваког здравственог система: однос поверења који би требало да повеже лекара и пацијента“. Такође би и акција свих надлежних органа требала да буде усмерена ка процесу, на првом месту, бољег информисања, а на другом ка доношењу одлука о овим проблемима: друштвене одлуке морају бити израз одважности и храбрости, што и представљају карактеристике сваке одговорне одлуке, а не да се ослањају на расућивање већ преоптерећеног лекара. Наравно, песник узвикује: „Материја не зна за смрт“ (Кики Димоула). Међутим, друштвена заједница себи не може да приушти да живи само са песницима, ма колико корисни они могу бити. Извор: Теологија.нет
  8. Свакодевно бомбардовање информацијама из области биомедицинског развоја, доводи до помешаних осећања страхопоштовања, дивљења и сумње: страхопоштовања и дивљења према новим перспективама отвореним у односу на стварање или лечење живота, али и сумњичавости у односу на отворене могућности појединаца и друштва у обрађивању, експлоатацији и управљању новим сазнањима и потенцијалима, и способностима да их помире са утврђеним етичким и социјалним перцепцијама. И док живот, због непрестаног отварања нових перспектива у области потпомогнутог рађања, одвлачи сву пажњу масовних медија, на свом другом крају, који представља смрт, све више престаје да буде оно што је био. Илустроваћу ову тврдњу једним примером: продужавање живота пацијената уз помоћ апарата у случају мождане смрти или могућност њиховог „одржавања“ у животу у неким другим случајевима, најчешће је праћено неподношљивим боловима, што отвара читав спектар питања о границама живота и границама човекових интервенција над њим. Истовремено, ове нове могућности од правника захтевају преиспитивање значења концепата слободе, аутономије и одговорности. Проблем исправног одношења према онима који болују од неизлечивих болести, као проблем који додирује границе морала и закона, окупирао је готово све велике мислиоце у историји човечанства: наводи се да су противљење еутаназији изразили Аристотел, Кант и писци хришћанске Цркве, источне и западне, док су се, са друге стране, Платон, Епиктет, Сенека, Плиније млађи, Френсис Бекон, Томас Мор и Ниче изјашњавали, са или без ограничења, у корист еутаназије. Кључно питање у контексту проблема који се налази пред нама односи се на могућност сваког пацијента појединачно да одлучи да ли ће, и када, да оконча свој живот, евентуално уз помоћ других. II Право појединца да одлучује о својој смрти – уставне и законске димензије Право појединца да слободно развија своју личност загарантовано је чланом 5. став 1. Устава (Републике Грчке), који у себи садржи специјализацију и конкретизацију заштите људског достојанства (члан 2. став 1). Посредством овог права, у вези са чланом 57. Грађанског законика, заштићене су све човекове активности којима се он усавршава и изражава као личност, за које не постоји друга изричита уставна одредба. Држава је она која је дужна да се уздржи од делатности којим би овај развој био ограничаван и спречаван; такође, држава је дужна да предузме и позитивне кораке који ће ово омогућити. Наравно, овде се поставља питање самог концепта развоја личности: да ли развој личности претпоставља могућност појединца да одбије наставак лечења у случају када не постоје изгледи за оздрављење, већ лечење подразумева живот испуњен болом. Такође, поставља се питање је и да ли је одбијање лечења од стране пацијента могуће третирати као помоћ у „развоју личности“, када постоји велика вероватноћа да ће последица овога бити смрт? У овом контексту, уколико се ради о пацијенту који је у стању да доноси одлуке и да их спроводи у дело (свестан је, на пример, да се налази у терминалном стадијуму канцера и жели да умре у породичном окружењу), онда би одговор био потврдан. Већ давно је прихваћено да пацијент не може бити „приморан“ да прихвати лечење уколико је оно у супротности са његовим верским или философским уверењима. Недавно одржана Конвенција о биомедицини бавила се изричито такозваном сагласношћу пацијента, која се сматра кључном претпоставком оправдавања било какве интервенције у области медицине и здравства (члан 5. Конвенције о биомедицини, и даље). Такође, у образложењу ове конвенције наглашава се и значај консензуса као средства кроз које се изражава слободна и аутономна одлука појединца и ограничавају „патерналистичке“ интервенције од стране медицинског особља (тачка 33. и даље). Подразумевано је да би пацијентов пристанак на лечење или одбијање истога требало да се заснива на његовој пуној и детаљној информисаности од старане лекара и/или медицинског особља. Сажета формулација познатог немачког кривичног закона гласи: „Уколико пацијент сталожено и одлучно изражава жељу да се прекине његово даље лечење како би могао умрети у миру, имамо сваки разлог (оправдање) да поштујемо овај његов, дословно смртоносан, захтев, баш као што га поштујемо и у случају када унапред одбија лечење“. Међутим, треба напоменути да се у овом случају не ради о еутаназији у пуном значењу речи, већ о једноставном одбијању лечења. Када говоримо о еутаназији, она се односи на пацијенте који више нису у позицији да сами доносе одлуке о својим животима, тим пре ни о њиховом прекидању, већ им је потребна „помоћ“ неког другог, лекара или члана медицинског особља. У оваквим случајевима постоји недвосмислена тенденција да се одговорност за одлуку о прекиду живота „пребаци“ на оно лице које је, по превасходству, одговорно за његово одржавање: на лекара. У грчком правосуђу, као и у другим законодавствима, не постоје конкретне одредбе које би се односиле на права неизлечивих болесника, као и на одговарајуће обавезе лекара и медицинског особља у вези са еутаназијом. Због тога је и разматрање овог проблема засновано на односним уставним регулативама Конвенције о биомедицини (Конвенција из Овиједа о људским правима и бимедицини, која је у Грчком правосуђу ратификована законом 2619/1998), и одредбама Кривичног законика: утемељујући се на праву о развоју личности, кога смо навели, и заштитом вредности човека, теорија је допуњена синтагмом „право на достојанствену смрт“. Садржина овог „права“ је нејасна и сумњива. У генералним цртама, оно се односи на могућност појединца да „уреди“ последње тренутке свог живота доношењем одговарајућих одлука, како би крај његовог живота био безболан, непостидан и миран. Док, дакле, право на живот подразумева заштиту човековог живота од било каквих напада, право на „достојанствену смрт“ подразумева да није дозвољено принуђивати никога да живи уколико он свој живот доживљава као патњу и страдање. Поменута Конвенција о биомедицини не односи се експлицитно на овај проблем, међутим, у себи садржи одређене опште регулативе који се односе на заштиту појединаца који, из различитих разлога, нису у могућности да дају своју сагласност (за медицинску интервенцију). У ову категорију сврставају се малолетна лица, особе са менталним поремећајима и они који немају способност обликовања жеље или њеног изражавања, као последица различитих несрећних околности или се, на пример, налазе у коми. У складу са овим, медицинску интервенцију је дозвољено извршити само у случајевима када горе категорисана лица (као пацијенти) од ње имају непосредну корист (члан 6. став 1), и након одобрења њиховог законског старатеља или специјалног органа (власти), (члан 6. став 3). Друга одредба наведеног споразума (члан 9), односи се на жеље које је особа изразила унапред и недвосмислено у вези са медицинским поступком. У њој се потврђује да би ове жеље требало узети у обзир уколико приликом (медицинске) интервенције ова особа није у стању да изрази своју вољу. Ова одредба се баш и не одликује јасноћом, док њено даље (правно) тумачење додатно отежава ствар: у њеном званичном, правничком тумачењу постоји референца која се односи на људе који су предвидели да је могуће да неће бити у стању да на прави начин изразе своју вољу у неком критичном моменту свог живота, јер ће, на пример, имати сенилну деменцију. У наставку се, међутим, износи став да није подразумевано да се жеље изражене од стране поједнинца морају изричито следити. Лекар би требало да утврди (процени) да ли су пацијентове раније изражене жеље усклађене са тренутно актуелном ситуацијом, као и да ли су оне још увек важеће и у складу са технолошким напретком који је у међувремену остварен. На крају, једна од општих одредби Конвенције предвиђа да интерес и добробит појединца имају предност у односу на интересе друштва или науке (члан 2. став 1). Из ове одредбе директно следи да није дозвољено да, на пример, економске калкулације имају било какав утицај на доношење одлуке о наставку или прекиду лечења. Поред Конвенције, одредбе Кривичног законика које се односе на ванредне ситуације (члан 25), и на убиство уз сагласност (члан 300), могу се применити у неким случајевима еутаназије. III Скица правног статуса 1. Активна еутаназија Када је у питању активна еутаназија, ту се ради о директном убиству неизлечивог пацијента, на његов захтев, или без њега. Активна еутаназија се сматра (човеко)убиством (ανθρωποκτονία), које може бити процесуирано на основу члана 300. Кривичног законика, уколико постоји директни и истрајни захтев жртве и одговарајуће осећање сажаљења починитеља, укључујући олакшавајуће околности из члана 84. став 2б. Кривичног законика (да се у извршењу кривичног дела починитељ није руководио ниским побудама). Разлози због којих се активна еутаназија од стране већине правника и лекара одбацује јесу инхерентни ризици од злоупотреба: животи пацијената и старијих особа би могли доћи у директну опасност, или би се можда могао вршити психолошки притисак на пацијенте да захтевају своје убиство, с тим што би било тешко утврдити да ли је до убиства пацијента заиста дошло након његовог захтева. 2. Индиректна еутаназија Међу адвокатима и лекарима данас у великом обиму постоји сагласност да би такозвана „индиректна (посредна) еутаназија“ требало да буде дозвољена. Овде је у питању борба против неподношљивих болова код терминално оболелих пацијената или тешких болесника. Циљ је њихово ублажавање фармаколошким средствима, што последично може да доведе до скраћивања живота пацијената, као нежељене пропратне појаве. За разлику од активне или директне еутаназије, овде се не захтева смрт пацијента, већ се она једноставно прихвата као могући споредни ефекат лечења, односно могућа последица приоритетног ублажавање болова. Од када је папа Пије XII, у свом обраћању на Међународном симпозијуму анестезиолога у Риму 1957. године, истакао да је коришћење фармаколошких средстава за ублажавање болова са неизбежном нуспојавом скраћења живота дозвољено код пацијената који се налазе на прагу смрти, у случају да не постоје друга средства и не постоји директан захтев за скраћивање живота, овај облик еутаназије се чак и у оквиру западне црквене етике најчешће сматра дозвољеним. Правни основи за овакво становиште су различити, а преовлађује онај да би за ово дело требало да буде укинута кривична одговорност услед стања (ситуације) нужности (члан 25. став 1. Кривичног закона), уз образложење да ослобођење од неиздрживих болова има приоритет у односу на могуће одржавање (продужетак) живота на кратко време. Већина је сагласна са становиштем да је поротивправни карактер ове делатност актуелан услед потенцијалних опасних радњи лекара, које могу бити својствене у таквим случајевима. 3. Пасивна еутаназија Најважнији терен, међутим, за данашњу болничку праксу односи се на случајеве у којима се морају доносити веома тешке одлуке. Ово се описује као такозвана „пасивна еутаназија“. Њено значење утемељено је на развоју модерне медицине, чиме су шансе за очување и продужетак живота увећане у мери у којој то раније није могло ни да се замисли, што је умногоме допринело квалитетнијем животу и здрављу људи. С друге стране, међутим, примена свих доступних технолошких медицинских средстава може резултирати бесмисленим продужетком пацијентовог живота који се неминовно гаси, што му најчешће не пружа никакву разумну помоћ, већ само продужетак патње. Ово је за последицу имало формирање и развој становишта о неопходности постављања граница медицинским интервенцијама и могућности обустављања медицинских третмана. Савезни врховни суд немачке изразио је своје ставове у вези са пропустом продужетка живота пацијента од стране лекара (Krefelder Urteil): „Са своје стране, лекару је дозвољено да узме у обзир да не постоји правна обавеза одржавања живота који се гаси, без обзира на цену. Мере за продужетак живота не би требало нужно спроводити, само због тога што је то технички изводљиво. Када се узму у обзир данашња прекорачења граница и напредак медицинске технологије, кључни елемент не представља ефикасност апарата, већ оријентисаност ка поштовању живота и достојанства приликом доношења пресуда у предметима који се тичу граница одговорности за лечење“ Да би пасивна еутаназија прошла без правног санкционисања, постоји скоро јединствен став да морају бити испуњени следећи услови: а) Да пацијентова болест, према медицинској процени, буде неизлечива, да се креће ка фаталном исходу и да ће смрт наступити у кратком временском периоду. б) Да пацијент није изразио жељу о продужетку свог живота. Уколико пацијент није у стању да комуницира са околином, онда би требало захтевати његову „претпостављену сагласност“, која представља (претпостављену) жељу коју би пацијент изразио уколико би био у могућности да је изрази. в) Да је починилац (кривичног) дела своју одлуку донео из сажаљења (емпатије), након снажног и истрајног захтева пацијента (жртве), који би требало да буде довољно информисан о свом здравственом стању, као и да буде способан да схвати значај и последице одбијања лекарског третмана. Осим тога, његова одлука не би требало да буде заснована на тренутним депресивним расположењима. У недавно изреченој пресуди у вези са овим проблемом, грчки суд је закључио да би не само физички проблеми, већ и неизлечиви психички поремећаји, могли бити интегрисани у захтевима (претпоставкама) из члана 300. Кривичног закона. Као општи принцип за оправдање прекида лечења постављено је начело да обавеза лечења престаје тамо где терапија више не претпоставља продужетак пацијентовог живота, већ продужетак процеса његовог умирања, дакле, у случају када медицинске интервенције више не могу да понуде никакву разумну помоћ, већ ће, штавише, њима доћи до прекорачења граница захтева пацијента и његових рођака, заснованим на одсуству сваке будуће перспективе. Приликом процене и доношења одлука (од стране лекара) нарочито би требало узети у обзир колики су изгледи за очување живота помоћу одговарајућег медицинског третмана, које су нуспојаве и ризици у вези са овим мерама, као и каквим би боловима и оптерећењима њиховим спровођењем пацијент могао бити изложен. Као један од базичних ктитеријума постављен је и неповратан губитак пацијентове било какве реакције и способности комуницирања, такође, и случај неповратног губитка свести. Све док не буде постојао посебан закон, покренути случајеви ће се од стране судова испитивати у односу на сваки случај појединачно. Ако су при томе важећи услови из члана 300. Кривичног закона, казна затвора се може кретати у распону од десет дана до пет година. Међутим, уколико суд сматра да на извршено кривично дело не могу бити примењена начела из поменутог закона, онда ће се оно процесуирати као убиство са предумишљајем, што за извршиоца може значити и затворску казну доживотног трајања. IV Кратак преглед Не постоји никаква сумња да је присуство ове теме повезано са проблемима које није било могуће сместити у оквир овог, по нужности, сажетог излагања; проблемима који се, ван сваке сумње, односе на контролу и осигурање активности оних који су укључени у овај процес. Међутим, потреба да се ови проблеми испитају и да се предузму конкретне мере ради њиховог решавања је ургентна, не само због безбедности пацијената или заште лекара, већ и да би се заштитио „фундаментални и крхки однос који представља основу сваког здравственог система: однос поверења који би требало да повеже лекара и пацијента“. Такође би и акција свих надлежних органа требала да буде усмерена ка процесу, на првом месту, бољег информисања, а на другом ка доношењу одлука о овим проблемима: друштвене одлуке морају бити израз одважности и храбрости, што и представљају карактеристике сваке одговорне одлуке, а не да се ослањају на расућивање већ преоптерећеног лекара. Наравно, песник узвикује: „Материја не зна за смрт“ (Кики Димоула). Међутим, друштвена заједница себи не може да приушти да живи само са песницима, ма колико корисни они могу бити. Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да државни врх Србије и Српска православна црква /СПЦ/ имају другачија виђења онога што се назива компромисно рјешење косовског питања, што је легитимно, те упозорио да је друга страна медаље да ли се многи наши политичари можда боје утицаја и угледа СПЦ па зато покушавају да је ућуткају, на шта већ немају право. Драгомир АнђелковићФото: Novosti.rs "Чини ми се да би било некоректно оспоравати политичким структурама да понуде своје виђење решења, односно да га изложе референдумском суду грађана, уз све политичко и историјско бреме које са собом по власт носи ма који исход изјашњавања бирача", истакао је Анђелковић. Он је нагласио да му с друге стране делује једнако неприхватљиво, што је код државног врха сада случај, негирање права СПЦ-у да има сопствени став по питању будућности Косова, односно да исти јавно заговара чак и у контексту потенцијалног одржавања референдума. "То није никакво лоше мешање цркве у политику. Како због специфичних историјских околности које важе за нас, тако и у светлу универзалних демократских вредности! Српски народ је у другој половини 15. века - са отоманским освајањем последњих остатака Србије, Босне, Херцеговине и Зете - изгубио класичне елементе своје полицентричне државности. Неко време је њен пламен одржаван посредством институције српских деспота у 'избеглиштву' /назовимо то владом у егзилу/, а онда је и тај траг државности нестао. Као њен институционални чувар остала је Српска православна црква", подсјетио је Анђелковић. У таквим околностима, каже он, Црква је суштински допринијела очувању нашег средњовјековног државног насљеђа као и, макар код православних Срба, националне свијести. "Без претеривања, била је кључни инспиратор национално-ослободилачке борбе из које је произашла обнова српске државности у залеђу Јадрана /Црна Гора/ и на простору Подунавља тј. у Шумадији. СПЦ је уз то разбацивала искре српске националне и државне идеје на свим територијама на којима су Срби били иоле компактно настањени а оне још нису биле ослобођене", навео је Анђелковић у ауторском тексту за "Политику". Из свега реченог, истакао је он, јасно је да је Српска црква "старија" од модерне српске државе "/кажем у једнини јер нажалост Црна Гора иако српска земља није више српска држава док је Република Српска државни ентитет у оквирима БХ заједнице/". "С правног становишта у секуларној држави то много не значи, али свакако значи у моралном и националном погледу. Отуда, мени је због свега реченог проблематично када се негира право СПЦ-у да о важним националним питањима, сада конкретно о Косову и Метохији, заузима аутентичну позицију макар она била и у раскораку са државном. Уверен сам да многи мисле као и ја, са консеквенцама које то може да има по рејтинг политичара. Али нека о томе мисле они", рекао је Анђелковић. Према његовим ријечима, у главне елементе грађанског друштва спадају: тржишна економија и субјекти који ту делују, независни медији, од државе независни извори експертизе о свим аспектима владине политике, разграната мрежа добровољних удружења у свом областима друштвеног живота. "Ту се налази и СПЦ, ма колико такво упрошћено сврставање Цркве може да заболи многе људе привржене традицији и националној идеји. Ту смо где смо, било то добро или лоше, али онда бар да то уважимо без двојних стандарда. А по дефиницији субјекти грађанског друштва - значи и СПЦ - постоје да би се борили за реализацију своје мисије, односно ради заштите грађана који им прилазе или су у фокусу њихове пажње", додао је Анђелковић. Он је истакао да су институције грађанског друштва независне у односу на власти али она није у односу на њих и имају право да у домену своје моћи а у складу са својим циљевима настоје да модификују владину политику. "Стварајући одговарајућу друштвену атмосферу, већ зависно од свог угледа и снаге, подстичу владајуће структуре да размисле о њиховим захтевима. Наравно, оне могу да их уваже или одбаце. То је већ питање политичке калкулације. Свако је ту кројач своје среће али никоме није забрањено да у руке узме прибор за друштвено 'шивење'", нагласио је Анђелковић. Он је упозорио да је друга страна медаље да ли се многи наши политичари можда боје утицаја и угледа СПЦ па зато покушавају да је ућуткају, закључивши да на то већ немају право.
  10. Једна од представа бога сунца је мушкарац с главом младог овна, а и Хорус, бог рата, као један од најмоћнијих богова Пантеона и директно повезан с фараоном, имао је и титулу „јагње божије“. У таквим околностима, Јевреји добијају заповјест да директно испровоцирају фараона тако што ће не само одбити да служе идолу, него ће га и убити и појести, а потом се додатно по комшилуку хвалити тиме стављањем крви на врата. Шта се даље дешавало, гњев фараона, бјекство и прелазак преко Црвеног мора, углавном знамо. Дакле, наша духовна историја, лична и колективна, почиње провокацијом и елиминацијом идола коме одбијамо да служимо. На сличан начин и у нашој чаши воде, раздијелиле су се воде и подигла се бура поводом текста о тренутном црквеном сукобу, који је потпуно нехотице дирнуо у лажне богове којима неки међу нама служе. Тако је, последњи у низу, Владимир Вељковић моје идеје окарактерисао прво као бољшевичке и стаљинистчке, а потом је у њима видио чак и елементе Мусолинијевог фашизма, закључивши на крају да сам националиста. Осим ових етикета, Вељковићу се из неког разлога учинило да заговарам тоталитаристички приступ теологији у коме би неки центар прописивао основне смјернице теолошког размишљања. Не знам зашто је то помислио, али у своју одбрану могу само рећи да то није истина, нити то сматрам, нити сам то икад игдје написао или рекао. Нигдје ни у једном свом тексту, нисам предлагао да се уведе дисциплина, нити да се гуши мисао, као што ми приписује Вељковић, напротив, позивам на креативност и слободу. Међутим, сматрам да слобода и креативност ипак морају да буду конкретни и црквеноградитељни, а не јалови и сами себи циљ. Циљ писања црквеног текста не може бити: „Види ме мама што сам паметан.“ Одбијам идеју да је теологија самодовољна, независна од Цркве и живота у Цркви. Сматрам да је теологија слушкиња Цркве и представља само почетак и мали дио на путу богопознања, који су многи боговидци чак и прескочили, док истовремено многи који знају теологију Бога никад нису спознали. Ипак, да не би било забуне, морам да нагласим да је Црква првенствено богослужбена заједница, али у свијету се јавља у три израза – постојања: 1) есхатолошка: заједница живих и мртвих; 2) Црква царског свештенства (свих крштених); 3) Црква као институција (Синод, Сабор). Бити богослов значи управо вјешто изналажење теолошких рјешења кроз сва три израза њеног постојања, а не игнорисање било ког наведеног. Реалистична позиција теологије подразумијева дијалектичку одговорност: према царском свештенству, према јерархији и на крају есхатолошкој визији Цркве. Управо зато, теологија која није у служби Цркве је лажни бог, и не само да одбијам да јој служим и аплаудирам, него ћу се трудити да је уклоним гдје год стигнем. Тако поступа свако ко је човјек Јеванђеља и ко живи по Јеванђељу. Због свега реченог, морам да кажем да је срамота што је веома мали број српских теолога уопште узео учешћа у дискусији о најважнијем црквеном проблему нашег доба. Изузев часног изузетка оца Дарка Ђоге, стотине наших теолога, болоњских и неболоњских мастера, доктора, професора и свих других, који обично имају став на сваку тему, па ево чак и о разликама између Лењина и Стаљина, сада већ седмицама ћуте и игноришу овај проблем, или говоре о потпуно неповезаним стварима. Примјера ради, у одговору на мој одговор (?!), Вељковић се хвали да је нашироко објашњавао пријатељу проблем украјинске кризе, да би на крају своју мудрост и рјешење тог питања задржао за себе и свог пријатеља, а нама осталима лаконски предлаже – „интернационална православна теологија на принципима саборности и једногласија“. Наизглед, ово рјешење је једноставно и генијално и право је чудо да га се нико до сада није сјетио ни на Фанару, нити у Москви. Међутим, чини се да га нико није обавијестио да је раскол пред нама управо зато што не постоји саборност и једногласије (по 34. апостлском правилу). Поврх свега, ова изјава је по дубини и смислу равночасна изјави новоизабране Мис кобасицијаде у Доњем Пролошцу: „Желим мир у свијету и љубав међу свим народима.“ Осим што је ово најблаже речено увредљиво према сваком ко је ишао у било коју богословску школу, уједно не представља никакав допринос дискусији на тему украјинске црквене кризе. Моја основна идеја је била, и она је сасвим јасна свим људима добре воље и којима је интерес Српске Православне Цркве на срцу, да теологија као наука, поред свих својих дужности и обавеза, мора да помогне Цркви у очувању њених интереса: јединства, цјеловитости и одбрани аутокефалије. Нигдје нисам рекао да треба да се лаже или измишља, него да се пронађе садржај за оправдање одлуке да се бранимо. Ко је добар теолог он не лаже, нити ће икада лагати, него ће наћи начина да нагласи дијелове Предања који иду ка циљу очувања интереса СПЦ. С друге стране, црно-бијели приступ теологији који се предлаже, јесте инфантилан и личи на дјечије бунцање. Православна Црква је халкидонска Црква која вјерује да је Црква тијело Христово, у којој су несливено и неразлучиво спојене божанска и човјечанска воља и енергија. Према томе, у свим црквеним одлукама постоји људски елеменат. Тврдити другачије је јерес. Гдје постоји људски елемент, постоји и интерпретација, а интерпретација увијек зависи од климе, географије, политике итд. Зато негодовање на позив теолозима да додатним ангажовањем на истраживању историје, права, па и политике, у циљу олакшања и стварања интерпретација и давања теолошког основа људским одлукама Цркве, пројављује дубоко неразумијевање не само украјинског проблема, него и саме суштине богословља. Не постоји само једна теологија као нека апсолутна истина, сува наука коју неко покушава да изврне и потчини, како ми погрешно пребацује Вељковић. Вјеровати да постоји само једна теологија значи бити човјек једне књиге, и већина теолога ту идеју напусти у већ на првој години студија. У разним епохама и разним поднебљима, расле су и развијале се различите теологије. Историја хришћанства је почела са Александријском и Антиохијском школом тумачења, касније смо имали крштењску теологију, па потом евхаристијску, па паламитску, пијетистичку итд. Данас видимо да код нас постоји и анационална теологија, која сматра да српско национално питање није битно, да је Црква изнад и мимо нације. То је сасвим легитимно мишљење и ја га не спорим. Мени лично је ближе схватање, које је доминантно у свим другим Православним Црквама, да је питање националне аутокефалије тренутно најважније питање. Уосталом, ако би постојала само једна теологија, самодовољна, самостална и независан и божански непристрасан ентитет, како бисмо могли објасити чињеницу да и Москва и Цариград своје потпуно удаљене позиције бране том једном те истом теологијом? У свом кратком и јасном тексту, Вељковић ми учитава неколико етикета које уопште не желим да коментаришем јер се, с једне стране, не познајемо лично да би могао то да закључи, а с друге стране, такве идеје се не могу ишчитати из мојих текстова. Стога, не могу ни да наслутим одакле му такви утисци, и због чега уводи аргументацију ad hominem. Прва конкретна теза у његовом тексту јесте да је веза између „сорошеваца и исламиста ван сваке логике, истинитости и објективности“. С овом тезом се не слажем из неколико разлога. Прије свега, политичке, економске и војне везе двије поменуте глобалне силе су општепознате и обрађене су у бројним студијама. Не бих да улазим у расправу ко је створио Бин Ладена, ко је финансирао Исламску државу, ко је узроковао и финансирао посљедњу сеобу народа итд, него бих се радије кратко, за потребе овог аргумента, осврнуо на исте идеолошке обрасце понашања и дискурса те двије стране једног те истог новчића. Колоквијално речено „сорошевци“, или тачније читава лепеза либерала, самопрозваних љевичара и осталих из те хетерогене групе су једнако фундаменталисти, нетолерантни, агресивни и хистерични по читавом низу питања и тема, готово на исти начин као и најагресивији исламисти. Сорошевци имају своје лажне богове, свете краве и јагањце, ради којих су у стању погазити достојанство било које људске личности. Треба ли икога подсјећати на понашање и испаде оних који осјете да су барем макар и вербално угрожени недодирљиви идоли попут екологије, веганства, фамозних људских права, говора политичке коректности, родне раноправности, говора мржње и свих других псевдобогова којима су покорили Европу и од чијег спомена замукну и најхрабији. Једина разлика између њих и исламиста јесте што (још увијек) не могу никог да убију, иако се већ одавно за неке ствари које су чак и прије тридесет година спадале у основни домен слободе плаћају новчане казне, или иде у затвор. Исламисти имају свога идола, а сорошевци свога, све су остало нијансе, свака идолатрија је иста, па и ова наша теолошка, а идоли, као што знамо, имају уши и не чују и имају очи, а не виде, зато је било која расправа с идолопоклоницима бескорисна. Ипак, желим да нагласим да је моје именовање одређених теолошких струјања као „сорошевских“, било првенствено колоквијално и у циљу појашњења анационалног дискурса и емоција код појединих теолога. Овдје је веома битно да нагласим да ни у једном тренутку нисам помислио, а још мање рекао (!) да је било ко врбован од стране Сороша и његових сила, тако да је ово подметање Вељковића првенствено нечасно, а затим и лажно. Заправо, сматрам да су присталице условно речено „сорошевске“ теологије у СПЦ, само напросто људи једне књиге и жртве једне пропаганде у којој су слушали оно што се прокламује и говори, а нису гледали шта се и ради. На крају, користим ову прилику да позовем све да помогну да се највећи проблем Православне Цркве нашег доба ријеши, свако по својим даровима, неко молитвом, неко интелектуално, неко практично. Етикетирањем других и подметањем читавих фраза, гутањем камила и цијеђењем комараца, не прави се конструктивна атмосфера нити се долази до рјешења. Позивам да се не одговара Дејану Мачковићу, него да свако од учесника и свако од теолога напише свој став о украјинској кризи или питању Македоније, тада и само тако ћемо бити одговорни људи своје Цркве. Извор: Теологија.нет
  11. Када су Јевреји бјежали из ропства, једна од највећих и последњих у низу заповјести била је да закољу јагње и намажу врата његовом крвљу, како би их анђео смрти мимоишао. Ова заповјест постаје јаснија у свјетлу чињенице да је у древном Мисиру јагње било бог. Једна од представа бога сунца је мушкарац с главом младог овна, а и Хорус, бог рата, као један од најмоћнијих богова Пантеона и директно повезан с фараоном, имао је и титулу „јагње божије“. У таквим околностима, Јевреји добијају заповјест да директно испровоцирају фараона тако што ће не само одбити да служе идолу, него ће га и убити и појести, а потом се додатно по комшилуку хвалити тиме стављањем крви на врата. Шта се даље дешавало, гњев фараона, бјекство и прелазак преко Црвеног мора, углавном знамо. Дакле, наша духовна историја, лична и колективна, почиње провокацијом и елиминацијом идола коме одбијамо да служимо. На сличан начин и у нашој чаши воде, раздијелиле су се воде и подигла се бура поводом текста о тренутном црквеном сукобу, који је потпуно нехотице дирнуо у лажне богове којима неки међу нама служе. Тако је, последњи у низу, Владимир Вељковић моје идеје окарактерисао прво као бољшевичке и стаљинистчке, а потом је у њима видио чак и елементе Мусолинијевог фашизма, закључивши на крају да сам националиста. Осим ових етикета, Вељковићу се из неког разлога учинило да заговарам тоталитаристички приступ теологији у коме би неки центар прописивао основне смјернице теолошког размишљања. Не знам зашто је то помислио, али у своју одбрану могу само рећи да то није истина, нити то сматрам, нити сам то икад игдје написао или рекао. Нигдје ни у једном свом тексту, нисам предлагао да се уведе дисциплина, нити да се гуши мисао, као што ми приписује Вељковић, напротив, позивам на креативност и слободу. Међутим, сматрам да слобода и креативност ипак морају да буду конкретни и црквеноградитељни, а не јалови и сами себи циљ. Циљ писања црквеног текста не може бити: „Види ме мама што сам паметан.“ Одбијам идеју да је теологија самодовољна, независна од Цркве и живота у Цркви. Сматрам да је теологија слушкиња Цркве и представља само почетак и мали дио на путу богопознања, који су многи боговидци чак и прескочили, док истовремено многи који знају теологију Бога никад нису спознали. Ипак, да не би било забуне, морам да нагласим да је Црква првенствено богослужбена заједница, али у свијету се јавља у три израза – постојања: 1) есхатолошка: заједница живих и мртвих; 2) Црква царског свештенства (свих крштених); 3) Црква као институција (Синод, Сабор). Бити богослов значи управо вјешто изналажење теолошких рјешења кроз сва три израза њеног постојања, а не игнорисање било ког наведеног. Реалистична позиција теологије подразумијева дијалектичку одговорност: према царском свештенству, према јерархији и на крају есхатолошкој визији Цркве. Управо зато, теологија која није у служби Цркве је лажни бог, и не само да одбијам да јој служим и аплаудирам, него ћу се трудити да је уклоним гдје год стигнем. Тако поступа свако ко је човјек Јеванђеља и ко живи по Јеванђељу. Због свега реченог, морам да кажем да је срамота што је веома мали број српских теолога уопште узео учешћа у дискусији о најважнијем црквеном проблему нашег доба. Изузев часног изузетка оца Дарка Ђоге, стотине наших теолога, болоњских и неболоњских мастера, доктора, професора и свих других, који обично имају став на сваку тему, па ево чак и о разликама између Лењина и Стаљина, сада већ седмицама ћуте и игноришу овај проблем, или говоре о потпуно неповезаним стварима. Примјера ради, у одговору на мој одговор (?!), Вељковић се хвали да је нашироко објашњавао пријатељу проблем украјинске кризе, да би на крају своју мудрост и рјешење тог питања задржао за себе и свог пријатеља, а нама осталима лаконски предлаже – „интернационална православна теологија на принципима саборности и једногласија“. Наизглед, ово рјешење је једноставно и генијално и право је чудо да га се нико до сада није сјетио ни на Фанару, нити у Москви. Међутим, чини се да га нико није обавијестио да је раскол пред нама управо зато што не постоји саборност и једногласије (по 34. апостлском правилу). Поврх свега, ова изјава је по дубини и смислу равночасна изјави новоизабране Мис кобасицијаде у Доњем Пролошцу: „Желим мир у свијету и љубав међу свим народима.“ Осим што је ово најблаже речено увредљиво према сваком ко је ишао у било коју богословску школу, уједно не представља никакав допринос дискусији на тему украјинске црквене кризе. Моја основна идеја је била, и она је сасвим јасна свим људима добре воље и којима је интерес Српске Православне Цркве на срцу, да теологија као наука, поред свих својих дужности и обавеза, мора да помогне Цркви у очувању њених интереса: јединства, цјеловитости и одбрани аутокефалије. Нигдје нисам рекао да треба да се лаже или измишља, него да се пронађе садржај за оправдање одлуке да се бранимо. Ко је добар теолог он не лаже, нити ће икада лагати, него ће наћи начина да нагласи дијелове Предања који иду ка циљу очувања интереса СПЦ. С друге стране, црно-бијели приступ теологији који се предлаже, јесте инфантилан и личи на дјечије бунцање. Православна Црква је халкидонска Црква која вјерује да је Црква тијело Христово, у којој су несливено и неразлучиво спојене божанска и човјечанска воља и енергија. Према томе, у свим црквеним одлукама постоји људски елеменат. Тврдити другачије је јерес. Гдје постоји људски елемент, постоји и интерпретација, а интерпретација увијек зависи од климе, географије, политике итд. Зато негодовање на позив теолозима да додатним ангажовањем на истраживању историје, права, па и политике, у циљу олакшања и стварања интерпретација и давања теолошког основа људским одлукама Цркве, пројављује дубоко неразумијевање не само украјинског проблема, него и саме суштине богословља. Не постоји само једна теологија као нека апсолутна истина, сува наука коју неко покушава да изврне и потчини, како ми погрешно пребацује Вељковић. Вјеровати да постоји само једна теологија значи бити човјек једне књиге, и већина теолога ту идеју напусти у већ на првој години студија. У разним епохама и разним поднебљима, расле су и развијале се различите теологије. Историја хришћанства је почела са Александријском и Антиохијском школом тумачења, касније смо имали крштењску теологију, па потом евхаристијску, па паламитску, пијетистичку итд. Данас видимо да код нас постоји и анационална теологија, која сматра да српско национално питање није битно, да је Црква изнад и мимо нације. То је сасвим легитимно мишљење и ја га не спорим. Мени лично је ближе схватање, које је доминантно у свим другим Православним Црквама, да је питање националне аутокефалије тренутно најважније питање. Уосталом, ако би постојала само једна теологија, самодовољна, самостална и независан и божански непристрасан ентитет, како бисмо могли објасити чињеницу да и Москва и Цариград своје потпуно удаљене позиције бране том једном те истом теологијом? У свом кратком и јасном тексту, Вељковић ми учитава неколико етикета које уопште не желим да коментаришем јер се, с једне стране, не познајемо лично да би могао то да закључи, а с друге стране, такве идеје се не могу ишчитати из мојих текстова. Стога, не могу ни да наслутим одакле му такви утисци, и због чега уводи аргументацију ad hominem. Прва конкретна теза у његовом тексту јесте да је веза између „сорошеваца и исламиста ван сваке логике, истинитости и објективности“. С овом тезом се не слажем из неколико разлога. Прије свега, политичке, економске и војне везе двије поменуте глобалне силе су општепознате и обрађене су у бројним студијама. Не бих да улазим у расправу ко је створио Бин Ладена, ко је финансирао Исламску државу, ко је узроковао и финансирао посљедњу сеобу народа итд, него бих се радије кратко, за потребе овог аргумента, осврнуо на исте идеолошке обрасце понашања и дискурса те двије стране једног те истог новчића. Колоквијално речено „сорошевци“, или тачније читава лепеза либерала, самопрозваних љевичара и осталих из те хетерогене групе су једнако фундаменталисти, нетолерантни, агресивни и хистерични по читавом низу питања и тема, готово на исти начин као и најагресивији исламисти. Сорошевци имају своје лажне богове, свете краве и јагањце, ради којих су у стању погазити достојанство било које људске личности. Треба ли икога подсјећати на понашање и испаде оних који осјете да су барем макар и вербално угрожени недодирљиви идоли попут екологије, веганства, фамозних људских права, говора политичке коректности, родне раноправности, говора мржње и свих других псевдобогова којима су покорили Европу и од чијег спомена замукну и најхрабији. Једина разлика између њих и исламиста јесте што (још увијек) не могу никог да убију, иако се већ одавно за неке ствари које су чак и прије тридесет година спадале у основни домен слободе плаћају новчане казне, или иде у затвор. Исламисти имају свога идола, а сорошевци свога, све су остало нијансе, свака идолатрија је иста, па и ова наша теолошка, а идоли, као што знамо, имају уши и не чују и имају очи, а не виде, зато је било која расправа с идолопоклоницима бескорисна. Ипак, желим да нагласим да је моје именовање одређених теолошких струјања као „сорошевских“, било првенствено колоквијално и у циљу појашњења анационалног дискурса и емоција код појединих теолога. Овдје је веома битно да нагласим да ни у једном тренутку нисам помислио, а још мање рекао (!) да је било ко врбован од стране Сороша и његових сила, тако да је ово подметање Вељковића првенствено нечасно, а затим и лажно. Заправо, сматрам да су присталице условно речено „сорошевске“ теологије у СПЦ, само напросто људи једне књиге и жртве једне пропаганде у којој су слушали оно што се прокламује и говори, а нису гледали шта се и ради. На крају, користим ову прилику да позовем све да помогну да се највећи проблем Православне Цркве нашег доба ријеши, свако по својим даровима, неко молитвом, неко интелектуално, неко практично. Етикетирањем других и подметањем читавих фраза, гутањем камила и цијеђењем комараца, не прави се конструктивна атмосфера нити се долази до рјешења. Позивам да се не одговара Дејану Мачковићу, него да свако од учесника и свако од теолога напише свој став о украјинској кризи или питању Македоније, тада и само тако ћемо бити одговорни људи своје Цркве. Извор: Теологија.нет View full Странице
  12. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Дан након повратка из посете латиноамеричком континенту, митрополит црногорско-приморски Амфилохије узео је учешће на научном скупу о манастиру Стањевићи, чије је освећење планирано следећег викенда. У паузи између литургије у цркви Свете Тројице у будванском Старом Граду и панела на научном скупу, митрополит Амфилохије се љубазно одазвао на моју молбу за интервју, истакавши да му је увек драго да говори за медиј који у свом називу има руски предзнак. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Да ли је библијски стих крив – као што му се касније пребацивало – што се превише пажње обраћа на оно што „улази човеку на уста“, а премало на оно што из њих излази? Осим ако призор меса које животиње распарчавају у пољима није сувише тежак за варење, поштени човек, чак и ако је месојед, осећа да га посматра Бог. Ово месо које животиње у пољима комадају, као и остаци крваве борбе између дивљих животиња које се међусобно прождиру – јаче врсте прождиру слабије – биће сублимирано интелигенцијом у ловачке игре. Овај спектакл наговештава ужасе рата, ово прождирање међу врстама понудиће човеку уметничко осећање које носи Kriegspiel. Такве идеје су довољне да човек изгуби апетит! У ствари, када убоде виљушком у меснату печеницу, такве идеје могу да падну на памет човеку чак и за породичним ручком. Ово је сасвим довољно да поново постанете вегетаријанац! Ако ћемо веровати Постању, Адам, наш заједнички отац, управо је то и био! У сваком случају, сасвим довољно да нас подстакне да ограничимо, путем разних забрана, клање које сваки дан чине наша „посвећена уста“. Али, доста ове теологије! Оно што ме овде највише интересује јесте пас на крају стиха. Ја мислим на Бобија. Дакле, ко је тај пас на крају стиха? Неко ко узнемирава игре Друштва (или чак само Друштво) и према коме се зато поступа као прему псу? Неко кога оптужујемо да је бесан док покушавамо да га удавимо у води? Неко коме се нуди најпрљавији посао, „псећи живот“, и кога остављамо напољу по свакаквом, па и пасјем времену, када ни пса не бисмо пустили напоље? Али сви ови, упркос својој мизерији, не допуштају да се сведу на именитељ одбачене жртве и ловине. Да ли је то животиња која је изгубила последње узвишене трагове своје дивље природе – улагивачки, сервилни, презрени пас? Или, ако бирамо између пса и вука (Шта на свету није под сенком ове дилеме?), да ли се та животиња тиче онога који као вук под одором псеће верности жуди за усиреном или свежом крвљу? Али доста алегорија! Прочитали смо сувише много басни и стога још увек користимо име пса у фигуративном смислу. Стога, у поштованим терминима херменеутике, много старијим него Ла Фонтен, усмено преношеним још од раних античких времена херменеутиком талмудских доктора, овај библијски текст, оптерећен параболама, овде представља изазов метафори: у Изласку 22, 31 пас је пас. Буквално пас! Изван свих скрупула, захваљујући својој веселој природи и непосредним псећим мислима, пас трансформише у гозбу све ово месо бачено у поље. Ова гозба је његово право. Висока херменеутика, међутим, која је овде ограничена методом дословности, допушта себи да објасни парадокс којим чиста природа води до права. Она, стога, вади из заборава псе који леже у зависној реченици у једном другом стиху из Изласка. У глави 11, стих 7, на стране псе одједном пада светло усред ноћи. И они не реже! Али, око њих јавља се свет. Јер ово је кобна ноћ „смрти прворођених“ Египта! Израел тек што није ослобођен из заточеништва. Робови који су дотле служили слуге Државе од тада ће следити најузвишенији Глас највеће слободе. То је фигура човечанства! Човекова слобода је слобода ослобођеног човека који се сећа свога ропства и осећа солидарност са свим поробљеним народима. Ово робље ће славити ову највећу људску мистерију: „И нигде неће ни пас језиком својим маћи“ (Излазак 11, 7). У узвишеном тренутку када се он установљује, без етике и без логоса, о дигнитету његове личности сведочиће овај пас. У томе је смисао речи – човеков пријатељ. Постоји трансценденција у животињи! И онај јасни стих којим смо започели добија ново значење. Али можда се ова истанчана егзегеза, коју наводимо, губи у реторици? То ћемо тек видети! Било нас је 70 у одељењу логора за јеврејске ратне заробљенике у нацистичкој Немачкој. Изванредну подударност чинила је чињеница да је логор носио број 1492 – година када је католик Фердинанд V изгнао Јевреје из Шпаније. Француске униформе су нас још штитиле од Хитлеровог насиља. Али други људи, које зову слободним, који су били са нама, који су нам давали посао, наређивали, понекад се и осмехивали, као и жене и деца, који су пролазили мимо и који су понекад подизали поглед ка нама, свлачили су са нас људску кожу. Ми смо били подљуди, банда мајмуна. Тихо унутрашње шапутање, снага и проклетство злостављених људи, подсећали су нас на нашу суштину мислећих бића. Али ми нисмо више били део света. Наше тегобе, жалост и смех, болести и дистракције, плод рада наших руку и брига у нашим очима, писма која смо добијали из Француске и она која смо примали за наше породице – све ово је пролазило као у загради. Ми смо били бића заробљена у својој врсти, упркос читавом свом вокабулару, бића без језика. Расизам није биолошки концепт – антисемитизам је архетип свих заточеништава. Друштвена агресија сама по себи само подражава овај модел. Она затвара људе у одређену класу, пориче им способност изражавања и осуђује их да буду „означитељи без означеног“, позива на насиље и борбу. Како да пошаљемо поруку о нашој људскости кад ће она, иза затворских решетака наводника, бити схваћена једино као говор мајмуна? И онда одједанпут, негде на пола нашег заточениства, на неколико кратких недеља, пре него што су га стражари отерали, пас луталица је ушао у наше животе. Једног дана, кад смо се вратили под стражом са принудног рада, појавио се да поздрави ову гомилу. Он је животарио међу дивљим растињем које је окруживало логор. Ми смо га назвали Боби, егзотично име, као што људи називају вољеног пса. Појавио би се на јутарњој смотри и чекао нас је. Када бисмо се вратили, скакао је и лајао од радости. Он није сумњао у то да смо били људи. Можда је пас који је препознао Одисеја под његовом кринком, кад се овај вратио са своје одисеје, био претеча овог нашег. Али не… не! Тамо – била је Итака и Отаџбина. Овде – ми смо били нигде. Овај пас је последњи кантовац у нацистичкој Немачкој, без мозга који би универзализовао изреке и нагоне. Он је био потомак оних паса из Египта. И његово пријатељско режање рођено је из тишине његових предака на обалама Нила. Извор: Теологија.нет
  15. Бићете ми свети људи; меса у пољу растргнута не једите, баците га псима. (Излазак, 23, 31) Да ли је библијски стих крив – као што му се касније пребацивало – што се превише пажње обраћа на оно што „улази човеку на уста“, а премало на оно што из њих излази? Осим ако призор меса које животиње распарчавају у пољима није сувише тежак за варење, поштени човек, чак и ако је месојед, осећа да га посматра Бог. Ово месо које животиње у пољима комадају, као и остаци крваве борбе између дивљих животиња које се међусобно прождиру – јаче врсте прождиру слабије – биће сублимирано интелигенцијом у ловачке игре. Овај спектакл наговештава ужасе рата, ово прождирање међу врстама понудиће човеку уметничко осећање које носи Kriegspiel. Такве идеје су довољне да човек изгуби апетит! У ствари, када убоде виљушком у меснату печеницу, такве идеје могу да падну на памет човеку чак и за породичним ручком. Ово је сасвим довољно да поново постанете вегетаријанац! Ако ћемо веровати Постању, Адам, наш заједнички отац, управо је то и био! У сваком случају, сасвим довољно да нас подстакне да ограничимо, путем разних забрана, клање које сваки дан чине наша „посвећена уста“. Али, доста ове теологије! Оно што ме овде највише интересује јесте пас на крају стиха. Ја мислим на Бобија. Дакле, ко је тај пас на крају стиха? Неко ко узнемирава игре Друштва (или чак само Друштво) и према коме се зато поступа као прему псу? Неко кога оптужујемо да је бесан док покушавамо да га удавимо у води? Неко коме се нуди најпрљавији посао, „псећи живот“, и кога остављамо напољу по свакаквом, па и пасјем времену, када ни пса не бисмо пустили напоље? Али сви ови, упркос својој мизерији, не допуштају да се сведу на именитељ одбачене жртве и ловине. Да ли је то животиња која је изгубила последње узвишене трагове своје дивље природе – улагивачки, сервилни, презрени пас? Или, ако бирамо између пса и вука (Шта на свету није под сенком ове дилеме?), да ли се та животиња тиче онога који као вук под одором псеће верности жуди за усиреном или свежом крвљу? Али доста алегорија! Прочитали смо сувише много басни и стога још увек користимо име пса у фигуративном смислу. Стога, у поштованим терминима херменеутике, много старијим него Ла Фонтен, усмено преношеним још од раних античких времена херменеутиком талмудских доктора, овај библијски текст, оптерећен параболама, овде представља изазов метафори: у Изласку 22, 31 пас је пас. Буквално пас! Изван свих скрупула, захваљујући својој веселој природи и непосредним псећим мислима, пас трансформише у гозбу све ово месо бачено у поље. Ова гозба је његово право. Висока херменеутика, међутим, која је овде ограничена методом дословности, допушта себи да објасни парадокс којим чиста природа води до права. Она, стога, вади из заборава псе који леже у зависној реченици у једном другом стиху из Изласка. У глави 11, стих 7, на стране псе одједном пада светло усред ноћи. И они не реже! Али, око њих јавља се свет. Јер ово је кобна ноћ „смрти прворођених“ Египта! Израел тек што није ослобођен из заточеништва. Робови који су дотле служили слуге Државе од тада ће следити најузвишенији Глас највеће слободе. То је фигура човечанства! Човекова слобода је слобода ослобођеног човека који се сећа свога ропства и осећа солидарност са свим поробљеним народима. Ово робље ће славити ову највећу људску мистерију: „И нигде неће ни пас језиком својим маћи“ (Излазак 11, 7). У узвишеном тренутку када се он установљује, без етике и без логоса, о дигнитету његове личности сведочиће овај пас. У томе је смисао речи – човеков пријатељ. Постоји трансценденција у животињи! И онај јасни стих којим смо започели добија ново значење. Али можда се ова истанчана егзегеза, коју наводимо, губи у реторици? То ћемо тек видети! Било нас је 70 у одељењу логора за јеврејске ратне заробљенике у нацистичкој Немачкој. Изванредну подударност чинила је чињеница да је логор носио број 1492 – година када је католик Фердинанд V изгнао Јевреје из Шпаније. Француске униформе су нас још штитиле од Хитлеровог насиља. Али други људи, које зову слободним, који су били са нама, који су нам давали посао, наређивали, понекад се и осмехивали, као и жене и деца, који су пролазили мимо и који су понекад подизали поглед ка нама, свлачили су са нас људску кожу. Ми смо били подљуди, банда мајмуна. Тихо унутрашње шапутање, снага и проклетство злостављених људи, подсећали су нас на нашу суштину мислећих бића. Али ми нисмо више били део света. Наше тегобе, жалост и смех, болести и дистракције, плод рада наших руку и брига у нашим очима, писма која смо добијали из Француске и она која смо примали за наше породице – све ово је пролазило као у загради. Ми смо били бића заробљена у својој врсти, упркос читавом свом вокабулару, бића без језика. Расизам није биолошки концепт – антисемитизам је архетип свих заточеништава. Друштвена агресија сама по себи само подражава овај модел. Она затвара људе у одређену класу, пориче им способност изражавања и осуђује их да буду „означитељи без означеног“, позива на насиље и борбу. Како да пошаљемо поруку о нашој људскости кад ће она, иза затворских решетака наводника, бити схваћена једино као говор мајмуна? И онда одједанпут, негде на пола нашег заточениства, на неколико кратких недеља, пре него што су га стражари отерали, пас луталица је ушао у наше животе. Једног дана, кад смо се вратили под стражом са принудног рада, појавио се да поздрави ову гомилу. Он је животарио међу дивљим растињем које је окруживало логор. Ми смо га назвали Боби, егзотично име, као што људи називају вољеног пса. Појавио би се на јутарњој смотри и чекао нас је. Када бисмо се вратили, скакао је и лајао од радости. Он није сумњао у то да смо били људи. Можда је пас који је препознао Одисеја под његовом кринком, кад се овај вратио са своје одисеје, био претеча овог нашег. Али не… не! Тамо – била је Итака и Отаџбина. Овде – ми смо били нигде. Овај пас је последњи кантовац у нацистичкој Немачкој, без мозга који би универзализовао изреке и нагоне. Он је био потомак оних паса из Египта. И његово пријатељско режање рођено је из тишине његових предака на обалама Нила. Извор: Теологија.нет View full Странице
  16. Даунов синдром је генетски поремећај који настаје услед вишка хромозомског материјала на 21. хромозомском пару (три хромозома уместо два), стога је за обележавање Светског дана особа с Дауновим синдромом одабран 21. дан трећег месеца у години. Не постоји начин да се предвиди да ли код будућег оца и мајке постоји склоност ка томе да створе сперматозоид или јајну ћелију са 24 уместо 23 хромозома. Но, познато је да се са старошћу мајке повећава и вероватноћа да ће се родити дете с Дауновим синдромом (од испод 0,1% за мајке од двадесетак година до 3% за мајке старије од 45 година). Међутим, чак 90% особа с Дауновим синдромом никада не добије прилику да се роди због тога што се уврежило мишљење да ће таква деца патити у животу, да неће моћи да остваре „пун потенцијал” нити да воде „креативан и испуњен живот” те да је „за њих боље” да никада и не дођу на свет. Примера ради, откако је пренатално тестирање уведено на Исланду почетком 2000. године, та земља постала је прва на свету где се 100% трудноћа код којих је утврђен Даунов синдром намерно прекида. Од 2008. године свака трудноћа с дијагнозом Дауновог синдрома завршена је прекидом. С тим стањем роде се тек једна до две бебе годишње, најчешће захваљујући лажно негативним резултатима пренаталног тестирања. Стопа прекида трудноће у случају ове дијагнозе износи 90% у Великој Британији, 98% у Данској и 74–94% у Холандији.[1] Наиме, процењено је да дете с Дауновим синдромом кошта здравствени систем 1–2 милиона евра, те је много исплативије увести пренатално тестирање него пружити тој деци прилику да живе. Према речима педијатра Патрика Вилемса, који је и извршни директор лабораторије која нуди пренатални тест Harmony, „спречавањем рођења 50 деце с Дауновим синдромом, у потпуности покривамо трошкове увођења неинвазивног теста Harmony у холандски здравствени систем”. Доктор Вилемс заправо поручује да деца с Дауновим синдромом једноставно нису добра инвестиција. Особа с Дауновим синдромом може имати отежан телесни и интелектуални развој, али, као и код свих нас, и ту постоји читав распон ствари које су оне у стању да савладају. Тачно је да поред препознатљиве физиономије тела и лица, особе с Дауновим синдромом имају повећан ризик од срчаних, ендокриних и гастроинтестиналних проблема, као и да им је коефицијент интелигенције обично нижи од просечног, међутим и оне и те како могу да воде продуктиван и испуњен живот. Многе су у стању да живе самостално, а њихов просечан животни век данас износи око 60 година. Раније се сматрало да особе с Дауновим синдромом нису у стању да науче да читају и пишу, па се нико није ни трудио да их томе научи. Међутим, данас је потврђено да су и ове особе вредни и равноправни чланови нашег друштва, у стању да остваре изузетне успехе. Уместо у домовима, деца с Дауновим синдромом данас углавном одрастају с родитељима, у породици, окружена љубављу, што је свакако најбоље окружење за дете. Карен Гафни је прва жена с Дауновим синдромом која је препливала Ла Манш (2001. год, 33 км). Године 2007. препливала је језеро Тахо (14,5 км), а 2009. и бостонску луку (8 км). Носилац је две златне медаље са Параолимпијских игара. Завршила је средњу школу 1997, а потом дипломирала на природним наукама на Државном колеџу у Портланду 2001. Карен Гафни Медлин Стјуарт има 18 година и једна је од ретких манекенки с Дауновим синдромом која је учествовала на њујоршкој недељи моде. Пабло Пинеда је писац, говорник и глумац. Завршио је основне студије из педагошке психологије. Успешан је глумац у родној Шпанији, а 2009. проглашен је за најбољег глумца на међународном фестивалу у Сан Себастијану. Џоу Џоу има невероватан таленат – он је једини диригент на свету који не зна ноте, али је зато у стању да након само једног слушања напамет научи мелодије свих секција у једној композицији. Рођен 1979. године у Кини, Џоу Џоу не зна да каже колико је стар нити распознаје новац, али зато зна мелодије свих инструмената у симфонији. Џоу Џоу, јединствени диригент Мелиса Рајли је мотивациони говорник, има златну медаљу из скијања, вози бицикл, плива и предаје математику деци с Дауновим синдромом. Каже да у потпуности воли свој живот и, баш као и друге личности које смо навели, показује да особе с Дауновим синдромом могу да воде веома испуњен и квалитетан живот. Ово је само неколико примера особа с Дауновим синдромом које воде испуњен, квалитетан и срећан живот. Када ове људе питате да ли су срећни својим животом, рећи ће вам да јесу. Зар ико други осим њих може да одлучује о томе да ли они имају право на живот или не? Погледајте дирљив видео – 50 обичних мама снимиле су видео-спот са својом децом која имају Даунов синдром. Све оне кажу да, кад би могле поново да бирају, никада не би промениле своју одлуку да роде дете са Дауновим синдромом: Текст приредила редакција сајта Православни родитељ Извори: worlddownsyndromeday.org www.stetoskop.info 9 Successful People With Down Syndrome Who Prove Life is Worth Living Inspirational People With Down Syndrome https://foreverymom.com/family-parenting/thanks-to-screening-and-abortion-no-babies-with-down-syndrome-are-born-in-iceland/ http://www.pravoslavniroditelj.org/daunov-sindrom-da-li-visak-hromozoma-znaci-manje-pravo-na-zivot/
  17. Игуман Нектарије (Морозов): ПРАВО НА ГРЕХ Сваки хришћанин који живи одговорно, који се труди да размишља, на овај или онај начин покушава да стражи над собом, и обавезно пре или касније почиње да запажа одређене законитости: шта и како утиче на његово духовно стање, од чега зависи његова чврстина и постојанос ту врлинама, и насупрот томе, склоност ка пороку. И наравно, не може да не анализира: зашто је поново пао у грех који је души већ постао одвратан, за које се кајао, не чак ни на десетине, већ можда и на стотине пута, за који се заклињао и одлучно је обећавао да ће престати да га упражњава. И Богу је обећао, и духовнику, и ближњима, које овај грех нервира. Наравно, и себи самом. Види човек, схвата кад је већ касно, како се протеже овај злосрећни ланац – од нечег још потпуно невиног, од неке праве ситнице, па све до паду који целом његовом бићу причињава неиздржив бол. Прво мисао о томе да је јако уморан, да нема више снаге да тако живи, да то ради, да напокон треба да се одмори, да се опусти… Не, не да се помоли, не да прочита, јер то је труд о којем чак не жели ни да размишља. Већ просто мало да лежи, ништа не радећи, да одгледа неку испразну серију, јер то толико опушта главу, отклања напетост. Затим постаје јасно да се глава не растерећује, да напетост никуда не одлази, пред очима играју неке слике из бездана телефизијског програма, нејасне, хаотичне помисли као да растежу свест у различите стране, срце нападају врло различите помисли. И осећа неко узнемирење, неки немир… Сине мисао да је то грешка – да је требало помолити се, или у крајњем случају – једноставно лећи и заспати. Међутим, промиче и друга: «Сад је касно…» И надвија се чамотиња као оловни облак. Ноге саме иду до фрижидера, а тамо је после гостију остало још нешто – тек начета флаша коњака… А затим још већа чамотиња и горка свест о томе да човек поново треба да иде на исповест и поново треба да се каје за једно исто као да је неки лудак. И ако није баш безуман – у сваком случају је апсолутно безвољан. То се дешава с онима који имају давнашње и проблематичне односе са зеленом древном змијом. Или… Или види човек да његов колега с посла ради нешто како не треба. И ради то с таквом сигурношћу, с осећајем као да је прави професионалац. И тако жели да му одбруси све што има у вези с тим… Али искуство му дошаптава: и друг је исто тако темпераментан, а ни ти не умеш да му кажеш тако да га не увредиш. Боље је да прећутиш. Ма не, рећи ћу му – његова је ствар да ли ће се увредити или неће, сам је крив, какве то везе има са мном? И ствар је кренула, пале су и такве речи да би у некадашња времена дошло и до двобоја. И овде је само правим чудом избегнут. Опет долази чамотиња и мисао: «Ето ти га, опет исто!» То се дешава с онима који имају проблема с језиком. А ко их нема? Или… Или се треба спремати за испите, а у компјутеру је књига скинута с интернета коју човек једва чека да прочита. Ма бар страницу да прочита… десетак… још једну главу да прочита до краја… И одједном се испоставља да је дан прошао, и вече је наступило, и ноћ је пролетела… А уџбеници и скрипта, где су били отворени, тамо су и остали отворени. И не зна човек шта да прича на испиту, као да одговара, шта уопште да тражи тамо. Треба да тражи ко ће да му шапне, да се извади или да моли професора за «шстицу»? У принципу, да се срамоти… Увек постоји почетак греха без којег ни њега самог не би било. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. У принципу, шема је јасна. Није јасно нешто друго: како се дешава да знамо, много пута смо се у сопственом горком искуству уверевали у све то и свједно чинимо први корак? Јер, зна се до чега ће он највероватније довести… Испада да просто сами себи дајемо право… на грех. Понекад убеђујемо себе у то да смо постали много искуснији, јачи, храбрији и да оно што нас је раније наводило на пад сад неће деловати на нас тако погубно. Међутим, наше срце осећа превару и ми се једноставно «окрећемо», «не примећујемо» га. А понекад потпуно свесно грешимо «мало», «умерано», «пријатно», а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Понекад и «финални» грех не чинимо зато што не можемо да се обуздамо, већ зато што смо га на крају крајева једноставно себи дозволили. Коме то није познато? Ко може да каже да се увек подвизава против искушења до крви? А ми заиста имамо право – да грешимо! Ко ће нам га одузети? Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо. Неверујући то чине једноставно, не размишљајући и никако то не оцењујући – најчешће. А ми, с мишљу о томе да ћемо се обавезно покајати – касније. И чини нам се да је све што се дешава, можда и неправилно, али је у суштини невино: јер све је у нашим рукама – сад смо овако реализовали своју слободу, а после ћемо другачије. Само што, чини се, заборављамо: користећи сваки пут право да грешимо, сами дајемо право на себе ономе ко нас мрзи, ђаволу. Грешећи свесно, вољом, ми му пружамо могућност да нас увлачи у грех и онда кад то не желимо. То не укида нашу слободу до краја, али је смањује до извесног минимума кад је за супротстављање искушењу погребан огроман напор, за који се често испоставља да нисмо способни. И кад кроз подвиг, кроз проливање зноја и крви, кроз велика страдања поново по благодати Божијој човек стекне некадашњу лепоту, наравно, размишља: «А да ли ми је уопште потребно ово право – на грех? Могу ли без њега?» И заиста благо ономе ко лиши себе овог права. ПРАВОСЛАВИЕ
  18. Version 1.0.0

    76 downloads

    Канонско право - Николај Афанасијев, пдф
  19. Priča o Aleksi podigla Srbiju na noge! Pokrenuta i peticija za "Aleksin zakon" Prva Srpska | 29.10.2015. 13:23 Utorak i sreda veče. Ništa nije slutilo na to da će jedna emisija da izazove veliki potres. Svesti i savesti. „Život priča: Tragična sudbina Alekse Jankovića“, autorke Tatjane Vojtehovski izazvala je burne reakcije javnosti. Podigao se glas svih koji dele Aleksinu sudbinu ili su prošli kroz neki vid vršnjačkog nasilja. Podigla se bura na moru koje je dotle bilo uspavano i mrtvo. Baš kao i Aleksa koji se ubio 10. maja 2011. godine. Jer su ga ubili u pojam, i od batina. Školski drugovi. S NIJE MOGAO DA IZDRŽI VIŠE: aleksa janković ubio se 10. maja 2011. godine / foto: prva tv Pošto je prikazana u dva nastavka, priča o Aleksi Jankoviću stigla je do ušiju nadležnih. Ili se čini da će stići. U toku je onlajn potpisivanje peticije za osnivanje zakona "Aleksin zakon". Na sajtu Prve TV i na društvenim mrežama razvila se diskujsija o vršnjačkom nasilju, progovorile su žrtve i njihovi roditelji. Na sajtu peticije24.com pokrenuta je i peticija za usvajanje novog Zakona pod nazivom "Aleksin zakon". Pokretači ankete pozvali su Srbiju da potpiše i podrži ovaj zakon. Neka se pomogne deci koja trpe nasilje u školi, neka se ovakve stvari više ne ponove!, navodi se u peticiji za usvajanje novog Zakona. Peticiju možete da potpišete OVDE . Progovorilo se o temi o kojoj se ćutalo. O deci bez stida i savesti koja prebijaju svoje drugove, koja ih psihički i fizički bukvalno ubijaju dok ih ne dovedu do toga da se sami ubiju. Ako prežive. Aleksu su u školi zlostavljali vršnjaci. Imao je potrese mozga, završavao sa longetom. Za osam meseci, tukli su ga osam puta. Vređali, jurili, pretili. Roditelji su uporno tražili pomoć od škole i nadležnih. Nastavnici su ili govorili da će rešiti problem ili su okretali glavu. Tukli su ga oko škole, u školskom dvorištu, u samoj školi i na kraju su ga tukli i pred nastavnicima. Bio je 10. maj 2011. kada se Aleksa ubio skokom sa trećeg sprata. Sahranjen je sa pilotskom kacigom. Tatjana Vojtehovski prvu emisiju iz serijala „Život priča“ posvetila je dečaku čija je sudbina završena na tragičan način. I objasnila da je važno pričati i promeniti sudbinu i sistem. Nekoliko miliona ljudi gledalo je dve večeri priču koju niko naglas nije ispričao. Koja će konačno, nadamo se, dobiti epilog. Koja će pomoći da deca u školi podignu ruku samo kad treba da odgovaraju. Ne i jedni na druge. Линк
×
×
  • Create New...