Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православље'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 55 results

  1. Либан је јединствена арапска земља, у којој број хришћана чини скоро половину свих становника. Може се рећи, да су овде, прво хришћанство проповедали не апостоли, него сам Христос; Либан је више пута поменут у Светом Писму, тако да су либански хришћани потомци првих хришћана. Либан је мала земља, броји око 5 милиона становника, који су јако подељени у вези религије, не само између ислама и хришћанства, него такође постоје унутрашње поделе у овим религијама код Либанаца. Православни хришћани чине негде 8-10% становника Либана, сви они припадају Антиохијској Патријаршији. Мапа Либана - жута боја означава места, у којим већина становника је православна Хришћани су присутни у свим великим и средњим градовима, а такође постоји регион, у којем су већина људи православни, зове се Ал-Кура. У њој живи око 70 хиљада људи, броји 52 села и градића. Такође једна од најчувенијих и најбогатијих области либанске престонице, Бејрута, је већином православна, зове се Ашрафијја. Саборна црква св. Ђорђа у Бејруту Не може да се заборави, да већина Либанаца и особа либанског порекла живи изван Либана, пре свега у Северној и Јужној Америци; то је негде од до 14 (!) милиона људи, од којих не мали број је православан. Због ових демографских компликација, политички сyстем Либана такође је компликован, на пример: председник мора да буде хришћанин маронита, премијер муслиман суннита, вицепремијер православни хришћанин ,председник парламента муслиман шиита, подпредседник парламента православни хришћанин. Такође се то тиче и парламентариста: 128 места је равно подељено између хришћана и муслимана. У хришћанском делу 14 места је дедикована православним. Центар Бејрута, на једној слици, починајући са леве стране: црква маронитска, сунитска џамија, православна црква, римокатоличка црква, гркокатоличка црква. Штавише, због ових религиозних подела, у Либану доста велики број дана сматра се као нерадни дани или као државни празници. Свака субота и недеља су нерадни дани, осим тога, што се тиче православних празника, слободни су: 1 јануар (Обрезање Господње), 6 јануар (Богојављење), 25 март (Благовести), православни Велики Петак, 15 август (Успење Богородице – Велика Госпојина), 25 децембар (Божић). Цела Антиохијска Патријаршија користи новојулијански календар. Православни Либанци су увек играли важну улогу у култури свог народа, између њих су: митрополит Џурџ Кходр (философ, писац, „арапски златоусти“); Фаируз (Fairouz) позната такође као Нур Хаддад (најчувенија савремена певачица арапске музике); Антун Саадех (политичар, оснивач Сиријске нацијоналне партије); Џорџ Антониус (политичар, философ, једна од најпознатих личности арапског национализма); Илијас Хури (писац), Асси Рахбани (музичар, композитор); Зијад Рахбани (композитор, музичар, писац); Џибран Туини (новинар); Гхассан Туини (политичар, новинар); Најла Туини (новинарка, политичар). Такође најпопуларнија либанска газета, Ан-Нахар (An-Nahar, буквално „Дан“) је у православним рукама, исто као и један од најгледанијих тв канала, МТВ (MTV; Мурр ТВ - Murr TV). Због тога у газети Ан-Нахар редовно су публковане проповеди чувених либанских теолога. МТВ емитује за неке недеље и празнике православне службе из различитих места, исто као и концерте црквене музике. У регији Ал-Кура ради једнах од највећих и поштованијих универзитета у Либану и целом Леванту, то је Универзитет Баламанд. Власник овог универзитета је Антиохисјка Патријаршија, и његова историја почиње од јако старог манастира Успења Пресвете Богородице, у којем радила је богословија. 30 година уназад, док је трајао рат у Либану, патријарх Игнатије Четврти (Хазим Хабиб) је проширио Баламанд, основао је више факултета да не би била само богословија. У богословији на самом нивоу лиценцијата (бакелора) учи се око 60 семинариста из Либана, Сирије и Турске. Манастир Баламанд У Либану постоје 6 православних митрополија (епархија) Антиохисјке Патријаршије: Митрополија Бејрута (17 парохија у Бејруту и околини) Митрополија Захле и Баалбек Митрополија Библос и Батрун позната такође као Митрополија Горе Либан (99 парохија) Митрополија Триполиса и Ал-Куре Митрополија Тира и Сидона Митрополија Аккара (око 67 хиљада верника). Црква св. Ђорђа у Ал-Мина У свакој митрополији постоје неколико мушких и женских манастира, између њхих доста је древних, на пример манастир Хаматура. Чудотворна икона "Сајјидат ал-Бахр" (Владичица Мора) у Батрун Извор слика: wikipedia, своја
  2. TRAGOM PRAVOSLAVLJA U AFRICI Sveti apostol i jevanđelista Marko smatra se osnivačem Aleksandrijske patrijaršije na severu Afrike. Prema nekim hrišćanskim izvorima, njegovi roditelji Jevreji imali su afričke korene. Smatra se, takođe, da su Afrička crkva i pravoslavna Aleksandrijska patrijaršija starije od Grčke crkve, a to se obrazlaže podatkom da je sveti Marko stigao u Aleksandriju pre nego što se sveti apostol Petar uputio u Grčku. - Zbog toga je Aleksandrijska crkva živela pod rukovodstvom patrijarha već u prvom veku nove hrišćanske ere, kada u Grčkoj još nije bilo episkopa, pa je to bio prvi period hrišćanstva u Africi. Međutim, govoreći o Africi u prvom veku, mi nemamo u vidu teritorije južnije od Sahare, gde u to vreme još nije bilo gradova, već su ljudi živeli isključivo u plemenskim zajednicama - objašnjava pravoslavni sveštenik Faotim Kalas iz Konga (Zaira). Monofiziti Monofizitska jeres je, prema nekim tumačenjima, versko učenje koje je tvrdilo da je Isus Hrist rođen sa ljudskom prirodom, a da je božansku prirodu stekao tek krštenjem na reci Jordan. Monofizitima se, u religioznom smislu, nazivani Kopti, Etiopljani i Jermeni, nakon što su njihove pravoslavne crkve odbile da prihvate odluke Četvrtog vaseljenskog sabora 451. godine u Halkidonu, a koji je odbacio "monofizitsku jeres". Na severoistoku su vladale moćne dinastije Meroe i Aksum, a još južnije sve do Rta dobre nade postojale su zemlje, bolje rečeno plemenske zajednice, naseljene narodima raznih jezika i kultura o kojima se gotovo ništa nije znalo u Aleksandriji i Rimu. U četvrtom veku je, beleži istorija hrišćanstva, izvesni Frumentije propovedao Jevanđelje u Etiopiji. NJegova propoved je imala uspeha i hrišćanstvo je za vreme potonjeg cara Ezane postalo državna religija Etiopije. Tako je 343. godine sveti Atanasije, arhiepiskop aleksandrijski, rukopoložio Frumentija u čin arhiepiskopa etiopskog i iz tog vremena potiče jedna od najstarijih hrišćanskih crkava na tlu Afrike. Tako je na visokim planinskim zaravnima, između jezera, šuma i sušnih stepa nastala etiopska civilizacija, čije je srce bilo osvećeno jevanđeljskom propovedi Abe Salame, oca sveta - kako su Etiopljani prozvali svetog Frumentija. Međutim, etiopsko carstvo neprekidno je bilo izloženo napadima muslimana i mnogobožaca, nekoliko puta je bilo na ivici propasti, ali svaki put je, kako tumače teolozi, božja milost sačuvala ovu hrišćansku zemlju Afrike. Godine razaranja smenjivala su razdoblja procvata, a planine su oduvek bile sigurno sklonište za etiopske hrišćane. Iz te teške epohe ratova i izolacije Etiopljani su formirali poseban pogled na svet, u kojem je Sveto pismo glavno merilo životne i istorijske pravednosti. Prema nekim crkvenim izvorima, rodoslovi etiopskih careva vode od legendarnog Menelika Prvog - sina cara Solomona i carice Savske. Nije slučajno ni to što se u etiopskoj crkvi, koja danas broji oko 30 miliona vernika, sačuvao red starozavetnih obreda: obrezanje i uzdržavanje od svinjetine, a subota se slavi isto kao i nedelja, dok se liturgija služi na drvenim kovčežićima, koji simbolizuju Zavetni kovčeg. Taj jevrejski uticaj se uklapa sa lokalnim tradicijama, tako da i danas na litijama i molebnima kesi (sveštenici) i dabtari (crkvenoslužitelji) u belosnežnim ili raznobojnim odeždama plešu na afrički način ples cara Davida uz bubnjeve, koji simbolizuju jerihonske trube.
  3. Гост овонедељног Храма је православни теолог др Марјан Алексић. Тема емисије: Православље у Латинској Америци. Гост Храма др православне теологије Марјан Алексић са ауторком емисије Наш данашњи гост др Марјан Алексић, основне студије завршио је у Београду на Православном богословском факултету, магистрирао на "Институту за постдипломске студије Цариградске патријаршије" у Женеви, а докторирао на "Патристичком институту Августинианум" (Понтификални Латерански универзитет) у Риму. Као доктор патрологије, од 2016. до 2018. године предавао је патрологију на Универзитету Свети Августин у Боготи, Колумбија. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  4. У физици постоји појам „тачка бифуркације“ и означава критично стање система кад он постаје нестабилан и кад због утицаја спољашњих, чак и готово безначајних догађаја може да пређе на нижи, или напротив, на виши ниво самоорганизације. Догађаји у Украјини у одређеном смислу представљају овакву „тачку бифуркације“ за православље у целом свету. Одлуке које се данас доносе и поступци који се чине умногоме ће одредити предстојећи живот Православне Цркве, можда и више векова унапред. У насталој ситуацији неправилно би било повући се у страну позивајући се на то да је Христос Глава Цркве, па нека Он све Сам уреди. Несумњиво је да је Он и само Он на челу Православне Цркве, али је Црква богочовечански организам и Спаситељ њоме управља у сарадњи с људима, узимајући у обзир наше правилне и неправилне жеље и поступке. Стога повлачење и избегавање насталих црквених проблема, које је изазвано лажним смирењем, може довести до најгорих могућих последица. Све Помесне Цркве у православном свету су ступиле у тежак период доношења одлука у погледу односа према украјинској верској организацији под називом „Света Црква Украјине“ (у даљем тексту – СЦУ), коју је основала Цариградска патријаршија (у даљем тексту – ЦП). За доношење исправне одлуке не треба само познавати реалну ситуацију у Украјини, где је безусловна већина православаца против аутокефалности коју намеће Цариград (2/3 према 1/3), већ треба пажљиво проучити документ – томос о додели аутокефалности СЦУ, који нипошто није упућен само украјинским расколницима и „самосвјатима“(1). У њему се садрже тврдње које православље у свету доводе у нову ситуацију без преседана. Да ли су представници Помесних Цраква у потпуности свесни чињенице да признајући СЦУ на основу овог томоса прихватају и његов садржај? Прекорачивши црту „признавања“ Помесне Цркве ће пасти у замку из које више неће моћи да изађу. У чему се крије опасност? С чим се имплицитно слажу сви они који признају овај томос?(2) 1. Признавање Патријарха цариградског за поглавара све Православне Цркве и свих Помесних Цркава појединачно. У томосу Господ наш Исус Христос ниједном није назван Главом Цркве, већ се назива само њеним Оснивачем: „под покровом Оснивача Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Богочовека Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа“. У томосу се главом СЦУ не назива ни „његово блаженство Митрополит кијевски“ – назива се само „првим“ и „предстојатељем“. Појам главе Цркве у васељенским размерама у тексту томоса се јасно везује само за Патријарха цариградског, а представници новостворене украјинске структуре морају бити потпуно свесни да немају свог самосталног поглавара: „Аутокефална Црква Украјине признаје као главу (κεφαλὴν) Свети Апостолски и Патријаршијски Васељенски Престо, као и други патријарси и предстојатељи“. Самом овом реченицом се у потпуности брише аутокефалност СЦУ, јер аутокефалност значи самостално и независно предвођење Помесне Цркве од стране њеног поглавара, који је изабран и потврђен на сопственом црквеном Сабору, што се огледа у термину „аутокефалија“ (од грч. αὐτός „сам“ + κεφαλή „голова“). У Православној Цркви је незамисливо да поглавар аутокефалне Цркве буде представник друге Помесне Цркве. Међутим, овом реченицом се уједно поништава аутокефалност свих других Помесних Цркава, јер се тврди да „и други патријарси и предстојатељи“ за свог поглавара признају Патријарха цариградског. Односно, по томосу, овај принцип се односи на све Помесне Цркве и на све предстојатеље и – што је главно – они то наводно признају. Кад је и где ЦП добила од Помесних Цркава сагласност да за свог поглавара сматрају Патријарха цариградског? Тешко нам је да се ослободимо узнемиравајућег осећаја да представници других Цркава још увек нису пажљиво прочитали текст томоса, јер да су свесни његовог садржаја, реакција би сигурно била негативна. Овом реченицом не само да се обезвређује „аутокефалност“ СЦУ, него се у суштини одбацује пуновредна аутокефалност свих Помесних Цркава и декларише се јерес цариградског папизма с којом се, наводно, сви слажу. 2. Признавање да Патријарх цариградски има право највишег суда без права апелације над свим клирицима свих Помесних Цркава. Ово је у томосу отворено речено: „Сви архијереји и остали клир и даље имају право да се у апелацији обраћају Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси судске одлуке без права апелације за епископе и други клир Помесних Цркава.“ Овде је важно истаћи тврдњу да ЦП нема највишу судску власт само за клирике СЦУ, већ да се она односи на све свештенослужитеље у православљу у целом свету. Сад могу да се суде у Истамбулу и ове одлуке свака Православна Црква треба да прихвати „без права на апелацију“. У томосу се позива на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора, у којима нема ни речи о праву Патријарха цариградског да суди представницима других Помесних Цркава. Изузетно угледни византијски канониста Зонара тумачећи 17. правило недвосмислено негира да Цариград има такво право: „Цариградски патријарх није судија свим митрополитима без изузетка, већ само онима који су му потчињени. Јер не може да позове на свој суд митрополите Сирије, или Палестине и феничанске, или египатске против њихове воље; већ митрополити Сирије подлежу суду Патријарха антиохијског, а палестински – суду Патријарха јерусалимског, а египатскима треба да суди Патријарх александријски, од којих добијају и рукоположење и којима су управо потчињени.“ А преподобни Никодим Светогорац у познатом „Пидалиону“ коментаришући ова правила категорички инсистира на томе да: „Цариградски поглавар нема права да делује у дијецезама и областима других патријараха и ово правило му не даје право да прихвата апелације у вези са сваком ствари у Васељенској Цркви.“ Навевши мноштво аргумената преподобни Никодим долази до закључка: „Данас је... цариградски поглавар први, једини и последњи судија митрополитима који су му потчињени, али не онима који се потчињавају осталим патријарсима. Јер, као што смо рекли, последњи и свеопшти судија свих патријараха је Васељенски сабор и нико други.“ Из горе наведеног недвосмислено следи да ЦП нема канонска права да укида пресуде које донесу друге Помесне Цркве. Притом више нико не може да суди Патријарху цариградском. Теоретски би могао да му суди Васељенски сабор, али је он узурпирао право на његово сазивање и самим тим је преузео да решава судбину Цркве, при чему нико не може да му суди. У уставима свих Помесних Цркава јасно је прописано да поглавари подлежу суду своје Цркве, (3) и нигде нема одредаба о обраћању суду ЦП као коначној инстанци у црквеним споровима. Притом су претензије ЦП на највишу судску власт необично сазвучне с папском доктрином католика: „Петар и његови наследници имају право да слободно доносе суд свакој Цркви и нико нипошто не сме да помути или поколеба њихово стање; јер нико не суди највишој катедри (summa sedes a nemine judicatur)“. (4) Да ли се са оваквим новинама слажу они који признају аутокефалност СЦУ на основу овог томоса? Ово питање треба обавезно поставити свим Помесним Црквама пре него што донесу коначну одлуку. 3. Потчињавање Патријарху цариградском све православне дијаспоре (5) у целом свету и ограничавање делатности Помесних Цркава границама националних држава из којих потичу. У тексту томоса се ова идеја прво прописује СЦУ, чији црквени живот треба да се одвија строго „у географским границама Украјине“. Она „не може да поставља епископе или да оснива парохије ван граница државе; оне које већ постоје од сад се потчињавају, у складу са поретком, Васељенском Престолу који има канонска овлашћења у дијаспори, зато што се јурисдикција ове Цркве ограничава територијом украјинске цржаве“. Овде се, као и у претходним примерима, норма која је прво прописана за СЦУ представља као универзална и општеприхваћена за све Помесне Цркве („потчињавају се, у складу са поретком, Васељенском Престолу, који има канонска овлашћења у дијаспори“). Без усаглашавања с другим Црквама утврђују се права ЦП на управљање светском дијаспором. Оне Помесне Цркве које буду признале СЦУ морају бити спремне да се одрекну своје духовне деце, парохија и манастира у иностранству у ЦП. Да ли су свесне ове чињенице? 4. Признавање ЦП за највиши ауторитет у решавању догматских, канонских и других црквених питања. Без обзира на недостатак убедљивог образложења за своја ексклузивна права у томосу се садржи захтев да се СЦУ потчињава ЦП у решавању догматских и канонских питања: „За решавање важнијих питања црквеног, догматског и канонског карактера његово блаженство Митрополит кијевски треба да се обраћа нашем Светом Патријаршијском и Васељенском Престолу трудећи се да схвати какво је његово угледно мишљење и став (о датом питању).“ Овде нема директне тврдње да тако поступају и друге Помесне Цркве, зато што би то већ била вапијућа лаж, али не треба сумњати у то да ће украјински преседан бити употребљен против других Помесних Цркава, а посебно оних које признају овај томос и новостворену СЦУ. Пошто је ЦП узурпирала право на доношење коначних црквених одлука, поставља се питање: где је гаранција да ће ове одлуке бити истините и непогрешиве? Ако ова гаранција не постоји, не може постојати ни право на сличне одлуке без права апелације. А ако таква гаранција постоји, желели бисмо да се упознамо с њом. До данас није приказана пуноћи Цркве. Не само то, црквена историја је препуна издаја цариградских патријараха, које се односе на веронауку, као и канонских и моралних издаја. Довољно је сетити се да се на цариградском престолу у току његовог постојања налазило много више званично осуђених јеретика него на свим осталим православним престолима заједно. Како се у том случају ЦП могу дати таква права? Пред нама се налази очигледно сведочанство узурпације црквене власти која припада искључиво црквеним Саборима. Да ли су представници других Помесних Цркава спремни да се одрекну принципа саборности у корист цариградске непогрешивости у догматским и канонским питањима? Без решавања ових питања слагање с овим томосом у суштини значи потписивање смртне пресуде својој аутокефалности и светском православљу.(6) 5. Признавање права Патријарха цариградског на мешање у унутрашње послове свих Помесних цркава. У томосу се неосновано тврди да је ЦП „у складу са вишевековним канонским предањем дужна (ὑποχρεωμένον) да се брине о Светим Православним Црквама које имају потребу за тим“. Ко ју је обавезао на то? На основу којих саборних одлука? Кад су Помесне Цркве изразиле пристанак на такво обавезно мешање? Један од повода за мешање ЦП у унутрашње послове аутокефалних Цркава наведен је у томосу – то је наводно лечење раскола: „Због дужне бриге Велике Христове Цркве за православни свет, ради исцељења раскола и подела који стално прете Помесним Црквама.“ Кад је настала ова обавеза ЦП да се баве расколима у другим Помесним Црквама? Да ли су друге Помесне Цркве пристале на овакве претензије? Истамбулски јерарси не могу да одговоре на ова питања, зато што немају никакву убедљиву аргументацију за овакве претензије. Међутим, не треба сумњати у то да ће све аутокефалне Цркве које признају СЦУ самим тим бити незаштићене од брижних истамбулских старатеља. Истамбулски јерарси су више пута показали своје умеће да у ширем смислу тумаче сопствене тврдње и овај преседан потчињавања неких Помесних Цркава несумњиво ће проширити на све и увек. На пример, у томосу који је ЦП издала Пољској Православној Цркви 1924. године начињена је опаска да наводно „митрополија Кијева и од ње зависне Православне Цркве Литваније и Пољске, као и њихово придруживање Светој Цркви Москве од самог почетка уопште није остварено у складу са законитим канонским прописима“. Прошло је време и истамбулски јерарси су искористили политичку нестабилност у Украјини и почели да истичу своја права на Кијевску митрополију позивајући се, између осталог, и на ову опаску у пољском томосу. (7) Тако да услови истакнути у украјинском томосу неће одмах бити упућени другим Помесним Црквама, него чим се у њиховом животу појаве нестабилност и одговарајуће могућности за интервенцију. 6. Лажна аргументација. У томосу се тврди да у Украјини „државни и црквени руководиоци... већ скоро тридесет година ватрено моле за њену црквену самоуправу“. Што се тиче „црквених руководилаца“ то је нескривена лаж, зато што се у току поменутих тридесет година никад нису обраћали ЦП с молбом за „црквену самоуправу“, јер већ одавно имају потпуну црквену самосталност (од 1990. године). Не само то, ЦП је игнорисала преко 400 хиљада потписа (8) верне деце канонске Украјинске Православне Цркве против аутокефалности која им се намеће. У томосу су потпуно игнорисани канонски „црквени руководиоци“ које следи огромна већина православне пастве у Украјини, него су таквима названи „самосвјати“ и расколници који су анатемисани и изопштени из Цркве, пре свега М. Денисенко, а које је ЦП донедавно сматрала отпалима од Цркве. С друге стране, у Истамбул су донете одлуке неколико украјинских политичара који имају невероватно низак рејтинг поверења у свом народу. Зато и следеће речи у томосу: „...и раме уз раме с народом и у складу са његовим давнашњим молбама, које су својевремено упућене светом Апостолском Цариградском престолу“ представљају наставак безочне лажи. 7. Прекомерно самоуздизање ЦП. Текст томоса је препун самоуздизања ЦП над свим аутокефалним Црквама и присвајања апсолутних назива. На пример, „Велика Христова Црква“ – овај назив је умесан за целу Православну Цркву, али не за неку патријаршију, а ЦП је „смерно“ присвојила овај назив и очекује одговарајући однос. СЦУ је за ЦП „кћерка“ коју све остале Помесне Цркве треба да прихвате као „сестру“. Из тога следи да ЦП себе сматра „мајком“ свих Помесних Цркава. Другим речима, граде се односи субординације аутокефалије при чему се на врху налази ЦП као васељенска „мама“ а испод су њене „кћери“. Занимљиво је истаћи да се у томосу који је дат Пољској Цркви (1924. г.) она наводи као „духовна сестра“ ЦП. Као што видимо, у току протеклих година сопствена оцена статуса ЦП је битно порасла. ЦП се „скромно“ назива „центром православља“, иако је врло чудна примена овог појма на престо који је у јереси падао чешће него сви остали поглавари Цркава заједно. *** Резимирајући кратку анализу текста украјинског томоса можемо рећи да јерарси Помесних Цркава који намеравају да признају квазиаутокефалност СЦУ на основу овог томоса самим тим признају: Патријарха цариградског за поглавара своје Помесне Цркве; право Патријарха цариградског да суди без права апелације свим клирицима у њиховој Помесној Цркви; спремност да Патријарху цариградском потчине своју православну дијаспору и да ограниче делатност своје Помесне Цркве границама своје националне државе; потребу за усаглашавањем важних црквених питања с ЦП као са врховним ауторитетом у области догматских и канонских истина; право на интервенцију Патријарха цариградског у унутрашње послове своје Помесне Цркве под обличјем лечења раскола и по другим основама; ЦП као „центар православља“ и „Велику Христову Цркву“ без обзира на све њене незаконите поступке и лажне тврдње које се садрже у украјинском томосу. Остим тога, ступивши у литургијско општење с расколницима и „самосвјатима“ из СЦУ клирици Помесних Цркава ће грубо прекршити 10. правило светих апостола: „Ако се неко помоли с изопштенима од црквеног општења, макар и у кући: нека буде изопштен“ – и 33. правило Лаодикијског сабора: „Не треба се молити с јеретиком или с отпадником (расколником).“ Ако се укратко изрази суштина горе реченог, све претензије ЦП наведене у томосу имају један циљ – да усаде јерес папизма у православљу по којој као главу Васељенске Цркве више не треба признавати Христа, већ Патријарха цариградског и потчињавати се његовој вољи увек и у свему. Дакле, томос СЦУ не представља само угађање интересима украјинских политичара, легализацију расколника и „самосвјата“, већ је то – што је много важније – декларација јереси цариградског папизма потврђена потписима патријарха Вартоломеја и свих највиших јерарха ЦП. Помесне Цркве које буду признале томос не само да ће показати своју спремност да се потчине новом папи, већ ће преузети на себе одговорност за утврђивање и ширење јереси цариградског папизма у православљу. Сигуран сам да ће уколико највише руководство Помесних Цркава постане свесно ове мисли, жеља за одбацивањем украјинске црквена авантуре, коју је организовала ЦП бити свеопшта и спасоносна, не само за светско православље, већ и за цариградске јерархе, који су очигледно одлучили да је „виноград Божији“ постао њихова својина (в.: Мт. 21: 33–41). Протојереј Вадим Леонов, магистар теологије, доцент Сретењске богословске школе ---------------------------------------- (1) „Самосвјати“ су свештеници и ђакони отпали од Цркве који ради наставка постојања своје организације чине светогрђе – „рукополажу“ епископе тако што стављају руке свештеника на изабраног кандидата. У ХХ веку је на тај начин створена „Украјинска аутокефална православна црква“ (УАПЦ), где је упркос свим канонима (Ап. пр. 1; Антиох. саб. пр. 19; 1 Вас. саб. пр. 6 и др.) протојереј Василије Липковски који је био изопштен „рукоположен“ од стране презвитера којима је било забрањено да служе и од стране мирјана, тако што су на Липковског положене мошти (рука) свештеномученика Макарија Митрополита киејвског. Овај светогрдни акт је поновљен приликом следеће „епископске хиротоније“, такође изопштеног протојереја Нестора Шарајевског. Тако је организована „хијерархија“ УАПЦ, чији су клирици почели да се називају „самосвјати“. ЦП је 1995. године примила у своју јурисдикцију „самосвјате“ УАПЦ у Северној Америци. Представник „хијерархије“ „самосвјата“ су садашњи поглавар УАПЦ у Украјини „митрополит“ Макарије (Малетич) – свештеник којем је забрањено да служи, али којег је ЦП без обзира на то признала у постојећем чину, као и сви остали „самосвјати“ у Украјини. (2) За анализу томоса је коришћен текст који је објављен на званичном сајту ЦП https://www.patriarchate.org. (3) В. на пример, у Уставу Руске Православне Цркве: http://www.patriarchia.ru/db/text/133121.html. (4) Epistolae et decreta pontificia, XXXII // PL. 143, 765. (5) Православна дијаспора – православни верници разних народа и Помесних Цркава који стално живе и воде потпуни црквени живот у земљама у којој преовладава неправославно становништво. У такве регионе спадају земље Северне и Јужне Америке, Азије, Аустралије, Западне Европе итд. (6) Претензије на коначно право у решавању општецрквених и канонских питања стално се могу чути у говорима патријарха Вартоломеја. На пример, он је на Синаксису у септембру 2018. године рекао: „Васељенска патријаршија је одговорна за решавање питања црквеног и канонског поретка, пошто једина има канонску привилегију да обавља ову високу дужност.“ – https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html. (7) https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/arkhiepiskop-telmisskij-iov-gecha-avtokefaliya-eto-sredstvo-obespechit-edinstvo-i-tserkvi-vnutri-gosudarstva-i-mezhdu-pomestnymi-tserkvami.html. (8) http://news.church.ua/2018/06/27/shhe-ponad-300-tisyach-pidpisiv-peredali-na-fanar-pravoslavni-ukrajinci/#more-213814. Извор: Православие.ру
  5. Чујем да се код нас у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама? Да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо. Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења. Без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствју многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека, не само духовно, већ на сваки могући начин. Зато апелујемо на све православне хришћане и људе добре воље да не иду лажним учитељима и пророцима. Да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети оци Цркве, као и наши светитељи – Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода, до најновијег светитеља патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих. Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани. Дај Боже да наш српски православни народ у Републици Српској слуша речи своје Православне Цркве, јер само тако идемо сигурним путем спасења. Епископ зворничко-тузлански Фотије
  6. ПРАВОСЛАВЉЕ И СОЦИЈАЛИЗАМ ЗАЈЕДНИЧКА ВРЕДНОСНА И МОРАЛНА УТЕМЕЉЕЊА После краткотрајног периода западног унилатерализма, чија смо и ми били једна од жртава, али и «тврд орах», наступио је период свеобухватне кризе Запада, у којем не само да је англоамерички фактор изгубио способност да огромној већини човечанства намеће своју вољу, већ су се појавили реални савези моћних држава («Велика Евроазија», РИК, ШОС, БРИКС, ОДКБ…) који постају моћнији (економски, популацијски, политички, морално) од «евроатлантског» Запада предвођеног англоамеричким фактором. Приметимо да водећа улога у свим од Запада независним савезима припада Русији (и Кини). Све ово је било довољно да у политичку теорију и праксу уђе термин «постзападни свет» , који је у својим иступањима почео да користи и одмерени руски МСП Сергеј Лавров. Краткотрајни западни унилатерализам био је последица краха социјализма у Русији и Источној Европи. Али, увод у «постзападни свет», била је на први поглед парадоксална појава – да је водеће место у новим од Запада независним савезима, заузела – капиталистичка Русија, док је улогу «тврдог ораха» одиграла, у почетку постсоцијалистичка, а затим и капиталистичка Србија. Притом, ове земље су на себе навлачиле већи или бар исти гнев и пропагандну канонаду Запада, него док су биле социјалистичке. Који је то фактор Запад за себе оценио опаснијим од социјализма, односно комунизма? То је – Православље. Притом, не смемо губити из вида да је најаутентичније и најснажније социјалистичко искуство у савременој Европи («западном свету») остварено баш у православним – Русији и Србији. Намеће се закључак да су Православље и Запад, концептуално, чак цивилизацијски, супротстављени. Трагична контроверза између позитивних и негативних димензија Југославије, уништене у агресивном погоду западног унилатерализма, а о којима смо расправљали поводом стогодишњице њеног оснивања, потиче од непомирљивих супротности (које су дошле до изражаја у безброј историјских ситуација, а најјасније у 20. и 21. веку) између православног цивилизацијског кода, и западног, као његове антитезе. ПРАВОСЛАВНИ цивилизацијски (оригинални европски, вредносно-морални) код је утемељен на две основне хришћанске заповести, на љубави и искрености, на људској заједници, сарадњи, стваралаштву и друштвеној правди. Човеков живот треба да пролази у добрим делима, као тежњи ка спасењу, а спасење ни један људски ауторитет човеку не може гарантовати. ЗАПАДНИ квазицивилизацијски, односно антицивилизацијски код је утемељен на тобожњим хришћанским темељима, а у ствари на завери да се хришћанска вера злоупотреби ради људске себичности и похлепе, које хришћанство негира. Стубови западног кода су јавно рационализам, индивидуализам и приватна својина, а полујавно похлепа, конкуренција и социјал-дарвинизам. Спасење се може купити (католичка варијанта) или је гарантовано свима који поштују поредак (протестантска варијанта). Ове две цивилизацијске антитезе се међусобно у потпуности искључују. Постојање једне искључује постојање друге. Њихово мешање је доктринарно непожељно, чак и забрањено, а пример Југославије показује да ни компромис није могућ, јер је Православни код искрен и мирољубив, а западни лукав и агресиван . То је довело до усташког геноцида над Србима, који је у коначном билансу уништио Југославију, заувек осуђујући њене противнике и китећи венцем мученика њене браниоце. Иако је социјал-дарвинистичку подвалу Запада раскринкао још Кропоткин 1902 , доказујући да је чак и у животињском свету „узајамна помоћ“ – фактор значајнији од конкуренције, западни „принципи“ („човек је човеку вук“) обележили су читав 20. век. „Рат Запада против Балкана почео је у 4. веку“, говорио је наш водећи православни мислилац и историчар цивилизације, Жарко Видовић. И заиста, (Источно) Римско царство, односно источно-медитерански регион, коме и ми припадамо, је прихватањем хришћанства као званичне религије, постало и по културним, развојним и државним дометима, и по дужини трајања, очигледни и неупоредиви темељац Европе и њеног стваралаштва. А престоница Ромејског царства се налази на Балкану. Шта је хришћанство донело Европи и свету? У верском и есхатолошком смислу – пут спасења, а гледано из научног угла – највећу духовну и концептуалну револуцију свих времена. Нови закон, односно у хришћанском смислу је боље рећи Нови Завет (Господа нашега Исуса Христа) садржи две основне заповести: «Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.» (Лк. 10.27) Поред тога, јеванђеља мало о чему говоре тако експлицитно као о дистанцирању од богатства, похлепе, новца и зеленаштва: Мт 4.4. А он одговори и рече: Писано је: Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих. 5.6. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; 5.9. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; 5.10. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. 5.11. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. 5.12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас. 5.20. Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско. 5.48. Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески. 6.24. Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону. 6.31. Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? 6.32. Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. 6.33. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. 10.34. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. 12.25. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати. 19.18. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; 19.19. Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. 19.23. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. 19.24. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје. 22.36. Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? 22.37. А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. 22.38. Ово је прва и највећа заповијест. 22.39. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. 22.40. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. Мк 10.42. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа угњетавају их, и великаши њихови злостављају их. 10.43. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: Лк 6.31. И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 14.33. Тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик. 17.20. А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. 17.21. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама. 19.45. И ушавши у храм, стаде изгонити оне што продаваху у њему и куповаху, 19.46. Говорећи им: Написано је: Дом мој, дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину разбојничку. Јн 15.12. Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. 15.13. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. То је дакле и божански и природни (биолошки) и људски (друштвени и морални) закон у коме је основни појам – љубав, који са једне стране најбоље одражава људску природу, а са друге, даје хомо сапиенсу универзални коректив неопходан за опстанак врсте (животињама инстинкт обезбеђује одржање врсте, а човек сваку одлуку мора свесно да донесе) – неопходност САРАДЊЕ (и солидарности), односно узајамне помоћи, јер је једино у сарадњи људи могућ стваралачки рад (тј. стваралаштво је колективни чин), који (а то нам јасно показује напредак технологије) може да омогући не само преживљавање, него и благостање за цело човечанство, без обзира на његов раст. Овакав закон, ако би постао општеважећи, искључује могућност да се у свету очува поредак заснован на насиљу, пљачки и експлоатацији. Зато се истовремено са хришћанством рађа и његова контрапозиција, која до данас настоји да хришћанство извитопери и злоупотреби за очување ПРИВАТНОГ ВЛАСНИШТВА ПОЈЕДИНАЦА над светом, што укључује и животе већине. Запад нас упорно обмањује да се његово фетишизирање приватне својине и слобода и права појединца темељи на хришћанству. У Новом завету о томе нема ни помена. А као што смо видели, постоје експлицитне одредбе које искључују могућност да капитализам може бити у складу са хришћанством, односно православљем. А управо због ових суштинских одступања, западне јеретичке, квази-хришћанске доктрине (католицизам, протестантизам) су изгубиле право да се сматрају хришћанским. Улогу Катехона, односно силе која задржава продор антихришћанства, после Ромејског царства (и краткотрајног Душановог) је преузела Русија. А „западни рат“ се, не напуштајући Балкан као мету, проширује на Русију у којој добија главног, цивилизацијског противника. Крсташки ратови, подршка Турској, Први и Други светски рат… Најбеспоштеднију критику јеретичке, антихришћанске, западне Европе дао је Свети Николај Жички у своме делу „Кроз тамнички прозор“ . Иако се ради о једном од најзначајнијих и најталентованијих хришћанских мислилаца савремености, није случајно да ово његово дело још није преведено на енглески језик. Да бисмо сагледали место левице (и социјалистичких идеја) у данашњем свету, а поготову њихову перспективу, марксистички историјско-материјалистички дискурс, са својом сменом друштвено-историјских формација (робовласнишво, феудализам, капитализам…) нам није довољан. Маркс је дао бриљантан опис и критику функционисања капитализма, али је „историјски материјализам“ само једна сликовита екстраполација политичке историје Запада. Оне земље у којима није било могуће ове формације јасно препознати (пре свега Русија, али и већина земаља Истока и некадашњих колонија), олако су називане „заосталим“. Иторија залагања за праведно друштво траје откако је света и века и може се пратити у разним традицијама, а у нашој од старозаветних времена. Један од отаца утопијског социјализма масон Сен-Симон, одрицао је могућност остварења социјализма без хришћанства и до краја живота је настојао да их теоријски уједини. Сам термин ‘социјализам’ је увео његов ученик, такође масон, Пјер Леру, објављујући 1834. своју књигу „Индивидуализам и социјализам“ . Потребу за овим појмом наметнула је потпуна суровост капитализма, који је уништавао милионе људских живота. Са становишта науке и политике, људима је требало понудити другачији поредак. Дакле и појам, и теорија социјализма настале су, у односу на цивилизацијску противречност Православље-Запад, сасвим недавно, и то у окриљу Запада. Стога је марксистичко-лењинистичка, или класична комунистичка револуционарна доктрина била, на основу западног искуства, а) потпуно материјалистичка и б) потпуно антиклерикална, што је ову доктрину осудило на пропаст, без обзира на значајна достигнућа у изградњи социјализма. Љубав, без које је немогућ хуманизам, је најважније људско осећање, а тиме и најважнија одлика човека. Као таква, она спада у сферу духовног. Запад и материјализам искључују љубав из теорије и друштвеног живота, па људи лишени љубави и духовности, као својих основних одлика, остају заробљеници капитализма. Западни капитализам, у чијем се окриљу родио комунизам, као његова антитеза, био је безгранично суров и насилан. Стога делује логично мисао да се такав поредак може не само савладати једино насиљем, него се и његова алтернатива мора одржавати – диктатуром и терором. Русија (и Србија) 19. – почетка 20. века биле су запљуснуте западним идејама. Ни Православна Црква није налазила начин да им се ефикасно супротстави, него се и она прилагођавала. А међу православно васпитаним становништвом, осећала се потреба за добрим делима, подвижништвом и саможртвовањем. На такав начин су се безобзирности капитализма супротстављали једино комунисти. И зато је њихова револуција најдубље корене пустила баш у Русији и Србији. Нажалост, на западном искуству заснован и сурово примењен антиклерикализам, али и „црвени терор“, створио је непотребне и до данас незалечене ране у друштву, које су довеле и до делимичне реторзије после пада социјализма. Делимичну рехабилитацију положаја Православља у Русији спровео је током Другог светског рата Стаљин, али је она успорена и заустављена после његове смрти. Данас се на челу Русије налази оцрковљени православни верник Владимир Путин. Због свог православног карактера и православног вође, иако има исти уставни, економски и финансијски систем као западне земље, данашња Русија се у свету понаша битно другачије од западних земаља, то је свима очигледно и буди наде остатку света и људима на самом Западу. Важно је приметити да је и лидер Комунистичке партије Руске Федерације (која се налази у конструктивној опозицији) Генадиј Зјуганов – декларисани православни верник. Дакле, може се закључити да се комунистички револуционарни покрет у Русији (и Србији) у историји појавио као „негација негације“ у односу на Западни капитализам неприродно наметнут православној Русији (и Србији). Тиме је он као такав на крају сам себе поништио, отварајући пут за хармонично православно друштво. А пошто такво друштво по дефиницији не може бити капиталистичко, на значају добија руско (и српско) конкретно историјско искуство у изградњи социјализма. Летална криза Запада којој смо сведоци, је и летална криза капитализма. Осим духовних, постоје и два јака рационална разлога да капитализам буде замењен социјализмом, а оба се своде на већу ефикасност социјализма. Прво, живимо у свету у коме технологија може да обезбеди благостање за све, а у свету је много гладних, болесних и убијених. Друго, данашњи компјутери нам омогућују да планска привреда буде ефикаснија од тржишне. А са православног становишта могли бисмо довести у питање и постојање приватне својине и новца, о каматама да и не говоримо. Да се овај процес већ одвија и у пракси, показује пример државотворства на подручју најмлађих, самопрокламованих држава – Доњецке и Луганске Народне Републике, које за своје темељне, општеприхваћене идеје проглашавају – Православље и социјализам, блиске на моралном и вредносном плану . Потребно је даље разрадити и јединствену друштвену и политичку теорију, засновану на овим темељима и тако превазићи конфликтну друштвену располућеност (укључујући и ону „лево“ – „десно“), која је последица западног антицивилизацијског кода.
  7. Видно расположен и срећан што је дан уочи Нове године остварио дугогодишњу жељу и прешао у православље, овако збори Данијел Шварц (33), некадашњи припадник Кфора на Космету. Привредник из чешког града Фридек-Мистек крстио се последњег дана претходне године у Високим Дечанима. У православље га је увео јеромонах Петар Рајевић, који је обавио чин крштења, а подршка младом Чеху у за њега значајном чину, били су му супуруга Зузана, кум Димитрије, Звонко Михајловић из Штрпца и још неколико пријатеља… – Иако нам је била позната његова чврста одлука да прими православље, Данијелова решеност да се крсти баш уочи Нове године била је изненађење за све, поготову што смо рачунали да ће ту дугогодишњу жељу остварити на лето, тачније на Видовдан. Али, он је био нестрпљив и добио је благослов оца Петра који га је и крстио последњег дана 2018. године у Високим Дечанима, једној од највећих наших светиња на Космету – прича нам Димитрије Марковић, Данијелов кум родом из Бајине Баште, који тренутно ради у Белгији. Објашњава да пријатељство са Данијелом датира из периода његовог боравка у Чешкој, где је радио као преводилац, а када је стицајем околности упознао више пријатеља који су били наклоњени Србији и српском народу. – Данијел је као припадник Кфора шест месеци провео на Космету. Седиште им је било у селу Секирача код Подујева, где је на лицу места схватио суштину проблема српског народа у нашој јужној покрајини. По повратку са Космета почео је са неколицином пријатеља да учествује у хуманитарним акцијама које смо заједнички спроводили, али оно што је најбитније јесте његова наклоност и љубав према нашој земљи и нашем народу – прича кум Димитрије. Расположење због Данијеловог увођења у православље, иако је као дечак крштен као католик, не скрива ни његова супруга Зузана, која је одмах по супруговом крштењу целивала мошти Стефана Дечанског, јер су монаси гостима отворили сандук светог краља. – Пошто нам је на путу и беба, и она ће бити православне вере – открио је још један детаљ Данијел који је новој вери пришао отвореног срца и ума. Каже да је крштењем у Високим Дечанима остварио свој вишегодишњи сан који ће му олакшати и употпунити поглед на свет и будућост. ЉУБАВ ПРЕМА СРБИМА – Када видим колико Данијел и остали чешки пријатељи воле наш народ и колико су тврдог уверења да је Косово део Србије, питам се одакле им та снага, али сам временом схватио да реално посматрају дешавања, као и да наш и чешки народ везује и историјско пријатељство – истиче кум Димитрије. Он и сам планира повратак у домовину, тачније у околину Бајине Баште, одакле потиче. Иначе, подсећа на многобројне хуманитарне акције које су Данијел и његови пријатељи организовали за Србе на Космету и додаје да сваке године обилазе знаменитости у Србији, али да су посетили и гроб мале Милице Ракић, жртве бомбардовања… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Видно расположен и срећан што је дан уочи Нове године остварио дугогодишњу жељу и прешао у православље, овако збори Данијел Шварц (33), некадашњи припадник Кфора на Космету. Привредник из чешког града Фридек-Мистек крстио се последњег дана претходне године у Високим Дечанима. У православље га је увео јеромонах Петар Рајевић, који је обавио чин крштења, а подршка младом Чеху у за њега значајном чину, били су му супуруга Зузана, кум Димитрије, Звонко Михајловић из Штрпца и још неколико пријатеља… – Иако нам је била позната његова чврста одлука да прими православље, Данијелова решеност да се крсти баш уочи Нове године била је изненађење за све, поготову што смо рачунали да ће ту дугогодишњу жељу остварити на лето, тачније на Видовдан. Али, он је био нестрпљив и добио је благослов оца Петра који га је и крстио последњег дана 2018. године у Високим Дечанима, једној од највећих наших светиња на Космету – прича нам Димитрије Марковић, Данијелов кум родом из Бајине Баште, који тренутно ради у Белгији. Објашњава да пријатељство са Данијелом датира из периода његовог боравка у Чешкој, где је радио као преводилац, а када је стицајем околности упознао више пријатеља који су били наклоњени Србији и српском народу. – Данијел је као припадник Кфора шест месеци провео на Космету. Седиште им је било у селу Секирача код Подујева, где је на лицу места схватио суштину проблема српског народа у нашој јужној покрајини. По повратку са Космета почео је са неколицином пријатеља да учествује у хуманитарним акцијама које смо заједнички спроводили, али оно што је најбитније јесте његова наклоност и љубав према нашој земљи и нашем народу – прича кум Димитрије. Расположење због Данијеловог увођења у православље, иако је као дечак крштен као католик, не скрива ни његова супруга Зузана, која је одмах по супруговом крштењу целивала мошти Стефана Дечанског, јер су монаси гостима отворили сандук светог краља. – Пошто нам је на путу и беба, и она ће бити православне вере – открио је још један детаљ Данијел који је новој вери пришао отвореног срца и ума. Каже да је крштењем у Високим Дечанима остварио свој вишегодишњи сан који ће му олакшати и употпунити поглед на свет и будућост. ЉУБАВ ПРЕМА СРБИМА – Када видим колико Данијел и остали чешки пријатељи воле наш народ и колико су тврдог уверења да је Косово део Србије, питам се одакле им та снага, али сам временом схватио да реално посматрају дешавања, као и да наш и чешки народ везује и историјско пријатељство – истиче кум Димитрије. Он и сам планира повратак у домовину, тачније у околину Бајине Баште, одакле потиче. Иначе, подсећа на многобројне хуманитарне акције које су Данијел и његови пријатељи организовали за Србе на Космету и додаје да сваке године обилазе знаменитости у Србији, али да су посетили и гроб мале Милице Ракић, жртве бомбардовања… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Analitičari: Biće formirane stara i nova Evropa, te pravoslavni blok BRISEL - CIA i američka nevladina organizacija "Stratfor" prognoziraju raspad današnje EU na nekoliko grupa - staru Evropu, novu Evropu, koja će biti okrenuta SAD, te savez pravoslavnih zemalja. Zapadni blok ili staru Evropu činile bi - Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Austrija, Španija, Portugalija, Italija, Švedska, Norveška i Finska. Novu Evropu bi činile Litvanija, Estonija, Letonija, zemlje Višegradske grupe, Slovenija (danas bi tu bila i Hrvatska), a on bi se nalazio pod njemačkim ekonomskim i američkim vojnim patronatom. Treći blok predstavljao bi balkansku konfederaciju koju bi činile pravoslavne zemlje - Srbija, Rumunija, Bugarska, Makedonija i Grčka. Ovom bloku pripala bi BiH, kao i Albanija. Mnogi stručnjaci ističu da ovo predviđanje treba shvatiti ozbiljno i podsjećaju da je CIA sredinom osamdesetih godina prošlog vijeka najavila raspad tadašnje SFRJ. Slična predviđanja iznosi i američka nevladina organizacija "Stratfor". U ovoj nevladinoj organizaciji smatraju da će se EU uskoro raspasti na dva dijela: bogatiji Zapad i grupu malih zemalja Centralne Evrope, koje će se vojno prikloniti SAD. I oni predviđaju stvaranje pravoslavne unije (Vizantije). Taj savez će, kako navode, biti "gasna unija", čiji je osnovni motiv formiranja - novac. Geopolitički stručnjaci saglasni su da je došlo vrijeme višeblokovskog sistema, sa nekoliko centara moći, te da SAD i NATO neće više imati glavnu ulogu na svjetskoj sceni. Raspad EU najviše bi odgovarao SAD i Rusiji, navode neki portali za političku analitiku. Brexit i dolazak Donalda Trampa na čelo SAD mnogi vide kao jasno ubrzanje predviđenog raspada EU.
  10. Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет
  11. Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет View full Странице
  12. У Недељу Православља, 25. фебруара 2018. године, одржано је прво од пет најављених предавања која са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г.Г. Арсенија организује братство храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу. Предавач је био јереј др Бобан Димитријевић, професор богословије Св. Кирила и Методија у Нишу, а говорио је на тему – ,,Православље и екуменизам". View full Странице
  13. Чини ми се да мало ко од православних зна задатак православља. А тај задатак је очување католичанства као најважније категорије Цркве. Са друге стране имамо латине који себе називају католицима, док православни сасвим погрешно пристају да латине тако називају. И тако смо дошли до тога да многи православни зазиру од католичанства, само због тога што латини себе називају католицима. Зато сматрам да Православна Црква треба да нагласи своју улогу и задатак, да нагласи своју католичанску основу. Латине можемо називати римоцентрицима, римосолипстицима, али никако католицима.
  14. Из начина на који ме је прота Дејан вама вечерас представио, могло би се од мене очекивати излагање једног специјалисте за насловљену тему, у најмању руку неко учено професорско предавање.[1] Признајем, и сам бих желео, кад би ми могло бити, да чујем једног експерта за однос науке и православља јер ме та тема веома интригира. Али, нажалост, морам признати да нисам један од таквих, а колико ми је познато нема много таквих ни изван наше сале. Преостаје нам, дакле, да вечерас чујемо један говор у коме ће бити више питања него одговора, говор једног знатижељног љубитеља, што би Французи рекли аматера, а не специјалисте за насловљено подручје. Највише чему могу да се надам јесте да моја беседа бар испровоцира ваша питања па да у наставку нашег дружења заједнички надопунимо моје свакако оскудно познавање саме ствари. Разлог што ме вечерашња тема занима је тај што православље, колико сам се до сада разабрао у свему овоме, није било у најближим односима са науком, за разлику, од римокатоличког или протестантског света, да останемо у оквиру хришћанства, мада се ни они нису прославили у односу са науком. Далеко би нас одвело ако бисмо желели да уђемо у целовито разјашњавање таквог стања ствари. Не бисмо далеко одмакли, јер су за такво шта потребна специјалистичка истраживања – философска, историјска, социолошка, економска итд. У овом тренутку то не бисмо били кадри извести чак и да располажемо са извесним резултатима обављених истраживања. Једно предавање, наиме, није довољно за то. Уосталом, сам наслов вечерашњег предавања, како га је формулисао прота Дејан, довољно је неодређен и уопштен да више наликује наслову серије прецизније одређених предавања. Својевремено сам, примера ради, покушао да се бавим питањем зашто Византија у свом миленијумском трајању није успела да пружи више на подручју науке па сам имао прилике да бар у неким аспектима сагледам сву сложеност постављеног питања.[2] Стога се вечерас не бих бавио сложеним односима православља и науке током два миленијума постојања православне вере, а посебно данас у времену велике експанзије и утицаја науке и технике, него бих се ограничио само на једно начелно питање: постоје ли у оквиру самог православља као хришћанске вере неки унутрашњи разлози који би отежавали да се наука развија међу православцима? Јер, хтели ми то или не, морамо признати да живимо у времену које је суштински прожето научним знањима и на њима утемељеној техничкој моћи. Да бисмо, на пример, присуствовали вечерашњем предавању у овој просторији Скупштине општине Вождовац у Београду морали смо користити аутомобиле или градски превоз како бисмо довде стигли, затим морамо користити електрично осветљење у просторији како бисмо се видели, ја говорим посредством микрофона како бисте ме разговетније чули, снимате на диктафоне моје излагање за оне који то желе поново чути, искључили сте мобилне телефоне, да не бисте били на сметњи итд. Напросто се не можемо чинити слепи и глуви за такво стање ствари. Па данас ћете и у монашким келијама наићи на компјутере, мобилне телефоне па чак и на телевизоре. Не може се живети изван свог времена нити сасвим мимо света. То не могу чак ни они који су побегли од света у монашко тиховање. Постављено питање размотрићемо у првом реду на основу неких текстова Светог Писма, као темељног православног списа, који би по нашем мишљењу могли бити релевантни за однос науке и православља. Наиме, кад говоримо о науци и православљу, морамо имати у виду да је наука започела свој живот преко пола миленијума пре појаве православља. То се десило у старој Грчкој када је рођена философија. У почетку су, наиме, наука и философија биле једно исто, а онда од Платона – који је први почео да разликује ум од разума, односно философију од науке – посебне науке су почеле да се постепено издвајају из окриља философије како би се тај процес окончао тек недавно, крајем XIX века. Важно је имати на уму да је философија, а с њом и наука, плод грчког открића снаге ума, логоса као логике и уверљивости логичког аргументисања и доказивања. За истинито се у том оквиру сматрало оно што се може умски образлагати и доказивати, што је на тај начин постајало разложно. Ум је у философији и науци постао јемац истине. Тако је ауторитет божанства и натприродних сила, који је био карактеристичан за митску свест, замењен ауторитетом људског ума у оквиру философије и науке. Вера у богове замењена је вером у људски ум. Од тог доба се философска и научна истраживања ослањају на снагу ума, на аутономни, себи довољни, људски ум, који је у том сегменту, дакле, слободан. Кад се овако наглашава аутономност људског ума, хришћани одмах овде могу да асоцирају на првородни грех, на изгон Адама и Еве из Раја, и на гордост ума. Неки мислиоци су, као што је познато, науку и научно знање разумевали као последицу пада у грех, што би даље значило да је наука неко грешно и непожељно знање. Нама се такво тумачење не чини уверљивим. Адам и Ева су прогнани из Раја јер су јели са Дрвета познања добра и зла. Овде је, по нашем осећању ствари, нагласак на ово „добра и зла“, а не на „познању“. Јер, и у Рају је човек имао ум и знање, таквим га је Бог сачинио. Знање му је било потребно, рецимо, да би разликовао Дрво живота од Дрвета добра и зла, што ће рећи: да би могао да испуњава вољу Божију морао је претходно да зна како изгледа дрво с ког не сме да једе. Рајско стање јесте, поред осталог, у испуњавању воље Божије, а не воље своје.[3] Према православљу, добро је – слушати Бога, зло је – не слушати Бога, не бити му послушан. Уочимо, дакле, да није свако познање само по себи грех, него познање добра и зла садржи могућност за грех. У овом контексту познање је синонимно са чињење. Грех је чинити зло. Имајмо у виду да су добро и зло моралне, етичке категорије и оне претпостављају људску слободу, слободну вољу. Грех настаје када не поступамо по вољи Божијој него по нашој вољи, по нашој слободној вољи да чинимо зло. Ако бисмо живели по вољи Божијој, учи нас православље, чинили бисмо само добро. Али и у том случају, да бисмо живели по вољи Божијој, неопходно је, како смо напоменули, да поседујемо знање, на пример да знамо, метафорички говорећи, разликовати разне врсте дрвећа. Према томе, није свако знање грешно нити је оно последица пада, него знање постоји и у рајском стању. Да се послужимо Аристотеловим језиком, можемо казати да је, што се првородног греха тиче, грех везан за сферу људске праксе, његовог моралног живота, а не за сферу теорије. Овде теоријско знање не смета. Разуме се, ако поступамо по људској слободној вољи, свако знање може да се злоупотреби. Тако су већ и у Рају Адам и Ева по наговору змије (ђавола) злоупотребили своје знање разлике између Дрвета живота и Дрвета добра и зла. Адам је у Рају теоријски знао дрво са којег не треба да једе, знао је како изгледа то дрво, поседовао је ту врсту знања. То знање је, међутим, злоупотребио приликом кршења Божије заповести. Тако се у практичном животу свако знање може злоупотребити. Неки мислиоци тврде да чак има и таквог знања и таквих моћи које није могуће употребити за добро а да се уједно не чини и зло. То двоје постаје у тим околностима нераздвојно. Али, уопште узев, нагласимо још једном да је извор зла у људској слободи да чини зло, а не у знању као таквом. Видели смо да без знања не би било могуће чути, разумети и испоштовати Божије заповести у Рају, без знања не бисмо, дакле, могли чинити добро. Стога нам се чини да ум (и његово знање) сам по себи није грешан и да у том смислу ни научно сазнање као такво не мора бити знак гордости, уображености и грешности ума. Бар не увек. Кад се показује гордост и грешност ума? О томе већ на почетку хришћанства, у својим посланицама проговара апостол Павле. Најранију хришћанску критику философског ума и мудрости срећемо већ на страницама Новог завета, поглавито али не и искључиво у посланицама апостола Павла. Критика философског ума је за нас релевантна јер је у философији као и науци реч о слободном умском истраживању ствари. У то време је главнина науке још увек била део философије. Сетимо се како је изгледао један живи сусрет апостола Павла са философима на Ареопагу у Атини, о чему сведоче Дела апостолска. Ту су били епикуровци и стоици, философи који се по својој памети не слажу ни са собом а некмоли с другима, него су у сталној расправи и препирању. Они су се препирали и са апостолом Павлом, оптужујући га за празнословље кад им је говорио о Исусу Христу и његовом васкрсењу. За ум философа било је увредљиво да се каже како бесмртни Бог може да се роди и умре те да потом васкрсне. Философи су се ругали апостолу Павлу. Расправљало се о природи Бога, спор је да кажемо био теолошки, метафизички, а не физичарски, не природњачки. Имајмо у виду да предмет неслагања није био свет него Бог који га је створио. У Првој Посланици Коринћанима апостол Павле парафразира речи Божије изречене код пророка Исаије (Ис 29, 14) па каже:[4] „Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу“ (1 Кор 1, 19). Ово је апостол написао у контексту контрастирања ставова о крсту. Коринт је, да подсетимо, грчки град, близу Атине, симбола паганске мудрости и философије. За оне који мисле на начин грчке философије – а за очекивати је да би такви требало да буду и пагански грађани Коринта – као и за оне који гину на крсту, крст је понижење и лудост. Насупрот њима, за хришћане крст је пројава силе Божије јер се Христовим распећем и смрћу хришћани спасавају од греха и смрти. За пагане, дакле, крст је лудост, а за хришћане крст је сила Божија. Гледано из угла хришћана, залуд су напори паганске мудрости и философије јер оне не спасавају од греха, смрти и ђавола. Наиме, никакве људске силе за такво шта нису достатне: они који се ослањају само на властите снаге и властити ум немоћни су да то постигну. Стога их као немоћне ваља и одбацити. Обратимо пажњу на околност да се овде људска мудрост и философија одбацују из разлога који спадају у сферу практичног живота, што ће рећи етике, политике и економике, онога што су грчки философи именовали речју πράξις. Овде се експлицитно не тематизује нити доводи у питање сфера теорије тако да не можемо унапред и без резерве рећи да се паганска философија и наука као таква и у целини одбацује. Не разматрајући, дакле, остале аспекте паганске мудрости и философије, који би по својим резултатима могли бити и знатнији и незнатнији, апостолу је важно следеће: пошто се путем аутономног људског ума и напора не може доспети до онога што је за хришћане у практичној сфери најважније, а то је вечни живот без греха и ђавола, онда се тај пут показује као странпутица и ваља га одбацити. За нас се овде намеће питање, на које ћемо се касније вратити: да ли стога што је немоћна у вези главне ствари философију треба одбацити у целини или она неким својим парцијалним увидима, као што су на пример они у теоријској сфери, и хришћанима може корисно послужити? Да би појачао и заоштрио овај контраст између у крајњој линији немоћног философског приступа и божанском силом потентног хришћанског, апостол Павле у наставку тријумфално прозива: „Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека?“ (1 Кор 1, 20). Разуме се, ни мудрац (философ), ни књижевник, ни ретор (препирач) својим умним моћима и ученошћу не могу људски род ослободити греха и смрти. А пошто то не могу, онда је све њихово знање и сва њихова мудрост заправо лудост, јер се пред оним најважнијим, а са становишта вечности заправо и једино важним, у крајњој линији своде на пуку немоћ. Мудрац (философ), ретор и књижевник само могу беспомоћно да стоје пред оним што је, по мишљењу хришћана, најважније. А кад не може оно што је најважније, онда каква је то мудрост и чему она, чему толике речи и знања – све скупа је то само једна лудост. Стога овај низ питања и прозивања апостол поентира завршним питањем, а заправо тврдњом: „Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?“ (1 Кор 1, 20). Људи су властитим умским снагама изнашли философију и науку, али све им је то било узалуд јер тим средствима нису успели да упознају и спознају истинског Бога. Прецизније, философи су говорили о боговима и о богу, али то није био личносни Бог него апстрактно начело које влада светом и које се могло спознати умом. Истински Бог за хришћанина је живи Бог, Личност. Личносни Бог, међутим, није доступан људском уму и логици, њега је могуће спознати једино ако се сам открије људима. Овим се, видимо, експлицитно оспоравају и неке теоријске претензије људског ума. Људски ум, дакле, заказује не само у практичкој него и у теоријској сфери. Али уочимо: овде се не доводи у питање читава теоријска сфера, него само један њен део, и то онај који је са становишта хришћана најважнији, а то је теологија. Апостол не прозива остале делове теоријске философије у које, према Аристотелу, спадају физика и математика. У том смислу апостол каже: „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују“ (1 Кор 1, 21). Овде апостол јасно каже како се истински Бог може спознати: једино премудрошћу Божијом. Премудрост Божија је Бог Логос, Спаситељ света, Исус Христос. Апостол упозорава да су људи уопште, а философи (мудраци) посебно, имали прилике да упознају Бога јер су већ живели у премудрости Божијој. Наиме, свет је творевина Божија, свет је створен премудрошћу Божијом и сваки део те творевине је указивао на свог Творца, али су се људи још од Адамовог пада у грех ослањали искључиво на свој ум и нису били кадри да виде оно што је такорећи боло очи. Гледали су дело Божије које је указивало на Творца, али га они не препознаше и одбацише. Овде се имплицитно критикује и онај део теоријске философије која се односи на науке, у првом реду на физику. Физика није открила ни оно што је у начелу могла: Творца на основу његове творевине.[5] Указује се имплицитно и на разлог заказивања ове сфере ума: огреховљени ум се погордио да сам може све да сазна, а заправо у својој гордости и греху не може ни оно што је такорећи очигледно. Требало је да сам Бог Логос сиђе с небеса и умре на крсту за људске грехе како би ови прогледали. Међутим, људи су се и тада радије ослањали на свој ум (гордост!) па им је смрт Бога на крсту изгледала као лудост – како нестворени и бесмртни Бог може да се роди и умре? Другим речима, ако би се људски ум очистио од греха и гордости, он би у назначеној сфери које покривају физика и математика могао доћи до увида који су релевантни за теологију. Овде се физика не критикује због знања о самој творевини, него што из знања о творевини није закључила на постојање личносног Бога. Да ли то значи да науке и у огреховљеном стању, иако превиђају Творца, већ стижу до ваљаних увида кад је реч о самој творевини? Ово питање за сада оставимо по страни. Вратимо се апостоловим речима. Једино путем ума се, дакле, не може стићи до истинског Бога. Остаје само пут вере. Стога се Бог није открио ученима, философима и мудрацима, него једноставним, неуким људима, људима вере. Оно што спасава није ум, него вера и крст. Јевреји траже знакове присуства Божијег, наиме траже чуда као сведочанства Божије свемоћи. Грци воле философију и траже мудрост. Хришћани пак траже спасење. Стога ће сви побројани различито реаговати на чињеницу Христове крсне смрти. За Јевреје то није чудо него саблазан, за Грке то није мудрост него лудост, а за хришћане то јесте знак и Божије силе (свемоћи, чуда) и Божије премудрости. Слабост Божија, његово разапињање и умирање на крсту, наиме, слабост је само са људског становишта, али и као таква она је јача од људи. Лудост Божија јесте лудост опет са људског становишта, али је и та наводна лудост мудрија од људи. Зато се Бог није показао мудрацима (философима) и књижевницима, него онима које људи држе за слабе, и умом не много мудре, те су га ови међу људима први спознали. Међу тим једноставним, обичним људима, простим светом, није било много оних који су били племенитијег рода нити много оних који су имали неку власт и моћ нити је било много „мудрих по тијелу“, како се изразио апостол Павле. „Мудри по тијелу“ су, наравно, они који се држе земаљског, телесног, смртног као извора знања и мудрости. „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и оно што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом“ (1 Кор 1, 27–29). Ниједно тело ни „телесни ум“ немају силу и мудрост коју има Бог. Људи ако нешто и могу, могу посредством Бога и стога немају разлога да се хвале тиме. Сва хвала и слава припада једино Богу. У наставку Прве Посланице Коринћанима апостол Павле проговара и о уму по Христу и о премудрости Божијој као ономе што надилази људску моћ. „И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор 2, 4). Људска мудрост се служи снагом убеђивања као у реторици, вештини говорништва, коју су Грци иначе веома ценили и неговали, или снагом логичког доказа као у философији. Али ни једно ни друго не може да савлада грех и смрт, не може да спаси човека. То једино може Божија сила и Свети Дух. Мудрост хришћана је стога у премудрости Божијој. И апостол каже: „Да вјера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој“ (1 Кор 2, 5). Нашу веру, наше поверење не треба да поклонимо људској мудрости, која је у крајњој линији немоћна да нам пружи спасење. Такво шта је у моћи једино силе Божије. Али, варирајмо још једном раније постављено питање, значи ли то да је мудрост људска и у свему другом немоћна, да од ње никакве вајде нема? „А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, Коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели“ (1 Кор 2, 6–8). Мудрост о којој овде говори апостол јесте савршена јер је божанска. А као таква она је приступачна савршенима. Савршени су пак они хришћани који савршено верују. На неки начин, мудрост се стиче по мери вере. Божанска мудрост је вечна, а људска мудрост је, као и све људско, пролазна и смртна. Како човек може да задобије божанску мудрост? О томе апостол каже следеће: „А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије… Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући“ (1 Кор 2, 10–13). Дух овога света је земаљски, ослоњен на земаљско, телесно. Он је изнашао људску философију и науку. Речима људске мудрости не може се исказати тајна и дубине Божије. Томе људе може поучити само Дух Свети. Да би дух људски схватио оно божанско он мора да буде преображен, облагодаћен Духом Светим. „А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно. Духовни пак све испитује, а њега самог нико не испитује. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов“ (1 Кор 2, 14–16). Све напред речено апостол Павле поентира и језгровито формулише у познатом ставу из Посланице Колошанима: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол 2, 8). Из контекста се види да је опет реч о сфери богословља. Када апостол Павле указује на мањкавост људског ума он увек има у виду чисто умско знање о Богу и немоћ ума да ослободи човека смрти и греха. Аутономни људски ум заказује, дакле, у богословљу и делимично у практичкој, моралној сфери. Апостол Павле нигде не говори о недостацима људског ума приликом проучавања створене природе као такве. Питање способности људског ума да проучи и спозна створену природу у најмању руку остаје отворено. Стога на наше почетно питање можемо одговорити да у текстовима у Светом Писму не налазимо начелну препреку за стицање знања о природи на основу природне светлости људског разума. Али наилазимо на сугестију да се природа не проучава ради ње саме него ради сазнања Бога, односно, у крајњој линији, ради нашег спасења. Ова околност је свакако пружала могућност потоњим хришћанима да не одбацују сасвим философију и науку. Тако већ први философ међу хришћанима, Јустин Философ, који је живео у II веку, формулише чувени став: „Све што је ико добро изрекао, наше је“.[6] Он томе додаје и ово: „Постоји само једна разлика између хришћана и пагана, али она је кључна: док први имају целовиту и потпуну истину, услед божанског откривења, пагани имају само њене клице.“[7] Философија и наука су тако, према Јустину Философу, самосталним напорима ума успеле да дођу до неких истинитих увида или клица знања. То су оне могле стога што је логос крајњи предмет људског сазнања тако да и пагански философи и хришћански верници сазнају један те исти логос. Из начина на који је логос присутан у свету философија и наука сазнају делимичну истину о том логосу. У том смислу су наука и паганска философија претходнице и припрема за праву мудрост и праву философију, а то је философија у Христу, до које се доспева Божијим откривењем. Климент Александријски, који је рођен око 150, а умро око 219. н. е., пре властитог преобраћења био је стоички философ.[8] Он је говорио како хришћанство има два Стара завета – један је јеврејски, а други је грчка философија. Јеврејски завет нуди откривене истине, а философија даје оруђе за даљи развој и тумачење тих откривених истина. Слично Јустину, он грчку философију није посматрао као заблуду него као припрему за хришћанско откривење, као што је за Јевреје Тора. При томе је, попут Јустина, веровао да су Грци позајмљивали од Јевреја. Али за Климента философија није била само припрема за хришћанско откривење него и погодно оруђе за његово разумевање. Он је први међу хришћанима јасно изрекао онај компромисни став, преузет од Филона Јудејца, о философији као слушкињи вере, којим се паганска мудрост не одбацује сасвим, али се прихвата уз ограде. Овакав став о философији као слушкињи теологије биће потом од многих хришћана прихваћен и вариран и на Истоку и на Западу. Ма колико био ограничавајући за слободно умско истраживање, какво је било неговано у старој грчкој философији, поменути став је у измењеним идеолошким околностима средњег века уједно био и погодно средство које је олакшавало проучавање наука и философије природе. Свети Василије Велики, који је живео у IV веку, у својој познатој „Речи младима (како да имају користи од јелинских списа)“ прихвата Климентову формулу о философији као слушкињи теологије и говори да спољашњи наук није бескористан за душу. Под спољашњим науком, наравно, разумева се световна мудрост. „Све што потпомаже [другом] животу ми треба да волимо и да стичемо свим силама…“[9] У том смислу он каже да спољашња мудрост није непожељна, али ипак ваља знати у којој мери је треба изучавати. Јер, „уколико кормило душе не поверимо уму, у потпуности ћемо се уподобити неопремљеној лађи и током живота ћемо бесциљно лутати тамо-амо“.[10] У својој беседи Свети Василије Велики наводи примере из списа песника, књижевника и философа који нас поучавају у врлини, дакле у практичкој мудрости. То значи да чак и у практичкој сфери световна мудрост није бескорисна. Ако је таква ствар са поукама у врлини, тим пре ће световни наук бити користан у теоријским знањима као што су знања о природи. Василије Велики, међутим, у својим чувеним беседама на шестоднев знање о природи другачије разумева него што су то чинили грчки философи.[11] Као што је познато, велики грчки философ Аристотел високо је вредновао умско удовољавање чуђењу, односно радозналости, сматрајући да је сврха знања – знање. Такво знање, задобијено истраживањем аутономног ума који настоји да удовољи својој знатижељи, за Василија нема вредност јер је то знање о свету који ће, на Страшном суду, једном заувек проћи и потпуно нестати. Ако би знање о свету остало, оно би било знање о нечему чега више нема, дакле ни о чему. Али је и хришћанима ипак потребно знање о природи јер је природа „училиште Богопознања“, будући да се у творевини, како је то говорио још апостол Павле, сагледава њен Творац. При томе, упозорава Василије, не треба да се гордимо и хвалимо наш ум који је успео да схвати божанску творевину, него да славимо Творца који ју је такву створио. Јер крајњи циљ проучавања природе, као „училишта Богопознања“, јесте заправо наше спасење и вечни живот у Царству небеском. Оваквим померањем нагласка, у чему се и састоји христијанизовање природне науке код Василија Великог, умањује се вредност природне науке као такве чак и код Василија који је, како смо напоменули, у извесној мери препоручивао читање старих философа. Иако код апостола Павла није било начелне препреке за умско изучавање природе, из његове сугестије да је природа „училиште Богопознања“ Василије је извео став да је проучавање природе као такве, стицање знања о њој зарад удовољавања знатижељи, испразно. Он се више залагао за теологију природе него за физику и уколико се бави физиком то чини зарад њене службе теологији. Па ипак, иако је проучавање природе, према прихваћеној формули слушкиње, подредио потребама вере, код Василија Великог у Шестодневу проблесне занимање за природу као такву, које надилази статус подређености науке вери. Надамо се да смо овим кратким излагањем указали – мада, разуме се, нисмо и доказали – да у Новом Завету нема унутрашњих, начелних разлога који би говорили да православље мора да одбацује знања о природи као творевини Божијој која су стечена слободним истраживањем људског разума. У том погледу, како рече Мајендорф у реченици коју смо навели као мото нашег предавања, природна наука јесте природни савезник хришћанске вере.[12] Истражујући и при том откривајући божански план, логос, уткан у створену природу научници и наука самим тим су, како он рече, и поуздан савезник хришћанске вере. Али су хришћани теолошку сугестију апостола Павла да се у творевини види Творац развијали у правцу умањења и потцењивања сазнања о природи као таквој, потцењујући саму природу као нешто створено и пролазно. Наука о природи је вредна само уколико служи теологији. На тај начин наука и православље, у својој двомиленијумској коегзистенцији, нису живели као савезници. Одговор на питање зашто је то тако било захтевао би стрпљиво и сложено истраживање и тај одговор свакако не би био једноставан, као што се већ да наслутити из кратког осврта на схватања Василија Великог. На један од могућих разлога, који иде на рачун православља, указује и Јован Мајендорф у свом врло кратком али инструктивном тексту „Теологија и наука“ из кога смо узели и мото нашег предавања. Ту он каже да би православци морали признати своју грешку, своју јерес у односу на природу. Православци су се, према Мајендорфу, у прошлости према природи односили јеретички, као монофизити, а не као православни. Монофизити су, подсетимо се, наглашавали да Исус Христос има само једну природу, божанску, а да је само привидно примио људску телесну природу. Тиме су монофизити јеретици у односу на православне који држе да Христос има две природе – божанску и људску (телесну). Православци су се, слично монофизитима, јеретички односили према целокупној телесној природи: занемаривали су је и нису је у довољној мери проучавали. Видели смо, на пример, да су код Василија Великог, чији је Шестоднев у средњем веку имао знатног утицаја и на Истоку и на Западу, научна знања о природи држана за испразна, природа је у првом реду посматрана као „училиште Богопознања“, а не као нешто што само по себи вреди истраживати. У том смислу је телесна творевина Божија потцењена. Међутим, православац у својој вери има основ да уважава и поштује природу као такву. Он, наиме, верује да ће и у часу Страшног суда васкрснути не само душа него и тело. Околност да васкрсава психофизичка целина, у којој је телесна природа равноправан део, указује на важност тела у оквиру читаве творевине. Хришћанин, дакле, може уважити став о вредности телесне природе као Божије творевине те отуда закључити и да је природу као такву вредно истраживати. Поредак и хармонија, лепота света, коју су запазили и истакли још грчки мудраци, из угла хришћана није случајна – она је дело Творца. Још је Платон, у IV веку пре н. е., разматрао могућност да је космос дело божанског занатлије (Демијурга) и указао да се и у том случају природни узроци морају уважавати. Метафизички узроци као примарни делују у физичком свету посредством природних узрока као секундарних и тако одржавају хармонију космоса. Мада је, према Платону, природа у крајњој линији несхватљива без божанског (метафизичког) узрока, „механизам“ њеног функционисања је одређен природним (секундарним) узроцима. Сличан приступ природи може заузети и хришћанин, као што показује пример покрета модерних на римокатоличком Западу у XII веку.[13] Православци изгледа нису дошли до схватања природе као рационалне и „аутономне“ творевине којом управљају (од Бога створени) природни закони, одакле би следило и уважавање научних истраживања природе. Ми, међутим, живимо у модерном времену у којем се природа разумева као рационално и аутономно подручје којим управљају природни закони. То је уједно време када се успешност природних наука и њихов значај за људски живот не може и не сме превиђати и занемаривати. Па ипак су православље и наука још увек туђи једно другом. О томе Мајендорф каже: „У наше време, савремена наука и хришћанство нису више непријатељи, али међу њима постоји трагично узајамно непознавање. Хришћански богослови мало познају природне науке… Представници природних наука, са своје стране, не знају о хришћанству ништа више од онога што су научили у школи.“[14] Зато он своје излагање овако поентира: „Пред нама је крајње неодложан задатак ’католичанске’ одговорности… у том смислу да богословље и природне науке отпочну озбиљно једно у другом да гледају – пријатеља.“[15] Јер, православљу не би требало да смета научно познавање природе као творевине Божије, штавише, оно је неопходно јер се тиме признаје вредност творевине као Божијег дела које ће се и само преобразити после Страшног суда. С друге стране, научницима је неопходна оријентација у стварима вредности и циљева науке, како не би долазило, на пример, до њених злоупотреба кад је реч о њеној служби човеку. Ту вредносну компоненту науци може посредовати нека изван-научна инстанца, рецимо философија или пак вера, односно то може бити и православље као једна од хришћанских конфесија. Извор: Теологија.нет
  15. Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примећује. Тај савезник је – наука. (Јован Мајендорф) Из начина на који ме је прота Дејан вама вечерас представио, могло би се од мене очекивати излагање једног специјалисте за насловљену тему, у најмању руку неко учено професорско предавање.[1] Признајем, и сам бих желео, кад би ми могло бити, да чујем једног експерта за однос науке и православља јер ме та тема веома интригира. Али, нажалост, морам признати да нисам један од таквих, а колико ми је познато нема много таквих ни изван наше сале. Преостаје нам, дакле, да вечерас чујемо један говор у коме ће бити више питања него одговора, говор једног знатижељног љубитеља, што би Французи рекли аматера, а не специјалисте за насловљено подручје. Највише чему могу да се надам јесте да моја беседа бар испровоцира ваша питања па да у наставку нашег дружења заједнички надопунимо моје свакако оскудно познавање саме ствари. Разлог што ме вечерашња тема занима је тај што православље, колико сам се до сада разабрао у свему овоме, није било у најближим односима са науком, за разлику, од римокатоличког или протестантског света, да останемо у оквиру хришћанства, мада се ни они нису прославили у односу са науком. Далеко би нас одвело ако бисмо желели да уђемо у целовито разјашњавање таквог стања ствари. Не бисмо далеко одмакли, јер су за такво шта потребна специјалистичка истраживања – философска, историјска, социолошка, економска итд. У овом тренутку то не бисмо били кадри извести чак и да располажемо са извесним резултатима обављених истраживања. Једно предавање, наиме, није довољно за то. Уосталом, сам наслов вечерашњег предавања, како га је формулисао прота Дејан, довољно је неодређен и уопштен да више наликује наслову серије прецизније одређених предавања. Својевремено сам, примера ради, покушао да се бавим питањем зашто Византија у свом миленијумском трајању није успела да пружи више на подручју науке па сам имао прилике да бар у неким аспектима сагледам сву сложеност постављеног питања.[2] Стога се вечерас не бих бавио сложеним односима православља и науке током два миленијума постојања православне вере, а посебно данас у времену велике експанзије и утицаја науке и технике, него бих се ограничио само на једно начелно питање: постоје ли у оквиру самог православља као хришћанске вере неки унутрашњи разлози који би отежавали да се наука развија међу православцима? Јер, хтели ми то или не, морамо признати да живимо у времену које је суштински прожето научним знањима и на њима утемељеној техничкој моћи. Да бисмо, на пример, присуствовали вечерашњем предавању у овој просторији Скупштине општине Вождовац у Београду морали смо користити аутомобиле или градски превоз како бисмо довде стигли, затим морамо користити електрично осветљење у просторији како бисмо се видели, ја говорим посредством микрофона како бисте ме разговетније чули, снимате на диктафоне моје излагање за оне који то желе поново чути, искључили сте мобилне телефоне, да не бисте били на сметњи итд. Напросто се не можемо чинити слепи и глуви за такво стање ствари. Па данас ћете и у монашким келијама наићи на компјутере, мобилне телефоне па чак и на телевизоре. Не може се живети изван свог времена нити сасвим мимо света. То не могу чак ни они који су побегли од света у монашко тиховање. Постављено питање размотрићемо у првом реду на основу неких текстова Светог Писма, као темељног православног списа, који би по нашем мишљењу могли бити релевантни за однос науке и православља. Наиме, кад говоримо о науци и православљу, морамо имати у виду да је наука започела свој живот преко пола миленијума пре појаве православља. То се десило у старој Грчкој када је рођена философија. У почетку су, наиме, наука и философија биле једно исто, а онда од Платона – који је први почео да разликује ум од разума, односно философију од науке – посебне науке су почеле да се постепено издвајају из окриља философије како би се тај процес окончао тек недавно, крајем XIX века. Важно је имати на уму да је философија, а с њом и наука, плод грчког открића снаге ума, логоса као логике и уверљивости логичког аргументисања и доказивања. За истинито се у том оквиру сматрало оно што се може умски образлагати и доказивати, што је на тај начин постајало разложно. Ум је у философији и науци постао јемац истине. Тако је ауторитет божанства и натприродних сила, који је био карактеристичан за митску свест, замењен ауторитетом људског ума у оквиру философије и науке. Вера у богове замењена је вером у људски ум. Од тог доба се философска и научна истраживања ослањају на снагу ума, на аутономни, себи довољни, људски ум, који је у том сегменту, дакле, слободан. Кад се овако наглашава аутономност људског ума, хришћани одмах овде могу да асоцирају на првородни грех, на изгон Адама и Еве из Раја, и на гордост ума. Неки мислиоци су, као што је познато, науку и научно знање разумевали као последицу пада у грех, што би даље значило да је наука неко грешно и непожељно знање. Нама се такво тумачење не чини уверљивим. Адам и Ева су прогнани из Раја јер су јели са Дрвета познања добра и зла. Овде је, по нашем осећању ствари, нагласак на ово „добра и зла“, а не на „познању“. Јер, и у Рају је човек имао ум и знање, таквим га је Бог сачинио. Знање му је било потребно, рецимо, да би разликовао Дрво живота од Дрвета добра и зла, што ће рећи: да би могао да испуњава вољу Божију морао је претходно да зна како изгледа дрво с ког не сме да једе. Рајско стање јесте, поред осталог, у испуњавању воље Божије, а не воље своје.[3] Према православљу, добро је – слушати Бога, зло је – не слушати Бога, не бити му послушан. Уочимо, дакле, да није свако познање само по себи грех, него познање добра и зла садржи могућност за грех. У овом контексту познање је синонимно са чињење. Грех је чинити зло. Имајмо у виду да су добро и зло моралне, етичке категорије и оне претпостављају људску слободу, слободну вољу. Грех настаје када не поступамо по вољи Божијој него по нашој вољи, по нашој слободној вољи да чинимо зло. Ако бисмо живели по вољи Божијој, учи нас православље, чинили бисмо само добро. Али и у том случају, да бисмо живели по вољи Божијој, неопходно је, како смо напоменули, да поседујемо знање, на пример да знамо, метафорички говорећи, разликовати разне врсте дрвећа. Према томе, није свако знање грешно нити је оно последица пада, него знање постоји и у рајском стању. Да се послужимо Аристотеловим језиком, можемо казати да је, што се првородног греха тиче, грех везан за сферу људске праксе, његовог моралног живота, а не за сферу теорије. Овде теоријско знање не смета. Разуме се, ако поступамо по људској слободној вољи, свако знање може да се злоупотреби. Тако су већ и у Рају Адам и Ева по наговору змије (ђавола) злоупотребили своје знање разлике између Дрвета живота и Дрвета добра и зла. Адам је у Рају теоријски знао дрво са којег не треба да једе, знао је како изгледа то дрво, поседовао је ту врсту знања. То знање је, међутим, злоупотребио приликом кршења Божије заповести. Тако се у практичном животу свако знање може злоупотребити. Неки мислиоци тврде да чак има и таквог знања и таквих моћи које није могуће употребити за добро а да се уједно не чини и зло. То двоје постаје у тим околностима нераздвојно. Али, уопште узев, нагласимо још једном да је извор зла у људској слободи да чини зло, а не у знању као таквом. Видели смо да без знања не би било могуће чути, разумети и испоштовати Божије заповести у Рају, без знања не бисмо, дакле, могли чинити добро. Стога нам се чини да ум (и његово знање) сам по себи није грешан и да у том смислу ни научно сазнање као такво не мора бити знак гордости, уображености и грешности ума. Бар не увек. Кад се показује гордост и грешност ума? О томе већ на почетку хришћанства, у својим посланицама проговара апостол Павле. Најранију хришћанску критику философског ума и мудрости срећемо већ на страницама Новог завета, поглавито али не и искључиво у посланицама апостола Павла. Критика философског ума је за нас релевантна јер је у философији као и науци реч о слободном умском истраживању ствари. У то време је главнина науке још увек била део философије. Сетимо се како је изгледао један живи сусрет апостола Павла са философима на Ареопагу у Атини, о чему сведоче Дела апостолска. Ту су били епикуровци и стоици, философи који се по својој памети не слажу ни са собом а некмоли с другима, него су у сталној расправи и препирању. Они су се препирали и са апостолом Павлом, оптужујући га за празнословље кад им је говорио о Исусу Христу и његовом васкрсењу. За ум философа било је увредљиво да се каже како бесмртни Бог може да се роди и умре те да потом васкрсне. Философи су се ругали апостолу Павлу. Расправљало се о природи Бога, спор је да кажемо био теолошки, метафизички, а не физичарски, не природњачки. Имајмо у виду да предмет неслагања није био свет него Бог који га је створио. У Првој Посланици Коринћанима апостол Павле парафразира речи Божије изречене код пророка Исаије (Ис 29, 14) па каже:[4] „Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу“ (1 Кор 1, 19). Ово је апостол написао у контексту контрастирања ставова о крсту. Коринт је, да подсетимо, грчки град, близу Атине, симбола паганске мудрости и философије. За оне који мисле на начин грчке философије – а за очекивати је да би такви требало да буду и пагански грађани Коринта – као и за оне који гину на крсту, крст је понижење и лудост. Насупрот њима, за хришћане крст је пројава силе Божије јер се Христовим распећем и смрћу хришћани спасавају од греха и смрти. За пагане, дакле, крст је лудост, а за хришћане крст је сила Божија. Гледано из угла хришћана, залуд су напори паганске мудрости и философије јер оне не спасавају од греха, смрти и ђавола. Наиме, никакве људске силе за такво шта нису достатне: они који се ослањају само на властите снаге и властити ум немоћни су да то постигну. Стога их као немоћне ваља и одбацити. Обратимо пажњу на околност да се овде људска мудрост и философија одбацују из разлога који спадају у сферу практичног живота, што ће рећи етике, политике и економике, онога што су грчки философи именовали речју πράξις. Овде се експлицитно не тематизује нити доводи у питање сфера теорије тако да не можемо унапред и без резерве рећи да се паганска философија и наука као таква и у целини одбацује. Не разматрајући, дакле, остале аспекте паганске мудрости и философије, који би по својим резултатима могли бити и знатнији и незнатнији, апостолу је важно следеће: пошто се путем аутономног људског ума и напора не може доспети до онога што је за хришћане у практичној сфери најважније, а то је вечни живот без греха и ђавола, онда се тај пут показује као странпутица и ваља га одбацити. За нас се овде намеће питање, на које ћемо се касније вратити: да ли стога што је немоћна у вези главне ствари философију треба одбацити у целини или она неким својим парцијалним увидима, као што су на пример они у теоријској сфери, и хришћанима може корисно послужити? Да би појачао и заоштрио овај контраст између у крајњој линији немоћног философског приступа и божанском силом потентног хришћанског, апостол Павле у наставку тријумфално прозива: „Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека?“ (1 Кор 1, 20). Разуме се, ни мудрац (философ), ни књижевник, ни ретор (препирач) својим умним моћима и ученошћу не могу људски род ослободити греха и смрти. А пошто то не могу, онда је све њихово знање и сва њихова мудрост заправо лудост, јер се пред оним најважнијим, а са становишта вечности заправо и једино важним, у крајњој линији своде на пуку немоћ. Мудрац (философ), ретор и књижевник само могу беспомоћно да стоје пред оним што је, по мишљењу хришћана, најважније. А кад не може оно што је најважније, онда каква је то мудрост и чему она, чему толике речи и знања – све скупа је то само једна лудост. Стога овај низ питања и прозивања апостол поентира завршним питањем, а заправо тврдњом: „Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?“ (1 Кор 1, 20). Људи су властитим умским снагама изнашли философију и науку, али све им је то било узалуд јер тим средствима нису успели да упознају и спознају истинског Бога. Прецизније, философи су говорили о боговима и о богу, али то није био личносни Бог него апстрактно начело које влада светом и које се могло спознати умом. Истински Бог за хришћанина је живи Бог, Личност. Личносни Бог, међутим, није доступан људском уму и логици, њега је могуће спознати једино ако се сам открије људима. Овим се, видимо, експлицитно оспоравају и неке теоријске претензије људског ума. Људски ум, дакле, заказује не само у практичкој него и у теоријској сфери. Али уочимо: овде се не доводи у питање читава теоријска сфера, него само један њен део, и то онај који је са становишта хришћана најважнији, а то је теологија. Апостол не прозива остале делове теоријске философије у које, према Аристотелу, спадају физика и математика. У том смислу апостол каже: „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују“ (1 Кор 1, 21). Овде апостол јасно каже како се истински Бог може спознати: једино премудрошћу Божијом. Премудрост Божија је Бог Логос, Спаситељ света, Исус Христос. Апостол упозорава да су људи уопште, а философи (мудраци) посебно, имали прилике да упознају Бога јер су већ живели у премудрости Божијој. Наиме, свет је творевина Божија, свет је створен премудрошћу Божијом и сваки део те творевине је указивао на свог Творца, али су се људи још од Адамовог пада у грех ослањали искључиво на свој ум и нису били кадри да виде оно што је такорећи боло очи. Гледали су дело Божије које је указивало на Творца, али га они не препознаше и одбацише. Овде се имплицитно критикује и онај део теоријске философије која се односи на науке, у првом реду на физику. Физика није открила ни оно што је у начелу могла: Творца на основу његове творевине.[5] Указује се имплицитно и на разлог заказивања ове сфере ума: огреховљени ум се погордио да сам може све да сазна, а заправо у својој гордости и греху не може ни оно што је такорећи очигледно. Требало је да сам Бог Логос сиђе с небеса и умре на крсту за људске грехе како би ови прогледали. Међутим, људи су се и тада радије ослањали на свој ум (гордост!) па им је смрт Бога на крсту изгледала као лудост – како нестворени и бесмртни Бог може да се роди и умре? Другим речима, ако би се људски ум очистио од греха и гордости, он би у назначеној сфери које покривају физика и математика могао доћи до увида који су релевантни за теологију. Овде се физика не критикује због знања о самој творевини, него што из знања о творевини није закључила на постојање личносног Бога. Да ли то значи да науке и у огреховљеном стању, иако превиђају Творца, већ стижу до ваљаних увида кад је реч о самој творевини? Ово питање за сада оставимо по страни. Вратимо се апостоловим речима. Једино путем ума се, дакле, не може стићи до истинског Бога. Остаје само пут вере. Стога се Бог није открио ученима, философима и мудрацима, него једноставним, неуким људима, људима вере. Оно што спасава није ум, него вера и крст. Јевреји траже знакове присуства Божијег, наиме траже чуда као сведочанства Божије свемоћи. Грци воле философију и траже мудрост. Хришћани пак траже спасење. Стога ће сви побројани различито реаговати на чињеницу Христове крсне смрти. За Јевреје то није чудо него саблазан, за Грке то није мудрост него лудост, а за хришћане то јесте знак и Божије силе (свемоћи, чуда) и Божије премудрости. Слабост Божија, његово разапињање и умирање на крсту, наиме, слабост је само са људског становишта, али и као таква она је јача од људи. Лудост Божија јесте лудост опет са људског становишта, али је и та наводна лудост мудрија од људи. Зато се Бог није показао мудрацима (философима) и књижевницима, него онима које људи држе за слабе, и умом не много мудре, те су га ови међу људима први спознали. Међу тим једноставним, обичним људима, простим светом, није било много оних који су били племенитијег рода нити много оних који су имали неку власт и моћ нити је било много „мудрих по тијелу“, како се изразио апостол Павле. „Мудри по тијелу“ су, наравно, они који се држе земаљског, телесног, смртног као извора знања и мудрости. „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и оно што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом“ (1 Кор 1, 27–29). Ниједно тело ни „телесни ум“ немају силу и мудрост коју има Бог. Људи ако нешто и могу, могу посредством Бога и стога немају разлога да се хвале тиме. Сва хвала и слава припада једино Богу. У наставку Прве Посланице Коринћанима апостол Павле проговара и о уму по Христу и о премудрости Божијој као ономе што надилази људску моћ. „И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор 2, 4). Људска мудрост се служи снагом убеђивања као у реторици, вештини говорништва, коју су Грци иначе веома ценили и неговали, или снагом логичког доказа као у философији. Али ни једно ни друго не може да савлада грех и смрт, не може да спаси човека. То једино може Божија сила и Свети Дух. Мудрост хришћана је стога у премудрости Божијој. И апостол каже: „Да вјера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој“ (1 Кор 2, 5). Нашу веру, наше поверење не треба да поклонимо људској мудрости, која је у крајњој линији немоћна да нам пружи спасење. Такво шта је у моћи једино силе Божије. Али, варирајмо још једном раније постављено питање, значи ли то да је мудрост људска и у свему другом немоћна, да од ње никакве вајде нема? „А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, Коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели“ (1 Кор 2, 6–8). Мудрост о којој овде говори апостол јесте савршена јер је божанска. А као таква она је приступачна савршенима. Савршени су пак они хришћани који савршено верују. На неки начин, мудрост се стиче по мери вере. Божанска мудрост је вечна, а људска мудрост је, као и све људско, пролазна и смртна. Како човек може да задобије божанску мудрост? О томе апостол каже следеће: „А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије… Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући“ (1 Кор 2, 10–13). Дух овога света је земаљски, ослоњен на земаљско, телесно. Он је изнашао људску философију и науку. Речима људске мудрости не може се исказати тајна и дубине Божије. Томе људе може поучити само Дух Свети. Да би дух људски схватио оно божанско он мора да буде преображен, облагодаћен Духом Светим. „А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно. Духовни пак све испитује, а њега самог нико не испитује. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов“ (1 Кор 2, 14–16). Све напред речено апостол Павле поентира и језгровито формулише у познатом ставу из Посланице Колошанима: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол 2, 8). Из контекста се види да је опет реч о сфери богословља. Када апостол Павле указује на мањкавост људског ума он увек има у виду чисто умско знање о Богу и немоћ ума да ослободи човека смрти и греха. Аутономни људски ум заказује, дакле, у богословљу и делимично у практичкој, моралној сфери. Апостол Павле нигде не говори о недостацима људског ума приликом проучавања створене природе као такве. Питање способности људског ума да проучи и спозна створену природу у најмању руку остаје отворено. Стога на наше почетно питање можемо одговорити да у текстовима у Светом Писму не налазимо начелну препреку за стицање знања о природи на основу природне светлости људског разума. Али наилазимо на сугестију да се природа не проучава ради ње саме него ради сазнања Бога, односно, у крајњој линији, ради нашег спасења. Ова околност је свакако пружала могућност потоњим хришћанима да не одбацују сасвим философију и науку. Тако већ први философ међу хришћанима, Јустин Философ, који је живео у II веку, формулише чувени став: „Све што је ико добро изрекао, наше је“.[6] Он томе додаје и ово: „Постоји само једна разлика између хришћана и пагана, али она је кључна: док први имају целовиту и потпуну истину, услед божанског откривења, пагани имају само њене клице.“[7] Философија и наука су тако, према Јустину Философу, самосталним напорима ума успеле да дођу до неких истинитих увида или клица знања. То су оне могле стога што је логос крајњи предмет људског сазнања тако да и пагански философи и хришћански верници сазнају један те исти логос. Из начина на који је логос присутан у свету философија и наука сазнају делимичну истину о том логосу. У том смислу су наука и паганска философија претходнице и припрема за праву мудрост и праву философију, а то је философија у Христу, до које се доспева Божијим откривењем. Климент Александријски, који је рођен око 150, а умро око 219. н. е., пре властитог преобраћења био је стоички философ.[8] Он је говорио како хришћанство има два Стара завета – један је јеврејски, а други је грчка философија. Јеврејски завет нуди откривене истине, а философија даје оруђе за даљи развој и тумачење тих откривених истина. Слично Јустину, он грчку философију није посматрао као заблуду него као припрему за хришћанско откривење, као што је за Јевреје Тора. При томе је, попут Јустина, веровао да су Грци позајмљивали од Јевреја. Али за Климента философија није била само припрема за хришћанско откривење него и погодно оруђе за његово разумевање. Он је први међу хришћанима јасно изрекао онај компромисни став, преузет од Филона Јудејца, о философији као слушкињи вере, којим се паганска мудрост не одбацује сасвим, али се прихвата уз ограде. Овакав став о философији као слушкињи теологије биће потом од многих хришћана прихваћен и вариран и на Истоку и на Западу. Ма колико био ограничавајући за слободно умско истраживање, какво је било неговано у старој грчкој философији, поменути став је у измењеним идеолошким околностима средњег века уједно био и погодно средство које је олакшавало проучавање наука и философије природе. Свети Василије Велики, који је живео у IV веку, у својој познатој „Речи младима (како да имају користи од јелинских списа)“ прихвата Климентову формулу о философији као слушкињи теологије и говори да спољашњи наук није бескористан за душу. Под спољашњим науком, наравно, разумева се световна мудрост. „Све што потпомаже [другом] животу ми треба да волимо и да стичемо свим силама…“[9] У том смислу он каже да спољашња мудрост није непожељна, али ипак ваља знати у којој мери је треба изучавати. Јер, „уколико кормило душе не поверимо уму, у потпуности ћемо се уподобити неопремљеној лађи и током живота ћемо бесциљно лутати тамо-амо“.[10] У својој беседи Свети Василије Велики наводи примере из списа песника, књижевника и философа који нас поучавају у врлини, дакле у практичкој мудрости. То значи да чак и у практичкој сфери световна мудрост није бескорисна. Ако је таква ствар са поукама у врлини, тим пре ће световни наук бити користан у теоријским знањима као што су знања о природи. Василије Велики, међутим, у својим чувеним беседама на шестоднев знање о природи другачије разумева него што су то чинили грчки философи.[11] Као што је познато, велики грчки философ Аристотел високо је вредновао умско удовољавање чуђењу, односно радозналости, сматрајући да је сврха знања – знање. Такво знање, задобијено истраживањем аутономног ума који настоји да удовољи својој знатижељи, за Василија нема вредност јер је то знање о свету који ће, на Страшном суду, једном заувек проћи и потпуно нестати. Ако би знање о свету остало, оно би било знање о нечему чега више нема, дакле ни о чему. Али је и хришћанима ипак потребно знање о природи јер је природа „училиште Богопознања“, будући да се у творевини, како је то говорио још апостол Павле, сагледава њен Творац. При томе, упозорава Василије, не треба да се гордимо и хвалимо наш ум који је успео да схвати божанску творевину, него да славимо Творца који ју је такву створио. Јер крајњи циљ проучавања природе, као „училишта Богопознања“, јесте заправо наше спасење и вечни живот у Царству небеском. Оваквим померањем нагласка, у чему се и састоји христијанизовање природне науке код Василија Великог, умањује се вредност природне науке као такве чак и код Василија који је, како смо напоменули, у извесној мери препоручивао читање старих философа. Иако код апостола Павла није било начелне препреке за умско изучавање природе, из његове сугестије да је природа „училиште Богопознања“ Василије је извео став да је проучавање природе као такве, стицање знања о њој зарад удовољавања знатижељи, испразно. Он се више залагао за теологију природе него за физику и уколико се бави физиком то чини зарад њене службе теологији. Па ипак, иако је проучавање природе, према прихваћеној формули слушкиње, подредио потребама вере, код Василија Великог у Шестодневу проблесне занимање за природу као такву, које надилази статус подређености науке вери. Надамо се да смо овим кратким излагањем указали – мада, разуме се, нисмо и доказали – да у Новом Завету нема унутрашњих, начелних разлога који би говорили да православље мора да одбацује знања о природи као творевини Божијој која су стечена слободним истраживањем људског разума. У том погледу, како рече Мајендорф у реченици коју смо навели као мото нашег предавања, природна наука јесте природни савезник хришћанске вере.[12] Истражујући и при том откривајући божански план, логос, уткан у створену природу научници и наука самим тим су, како он рече, и поуздан савезник хришћанске вере. Али су хришћани теолошку сугестију апостола Павла да се у творевини види Творац развијали у правцу умањења и потцењивања сазнања о природи као таквој, потцењујући саму природу као нешто створено и пролазно. Наука о природи је вредна само уколико служи теологији. На тај начин наука и православље, у својој двомиленијумској коегзистенцији, нису живели као савезници. Одговор на питање зашто је то тако било захтевао би стрпљиво и сложено истраживање и тај одговор свакако не би био једноставан, као што се већ да наслутити из кратког осврта на схватања Василија Великог. На један од могућих разлога, који иде на рачун православља, указује и Јован Мајендорф у свом врло кратком али инструктивном тексту „Теологија и наука“ из кога смо узели и мото нашег предавања. Ту он каже да би православци морали признати своју грешку, своју јерес у односу на природу. Православци су се, према Мајендорфу, у прошлости према природи односили јеретички, као монофизити, а не као православни. Монофизити су, подсетимо се, наглашавали да Исус Христос има само једну природу, божанску, а да је само привидно примио људску телесну природу. Тиме су монофизити јеретици у односу на православне који држе да Христос има две природе – божанску и људску (телесну). Православци су се, слично монофизитима, јеретички односили према целокупној телесној природи: занемаривали су је и нису је у довољној мери проучавали. Видели смо, на пример, да су код Василија Великог, чији је Шестоднев у средњем веку имао знатног утицаја и на Истоку и на Западу, научна знања о природи држана за испразна, природа је у првом реду посматрана као „училиште Богопознања“, а не као нешто што само по себи вреди истраживати. У том смислу је телесна творевина Божија потцењена. Међутим, православац у својој вери има основ да уважава и поштује природу као такву. Он, наиме, верује да ће и у часу Страшног суда васкрснути не само душа него и тело. Околност да васкрсава психофизичка целина, у којој је телесна природа равноправан део, указује на важност тела у оквиру читаве творевине. Хришћанин, дакле, може уважити став о вредности телесне природе као Божије творевине те отуда закључити и да је природу као такву вредно истраживати. Поредак и хармонија, лепота света, коју су запазили и истакли још грчки мудраци, из угла хришћана није случајна – она је дело Творца. Још је Платон, у IV веку пре н. е., разматрао могућност да је космос дело божанског занатлије (Демијурга) и указао да се и у том случају природни узроци морају уважавати. Метафизички узроци као примарни делују у физичком свету посредством природних узрока као секундарних и тако одржавају хармонију космоса. Мада је, према Платону, природа у крајњој линији несхватљива без божанског (метафизичког) узрока, „механизам“ њеног функционисања је одређен природним (секундарним) узроцима. Сличан приступ природи може заузети и хришћанин, као што показује пример покрета модерних на римокатоличком Западу у XII веку.[13] Православци изгледа нису дошли до схватања природе као рационалне и „аутономне“ творевине којом управљају (од Бога створени) природни закони, одакле би следило и уважавање научних истраживања природе. Ми, међутим, живимо у модерном времену у којем се природа разумева као рационално и аутономно подручје којим управљају природни закони. То је уједно време када се успешност природних наука и њихов значај за људски живот не може и не сме превиђати и занемаривати. Па ипак су православље и наука још увек туђи једно другом. О томе Мајендорф каже: „У наше време, савремена наука и хришћанство нису више непријатељи, али међу њима постоји трагично узајамно непознавање. Хришћански богослови мало познају природне науке… Представници природних наука, са своје стране, не знају о хришћанству ништа више од онога што су научили у школи.“[14] Зато он своје излагање овако поентира: „Пред нама је крајње неодложан задатак ’католичанске’ одговорности… у том смислу да богословље и природне науке отпочну озбиљно једно у другом да гледају – пријатеља.“[15] Јер, православљу не би требало да смета научно познавање природе као творевине Божије, штавише, оно је неопходно јер се тиме признаје вредност творевине као Божијег дела које ће се и само преобразити после Страшног суда. С друге стране, научницима је неопходна оријентација у стварима вредности и циљева науке, како не би долазило, на пример, до њених злоупотреба кад је реч о њеној служби човеку. Ту вредносну компоненту науци може посредовати нека изван-научна инстанца, рецимо философија или пак вера, односно то може бити и православље као једна од хришћанских конфесија. Извор: Теологија.нет View full Странице
  16. Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште. И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо? За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде. Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“. Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“. Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити. Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем. Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад. Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога: започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима; укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил; одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима; мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима. Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“. др Елизабета Теокритов* ------------------------------------------------------------------------------- *Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској. Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
  17. Тешко да је претерано говорити о „спасавању земље“. Међутим, услед глобалног загревања потоп прети пространим приморским пределима. Процељује се да је десет од сто свих врста угрожено до истребљења. Ненадокнадиве шуме нестају по један хектар сваког секунда. Велике реке не дотичу више до мора, јер им се вода одузима за наводњавање, индустрију или вештачка језера и базене. Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште. И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо? За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде. Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“. Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“. Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити. Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем. Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад. Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога: започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима; укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил; одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима; мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима. Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“. др Елизабета Теокритов* ------------------------------------------------------------------------------- *Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској. Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет
  19. Почетком шездесетих година поп арт уметност, као синоним за доколицу, забаву и конзумеризам, доживела је снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку где је водећу улогу међу поп арт уметницима имао Енди Ворхол. Поред овог већ добро познатог стереотипа на који је Ворхолова уметност интерпретирана у свим познатијим историјама уметности, постоји и слабо позната духовна страна његовог живота, која је пресудно утицала на његово стваралаштво. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет View full Странице
  20. Вероучитељ Марко Коларски пренео нам је утиске са васкршње прославе у православном храму у Токију, у коме је за време највећег хришћанског празника боравио. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе. View full Странице
  21. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Протојереј Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки одржаo je у суботу, 24. марта, у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Православље и млади“. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Create New...