Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православно'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Млади научници са Уралског федералног универзитета и Више школе економије проучавају да ли интернет утиче на православно хришћанство, и како се друштвене установе и друштвене праксе могу обликовати у условима широко распрострањених медија. Пројекат „Друштвени медији као чинилац ширења Православља у данашњој Русији“ добио је подршку Руске фондације за основно истраживање за 2019-2021. годину. „Медији су постали један од покретача промена у савременом друштву. Цркве и религије почивају на традицији, преношењу знања преко књига, обреда и на различитим облицима општења лицем у лице. Занимљиво је видети да ли су друштвени медији изменили православне традиције или не,“ објаснила је Екатерина Гришајева, руководилац пројекта, професор Одељења друштвене философије УФУ. Истраживачи планирају да погледају заступљеност православног хришћанства у медијима као двосмерни процес: како комуникативне способности интернет-окружења обликују православне ставове, обичаје и односе, и како православно друштво прихвата интернет да би задовољили његове потребе. Да би то постигли, они проучавају блогове људи који обликују слику хришћанства на Јутјубу, Вконтактима, Инстаграму, Фејсбуку; анализирају популарне видео блогове свештеника Андреја Ткачева, Дмитрија Смирнова, Евгенија Попиченка, друштвене мреже верних. Интервјуи са лицима која иду у цркве такође су део овог плана. Истраживачи тврде да се данашњи верски обреди врше на интернету: преко видеа може се гледати читања библијских текстова на интернету, емитовање уживо верских служби, постоји могућност да се наруче понекад верске услуге преко интернета, итд. Верске вође користе друштвене мреже као платформу за свој мисионарски рад. „На пример, у Јекатеринбургу, 21 од 53 парохија има своју страницу да друштвеним мрежама,“ каже Екатерина Гришаева. Све већа присутност друштвених медија у Православљу привлачи пажњу Московске Патријаршије Руске Православне Цркве.“ У августу 2018. Синодско одељења за односе Цркве са друштвом и масовним медијима објавило је документ „Видео блогови свештеника Руске Православне Цркве: смернице,“ намењен да усмерава радњама свештеника блогера.“ Очекује се да ће у првој години студија млади научници радити на истраживању методологије, одређивати специфичности православне комуникације у друштвеним медијима, анализирати стуктуру православних обреда и водити интервјуе са свештеницима и члановима православних заједница. Резултати ће бити представљени у научним чланцима. Извор: Српска Православна Црква
  2. Гост Јутарњег програма био је др Владимир Антић, доцент на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Говорећи о православном богослужењу, наш саговорник је најпре указао на старозаветне јудејске корене комплетног богослужбеног система наше свете Цркве, а потом је говорио о значају дневног молитвеног ритма у животу православних хришћана. У разговору са нашим гостом, дотакли смо се и проблематике у вези с немогућношћу свакодневног присуства свих верника богослужењима у храму. Извор: Радио Беседа
  3. У овој епизоди емисије "верске недоумице" одговарамо на најчешћа питања везана за Православно монаштво и то: 1. Како се постаје православни монах? 2. Да ли постоје услови, који треба да се испуне, пре ступања у монаштво? Гост емисије је протосинђел др Клеопа Стефановић настојатељ манастира Ваведење и професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Београдске богословије.
  4. Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Ово је један од разлога зашто је 2001. г. Грчка православна архиепископија у Америци основала Саветодавни одбор по научним и технолошким питањима, са његова три пододбора за питања енергије, екологије и економије. И док, отуда, укључивање православних јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама у ова размишљања можда представља новину, мада то није први пут да о овоме дискутујемо. На делање на еколошким питањима позвани смо и, штавише, то нам је заповеђено, на самом почетку књиге Постања, у којој су нам старање о природи и однос према Божјим створењима изложени у виду налога. А овај снажан библијски нагласак водио је у литургијску свет да је Бог Дух Свети „свудаприсутан и све испуњава“, чиме стичемо визију да је Бог осветио сву твар и тиме позвао људски род на преображење. На крају крајева, Бог све одржава, а не човек. Међутим, такође све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштовати Бога који прожима сву твар. Околни свет и Црква Истичемо да се космос није променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијом скупином приоритета и ставова, другом скупином приоритета и снага које превладавају у нашем свету и времену. Понекад се ова схватања сукобљавају с православним погледом на свет. На пример, често се сусрећемо са окошталим појмом индивидуализма, који је стран нашем богословљу и предању. У Православној цркви увек смо наглашавали да живимо и постојимо као људска бића заједнице и да се спасавамо као чланови заједнице која је Црква. Исто тако, често се сучељавамо са гледиштем да је Бог одвојен од света, уместо да Бог воли свет и да је Бог свудаприсутан. Такво настојање подстиче неку врсту материјализма или секуларизма где се свет схвата на утилитаристички начин у складу с механистичким моделом какав нам је нудило Доба просвећености. Такав материјализам пориче унутарњу суштинску лепоту и вредност света, проповедајући свет без Бога и Духа његовог, чиме апсолутно десекрализује и ниподаштава сву твар. Као резултат тога, Бог се прогони у забито далеко небо, и тако је сасвим уклоњен са земље и удаљен од ње. Отуда не можемо више казивати да ствари буду „и на земљи као на небу“. Наравно да се овакво гледиште радикално разликује од богословља и његове примене. Најзад, ако се одвојимо једни од других и од Бога, и ако изолујемо овај материјални свет од небеске стварности, онда неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству, које нас просто гони да тражимо испуњеност свог живота у томе да се има, а не у томе да се буде. Сходно томе, стицање материјалних добара постаје циљ по себи, не због тога што су нам оне неопходне за наше постојање и живот, него што су привлачне за наш идентитет и статус. Ствари нису више вредне по себи или за ближње, него су ту једино за нашу корист и задовољство. Очигледне су негативне последице таквога става по околину у којој живимо. Но, сад се дубље посветимо овом питању. Еколошке последице услед погрешних приоритета Да ли све ово заиста прети нашој околини данас. Ма како било претешко стално се враћати на ову тему, њене еколошке последице су очигледне. И у обичном животу сви ми опажамо те претње природној средини и често доживљавамо и последице од мношта еколошких учинака, не само у нашој држави, него и, и то нарочито, у другим земљама у које многи од нас често путују и у којима је еколошка свест мање изражена. У такве ударце на човекову средину спадају: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Године 2008. били смо сведоци огромног излива угљене прашине у Тенеси; 2010. доживели смо страхотни излив нафте у Мексичком заливу; 2011. г. катастрофалне последице од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; 2012. били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у Пакистану, а што се тиче нас овде ближе, имали смо смртносне ударце циклона кад је ураган Катрин погодио Њу Орлеанс 2005, а ураган Сенди опустошио Њу Џерси 2012, као и последњих деценија многобројне разорне пожаре у Калифорнији. Ту недавно објављени Научни извештај о климатској промени и њеним последицама, издан у септембру 2013. г. од стране Међународног панела о климатској промени, на којем ја радила стотина научника из десетак земаља, истакао је неколико тачака забринутости у виду поразних закључака по питању климатске промене, као што су: глобално загревање, подизање морског нивоа, све већа концентрација угљенмоноксида и отапање ледених санти. Људски утицај на климатску промену је очигледан из читавог низа осматрања и анализа, мада је сасвим могуће да је људски чинилац био доминантан узрочник приметног загревања и да бива све јачи почев од средине 20. века. Премда скептици наводе да клима иначе показује различите понашање, дугорочни трендови као да су препознативи, те да нема разлога за неко самозадовољство. Срећом Православна црква има на челу Његову Све-Светост васељенског патријарха Вартоломеја, који је потпуно свестан ових проблема, и у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то предузео као значајну ставку своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао осам међународних конференција, пет летњих семинара и, досад, један Скуп на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље и апеловао на људе вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе светске политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. На последњем његовом еколошком симпосиону, одржаном у Њу Орлеансу у октобру 2009.г. на тему „Велика река Мисисипи: успостављање равнотеже“, Његова Светост је нагласио да су „људи проширили своју владавину над природом до те мере да су апсолутне границе нашег постојања прекорачене. У потрази за грађевинским дрветом изгубили смо трећину својих шума у свету, претварајући их у пољопривредне оранице, а не помишљајући на то да су ови џиновски сунђери добављачи свеже воде и кисеоника“. Шта су наши одговор и задатак? Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. Закључак На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. У предговору књизи „Озелењивање православне парохије“, коју је објавило Православно удружење Преображења Господњег, Његова Светост васељенски патријарх Вартоломеј је истакао: „Од самог почетка своје свештеничке службе надао сам се и молио се да разне еколошке иницијативе Васељенске патријаршије имају за плод стварање истовремено и ‘зелених парохија’ и ‘зелених свештеника’ широм света.“ Искрено сам уверен да ми овде у САД имамо изванредну прилику да удовољимо том позиву о заштити човекове средине. Избор је на нама. Хоћемо ли ослушнути Реч Божју и послушати је? Хоћемо ли се доказати као одговорни пристави? Свет мотри на нас. Свет очекује. А време лети. Парафразирајући св. апостола Павла, можемо рећи: „Ево, сад је најпогодније време, сад је дан спасења човекове средине“ (ср. 2 Кор 6,2). *Предавање грчког архиепископа Димитрија на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration). Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
  5. Поводом Дана очувања животне средине 1. септембра - Гледиште архиепископа Димитрија на еколошка питања* Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Ово је један од разлога зашто је 2001. г. Грчка православна архиепископија у Америци основала Саветодавни одбор по научним и технолошким питањима, са његова три пододбора за питања енергије, екологије и економије. И док, отуда, укључивање православних јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама у ова размишљања можда представља новину, мада то није први пут да о овоме дискутујемо. На делање на еколошким питањима позвани смо и, штавише, то нам је заповеђено, на самом почетку књиге Постања, у којој су нам старање о природи и однос према Божјим створењима изложени у виду налога. А овај снажан библијски нагласак водио је у литургијску свет да је Бог Дух Свети „свудаприсутан и све испуњава“, чиме стичемо визију да је Бог осветио сву твар и тиме позвао људски род на преображење. На крају крајева, Бог све одржава, а не човек. Међутим, такође све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштовати Бога који прожима сву твар. Околни свет и Црква Истичемо да се космос није променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијом скупином приоритета и ставова, другом скупином приоритета и снага које превладавају у нашем свету и времену. Понекад се ова схватања сукобљавају с православним погледом на свет. На пример, често се сусрећемо са окошталим појмом индивидуализма, који је стран нашем богословљу и предању. У Православној цркви увек смо наглашавали да живимо и постојимо као људска бића заједнице и да се спасавамо као чланови заједнице која је Црква. Исто тако, често се сучељавамо са гледиштем да је Бог одвојен од света, уместо да Бог воли свет и да је Бог свудаприсутан. Такво настојање подстиче неку врсту материјализма или секуларизма где се свет схвата на утилитаристички начин у складу с механистичким моделом какав нам је нудило Доба просвећености. Такав материјализам пориче унутарњу суштинску лепоту и вредност света, проповедајући свет без Бога и Духа његовог, чиме апсолутно десекрализује и ниподаштава сву твар. Као резултат тога, Бог се прогони у забито далеко небо, и тако је сасвим уклоњен са земље и удаљен од ње. Отуда не можемо више казивати да ствари буду „и на земљи као на небу“. Наравно да се овакво гледиште радикално разликује од богословља и његове примене. Најзад, ако се одвојимо једни од других и од Бога, и ако изолујемо овај материјални свет од небеске стварности, онда неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству, које нас просто гони да тражимо испуњеност свог живота у томе да се има, а не у томе да се буде. Сходно томе, стицање материјалних добара постаје циљ по себи, не због тога што су нам оне неопходне за наше постојање и живот, него што су привлачне за наш идентитет и статус. Ствари нису више вредне по себи или за ближње, него су ту једино за нашу корист и задовољство. Очигледне су негативне последице таквога става по околину у којој живимо. Но, сад се дубље посветимо овом питању. Еколошке последице услед погрешних приоритета Да ли све ово заиста прети нашој околини данас. Ма како било претешко стално се враћати на ову тему, њене еколошке последице су очигледне. И у обичном животу сви ми опажамо те претње природној средини и често доживљавамо и последице од мношта еколошких учинака, не само у нашој држави, него и, и то нарочито, у другим земљама у које многи од нас често путују и у којима је еколошка свест мање изражена. У такве ударце на човекову средину спадају: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Године 2008. били смо сведоци огромног излива угљене прашине у Тенеси; 2010. доживели смо страхотни излив нафте у Мексичком заливу; 2011. г. катастрофалне последице од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; 2012. били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у Пакистану, а што се тиче нас овде ближе, имали смо смртносне ударце циклона кад је ураган Катрин погодио Њу Орлеанс 2005, а ураган Сенди опустошио Њу Џерси 2012, као и последњих деценија многобројне разорне пожаре у Калифорнији. Ту недавно објављени Научни извештај о климатској промени и њеним последицама, издан у септембру 2013. г. од стране Међународног панела о климатској промени, на којем ја радила стотина научника из десетак земаља, истакао је неколико тачака забринутости у виду поразних закључака по питању климатске промене, као што су: глобално загревање, подизање морског нивоа, све већа концентрација угљенмоноксида и отапање ледених санти. Људски утицај на климатску промену је очигледан из читавог низа осматрања и анализа, мада је сасвим могуће да је људски чинилац био доминантан узрочник приметног загревања и да бива све јачи почев од средине 20. века. Премда скептици наводе да клима иначе показује различите понашање, дугорочни трендови као да су препознативи, те да нема разлога за неко самозадовољство. Срећом Православна црква има на челу Његову Све-Светост васељенског патријарха Вартоломеја, који је потпуно свестан ових проблема, и у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то предузео као значајну ставку своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао осам међународних конференција, пет летњих семинара и, досад, један Скуп на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље и апеловао на људе вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе светске политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. На последњем његовом еколошком симпосиону, одржаном у Њу Орлеансу у октобру 2009.г. на тему „Велика река Мисисипи: успостављање равнотеже“, Његова Светост је нагласио да су „људи проширили своју владавину над природом до те мере да су апсолутне границе нашег постојања прекорачене. У потрази за грађевинским дрветом изгубили смо трећину својих шума у свету, претварајући их у пољопривредне оранице, а не помишљајући на то да су ови џиновски сунђери добављачи свеже воде и кисеоника“. Шта су наши одговор и задатак? Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. Закључак На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. У предговору књизи „Озелењивање православне парохије“, коју је објавило Православно удружење Преображења Господњег, Његова Светост васељенски патријарх Вартоломеј је истакао: „Од самог почетка своје свештеничке службе надао сам се и молио се да разне еколошке иницијативе Васељенске патријаршије имају за плод стварање истовремено и ‘зелених парохија’ и ‘зелених свештеника’ широм света.“ Искрено сам уверен да ми овде у САД имамо изванредну прилику да удовољимо том позиву о заштити човекове средине. Избор је на нама. Хоћемо ли ослушнути Реч Божју и послушати је? Хоћемо ли се доказати као одговорни пристави? Свет мотри на нас. Свет очекује. А време лети. Парафразирајући св. апостола Павла, можемо рећи: „Ево, сад је најпогодније време, сад је дан спасења човекове средине“ (ср. 2 Кор 6,2). *Предавање грчког архиепископа Димитрија на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration). Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Аналитичност би нас одвела ка покушају да целу ову проблематику посматрамо што је могуће обухватније, тј. да појаве својеврсног антиестетизма модерне уметности представимо у што већем броју примера. Идолопоклонство чињеницама одликовало је многе рационалистичке приступе, а резултати таквих напора завршавали су бројним томовима књига чији свет остаје затворен у стихије нужности, потреби да се нешто покаже и докаже, по сваку цену утемељи у границе овог света, времена и простора. Феноменологија (наука о појмовима, ми мислимо пре свега на духовне појмове, у једном ширем смислу) настоји да се вине иза граница чињеница, мада није у супротности са њима, те да их на тај начин дубински сазна и осмисли, па би смо нашу глобализацију проблема сматрали феноменолошким приступом. Кубизам, на пример, био је правац који руши непатворену лепоту материјалног света, желећи да осмисли нови свет, у којем се не виде јасне контуре лепоте. Сликар Пабло Пикасо је на својим платнима стварао свет геометријске конструкције, где је простор духа уништен, где се дух не оваплоћује, а сама материја губи своју тврду форму, снагу и постаје тело које се дематеријализује. Гледано са историјско-уметничког становишта, Пикасова појава је нужна, имајући у виду да му је претходник био велики француски сликар Сезан. Импресионизам је, на пример, растакао тврде материјалне форме и градио меке контуре материјалног света. У том смислу, кубизам је био својеврсна реакција и потреба да се та гњилост материјалне форме ојача геометричношћу тражења скелета материје. Пикасо је применио аналитички принцип разлагања и рашчлањавања материје, у жељи, да се њеним уситњавањем на складне геометријске делове, дође до скелета материје, чврстих форми прикривених размекшаним и гњилим телом. Крајњи исход је стварање скелета материје као привида, а не реалности. Дакле, овим аналитичким поступком, савремена уметност је разапела дух, а тело представила у меканој и распадајућој форми. Наравно да савремено сликарство има и других идеја и решења, где се чине озбиљни покушаји у трагању за изгубљеном духовном лепотом. Прави карактер и могућност естетичког хуманизма, који је карактерисао руску религиозну мисао XIX и прве половине XX века, није од стране православних богослова узет у свеобухватније разматрање, мада су поједини већ изрекли свој суд. Оцењујући богословско и философско дело утемељивача савремене православне естетике о. Павла Флоренског (1882–1937), патролог и историчар руског богословља о. Георгије Флоровски на једном месту пише: „Над руским богословљем надвила се естетичка саблазан…“ (Пути русского богословия, Парис 1983, 498). Нас, овом приликом не интересује опширнија полемика, имајући у виду да је, поводом православног естетизма, непотребно полемисати, као и да су резултати истраживања, православне естетике уопште, дали сасвим поуздане резултате. Навешћемо неколико занимљивих места из дела Ф. М. Достојевског, припадника православног естетизма XIX века, да се покаже његова вера у лепоту, као израз својства божанског бића и подобија одухотвореног створеног света. У роману Идиот он пише: „лепота ће спасити свет“; а у роману Браћа Карамазови његов јунак старац Зосима вели: „ми не схватамо, да је живот рај“ (лепота – М. Л.). Како истиче богослов и одлични зналац руске религиозне мисли и културе о. В. Зјењковски, Достојевски је размишљајући о значају хришћанства у уметности, био окренут естетици. Према истом аутору овде се запажа утицај Шилера и његово културно величање естетичког начела у човеку и вера у јединственост лепоте и доброте. Проучавајући древне изворе православног естетизма, можемо слободно рећи да је Шилер био сасвим добра инспирација Достојевском. О лепоти Достојевски пише: „Лепота и стваралаштво представља саставни део човека… човек је жедан лепоте, безусловно је прима у себе, а само зато што је она лепота.“ На другом месту каже: „лепота је саставни део сваке здравине… она је хармонија, гаранција спокојства“. Даље, о. В. Зјењковски изводи закључак: „Естетичка преживљавања су по својој суштини мистичког карактера само уколико уздижу нашу душу ка Богу.“ Најстарија молитвословља и целокупна литургијска химнографија не само што поткрепљују наведене мисли Ф. М. Достојевског, него оправдавају духовни смер новоправославне естетике. У средњевековном „Акатисту Исусу преслатком“, на пример, у трећем икосу каже се: „Исусе красото пресветла“; затим у четвртом икосу: „Исусе свеколике творевине украситељу“; итд. Једном речју, целокупно средњевековно црквено књижевно стваралаштво врло убедљиво подупире естетичка схватања Ф. М. Достојевског као и теоријски заснованa мисао о. П. Флоренског. Српски преводи литургиско-химнографске садржине, као и оригинално стваралаштво (житија и службе Србима светитељима), то недвосмислено показују. Списи познатих светоотачких богослова, дају нам сасвим довољно основа за схватање православног естетизма библијски утемељеним. Кападокијски богослов Св. Василије Велики (IV век) у свом чувеном делу Шестодневу, пише о вези више лепоте и уметности: „… постоји некакав уметнички Ум, који је видљиве ствари украшавањем довео у поредак…“ О односу Бога и створеног света исти аутор казује: „Прославимо највећег Уметника, који је премудро и уметнички створио свет, и на основу лепоте видљивог познаћемо Онога који лепотом све превазилази.“ На основу анализе овог богословског дела, које је имало огромног утицаја на развој православног схватања, такође и списа који је у средњем веку преведен и на српскословенски језик, могла би се написати темељна студија о православној естетици, као и основе за теорију православне уметности. Богословски естетизам карактерише и схватање Св. Григорија Нисијског (IV век). У егзегетском спису О стварању човека (наставак Шестоднева његовог брата Св. Василија Великог), о лепоти човека као Божијег подобија каже: „Божанствена лепота није у спољашњим цртама, ни у пријатном складу лица, нити у било каквом чулноопажајном исијавању, него се она сагледава у неизрецивом блаженству врлина.“ У духу естетизма, о истом пише и Преп. Максим Исповедник (580–662) у спису Мистагогија: „Сам Бог биће Све, подједнако у свима који се спасавају блистајући као Првообразна и Првоузрочна Лепота, у онима који су се у Њему уподобили кроз врлине и виђење благодати.“ Лепоту човековог богоподобија, велики православни мистичар Преп. Симеон Нови Богослов (942–1022), у једној од својих божанствених химни овако описује: „Веселим се и радујем када помислим о назначењу и слави који су ми дати од Бога, видећи себе свецело улепшаним нематеријалном одећом, као анђео Господњи. На тај начин, та радост у мени распаљује љубав према Ономе, Ко је даје и мења ме и уздиже ка Богу.“ Духом истог естетизма, мада на специфичан начин, одликују се подвижнички списи, пре свих најутицајнијих аутора православног монаштва: Преп. Јована Лествичника (око 579 до после 654 године) у делу Лествица и Преп. Исака Сирина (VII век) у делу Подвижничка слова. Лествичник о лепоти човековог духовног лика, на једном месту вели: „Када је срце весело и лице човеку засија. Када је сам човек тако прожет љубављу Божијом, тада се и споља, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе.“ О небеској лепоти Исак Сирин пише: „Чистота ума је савршенство пребивања у небеском сазерцању, без страсти побуђени смо духовном силом горњих лепота, безбројним чудима небеског света.“ Као што се из наведених примера види, православни естетизам је духовна радост благодатног живота у Христу, који је Лик највише Лепоте, а човек је биће призвано да се обожи, и тако украси и стекне непропадљиву душу и преображено тело. Такође, и првосаздана материја призвана је да дође у поредак преображења своје супстанције, те тако постане део лепоте и доброте видљивог света, који на тај начин потврђује лепоту и доброту Творца, или Уметника, како пише Св. Василије Велики. На основу нашег увида у древне светоотачке литургијске и монашко-подвижничке списе, и што је за српску традицију веома битно, сагледавањем средњевековне оригиналне књижевности, може се рећи да је суштину питања православног схватања лепоте, и уопште, појма естетичког тешко подвргнути формалној дефиницији или неком засебном одсеку истраживања и схватања. Погрешно је сматрати да се појам лепоте може објектизовати и везати за одређено својство божанског бића и бића створеног света. Пре би се могло рећи да је лепота и духовна радост бића благодетна енергија која извире из светотројичног божанског бића, која се разлива и дарује Божијем створењу, те се тако потенцијално украшава целокупна творевина. Човек својим врлинским подвигом приноси целокупну психофизичку енергију бића, која се „наитијем“ благодати Светога Духа распламсава и преображава у квалитет новог и украшеног бића. Дакле, Бог је виша Лепота, а животом у Христу све се преображава и постаје подобно тој Лепоти. Да би се избегла прелест интелектуализма, који има потребу да од свега гради систем појмовног мишљења или да начини Биће објектом и тако створи непробојни зид између Бога (објекта) и човека (субјекта) и на тај начин живу веру начини искључиво колективном мишљу, потребан је и корак на личном опиту и личном доживљају. Љубав, осећање и жеђ да се човек истински сроди с Богом даје огромну снагу и покреће све органе човековог бића. Тако отворено и истинско биће пријемчиво је за Бога. Тада се заправо догађа некакав унутарњи процес повезивања разједињеног и буђења замрлог, што мења и преображава, тада се друкчије мисли и расуђује, тада је целовит човек укључен у пуни живот, тада се догађа стваралачки процес новог погледа, који све посматра с вером, и рађа се ново преображено посматрање свега. Наиме, та перцепција и примање Бога и створеног света, мења пријемнике, тј. чула, и доживљај постаје примање енергије доброте и лепоте божанства. Извор: Теологија.нет
  7. У нововековној, а посебно савременој естетици идеја лепоте доживљава трагичну судбину. На ширем плану, модерна уметност ниподоштава лепо и лепоту, њен циљ није откривање лепоте. Чак постоје бројна схватања о постојању превредноване „лепоте“. О чему је реч? Читави уметнички покрети и схватања великог броја уметничких стваралаца одбацио је класична поимања и идеју довршености. Термин „изражајност“ у нашем естетичком речнику заменио је лепоту. Заправо, „изражајно“ би се односило на уметничка дела која сугеришу више но што су способна да „изразе“, или се своде на психологистичко откривање душе уметника итд. Корени свргавања лепоте класичних естетских схватања антике, средњевековног хришћанства и ренесансе почињу у XII веку уобличавањем естетике као сфере философије. Последице овог својевременог антиестетизма показаће своју маску у XX веку. Поједини мислиоци XVIII века, пресудно су утицали на званично потискивање лепоте, због потребе да се ослободе ауторитета, жеље да крену испочетка. Резултат тога је да се исконски појам лепоте потисне на периферни план „новог духа“ уметности. Аналитичност би нас одвела ка покушају да целу ову проблематику посматрамо што је могуће обухватније, тј. да појаве својеврсног антиестетизма модерне уметности представимо у што већем броју примера. Идолопоклонство чињеницама одликовало је многе рационалистичке приступе, а резултати таквих напора завршавали су бројним томовима књига чији свет остаје затворен у стихије нужности, потреби да се нешто покаже и докаже, по сваку цену утемељи у границе овог света, времена и простора. Феноменологија (наука о појмовима, ми мислимо пре свега на духовне појмове, у једном ширем смислу) настоји да се вине иза граница чињеница, мада није у супротности са њима, те да их на тај начин дубински сазна и осмисли, па би смо нашу глобализацију проблема сматрали феноменолошким приступом. Кубизам, на пример, био је правац који руши непатворену лепоту материјалног света, желећи да осмисли нови свет, у којем се не виде јасне контуре лепоте. Сликар Пабло Пикасо је на својим платнима стварао свет геометријске конструкције, где је простор духа уништен, где се дух не оваплоћује, а сама материја губи своју тврду форму, снагу и постаје тело које се дематеријализује. Гледано са историјско-уметничког становишта, Пикасова појава је нужна, имајући у виду да му је претходник био велики француски сликар Сезан. Импресионизам је, на пример, растакао тврде материјалне форме и градио меке контуре материјалног света. У том смислу, кубизам је био својеврсна реакција и потреба да се та гњилост материјалне форме ојача геометричношћу тражења скелета материје. Пикасо је применио аналитички принцип разлагања и рашчлањавања материје, у жељи, да се њеним уситњавањем на складне геометријске делове, дође до скелета материје, чврстих форми прикривених размекшаним и гњилим телом. Крајњи исход је стварање скелета материје као привида, а не реалности. Дакле, овим аналитичким поступком, савремена уметност је разапела дух, а тело представила у меканој и распадајућој форми. Наравно да савремено сликарство има и других идеја и решења, где се чине озбиљни покушаји у трагању за изгубљеном духовном лепотом. Прави карактер и могућност естетичког хуманизма, који је карактерисао руску религиозну мисао XIX и прве половине XX века, није од стране православних богослова узет у свеобухватније разматрање, мада су поједини већ изрекли свој суд. Оцењујући богословско и философско дело утемељивача савремене православне естетике о. Павла Флоренског (1882–1937), патролог и историчар руског богословља о. Георгије Флоровски на једном месту пише: „Над руским богословљем надвила се естетичка саблазан…“ (Пути русского богословия, Парис 1983, 498). Нас, овом приликом не интересује опширнија полемика, имајући у виду да је, поводом православног естетизма, непотребно полемисати, као и да су резултати истраживања, православне естетике уопште, дали сасвим поуздане резултате. Навешћемо неколико занимљивих места из дела Ф. М. Достојевског, припадника православног естетизма XIX века, да се покаже његова вера у лепоту, као израз својства божанског бића и подобија одухотвореног створеног света. У роману Идиот он пише: „лепота ће спасити свет“; а у роману Браћа Карамазови његов јунак старац Зосима вели: „ми не схватамо, да је живот рај“ (лепота – М. Л.). Како истиче богослов и одлични зналац руске религиозне мисли и културе о. В. Зјењковски, Достојевски је размишљајући о значају хришћанства у уметности, био окренут естетици. Према истом аутору овде се запажа утицај Шилера и његово културно величање естетичког начела у човеку и вера у јединственост лепоте и доброте. Проучавајући древне изворе православног естетизма, можемо слободно рећи да је Шилер био сасвим добра инспирација Достојевском. О лепоти Достојевски пише: „Лепота и стваралаштво представља саставни део човека… човек је жедан лепоте, безусловно је прима у себе, а само зато што је она лепота.“ На другом месту каже: „лепота је саставни део сваке здравине… она је хармонија, гаранција спокојства“. Даље, о. В. Зјењковски изводи закључак: „Естетичка преживљавања су по својој суштини мистичког карактера само уколико уздижу нашу душу ка Богу.“ Најстарија молитвословља и целокупна литургијска химнографија не само што поткрепљују наведене мисли Ф. М. Достојевског, него оправдавају духовни смер новоправославне естетике. У средњевековном „Акатисту Исусу преслатком“, на пример, у трећем икосу каже се: „Исусе красото пресветла“; затим у четвртом икосу: „Исусе свеколике творевине украситељу“; итд. Једном речју, целокупно средњевековно црквено књижевно стваралаштво врло убедљиво подупире естетичка схватања Ф. М. Достојевског као и теоријски заснованa мисао о. П. Флоренског. Српски преводи литургиско-химнографске садржине, као и оригинално стваралаштво (житија и службе Србима светитељима), то недвосмислено показују. Списи познатих светоотачких богослова, дају нам сасвим довољно основа за схватање православног естетизма библијски утемељеним. Кападокијски богослов Св. Василије Велики (IV век) у свом чувеном делу Шестодневу, пише о вези више лепоте и уметности: „… постоји некакав уметнички Ум, који је видљиве ствари украшавањем довео у поредак…“ О односу Бога и створеног света исти аутор казује: „Прославимо највећег Уметника, који је премудро и уметнички створио свет, и на основу лепоте видљивог познаћемо Онога који лепотом све превазилази.“ На основу анализе овог богословског дела, које је имало огромног утицаја на развој православног схватања, такође и списа који је у средњем веку преведен и на српскословенски језик, могла би се написати темељна студија о православној естетици, као и основе за теорију православне уметности. Богословски естетизам карактерише и схватање Св. Григорија Нисијског (IV век). У егзегетском спису О стварању човека (наставак Шестоднева његовог брата Св. Василија Великог), о лепоти човека као Божијег подобија каже: „Божанствена лепота није у спољашњим цртама, ни у пријатном складу лица, нити у било каквом чулноопажајном исијавању, него се она сагледава у неизрецивом блаженству врлина.“ У духу естетизма, о истом пише и Преп. Максим Исповедник (580–662) у спису Мистагогија: „Сам Бог биће Све, подједнако у свима који се спасавају блистајући као Првообразна и Првоузрочна Лепота, у онима који су се у Њему уподобили кроз врлине и виђење благодати.“ Лепоту човековог богоподобија, велики православни мистичар Преп. Симеон Нови Богослов (942–1022), у једној од својих божанствених химни овако описује: „Веселим се и радујем када помислим о назначењу и слави који су ми дати од Бога, видећи себе свецело улепшаним нематеријалном одећом, као анђео Господњи. На тај начин, та радост у мени распаљује љубав према Ономе, Ко је даје и мења ме и уздиже ка Богу.“ Духом истог естетизма, мада на специфичан начин, одликују се подвижнички списи, пре свих најутицајнијих аутора православног монаштва: Преп. Јована Лествичника (око 579 до после 654 године) у делу Лествица и Преп. Исака Сирина (VII век) у делу Подвижничка слова. Лествичник о лепоти човековог духовног лика, на једном месту вели: „Када је срце весело и лице човеку засија. Када је сам човек тако прожет љубављу Божијом, тада се и споља, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе.“ О небеској лепоти Исак Сирин пише: „Чистота ума је савршенство пребивања у небеском сазерцању, без страсти побуђени смо духовном силом горњих лепота, безбројним чудима небеског света.“ Као што се из наведених примера види, православни естетизам је духовна радост благодатног живота у Христу, који је Лик највише Лепоте, а човек је биће призвано да се обожи, и тако украси и стекне непропадљиву душу и преображено тело. Такође, и првосаздана материја призвана је да дође у поредак преображења своје супстанције, те тако постане део лепоте и доброте видљивог света, који на тај начин потврђује лепоту и доброту Творца, или Уметника, како пише Св. Василије Велики. На основу нашег увида у древне светоотачке литургијске и монашко-подвижничке списе, и што је за српску традицију веома битно, сагледавањем средњевековне оригиналне књижевности, може се рећи да је суштину питања православног схватања лепоте, и уопште, појма естетичког тешко подвргнути формалној дефиницији или неком засебном одсеку истраживања и схватања. Погрешно је сматрати да се појам лепоте може објектизовати и везати за одређено својство божанског бића и бића створеног света. Пре би се могло рећи да је лепота и духовна радост бића благодетна енергија која извире из светотројичног божанског бића, која се разлива и дарује Божијем створењу, те се тако потенцијално украшава целокупна творевина. Човек својим врлинским подвигом приноси целокупну психофизичку енергију бића, која се „наитијем“ благодати Светога Духа распламсава и преображава у квалитет новог и украшеног бића. Дакле, Бог је виша Лепота, а животом у Христу све се преображава и постаје подобно тој Лепоти. Да би се избегла прелест интелектуализма, који има потребу да од свега гради систем појмовног мишљења или да начини Биће објектом и тако створи непробојни зид између Бога (објекта) и човека (субјекта) и на тај начин живу веру начини искључиво колективном мишљу, потребан је и корак на личном опиту и личном доживљају. Љубав, осећање и жеђ да се човек истински сроди с Богом даје огромну снагу и покреће све органе човековог бића. Тако отворено и истинско биће пријемчиво је за Бога. Тада се заправо догађа некакав унутарњи процес повезивања разједињеног и буђења замрлог, што мења и преображава, тада се друкчије мисли и расуђује, тада је целовит човек укључен у пуни живот, тада се догађа стваралачки процес новог погледа, који све посматра с вером, и рађа се ново преображено посматрање свега. Наиме, та перцепција и примање Бога и створеног света, мења пријемнике, тј. чула, и доживљај постаје примање енергије доброте и лепоте божанства. Извор: Теологија.нет View full Странице
  8. Дакле, питање као из наслова. Глобализације, интеграције, миграције и остале "ЦИЈЕ"... Пред нашим очима, готово ухватљиво се дешавају промене. Код православних кршћана, један од интегративних фактора је и "национ". Да ли ће тако бити у сразу са променама и за два десетљећа (и даље) нпр. Не сумЉајући у речи апостола и самог ИСХС, шта за вас (и да ли) значи национално одређење Цркве? Како даље? Извол`те...
  9. Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика
  10. Клуб „Кана Галилејска” на форуму „Живе речи утехе” има више од 2.500 чланова који траже сродну душу са којом би склопили хришћански брак Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика View full Странице
  11. Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији
  12. Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим? Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији View full Странице
  13. Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме - да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије. Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем. Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“ Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије. Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије. Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој. Извор: Српска Православна Црква
  14. Његово Високопреосвештенство Георгије, архиепископ михајловско-кошички је са више свештених лица и уз учешће великог броја верних, први пут после 50 година, одслужио православно богослужење у селу Даргов, недалеко од Кошица у Словачкој. Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме - да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије. Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем. Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“ Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије. Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије. Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Нисам знала, да постоје два велика албума црквене музике на овом језику.. Интересантно звучи, бар за мене Album "Slava Tev, Dievs" (на пример акатисте) Album "Ja Kristus tevī ir augšāmcēlies" (такође духовне, али не литургијске песме)
  16. Засад непознати вандали оборили су и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у сарајевском насељу Бријешће. Неки споменици су ишчупани из земље или поломљени, а крстови су преврнути. Сарајевској полицији случај је пријављен око 13:30 сати, али није познато када се овај инцидент догодио, наводи Клиx.ба. Жена која је пријавила случај наводи да је пре седам дана била на гробљу и да је тада све било у реду. РТРС додаје да је полиција обавила увиђај и напомиње да је инцидент пријављен дана, на Митровске задушнице. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:694218-NA-ZADUSNICE-Oskrnavljeno-pravoslavno-groblje-u-Sarajevu
  17. Засад непознати вандали оборили су и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у сарајевском насељу Бријешће Засад непознати вандали оборили су и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у сарајевском насељу Бријешће. Неки споменици су ишчупани из земље или поломљени, а крстови су преврнути. Сарајевској полицији случај је пријављен око 13:30 сати, али није познато када се овај инцидент догодио, наводи Клиx.ба. Жена која је пријавила случај наводи да је пре седам дана била на гробљу и да је тада све било у реду. РТРС додаје да је полиција обавила увиђај и напомиње да је инцидент пријављен дана, на Митровске задушнице. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:694218-NA-ZADUSNICE-Oskrnavljeno-pravoslavno-groblje-u-Sarajevu View full Странице
  18. У Гвајакилу заједница броји око 100 душа који су редовни на Богослужењима. Прије доласка свештеника, двије године уназад било их је око 30. Православног храма у Еквадору још увијек нема, али има добре воље да се један сагради, управо у Гвајакилу. Док се то не збуде, службе се проводе у капели посвећеној Благовијестима. Мјесто капеле се мјењало неколико пута, због раста броја вјерних, да би коначно добила мјесто и облик који има данас. У истој је недавно изграђен иконостас (први не-импровизовани) а недавно је израђано и постављено прво православно звоно у Еквадору. Звоно су, у договору са свештеником израдили мајстори у малом граду Рио Бамба, а по жељи родитеља упокојеног јединог сина Виталија Едгара, за спасење душе његове и у славу Божију. Црквенословенским језиком на звону је угравирано: „У славу Божију и за спасење душе Виталија Едгара, Гвајакил, Еквадор 11. Септембар 2017. године.“ Taкође, на звону је угравиран и лаварум Св. Саве познат и као Бокешки лаварум, који је уједно и лаварум симбол СПЦ у Еквадору, благословом Његовог Високопреосвештенства господина Митрополита Амфилохија. Звоно је освећено и први пут је позивало вјерне на празник Покрова Пресвете Богородице, ове године. Замисао је била (и остварена уз помоћ Божију), да звоно буде спремно на четрдесетницу од упокојења чада Божијег Виталија Едгара. Свете Литургије у овом храму врше се скоро свакодневно и тиме се освећује и град и земља, а од сада и звоно, као заштита и оружје Божије разгони демоне, обезбјеђује благорастворење ваздуха, штити своје вјерне и уједно их позива на прослављање имена Божијег. Прво православно звоно у Еквадору је велики благослов и знак да мисија Божија напредује и да је ово тек почетак. Нека је слава и хвала Богу на свему! http://www.mitropolija.com/prvo-pravoslavno-zvono-u-ekvadoru/
  19. Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо у њему! Ријеч Божија се чује у свим крајевима васељене, па тако и у Еквадору, малој држави Јужне Америке. Овамо је стигла са многобројним породицама из православних земаља, Русима, Палестинцима, Грцима и многим другим. До недавно вјерни народ у Еквароду су посјећивали свештеници из других земаља, вршећи службе Божије неколико пута годишње, а онда су постављени први стални свештеници, прво у Киту (главном граду), а онда и у Гвајакилу, благословом Високопреосвећеног Митрополита господина Амфилохија. У Гвајакилу заједница броји око 100 душа који су редовни на Богослужењима. Прије доласка свештеника, двије године уназад било их је око 30. Православног храма у Еквадору још увијек нема, али има добре воље да се један сагради, управо у Гвајакилу. Док се то не збуде, службе се проводе у капели посвећеној Благовијестима. Мјесто капеле се мјењало неколико пута, због раста броја вјерних, да би коначно добила мјесто и облик који има данас. У истој је недавно изграђен иконостас (први не-импровизовани) а недавно је израђано и постављено прво православно звоно у Еквадору. Звоно су, у договору са свештеником израдили мајстори у малом граду Рио Бамба, а по жељи родитеља упокојеног јединог сина Виталија Едгара, за спасење душе његове и у славу Божију. Црквенословенским језиком на звону је угравирано: „У славу Божију и за спасење душе Виталија Едгара, Гвајакил, Еквадор 11. Септембар 2017. године.“ Taкође, на звону је угравиран и лаварум Св. Саве познат и као Бокешки лаварум, који је уједно и лаварум симбол СПЦ у Еквадору, благословом Његовог Високопреосвештенства господина Митрополита Амфилохија. Звоно је освећено и први пут је позивало вјерне на празник Покрова Пресвете Богородице, ове године. Замисао је била (и остварена уз помоћ Божију), да звоно буде спремно на четрдесетницу од упокојења чада Божијег Виталија Едгара. Свете Литургије у овом храму врше се скоро свакодневно и тиме се освећује и град и земља, а од сада и звоно, као заштита и оружје Божије разгони демоне, обезбјеђује благорастворење ваздуха, штити своје вјерне и уједно их позива на прослављање имена Божијег. Прво православно звоно у Еквадору је велики благослов и знак да мисија Божија напредује и да је ово тек почетак. Нека је слава и хвала Богу на свему! http://www.mitropolija.com/prvo-pravoslavno-zvono-u-ekvadoru/ View full Странице
  20. Version 1.0.0

    50 downloads

    Највећи румунски православни теолог, отац Димитрије Станилоје, декан Православног богословског факултета у Букурешту, упокојио се 5. октобра 1993. Проф. Димитрије Станилоје је рођен 1903. у месту Владени, у околини Брашова. Завршио је високу бгословску школу у Брашову, а дипломирао на Богословском факултету у Черновцима, где је одбранио докторат. Предавао је Догматику на богословским факултетима у Сибину (Сибиу) и Букурешту. Писац је великог броја књига, студија и чланака из богословља и духовности. (Неколико књига, као што су Догматика у два тома, Литургика и Морално богословље, преведе су и објављене на српском језику, углавном из пера Епископа Митрофана, садашњег Епископа канадског. – прим. прев.)
  21. Живети православно Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим? Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. О. Серафим Роуз Извор: saborna-crkva.com
×
×
  • Create New...