Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православној'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 53 results

  1. Албански верници окупили су се на Цвети у православним црквама широм земље. Десетине верника присуствовало је Литургији у Саборној цркви у Тирани. Верници су учествовали у богослужењима у црквама митрополија Елбасана, Аполоније и Фијера, Берата, Корче и Ђирокастре, где су митрополити началствовали Божанском Литургијом. Митрополит бератски Игњатије служио је Божанску Литургију у Саборном храму у Берату, митрополит аполонско-фијерски Никола у цркви Светог Георгија у Фјери, митрополит елбасански Андони у цркви Св. Николе у Елбасану, а митрополит амантијски Натанијел и Епископ билски Асти у Саборној цркви Васкрсења Христовог у Тирани. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  2. Цвети у Успенском манастиру у Скопљу. Лазарева субота у манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. На празник Уласка Јристовог у Јерусалим - Цвети, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован началствовао је светом архиерејском Литургијом у манастиру Успења Преосвете Богородице у Скопљу. Саслуживао је Његово Преосвештенство Епископот стобијски и Местобљуститељ струмички г. Давид са свештенослужитељима Православне Охридске Архиепископије. У току јутарње службе архиепископ Јован је разделио врбове гранчице сабраном народ, а после читања Јеванђеља произнео надахнуту беседу о празнику Цвети. После свете Литургије, приређено је послужење токо којег се Архиепископ задржао у разговору са верним народом. На Лазареву саботу, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован служио је свету Литургију у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Извор: poa-info.org
  3. Архимандрит Методије (Марковић), игуман једног од најстаријих атонских манастира, српске обитељи Хиландар, говорио је за портал „Манастирски весник“ о наслеђу живе светогорске традиције, о добром такмичарском духу атонских манастира, о правилима устава у животу Хиландара и о томе чиме се одликује српско монаштво. Оче Методије, Ви сте данас најмлађи игуман на Атону. Какав је био Ваш пут на Светој Гори, који Вас је довео до овог одговорног послушања? На Атон сам дошао 1994. године, тада сам имао 24 године. Обављао сам нека послушања и већ 1995. године сам примио постриг у расофор. Идуће године – у малу схиму (мантију – како се каже у Русији), а 2005. године – у велику. Постриг је извршио архимандрит Мојсије (Жарковић), мој претходник на послушању игумана у Хиландару. Он се 2010. године преставио у Господу. То се десило за време Великог поста. А после прославе Васкршњих дана братија се окупила на изборе који су се одвијали у две фазе. „Кад манастирска братија не налази међу собом врлог монаха, она бира неког болесног брата, јер ће он бити свеснији својих слабих страна и носити немоћи других,“ – то сам рекао прихватајући игуманско жезло. Која послушања сте обављали пре него што су Вам браћа поверила најтеже – руковођење манастиром? Свако послушање има своје тешкоће. На пример, мени је својевремено било тешко послушање еклисијарха (црквењака). Касније сам водио рачуна о пчелињаку. А убрзо после тога сам добио благослов за канцеларијску службу, постао сам епитроп – помоћник игумана. Обично се на ово послушање поставља већ искусан монах, који се пре тога дуги низ година подвизавао у посту и молитви, а ја сам свега неколико година провео у манастиру, али се по Промислу Божијем све уређује онако како је угодно Њему, а не нама. На Атону се све дешава мало другачије. По чему се разликује монашки живот на Атону? Па то је монашка република! Отуда, на пример, потиче изванредна особеност Свете Горе: у ово или оно време различити манастири постају узор за све друге обитељи. Ми на Атону се не бојимо да учимо једни од других. Ако суседи лепо напредују, треба преузети њихово искуство. И онда, рецимо, за 40 година пример за углед постаје други манастир – један од оних који су напредовали угледајући се на оне испред себе. Овај такмичарски дух у добром смислу те речи, својствен је Светој Гори. Сећате се да је и преподобни Серафим Саровски учио овој, у добром смислу речи „трци за добићу“: „духовно тргуј“ оном врлином која ти доноси највећу добит благодати – „ако вам више благодати Божије доносе молитва и бдење, бдите и молите се; ако вам много Духа Божијег даје пост, постите, ако вам више доноси милостиња, дајите милостињу, и тако размишљајте о свакој врлини коју чините Христа ради.“ Ја сам својевремено имао прилике да разговарам са старцем Јосифом Ватопедским, он нам је причао о свом животу са старцем Јосифом Исихастом. Мали број браће је могао да остане уз овог подвижника. Али оно што смо чули о онима који су издржали овај труд и оскудицу, духовно нас је крепило. Старац Јосиф млађи је касније обновио и уредио тренутно највећи светогорски манастир. У Ватопеду сад има 120 братије. Он не само да је разумно организовао спољашњи живот, већ је лично руководио духовним животом браће. Био је истовремено игуман и старац-духовник целог братства. Ово је безусловно, пример за све остале атонске манастире, а и не само атонске. Сад се – између осталог и у Русији – организују међународне монашке конференције чији учесници међусобно деле ово искуство и проучавају га. Због чега се такмиче манастири на Атону? Атон је испоручивао и испоручује свеце у Царство Небеско. То је својеврсна фабрика за њихову производњу. Света Гора је увек била чувена по томе и наше време није изузетак. Недавно је прослављен старац Пајсије Светогорац, раније је прослављен преподобни Порфирије Кавсокаливит. Атон живи у складу са православном традицијом и наставља да рађа свеце – заступнике и молитвенике за цео православни свет. Ако Мајка Божија благослови – на Атону ће бити светаца до свршетка света. Она је Игуманија свима нама. У сваком манастиру постоје Њене иконе које се изузетно поштују, код нас је чудотворна икона „Тројеручица“. Многим савременицима су посебну синовску љубав према Пресветој Богородици откриле књиге старца Пајсија Светогорца. Да ли сте га затекли на Атону 1994. године, кад сте дошли? Лично нисмо разговарали, старац се упокојио управо кад сам ја стигао на Атон. Сви унаоколо су причали о томе да се преставио старац Пајсије. „А ко је то?“ – питао сам. У то време сам био само искушеник и још ништа нисам чуо о њему. Кад човек тек дође у манастир треба много да ради на себи. Међутим, касније сам читао књиге оца Пајсија. Веома ме је надахнуло његово учење о томе да треба имати позитивне, добре мисли. То је сасвим у духу старца Тадеја Витовничког који ме је благословио на монашки пут. Људе који су расположени за све добро старац Пајсије је поредио с пчелама. Онај ко лоше мисли о људима и о свету личи на муву. „Упитај је, – говорио је геронда, – да ли свуд унаоколо има бар један цвет? – Немам појма, – одговориће она у лету, – има гомила септичких јама! – А упитај пчелу: Има ли овде много ђубрива? – Ђубрива?! – зачудиће се она. – Нисам видела! А цвећа има и изобиљу.“ Својевремено ме је запањило ово поређење. Савремени и умни човек који је склон депресијама, незадовољству и критикама требало би да се чешће сети ове изузетно једноставне слике. Зашто човек да осуђује ако може да се радује? Јер, речено је: Радујте се увек у Господу; и опет кажем: радујте се (Фил. 4:4). Какви су услови за преношење традиције по мишљењу Светогораца? Искушеник не треба да живи по свом разуму, треба да постане чист лист. Треба потпуно да се преда вољи старца. Нека он пише на теби све што му Бог заповеда. А ако си сам већ припремио текст свог живота – немаш шта да тражиш у манастиру. Зар ћеш узимати благослов да чиниш по својој вољи? Не треба тако да се ради. Треба имати поверења у старца: „Оче, учинићу како кажете.“ И заиста: поступај онако како ти кажу. „Да би човек био светогорски монах, – говорили су нам старци, – треба да буде послушан, онда ће му ићи и молитва.“ А шта су још својевремено старци написали на чистом листу Вашег живота? Мој старац Агатон којем су ме дали на послушање кад сам дошао у манастир Хиландар, био је прост монах. Један од оних који се не виде и не чују. Али то је био молитвени подвижник. Често ме је поучавао речима преподобног Серафима Саровског о томе да је циљ хришћанског живота стицање Светог Духа. О овоме је наводио и мноштво изрека преподобног Симеона Новог Богослова. Свети Никодим Светогорац је за преподобног Симеона Новог Богослова говорио да му је дат дар Богоматеринства. Како то да схватимо? Сам преподобни Симеон је писао: „...Онај ко је поверовао у Сина Божијег... каје се... за своје раније грехове и омива се од њих у Тајни Крштења. Тада Бог Реч улази у крштеног као у утробу Приснодјеве и пребива у њему као семе.“ А покајање је обновљено Крштење... А шта је потребно да би човек у својој души доживео рођење Христа? Управо ту је потребна благодат. Старац ме је тако усмеравао у животу: „Твој циљ је да стекнеш благодат Светог Духа.“ Заборави на све и само то имај на уму! Учио сам од свог старца да се молим Светом Духу. Постоји размишљање једног грчког митрополита, некадашњег Светогорца о томе да нарочито поштујемо Распетог Господа, подједнако поштујемо Бога Оца, али недовољно Светог Духа. Како треба поштовати Треће Лице Пресвете Тројице? Постоји молитва „Царју Небесниј“. Једноставно се чешће треба њоме молити. А кад стекнемо благодат треба да се трудимо да не грешимо, онолико колико је то могуће. Не треба да чинимо ништа што противречи Светом Јеванђељу. Старац ме је учио: „Не треба без нарочите потребе напуштати Свету Гору. Буди у обитељи и она ће те сачувати. Држи се непрестане молитве.“ Све је врло једноставно. Да ли данас има стараца у Вашем манастиру? Зрео узраст је живот неупрљан (Прем. 4:9). Имали смо једног брата-искушеника, он је имао толико љубави према свима да је желео да остане искушеник како би свима био послушан, иако код нас искушеништво обично траје три године, после чега следи постриг у први степен монаштва – расофор. Ускоро смо овог брата ипак замонашили на празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Само месец дана је био монах. У Хиландару је избио пожар. Требало је помоћи и овај монах Атанасије се одмах одазвао. Ту је и погинуо испунивши Христову заповест: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13). Молимо Вас да нам испричате нешто о Хиландару. Пре неколико година прослављена је његова хиљадугодишњица (у сваком случају, од првог помена у историјским летописима). Каква је то обитељ данас? Које традиције се придржава? Какав је устав? То је српски манастир у којем је данас обједињено 50 српских монаха. Од тога 35 има послушање у самој обитељи, а други се подвизавају у келијама-скитовима и на метосима. Свој манастирски живот градимо по Уставу светитеља Саве, првог српског архиепископа, ктитора нашег манастира. Сваког првог дана у месецу читамо Устав (који је такође познат под називом „Хиландарска повеља“ – прим. ред.) за трпезом – то је извесно подсећање на основе нашег живота. Ову традицију је установио сам светитељ Сава, који је у XII веку обновио овај манастир заједно са својим оцем, преподобним Симеоном Мироточивим. У остале дане читамо житија светих, а у данима Великог поста – „Лествицу“ преподобног Јована, синајског игумана. Живимо по византијском времену. У 2:00 после поноћи започињемо богослужење: полуноћницу, јутрење, први, трећи и шести час и Свету литургију. У 6:00 је прва трпеза, затим се мало одморимо (иако има послушања која треба испунити без одласка на одмор), потом следи сам рад на главном делу послушања, који траје 3-4 сата; после тога поново следи краћи одмор и у 15:00 већ почиње вечерње богослужење: девети час и вечерње. Затим следи још једна трпеза, а после ње повечерје с каноном и Акатистом Мајци Божијој. Да ли српско монаштво има неких особености? Душа народа је у његовим свецима. Идеали његовог монаштва су у ономе како су живели небески покровитељи. Наши духовни оци су пре свега, наравно, свети Сава, први српски архијереј и оснивач наше обитељи и његов отац Симеон Мироточиви. Српска земља се, као што је говорио други подвижник из нама ближих времена – светитељ Николај (Велимировић), одликује тиме што се налази између Истока и Запада. Ова особеност се огледа и у духу нашег српског монаштва. Ми смо својеврсни граничари Православља. Треба да се боримо за његову чистоту. Да не дозволимо да се меша с туђим утицајима. Да чувамо Православље од латињана с њиховим наметљивим мисионарењем и од Турака с њиховим идејама владавине и притиска. Све нас то обавезује да стражимо у одбрани своје вере. Одређује живо борбено расположење. Ми смо по духу исповедници. Разговарао Ольга Орлова Са руског Марина Тодић Синодално одељење за манастире и монаштво Руске Православне Цркве Извор: Правосалвие.ру
  4. У суботу, 6. априла 2019. године, у оквиру васкршњег цилуса предавања, која се одржавају благословом Његовог Вископреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, у току свете и велике Четрдесетнице у просторијама Црквене Општине у Загребу, одржано је четврто по реду предавање. Предавање на тему: "Пост у Православној Цркви" одржао је ђакон Немања Калем, професор Црквеног права у Богословији Светог Саве у Београду. Ђакон Немања је у свом предавању говорио о настанку и развоју Великог поста у Цркви кроз историју, као и о значају поста за вернике. Цитирајући и тумачећи каноне Цркве слушаоце је упознао шта су Оци и Сабори говорили о посту и какава су упутства о посту давали верницима. На крају предавања присутни су предавачу поставили питања која су се тицала њихових недоумица везаних за пост. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. У четвртак 28. фебруара 2019. године, у дворани Црквене општине у Бачкој Паланци, катихета Александра Дубак, одржала је предавање на тему: Канонизоване чудотворне иконе Пресвете Богородице у Српској Православној Цркви. Благодарећи Радију Тавор, доносимо звучни запис предавања.
  6. Руски свештенице и монахиње из САД и Канаде раде у Индији на катихизацији, па је 2000 људи крштено у светој Православној Цркви. Ова мисионарска група већ месецима активно ради у појединим индијским градовима. Очекује се да ће Цркви приступити неколико хиљада људи. На чело мисионарског рада стоји отац Атанасије Кон, старешина Иверске парохије на Хавајима. Сав овај подухват се обавља по благослову митрополита Илариона, првојерарха Руске Заграничне Цркве. Извор: Православие.ру
  7. На Сабор Светог Јована Крститеља, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован присуствувао је светој Литургији у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. На Богојављење, Његовото Блаженство г. Јован служио је свету Литургију и чин великог водоосвећења у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Извор: Српска Православна Црква
  8. Мајански православни су група од неколико хиљада Гватемалаца и Мексиканаца који су приступили Православној Цркви 2010. године и налазе се под јурисдикцијом Мексичке Грчке Православне Митрополије. Зову се „мајанским“ православцима, јер су већина обраћеника (али не сви) потомци древних Маја који су живели у Централној Америци много пре него што су стигли Европљани. А када данас говоримо о Мајама, помишљамо на древну историју, али још и данас живе милиони мајанског народа у Централној Америци који говоре своје аутохтоне мајанске језике. Ових година је велика група ових Маја приступила Православној Цркви. Извор: Српска Православна Црква
  9. Антиохијска црква се залаже за јединство Православних цркава и категорички одбија акције које имају циљ одвајање и слабљење православних у свијету. Антиохијска православна црква је дубоко забринута због ситуације која је створена у васељенском православљу и потпуно подржава РПЦ у украјинском црквеном питању, изјавио је 17. јануара Патријарх Антиохије и читавог Истока, Јован Десети, на састанку са руским парламентарцима, преноси Интерфакс. „Са наше стране, апеловали смо на васељенског Патријарха у Константинопољу и на сваки могући начин молили да се предузму напори усмјерени на уједињење Цркава и превазилажење насталих несугласица“, рекао је поглавар Антиохијске православне цркве. „Дубоко смо забринути за тренутну ситуацију и потпуно вас подржавамо у овом питању.“ Он је нагласио да би Антиохијска црква веома вољела да се „очува јединство православних у свету“ и категорички не прихвата „оно што је усмјерено на одвајање и слабљење православног народа“. Раније, у одговору на писмо васељенског Патријарха Вартоломеја са позивом да призна ПЦУ, антиохијски Патријарх Јован Десети обратио се поглавару Константинопољске цркве са захтјевом „да не доноси никакве одлуке иза којих не стоји консензус аутокефалних православних цркава, јер није мудро зауставити раскол по цијену јединства православног свијета“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован на празник Рождества Христова богослужио је у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Нижепољу код Битоља. Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким служио је свету Литургију у Охриду, док је Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко богослужио у Штипу. Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид је богослужио у Скопљу. Божићне Литургије служене су и у осталим богослужбеним местима Православне Охридске Архиепископије. Извор: Српска Православна Црква
  11. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, у Оџацима је, у недељу 25. Новембра 2018. године, у црквеној дворани храма Спаљивања моштију светог Саве, у организацији Српске православне црквене општине оџачке, а у оквиру започетог циклуса предавања, презвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао предавање на тему Пост у Православној Цркви. У име домаћина, Црквене општине оџачке, предавача и присутне слушаоце је поздравио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки. Предавач је присутне подсетио и поучио важности поста у литургијско-подвижничком животу и објаснио неке недоумице одговарајући на питања присутних. Благодарећи радију Беседи доносимо звучни запис предавања!
  12. Публикација Блумова таксономија у Православној вјеронауци представља измијењен и актуелизован мастер рад који је, под називом Примјена модела интерактивног учења Таксономија васпитно-образовних циљева у когнитивном подручју у области Православне вјеронауке, одбрањен маја 2016. године на Педагошком факултету Независног универзитета Бањалука. Избор теме мастер рада представља израз личних теоријских интересовања јереја Игора Мијатовића за модел интерактивног учења Таксономија васпитно-образовних циљева у когнитивном подручју, који је половином XX вијека креирао и публиковао Бенџамин С. Блум и практичне примјене овог модела интерактивне наставе у настави Православне вјеронауке. Садржај /ПДФ/ Овај модел интерактивног учења, базиран на категоријама Блумове таксономије, има за циљ активност свих ученика, без обзира на степен развијености њиховог интелекта. Задаци су примјерени нивоу и начину интелектуалног функционисања ученика, како би сваки постигао највише што може, и онај који је испод просјека, као и они који су посебно даровити. Категорије знања су формиране постављањем питања која одговарају учениковим могућностима, подстичући га на даље напредовање ка вишим нивоима знања и оспособљавајући га за динамичнији, активнији, самосталнији и креативнији рад у васпитно – образовном процесу. Дакле ова студија намијењена је, прије свих, православним вјероучитељима, али и учитељима и наставницима и свима који желе да направе искорак и да на креативнији и нов начин подстакну своје ученике да изађу из оквира традиционалне наставе, да укључе своје стваралачке потенцијале и на тај начин допринесу квалитетнијем остваривању наставног процеса. Улоге вјероучитеља и ученика примјеном овог модела интерактивног учења значајно се мијењају у односу на ранији традиционални приступ настави. Од суштинског значаја је да вјероучитељ посједује критички, флексибилан, иновативан и експерименталан приступ поучавању, јер он више није само предавач, већ организатор наставе и активни учесник у процесу учења. Основна намјера приликом израде ове студије била је да се вјероучитељима омогући лакше и квалитетније разумијевање одређених дидактичко-методичких појмова и проблема, с циљем да се оствари допринос професионалном припремању и оспособљавању вјероучитеља за квалитетно и одговорно обављање свог позива. Извор: Српска Православна Црква
  13. Публикација Блумова таксономија у Православној вјеронауци представља измијењен и актуелизован мастер рад који је, под називом Примјена модела интерактивног учења Таксономија васпитно-образовних циљева у когнитивном подручју у области Православне вјеронауке, одбрањен маја 2016. године на Педагошком факултету Независног универзитета Бањалука. Избор теме мастер рада представља израз личних теоријских интересовања јереја Игора Мијатовића за модел интерактивног учења Таксономија васпитно-образовних циљева у когнитивном подручју, који је половином XX вијека креирао и публиковао Бенџамин С. Блум и практичне примјене овог модела интерактивне наставе у настави Православне вјеронауке. Садржај /ПДФ/ Овај модел интерактивног учења, базиран на категоријама Блумове таксономије, има за циљ активност свих ученика, без обзира на степен развијености њиховог интелекта. Задаци су примјерени нивоу и начину интелектуалног функционисања ученика, како би сваки постигао највише што може, и онај који је испод просјека, као и они који су посебно даровити. Категорије знања су формиране постављањем питања која одговарају учениковим могућностима, подстичући га на даље напредовање ка вишим нивоима знања и оспособљавајући га за динамичнији, активнији, самосталнији и креативнији рад у васпитно – образовном процесу. Дакле ова студија намијењена је, прије свих, православним вјероучитељима, али и учитељима и наставницима и свима који желе да направе искорак и да на креативнији и нов начин подстакну своје ученике да изађу из оквира традиционалне наставе, да укључе своје стваралачке потенцијале и на тај начин допринесу квалитетнијем остваривању наставног процеса. Улоге вјероучитеља и ученика примјеном овог модела интерактивног учења значајно се мијењају у односу на ранији традиционални приступ настави. Од суштинског значаја је да вјероучитељ посједује критички, флексибилан, иновативан и експерименталан приступ поучавању, јер он више није само предавач, већ организатор наставе и активни учесник у процесу учења. Основна намјера приликом израде ове студије била је да се вјероучитељима омогући лакше и квалитетније разумијевање одређених дидактичко-методичких појмова и проблема, с циљем да се оствари допринос професионалном припремању и оспособљавању вјероучитеља за квалитетно и одговорно обављање свог позива. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Посетиоцима наше интернет странице доносимо преглед посете у целости: Заједничка изјава Српске и Антиохијске Православне Патријаршије Патријарси Јован и Иринеј код председника Вучића Радио Глас: Специјална емисија поводом посете Патријарха Јована десетог Нишу Патријарси Јован и Иринеј посетили манастир Грачаницу Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X у Нишу Патријарси Јован и Иринеј на Косову и Метохији Најава: Директан видео пренос дочека Патријараха антиохијског Г. Јована X и српског Г. Иринеја у Нишу Патријарси се поклонили светињи студеничкој Патријарх Јован: Оно што смо доживјели овдје задржаћемо засвагда у срцу! Патријарси Јован и Иринеј стигли у манастир Жичу Свечани дочек патријараха Јована и Иринеја у Подгорици Патријарси Јован X и Иринеј посетили манастир Острог Патријарх српски Иринеј: Радује ме што сам са Патријархом антиохијским Јованом у Црној Гори Свечана доксологија у Цетињском манастиру Патријарси Јован и Иринеј стигли у Подгорицу Саборна патријарашка Литургија у храму Светог Саве Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован посетио Православни богословски факултет у Београду Патријарх антиохијски Јован посетио цркву Ружицу Патријарх антиохијски Јован посетио Народни музеј Званични разговори у Патријаршији српској Доксологија у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X Историјска посета: Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован стигао у Београд Патријарси Јован X и Иринеј служе свету Литургију у Спомен-храму Светог Саве на Врачару Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. ЈОВАН X у посети Српској Православној Цркви Његово Блаженствo Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован Х - кратак животопис Антиохијска Православна Црква Најава: Патријарх антиохијски и свега Истока Јован X у посети Епархији жичкој
  15. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Посетиоцима наше интернет странице доносимо преглед посете у целости: Заједничка изјава Српске и Антиохијске Православне Патријаршије Патријарси Јован и Иринеј код председника Вучића Радио Глас: Специјална емисија поводом посете Патријарха Јована десетог Нишу Патријарси Јован и Иринеј посетили манастир Грачаницу Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X у Нишу Патријарси Јован и Иринеј на Косову и Метохији Најава: Директан видео пренос дочека Патријараха антиохијског Г. Јована X и српског Г. Иринеја у Нишу Патријарси се поклонили светињи студеничкој Патријарх Јован: Оно што смо доживјели овдје задржаћемо засвагда у срцу! Патријарси Јован и Иринеј стигли у манастир Жичу Свечани дочек патријараха Јована и Иринеја у Подгорици Патријарси Јован X и Иринеј посетили манастир Острог Патријарх српски Иринеј: Радује ме што сам са Патријархом антиохијским Јованом у Црној Гори Свечана доксологија у Цетињском манастиру Патријарси Јован и Иринеј стигли у Подгорицу Саборна патријарашка Литургија у храму Светог Саве Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован посетио Православни богословски факултет у Београду Патријарх антиохијски Јован посетио цркву Ружицу Патријарх антиохијски Јован посетио Народни музеј Званични разговори у Патријаршији српској Доксологија у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X Историјска посета: Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован стигао у Београд Патријарси Јован X и Иринеј служе свету Литургију у Спомен-храму Светог Саве на Врачару Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. ЈОВАН X у посети Српској Православној Цркви Његово Блаженствo Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован Х - кратак животопис Антиохијска Православна Црква Најава: Патријарх антиохијски и свега Истока Јован X у посети Епархији жичкој View full Странице
  16. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12,00 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија. Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока. Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састралну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. приредио: епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  17. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12,00 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија. Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока. Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састралну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. приредио: епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Његово блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока Јован долази у посету Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и СПЦ: свечана служба дочека - доксологија биће у београдској Саборној цркви у четвртак, 11. октобра у 12 часова. Патријарси ће у недељу, 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице, служити Свету Литургију у Саборној цркви, уз саслужење архијереја Српске и Антиохијске Патријаршије, са почетком у 9 часова. БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ! View full Странице
  19. У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности? – Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена. Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку. – Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара. Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације? – Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo. У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима? – Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози. Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани? – Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима. У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу? – У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена. Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију? – Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава. Извор: Теологија.нет
  20. Архимандрит Кирил Говорун, клирик Московске епархије Руске Православне Цркве, ванредни је професор на Богословским студијама Лојола Маримаунт Универзитет у Лос Анђелесу и извршни директор Хафингтон Екуменског института. Дипломирао је на Богословској академији у Кијеву и Националном Универзитету у Атини. Своје докторске студије окончао је на Дарам (Durham) универзитету, под руководством о. Ендрју Лаута. Био је председник Одељења за спољне односе Украјинске Православне Цркве (Московске патријаршије [МП]), први заменик председавајућег Образовног одбора Руске Православне Цркве, а касније научни сарадник на Јејл и Колумбија универзитету, као и продекан Теолошке академије Свети Игњатије у Шведској. Објавио је више књига на различитим језицима: Политичка православља: неправославља Цркве (Political Orthodoxies: The Unorthodoxies of the Church Coerced, Minneapolis: Fortress, 2018); Украјинска јавна теологија (Ukrainian Public Theology, Kyiv: Dukh і Litera, 2017, на украјинском), Скеле Цркве: Ка пост-структуралној еклисиологији (Scaffolds of the Church: Towards Poststructural Ecclesiology, Eugene, OR: Cascade, 2017; украјински превод објављен 2018); Чуда Свеправославног сабора (Moscow: Christian Book Club, 2016, на руском); Мета-еклисиологија: Хронике Црквене присутности (New York: Palgrave Macmillan, 2015; украјински превод објављен 2017); Од Антиохије до Сиана: еволуција „несторијанства“ (From Antioch to Xi’an: an Evolution of ‘Nestorianism’, Hong Kong: Chinese Orthodox Press, 2014, на кинеском); Воља, акција и слобода: Христолошке контроверзе у седмом веку (Will, Action and Freedom: Christological Controversies in the Seventh Century, Leiden – Boston: Brill, 2008). За наш сајт говори о ситуацији у Украјини, позицијама Васељенске и Московске патријаршије, будућој Украјинској Православној Цркви итд. У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности? – Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена. Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку. – Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара. Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације? – Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo. У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима? – Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози. Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани? – Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима. У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу? – У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена. Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију? – Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава. Извор: Теологија.нет View full Странице
  21. У име наше свете Цркве, најављено је учешће Његовог Преосвештенства епископа далматинског Никодима. Руска Православна Црква је упутила је делегацију на чијем челу је епископ североморски и умбски Митрофан, а са својим рефератом учествовао је и епископ сакраментски Иринеј (Руска Загранична Црква). Са своје стране митрополит волоколамски Иларион је упутио поруку организаторима и учесницима овог скупа. Извор: Српска Православна Црква
  22. У манастиру Преображења Господњег у Бозеу, у Италији, 5. септембра 2019.г. отворен је Међународни симпозијум о православној духовности посвећен теми „Разликовање духова и хришћански живот“. У симпозијуму учествује високи представници помесних православних Цркава, Римокатоличке Цркве, Англиканске Цркве и протестантских заједница, познати богослови и црквени историчари. У име наше свете Цркве, најављено је учешће Његовог Преосвештенства епископа далматинског Никодима. Руска Православна Црква је упутила је делегацију на чијем челу је епископ североморски и умбски Митрофан, а са својим рефератом учествовао је и епископ сакраментски Иринеј (Руска Загранична Црква). Са своје стране митрополит волоколамски Иларион је упутио поруку организаторима и учесницима овог скупа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа. Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот. Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем. Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др. Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве. Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека. Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу. За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми. Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме. У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења. Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света. Извор: Српска Православна Црква
  24. Православна академска теологија била је, према речима оца Георгија Флоровског, ''у вавилонском ропству'' западне мисли од XV до краја XIX века. Она је углавном настојала да опонаша споља наметнуте догматске обрасце, који ни на самом Западу више нису били актуелни. Срж православног предања била је сачувана кроз живу искуствену теологију литургијског присуства Христовог, као и кроз теологију молитве Исусове. Временом је богато аскетско наслеђе, нарочито у Русији, почело да осваја и академску мисао. Први корак ка томе био је ''Катихизис'' светог митрополита московског Филарета (1772-1867), који је својом утемељеношћу на духу и речима светих отаца у знатној мери надилазио тадашње академске стандарде. Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа. Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот. Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем. Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др. Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве. Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека. Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу. За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми. Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме. У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења. Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...