Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православном'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 38 results

  1. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора View full Странице
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора
  3. У уторак, 14. јануара 2020. године, у Студентском центру Руског православног универзитета у Москви уприличен је божићни ректорски пријем коме су присуствовали сарадници, професори, студенти, пријатељи и гости Универзитета. Свечаност је отпочела служењем новогодишњег молебна у храму Универзитета посвећеном Светом Јовану Богослову, којим је началствовао Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, декан Философско-богословског факлутета РПУ. После молебна одржан је пригодни програм у ком су учествовали студенти Универзитета, у оквиру којег је ректор отац Петар (Јермејев) наградио плакетама сараднике и студенте Универзитета. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са функције такође тражио Синод? Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку. Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати? Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго? И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ? То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни. Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене? Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ? Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета. Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Имате ли још нешто да кажете на крају? Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са функције такође тражио Синод? Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку. Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати? Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго? И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ? То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни. Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене? Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ? Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета. Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Имате ли још нешто да кажете на крају? Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Извор: Теологија.нет
  6. Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије. Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве: – Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају. Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу. Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси. * Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају? – Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо. * Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви? – Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри. * Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима? – Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас. * У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате? – Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо. * Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе? – Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити. ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота. – Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти. ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У суботу 23. новембра 2019.г. Свјатјејши је дословно казао: „Грузијски и грчки народ имају снажне историјске везе. Имамо различиту културу и обичаје, различит језик, али имамо заједничку православну веру, која нас уједињује. Католикос-патријарх Илија је изузетна личност не само за своју Цркву и земљу, већ и за сав православни свет. Не само да му изражавам братску љубав, већ га поштујем и дивим као националном хероју. Желимо да развијемо блиске односе између двеју Цркава како бисмо се међусобно подржавали и помагали.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду Какав учитељ, такав и ученик! – То се остварило у случају несмиреног епископа Максима Васиљевића, и његовог духовника, неумиреног Атанасија Јевтића. У најновијем тексту, Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега) (овде) Максим даје један портрет, који се назива Родина-мать, а евоцира чувени Совјетски мобилизацијски плакат Отаџбина мајка зове. Жељко Познановић: „Само онај ко мрзи Русију као грађанин Васиљевић може да ову слику злоупотреби као сублиминалну поруку позива на побуну и мобилизацију студената у зашиту њега и њихових НАТО господара“. Максим, Родина-мать, 1999 Родина-мать зовет! Сигурно је да студенти не би могли – барем не већи број њих – да разумеју ову асоцијацију, али се она разуме из даљег текста, али и из прашине која се подигла. Пошто је изградио о себи слику мученника који страда на правди Бога, Максим закључује: „Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо 'попу поп, а бобу боб', а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте 'непобедиво оружје и утврђење вере'. Црква није просто лечилиште, него и место где 'умиремо да бисмо живели', на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду“. - Владика Григорије као саучесник Нећу се бавити овим патетичним текстом, иако ћу се вратити на Максима и његов позив на побуну, него ћемо видети и његове саборце. Наиме, владика Григорије и о. Вукашин Милићевић су гостовали на Novoj S (N1). Када су „дарвинисти“ били кажњени, једна од мера је била и забрана да без Патријарховог благослова могу да говоре у медијима. Вукашин није имао благослов и лагао је безочно да им је Патријарх објаснио да се то односи на клирике из других епархија (овде). То је бесмислица за свакога ко познаје црквена правила. Наиме, ниједан свештеник или епископ не може да проповеда у епархији другога ако претходно не добије дозволу (благослов). Овде је посреди безобразлук, јер Вукашин је имао сада и експлицитну забрану да гостује код Бећковићке. Како овде трубе о демокрацији и „злом Синоду“, напомињем да је митрополит Амфилохије – познат као демократа – забранио епископу Игњатију Мидићу да предаје на филозофском у Никшићу: Ти не можеш да проповедаш у мојој епарији! Исти Радовић – док је мењао болесног патријарха Павла – је забранио Григорију да гостује на београдској телевизији. Реците ми како се зове овај садашњи Григоријев гест? Наиме, није добио благослов Патријарха. Зашто овај Милићевићев, на први поглед, самоубилачки гест? Зато што му је, како се чује, а то не могу и децидирано да тврдим, Григорије обећао да ће га одвести у Немачку, а затим и што се нада да ће га мама заштитити. Наиме, Вукашинова мајка, Лепосава Милићевић је била јуловка и министар, али умешана и у милионске афере (овде и овде). Треба имати образ као ђон и као дете јуловца критиковати СНС! Волео бих да видим што је то ЈУЛ био бољи од СНС!? Него, нафатирали се тада, па би да продуже. Зашто помињем отворено лагање, а не неговорење истине? Па да послушам владику Григорија! Владичанска се не пориче! Наиме, он код Бећковићке: „Ово је последица нашег држања очију затворених и нашег пуштања да се лаж расцвјета. Лаж је само почетак, завршетак је насиље. Имамо ону: „Ко лаже тај краде, ко краде тај убија.“ Кад је почело да се толико лаже и кад је престало да се говори: „Дај не лажи“ или „Престани да лажеш?“ Зато ја кажем и Вукашину и Григорију, престаните да лажете! Сам Григорије ми даде благослов да му то кажем! Дурић не само да уме да слаже, него је и лицемер. Он је тражио да се уклони патријарх Павле (овде), а сада пише: „Глупост је дефект људскости, а не интелекта. Патријарх Павле је рекао: За човека који не верује у Бога не можемо са сигурношћу рећи да је будала, а онај ко верује у свашта, за њега то можемо рећи са сигурношћу“. Григорије има дефект људскости, и то лепо потврђује. Али има и талента за политичара, јер једно ће јуче рећи, а данас друго. Не пита се како Синод добро „убоде“ и одликова Додика, који је и у мају био са АВ на Сабору (иако ван заседања)? Па Додик и Вучић су дугогодишњи другари и сарадници, а сада би Григорије, који је урадио безброј послова са Додиком, да каже како није друговао са АВ! Међутим, историја каже друго. Кад му је требало, није био гадљив на Вучићеве паре. АВ рече да је Србија уложила 700.000 еура у храм те изразио наду да ће он засијати до 2020. године. Саборна црква у Мостару до темеља је спаљена у јуну 1992. године (овде). Тада је АВ био заједно са Додиком. Наравно да се Дурић дружио и са Тадићем, али и са Ђиласом... Григорије је обновио своју кампању за патријарха. Користи ову хаотичну ситуацију не би ли профитирао. Зато сада буче против Синода и Патријарха. Вајан борац за демократију и науку, а у ствари најобичнији опортуниста и трансформер. Објавио је и интервју своје мајке (овде), који је само делимично њен, јер се ту вади за разне гафове и покушава да замаже шта се заиста и десило. Бескрупулозност му је галактичких размера јер користи ову старицу у своје циљеве. Говори како је све љубав, а мајка му вели да се није удала из љубави и то наглашава! Сина свога зове Владика. Мене моја никад не зове Поп. То каже када је неко пита шта сам. Иначе сам за њу: Мој Зоран. Ова је речита: „Ја сам свом сину недавно рекла, да се не би кад преварио да носи дугу браду. Да се фино понаша, да се фино подшиша и да не пристане никад да буде патријарх јер би се моје кости у гробу окренуле. Иди, сине, у пензију и одмарај се“. Ово нису Старичине речи, него брутални спин. Јер је Григорије дуго носио дугачку браду и косу. Наиме, интервју је од 03. окт. 2019, а недавно не може да сеже у 2013. годину! Тада је Григорије „косијанер“ и брадоња (овде). Неки необдарен интелигенцијом је смислио овај спин. Јер је Григорије носио браду и косу најмање 14 година (постао је владика 1999), а реченица имплицира да је никад није носио: да се не би кад преварио да носи дугу браду. За млађе: у српском је кад негација, и у овом контексту значи никад. На крају, сад се Владика сети да послуша мајку? Перверзна је и жеља да не буде патријарх, јер је то тежак крст и он треба да се одмара и ужива, али ако га већ зову, онда ће прекршити мајчину и њој ће се кости тумбати у гробу! Па крст је бити и обичан хришћанин! О чему прича „ова“ старица? Исто што и каже Максим да се Григорије жртвовао што је отишао за Немачку. Иста кухиња. - Владика Игњатије као саучесник у пучу Декан ПБФ је имао довољно времена да ради свој посао, али се у њега није мешао. Други су мислили за њега. Није преузео одговорност. Синод му је још у јуну саопштио шта да изврши. О то се оглушио. Покушали су да добију на времену. Потрошили су и новце и килограме живаца са суманутим захтевима за нови сабор. На сасвим јасном српском сам поручио Игњатију да да оставку ако не може да реши проблем. Послушао је лоше саветнике и зато га бије гр̏ад по глави. У целој овој причи Владика је изгубио образ. Ја бих пожелео – да ми се тако нешто деси – да ми се земља отвори под ногама. Шта сада радити? Не знам. Ја сам људима говорио да могу да ме једном не послушају на исповести, а да кад други пут дођу, и виде да су се угрували, јер нису послушали, имају само још једну шансу. Трећи пут не могу да ми изађу на очи. Саветовао сам Игњатију да да оставку још пре неколико месеци. Није послушао. Обрлатили га дворски пророци. Да ће ствар бити поново као потврда да Дух Свети има смисла за хумор, они су седницу НН Већа на ПБФ сазвали на мој рођендан, 12 нов. Тада Игњатије треба да поднесе оставку, али да се јавно гласа. Да се виде птице ком јату припадају. Не стиде се ваљда својих ставова? Толико су тражили Сабор. Ево да сада стану на црту. Што би се стидели свог мишљења? Даље, Игњатије више није у позицији да сам поднесе оставку, јер је његово скидање наложио Синод. То је могао да уради пре. Ова пак бескрупулозна удружба, која је увукла у блато Игњатија, покушава и да га обмане, говорећи како он морада буде ражалован од НН Већа, а не самостално. То је лаж, јер по члану 19 статута ПБФ: Декану престаје мандат пре истека времена на које је изабран: на лични захтев... Опет, чл. 20: Декан може бити разрешен дужности пре истека мандата ако: прекрши кодекс професионалне етике. То се и десило. Игњатије није само одбио да изврши наредбу Синода, него је и слагао Синод. То се у синодском акту, који већ кружи нетом, овако вели: „С обзиром на ове и друге пропусте којима jе нажалост дезинформисан Свети Архијерејски Синод...“. – Сада, Владико, немој да се љутиш на мене, него на тога ко те је натерао да покушаш да слажеш (дезинформишеш) Синод и да пошаљеш лажна документа, а ја твој прљав веш нећу износити, док ти пак знаш шта си урадио. И нисам ја крив што те сада карам, него тај који те је поучио да слажеш! Да ли заиста мислиш да у Синоду седе малоумници који не знају законе, а исте владике и попови и цивили ти објашњавају да ови немају појма? Слагао си, и ту бога нема. Ти „пријатељи“ су те увукли у све ово. Не Ава Римски. И ја сам једини – ако не грешим – који је писао у твоју заштиту од Артемија и других. Иако нисам имао никаквог интереса. Као ни сада. И молим се за тебе. Но, то је све небитно, јер је то лична димензија, него да видимо шта ће даље да се деси. - Максим као вођа побуњеника Максим је најчудеснији мученик који се јавио. Уникалан је. Човек кука како је прогоњен и злостављан од злих стараца из Синода итд. Као патролог, изјављујем: Не видех мученика који је правио петиције у своју одбрану! Човек се разлетео по целом свету не би ли спасао своје место на ПБФ! Уз то, успео је само да демонизује СПЦ и Синод. Ништа друго. Јер је његова теза била да зли Синод прогања њега и врлог Вилотића, као носиоце научне светлости и сл. Зашто се Максим не радује мучеништву? Јер је антипод мученичког етоса. Најобичнији шарлатан и ругач хришћанским врлинама. Разобличава га св. Игњатије Богоносац: „Немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем“ (Римљанима 6, 2). Богоносац је молио римљане да не подмите некога из власти и да га онемогуће тако да пострада за Христа. Овај лажни мученик пише петиције да не пострада! O tempora, o mores! Човек представља као да су га бацили у језеро које гори сумпором. А само га уклањају са катедре коју не би могао обнашати на неком престижном Универзитету. Кад је толики квалитет, зашто се брине? Запослиће га на неком факултету у свету. И тамо ће ширити православље. Зашто се не запосли код свог пријатеља, еп. Лонгина, у Либертивилу, и држи 5-6 катедри, јер је способан, и спаси ту школу? - Да кажем унапред: Када Сабор напокон рашчини овог владику, он ће без канонског отпуста прећи под Фанар. И наставиће да ради против СПЦ. Питам и Синод: Шта још Максим треба да направи да би био рашчињен? Да убије некога? Да као Григорије узме да рукама дави владике, како каза, што се чу наоколо да је претио у Жичи? Григорију то није ново, јер је претио човеку да ће га појести као шампиту, па овај умре (овде). Патријарх каза да нам усташе не требају поред Григорија (по сведочанству неколико владика). Тако фанариоти прете нама, и то су ови јаничари од њих научили, да ће нас бичевати као стоку ако не подржавамо примат Истамбула (овде). Григорије набаци маску анђела, али је скине кад је насамо са тобом. - Сценарији око ПБФ Максим је организовао неколико петиција да би га спасили од злог Синода и Патријарха који је на умору (све класични спинови). Прва петиција је на енглеском (овде). Исто је преведено на српски (овде): „Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана“. Текст на енглеском је највероватније писао сам Максим, јер садржи барем 10 грешака, а навео бих само 2: 1) Већ у првој реченици стоји We, orthodox academic theologians, come to express our profound frustration from a decision of the... а треба ...our profound frustration about a decision of the. Поред тога сама употреба фразе come to express је непримерена у овом случају; 2) While advocating for Marko Vilotic's excellence too, we intend to say little more about bishop Maxim Vasiljevic. Због погрешне граматике ова реченица добија сасвим друго значење од намераваног. Њен завршни део уместо намеравамо рећи мало више о епископу Максиму овако написан значи: не намеравамо рећи више о епископу Максиму. Тешко је поверовати да су нпр. Бер и Лаут могли потписати овако назврени текст (има Таса неки израз, не сећам се... иронишем). А да је Макса писао овај текст говори највише податак да ни његова мајка не би могла оволико да га хвали као он што је исхвалио себе! Када сретнем Бера и Лаута, рећи ћу им да их је поздравио Вилотић, и са задовољством гледати њихова зачуђена лица: Ко је то? А онда ћу их упитати и за те генијалне Максимове теолошке ставове. Барем 1 да ми наведу! Дакле, ово није била јавна петиција, него приватно послато мејлом, али и са сигурно много краћим текстом, па су потписи били бланко. Наравно да се Максим неће хвалити петицијом у којој се тражи његово свргавање (овде). Максим има и петицију на МАСИ (овде), а вели се: „Синод Српске православне цркве је мимо свих законских овлашћења наложио декану ПБФ... одузме право двојици наставника овог факултета да на њему предају. Синод злоупотребљава институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања предвиђен чланом 95. Статута ПБФ, те произвољно тумачи и повлачи одобрење наставницима, чиме нарушава радна права и аутономију наставника који предају на Универзитету у Београду“. Постоји институција која одлучује да ли је нешто урађено мимо свих законских овлашћења, а не ова мрежа. Даље, не постоји никакав институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања, већ је то регулисано статутом ПБФ, где у прамболи пише: „Универзитет у Београду - Православни богословски факултет... је самостално правно лице, установа Српске православне цркве и државе Србије у саставу Универзитета у Београду... од његовог оснивања. Факултет се налази под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве. Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски“. Дакле, ПБФ је установа Цркве и Државе, али под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Црква надгледа и равна овим факултетом и у духовном смислу (доктрина) и правном (канонски). Одредница пуним значи да је та власт потпуна, а не да неко може ван СПЦ да је мења. Зато се и наставља: Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски. Еx officio значи по праву. То даље значи да Патријарх може да самостално одлучује по свим питањима на ПБФ. То је по статуту. Дакле, сам Патријарх може да смени декана, али се у пракси поштује процедура и установе које постоје на ПБФ, осим кад ове не покушају да се побуне, као што је сада случај. Сасвим је јасно да либераши (преобучени бивши комунисти) покушавају да отму БФ од Цркве. Тако пишу у овој петицији: „Такође, тражимо да се рад ПБФ врати у оквире регулисане Статутом Универзитета и Законом о високом образовању и да се из Статута ПБФ уклони одредба о давању сагласности Синода СПЦ предавачима на факултету“. Другим речима, да ПБФ нема никакве везе са СПЦ. Зашто се Максим и Вилотић и Игњатије нису пре бунили против ових одредби? Они су по истим одредбама постављени на места која су обнашали, а по истим сада и лете. Шта им ту није јасно? Зли Синод им је одговаро када су добили радна места, сада им смета? И ове уредбе проглашавају недемократичнима! Па није Црква луда да им преда БФ у руке. Дакле, пучисти ће бити скинути. ПБФ може и да се осамостали, да се отпусти скоро половина кадра, и да ови праве неки свој факултет јер ће морати да напусте зграду. Све владике пучисти и свештеници биће рашчињени, лаици анатемисани. Онда нека праве свој факултет. Но, тај кадар неће бити запослен у СПЦ. Тада ће се видети и какви су то стручњаци, јер ниједан неће моћи да се запосли у Византолошком или сличним институцијама јер су неуки. Сада нека подрже Игњатија у самоубилачком артемитском подухвату, а када овај буде рашчињен, питаћу их где ће бити свештеници. Ми смо мала Црква. Сви се знамо. Доживели смо то да су нас некада комунисти избацили са Универзитета, а да то сада покушавају наши који наши никад и нису били. Преживели смо комунисте, преживећемо и ове. View full Странице
  9. Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду Какав учитељ, такав и ученик! – То се остварило у случају несмиреног епископа Максима Васиљевића, и његовог духовника, неумиреног Атанасија Јевтића. У најновијем тексту, Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега) (овде) Максим даје један портрет, који се назива Родина-мать, а евоцира чувени Совјетски мобилизацијски плакат Отаџбина мајка зове. Жељко Познановић: „Само онај ко мрзи Русију као грађанин Васиљевић може да ову слику злоупотреби као сублиминалну поруку позива на побуну и мобилизацију студената у зашиту њега и њихових НАТО господара“. Максим, Родина-мать, 1999 Родина-мать зовет! Сигурно је да студенти не би могли – барем не већи број њих – да разумеју ову асоцијацију, али се она разуме из даљег текста, али и из прашине која се подигла. Пошто је изградио о себи слику мученника који страда на правди Бога, Максим закључује: „Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо 'попу поп, а бобу боб', а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте 'непобедиво оружје и утврђење вере'. Црква није просто лечилиште, него и место где 'умиремо да бисмо живели', на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду“. - Владика Григорије као саучесник Нећу се бавити овим патетичним текстом, иако ћу се вратити на Максима и његов позив на побуну, него ћемо видети и његове саборце. Наиме, владика Григорије и о. Вукашин Милићевић су гостовали на Novoj S (N1). Када су „дарвинисти“ били кажњени, једна од мера је била и забрана да без Патријарховог благослова могу да говоре у медијима. Вукашин није имао благослов и лагао је безочно да им је Патријарх објаснио да се то односи на клирике из других епархија (овде). То је бесмислица за свакога ко познаје црквена правила. Наиме, ниједан свештеник или епископ не може да проповеда у епархији другога ако претходно не добије дозволу (благослов). Овде је посреди безобразлук, јер Вукашин је имао сада и експлицитну забрану да гостује код Бећковићке. Како овде трубе о демокрацији и „злом Синоду“, напомињем да је митрополит Амфилохије – познат као демократа – забранио епископу Игњатију Мидићу да предаје на филозофском у Никшићу: Ти не можеш да проповедаш у мојој епарији! Исти Радовић – док је мењао болесног патријарха Павла – је забранио Григорију да гостује на београдској телевизији. Реците ми како се зове овај садашњи Григоријев гест? Наиме, није добио благослов Патријарха. Зашто овај Милићевићев, на први поглед, самоубилачки гест? Зато што му је, како се чује, а то не могу и децидирано да тврдим, Григорије обећао да ће га одвести у Немачку, а затим и што се нада да ће га мама заштитити. Наиме, Вукашинова мајка, Лепосава Милићевић је била јуловка и министар, али умешана и у милионске афере (овде и овде). Треба имати образ као ђон и као дете јуловца критиковати СНС! Волео бих да видим што је то ЈУЛ био бољи од СНС!? Него, нафатирали се тада, па би да продуже. Зашто помињем отворено лагање, а не неговорење истине? Па да послушам владику Григорија! Владичанска се не пориче! Наиме, он код Бећковићке: „Ово је последица нашег држања очију затворених и нашег пуштања да се лаж расцвјета. Лаж је само почетак, завршетак је насиље. Имамо ону: „Ко лаже тај краде, ко краде тај убија.“ Кад је почело да се толико лаже и кад је престало да се говори: „Дај не лажи“ или „Престани да лажеш?“ Зато ја кажем и Вукашину и Григорију, престаните да лажете! Сам Григорије ми даде благослов да му то кажем! Дурић не само да уме да слаже, него је и лицемер. Он је тражио да се уклони патријарх Павле (овде), а сада пише: „Глупост је дефект људскости, а не интелекта. Патријарх Павле је рекао: За човека који не верује у Бога не можемо са сигурношћу рећи да је будала, а онај ко верује у свашта, за њега то можемо рећи са сигурношћу“. Григорије има дефект људскости, и то лепо потврђује. Али има и талента за политичара, јер једно ће јуче рећи, а данас друго. Не пита се како Синод добро „убоде“ и одликова Додика, који је и у мају био са АВ на Сабору (иако ван заседања)? Па Додик и Вучић су дугогодишњи другари и сарадници, а сада би Григорије, који је урадио безброј послова са Додиком, да каже како није друговао са АВ! Међутим, историја каже друго. Кад му је требало, није био гадљив на Вучићеве паре. АВ рече да је Србија уложила 700.000 еура у храм те изразио наду да ће он засијати до 2020. године. Саборна црква у Мостару до темеља је спаљена у јуну 1992. године (овде). Тада је АВ био заједно са Додиком. Наравно да се Дурић дружио и са Тадићем, али и са Ђиласом... Григорије је обновио своју кампању за патријарха. Користи ову хаотичну ситуацију не би ли профитирао. Зато сада буче против Синода и Патријарха. Вајан борац за демократију и науку, а у ствари најобичнији опортуниста и трансформер. Објавио је и интервју своје мајке (овде), који је само делимично њен, јер се ту вади за разне гафове и покушава да замаже шта се заиста и десило. Бескрупулозност му је галактичких размера јер користи ову старицу у своје циљеве. Говори како је све љубав, а мајка му вели да се није удала из љубави и то наглашава! Сина свога зове Владика. Мене моја никад не зове Поп. То каже када је неко пита шта сам. Иначе сам за њу: Мој Зоран. Ова је речита: „Ја сам свом сину недавно рекла, да се не би кад преварио да носи дугу браду. Да се фино понаша, да се фино подшиша и да не пристане никад да буде патријарх јер би се моје кости у гробу окренуле. Иди, сине, у пензију и одмарај се“. Ово нису Старичине речи, него брутални спин. Јер је Григорије дуго носио дугачку браду и косу. Наиме, интервју је од 03. окт. 2019, а недавно не може да сеже у 2013. годину! Тада је Григорије „косијанер“ и брадоња (овде). Неки необдарен интелигенцијом је смислио овај спин. Јер је Григорије носио браду и косу најмање 14 година (постао је владика 1999), а реченица имплицира да је никад није носио: да се не би кад преварио да носи дугу браду. За млађе: у српском је кад негација, и у овом контексту значи никад. На крају, сад се Владика сети да послуша мајку? Перверзна је и жеља да не буде патријарх, јер је то тежак крст и он треба да се одмара и ужива, али ако га већ зову, онда ће прекршити мајчину и њој ће се кости тумбати у гробу! Па крст је бити и обичан хришћанин! О чему прича „ова“ старица? Исто што и каже Максим да се Григорије жртвовао што је отишао за Немачку. Иста кухиња. - Владика Игњатије као саучесник у пучу Декан ПБФ је имао довољно времена да ради свој посао, али се у њега није мешао. Други су мислили за њега. Није преузео одговорност. Синод му је још у јуну саопштио шта да изврши. О то се оглушио. Покушали су да добију на времену. Потрошили су и новце и килограме живаца са суманутим захтевима за нови сабор. На сасвим јасном српском сам поручио Игњатију да да оставку ако не може да реши проблем. Послушао је лоше саветнике и зато га бије гр̏ад по глави. У целој овој причи Владика је изгубио образ. Ја бих пожелео – да ми се тако нешто деси – да ми се земља отвори под ногама. Шта сада радити? Не знам. Ја сам људима говорио да могу да ме једном не послушају на исповести, а да кад други пут дођу, и виде да су се угрували, јер нису послушали, имају само још једну шансу. Трећи пут не могу да ми изађу на очи. Саветовао сам Игњатију да да оставку још пре неколико месеци. Није послушао. Обрлатили га дворски пророци. Да ће ствар бити поново као потврда да Дух Свети има смисла за хумор, они су седницу НН Већа на ПБФ сазвали на мој рођендан, 12 нов. Тада Игњатије треба да поднесе оставку, али да се јавно гласа. Да се виде птице ком јату припадају. Не стиде се ваљда својих ставова? Толико су тражили Сабор. Ево да сада стану на црту. Што би се стидели свог мишљења? Даље, Игњатије више није у позицији да сам поднесе оставку, јер је његово скидање наложио Синод. То је могао да уради пре. Ова пак бескрупулозна удружба, која је увукла у блато Игњатија, покушава и да га обмане, говорећи како он морада буде ражалован од НН Већа, а не самостално. То је лаж, јер по члану 19 статута ПБФ: Декану престаје мандат пре истека времена на које је изабран: на лични захтев... Опет, чл. 20: Декан може бити разрешен дужности пре истека мандата ако: прекрши кодекс професионалне етике. То се и десило. Игњатије није само одбио да изврши наредбу Синода, него је и слагао Синод. То се у синодском акту, који већ кружи нетом, овако вели: „С обзиром на ове и друге пропусте којима jе нажалост дезинформисан Свети Архијерејски Синод...“. – Сада, Владико, немој да се љутиш на мене, него на тога ко те је натерао да покушаш да слажеш (дезинформишеш) Синод и да пошаљеш лажна документа, а ја твој прљав веш нећу износити, док ти пак знаш шта си урадио. И нисам ја крив што те сада карам, него тај који те је поучио да слажеш! Да ли заиста мислиш да у Синоду седе малоумници који не знају законе, а исте владике и попови и цивили ти објашњавају да ови немају појма? Слагао си, и ту бога нема. Ти „пријатељи“ су те увукли у све ово. Не Ава Римски. И ја сам једини – ако не грешим – који је писао у твоју заштиту од Артемија и других. Иако нисам имао никаквог интереса. Као ни сада. И молим се за тебе. Но, то је све небитно, јер је то лична димензија, него да видимо шта ће даље да се деси. - Максим као вођа побуњеника Максим је најчудеснији мученик који се јавио. Уникалан је. Човек кука како је прогоњен и злостављан од злих стараца из Синода итд. Као патролог, изјављујем: Не видех мученика који је правио петиције у своју одбрану! Човек се разлетео по целом свету не би ли спасао своје место на ПБФ! Уз то, успео је само да демонизује СПЦ и Синод. Ништа друго. Јер је његова теза била да зли Синод прогања њега и врлог Вилотића, као носиоце научне светлости и сл. Зашто се Максим не радује мучеништву? Јер је антипод мученичког етоса. Најобичнији шарлатан и ругач хришћанским врлинама. Разобличава га св. Игњатије Богоносац: „Немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем“ (Римљанима 6, 2). Богоносац је молио римљане да не подмите некога из власти и да га онемогуће тако да пострада за Христа. Овај лажни мученик пише петиције да не пострада! O tempora, o mores! Човек представља као да су га бацили у језеро које гори сумпором. А само га уклањају са катедре коју не би могао обнашати на неком престижном Универзитету. Кад је толики квалитет, зашто се брине? Запослиће га на неком факултету у свету. И тамо ће ширити православље. Зашто се не запосли код свог пријатеља, еп. Лонгина, у Либертивилу, и држи 5-6 катедри, јер је способан, и спаси ту школу? - Да кажем унапред: Када Сабор напокон рашчини овог владику, он ће без канонског отпуста прећи под Фанар. И наставиће да ради против СПЦ. Питам и Синод: Шта још Максим треба да направи да би био рашчињен? Да убије некога? Да као Григорије узме да рукама дави владике, како каза, што се чу наоколо да је претио у Жичи? Григорију то није ново, јер је претио човеку да ће га појести као шампиту, па овај умре (овде). Патријарх каза да нам усташе не требају поред Григорија (по сведочанству неколико владика). Тако фанариоти прете нама, и то су ови јаничари од њих научили, да ће нас бичевати као стоку ако не подржавамо примат Истамбула (овде). Григорије набаци маску анђела, али је скине кад је насамо са тобом. - Сценарији око ПБФ Максим је организовао неколико петиција да би га спасили од злог Синода и Патријарха који је на умору (све класични спинови). Прва петиција је на енглеском (овде). Исто је преведено на српски (овде): „Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана“. Текст на енглеском је највероватније писао сам Максим, јер садржи барем 10 грешака, а навео бих само 2: 1) Већ у првој реченици стоји We, orthodox academic theologians, come to express our profound frustration from a decision of the... а треба ...our profound frustration about a decision of the. Поред тога сама употреба фразе come to express је непримерена у овом случају; 2) While advocating for Marko Vilotic's excellence too, we intend to say little more about bishop Maxim Vasiljevic. Због погрешне граматике ова реченица добија сасвим друго значење од намераваног. Њен завршни део уместо намеравамо рећи мало више о епископу Максиму овако написан значи: не намеравамо рећи више о епископу Максиму. Тешко је поверовати да су нпр. Бер и Лаут могли потписати овако назврени текст (има Таса неки израз, не сећам се... иронишем). А да је Макса писао овај текст говори највише податак да ни његова мајка не би могла оволико да га хвали као он што је исхвалио себе! Када сретнем Бера и Лаута, рећи ћу им да их је поздравио Вилотић, и са задовољством гледати њихова зачуђена лица: Ко је то? А онда ћу их упитати и за те генијалне Максимове теолошке ставове. Барем 1 да ми наведу! Дакле, ово није била јавна петиција, него приватно послато мејлом, али и са сигурно много краћим текстом, па су потписи били бланко. Наравно да се Максим неће хвалити петицијом у којој се тражи његово свргавање (овде). Максим има и петицију на МАСИ (овде), а вели се: „Синод Српске православне цркве је мимо свих законских овлашћења наложио декану ПБФ... одузме право двојици наставника овог факултета да на њему предају. Синод злоупотребљава институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања предвиђен чланом 95. Статута ПБФ, те произвољно тумачи и повлачи одобрење наставницима, чиме нарушава радна права и аутономију наставника који предају на Универзитету у Београду“. Постоји институција која одлучује да ли је нешто урађено мимо свих законских овлашћења, а не ова мрежа. Даље, не постоји никакав институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања, већ је то регулисано статутом ПБФ, где у прамболи пише: „Универзитет у Београду - Православни богословски факултет... је самостално правно лице, установа Српске православне цркве и државе Србије у саставу Универзитета у Београду... од његовог оснивања. Факултет се налази под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве. Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски“. Дакле, ПБФ је установа Цркве и Државе, али под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Црква надгледа и равна овим факултетом и у духовном смислу (доктрина) и правном (канонски). Одредница пуним значи да је та власт потпуна, а не да неко може ван СПЦ да је мења. Зато се и наставља: Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски. Еx officio значи по праву. То даље значи да Патријарх може да самостално одлучује по свим питањима на ПБФ. То је по статуту. Дакле, сам Патријарх може да смени декана, али се у пракси поштује процедура и установе које постоје на ПБФ, осим кад ове не покушају да се побуне, као што је сада случај. Сасвим је јасно да либераши (преобучени бивши комунисти) покушавају да отму БФ од Цркве. Тако пишу у овој петицији: „Такође, тражимо да се рад ПБФ врати у оквире регулисане Статутом Универзитета и Законом о високом образовању и да се из Статута ПБФ уклони одредба о давању сагласности Синода СПЦ предавачима на факултету“. Другим речима, да ПБФ нема никакве везе са СПЦ. Зашто се Максим и Вилотић и Игњатије нису пре бунили против ових одредби? Они су по истим одредбама постављени на места која су обнашали, а по истим сада и лете. Шта им ту није јасно? Зли Синод им је одговаро када су добили радна места, сада им смета? И ове уредбе проглашавају недемократичнима! Па није Црква луда да им преда БФ у руке. Дакле, пучисти ће бити скинути. ПБФ може и да се осамостали, да се отпусти скоро половина кадра, и да ови праве неки свој факултет јер ће морати да напусте зграду. Све владике пучисти и свештеници биће рашчињени, лаици анатемисани. Онда нека праве свој факултет. Но, тај кадар неће бити запослен у СПЦ. Тада ће се видети и какви су то стручњаци, јер ниједан неће моћи да се запосли у Византолошком или сличним институцијама јер су неуки. Сада нека подрже Игњатија у самоубилачком артемитском подухвату, а када овај буде рашчињен, питаћу их где ће бити свештеници. Ми смо мала Црква. Сви се знамо. Доживели смо то да су нас некада комунисти избацили са Универзитета, а да то сада покушавају наши који наши никад и нису били. Преживели смо комунисте, преживећемо и ове.
  10. Извршни одбор Скупштине канонских правосланвих епископа САД заседао је 17. септембра 2019. г., под председавањем архиепископа Елпидофора, да разматра стање православног јединства у САД. Званични представници својих јурисдикција су истакли значај свеправославног јединства и важност пастирског старања о вернима, посебно имајући на уму савремене проблеме. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Руска православна црква прихватила је Руски егзархат у Европи и све свештенике и парохије под његовим руководством под своју јурисдикцију, саопштила је прес-служба Московске патријаршије. „Свети синод је 14. септембра 2019. године размотрио предлог архиепископа Јована (Ренета) о ступању у канонско јединство са Московском патријаршијом, заједно са свештенством и парохијама који желе да га следе. Расправљајући о том захтеву, чланови Светог синода су одлучили да приме архиепископа Јована (Ренета) под јурисдикцију Московске патријаршије са титулом ’дубњински‘, као и све свештенике под његовим руководством који то желе и парохије које изразе такву вољу“, пише на сајту РПЦ. Прошле године Цариградска патријаршија је одлучила да распусти Западноевропски егзархат руских парохија и поништи патријаршијски томос из 1999. године. Многи свештеници и парохијани били су против укидања Руског егзархата и подређивања руских парохија Васељенској патријаршији. Разматрана је могућност повратка у Руску православну цркву и Руску православну цркву у иностранству. Извор: Телевизија Храм
  12. У присуству изасланице председника Републике и врховног команданта Војске Србије, председнице Владе Србије Ане Брнабић, министра одбране Александра Вулина и начeлника Генералштаба генерал-потпуковника Милана Мојсиловића, 1. фебруара 2019. године, у Дому Гарде на Топчидеру у Београду одржана је свечаност поводом почетка школовања 8. класе Високих студија безбедности и одбране. Свечаност била је прилика и да се према одлуци председника Републике и врховног команданта Војске Србије Александра Вучића полазницима претходних седам класа ВСБО уруче реплике српског средњовековног мача. Реплика српског мача уручена је и православном војном свештенику Васи Поповићу из Бијељине, који је 29. јуна 2018. године завршио школовање у Школи националне одбране, Високе студије безбедности и одбране (четврти ниво усавршавања), Универзитета одбране у Београду. Од оснивања Школе националне одбране, 1955. године, први је свештеник Српске Православне Цркве који је завршио највиши ниво каријерног усавршавања у Школи националне одбране у Београду. Мачеви, уручени полазницима који су до сада успешно завршили ВСБО, имају угравирану посвету „Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред“. Реч је о верној реплици српског средњовековног мача који је у Србији коришћен у 14. и 15. веку. Оригинални мач изложен је у Војном музеју у Београду и потиче с почетка 15. века. Српски мач са накрсницама у облику латиничног слова „С“ и врхом дршке четвртастог облика, по томе се разликује од осталих мачева који су у то доба коришћени у околним европским државама. Како су се Срби исељавали пред турском најездом на север и северозапад, тако су се српски мачеви користили и на просторима Мађарске, северне Италије и јужне Немачке. Српски мач био је врло ефикасно оружје у борби и зато су били препознатљиви и тражени. Извор: Српска Православна Црква
  13. Представљамо вам стрип са православном тематиком назван "БАЛАНС". Стрип је урадио Небојша Ремељеј. Он је рођен у Панчеву 1983. године. Црта од малих ногу, а од недавно се и озбиљније бави илустрацијом, те је и објавио пар њих, у домаћим стрип ревијама. Недавно му је изашао први кратки стрип, у албуму посвећеном Првом светском рату, а ово је први у низу стрипова, који је почео да ради по причама са православним мотивима. Интернет издање Поуке.орг View full Странице
  14. Награда за „најбољег грађанина Европе 2018“ добио је једногласном одлуком Европског Парламента отац Антоније Папаниколау из Атине. У Брисел је стигао у пратњи дјеце из „Кивот Свијета“ (Κιβωτός του Κόσμου). Дубоко ганут овом одлуком Европског Парламента отац Антоније, који је својим дјелом најбољи примјер друштвене солидарности, у изјави за новинаре у Бриселу рекао је: „Шта да вам кажем? Знате за једног православног свештеника награде нису потребне, већ вјерујем и осјећам, да је ово што чинимо наша дужност, обавеза и потреба за нашу дјецу и за њихове рањене душице. Тако да све ово помаже као још једна потвдра да наше дјело постане познато како би имали помоћ која нам је пријеко потребна“ „Када су ме обавијестили да сам добио награду, рекао сам им да је то нешто веома значајно и да је потребно да га доживе и наша дјеца која су већ одрасла. Конкретно, то су дјеца средње школе и разлог због којег бих желио да буду уз мене у овом тренутку јесте да би исти могли да отворе очи и виде нове хоризонте. Желио бих управо да та дјеца приме награду и да порука коју желим да дам њима јесте да пред собом постављају циљеве и да их достижу. Јер се ради о дјеци која су доживјела веома ружне ствари на почетку свога живота и та дјеца треба да успију да „нацртају“ свој живот“, нагласио је отац Антоније и додао: „Нисам могао ни да замислим да ће имати овакав напредак овај јуначки подвиг „Кивота“, нити да ћемо доћи до толиког броја дјеце. Као што уобичавам да кажем, ово је једно чудо. Награда најбољи грађанин Европе је установљена 2008 од Европског Парламента. Сваке године се предлажу личности од стране посланика Европског Парламента и од истих се вреднује њихово дјело и допринос европском друштву. Кивот Свијета се бави заштитом незбринуте дјеце и назначајнија је организација за такав изазов у Грчкој. Покретач тог дјела је православни свештеник Антоније Папаниколау. Кивот Свијета збрињава и помаже у развоју сву дјецу независно од њихове народности и вјере. Приредио: протојереј Никола Гачевић Извор: Greek Priest wins Best European Citizen Award for 2018 извор
  15. Награда за „најбољег грађанина Европе 2018“ добио је једногласном одлуком Европског Парламента отац Антоније Папаниколау из Атине. У Брисел је стигао у пратњи дјеце из „Кивот Свијета“ (Κιβωτός του Κόσμου). Дубоко ганут овом одлуком Европског Парламента отац Антоније, који је својим дјелом најбољи примјер друштвене солидарности, у изјави за новинаре у Бриселу рекао је: „Шта да вам кажем? Знате за једног православног свештеника награде нису потребне, већ вјерујем и осјећам, да је ово што чинимо наша дужност, обавеза и потреба за нашу дјецу и за њихове рањене душице. Тако да све ово помаже као још једна потвдра да наше дјело постане познато како би имали помоћ која нам је пријеко потребна“ „Када су ме обавијестили да сам добио награду, рекао сам им да је то нешто веома значајно и да је потребно да га доживе и наша дјеца која су већ одрасла. Конкретно, то су дјеца средње школе и разлог због којег бих желио да буду уз мене у овом тренутку јесте да би исти могли да отворе очи и виде нове хоризонте. Желио бих управо да та дјеца приме награду и да порука коју желим да дам њима јесте да пред собом постављају циљеве и да их достижу. Јер се ради о дјеци која су доживјела веома ружне ствари на почетку свога живота и та дјеца треба да успију да „нацртају“ свој живот“, нагласио је отац Антоније и додао: „Нисам могао ни да замислим да ће имати овакав напредак овај јуначки подвиг „Кивота“, нити да ћемо доћи до толиког броја дјеце. Као што уобичавам да кажем, ово је једно чудо. Награда најбољи грађанин Европе је установљена 2008 од Европског Парламента. Сваке године се предлажу личности од стране посланика Европског Парламента и од истих се вреднује њихово дјело и допринос европском друштву. Кивот Свијета се бави заштитом незбринуте дјеце и назначајнија је организација за такав изазов у Грчкој. Покретач тог дјела је православни свештеник Антоније Папаниколау. Кивот Свијета збрињава и помаже у развоју сву дјецу независно од њихове народности и вјере. Приредио: протојереј Никола Гачевић Извор: Greek Priest wins Best European Citizen Award for 2018 извор View full Странице
  16. Додели диплома су, осим професора из православног центра у Шамбезију, професора Римокатоличког факултета у Фрибургу и професора Протестантског факултета у Женеви, присуствовали и бројни гости. С обзиром на то да у Шамбезију бораве редовно и српски студенти, свечаности је, као гост, присуствовао и надлежни парох женевски јереј Александар Ресимић. Српски студенти који су ове године одбранили своје радове и добили дипломе су ђакон Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима, г. Марко Палежевић (Епархија сремска) и г. Остоја Дикић (Епархија зворничко-тузланска). Извор: Српска Православна Црква
  17. У суботу, 20. октобра 2018. године, у Православном центру у Шамбезију надомак Женеве уручене су дипломе за успешно завршене мастер студије генерацији школске 2017/18 године. Као што је то пракса, присутним званицама током свечаности су представљени и нови студенти који ће похађати ту високошколску установу наредних година. Додели диплома су, осим професора из православног центра у Шамбезију, професора Римокатоличког факултета у Фрибургу и професора Протестантског факултета у Женеви, присуствовали и бројни гости. С обзиром на то да у Шамбезију бораве редовно и српски студенти, свечаности је, као гост, присуствовао и надлежни парох женевски јереј Александар Ресимић. Српски студенти који су ове године одбранили своје радове и добили дипломе су ђакон Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима, г. Марко Палежевић (Епархија сремска) и г. Остоја Дикић (Епархија зворничко-тузланска). Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Након разматрања ситуације у православном свијету оци Синода су потврдили да Антиохијска црква изражава велику забринутост у вези с дејствима која воде ка измјени географије Православних цркава због ревизије историје, и сматра да једнострано читање историје не служи православном јединству, већ распаљује раздоре и подјеле међу синовима једне Цркве. Они су истакли да Антиохијска црква одбацује принцип стварања паралелних Цркава на канонским територијама постојећих Патријархата или аутокефалних Цркава као средство за разрешење конфликата или као нешто de facto постојеће у православном свијету. Антиохијска црква устима својих отаца тражи да решење питања даровања аутокефалије за одређену Цркву мора бити сагласно с православном еклисиологијом и с принципима признатим једногласним решењем свих Цркава у последњих неколико година. Ти принципи гласе да решење о аутокефалији обавезно треба да има сагласност Мајке-Цркве и сагласност свих Православних аутокефалних цркава. Антиохијска црква инсистира на неопходности чувања принципа консензуса у свеправославном дјеловању и у односу према спорним питањима у православном свијету као истинске гаранције јединства Православне цркве. Антиохијска црква упозорава на опасност ступања Православне цркве у међународну политичку борбу и на опасност искоришћавања Православне цркве на политичкој, расној или етничкој основи. Антиохијска црква позива Његову Свесветост Патријарха васељенског да сазове хитно сабрање предстојатеља Православних аутокефалних цркава због разговора о изазовима с којима се суочава православни свијет у вези с питањем давања аутокефалија новим Црквама и због васпостављања заједничких решења прије доношења коначних одлука о овим питањима. Антиохијска црква истиче важност духовне будности у овом критичном периоду историје и неопходност чувања мира и јединства Цркве, и позива на опрез да се не уђе у политичку замку, због тога што, како нас учи историја, то узима силу Православној цркви и слаби њено свједочење у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Током засједања одржаног од 3 – 6. октобра 2018. године у Успенском манастиру у Баламди (Либан), Свештени синод Антиохијске православне цркве донио је коминике. У документу стоји: Након разматрања ситуације у православном свијету оци Синода су потврдили да Антиохијска црква изражава велику забринутост у вези с дејствима која воде ка измјени географије Православних цркава због ревизије историје, и сматра да једнострано читање историје не служи православном јединству, већ распаљује раздоре и подјеле међу синовима једне Цркве. Они су истакли да Антиохијска црква одбацује принцип стварања паралелних Цркава на канонским територијама постојећих Патријархата или аутокефалних Цркава као средство за разрешење конфликата или као нешто de facto постојеће у православном свијету. Антиохијска црква устима својих отаца тражи да решење питања даровања аутокефалије за одређену Цркву мора бити сагласно с православном еклисиологијом и с принципима признатим једногласним решењем свих Цркава у последњих неколико година. Ти принципи гласе да решење о аутокефалији обавезно треба да има сагласност Мајке-Цркве и сагласност свих Православних аутокефалних цркава. Антиохијска црква инсистира на неопходности чувања принципа консензуса у свеправославном дјеловању и у односу према спорним питањима у православном свијету као истинске гаранције јединства Православне цркве. Антиохијска црква упозорава на опасност ступања Православне цркве у међународну политичку борбу и на опасност искоришћавања Православне цркве на политичкој, расној или етничкој основи. Антиохијска црква позива Његову Свесветост Патријарха васељенског да сазове хитно сабрање предстојатеља Православних аутокефалних цркава због разговора о изазовима с којима се суочава православни свијет у вези с питањем давања аутокефалија новим Црквама и због васпостављања заједничких решења прије доношења коначних одлука о овим питањима. Антиохијска црква истиче важност духовне будности у овом критичном периоду историје и неопходност чувања мира и јединства Цркве, и позива на опрез да се не уђе у политичку замку, због тога што, како нас учи историја, то узима силу Православној цркви и слаби њено свједочење у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...