Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православног'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 82 results

  1. На седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду одржаној 24. фебруара 2020. године исказано је апсолутно поверење члановима Савета Факултета. Од тридесет и пет (35) присутних чланова Већа, убедљива већина од тридесет и два (32) члана указала је поверење и дала пуну подршку свим члановима Савета. Само три (3) гласа су била уздржана, а нико није био против. Исход овог гласања недвосмислено је показао да не постоји никаква подела у Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Наставници Православног богословског факултета сигурни су да ће се овим ставити тачка на неосноване и злонамерне оптужбе на легитимитет Савета и омогућити несметани рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду Презвитер др Зоран Ранковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. С обзиром на дешавања која су током претходних месеци обележила рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду, о којима је јавност само делимично сазнавала информишући се путем једностраних интерпретација у одређеним дневним новинама, недељницима и електронским медијима сличне идеолошке и политичке оријентације, сматрамо за сходно да у овом тренутку изнесемо наше виђење и тумачење наведених збивања које би могло да допринесе окончању медијских спекулација о њима. Као академска институција, Православни богословски факултет има правно легитиман статус члана Универзитета у Београду, остварујући, као такав, пуно учешће у његовом раду. Истовремено, Православни богословски факултет Универзитета у Београду органски је део Српске Православне Цркве и представља израз њеног вековног прегалаштва на стварању и унапређивању теолошког образовања свих лица на првом месту заинтересованих за стицање потребних знања и вештина за обављање свештеничке и катихетске службе као и академски утемељено истраживање историјског, културног и богословског наслеђа свеколиког хришћанског света, превасходно његовог православног огранка. У тим оквирима обликована су правна акта Православног богословског факултета. Са свим специфичностима које их карактеришу, она су, као таква, призната односно препозната као легална и легитимна и уведена у институционални организам Универзитета у Београду, у систем академског образовања које је прихваћено и подржано од стране Републике Србије. Имајући у виду наведене чињенице, одлуке које је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео у вези са радом двојице бивших наставника Православног богословског факултета, др Максима Васиљевића и др Марка Вилотића, као и у вези са радом претходног декана факултета, др Игнатија Мидића, прихваћене су, у колективу факултета, апсолутном већином. О томе и посредно и непосредно говори чињеница да је за новог декана факултета апсолутном већином изабран професор др Зоран Ранковић, а нарочито факат да је предлог Наставног и научног већа о овом избору у Савету факултета једногласно потврђен тајним гласањем. Свака тврдња о нелегалности рада управних тела Православног богословског факултета није заснована на чињеницама, него представља злонамерну спекулацију. У разлоге ових спекулација које, користећи се, надамо се недовољно обавештеним а не злонамерним структурама универзитетских тела и јаким медијским притисцима, генерише неколицина појединаца у колективу факултета, Управа факултета на овом месту неће улазити, али ће на сваки могући и правно легитиман начин настојати да од њиховог штетног деловања сачува будући рад факултета. Посебно тужан и мучан утисак представља чињеница да наведене колеге покушавају да у остварење својих циљева увуку не само чланове наставног и ненаставног особља, него и студенте. Пред Православним богословским факултетом се налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога - свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву. То се може остварити само под претпоставком да ова институција посвећено и мирно обавља своју делатност – онако како то задају очекивања проистекла из исправног разумевања његовог теолошког и академског идентитета. У нади да ће такво разумевање постићи пуни учинак у дане Божићног поста, и затим увек и са правом мером надаље, Управа факултета са посебном пажњом подстиче своје запослене, студенте и све (православне) хришћане као и друге људе добре воље да у духу исконског мира Божијег дочекају рождество Онога који јесте љубав, радост и спасење, Витлејемског Богомладенца Исуса Христа. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  3. С обзиром на дешавања која су током претходних месеци обележила рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду, о којима је јавност само делимично сазнавала информишући се путем једностраних интерпретација у одређеним дневним новинама, недељницима и електронским медијима сличне идеолошке и политичке оријентације, сматрамо за сходно да у овом тренутку изнесемо наше виђење и тумачење наведених збивања које би могло да допринесе окончању медијских спекулација о њима. Као академска институција, Православни богословски факултет има правно легитиман статус члана Универзитета у Београду, остварујући, као такав, пуно учешће у његовом раду. Истовремено, Православни богословски факултет Универзитета у Београду органски је део Српске Православне Цркве и представља израз њеног вековног прегалаштва на стварању и унапређивању теолошког образовања свих лица на првом месту заинтересованих за стицање потребних знања и вештина за обављање свештеничке и катихетске службе као и академски утемељено истраживање историјског, културног и богословског наслеђа свеколиког хришћанског света, превасходно његовог православног огранка. У тим оквирима обликована су правна акта Православног богословског факултета. Са свим специфичностима које их карактеришу, она су, као таква, призната односно препозната као легална и легитимна и уведена у институционални организам Универзитета у Београду, у систем академског образовања које је прихваћено и подржано од стране Републике Србије. Имајући у виду наведене чињенице, одлуке које је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео у вези са радом двојице бивших наставника Православног богословског факултета, др Максима Васиљевића и др Марка Вилотића, као и у вези са радом претходног декана факултета, др Игнатија Мидића, прихваћене су, у колективу факултета, апсолутном већином. О томе и посредно и непосредно говори чињеница да је за новог декана факултета апсолутном већином изабран професор др Зоран Ранковић, а нарочито факат да је предлог Наставног и научног већа о овом избору у Савету факултета једногласно потврђен тајним гласањем. Свака тврдња о нелегалности рада управних тела Православног богословског факултета није заснована на чињеницама, него представља злонамерну спекулацију. У разлоге ових спекулација које, користећи се, надамо се недовољно обавештеним а не злонамерним структурама универзитетских тела и јаким медијским притисцима, генерише неколицина појединаца у колективу факултета, Управа факултета на овом месту неће улазити, али ће на сваки могући и правно легитиман начин настојати да од њиховог штетног деловања сачува будући рад факултета. Посебно тужан и мучан утисак представља чињеница да наведене колеге покушавају да у остварење својих циљева увуку не само чланове наставног и ненаставног особља, него и студенте. Пред Православним богословским факултетом се налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога - свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву. То се може остварити само под претпоставком да ова институција посвећено и мирно обавља своју делатност – онако како то задају очекивања проистекла из исправног разумевања његовог теолошког и академског идентитета. У нади да ће такво разумевање постићи пуни учинак у дане Божићног поста, и затим увек и са правом мером надаље, Управа факултета са посебном пажњом подстиче своје запослене, студенте и све (православне) хришћане као и друге људе добре воље да у духу исконског мира Божијег дочекају рождество Онога који јесте љубав, радост и спасење, Витлејемског Богомладенца Исуса Христа. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Они који су објављивали у деловима тајно сниману седницу НН већа ПБФ од 5. дец. 2019, су сада објавили цео снимак. Не улазимо у разлоге зашто су то урадили, иако је кривично дело било и само тајно снимање које је учињено са стране тзв. пучиста. До сада су правили клипове од овог снимка и стављали делове за које су мислили да су њима у корист. Истина, мало је било тих клипова, јер је очигледно да је овде мало материјала који би говорио у њихову корист. Зато ник нејм Aleksa Markovic, који је објављивао клипове (овде) почео сада да рециклира клипове са митрополитом Порфиријем, који је, гле, тајно сниман и прелепљиван како им је одговарало. Ово су објавила Црквене актуелности, које имају и твитер налог (овде) и твитују против Поука, Синода, Патријарха Иринеја, Жељка Ињца, о. Велибора Џомића, о. Зорана Ђуровића, о. Ивана Цветковића итд. Повезани су са Директно, Политикон и једна су кухиња у којој је извршни орган Иван Ивановић, а финансирани су од оних који наручују антицрквене текстове у Блицу, Данасу и сл. листовима. ЛИНК Извор: Поуке.орг View full Странице
  5. Они који су објављивали у деловима тајно сниману седницу НН већа ПБФ од 5. дец. 2019, су сада објавили цео снимак. Не улазимо у разлоге зашто су то урадили, иако је кривично дело било и само тајно снимање које је учињено са стране тзв. пучиста. До сада су правили клипове од овог снимка и стављали делове за које су мислили да су њима у корист. Истина, мало је било тих клипова, јер је очигледно да је овде мало материјала који би говорио у њихову корист. Зато ник нејм Aleksa Markovic, који је објављивао клипове (овде) почео сада да рециклира клипове са митрополитом Порфиријем, који је, гле, тајно сниман и прелепљиван како им је одговарало. Ово су објавила Црквене актуелности, које имају и твитер налог (овде) и твитују против Поука, Синода, Патријарха Иринеја, Жељка Ињца, о. Велибора Џомића, о. Зорана Ђуровића, о. Ивана Цветковића итд. Повезани су са Директно, Политикон и једна су кухиња у којој је извршни орган Иван Ивановић, а финансирани су од оних који наручују антицрквене текстове у Блицу, Данасу и сл. листовима. ЛИНК Извор: Поуке.орг
  6. Можда би као увод у ову тему о скором (и коначном!) изласку нових уџбеника Православног катихизиса могла послужити једна анегдота (или виц, шта ли је већ) коју сам чуо од Марије Бећковића на једном скупу на Православним богословском факултету у Београду. Иде отприлике овако: неки човек (рече наш Матија и националност, али ја је нећу помињати да некоме не би зазвучало као погрешна поента анегдоте) решио да мења веру. И сад размишља да ли да постане будиста, католик, православац или протестант. И на крају одлучи – постаће православни хришћанин! И ови његови га питаше – добро, реци нам који ја разлог да баш православце одабереш? А он им одговори – знате како, од свих набројаних они су најгоре организовани, ту се често не зна ни ко пије, ни ко плаћа, највише се свађају, једном речју чини се да су најгори од свих – тако да Бог мора имати неки дебео разлог зашто их држи! И ето, зато је изабрао Православље. Духовита анегдота о нашој Цркви. Заиста, није далеко од истине оно што је у њој речено. Ја бих рекао да је и наш Бог духовит – уме да буде парадоксалан и да нас у тој парадоксалности радосно насмеје. А како и неће бити духовит Отац који исходи Духа Светога! Ето, та Божја, Очева духовитост пројавила се, а где би друго и био Дух до у Телу Његовог Сина, у току, могу слобдоно рећи, великог подвига израде нових уџбеника Православног катихизиса за наше основне и средње школе. На том пројекту су, под руководством митрополита Амфилохија (који је испред Сабора одређен) радили наши наставници и наставнице верске наставе, теолози који су непосредно ангажовани у нашим школама. Временом, многи су и одустали. Остала је једна група најупорнијих, можда оних који нису толико голицљиви на Божје голицање и духовиту парадоксалност. Заиста, током ове године ствари су кренуле да се озбиљно померају. Уџбеници су већином написани. Добијене су и прве рецензије, као и благослов Светог архијерејског синода СПЦ да се три уџбеника могу штампати. Наиме, најављено је да ће најпре, као својеврсни брод ледоломац, изаћи уџбеници за први и пети разред основне и за први разред средње школе, а за њима потом, полако и остали уџбеници. Током лета су аутори уџбеника за средњу школу (колегинца Милица Петровић из Епархије бачке и моја маленкост из Архиепископије београдско-карловачке), заједно са вредним ђаконом Радомирем Маринковићем, референтом за црквену просвету у при Светом синоду и лекорком Завода за уџбенике и наставна средства у Београду вредно радили на лектурисању уџбеника. Текст је сређен, обезбеђене су илустрације и уџбеник је требало да се појави почетком ове школске године. Авај! Није – из разлога због којих је онај брат с почетка овог текста одлучио да постане православац, то јест због Божје духовитости. Но, ако сте мислили да је ту крај Божје духовитости – није. Сада тек долази оно најважније. Уџбеници (први и пети основне и први разред средње школе) излазе почетком другог полугодишта! Полако, полако – Бог је, како рекох, духовит. Да, излазе нови Православни катихизиси – али у Републици Хрватској. Ову предивну вест и велики подвиг Митрополије загребачко-љубљанске, али треба рећи – и званичне Републике Хрватске (издавач је Просвјета Загреб), верујемо убрзо ће следити надлежни у Цркви и у Заводу за уџбенике, овде код нас у Србији. Овим поводом (част ми је и велика радост да о томе обавестим нашу црквену јавност), желим да укратко опишем шта се догодило у Загребу дана 08. децембра 2019. и да изразим велику захвалност труду и љубави нашим домаћинима. Наиме, на позив господина Мирка Марковића, испред издавачке куће Prosvjeta из Загреба, дана 07. децембра за Загреб су се упутили аутори уџбрника: Љиљана Перишић-Бурсаћ, Милица Петровић и моја маленкост – др Александар Милојков. У просторијама Српске православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, дочекао нас је отац Богољуб, секретар митрополита Порфирија. Сместили смо се у самом центру Загреба, у просторијама Митрополије. Оно што ми је одмах запало за око била је живост те зграде. Из једне просторије допирало је певање дечјег хора. Мало даље, у другој просторији, чуо сам глас митрополита Порфирија – водио је духовне разговоре са верним народом (духовна предавања током поста). Жива Црква у Загребу, Богу хвала. А Загреб сав у светлу и пун људи. У току је католички адвент – свечарска манифестација у сусрет Божићу. Мислио сам да ови наши у Београду претерују са новогодишњим кићењем, али су ме Загрепчани демантовали. Моји су утисци да је атмосфера била лепа и позитивна. Људи су весели и веома љубазни. Такви су били у ресторану где нас је отац Богољуб одвео на вечеру (ах, какве дивне пржене лигње смо јели!), али и на улици – љубазно су одговарали и на Миличину новосадску, а и на моју београдску екавицу. Много се прича о рђавим односима између Срба и Хрвата. Не знам, ја сам можда нереалан и тврдоглав, али некако не желим да верујем у те приче. Кад у себи носиш добру вољу и поштовање према другом човеку, тешко да ћеш са друге стране добити нешто друго до осмех и љубазност. Милица и ја смо се тако и осећали међу свим тим људима на Тргу Бана Јелачића и заиста ништа лоше и непријатно нисмо понели из Загреба. (Ако изузмемо да је Милици бука трамваја ометала сан. Али, шта да јој радим. Ја сам са београдског асфалта и мени трамваји не сметају, спавао сам ко јагње. А она је навикла на питому бачку, тителску идилу, па јој загребачки трамваји нису пријали.) Мене је поготово обрадовао статус верске наставе у Републици Хрватској, о чему ми је причао колега који тамо и ради. Оно што важи за већинску, католичку веронауку важи и за православну – сви наставници су у сталном радном односу, имају по два часа недељно. Ето, још једног, али овог пута не духовитог парадокса – православни ваероучитељи имају бољи статус у Републици Хрватској од нас, православних (и свих других) вероучитеља у Републици Србији. Ми у Србији заиста треба да се запитамо – шта се то са нама догађа? Да подсетим, Република Србија има закон који јасно дискриминише наставнике верске наставе – јер само они, у просветном систему, сходно законским одредбама, не могу зансовати радни однос на неодрежено време. И то је тако већ скоро 20 година. Радовао сам се што сам чуо да су односи и сарадња са Католичком Црквом јако добри. Захвљујући Католичкој Цркви и њеној борби и ауторитету у Хрватској, много тога доброг остварено је и за нашу Православну Цркву на тим просторима. О томе сам слушао од својих колега. Слава Богу, тако и треба да буде. У недељу, 08. децембра присуствовали смо Светој Литургији, којом је началствовао Високопреосвећени митрополит Порфирије. Радовао је призор прилично испуњене Цркве. Много је младих, деце. Причешћују се и ми се са њима причестисмо. Након Свете Литургије – агапе. Та догађања након Свете Литургије мени највише показују колико је Црква жива – људи остају, пију кафу заједно, комуницирају, заједница живи. Око поднева је почео састанак са представницима издавачке куће, којем је присуствовао и митрополит Порфирије. Поред њега ту су, између осталих, били и рецензенти наших уџбеника: отац Вукашин Цветојевић, отац Срђан Лукић и теолог Мирослав Мишановић. Уговори су потписани и уџбеници ће се, ако Бог да, појавити у хрватским школама почетком другог полугодишта. Такође, договорена је и динамика достављања наредних уџбеника, за остале разреде основних и средњих школа. Након овог, пословног дела, уследили су лепи и занимљиви разговори са митрополитом Порфиријем и, наравно, дивна трпеза. Желим од срца да се захвалим митрополиту Порфирију и нашим дивним домаћинима из Митрополије загребачко-љубљанске што су нас аврамовски дочекали. Такође, желим да им се захвалим што су управо они били та почетна, ледоломачка сила којом ће лед коначно пући а нашем броду – новим уџбеницима Православног катихизиса – омогућити да даље заплови. Хвала дивном оцу Богољубу на бризи око нашег смештаја и на заиста царској трпези. Посебну захвалност морам да изразим и драгом ђакону Драгану Радићу. Њему, као и другом ђакону – Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету при Светом синоду (није што је мој Миријевац, али је стварно сила од ђакона). Наиме, они су у свом овом послу били та ђаконска-анђелска служба. Били су прави посредници, јер су својим трудом омогућили да праве информације допру тамо где треба, те да и плодотворна радња крене правим током. И ево, хвала Богу, та радња долази до свог коначног циља. Слава и хвала Богу, наши нови уџбеници ће коначно угледати стварност. Крећу да живе из Републике Хрватске – да буду узор и подстрек и за појављивање и Републици Србији. Коначно, и Републици Хрватској се треба захвалити – јер се овај пројекат финансира из њеног буџета. Да, заиста је мало парадоксално. Бог је духовит. Али, научисмо и ми да будемо Његови Израиљци – да се рвемо и не поклекнемо. За Поуке.орг др Александар Милојков View full Странице
  7. Можда би као увод у ову тему о скором (и коначном!) изласку нових уџбеника Православног катихизиса могла послужити једна анегдота (или виц, шта ли је већ) коју сам чуо од Марије Бећковића на једном скупу на Православним богословском факултету у Београду. Иде отприлике овако: неки човек (рече наш Матија и националност, али ја је нећу помињати да некоме не би зазвучало као погрешна поента анегдоте) решио да мења веру. И сад размишља да ли да постане будиста, католик, православац или протестант. И на крају одлучи – постаће православни хришћанин! И ови његови га питаше – добро, реци нам који ја разлог да баш православце одабереш? А он им одговори – знате како, од свих набројаних они су најгоре организовани, ту се често не зна ни ко пије, ни ко плаћа, највише се свађају, једном речју чини се да су најгори од свих – тако да Бог мора имати неки дебео разлог зашто их држи! И ето, зато је изабрао Православље. Духовита анегдота о нашој Цркви. Заиста, није далеко од истине оно што је у њој речено. Ја бих рекао да је и наш Бог духовит – уме да буде парадоксалан и да нас у тој парадоксалности радосно насмеје. А како и неће бити духовит Отац који исходи Духа Светога! Ето, та Божја, Очева духовитост пројавила се, а где би друго и био Дух до у Телу Његовог Сина, у току, могу слобдоно рећи, великог подвига израде нових уџбеника Православног катихизиса за наше основне и средње школе. На том пројекту су, под руководством митрополита Амфилохија (који је испред Сабора одређен) радили наши наставници и наставнице верске наставе, теолози који су непосредно ангажовани у нашим школама. Временом, многи су и одустали. Остала је једна група најупорнијих, можда оних који нису толико голицљиви на Божје голицање и духовиту парадоксалност. Заиста, током ове године ствари су кренуле да се озбиљно померају. Уџбеници су већином написани. Добијене су и прве рецензије, као и благослов Светог архијерејског синода СПЦ да се три уџбеника могу штампати. Наиме, најављено је да ће најпре, као својеврсни брод ледоломац, изаћи уџбеници за први и пети разред основне и за први разред средње школе, а за њима потом, полако и остали уџбеници. Током лета су аутори уџбеника за средњу школу (колегинца Милица Петровић из Епархије бачке и моја маленкост из Архиепископије београдско-карловачке), заједно са вредним ђаконом Радомирем Маринковићем, референтом за црквену просвету у при Светом синоду и лекорком Завода за уџбенике и наставна средства у Београду вредно радили на лектурисању уџбеника. Текст је сређен, обезбеђене су илустрације и уџбеник је требало да се појави почетком ове школске године. Авај! Није – из разлога због којих је онај брат с почетка овог текста одлучио да постане православац, то јест због Божје духовитости. Но, ако сте мислили да је ту крај Божје духовитости – није. Сада тек долази оно најважније. Уџбеници (први и пети основне и први разред средње школе) излазе почетком другог полугодишта! Полако, полако – Бог је, како рекох, духовит. Да, излазе нови Православни катихизиси – али у Републици Хрватској. Ову предивну вест и велики подвиг Митрополије загребачко-љубљанске, али треба рећи – и званичне Републике Хрватске (издавач је Просвјета Загреб), верујемо убрзо ће следити надлежни у Цркви и у Заводу за уџбенике, овде код нас у Србији. Овим поводом (част ми је и велика радост да о томе обавестим нашу црквену јавност), желим да укратко опишем шта се догодило у Загребу дана 08. децембра 2019. и да изразим велику захвалност труду и љубави нашим домаћинима. Наиме, на позив господина Мирка Марковића, испред издавачке куће Prosvjeta из Загреба, дана 07. децембра за Загреб су се упутили аутори уџбрника: Љиљана Перишић-Бурсаћ, Милица Петровић и моја маленкост – др Александар Милојков. У просторијама Српске православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, дочекао нас је отац Богољуб, секретар митрополита Порфирија. Сместили смо се у самом центру Загреба, у просторијама Митрополије. Оно што ми је одмах запало за око била је живост те зграде. Из једне просторије допирало је певање дечјег хора. Мало даље, у другој просторији, чуо сам глас митрополита Порфирија – водио је духовне разговоре са верним народом (духовна предавања током поста). Жива Црква у Загребу, Богу хвала. А Загреб сав у светлу и пун људи. У току је католички адвент – свечарска манифестација у сусрет Божићу. Мислио сам да ови наши у Београду претерују са новогодишњим кићењем, али су ме Загрепчани демантовали. Моји су утисци да је атмосфера била лепа и позитивна. Људи су весели и веома љубазни. Такви су били у ресторану где нас је отац Богољуб одвео на вечеру (ах, какве дивне пржене лигње смо јели!), али и на улици – љубазно су одговарали и на Миличину новосадску, а и на моју београдску екавицу. Много се прича о рђавим односима између Срба и Хрвата. Не знам, ја сам можда нереалан и тврдоглав, али некако не желим да верујем у те приче. Кад у себи носиш добру вољу и поштовање према другом човеку, тешко да ћеш са друге стране добити нешто друго до осмех и љубазност. Милица и ја смо се тако и осећали међу свим тим људима на Тргу Бана Јелачића и заиста ништа лоше и непријатно нисмо понели из Загреба. (Ако изузмемо да је Милици бука трамваја ометала сан. Али, шта да јој радим. Ја сам са београдског асфалта и мени трамваји не сметају, спавао сам ко јагње. А она је навикла на питому бачку, тителску идилу, па јој загребачки трамваји нису пријали.) Мене је поготово обрадовао статус верске наставе у Републици Хрватској, о чему ми је причао колега који тамо и ради. Оно што важи за већинску, католичку веронауку важи и за православну – сви наставници су у сталном радном односу, имају по два часа недељно. Ето, још једног, али овог пута не духовитог парадокса – православни ваероучитељи имају бољи статус у Републици Хрватској од нас, православних (и свих других) вероучитеља у Републици Србији. Ми у Србији заиста треба да се запитамо – шта се то са нама догађа? Да подсетим, Република Србија има закон који јасно дискриминише наставнике верске наставе – јер само они, у просветном систему, сходно законским одредбама, не могу зансовати радни однос на неодрежено време. И то је тако већ скоро 20 година. Радовао сам се што сам чуо да су односи и сарадња са Католичком Црквом јако добри. Захвљујући Католичкој Цркви и њеној борби и ауторитету у Хрватској, много тога доброг остварено је и за нашу Православну Цркву на тим просторима. О томе сам слушао од својих колега. Слава Богу, тако и треба да буде. У недељу, 08. децембра присуствовали смо Светој Литургији, којом је началствовао Високопреосвећени митрополит Порфирије. Радовао је призор прилично испуњене Цркве. Много је младих, деце. Причешћују се и ми се са њима причестисмо. Након Свете Литургије – агапе. Та догађања након Свете Литургије мени највише показују колико је Црква жива – људи остају, пију кафу заједно, комуницирају, заједница живи. Око поднева је почео састанак са представницима издавачке куће, којем је присуствовао и митрополит Порфирије. Поред њега ту су, између осталих, били и рецензенти наших уџбеника: отац Вукашин Цветојевић, отац Срђан Лукић и теолог Мирослав Мишановић. Уговори су потписани и уџбеници ће се, ако Бог да, појавити у хрватским школама почетком другог полугодишта. Такође, договорена је и динамика достављања наредних уџбеника, за остале разреде основних и средњих школа. Након овог, пословног дела, уследили су лепи и занимљиви разговори са митрополитом Порфиријем и, наравно, дивна трпеза. Желим од срца да се захвалим митрополиту Порфирију и нашим дивним домаћинима из Митрополије загребачко-љубљанске што су нас аврамовски дочекали. Такође, желим да им се захвалим што су управо они били та почетна, ледоломачка сила којом ће лед коначно пући а нашем броду – новим уџбеницима Православног катихизиса – омогућити да даље заплови. Хвала дивном оцу Богољубу на бризи око нашег смештаја и на заиста царској трпези. Посебну захвалност морам да изразим и драгом ђакону Драгану Радићу. Њему, као и другом ђакону – Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету при Светом синоду (није што је мој Миријевац, али је стварно сила од ђакона). Наиме, они су у свом овом послу били та ђаконска-анђелска служба. Били су прави посредници, јер су својим трудом омогућили да праве информације допру тамо где треба, те да и плодотворна радња крене правим током. И ево, хвала Богу, та радња долази до свог коначног циља. Слава и хвала Богу, наши нови уџбеници ће коначно угледати стварност. Крећу да живе из Републике Хрватске – да буду узор и подстрек и за појављивање и Републици Србији. Коначно, и Републици Хрватској се треба захвалити – јер се овај пројекат финансира из њеног буџета. Да, заиста је мало парадоксално. Бог је духовит. Али, научисмо и ми да будемо Његови Израиљци – да се рвемо и не поклекнемо. За Поуке.орг др Александар Милојков
  8. Поводом прослављања великог јубилеја наше помесне Православне Цркве, у оквиру архијерејских намесништава Епархије бачке, 19. октобра 2019. године, одржано је такмичење на тему Осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. Гости Радио-Беседе, тим поводом, били су: госпођа Јелена Лалић, вероучитељица у Основној школи Прва војвођанска бригада у Новом Саду (са ученицама Саром Јовић и Милицом Јовичић, чланицама екипе која је остварила најбољи успех), и господин Бранислав Илић, вероучитељ у Основној школи Михајло Пупин у Ветернику (са ученицима Исидором Игњатов, Милицом Вуковић и Зораном Драгичевићем). Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Прославa у част 150 година од изградње храма Светог Спиридона у Трсту обележена је низом културно-уметничких догађаја од 17. до 19. октобра 2019, а централно молитвено сабрање било је у недељу 20. октобра, када је служен чин Великог освећења храма и Света архијерејска Литургија. Како је известио Радио Глас Епархије нишке, Свету архијерејску Литургију служили су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, Епископи: моравички Антоније, нишки Арсеније, пожаревачко - браничевски Игнатије, далматински Никодим, аустријско-швајцарски Андреј, архимандрит Грегориос Милиарис, настојатељ цркве Светог Николе у Трсту; протојереј-ставрофор Рашко Радовић, парох Цркве Светог Спиридона у Трсту, јереј Душан Ђукановић, парох удинско-порчијски и други свештеници и ђакони. Светој Евхаристији присуствовали су градоначелник Трста Роберто Дипиаца са генералним конзулом Републике Србије г. Иваном Стојиљковићем. Благољепију Литургије допринео је хор Цркве Светог Спиридона у Трсту, предвођен диригентом Аном Каиром. Извор: Радио Глас
  10. ПРОТЕСТ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКE Римокатоличка миса служена на темељима православног храма Св. Николе у Новом Брду - Епархија Рашко-призренска изразила озбиљно разочарење и протест Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши са својим свештенством и групом верника служили су јуче мису на остацима православног Саборног храма Светог Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху, директор приштинског Завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине. Тим поводом Епархија рашко-призренска је објавила саопштење за јавност. Епархија рашко-призренска је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (Института за археологију) на том средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности Српске Православне Цркве. Наиме, недавно су поред рашчишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма. Наиме, на храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Светог Николе детаљно су представљени у монографији Црква Свeтог Николе - Катедрала Новог Брдаархеолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Та вредна књига у pdf формату доступна је на https://d.pr/free/f/34iYBL Информативна служба Српске Православне Цркве 03 / 08 / 2019
  11. У сали крушевачког Народног музеја проглашењем победника свечано је затворен пети међународни фестивал православног филма „Снажни духом“. Гран прил фестивала припао је филму „Земљотрес“ Сарика Адеасјана из Јерменије, где ће бити послат освештан диптих са ликом Светог кнеза Лазара. У конкуренцији најбољег играног филма нагдраду и икону Светог Николаја Чудотворца понео је филм под називом „72 сата“ продуцентске компаније Николаја Растргујева из Русије. За најбољи докуменатарни филм проглашено је остварење Лусиане Кокухалене и Антона Никитина „Кијевско-Печерска лавра: фотографија хиљадугодишњице“ из Украјине. Победнику у том жанру додељена је икона Светог Василија Острошког. По оцени публике најбољи филм је „Чекам вас у Самтавру“ аутора Константина Церцваздеа из Грузије који је добио диптих са ликом Светог Саве. Награде су освећене првог дана фестивала у цркви Лазарици. Фестивал су затворили директор Филип Kудрјашов и заменик градоначелника Весна Лазаревић, а наступупом ансамбла „Бели анђео“ на челу са солистом Kатарином Божић, званично је завршен фестивал. Фестивал, чији је домаћин град Kрушевац, одржан је са благословом Патријарха српског г. Иринеја и Епископа крушевачког Давида. Покровитељи су Град Kрушевац, Kрушевачка епархија и Kомпанија „Вифсаида“. Свечаности у музеју присуствовали су представници града, политичког, културног и јавног живота, уз музичку пратњу Kатарине Божић и оркестра. Пети фестивал православног филма „Снажни духом“ директор фестивала Филип Kудрјасов оценио је као веома успешан и најавио почетак припрема за наредни. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса. Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу? Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију. У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља. Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије Извор: Саборност
  13. Црква Успења Пресвете Богородице у Сакраменту (Калифорнија) по 67. пут, прославила је своју храмовну славу а у оквиру обележавања јубилеја 8 векова аутокефалности Српске православне цркве. Храмовна слава прослављена је три дана раније како би верни народ у што већем броју могао да прослави славу свога Храма заједно са својим епархијским архијерејем, Владиком западно америчким г-дином Максимом. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ бихаћко-петровачки Сергије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа: западно америчког Максима, захумско-херцеговачког Димитрија и стобиског Давида, као и бројног свештенства и свештеномонаштва Епархије западно америчке. Епископи су у порти Храма Успења Пресвете Богородице дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа. Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила. Епископи су у порти Храма Успења Пресвете Богородице дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа. Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила. Уследила је свечана литија око Храма а потом и чин освећења и ломљења славског колача. Након што су се сви верници послужили житом и добили парче славског колача - уследила је трпеза љубави за све парохијане. Осим српских верника, ова Парохија за своје чланове има и православне других народности: руске, украјинске, румунске, бугарске и друге. Сви они су учествовали у овом јубилеју. Извор: Телевизија Храм
  14. Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши су са својим свештенством и групом верника служили јуче мису на остацима православног саборног храма Св. Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху директор приштинског завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине http://www.drita.info/2019/08/02/u-shenua-dita-e-diaspores-ne-novoberd/ Епархија Рашко-призренска већ је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (института за археологију) на овом средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности СПЦ. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n Наиме недавно су поред рашћишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма. Наиме, на овом храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Св. Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Св. Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Ова вредна књига у ПДФ формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL Поводом најновијег провокативног служења мисе на темељима православног храма у Новом Брду Епархија Рашко-призренска објавила је с благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епархија Рашко-призренска је дубоко разочарана овим очигледним чином злоупотребе духовне и културне баштине СПЦ и то на локалитету који су основали и градили средњовековни српски владари, што је забележено у бројној стручној и историјској литератури, како домаћој тако и страној. Сачувани артефакти камене пластике са натписима из храма св. Николе јасно показују о чијој је цркви реч. Служењем мисе на темељима православног храма римокатоличка Бискупија косовска озбиљно нарушава до сада прилично коректне међуверске односе на Косову и Метохији и политизује баштину СПЦ која је Ахтисаријевим планом управо на предлог наше Цркве укључена у специјалну заштићену зону уз сагласност представника косовских Албанаца. Беседе које су се могле чути на јучерашњој миси нимало не доприносе изградњи међуверских односа Православне Цркве са Римокатолицима и СПЦ ће засигурно морати да покрене ово питање у контакту са надлежним представницима Ватикана. Недалеко од наше православне цркве налазе се такође остаци средњовјековног римокатоличког храма познатог као Сашка црква Пресвете Богородице коју су уз сагласност српских владара у Средњем веку подигли и користили Саси рудари и дубровачки трговци. Сасвим разумно питање јесте зашто се римокатолички бискупи са својим верницима нису окупили на остацима некадашње своје цркве него су то учинили на темељима саборног храма новобрдских српских православних митрополита. Епархија Рашко призренска ће од надлежних међународних и локалних институција тражити заштиту локације храма Св. Николе од даљих злоупотреба, међу којима је и недавно подизање стубова које је урађено без стручне експертизе и без сагласности СПЦ, која је непходна за све активности у специјалним зонама по законима Косова. Приштинске власти су већ озбиљно критиковане због непоштовања верских права СПЦ у најновијем извештају америчког Стејт Департмента што само сведочи да и ова најновија провокација није изузетак. Дато у Епархији Рашко-призренској 2. августа 2019. год.
  15. Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши су са својим свештенством и групом верника служили јуче мису на остацима православног саборног храма Св. Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху директор приштинског завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине http://www.drita.info/2019/08/02/u-shenua-dita-e-diaspores-ne-novoberd/ Епархија Рашко-призренска већ је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (института за археологију) на овом средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности СПЦ. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n Наиме недавно су поред рашчишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма. Наиме, на овом храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Св. Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Св. Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Ова вредна књига у ПДФ формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL Поводом најновијег провокативног служења мисе на темељима православног храма у Новом Брду Епархија Рашко-призренска објавила је с благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епархија Рашко-призренска је дубоко разочарана овим очигледним чином злоупотребе духовне и културне баштине СПЦ и то на локалитету који су основали и градили средњовековни српски владари, што је забележено у бројној стручној и историјској литератури, како домаћој тако и страној. Сачувани артефакти камене пластике са натписима из храма св. Николе јасно показују о чијој је цркви реч. Служењем мисе на темељима православног храма римокатоличка Бискупија косовска озбиљно нарушава до сада прилично коректне међуверске односе на Косову и Метохији и политизује баштину СПЦ која је Ахтисаријевим планом управо на предлог наше Цркве укључена у специјалну заштићену зону уз сагласност представника косовских Албанаца. Беседе које су се могле чути на јучерашњој миси нимало не доприносе изградњи међуверских односа Православне Цркве са Римокатолицима и СПЦ ће засигурно морати да покрене ово питање у контакту са надлежним представницима Ватикана. Недалеко од наше православне цркве налазе се такође остаци средњовјековног римокатоличког храма познатог као Сашка црква Пресвете Богородице коју су уз сагласност српских владара у Средњем веку подигли и користили Саси рудари и дубровачки трговци. Сасвим разумно питање јесте зашто се римокатолички бискупи са својим верницима нису окупили на остацима некадашње своје цркве него су то учинили на темељима саборног храма новобрдских српских православних митрополита. Епархија Рашко призренска ће од надлежних међународних и локалних институција тражити заштиту локације храма Св. Николе од даљих злоупотреба, међу којима је и недавно подизање стубова које је урађено без стручне експертизе и без сагласности СПЦ, која је непходна за све активности у специјалним зонама по законима Косова. Приштинске власти су већ озбиљно критиковане због непоштовања верских права СПЦ у најновијем извештају америчког Стејт Департмента што само сведочи да и ова најновија провокација није изузетак. Дато у Епархији Рашко-призренској 2. августа 2019. год. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  16. Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве. Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама. Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос. УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства. Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео. Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши: Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28). Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну. РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“.[1] Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв. О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56). НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом. Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“.[2] Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце. Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности. ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити. Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“.[3] Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу. Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере. ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20). Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“[4] — каже се у молитвама пред свето причешће. Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“.[5] Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед. Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“.[6] Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56). Свештеник Павле Гумеров Извор: Српска Православна Црква
  17. У Основној школи "Вук Стефановић Караџић" у Старчеву, полазници Православног катихизиса знају да се реч Црква не односи само на архитектонски објекат у коме се савршава богослужење, већ да је она Богом установљена заједница крштених људи - припадника Цркве, јединствених и непоновљивих људских личности, окупљених око Христа Васкрслога. И сви ми као јединствене личности позвани смо да на јединствен начин изразимо своју хришћанску веру и да живимо по хришћанској вери. Тако на часовима верске наставе ученици имају могућност да изразе своју креативност и своју веру кроз разне радионице са својом вероучитељицом. На једном од часова ученици 4. разреда правили су храмове од картона. Резултат оваквих часова јесу радосни и задовољни ученици који кроз овакав приступ најлакше и најбрже запамте оно што се тог дана предавало на часу, и жељно исчекују сваки наредни час Православног катихизиса. Вероучитељица Николина Новаковић
  18. Прво што издваја православног вероучитеља у односу на предаваче других школских дисциплина јесте православна вера. Овде се не ради о питању да ли дотична школа припада већински православном окружењу. Вера о којој је реч није (само) мишљење или идеолошка пропозиција којом се неко одликује у односу на друге. Вера је унутрашњи, животни став личности, који се огледа и посведочава у односима које он успоставља. Када је реч о сведочанствима вере, не сме се размишљати у правцу споља видљивих индикација: начина одевања, говора или манира које неко може да увежба. Оно у чему се очитава вера јесу ''унутрашњи закони живота''. Најважнији параметар у погледу припремљености једног катихете несумњиво је његов или њен однос према Богу, примарни и референтни однос који се рефлектује у његовом општењу са ученицима, као и у односу према себи самоме. Односима које успоставља и негује на настави и ван ње, вероучитељ неизбежно, макар то и не желећи, нешто сведочи. Било би добро, значајно и у складу са очекивањима да то у континуитету буде сведочанство вере. Међутим, управо је такво сведочанство нешто са чим се не може олако рачунати, што није реално увек подразумевати нити се ослањати да оно вероватно постоји. Можда је то нешто што се не сме губити из вида када је реч о катихетској припреми и оспособљавању, али и о евалуацији учинака – која се не може решавати уобичајеном процедуром инспекције. Адекватно припремљен и стручно оспособљен православни вероучитељ је, пре свега, човек православне вере, а не познавалац и применитељ метода. Као такав, он се препознаје, изабира и поставља (шаље) на службу, будући васпитаван литургијским учешћем и подвижничким искуством. Квалитетна припрема и одабир вероучитеља не могу се вршити само на основу методичке обуке, па ни под условом припадности заједници Цркве. Друго је питање на који начин уочавати, мерити и админситративно проверавати, па и сврсисходно унапређивати, духовни квалитет личности. Вера човека састоји се у живом односу са Богом, не просто у убеђености да Бог постоји или у придржавању правила која квалификују црквену дисциплину. Наравно, верник јесте убеђен да Бог постоји и придржава се поретка црквеног живота, као што и добар катихета познаје и примењује погодне наставне методе. Међутим, differentia specifica његове православне вере је стање његове унутрашње, умне посвећености. Божанско откровење нема у виду човека уопште, већ људе који су изабрани и позвани на завет са Богом. Истина о Богу није објективно знање које се обраћа људима на усвајање, те јој се ни на Верској настави не може тако приступити. Она је божански позив на који човек одговара одлуком вере. Онај ко друге поучава катихетским садржајима мора бити човек те одлуке. Сва питања његове припремљености и способности могу се одмеравати тек на основу тога. Верска настава је сведочење вере која је сопствени чин вероучитеља - у посланству и са благословом црквене заједнице - његова сопствена одлука, чин његове савести, сазнања и хтења. Његова посвећеност вери значи престанак правдања пред било којом другом инстанцом: неким системом, програмом, статутом, методом, идеологијом, била она философска, политичка или теолошка, па макар се та инстанца доживљавала и као хришћанска. Ова посвећеност није питање његових снага и способности, већ прихватања, личног односа према вери коју проповеда. Сведочење Божје речи, на Верској настави и ван ње, немоћно је ако не живи у одлуци вере, ако то није херојство и страдалништво вере, већ истрајава у некој врсти неутралног држања. Из сазнања о животу као Божјем дару проистиче молитвено осећање благодарности. Оно је одраз нечијег унутрашњег стања и суд над човековом душом. Молитвени став човека значи сусрет са Богом и стајање пред њим у свим својим поступцима, речима и делима. Он урађа чувством страха Божјег, које има неизбежан утицај на његове односе са ближњим. Ово је вредност која спада у област тајне и не може се евалуирати рационалним критеријумима, али чији се плодови дају искуствено наслутити. По опхођењу вероучитеља према ученицима, по начину његовог обраћања и резоновања, може се препознати стање духовне моћи смирења – свести о властитој недостојности и стрпљивог самопредавања Божјој вољи. Важна особина православног катихете је духовна стабилност, непредавање сумњи, пометњи и узнемирењу. Она потиче из унутрашње скромности и одрицања, неочекивања од себе и неоправдавања себе. Смирење пред ученицима и другим ближњима је услов развијања односа љубави са њима. Оно је показатељ већ успостављеног и у извесној мери култивисаног односа са Богом. Односи у Верској настави примарнији су од метода. Далеко већи учинак постиже катихета који је утврђен у односима божанске љубави, а заостаје у познавању и примени метода, од најбољег зналца и мајстора наставне методике који ове односе није успоставио нити развио. Та чињеница баца ново светло на питања припреме и стручног оспособљавања кадрова Верске наставе. Могуће је обучавати људе у коришћењу метода, али припрема за примерено општење нешто је сасвим друго. Читав живот човека је једна континуална припрема да наредне етапе одношења са ближњим. То није стручно, већ егзистенцијално, животно оспособљавање. Сваки сусрет или ситуација у којој се неко нађе, свака реч коју чује, свака молитва и богомислије којима се посвети, чине га способнијим или мање способним за општење са другима. Овај пут људског усавршавања није могуће организовати и надгледати, јер се основна постигнућа на њему догађају у домену тајне. Уколико би се етичко оспособљавање људи за катихетску службу планирало и спроводило, оно би лако могло да се претвори у параду притворства, низ обмана у духовном расуђивању, као и несвесно следовање многим нижим, споредним мотивима. Избор и постављање катихета више одговарају подручју архипастирског благослова за свештеничке и друге службе у Цркви, него што је то питање стручне обуке и стицања формалних квалификација. Када је реч о припремању и стручном оспособљавању православног вероучитеља, мора се разликовати духовни од техничког аспекта тог процеса. Не сме се сва припрема сводити само на технички аспект, као што се ни духовни аспект не сме представљати у техничким категоријама. Можда се највећи недостатак хуманистичке педагошке традиције састоји у непознању и непризнавању моћи људског греха. Одрасли који затварају очи за своје духовне слабости нису способни да духовно поучавају децу и младе. Они функционишу у ''телесном стању'' људског бића, са позиције старог, благодатно непрепорођеног човека. Као такви, они су подложни обманама духовног, демонског порекла. То је кота на којој падају сва настојања на припреми и стручном оспособљавању одраслих за послове образовања. Суштинска идеја припреме за катихетску службу полази од неоснованог поверења у аутономне људске могућности давања и примања потребне обуке. Важна претпоставка стварног духовног примера који одрасла особа може дати детету јесте неуздање у себе и своје људске капацитете, концентрација на своје грехе, јасно увиђање властитих недостатака и немоћи. Православни вероучитељ треба да буде поучен у одговорности смирења. Да му се укаже на које све начине у улози наставника треба да сузбија свој егоизам и чува ученике од својих поступака руковођених страстима било које врсте. Велики део обуке и саветовања катихета треба да буде посвећен темељним питањима духовне борбе против самих себе и одликама крстоносног живљења у свету. Потребна је концепција православне педагогије, светоотачки инспирисана, која ће бити оријентисана на самоосуду и покајање као опште делање одраслих верних, у сврху што је могуће већег чувања деце од утицаја греха. Од користи може да буде подробна анализа уобичајених аномалија које се у односима између наставника и ученика јављају у дотичном цивилизацијском окружењу. Греховне страсти којима верочитељ као човек подлеже делују погубно не само по његове односе са ученицима и окружењем. Оне се неизоставно огледају и у његовом приступу знању које преноси, грађи коју предаје или искуству које сведочи. Вековни проблем хришћанског образовања у прошлости био је однос самих проповедника према истини. Тај однос кретао се у широком распону: од надмених позиција непогрешивости до смирења и позиција служења ближњима, макар то били и људи нижег положаја: неугледни, прости и деца. Овај распон понекад се, у различитим амплитудама, показивао и у ставу једне особе. Вероучитељи су и сами верски образовани људи и процес њиховог образовања још увек траје. Нико се не може поставити тако као да је до краја усвојио све потребно знање о вери или дошао до краја пута свог личног духовног узрастања. Без обзира до ког ступња образовања је достигао, човек се увек одликује одређеним ставом, или односом, према знању које је стекао и које је у прилици да преноси другима. Шта је за њега то знање? Колика је улога личног фактора при његовом усвајању? Да ли тај вероучитељ сматра да је у питању знање које је лично његово, које је он задобио у личном односу са Богом или преузео из природе, или је то објективно знање, независно од личног односа, које на исти начин припада свима и никоме посебно? Од одговора на ово питање зависе очекивања која он има од својих ученика: да ли ученик треба да упосли капацитете личности при усвајању знања које му се предаје, или том знању треба да приступа на објективни начин? Од тога зависи и став тог вероучитеља према самоме себи, начин на који он доживљава своју улогу у процесу сведочења божанске истине. Како он, с обзиром на истину коју преноси, види своје место пред Богом и пред ученицима? Сматра ли он себе сувереним поседником те истине, или смиреним служитељем, носиоцем Божјег благослова и послаником Божје речи? Да ли одређени катихета верује и понаша се као посредник између Бога и својих ученика, или радије брине о свом личном односу са Богом, упућујући ученике да и сами изграђују личне односе са Богом? Једна од кључних претпоставки методике православне верске наставе је уверење да се извор познања духовног живота налази само у божанској благодати, никако у аутономним људским интелектуалним способностима. Улога људи – катихета, родитеља, пастира и осталих – јесте да донекле усмере, упозоре на препознатљиве путеве обмане, или охрабре развитак младих у правцу поузданих сведочанстава вере. Ова улога је духовна колико и интелектуална: треба пратити личности у развоју како се утврђују у вери и чувати их сваке непостојаности, претеране захтевности и непотребних усхићења. Атмосфера Верске наставе треба да се одликује љубављу, поверењем, једноставношћу, послушношћу, незнатижељношћу, без сувишних притисака и пожуривања. Неадекватан став вероучитеља према истини коју сведочи може се показати и у сувише смелим разговорима о тајнама божанског живота, разговорима који доносе велики губитак за душу. Овакав приступ се готово увек одражава у хладном, дистанцираном и повремено насилном односу према ученицима, путем којег се преноси наслеђе првородног греха. Сведочанства примереног односа према духовној тематици јесу осећања страха Божјег, покајања, смирења, свест о људској немоћи и ограниченостима, понекад и духовна радост и умиљење. Однос наставника према себи и ученицима је меродавни хришћански критеријум и призма за посматрање свих методичких захтева у Верској настави. То је и становиште богословске критике одређених аномалија везаних за актуелне образовне традиције и наставне праксе. Православна верска настава је прилика да хришћани посведоче пут духовне изградње личности не само у причи која попуњава наставне садржаје већ и у методима које користе у настави, а више од свега у односима које на настави успостављају. Православни вероучитељи позвани су да на делу превазиђу препознатљиви мит који су наставници хуманистичке образовне традиције вековима гајили о себи на штету реалних односа у настави. Према том миту, наставник је суверени поседник и располагалац истином, који је властан да путем контроле, притиска и дисциплинских захтева наметне прописано знање својим ученицима. Ауторитет непогрешивог предавача истине намеће наставницима искушење гордости, која се испољава у надменом ставу према ученицима, окружењу, друштвеној заједници, па и самим школским властима које га упошљавају. Значајан део узрока кризе савременог хуманистичког образовања препознаје се у овој неадекватној слици наставног особља о себи и стварности око себе. Тек се наслућује колико је напора потребно уложити у еманципацију наставе, како би се изашло на крај са аномалијама комуникације у њој. У тој просветитељски значајној борби наше епохе реално је очекивати допринос хришћанских катихета. Њихова мотивација треба да буде још дубља од хуманистичке, онолико колико су хришћанске вредности шире од захтева политичке коректности на којој инсистира савремено друштво. Изабрани и постављени вероучитељ треба да се руководи искључиво духовним настојањима, не тражећи ни славу, ни бешчашће, ни власт управљања, ни понижења у својевољном служењу. Он треба да буде спреман на попуштање и повиновање према ситуацији, у мери у којој то од њега захтева црквена служба. Другим речима, он не треба да истрајава на својевољној иницијативи, већ да се држи посланства које му је додељено. Православне катихете не треба да се противе одговорности службе. У највећој мери, они могу да упозоре на своју недостојност, али не треба да одбијају ствари које им тренутно лично не одговарају нити да се сувише радују ономе што им одговара. Духовни задатак православног хришћанина је да се труди на личном неистицању, показујући добру вољу, једноставност, спремност на испуњавање свих послова који су у његовој могућности. На тај начин верни се у сваком послу уче смирењу, кротости, послушности и сузбијању сваке самовоље. Умови оних који се нађу на том путу постају слободни од мисли о стварима и интересима овога света. Др Ивица Живковић Из књиге: Студије о верској настави Православне цркве Извор: Српска Православна Црква
  19. Патријарх Теофило III, предстојатељ Јерусалимске Православне Цркве, састао се 16. маја 2019. с делегацијом Империторског православног друштва у Палестини, која је приспела у Јерусалим да учествује на првом међународном семинару регионалних и страних подворја, семинару посвећеном 200-годишњици дипломатског руског присуства на Блиском истоку. У свом поздравном обраћању, чији је текст објављен на званичном сајту Јерусалимске Патријаршије, Патријарх је казао колико цени ове семинаре “у време када је наше хришћанско сведочење толико важно ради подршке хришћанском присуству у Светој Земљи и Блиском истоку. “Он је нагласио да је Јерусалимски патријарх промовише и важан међуверски дијалог“. „Јерусалимска Црква, мати свих Цркава, гарант је јединства Православне Цркве“, рекао је патријарх Теофил. „Посебно признајемо улогу коју је Руска Православна Црква одиграла кроз векове, а посебно током османског периода, у политичкој, дипломатској и финансијској подршци Јерусалимској Цркви.“ Патријарх Теофил је такође приметио да је било тешких времена која су искушавала односе између Цркава у Јерусалиму и Русији. „Морамо се учити од тих односа и радити на јачању нашег православног јединства“. “Морамо се учити из прошлости. Морамо увек говорити и деловати на начин који подржава живот и мисију Јерусалимске Патријаршије у овом региону. Ми смо Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, и налазимо се под моралном и духовном обавезом да сведочимо да Православна Црква у Светој Земљи и на Блиском истоку почива на непоколебивој основи нашег православног јединства,“ закључио је предстојатељ Јерусалимске Цркве. Присетимо се да је на братском састанку одржаном пре неколико дана с митрополитом Онуфријем, првојерархом Украјинске Православне Цркве, патријарх јерусалимски Теофил III изразио подршку Украјинској Православној Цркви (Московске Патријаршије) и њеним верницима у Украјини. Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  20. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске је и ове школске 2018/2019. године, по једанаести пут, организовао и реализовао циклус такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике седмог и осмог разреда основне школе. Због великог интересовања ученика, и ове школске године најпре су реализована школска такмичења, или по процени својих вероучитеља у школама где није одржано школско такмичење, након којих су пласирани ученици узели учешће у следећем, општинском, нивоу такмичења. Општинска такмичења су реализована следећим редоследом: у недељу, 24. фебруара, у ОШ „Бранко Радичевић“, Седларе; у недељу, 17. марта, у ОШ „Свети Сава“, Велика Плана; у недељу, 7. априла, у ОШ „Радоје Домановић“, Параћин; у недељу, 5. маја, у ОШ „Стеван Синђелић“, Велики Поповић; у недељу, 5. маја, у ОШ „Вожд Карађорђе“, Мало Орашје; у суботу, 11. маја, у ОШ „Вук Караџић“, Мајиловац; у суботу, 11. маја, у ОШ „Мирослав Букумировић-Букум“, Шетоње; и у суботу, 11. маја, у Образованом центру „Ecclesia Viminaciensis“, Пожаревцу. Такмичења су реализована у оним школама чији су директори показали посебну жељу да буду наши домаћини, што је допринело радосној атмосфери која већ дуги низ година краси ова такмичења. У знак захвалности, показаној љубави и гостопримству, ђакон Горан Илић је у име Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, а преко вероучитеља који раде у горе поменутим школама, уручио пригодне захвалнице Одбора за успешно остварену сарадњу. Пласирани ученици ових локалних такмичења (општинско такмичење, међуопштинско такмичење) су се даље припремали за учествовање у следећем и крајњем нивоу такмичења, који је и највиши ранг такмичења у овој области, Епархијском такмичењу. Епархијско такмичење се традиционално одржава у периоду после Васкрса. У циљу прослављања најрадоснијег празника, празника над празницима Цркве, окупили би се ученици из свих делова Епархије првенствено због пројаве јединства Цркве Христове. Црква није једна обична институција, него нас она преводи из смрти у живот. То за многе звучи врло прозаично, зато што су хришћани заборавили проблем смрти, а то је био кључни проблем. Отуда је и централни догађај наше вере васкрсење Христово из мртвих, што значи победа живота над смрћу, уништење смрти. Дух Свети гради литургијску заједницу многих у Христу, тј. гради Цркву, показујући ту заједницу као Тело Христово, као тог и истог Христа који је глава многих. Господ Христос нас приводи Богу Оцу, као и целокупну творевину у Литургији и кроз Литургију и на овај начин нас ослобађа од смрти. Истовремено ми кроз Литургију благодаримо Богу на свему ономе што је учинио и што ће још учинити за нас и наше спасење. Литургија, наиме, јесте Благодарност Богу (Евхаристија). Литургијски благодаримо Богу и Оцу што нас је из превелике љубави створио из не-бића у биће, и што нам је послао Сина свога у обличју Богочовека Исуса Христа да у њему, посредством Светога Духа, будемо причасници будућег вечног божанственог живота. Црква је заједница, која пројављује један есхатолошки начин живота, једну есхатолошку стварност. Управо у Цркви, овој деци гладној знања даје се једина истинита храна и пиће која их не претвара у пропадљиво тело, као што то бива узимањем обичне хране, него се сама Црква — заједница свих људи, жена и деце, дакле свих светих, претвара у Тело и Крв Христову. Зато нам и говори апостол Павле: „Ви сте Тело Христово и удови међу собом!“ (1Кор 12, 27). Деца желе да са Христом и она порасту и новим постану, управо тамо где се Христос даје у божанској Евхаристији, у којој постају заједница Тела и Крви Христове. Литургијско сабрање верног народа око Епископа бива свагда у Христу и зато Свето Причешће открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог. Свето Причешће је увек Тело Живог и Васкрслог Господа Исуса Христа, јер је Он, Христос, један — хлеб живота и зато смо ми многи једно тело, јер се сви од тог једног Тела причешћујемо. У недељу, 12. маја 2019. године, Црквена општина Јасенак у Смедереву била је домаћин једанаестог епархијског такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике VII и VIII разреда. Окупљање је започело Литургијом у Цркви, са пласираним ученицима и родитељима по местима, а након Литургије кренули смо ка јасеначкој Цркви. Литургија је у Цркви Св. великомученика Георгија, Јасенак (Смедерево) почела у 9:00 сати. Литургијом је началствовао протонамесник Мирослав Дишић, а саслуживали јереј Ненад Пуцар (председник црквене општине Јасенак) и јереј Војислав Лукић (старешина храма). Поред ученика домаћина, вероучитеља и верног народа, били су сабрани и ученици, вероучитељи, координатори, ђакони и свештеници из и читаве наше Епархије, те је и на тај начин указано да је разлог нашег окупљања љубав према Христу и другом човеку, а не такмичење против другог. Сваком Литургијом у дан недељни, празнујемо Васкрсење Христово из мртвих. То није пуко сећање на догађај који је прошао. У Литургији се сусрећемо са васкрслим Христом, као што нам о томе сведоче апостоли и први хришћани (Јн 20, 19; Лк 24, 30-36). Начелник Цркве и служитељ Литургије, заправо је сам Христос. Учествујући у Литургији ми такође исповедамо и предокушамо опште васкрсење и будуће Царство Божје. Евхаристијско дружење је настављено у црквеној сали. Љубављу и гостопримством свих свештеника, као и ђакона Игора Димитријевића, постављена је трпеза (донатор ручка је био Горан Миленковић са породицом из Смедерева) за присутне, коју су ученици искористили за упознавање и дружење. Такмичарски део је почео у 12:00 часова. На једанаестом епархијском такмичењу учествовало је укупно 66 учесника. Учествовало је 35 ученика седмог разреда и 31 ученик осмог разреда. Испред Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, ученицима су се обратили ђакони Томислав Пауновић и Горан Илић, који су их пред сам почетак такмичења охрабрили и дали потребне смернице за израду теста. Ученици су посебно били мотивисани за рад, јер су се осећали поносним што су учесници највишег нивоа такмичења, уз благослов нашег Владике, Епископа Господина Игнатија (Мидића). Такмичење у познавању Православног катихизиса се разликује од других такмичења, јер се не проверава познавање чињеница. Циљ је добијање увида у степен разумевања Православног катихизиса и да се истакну способношћу да прецизно и јасно изразе своје литургијско искуство, а својим одговорима и посвећеношћу покажу да садржаји Православног катихизиса за њих представљају и вербално одгонетање тајне живота. Ученици су са лакоћом урадили тест, па су свој урађен тест предали комисији за прегледање и пре предвиђеног времена. Посебно их је обрадовало то што су сви добили поклон књиге за учешће са потписом нашег Владике Игњатија, али су ипак с нестрпљењем ишчекивали коначне резултате и проглашење ученика са највећим бројем бодова оствареном на тесту. Након завршетка израде теста, комисија је приступила оцени и рангирању. За време рада комисије, уследило је дружење ученика и вероучитеља, а уприличен је за све присутне обилазак града Смедерева, Смедеревске тврђаве и Саборне Цркве Св. великомученика Георгија. Дружење је настављено у порти Саборне Цркве у Смедереву. По завршетку прегледања ученичких радова, ученици су се поново сабрали у Цркви Св. великомученика Георгија у Јасенку, како би чули резултате. Ђакон Томислав је похвалио све ученике за веома добар успех који су показали на тесту. Одбор је одлучио да награди првих десет ученика на ранг листи, како седмог тако и осмог разреда. Сви ученици су добили као награду по књигу, као знак љубави и сећања на ово дружење. Дружење је приведено крају око 16 часова. Остварен је основни циљ такмичења, а то је наше боље међусобно упознавање и практична примена свега онога чему су ђаци поучавани од својих вероучитеља – дружење, љубав, ишчекивање Господа. Надајући се доласку Царстава Божјег и победи над смрћу и вечном блаженом животу у Богу, Христос васкрсе! Извор: Саборност
  21. Православни богословски факултет Универзитета у Источном Сарајеву прославио је празник Светог Василија Острошког, крсну славу те високошколске установе Српске Православне Цркве. Прослава Светог Василија започела је светом Литургијом коју је у фоанском храму Светог Саве служио Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслуживање настојатеља манастира Стањевића архимандрита Јефрема, протојереја-ставрофора проф. др Драгомира Санда (изасланика декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду), проф. др Владислава Топаловића (декана Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву), Милутина Андрића (духовника Факултета) и доц. др Владимира Ступара, архијерејског намесника србињског протојереја Николе Ковача, јереја Љубомира Пријовића (в.д. ректора Богословије Светог Петра Сарајевског) и Душана Андрића (старешине цркве Светог оца Николаја), као и ђакона Будимира Гардовића и Ранка Ковача. Благодат богослужења окупила је мноштво верника, који су испунили не само наос простране фочанске цркве у изградњи него и њену припрату, а многи од њих су узели учешћа у светим тајнама Тијела и Крви Христове. Беседио је митрополит Хризостом који је надахнуто казивао о лику и делу Светог Василија Острошког као узору за хришћански живот и богословље. Посебно благољепно су појали искусно и реномирано СПД Слога из Сарајева али и тек оформљено СПД Побратимство из Фоче уз наизменично и братско дириговање господе Стефана Мојсиловића и Борислава Бјелогрлића. Свештенство и верни народ учествовали су и у обреду ломљења славског колача и пројавили заједништво у прослављању Светог Василија Острошког. После литургијског славља, прослављање Светог Василија Острошког наставило се у сали фочанског Позоришта где је приређена свечана празнична академија. Поред начелника Општине Фоча г. Радисава Машића и других представника политичког, привредног и културног живота Општине Фоча и Републике Српске, међу званицама су били и уважени муфтија гораждански Ремзија еф. Питић и проф. др Марио Бернардић, представник Католичког богословског факултета Универзитета у Сарајеву, као и декани братских факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Присутне су поздравили декан Православног богословског факултета протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, Високопреосвећени Митрополит даборобосански г. Хризостом, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо (у име ПБФ Универзитета у Београду) и проректор Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Дејан Бокоњић. Проф. Топаловић је сумирао протеклу академску годину и истакао постигнућа Православног богословског факултета, нарочито на пољу међународне и међурелигијске сарадње. Митрополит Хризостом је честитао на досадашњим успесима и упутио на потребу да се наставници и сарадници Православног богословског факултета труде и даље како би Богословски факултет привукао студенте из целог света. Проф. Сандо је пренио поздраве колега са београдског Богословског факултета, а проф. Бокоњић указао на улогу наставника и студената Православног богословског факултета у свим процесима који су се дешавали на Универзитету у Источном Сарајеву и захвалио на помоћи Богословског факултета који је увек деловао у правцу смиривања неспоразума и спровођења свих законских процесура на академски и законит начин. СПД Слога из Сарајева под диригентском палицом Стефана Мојсиловића још једном је очарало све присутне извођењем низа црквених композиција, од којих је најистакнутије било певање тропара Христовог Васкрсења на шест различитих језика и напева. Затим су уручена признања Православног богословског факултета - „Златна плакета“ коју је Наставно-научно веће Православног богословског факултета доделило: -Митрополиту дабробосанском г. Хризостому, за помоћ приликом огранизовања Међународног научног скупа „Свети Јован Златоуст данас“, али и за свакидашњи труд и сарадњу са Богословским факултетом; -Философском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, за помоћ и сарадњу у организацији више међународних научних скупова посвећених јубилејима које обележава Српска Православна Црка у овој и следећој години; -Екононском факултету Универзитета у Источном Сарајеву из Брчког, за дугогодишњу подршку и пријатељство са Богословским факултетом; -Проректору Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Дејану Бокоњићу, за помоћ и сарадњу са Православним богословским факултетом приликом процеса реакредитације Православног богословског факултета; -Проф. др Дарку Ђогу, за труд на Богословском факултету али и на афирмацији Православног богословског факултета у медијском простору. У име награђених на признањима се захвалио Д. Ђого. Како приличи свечаности, додељене су дипломе студентима који су у протеклој години окончали студије на мастер студијама и основним студијама на Богословском фалултету. Такође, додељене су награде најбољим студентима по годинама и студијским програмима. Најбољи студент Православног богословског факултета јесте г. Стојан Чупић са просеком 9,65. Прослављање Светог Василија Острошког настављено је славском трпезом коју су за званице приредили наставници и сарадници Богословског факулета. Извор: Српска Православна Црква
  22. Током више од две деценије у Православном пастирско-саветодавном центру одржано преко 40 хиљада терапијско-саветодавних састанака. Православни пастирско-саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке прославио је своју крсну славу Цвети - Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим чином ломљења славског колача који је савршио Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, у присуству директора Центра протојереја-ставрофора Петра Лукића, старешине Саборне цркве у Београду. Кумови овогодишње славе били су гђа Милица и г. Марко Маленић, а за кумство наредне године пријавио се г. Горан Петровић. За изобилну љубав и доброчинитељство архијерејску грамату Патријарха српског г. Иринеја добио је г. Марко Маленић. Славској свечаности присуствовали су г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, сарадници Центра, уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, православни катихета у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици г. Бранислав Павков, проф. др Драган Симеуновић, представници медија. Појао је хор Првог београдског певачког друштва под управом Светлане Вилић. Да савремена медицина и хришћанска наука нису у супротности, већ да удружене успешно помажу многим нашим суграђанима који су запали у животне тешкоће из којих не виде излаз, најбољи пример је Православни пастирско-саветодавни центар. Ова јединствена терапијско-духовна установа Архиепископије београдско-карловачке, чији је рад благословио патријарх Павле, помаже невољницима да разреше психичке и брачне проблеме, оставе дрогу и алкохол. Врата Центра на дванаестом спрату палате Београђанка (Масарикова 5) отворена су за све људе који траже психолошку или психијатријску помоћ. Контакт телефон: 011-36-13-855. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...