Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православна'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 85 results

  1. ...а може и са осталих сервиса, наравно.
  2. Како је лепо када браћа сложно живе
  3. Осамнаестог фебруара 2019. одржано је ванредно засједање Свештеног синода Кипарске православне цркве под предсједавањем Блажењејшег Архиепископа кипарског Хризостома II на којем је размотрено „украјинско црквено питање“, преноси Информационо-просветитељски одјел УПЦ позивајући се на грчку информативни портал romfea.gr. У својој одлуци архијереји Свештеног синода Кипарске цркве су запазили да иако је „намјера Константинопољског патријархата да додијели Украјини аутокефалију била диктирана жељом за помирењем и јединством, то није постигнуто“. Кипарска црква позвала је Константинопољски патријархат на Свеправославни сабор или на Сабор предстојатеља, наглашавајући да је једно од главних питања, које је неопходно ријешити,ништавност хиротонија извршених у расколу због тога да се „умири свијест вјерних“. „Двомиленијумски опит Кипарке цркве, а такође и читаве Православне цркве, даје нам основану сумњу у могућност признавања накнадних хиротонија забрањених, одлучених и анатемисаних епископа. Забрану, одлучење и анатему неколицини лица која су иницијатори украјинске кризе признају сви православни“, посебно се истиче у шестој тачки саопштења. Притом, Кипарска црква је спремна да буде нека врста посредника у том питању. „Кипарска црква стоји на располагању свима заинтересованима за помирење Цркве „коју је Господ искупио Својом Крвљу“, преноси romfea став кипарског Синода. Коментаришући дате одлуке, замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза УПЦ протојереј Николај Данилевич примијетио је да оне фактички значе то да „Кипарска црква није спремна и да неће да призна тзв. ПЦУ у том статусу. Разлог: ништавност свештеничких и епископских хиротонија у тзв. ПЦУ и одсуство црквеног јединства у Украјини. Сходно томе, тзв. ПЦУ није ни поменута у тексту одлуке, али употребљени аргументи не остављају сумњу шта се има у виду“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Na jedno pitanje: «Profesore Barth, napisali se više izvrsnih knjiga, i mnogi od nas misle da ste jedan od najvećih teologa na svijetu. Od svih vaših ideja, koja je najdublja koju ste ikada imali?» Bez sekunde oklijevanja veliki teolog je odgovorio: «Isus me voli.» Peter Kreeft Izvor: www.peterkreeft.com
  5. Свети Архијерејски Сабор Православне Цркве у Америци (OCA) упутио је архипастирску посланицу 28. јануара 2019. по питању украјинске кризе. Посланица, коју су потписали Његово Блаженство митрополит свеамерички и канадски Тихон и други чланови Сабора, жели да пружи свештенству и вернима упуство о томе како да се опходе с питањима са којим се суочавају њихове парохије у Северној Америци, при том истичући да пре свега пате украјински православни верници и да су им потребне молитве. Архијерји се залажу за свеправославно решење проблема и изражавају наду да ће тај процес започети патријарх Вартоломеј. Са своје стране Сабор одбацује признање украјинске шизматичке Цркве и наставља да и даље признаје једину канонску Цркву на чијем челу је Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Чланови Сабора изражавају „дубоко жаљење и узнемирење“ због новонасталих проблема, нарочито због прекида општења у евхаристији, као и „наду и ватрену молитву“ како би се нашао пут ка успостављању заједништва. Архијереји ће и даље одржавати општење са свима помесним православним Црквама и истичу да ће одржавати општење са свим канонским православним јурисдикцијама Америке, а да по специфичним питањима саслуживања њихових свештеника буде упознат надлежни архијереј. Извор: Српска Православна Црква
  6. Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије. Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву. Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен. Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности. У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском. Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије. Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка). После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни. На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима. јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка Извор: Српска Православна Црква
  7. PravoslavljeHrvatska

    Православна мисија у Хрватској

    Пре неког времена покренули смо мали, за сада незванични експериментални пројекат представљања православне вере Хрватима римокатолицима и осталима, на њиховом језику и писму, уз коришћење њихове верске терминологије, а у пуној сагласности са канонским православљем и СПЦ. Покренули смо то имајући у виду пре свега интерес извесног броја Хрвата за православну духовност и богослужење, која се огледа како у посећивању храмова и манастира, тако и у праћењу православне литературе, а неретко се заврши и пуним верским прелазом у православље. Наравно, ту је и деловање одређених група које се лажно представљају као православне, а које се хране управо негативним осећањима према СПЦ, па је важно поручити хрватској јавности како наша Црква нема ништа против њих. Настојаћемо да вас обавештавамо о нашим писанијама и догађајима, а слободни сте и да упитате ако вас нешто интересује.
  8. На празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2018. године, представник Цариградске Патријаршије Епископ Едмонтона и Западне епархије Иларион (Рудник), који је некаконски наименован од Патријарха цариградског Вартоломеја за „егзарха“ у Украјини, одслужио је Литургију у цркви Светог Андреја у Кијеву. Служба је одржана без благослова Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија као јединог канонског епископа града Кијева. Одељење за информисање и образовање Украјинске Православне Цркве објављује потпун текст коментара Одељења УПЦ за спољне црквене односе: Подсећамо да Украјинска Православна Црква не признаје проширење надлежности Цариградске Патријаршије на територију Украјине, што је потврђено одлуком Архијерејског сабора УПЦ од 13. новембра 2018. године, као и одлуком Свештеног Синода УПЦ од 12. јула 2013. године. Стога поменуте радње Патријарха цариградског у начелу и радње епископа Илариона посебно треба сматрати антикононским и да као такве воде продубљивању конфликта. Поред тога, црква Светог Андреја не припада територији амбасаде било које земље, односно није црква при амбасади којој би се применио принцип екстратериторијалности. Такође, тај храм никада није историјски припадао Цариградској Патријаршији. Па и да та црква припада држави, њено коришћење у литургијске сврхе од стране представника других помесних Православних Цркава треба регулисати црквеним правилима, а не тек договорима са државним властима. Савршавање било којих божанских служби, као и савршавање других радњи било којих епископа на канонској територији друге епархије без дозволе месног епископа, строго је забрањено низом канонских правила. Његово Блаженство Митрополит Онуфрије је канонски епископ града Кијева и поседује сву пуноћу архијерејске власти. Из овог разлога, чак и ако прихватимо гледиште Цариградске Патријаршије да је Украјина сада наводно њихова канонска територија, и даље је ту надлежан епсикоп Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине Онуфрије, кога и сам патријарх Вартоломеј признаје за канонског митрополита Кијева. А то даље значи да и са становишта канонске логике Цариградске Патријаршије Литургију у Кијеву, коју је самовољно савршио јерарх те Цркве, треба оквалификовати као недвосмислено кршење канона и поретка црквеног живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском. Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године. Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске. Скоро цели снимак ове службе: Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника. У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету. Цели снимак Литургије: После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело. Слике: Mariusz Wideryński
  10. Шестог децембра, на дан празника св. Николе и св. Григорија Перадзе у Варшави први пут после другог светског рата била је служена Литургија на пољском језику. Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском. Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године. Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске. Скоро цели снимак ове службе: Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника. У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету. Цели снимак Литургије: После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело. Слике: Mariusz Wideryński View full Странице
  11. Руска православна црква послаће до Божића у Јужну Кореју свештеника за рускојезичне вјернике који су до сада посјећивали храмове Константинопољског патријархата, а то је одлучено у вези с прекидом општења РПЦ с Фанаром због његових дејстава на Украјини, саопштио је у петак шеф Одјељења за спољне црквене везе Московског патријархата Митрополит волоколамски Иларион, који се налази у посјети Сеулу. „Кореја је држава гдје је до 1950. година дејствовала Руска духовна мисија, основана још у XIX вијеку. Но, потом је она била упражњена, а њена имовина је предата Константинопољском патријархату. Донедавно су наши вјерници духовно служили у храмовима тога патријархата, али је то сада постало немогуће. Због тога ћемо већ до Божића у њу послати свештеника, који ће касније формирати пуноправну парохију. То ватрено ишту мјесни вјерници који су ми предали петицију с мноштвом потписа“, изјавио је Митрополит Иларион у интервјуу православном портали „Иисус„. Он је назвао парадоксалном ситуацију да у Сјеверној Кореји, у којој је атеизам званична идеологија, постоји пуноправна парохија Руске цркве са својим храмом, док у Јужној нити има храма нити парохије. „Ми ћемо исправити ту ситуацију“, додао је он. Раније је Патријарх московски и све Русије Кирил именовао свештеника за храм при руској амбасади у Истамбулу за организовано пастирско старање о вјернима и савршавање редовних богослужења. То је такође урађено због немогућности евхаристијског општења с Константинопољем. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl
  13. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла 25 угледних Пољака 20. века, између њих православног свештеника и војника, Шимона Федороњко. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl View full Странице
  14. Руска православна црква тражи од Цариграда да се извини због наношења значајне штете светском православљу, изјавио је портпарол патријарха Кирила, Александар Волков. Према његовим речима, тренутна ситуација може брзо да се промени ако се крене путем дијалога. „У том смислу ово растојање се мери једним фактором: Цариградска патријаршија и њен Синод треба да схвате погрешност својих поступака и одлука и извине се за оне поступке које су већ нанеле значајну штету читавом светском православљу и будућности православља у Украјини“, истакао је Волков на конференцији за новинаре. У том случају „врата за дијалог ће бити поново отворена“. Он је напоменуо да ће РПЦ са задовољством констатовати покушај Цариграда да „излечи оне ране које су већ нанете светском православљу“. Он је додао да ће патријарх Вартоломеј бити лично одговоран за могуће крвопролиће у Украјини због црквеног питања. „Ако се у Украјини пролије иједна кап крви, за ту кап биће лично одговоран цариградски патријарх Вартоломеј, који је својим непромишљеним и антиканонским поступцима кренуо путем подршке расколницима и погоршавања грађанског сукоба у Украјини“, истакао је он. Услед одлуке Цариградске патријаршије да започне процес признавања аутокефалности неканонске украјинске цркве, Синод Руске православне цркве је објавио да прекида еухаристичко општење са Цариградском патријаршијом. Синод РПЦ је ту одлуку назвао канонски ништавном и оценио да је одлука Цариграда о поништавању акта из 1686. године, којим је Кијевска митрополија предата у надлежност Московској патријаршији — политичка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Руска православна црква тражи од Цариграда да се извини због наношења значајне штете светском православљу, изјавио је портпарол патријарха Кирила, Александар Волков. Према његовим речима, тренутна ситуација може брзо да се промени ако се крене путем дијалога. „У том смислу ово растојање се мери једним фактором: Цариградска патријаршија и њен Синод треба да схвате погрешност својих поступака и одлука и извине се за оне поступке које су већ нанеле значајну штету читавом светском православљу и будућности православља у Украјини“, истакао је Волков на конференцији за новинаре. У том случају „врата за дијалог ће бити поново отворена“. Он је напоменуо да ће РПЦ са задовољством констатовати покушај Цариграда да „излечи оне ране које су већ нанете светском православљу“. Он је додао да ће патријарх Вартоломеј бити лично одговоран за могуће крвопролиће у Украјини због црквеног питања. „Ако се у Украјини пролије иједна кап крви, за ту кап биће лично одговоран цариградски патријарх Вартоломеј, који је својим непромишљеним и антиканонским поступцима кренуо путем подршке расколницима и погоршавања грађанског сукоба у Украјини“, истакао је он. Услед одлуке Цариградске патријаршије да започне процес признавања аутокефалности неканонске украјинске цркве, Синод Руске православне цркве је објавио да прекида еухаристичко општење са Цариградском патријаршијом. Синод РПЦ је ту одлуку назвао канонски ништавном и оценио да је одлука Цариграда о поништавању акта из 1686. године, којим је Кијевска митрополија предата у надлежност Московској патријаршији — политичка. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Посетите штанд Српске Православне Цркве - Обиље духовне литературе на једном месту! 63. Међународни сајам књига биће одржан од 21. до 28. октобра 2018. године у Београду. Српска Православна Црква ће представити своја издања на штандu у хали 1. Епархије српске Православне Цркве своја издања излужу у халу 4. Ове године Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организује представљање црквене издавачке делатности на Сајму кљига. У хали 1 изложено је на стотине најактуелнијих наслова - разноврсна духовна и црквена литература из продукције домаћих и иностраних издавача: монографије о манастирима и црквама, светитељима, литература за студије, речници, поучна и аскетска дела, светоотачка књижевност у преводу на српски језик, теолошка литература, тумачења Светог Писма, богослужбене књиге, студије из црквене историје и уметности, основе веронауке, хришћанска књижевност, календари, православни планери и подсетници, књиге за децу... Поред наслова на српском, изложено је и на десетине публикација на енглеском језику. Препоручујемо: View full Странице
  17. Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5283737.html На данашњем заседању одржаном у Минску по председништвом патријарха Кирила, Свети Синод Руске православне цркве - Московске патријаршије оценио је да је после најновијих дејстава Констанинопољске патријаршије у Украјини немогуће остати с њом у евхаристијском јединству. У саопштењу се истиче: "Примање у општење расколника и анатемисаних лица у другој помесној цркви, и од њих постављених "епископа" и "клирика", посезање за туђом канонском територијом и труд да се пониште сопствена историјска решења и обавезе - све то води Константинопољски патријархат ван канонског поља, и на нашу велику жалост, чини немогућим евхаристијско општење са његовим јерарсима, духовништвом и мирјанима. Одсада и убудуће, све до одустајања од антиканонских дела Константинопољске патријаршије, свештеницима РПЦ је немогуће саслуживање са свештеницима Константинопољске цркве, а мирјанима учествовање у тајнама које се обављају у њеним храмовима". ПУН ТЕКСТ САОПШТЕЊА:http://www.patriarchia.ru/db/text/5283737.html View full Странице
  18. На данашњем заседању одржаном у Минску по председништвом патријарха Кирила, Свети Синод Руске православне цркве - Московске патријаршије оценио је да је после најновијих дејстава Констанинопољске патријаршије у Украјини немогуће остати с њом у евхаристијском јединству. У саопштењу се истиче: "Примање у општење расколника и анатемисаних лица у другој помесној цркви, и од њих постављених "епископа" и "клирика", посезање за туђом канонском територијом и труд да се пониште сопствена историјска решења и обавезе - све то води Константинопољски патријархат ван канонског поља, и на нашу велику жалост, чини немогућим евхаристијско општење са његовим јерарсима, духовништвом и мирјанима. Одсада и убудуће, све до одустајања од антиканонских дела Константинопољске патријаршије, свештеницима РПЦ је немогуће саслуживање са свештеницима Константинопољске цркве, а мирјанима учествовање у тајнама које се обављају у њеним храмовима". ПУН ТЕКСТ САОПШТЕЊА:http://www.patriarchia.ru/db/text/5283737.html
  19. Када су свети или верни, како су се називали они који су поверовали у Господа Исуса Христа, после страдања светог архиђакона Стефана у Јерусалиму, стигли у Антиохију, основали су, по благослову светог апостола Петра, 47. године по Рођењу Христову, нову заједницу у овом античком граду. „И рука Господња беше са њима и велики број поверова и обрати се Господу”, сведочи јеванђелист Лука у Делима апостолским (11, 21). За предстојатеља Цркве у Антиохији Дванаесторица апостолâ су изабрали човека благог, пуног Духа Светог и вере, по имену Варнава (11, 24), коме се у апостолском служењу придружио ранији гонитељ Цркве, фарисеј Савле, потом пак, по Промислу Божјем, велики апостол, са новим именом Павле. Управо у Антиохији су ученици и верници Христови названи хришћанима (Дела ап. 11, 26). Тако је започет историјски пут славне, богочуване и од апостола Христових основане Антиохијске Цркве, историјски друге, а у диптисима аутокефалних помесних Цркава треће по реду. Кроз крајеве којe обухвата Антиохијска Патријаршија ходио је Господ Исус Христос, ходили су апостоли, живели су и учили свети Оци и Учитељи Цркве, подвижници и богослови, страдали исповедници и мученици. Ти крајеви су до данас остали пространства благодати, избраздана богочовечанским подвизима. * * * Град Антиохија је основан у 4. веку пре Христа на тридесет километара од источне обале Средоземног мора. Данашњи град Антакија у Турској почива на темељима овога древнога града, који је у Римском Царству заузимао истакнуто место. Захваљујући растућем броју хришћана, град у којем су се укрштали путеви, културе и традиције, убрзо је постао средиште хришћанске мисије. Апостол Павле из Антиохије креће на своја мисионарска путовања. Двојица првих епископа позната су као велики мисионари чији су животи овенчани страдањем за Господа Христа. Свети свештеномученик Евод, први међу њима, написао је, за време своје епископске службе у Антиохији (57 – 68), прво дело посвећено Пресветој Богородици. Његов наследник, свети свештеномученик Игнатије Богоносац (68-107) упутио је непроцењиве посланице хришћанским Црквама у Риму и Малој Азији, до данас сачуване, па, хвала Богу, и на српски преведене. Он је увео и антифонско појање у богослужењу Цркве. Вест о његовом мучеништву одјекнула је јаче од снажне проповеди међу хришћанима тадашње икумене. Име Богоносац, под којим га и српски народ слави, добио је јер је, по древном предању, он био оно дете које је Господ, проповедајући, држао у наручју (Мат. 18, 3 – 5). Историја ране Цркве памти и свету великомученицу Теклу, веома поштовану у читавом хришћанском свету, као и двојицу значајних апологета, бораца против јереси гностицизма, свете антиохијске епископе Теофила (+ 185) и Серапиона (+ 212). Велики богословски спорови – а Антиохија је неколико векова била у њиховом епицентру – почели су када су седамдесеторица епископа и свештеника, на сабору из 269. године, збацили са епископске катедре Павла Самосатског, творца пагубне јереси монархијанства. Нешто доцније, презвитери Доротеј и Лукијан основали су чувену Антиохијску школу богословља, која је, као и Александријска, имала велики утицај на богословску мисао и формулисање догмата које су касније утврдили васељенски сабори. Ове две школе се заправо разликују само по начелном приступу тумачењу Светог Писма. У антиохијској традицији наглашаван је историјски смисао библијских текстова, док су присталице александријске егзегетске праксе више наглашавале њихов типолошки и алегоријски смисао. Обе школе су дале велике богословске писце, свете Оце који су Духом Светим и личним подвигом, изложили истиниту веру православну. Већ у раду Првог васељенског сабора, у Никеји 325. године, учествовало је осамдесет епископа из Антиохијске Цркве. Иако је овај сабор осудио Аријево учење, пагубни утицај тог учења било је тешко зауставити. Антиохијски патријарх Мелетије посветио је читав живот борби против ове јереси. Овај надахнути светитељ председавао је Другим васељенским сабором (381) и био учитељ каснијим православним епископима и великим Оцима Цркве, светом Василију Великом, светом Јовану Златоусту и другима. Свети Златоуст, у историји Цркве познат највише као патријарх цариградски, родом је био из Антиохије. Историју Антиохијске Патријаршије красе у овом периоду и многи велики подвижници. Свети Иларион Велики, ученик светог Антонија Великог, утврдио је и развио монаштво на тлу Палестине и Сирије. Велики примери светости и духовног учитељства такође су дар Сирије Цркви и свету – Свети Јефрем Сирин и његов следбеник из Ниниве, на крајњем истоку Антиохијске Патријаршије, свети Исак Сирин. Нарочити облик подвига, који се усталио у сиријским крајевима, везује се за име светог Симеона Столпника. О месопотамским и сиријским пустињацима највише података налазимо у делима светог Јована Златоуста, који је у почетку свог подвижничког служења Цркви и сâм припадао тим заједницама. Несторијанство и монофизитство су у 5. веку задали нове ударце Антиохијској Цркви. На Трећем васељенском сабору (431) осуђена је Несторијева јерес, а сâм Несторије, заједно са седамнаест епископâ, свргнут је са патријарашкога трона у Цариграду. Његов утицај на епископе Истока био је, међутим, толики да је убрзо сазван и Четврти васељенски сабор у Халкидону (451), који је потврдио богооткривену истину да је Господ Исус Христос Син Божји, рођен од Оца пре свих векова, а Мајка Његова уистину Богородица. Чврсто и непоколебиво исповедање вере у Исуса Христа као Богочовека, једну Личност у двема савршеним природама, од тада је основ православног исповедања вере и смисао сваког општег и појединачног подвига у Цркви. На Халкидонском сабору било је присутно сто тридесет епископа из Антиохијске Цркве. Она је тада добила ранг Патријаршије, а територијално је разграничена са Јерусалимском Патријаршијом, којој је тада припало педесет и осам епископија. Како један број епископâ није прихватиo учење Халкидонског сабора, усвајајући само одлуке претходна три васељенска сабора, настала је јерес такозваних дохалкидонаца. Они су основали своју засебну црквену јурисдикцију која и данас постоји и себе назива Сиријском Православном Црквом. Екстремно несторијанство је главни извор раног ислама. Године 637. Антиохија пада под власт арапских племена, за која православни хришћани нису били само неверници него и поданици Константинопоља, па стога и непријатељи. Патријарси и многи хришћани били су принуђени да од тада живе у изгнанству. Тек 742. године калиф Хишам је дозволио да се на антиохијску патријарашку катедру постави сиријски монах Стефан, уз услов његове потпуне лојалности. Тако је у историји Антиохијске Православне Цркве почела ера живота у Абасидском калифату, која је трајала све до 969. године. После пада Антиохије под арапску власт и после Шестог васељенског сабора (680 – 681), на којем је патријарх Макарије осуђен због монотелитске јереси, група сиријских монаха је заузела, са дозволом Калифата, неке манастире у Либану и, остајући упорна у јереси, створила нову црквену организацију под именом Маронитски Антиохијски Патријархат, који је касније прихватио унију са Римском Црквом и постоји до наших дана. По следу историјских догађања нашој пажњи се намеће чудесна личност великог подвижника, песника и богослова Јована Дамаскина (Дамаскином је назван по свом родном граду, Дамаску). Он је систематски изложио учење православне вере, потврђујући своје учење учењима ранијих Отаца Цркве, нарочито Дионисија званог Ареопагит и светог Максима Исповедника, и оградивши га од свих погрешних учења. Нова јерес, иконоборство, која је беснела широм Ромејске („Византијске”) Царевине и читавог Истока, нашла је у њему највећег противника. Чудесно исцељење његове одсечене руке улази и у повест српског народа у виду свете иконе Мајке Божје Тројеручице, која је била његова лична својина и коју је он завештао монаху са Запада који ће после пет векова доћи у манастир Светог Саве Освећеног, манастир монашког пострига светог Јована Дамаскина. Тај монах је био наш Свети Сава. Он је, заједно са овом иконом, добио и друге проречене дарове, попут жезла нове Архиепископије српске. Када су Ромеји, предвођени царем Нићифором II Фоком, ослобађали Сирију и околне крајеве, освета Арапâ била је уперена против тамошњег православног народа. Тада је мученички страдао последњи антиохијски патријарх из Абасидског калифата, Христофор (+ 966). Рукоположењем, потом, Теодора II за патријарха антиохијског, 970. године, почело је столеће слободе у животу ове апостолске Цркве. Оно је прекинуто освајањем Антиохије од стране Турака Селџука (1084). Већ 1097. године стиже у ове крајeве освајачка крсташка војска са Запада и ствара Антиохијско Кнежевство. Православни патријарх Јован VI бива протеран (1099), а његово место узурпира прелат Бернар из Валенсије, који постаје латински патријарх Антиохије. И други православни епископи замењени су латинским (данас, у духу дијалога, обично се каже римокатоличким). У овим тешким временима већинско православно становништво Сирије и Палестине било је десетковано и сведено на мале изоловане групе. После протеривања крсташâ, седиште Патријаршије је 1342. године премештено у Дамаск, који ће 1517. године ући у састав Отоманске Империје. До тада ће се одиграти два унионистичка сабора, у Лиону (1274) и Ферари и Фиренци (1438 – 1439), значајна за потоњу историју Цркве. На првом Антиохијци нису учествовали, док их је на другом заступао велики учитељ и бранитељ Православља, свети Марко Ефески, чијим ставовима је Антиохијска Црква пружила пуну подршку. И поред тога, латинска пропаганда се појачала, чак и у условима османлијске владавине, иако Османлије тада нису прогањале немуслиманско становништво на верској основи. Почетком 18. века фрањевцима и језуитима је пошло за руком да у Дамаску многе придобију за унију са Римском Црквом. Приликом избора новог патријарха, грађани Алепа, који су тада бранили Православље, предложили су монаха Силвестра, док су грађани Дамаска предложили Кирила. Константинопољски патријарх Јеремија III и oсманска власт подржали су aлепског кандидата, те је монах Кирил морао потражити уточиште у Либану. Али после пет година папа римски Бенедикт XIII признао је Кирила за патријарха антиохијског. Тако је основана такозвана Мелкитска грко-католичка (унијатска) Црква, која и данас постоји. Прогони и страдања православних на Истоку појачали су се почетком 19. века. У освети због грчког устанка против Турака (1821) страдали су многи хришћани, клирици и епископи. Патријарх антиохијски Серафим једва је избегао погубљење. Највећи погром хришћана десио се 1860. године у Дамаску, за време грађанског рата, када је побијено више од једанаест хиљада православних и других хришћана, док су сви хришћански храмови порушени. Велики покољ десио се у цркви код Капије апостола Томе (Баб Тума), једне од седам капија старог града, оне исте кроз коју је прошао апостол Павле улазећи у Дамаск. Број хришћана се тада смањио на мање од десет процената укупног становништва. У истој цркви, код Баб Туме, мученички је пострадао и свети Јосиф Дамаскин (1793 – 1860), презвитер који је тридесет година управљао Патријаршијском богословском школом која је у његово време постала водећа на целом Истоку. Средином 19. столећа царска Русија је настојала да оснажи улогу православних Арапа у животу и управи Антиохијске Цркве. Године 1833, настојањем знаменитог епископа Порфирија (Успенског), у Баламанду је основана прва богословија коју похађају Арапи. Крајем овог столећа, на трон Антиохијске Цркве изабран је први патријарх арапског порекла, Мелетије (Думани). У години великог хришћанског страдања (1860) у Дамаску је рођен потоњи епископ и светитељ Рафла Хававини. Већ са деветнаест година он је, као учитељ турског и арапског језика, примио монашки постриг. Добивши име Рафаило, упутио се у чувену богословску школу на острву Халки, близу Цариграда, после чега га патријарх Герасим шаље у Кијевску духовну академију, у којој добија чин архимандрита. У залагању за арапског кандидата у избору антиохијског патријарха, архимандрит Рафаил је имао подршку Руске Цркве, која се, у то време, једина старала о положају православних на Истоку. Са места предавача грчког језика у Казањској духовној академији путовао је у Њујорк да буде духовни пастир многобројних Сиријаца и Арапа који су тамо живели. Године 1904. примио је архијерејски чин из руку епископа Тихона, потоњег патријарха московског, и епископа Инокентија, у Цркви Светог Николе у Бруклину. То је било прво рукополагање православног епископа на тлу Америке. Заповести Христове и апостолске поуке о несебичном служењу ближњима овај светитељ је испуњавао до конца свога кратког живота. Делио је у томе мисионарски дух Антиохијске Цркве, из које је потекао, а који се током векова обилно пројављивао. Тако је свети Рафаило Бруклински, иако епископ Руске Цркве, заслужио своје место у кратком прегледу историје Антиохијске Православне Цркве. Упокојио се у Господу 1915. године, оставивши иза себе тридесет парохија и неколико десетина хиљада верних. Страдања православних наставила су се почетком 20. века за време покрета Младотурака, а нарочито током Првог светског рата. У подручјима Антиохијске Цркве која су 1918. године заузели Французи живело се безбедно, а из области које су остале под турском влашћу велики део становништва је, заједно са малоазијским грчким живљем, изагнан из своје вековне постојбине. Нову смутњу створиле су француске власти које су помагале оснивање аутокефалне „Либанске Цркве” (1928), што је православном становништву донело нове невоље и страдања. Раскол је превладан тек 1933. године. На трону је остао само један патријарх, Александар (Тахан), који је столовао све до 1958. године. Предстојатељ и Пастиреначелник Антиохијске Цркве има седиште у Дамаску и титулу Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Грузије и Месопотамије и свега Истока. До почетка ратова у овом веку верни народ ове Цркве је бројао око два милиона душâ. Половина је живела у Сирији, што је чинило пет процената укупног становништва, а у Либану око пола милиона (десет процената). Пола милиона расељено је по свету, највише у Сједињеним Америчким Државама. После садашњих ратова, тероризма и великих разарања, број православних житеља на Истоку се преполовио. Од почетка је Црква сиријских и других арапских емиграната, припадникâ епископијâ ове Патријаршије у Америци (Сао Паоло, Буенос Ајрес, Чиле, Мексико, Њујорк), временом постала извор значајне мисионарске хришћанске проповеди. Хиљаде протестаната, на радост читаве Васељенске Цркве, прикључило се овим православним заједницама, чија су епископска седишта у Америци, Паризу и Сиднеју. У Успенском манастиру Баламанду данас се налази Богословски факултет, а Богословија је у граду Триполију (Либан). Богослужбени језици су арапски и грчки, а у дијаспори енглески, шпански и португалски. Катедрални храм у Дамаску посвећен је Успењу Пресвете Богородице. У време када је данашњи патријарх Јован од свога претодника Игнатија IV наследио положај првојерарха Антиохијске Цркве, у састав његове Патријаршије улазиле су двадесет и две епархије, са четрдесет четири архијереја, четири стотине свештеника, петсто парохија и тридесет два манастира. Господе, спаси и сачувај верни народ Антиохијске Цркве и њеног Предстојатеља, патријарха Јована, на многаја љета! приредио епископ бачки Иринеј СПЦ
  20. Када су свети или верни, како су се називали они који су поверовали у Господа Исуса Христа, после страдања светог архиђакона Стефана у Јерусалиму, стигли у Антиохију, основали су, по благослову светог апостола Петра, 47. године по Рођењу Христову, нову заједницу у овом античком граду. „И рука Господња беше са њима и велики број поверова и обрати се Господу”, сведочи јеванђелист Лука у Делима апостолским (11, 21). За предстојатеља Цркве у Антиохији Дванаесторица апостолâ су изабрали човека благог, пуног Духа Светог и вере, по имену Варнава (11, 24), коме се у апостолском служењу придружио ранији гонитељ Цркве, фарисеј Савле, потом пак, по Промислу Божјем, велики апостол, са новим именом Павле. Управо у Антиохији су ученици и верници Христови названи хришћанима (Дела ап. 11, 26). Тако је започет историјски пут славне, богочуване и од апостола Христових основане Антиохијске Цркве, историјски друге, а у диптисима аутокефалних помесних Цркава треће по реду. Кроз крајеве којe обухвата Антиохијска Патријаршија ходио је Господ Исус Христос, ходили су апостоли, живели су и учили свети Оци и Учитељи Цркве, подвижници и богослови, страдали исповедници и мученици. Ти крајеви су до данас остали пространства благодати, избраздана богочовечанским подвизима. * * * Град Антиохија је основан у 4. веку пре Христа на тридесет километара од источне обале Средоземног мора. Данашњи град Антакија у Турској почива на темељима овога древнога града, који је у Римском Царству заузимао истакнуто место. Захваљујући растућем броју хришћана, град у којем су се укрштали путеви, културе и традиције, убрзо је постао средиште хришћанске мисије. Апостол Павле из Антиохије креће на своја мисионарска путовања. Двојица првих епископа позната су као велики мисионари чији су животи овенчани страдањем за Господа Христа. Свети свештеномученик Евод, први међу њима, написао је, за време своје епископске службе у Антиохији (57 – 68), прво дело посвећено Пресветој Богородици. Његов наследник, свети свештеномученик Игнатије Богоносац (68-107) упутио је непроцењиве посланице хришћанским Црквама у Риму и Малој Азији, до данас сачуване, па, хвала Богу, и на српски преведене. Он је увео и антифонско појање у богослужењу Цркве. Вест о његовом мучеништву одјекнула је јаче од снажне проповеди међу хришћанима тадашње икумене. Име Богоносац, под којим га и српски народ слави, добио је јер је, по древном предању, он био оно дете које је Господ, проповедајући, држао у наручју (Мат. 18, 3 – 5). Историја ране Цркве памти и свету великомученицу Теклу, веома поштовану у читавом хришћанском свету, као и двојицу значајних апологета, бораца против јереси гностицизма, свете антиохијске епископе Теофила (+ 185) и Серапиона (+ 212). Велики богословски спорови – а Антиохија је неколико векова била у њиховом епицентру – почели су када су седамдесеторица епископа и свештеника, на сабору из 269. године, збацили са епископске катедре Павла Самосатског, творца пагубне јереси монархијанства. Нешто доцније, презвитери Доротеј и Лукијан основали су чувену Антиохијску школу богословља, која је, као и Александријска, имала велики утицај на богословску мисао и формулисање догмата које су касније утврдили васељенски сабори. Ове две школе се заправо разликују само по начелном приступу тумачењу Светог Писма. У антиохијској традицији наглашаван је историјски смисао библијских текстова, док су присталице александријске егзегетске праксе више наглашавале њихов типолошки и алегоријски смисао. Обе школе су дале велике богословске писце, свете Оце који су Духом Светим и личним подвигом, изложили истиниту веру православну. Већ у раду Првог васељенског сабора, у Никеји 325. године, учествовало је осамдесет епископа из Антиохијске Цркве. Иако је овај сабор осудио Аријево учење, пагубни утицај тог учења било је тешко зауставити. Антиохијски патријарх Мелетије посветио је читав живот борби против ове јереси. Овај надахнути светитељ председавао је Другим васељенским сабором (381) и био учитељ каснијим православним епископима и великим Оцима Цркве, светом Василију Великом, светом Јовану Златоусту и другима. Свети Златоуст, у историји Цркве познат највише као патријарх цариградски, родом је био из Антиохије. Историју Антиохијске Патријаршије красе у овом периоду и многи велики подвижници. Свети Иларион Велики, ученик светог Антонија Великог, утврдио је и развио монаштво на тлу Палестине и Сирије. Велики примери светости и духовног учитељства такође су дар Сирије Цркви и свету – Свети Јефрем Сирин и његов следбеник из Ниниве, на крајњем истоку Антиохијске Патријаршије, свети Исак Сирин. Нарочити облик подвига, који се усталио у сиријским крајевима, везује се за име светог Симеона Столпника. О месопотамским и сиријским пустињацима највише података налазимо у делима светог Јована Златоуста, који је у почетку свог подвижничког служења Цркви и сâм припадао тим заједницама. Несторијанство и монофизитство су у 5. веку задали нове ударце Антиохијској Цркви. На Трећем васељенском сабору (431) осуђена је Несторијева јерес, а сâм Несторије, заједно са седамнаест епископâ, свргнут је са патријарашкога трона у Цариграду. Његов утицај на епископе Истока био је, међутим, толики да је убрзо сазван и Четврти васељенски сабор у Халкидону (451), који је потврдио богооткривену истину да је Господ Исус Христос Син Божји, рођен од Оца пре свих векова, а Мајка Његова уистину Богородица. Чврсто и непоколебиво исповедање вере у Исуса Христа као Богочовека, једну Личност у двема савршеним природама, од тада је основ православног исповедања вере и смисао сваког општег и појединачног подвига у Цркви. На Халкидонском сабору било је присутно сто тридесет епископа из Антиохијске Цркве. Она је тада добила ранг Патријаршије, а територијално је разграничена са Јерусалимском Патријаршијом, којој је тада припало педесет и осам епископија. Како један број епископâ није прихватиo учење Халкидонског сабора, усвајајући само одлуке претходна три васељенска сабора, настала је јерес такозваних дохалкидонаца. Они су основали своју засебну црквену јурисдикцију која и данас постоји и себе назива Сиријском Православном Црквом. Екстремно несторијанство је главни извор раног ислама. Године 637. Антиохија пада под власт арапских племена, за која православни хришћани нису били само неверници него и поданици Константинопоља, па стога и непријатељи. Патријарси и многи хришћани били су принуђени да од тада живе у изгнанству. Тек 742. године калиф Хишам је дозволио да се на антиохијску патријарашку катедру постави сиријски монах Стефан, уз услов његове потпуне лојалности. Тако је у историји Антиохијске Православне Цркве почела ера живота у Абасидском калифату, која је трајала све до 969. године. После пада Антиохије под арапску власт и после Шестог васељенског сабора (680 – 681), на којем је патријарх Макарије осуђен због монотелитске јереси, група сиријских монаха је заузела, са дозволом Калифата, неке манастире у Либану и, остајући упорна у јереси, створила нову црквену организацију под именом Маронитски Антиохијски Патријархат, који је касније прихватио унију са Римском Црквом и постоји до наших дана. По следу историјских догађања нашој пажњи се намеће чудесна личност великог подвижника, песника и богослова Јована Дамаскина (Дамаскином је назван по свом родном граду, Дамаску). Он је систематски изложио учење православне вере, потврђујући своје учење учењима ранијих Отаца Цркве, нарочито Дионисија званог Ареопагит и светог Максима Исповедника, и оградивши га од свих погрешних учења. Нова јерес, иконоборство, која је беснела широм Ромејске („Византијске”) Царевине и читавог Истока, нашла је у њему највећег противника. Чудесно исцељење његове одсечене руке улази и у повест српског народа у виду свете иконе Мајке Божје Тројеручице, која је била његова лична својина и коју је он завештао монаху са Запада који ће после пет векова доћи у манастир Светог Саве Освећеног, манастир монашког пострига светог Јована Дамаскина. Тај монах је био наш Свети Сава. Он је, заједно са овом иконом, добио и друге проречене дарове, попут жезла нове Архиепископије српске. Када су Ромеји, предвођени царем Нићифором II Фоком, ослобађали Сирију и околне крајеве, освета Арапâ била је уперена против тамошњег православног народа. Тада је мученички страдао последњи антиохијски патријарх из Абасидског калифата, Христофор (+ 966). Рукоположењем, потом, Теодора II за патријарха антиохијског, 970. године, почело је столеће слободе у животу ове апостолске Цркве. Оно је прекинуто освајањем Антиохије од стране Турака Селџука (1084). Већ 1097. године стиже у ове крајeве освајачка крсташка војска са Запада и ствара Антиохијско Кнежевство. Православни патријарх Јован VI бива протеран (1099), а његово место узурпира прелат Бернар из Валенсије, који постаје латински патријарх Антиохије. И други православни епископи замењени су латинским (данас, у духу дијалога, обично се каже римокатоличким). У овим тешким временима већинско православно становништво Сирије и Палестине било је десетковано и сведено на мале изоловане групе. После протеривања крсташâ, седиште Патријаршије је 1342. године премештено у Дамаск, који ће 1517. године ући у састав Отоманске Империје. До тада ће се одиграти два унионистичка сабора, у Лиону (1274) и Ферари и Фиренци (1438 – 1439), значајна за потоњу историју Цркве. На првом Антиохијци нису учествовали, док их је на другом заступао велики учитељ и бранитељ Православља, свети Марко Ефески, чијим ставовима је Антиохијска Црква пружила пуну подршку. И поред тога, латинска пропаганда се појачала, чак и у условима османлијске владавине, иако Османлије тада нису прогањале немуслиманско становништво на верској основи. Почетком 18. века фрањевцима и језуитима је пошло за руком да у Дамаску многе придобију за унију са Римском Црквом. Приликом избора новог патријарха, грађани Алепа, који су тада бранили Православље, предложили су монаха Силвестра, док су грађани Дамаска предложили Кирила. Константинопољски патријарх Јеремија III и oсманска власт подржали су aлепског кандидата, те је монах Кирил морао потражити уточиште у Либану. Али после пет година папа римски Бенедикт XIII признао је Кирила за патријарха антиохијског. Тако је основана такозвана Мелкитска грко-католичка (унијатска) Црква, која и данас постоји. Прогони и страдања православних на Истоку појачали су се почетком 19. века. У освети због грчког устанка против Турака (1821) страдали су многи хришћани, клирици и епископи. Патријарх антиохијски Серафим једва је избегао погубљење. Највећи погром хришћана десио се 1860. године у Дамаску, за време грађанског рата, када је побијено више од једанаест хиљада православних и других хришћана, док су сви хришћански храмови порушени. Велики покољ десио се у цркви код Капије апостола Томе (Баб Тума), једне од седам капија старог града, оне исте кроз коју је прошао апостол Павле улазећи у Дамаск. Број хришћана се тада смањио на мање од десет процената укупног становништва. У истој цркви, код Баб Туме, мученички је пострадао и свети Јосиф Дамаскин (1793 – 1860), презвитер који је тридесет година управљао Патријаршијском богословском школом која је у његово време постала водећа на целом Истоку. Средином 19. столећа царска Русија је настојала да оснажи улогу православних Арапа у животу и управи Антиохијске Цркве. Године 1833, настојањем знаменитог епископа Порфирија (Успенског), у Баламанду је основана прва богословија коју похађају Арапи. Крајем овог столећа, на трон Антиохијске Цркве изабран је први патријарх арапског порекла, Мелетије (Думани). У години великог хришћанског страдања (1860) у Дамаску је рођен потоњи епископ и светитељ Рафла Хававини. Већ са деветнаест година он је, као учитељ турског и арапског језика, примио монашки постриг. Добивши име Рафаило, упутио се у чувену богословску школу на острву Халки, близу Цариграда, после чега га патријарх Герасим шаље у Кијевску духовну академију, у којој добија чин архимандрита. У залагању за арапског кандидата у избору антиохијског патријарха, архимандрит Рафаил је имао подршку Руске Цркве, која се, у то време, једина старала о положају православних на Истоку. Са места предавача грчког језика у Казањској духовној академији путовао је у Њујорк да буде духовни пастир многобројних Сиријаца и Арапа који су тамо живели. Године 1904. примио је архијерејски чин из руку епископа Тихона, потоњег патријарха московског, и епископа Инокентија, у Цркви Светог Николе у Бруклину. То је било прво рукополагање православног епископа на тлу Америке. Заповести Христове и апостолске поуке о несебичном служењу ближњима овај светитељ је испуњавао до конца свога кратког живота. Делио је у томе мисионарски дух Антиохијске Цркве, из које је потекао, а који се током векова обилно пројављивао. Тако је свети Рафаило Бруклински, иако епископ Руске Цркве, заслужио своје место у кратком прегледу историје Антиохијске Православне Цркве. Упокојио се у Господу 1915. године, оставивши иза себе тридесет парохија и неколико десетина хиљада верних. Страдања православних наставила су се почетком 20. века за време покрета Младотурака, а нарочито током Првог светског рата. У подручјима Антиохијске Цркве која су 1918. године заузели Французи живело се безбедно, а из области које су остале под турском влашћу велики део становништва је, заједно са малоазијским грчким живљем, изагнан из своје вековне постојбине. Нову смутњу створиле су француске власти које су помагале оснивање аутокефалне „Либанске Цркве” (1928), што је православном становништву донело нове невоље и страдања. Раскол је превладан тек 1933. године. На трону је остао само један патријарх, Александар (Тахан), који је столовао све до 1958. године. Предстојатељ и Пастиреначелник Антиохијске Цркве има седиште у Дамаску и титулу Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Грузије и Месопотамије и свега Истока. До почетка ратова у овом веку верни народ ове Цркве је бројао око два милиона душâ. Половина је живела у Сирији, што је чинило пет процената укупног становништва, а у Либану око пола милиона (десет процената). Пола милиона расељено је по свету, највише у Сједињеним Америчким Државама. После садашњих ратова, тероризма и великих разарања, број православних житеља на Истоку се преполовио. Од почетка је Црква сиријских и других арапских емиграната, припадникâ епископијâ ове Патријаршије у Америци (Сао Паоло, Буенос Ајрес, Чиле, Мексико, Њујорк), временом постала извор значајне мисионарске хришћанске проповеди. Хиљаде протестаната, на радост читаве Васељенске Цркве, прикључило се овим православним заједницама, чија су епископска седишта у Америци, Паризу и Сиднеју. У Успенском манастиру Баламанду данас се налази Богословски факултет, а Богословија је у граду Триполију (Либан). Богослужбени језици су арапски и грчки, а у дијаспори енглески, шпански и португалски. Катедрални храм у Дамаску посвећен је Успењу Пресвете Богородице. У време када је данашњи патријарх Јован од свога претодника Игнатија IV наследио положај првојерарха Антиохијске Цркве, у састав његове Патријаршије улазиле су двадесет и две епархије, са четрдесет четири архијереја, четири стотине свештеника, петсто парохија и тридесет два манастира. Господе, спаси и сачувај верни народ Антиохијске Цркве и њеног Предстојатеља, патријарха Јована, на многаја љета! приредио епископ бачки Иринеј СПЦ View full Странице
  21. „Сматрамо да у овој етапи нијесмо дужни да доносимо исхитрене закључке, све док двије стране не формирају своје званичне и не подложне жалби на основама норми канонског права“, каже се у саопштењу. У Грузијској цркви наглашавају да је украјинско црквено питање веома деликатно и да је због тога неопходно да у његовом решавању учествују и Константинопољки и Московски патријархат. „Чињеница је да двије Цркве осјећају одговорност пред милионима православних, брину за јединство Цркве, надамо се, чине све што је могуће за налажење пута за мирно решење проблема. Ми се стално за то молимо“, речено је у документу. Раније је саопштено да је помоћник мјестобљуститеља Патријарха Грузије Андриа Дзагмаидзе изјавио да Грузијска православна црква неће учествовати у дискусији на тему аутокефалије Цркве у Украјини. Извор: Православие.ру
  22. Грузијска православна црква иступила је против једностраног мијешања Константинопоља у послове украјинског православља. У Грузијској цркви сматрају да су за решење проблема раскола у Украјини неопходни заједнички напори и дијалог Константинопољског и Московског патријархата. О томе се говори у данашњем саопштењу објављеном на званичном сајту Грузијске православне цркве, саопштио је Информационо-просветитељски одјел УПЦ. „Сматрамо да у овој етапи нијесмо дужни да доносимо исхитрене закључке, све док двије стране не формирају своје званичне и не подложне жалби на основама норми канонског права“, каже се у саопштењу. У Грузијској цркви наглашавају да је украјинско црквено питање веома деликатно и да је због тога неопходно да у његовом решавању учествују и Константинопољки и Московски патријархат. „Чињеница је да двије Цркве осјећају одговорност пред милионима православних, брину за јединство Цркве, надамо се, чине све што је могуће за налажење пута за мирно решење проблема. Ми се стално за то молимо“, речено је у документу. Раније је саопштено да је помоћник мјестобљуститеља Патријарха Грузије Андриа Дзагмаидзе изјавио да Грузијска православна црква неће учествовати у дискусији на тему аутокефалије Цркве у Украјини. Извор: Православие.ру View full Странице
  23. Гледам ова наша православна гробља... да ли постоје запуштенија гробља на овом свету? Да ли је то показатељ наше свести о светињи тела? Многа наша гробља више личе на депонију мртвачких костију, него на свето место. Тиме показујемо да и не верујемо нешто у Васкрсење и да смо претворили нашу веру у мртву, неевхаристичну обредност. Хајдемо мало да се потрудимо да подигнемо свест људи, да схвате да се не спасава само душа, а да тело није битно. Битна је и душа и тело јер то двоје чине јединственог и непоновивог човека. Сахранити значи сачувати. Но, како ми чувамо? Тако што покојника бацимо у оно смеће од венаца и ђубрета? Да ли се гробља у вашем месту налазе под ингеренцијом Цркве или Месне Заједнице? Да ли неко може од ових наши дизајнера да одради неколико промотивних постера где ћемо позвати људе да се организују и очисте гробља у своме месту?
  24. 30. септембра служена је света Архијерејска Литургија на којој је началствовао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, у саслужењу Архијереја: Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Српска Православна Црква), Архиепископа Лублинског и Челмског г. Авеља (Пољска Православна Црква), Епископа шумперског г. Исаија (Православна Црква Чешке и Словачке), Епископа: врањског г. Пахомија, рашко-призренског г. Теодосија, крушевачког г. Давида, мохачког г. Исихија, диоклијског г. Методија (Српска Православна Црква), Епископа: полошко-кумановског и Местобљуститеља дебарско-кичевског г. Јоакима, брегалничког и Местобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида (из Православне Охридске Архиепископије), потом презвитера Спиридона, представника Архиепископа Тиране и целе Албаније г. Анастасија (Православна Црква Албаније), и бројног свештенства из различитих епархија више помесних Цркава. Литургијско торжество са својим појањем увеличали су познати псалти из Р. Србије, Р. Грчке и Р. Бугарске, протопсалт Никола Попмихајлов са хором „Мојсије Петровић“ (Београд), протопсалт Григориос Папаемануил са хором „Доместики“ (Драма) и протопсалт Никола Антонов (Софија). На Литургији је присуствовао и представник Канцеларије за односе са верским заједницама при Влади Р. Србије, г. Марко Николић. Саборном божанственом Тајноводству, које је несумњиво најодговарајући начин прославе једног овако великог јубилеја, претходило је свечано Архијерејско вечерње богослужење, на којем је началствовао Архиепископ Лублински и Челмски г. Авељ, а молитвено су били присутни и више Архијереја. На јутрењем богослужењу началствовао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. После одслужене Архијерејске Литургије, за присутни бројни народ била је уприличена трпеза љубави, после које је следио пригодан, свечани програм. Својом надахнутом омилијом, програм је започео Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. (омилија се налази на следећем линку: http://poa-info.org/arhiepiskop/omilii/20180928-sr.html) У продужењу следило је предавање професорке Ангелики Деликари. (предавање се налази на следећем линку: http://poa-info.org/biblioteka/crkovnaistorija/20180927-sr.html) Свечани програм је садржао и музичке тачке гореспоменутих хорова, као и извођење традиционалних песaма кавалџија из оркестра „Пеце Атанасоски“, са женском вокалном групом при истом оркестру.
×