Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православна'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 104 results

  1. Na jedno pitanje: «Profesore Barth, napisali se više izvrsnih knjiga, i mnogi od nas misle da ste jedan od najvećih teologa na svijetu. Od svih vaših ideja, koja je najdublja koju ste ikada imali?» Bez sekunde oklijevanja veliki teolog je odgovorio: «Isus me voli.» Peter Kreeft Izvor: www.peterkreeft.com
  2. Како је лепо када браћа сложно живе
  3. ...а може и са осталих сервиса, наравно.
  4. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с
  5. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с View full Странице
  6. У наставку вам доносимо ауторски есеј свештеника Православне Цркве Америке, о. Лоренса Фарлија. Ситуација о којој о. Лоренс говори свакако је нешто другачија од оне у нашој Епархији. За разлику од његове црквене заједнице у Канади, и даље смо у прилици да служимо Свету Литургију, премда не уз присуство вјерног народа. Међутим, и ова наша ситуација у којој се „два или три сабирају“ у име Христово служећи Свету Евхаристију, након чега се вјерни причешћују, представља изузетак од уобичајеног правила. О томе како из оваквих ванредних ситуација можемо да извучемо важне поуке за наш хришћански живот говори овај текст који препоручујемо Вашој пажњи. Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања, одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве. Због тога су наши епископи, свакако нерадо, одлучили да за сада затворе храмове како би сарађивали са властима и били добри грађани, будући да чак и када дезинфекујемо зидове, столове, столице и иконе, напросто не може да се задржи довољна удаљеност међу вјерницима. Ово питање се, наравно, тиче љубави према ближњима. И у случају када неко не брине за сопствено здравље он жели да избјегне могућност да угрози здравље другога. Просто речено, „имај повјерење у Бога“, није одговор. На више мјеста заповијеђено нам је да слушамо секуларне власти које је Бог поставио над нама (Мт 22, 21; Рим 13, 1-2; 1Петр 2, 13-15). Божанским примјером смо такође поучени да не скачемо са крила храма, уздајући се да ће нас Бог прихватити и спасти нас од посљедица наше глупости. Бог нам је свима дао мозак, и очекује да га држимо прикопчаног и укљученог. Ова садашња криза учи нас мноштву важних лекција, чак и мимо оне да треба да будемо послушни секуларним властима и својим епископима. Учи нас важности усрдне молитве. Поучава нас врлинама стрпљења и истрајности. И на крају, поучава нас важности Цркве и њеној истинској природи, а то је заједница. Већ смо уочили да привремена одвојеност од црквене заједнице може да послужи као дјелотворна великопосна дисциплина. Ова одвојеност од заједнице Цркве је ефективна дисциплина управо стога што је привремена и несвакидашња. Она то бива на исти начин као и друге врсте великопосног уздржања, као што је рецимо уздржање од меса дјелотворна пракса баш зато што је уобичајено да се од меса не уздржавамо. (Претпостављам да вегани налазе додатне начине да испуне форме великопосног уздржања). Раздвајање од наших пријатеља из парохије на богослужењима је, у овом случају, одлика поста баш зато што се у већини недеља налазимо у њиховој близини. Постоји јасна разлика између наше тренутне праксе и норми по којима би ту праксу претворили у правило. Уочавамо да примање свете Евхаристије не може разборито бити одвојено од нашег заједничког сабрања као Цркве. Заиста, и сама ријеч „Црква“ – ekklesia на грчком – значи „сабрање“. Сваки хришћанин појединачно бива прибројан недељном сабрању Цркве, и резултат овога дјела је сабрање, заједница, ekklesia, Црква. Христос је обећао да ће бити међу својим народом када се они сабирају на овакав начин, чак и у случају да је то сабрање веома мало, састављено само од двојице или тројице (Мт 18,20). Ово чини Цркву Тијелом Христовим – Христос је дакле присутан у овом сабрању и кроз њега, као што и дјелâ кроз њега на исти начин на који смо ми присутни у своме тијелу и кроз њега, а кроз њега и дјеламо. Евхаристија подразумијева ово сабрање, и одржава га. Свети ап. Павле учи да када хришћани појединачно примају евхаристијски Хљеб, они се изнова присаједињују Христу у Његовом Тијелу. На овај начин Црква сваке недјеље бива реконституисана на Евхаристији. Ријечима апостола Павла: „јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Другим ријечима, постајемо једно Тијело Христово будући да дијелимо један евхаристијски Хљеб. Евхаристија је оно што хришћани чине када се заједно окупе у Име Господње, те служење Евхаристије претпоставља претходно сабрање. Из овог разлога нико Евхаристију не може служити сам. Свештеник не може да служи Евхаристију сам за себе, јер Евхаристија подразумијева окупљање свих вјерних, па макар то значило окупљање не више од двоје или троје људи. Из истог разлога нико сам за себе не може примити Евхаристију уз помоћ ТВ пријемника. Сјећам се дана своје младости када сам гледао на телевизији Рекса Хумбарда који је себе називао „ваш ТВ парох“. Понекад би обављао службу Причешћа у својој телевизијској емисији позивајући оне који су код својих кућа да се причесте заједно с њим узимајући комадић хљеба и гутљај вина (заправо, радило се о соку од грожђа), сви у исто вријеме. Они нису тиме били дио Цркве нити сабрања зато што у ствари и нису били то – сабрање. Гледање телевизије код куће није окупљање, већ напросто сједење и гледање. Бити дио јутарње ekklesia подразумијева да такав мора напустити свој дом и доћи на окупљање. То ова ријеч значи. Како да се, у том случају, односимо према древној пракси (поменутој од стране св. Јустина мученика у 67. гл. његове Апологије) по којој ђакон носи Евхаристију онима који у недјељно јутро нису присутни на сабрању? Ово је изузетак који потврђује правило. Они који нису присутни нису изостали зато што су одлучили да спавају или што држе да је сабрање неприлично. Са друге стране, ђакони њих нису причешћивали напросто како би им удијелили св. Тајну, као да је Црква напросто дистрибутер Тајни, која свима индивидуално чини св. Тајне доступним. Разлог је био тај да се сачува њихово јединство са заједницом од које их је на неко вријеме одвојила болест. Примање дарова из Евхаристије такве није ујединило само са Христом, као да је посриједи био неки духовни витамин који је по себи дјелатан и када је одвојен од сабрања. Евхаристија коју су из ђаконових руку примали уједињавала их је са заједницом у којој је она служена. Другачије речено, сједињавала их је са Христом који је себе пројавио у сабрању вјерних. Евхаристија тиме објављује централним значај Црквенога окупљања. Ово је једна од лекција коју нам нуди COVID 19. Док постојећа криза траје, постимо од сабрања на исти начин као што постимо од одређене хране у периоду Великог Поста. Као што правила поста повећавају наш апетит у односу на оно што не једемо, и након четрдесет дана поста од меса и млијечних производа радујемо се што ћемо се свим тим почастити на Пасху, када се Велики Пост оконча. Пропуштамо, дакле, да једемо ове врсте хране и осјећамо ревност уздржавајући се. На исти начин, сада очекујемо да се наново саберемо када криза буде превазиђена, тако што ћемо ревносно гајити осјећај да нам Евхаристија недостаје. Не недостаје нам напросто само примање Причешћа, већ нам недостаје и да се видимо са пријатељима. Уколико подвиг поста чини (барем у мом случају) чак и Мекдоналдсове хамбургере примамљивим, можда ће подвиг пропуштања одласка у Цркву, то Сабрање учинити примамљивим у очима неких наших парохијана који су раније налазили да је то тежак задатак. У међувремену, настављамо са постом, постећи од Евхаристије и црквеног сабрања. Хајде да у том периоду апстиненције узрастемо ближе Христу кроз усрдну молитву и дозволимо да она изоштри наш апетит према Евхаристији. Захваљујући Корона вирусу, можда никада више недјељну Литургију нећемо узимати здраво за готово. Превод: братство Саборне цркве, Требиње Извор: Епархија захумско-херцегвачка и приморска
  7. 229 downloads

    Како да у доба помањкања времена, журбе и сталне потребе за променама живимо православно, оцрквљено, достигнемо смирење и обожење? Митрополит Јеротеј даје одговоре али не попушта ни за педаљ духу времена – вратити се Светим Оцима, најдубљем искуству људске душе, срца, ума, које су они достигли. Другог пута нема без обзира колико се кокетирало најдуховнијим предањем Цркве и болесним психолошким системима данашњице. Аутор не спаја неспојиво: Свете Оце и савремену западну психологију. Ова књига се темељи на искуству Отаца који су најдубље изразили истински, незаблудни, скривени живот у Христу.
  8. Око шездесет хиљада православних вјерника сабрало се вечерас око саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици на молебан и литију улицама главног града у знак молитвеног отпора безакоњу које богоборни властодршци врше над Српском православном црквом у Црној Гори. У тренутку кад је чело литије било на „Миленијуму“, њен крај је био на мосту Блажа Јовановића. На највећи скуп који памти Подгорица претходно су у литијама од десетина километара стигли припадници брдских племена: Бјелопавлића, Пипера, Куча, Братоножића, Васојевића, Морачана и Ровчана, као и из староцрногорске Катунске нахије. Литија је након молебана Пресветој Богородици предвођена свештенством и монаштвом, на чијем челу је био протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, прошла од храма Булеваром Светог Петра Цетињског, кроз центар града – улицом Слободе и назад ка храму преко моста „Миленијум“. Протојереј Предраг Шћепановић честитао је, уз овације сабраног народа Новаку Ђоковићу данашњу побједу на Аустралијан опену и подсјетио да је Ђоковић ктитор цркве у Јасеновом пољу код Никшића, која је такође угрожена овим законом. Поздравио је и селектора црногорске ватерполо репрезентације Предрага Гојковића, који је данас био у Цетињском манастиру код митрополита Амфилохија, као и кошаркаша Николу Миротића, који се вјерном народу обратио преко видео-бима. „Дивим се вашој вјери, љубави и упорности. На свакој литији моје је срце са свима вама. Не дамо светиње“, поручио је Миротић. Прота Момчило Момчило Кривокапић, који 51 годину служи као свештеник у Котору, рекао је да се црногорска власт преиграла и да у Црној Гори нема никакве друге Православне цркве до Српске православне цркве. Рекао је да су грађани збунили оне који мисле да су Цркву искоријенили и да ће правити неку своју цркву. „Прије неки дан ми је предсједник рекао да сам луд, мало се заиграо предсједник“, казао је прота Кривокапић. „Закон који су они мученици донијели по команди они не могу да одбране, јер је он мимо сваког закона. Нека повуку тај закон, јер ако он не повуче закон, закон це повући њега, како пише у једном афоризму“, казао је он. Казао је да смо неки дан имали прилику да гледамо презнојавање предсједника Мила Ђукановића. „Најопасније што је Мило рекао, јесте да ми рушимо државу, а ми бранимо душу Црне Горе. Ово што се сада дешава може само да објасни Јеванђеље. Са здравога коријена, који је посадио у српском народу Свети Сава, само је у датом тренутку, када је изазван овим безбожничким законом, када је неко кренуо да нам узме душу, да нам узме све, само је, из тог коријена кренула младост. И ово што ви доживљавате сада, ово што ви радите, то је зов Светог Саве, светих српских просветитеља, учитеља, Светог Василија Острошког – то је оно што носимо сви у души“, казао је он. Поручио да „нема тог мајчиног сина који ће окупити оволики народ“. „Нико нам не може ништа. Док не повуку овај закон нећемо се маћи са улица. Сваки дан ће нас бити све више. Преговора може бити тек кад се закон повуче“, поручио је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Око шездесет хиљада православних вјерника сабрало се вечерас око саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици на молебан и литију улицама главног града у знак молитвеног отпора безакоњу које богоборни властодршци врше над Српском православном црквом у Црној Гори. У тренутку кад је чело литије било на „Миленијуму“, њен крај је био на мосту Блажа Јовановића. На највећи скуп који памти Подгорица претходно су у литијама од десетина километара стигли припадници брдских племена: Бјелопавлића, Пипера, Куча, Братоножића, Васојевића, Морачана и Ровчана, као и из староцрногорске Катунске нахије. Литија је након молебана Пресветој Богородици предвођена свештенством и монаштвом, на чијем челу је био протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, прошла од храма Булеваром Светог Петра Цетињског, кроз центар града – улицом Слободе и назад ка храму преко моста „Миленијум“. Протојереј Предраг Шћепановић честитао је, уз овације сабраног народа Новаку Ђоковићу данашњу побједу на Аустралијан опену и подсјетио да је Ђоковић ктитор цркве у Јасеновом пољу код Никшића, која је такође угрожена овим законом. Поздравио је и селектора црногорске ватерполо репрезентације Предрага Гојковића, који је данас био у Цетињском манастиру код митрополита Амфилохија, као и кошаркаша Николу Миротића, који се вјерном народу обратио преко видео-бима. „Дивим се вашој вјери, љубави и упорности. На свакој литији моје је срце са свима вама. Не дамо светиње“, поручио је Миротић. Прота Момчило Момчило Кривокапић, који 51 годину служи као свештеник у Котору, рекао је да се црногорска власт преиграла и да у Црној Гори нема никакве друге Православне цркве до Српске православне цркве. Рекао је да су грађани збунили оне који мисле да су Цркву искоријенили и да ће правити неку своју цркву. „Прије неки дан ми је предсједник рекао да сам луд, мало се заиграо предсједник“, казао је прота Кривокапић. „Закон који су они мученици донијели по команди они не могу да одбране, јер је он мимо сваког закона. Нека повуку тај закон, јер ако он не повуче закон, закон це повући њега, како пише у једном афоризму“, казао је он. Казао је да смо неки дан имали прилику да гледамо презнојавање предсједника Мила Ђукановића. „Најопасније што је Мило рекао, јесте да ми рушимо државу, а ми бранимо душу Црне Горе. Ово што се сада дешава може само да објасни Јеванђеље. Са здравога коријена, који је посадио у српском народу Свети Сава, само је у датом тренутку, када је изазван овим безбожничким законом, када је неко кренуо да нам узме душу, да нам узме све, само је, из тог коријена кренула младост. И ово што ви доживљавате сада, ово што ви радите, то је зов Светог Саве, светих српских просветитеља, учитеља, Светог Василија Острошког – то је оно што носимо сви у души“, казао је он. Поручио да „нема тог мајчиног сина који ће окупити оволики народ“. „Нико нам не може ништа. Док не повуку овај закон нећемо се маћи са улица. Сваки дан ће нас бити све више. Преговора може бити тек кад се закон повуче“, поручио је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Поводом усвајањем дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести, Православна црква у Костарики позвала је своје вјернике на молитвену подршку Православној цркви у Црној Гори на челу са њеним архијерејима. „Молимо се Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Светом Стефану Пиперском, Светом Симеону Дајбабском, чије мошти чувају манастире у Црној Гори, да заступају пред Богом Митрополита Амфилохија, епископа Јоаникија, епископа Методија и сав клир и вјерни народ Српске православне цркве у Црној Гори“, објављено је Фејсбук страници оца Петра Игнациа Миранде. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. [Свештеник Илија Шугајев, Једном за цео живот: Разговори са ученицима виших разреда о браку, породици и деци, прев. Марина Тодић, Београд: Видик 2009] Васпитање без идеологије практично је незамисливо. Идеологија као систем васпитавања може да буде и хришћанска: ако држава почне да васпитава младе генерације на примеру хришћанских мученика и подвижника, ако узме заповести Божје као моралне норме и ако се буде оријентисала на хришћанску хијерархију вредности. Треба да се чувате ако у вашој породици не буде никакве идеологије. Дрво расте право ако тежи ка сунцу. Лишите га извора светлости и оно ће бити наказно. (206) Овако о хришћанском васпитању пише руски православни свештеник Илија Шугајев у књизи „Једном за цео живот. Разговори са ученицима виших разреда о браку, породици и деци“ (2005). Руси су вероватно једини народ хришћанске или постхришћанске цивилизације чији се интелектуалци (свештеници и лаици), без већег устезања изјашњавају као идеолошки опредељени. Остатак света опрезан је пред идеолошком свешћу, видећи у њој, макар потенцијално, искривљени начин мишљења. Не само предавања младих свештеника о породичним питањима, већ и читава, годинама припремана и усаглашавана социјална доктрина руског архијерејског сабора, па и православна проповед код Руса у целини, дефинишу се и интонирају у идеолошком кључу. Разлози за то нису тајна. Сведочити Христа није једина брига руске јерархије наших дана. Она је, осим тога, заокупљена и другом мисијом: да руско православље представи као основу једне самобитне хришћанске цивилизације која ће моћи да парира декадентном западном свету. Зато се хришћанска вера у Русији проповеда апокалиптичким тоном који обилује оштрим, претећим сликама упозорења, распаљује осећај угрожености и мобилише људе на борбу за одбрану „традиционалних вредности“. Не сматрамо да је проблем у томе што неко заузима критички став према стандардима и нормама живота у данашњем свету. Од православних теолога се и може очекивати да предлажу решења за проблеме у које је савремено човечанство запало руководећи се мерама индивидуализма, конзумеризма и глобализма западне цивилизације. Међутим, духовни живот православног хришћанства не може се без остатка сводити на идеје и ставове одређених група или оружје у полемичким расправама. Овакав начин супротстављања традицијама Запада очигледно није теолошки промишљен, нити мотивисан љубављу према живом човеку и детету нашег доба. Књига младог руског свештеника ни по чему не одудара од тренда манифестованог на свим нивоима глобалне руске мисије. Оно што нас забрињава јесте њена широка распрострањеност и некритичка прихваћеност у нашој средини. Ово штиво је, на пример, са нарочитом препоруком дељено вероучитељима од стране катихетског одбора једне од највећих српских митрополија. Наслови руских пастира који нису навршили ни трећу деценију живота (Илија Шугајев, Павле Гумеров) годинама су најпопуларнија и највише препоручивана духовна литература код Срба заинтересованих за православно учење о породици и васпитању. Иста читалачка публика радије као православну усваја идеологију руске социјалне доктрине неголи савете старијих и духовно искуснијих светогорских отаца или православних подвижника јужних и западних средина. Колико се ова идеологија може поистоветити са наслеђем светоотачког духовног предања хришћанског истока и од колике помоћи она може бити младима који траже упутства за излажење на крај са брачним и родитељским дилемама савременог живота? Већ у првој реченици своје књиге Шугајев истиче мотив због којег се определио да публикује своја предавања – то је вапај очајања због онога што се дешава у савременој породици (9). Није чудо што његови ставови проистичу из катихетског, а не из духовно саветодавног или пастирског искуства. Мали број људи у савременом свету могао би у „вапају очајања“ да пронађе утеху, подршку или решење за сопствена искушења. Међутим, интерес руског свештеника није толико у томе да пружи руку помоћи данашњем човеку колико да се обруши на „савременост“ и плодове цивилизације коју су неки други градили. „Савремено индустријско устројство живота уништава друштво изнутра и највише разлаже породицу… Наравно, натурална привреда се више не може вратити, али молим вас да се не одушевљават превише достигнућима цивилизације, већ да имате на уму чиме ћемо морати да платимо ова достигнућа. Ако се јасно намеће питање избора – шта је за нас важније: плодови цивилизације или стабилна породица – несумњиво је да ћу изабрати стабилну породицу“(204-205) – сигуран је млади православни свештеник. На више места он осликава „истинску“ породицу у прилично мрачним бојама. Најпре тврди да је после рађања деце породица налик на „два теглећа коња упрегнута у таљиге које вуку прљавим разлоканим путем“ (51). На другом месту он поново износи слику о коњима који, овога ута, вуку кола по беспућу: „Права породица почиње тамо где човек каже: Готово! Сад је за мене на првом месту породица, а затим све моје личне жеље. Нећу да радим оно што ја хоћу, већ оно што је корисно за моју породицу“. Следи занимљиво тумачење љубави као одговорности: „Одговорност значи да су ти везане руке и ноге. Мораш да се бавиш спортом са децом, мораш да радиш с њима домаћи, мораш… мораш… мораш…“ (183). Илија Шугајев настоји да одушеви своје младе слушаоце за овај животни пут служећи се методом упозорења да је „опасно одрицати се од улоге која је Богом предодређена“ (148). Породица је, наиме, жив организам. А у сваком организму постоје различити органи који испуњавају различите задатке. Овде аутор још једном прибегава слици осујећеног дрвета којем корење штрчи из земље а гране се повијају да би се храниле из земље – опет инсистирајући на изразу наказно: „Какво наказно дрво ће то бити? Овако изгледају савремене породице у којима су мушкарци женствени, а жене мужевне. Врло наказна слика“ (153). Типично идеолошки начин резоновања огледа се у наредним редовима: „Народ је жив организам, а његове ћелије су породице. Ако се наруши породично устројство народа, друштво се озбиљно разбољева“(185). И док се у документима Другог ватиканског концила Римокатоличке цркве породица произвољно дефинише као „привилеговано место љубави“, руски свештеник иде још даље тврдећи да је породица „једино место у којем човек изучава школу љубави“ (185). А савремено устројство живота, шта год то значило и на кога се год односило „нимало не подржава јачање породице, већ је напротив уништава“ (186). Шугајев сасвим неосновано предочава хијерархију вредности која треба да важи за савремене православне породичне људе: Бог – породица – друштво – личност: „Породица стоји на другом месту после Бога, много изнад друштвеног служења, а тим више изнад личних интереса“ (187). Ни после дужег трагања нисмо успели да пронађемо разлоге за овакав редослед у древном предању Цркве. Исто тако, тога нема ни у савременом богословском образовању, које се у Србији на свим нивоима теолошког образовања, од верске наставе у школама до факултетских студија, темељи првенствено на вредностима везаним за личност. Темељи овог учења, међутим, јасно се распознају у одређеним друштвено-политичким схватањима којима су склони руски пастири новијих времена. Руски свештеник тврди да је породица нормална средина за васпитавање пре свега зато што у њој постоји јасна хијерархијска структура. Устројство надређених и потчињених и насилно потискивање сукоба за њега је добра алтернатива савременој демократији и причама о ненасилном решавању конфликата у грађанском друштву: „Ако желимо да одгајимо правог грађанина, крајње је пожељно васпитање управо у породици. Цело друштво је организовано хијерархијски. Постоји руководство и постоје потчињени“ (189). „У породици“ – наставља Шугајев са својим произвољним нацртом – „постоји хијерархија, што је веома важно, али за васпитање је веома важно да она буде правилна: отац – мајка – дека и бака – старија браћа и сестре – ја – млађи. Ова правилна хијерархија не сме да се наруши. Родитељи децу од раног детињства уче да су свађе ужасне и потпуно недопустиве у њиховим животима“ (190). Шугајев наставља указивањем на разлоге коначне пропасти породице у савременом друштву, а они се налазе у – одласку одраслих укућана на посао (!): „Када је из породице на посао отишао отац – то још није најстрашније, али ако из породице одлази мајка, породица коначно пропада“. По њему, ово није само друштвена већ и лична трагедија савремених људи: „Зашто се данас код многе деце откривају психички поремећаји? Зато што је породица која је увек била јак штит, заштита за дечју душу, данас уништена“ (196). Аутор види узроке уништавања породице пре свега у преиспитивању родних и узрасних улога, односно у променама до којих је дошло у хијерархијским односима потчињавања жена и деце мушкарцима. Мушкарац мора да буде глава породице, јер је то био и увек раније: „глава породице, домаћин на својој земљи и у својој кући“ (204). Сабрат и вршњак Шугајева, свештеник Павле Гумеров, аутор још једног популарног издања о православној идеологији породице (Домаћа црква: Породични живот у савременом свету, друго допуњено и проширено издање Епархије бихаћко-петровачке и манастира Клисине) се још концизније фокусира на улогу и идеал пожељног православног мушкарца: „Младићима желим једно: да буду мушкарци“ (28). У својој бризи за примерено васпитање девојака, он иде тако далеко да тврди: „Познато је да се већина силовања дешава због непристојног понашања жена… Јер мушкарац је, као што је познато из медицине, више склон узбуђењу него жена“ (27-28). Али вратимо се карактеристичним местима из Шугајевљеве књиге „Једном за цео живот“ у којима се износе носећи вредносно-идеолошки судови: „Не треба заборавити да разлике између полова проистичу из устројства породице и ударац по овим разликама биће ударац по породици. А све те (феминистичке) организације подржава Запад да би коначно уништио руску породицу и ослабио нашу домовину“ (156). Према конструкцији Шугајева, стабилност породице зависи искључиво од социјалних (родних) улога мушкараца и жена чија се исправност мора потврдити и држати далеко од сваке сумње. Ставови да Запад подржава баш све невладине организације са искључивим циљем коначног уништавања Русије звуче у најмању руку наивно. Међутим, то не смета њиховом ширењу и усвајању у различитим православним (не само руским) срединама, чиме се православни хришћани данашњице доводе у амбивалентну и напету позицију духовног противљења цивилизацији којој сами припадају. Тачно је да се вредности ове цивилизације коренито разликују од Шугајевљеве хијерархије вредности и идеала породице засноване на родним и узрасним поделама. Савремени свет већ дуже време трага за новим уређењем породице, које ће моћи да обухвати и уважи целокупан опсег духовног трагања, слобода, права и достојанства људи данашњице. Многа истраживања у области породичних студија руковођена су бригом за потребе живог човека, препуштеног евидентном страдању и притисцима од стране неодговарајућих и противречних социјалних модела из ближе и даље прошлости. Водећи се мотивима радикалног хуманизма, западни свет нашег доба разрачунава се са својим сопственим „великим причама“, међу којима у значајније спадају култ породице и педагошки хибрис из доба модерне и просветитељства. У условима тог освешћивања, свет од хришћанског истока очекује, ако не светлост и реч спасења, оно макар постојано и здраво духовно сведочење. Најмање што је свету потребно од православних хришћана данашњице јесте културни и национални ресантиман, наметање колективистичких патријархалних образаца какви више не функционишу ни у друштвеним срединама Истока. Запањујући је начин позиционирања у односу на те напоре који у име православних хришћана предлаже Илија Шугајев. Такво позиционирање огледа се у два елемента: прво, охол и потцењивачки став према труду науке, философије и социјалне етике савременог света, без икакве намере да се у тим просторима мисаоног стваралаштва понуди и свој, православни допринос, а друго: нуђење крајње застарелих и нехуманих решења заклоњених балдахинима тобоже божанског права. Ево шта би, према овом руском аутору, требало да буду основна обележја идеологије православних породица: „Жена је чуварка домаћег огњишта. Од ње зависи атмосфера у породици“ (153). „Мушкарцу је Богом дато право да доноси одлуке. Управо он то и треба да чини“ (165). „Жена не треба да покреће расправу у присуству деце и да срозава очев ауторитет“ (166). Чини се да оваква идеологија постепено прераста и у неку врсту митологије православне породице. Није познато где данас постоје огњишта, нити шта би у православним домовима она требало да симболизују. У стварном животу жени је такође „Богом дато“ право доношења одлука и све док се она у породици сматра слободном и одговорном личношћу мушкарац не треба самостално да одлучује у њено име. Постоји његов ауторитет оца, али постоји и једнако значајан ауторитет мајке – који такође не треба срозавати. У многим случајевима мајка се мора супротставити ауторитету свог супруга и „покретати расправе“ како би заштитила децу од његових притисака и насиља. Да ли ће то она чинити и пред децом или само иза њихових леђа није ствар која пресудно утиче на квалитет православног родитељства. Међутим, овде је и само родитељство употребљено као полигон супротстављања и доказивања „исправних“ родних улога. Тако аутор указује и на (благо речено) необична научна открића која су њему самом занимљива: „Занимљиво је да по психологији развоја по полу, отац треба да се бави васпитавањем дечака од његове треће године. До треће године деца су ‘бесполна’. Она су уз мајку и мајка их исто васпитава. После три године деца треба да добијају потпуно различито васпитање“ (218). Породична идеологија коју Илија Шугајев представља као православну протеже се и на разликовање улога (дискриминацију) по узрасту. Потчињавање није прописано само за жене, већ и за децу као део популације, односно као групу људских бића. „Дете не сме да има било какве привилегије, било каква посебна права која би му давала предност у односу на родитеље. Оно мора имати јасне представе о породичној хијерархији и мора да зна своје место у породици“ (193). То што савремено дете и жена те представе углавном немају и што се њихово место у породици не зна узнемирава нашег аутора до те мере да он прети, упозорава, окривљује и застрашује. Више од тога, мотивисан вапајем очајања пред савременим животом, он скицира читаву идеологију потчињавања и васпитавања, приписујући јој снагу православног учења. Ни свештеник Павле Гумеров, мада уопштено мирнијег духа и блажих тонова, не пропушта да на одређеном месту истакне општу паролу: „Деца морају знати где им је место“ (103). „Ако сте купили детету компјутер“ – пише отац Павле (рукопис је објављен 2009. године) – „онда га ставите под строгу контролу“. Не тврдимо да руски пастири у својим идеологијама не дају довољно места општењу са децом, али се ово општење највећим својим делом своди на притисак, надзор и контролу. О последицама које такав однос са родитељима оставља на децу они не брину. Оно што највише иритира Илију Шугајева јесу питања о сексуалности. Многи мисле да православна проповед данашњице нема одговор на већину дилема из ове области или тај одговор, у најмању руку, не изражава никакав јасан, недвосмислен и јединствен саборни став. Наш аутор, међутим, категорички тврди: „Младић и девојка падају у блуд? Готово је! Они сад скоро да нису у стању да створе стабилну породицу. Вероватноћа да ће се ускоро растати сада је врло велика. Чак и ако ускоро ступе у брак, њихова породица ће бити унакажена“ (87). Према православној идеологији Илије Шугајева, прво настаје духовна веза, а затим телесна. Уколико се деси обрнуто – породица ће бити унакажена. Овде он поново прибегава својој омиљеној немаштовитој метафори младице, односно дрвета, посађеног наопако – корењем на горе а лишћем у земљу (88). Колико надмен, несимпатичан, духовно безосећајан и пастирски небрижан став према деци овог времена, у чијем свету могућност предбрачних сексуалних односа није страна и од којих је велики број том искушењу подлегао пре него што је и дошао у додир са православном идеологијом васпитавања и породице! Уместо делатне пажње и конкретнијих савета у Христовој љубави – недвосмислена осуда, обесхрабривање, презир, предсказање унакажења и пропасти. Колико ли тек мисионарски неодговоран дискурс сведочења вере пред световним окружењем које у сексуалном општењу не уочава никакав „блуд“ већ легитимну вредност живота. Како би доказао своје категоричне исказе, Шугајев црта табеле и разматра варијанте. Једна од варијанти је и ова: „Ви не попуштате, а младић вас не оставља. Он је добар“. Друга је ова: „Он је добар, а ви попуштате. Овде стављам велики знак питања. Нико не зна како ће се даље развијати ваши односи. Људска психологија је оваква – што јефтиније нешто добијемо, тим мање то ценимо“ (90). Аутор наставља са уверавањем износећи причу о младићу који је огрезао у развратни живот. Међутим, то га није удаљило од наводно за мушкарце типичног става: „без обзира на своје развратно понашање у дубини свог срца он је свеједно схватао да његова будућа супруга треба да буде невина“ (91). Шугајев се без устезања позива на аргумент тзв. телегоније, који показује на примеру коња. Наиме, на потомство женке утичу сви њени ранији полни партнери. „Ефекат телегоније“ – тврди он – „односи се и на људе и то у много јасније израженој форми него у животињском свету“ (93). Након пуне две стране навођења нечега што личи на научне доказе, наш аутор поентира овако: „Ево, управо се ту подигла завеса са ове тајне! Данас званична наука не признаје појаву телегоније, јер би то чврсто затворило врата разноразним сексуалним револуцијама, од чијих се плодова лако згрће огроман новац“. Верификујући своју православну идеологију полних односа аналогијама са вредношћу тржишне робе и фамозном хипотезом о телегонији, Шугајев не преза ни од најблаже речено, исхитрених и непроверених теза које представља као непобитне чињенице. Најпре, он тврди да се „тема зачећа у Цркви ретко разматра нашироко – не зато што је непристојна већ зато што је веома узвишена“ (72). Не желимо да доводимо у питање узвишеност теме, али разлог њеног табуизовања у пракси новијих поколења Цркве далеко је од сваког побожног поштовања. Шугајев тврди да се православни супружници и данас „труде да се моле пре свог сједињења“ (74). Ако таквих случајева и има, они пре чине изузетак који потврђује правило да се данашњи супружници на томе не труде. Тако је у Србији, а тако и у савременој Русији. После свега, руски свештеник изјављује да блуд настаје тако што „омладину у њега увлаче сопствени пријатељи, руковођени подсвесним болом због чињенице да су они пали, а други нису“(87). Овакво објашњење смисла савремених сексуалних слобода оставићемо без коментара. Најзад долазимо до саме идеологије васпитавања деце, коју млади православни проповедник презентује а његова домаћа и наша читалачка публика некритички прихватају као православну. „Родитељи имају власт и неопозиви ауторитет, зато што испуњавање своје воље могу да остваре на силу. Вољу својих родитеља дете је принуђено да поштује, а да у својим поступцима узима у обзир и жеље своје браће и сестара – то је већ добровољна ствар“ (129-130). Смисао васпитавања деце по Шугајеву састоји се у њиховом очвршћивању, оспособљавању да подносе сва будућа искушења која носи живот, а то се не постиже никако другачије до успостављањем неприкосновене родитељске контроле. Ради лакшег остварења тог циља, аутор сугерише да се у породицама рађа већи број деце: „Лично бих желео да моја деца чврсто стоје на ногама, да буду врло издржљива и да лако подносе све тешкоће. У породици са много деце она ће лако моћи тако да се прекале“ (131). „Ако је дете у породици само, шанса да ће родитељи изгубити контролу над њим врло је велика“ (133). Супротно западним нормама права деце, које налажу поступање одраслих у најбољем интересу детета самог, изгледа да се сврха православне идеологије васпитања у интерпретацији Илије Шугајева крије у најбољим интересима родитеља: „Родитељи стално треба да буду усмерени на то да васпитавају себи помоћнике. Деца врло добро осећају шта се родитељима свиђа и шта треба радити да би им угодили“ (200). „Родитељи девојчице треба да теже ка томе да васпитају девојку која ће са четрнаест година бити потпуно самостална домаћица“ (201). Шугајев на још једном месту упућује своје читаоце у достигнућа теорије развоја: „У животу деце постоји одређена фаза када се утемељује сама навика на посао. Ово је отприлике узраст од четири до шест година. Управо у овом узрасту човек треба да почне да навикава дете на рад“ (202). Подручје родитељске принуде и контроле обухвата и унутрашњи свет детета, самосталних дечјих активности и интересовања: „Ако не будете пазили на оно што се детету нуди као идеал, оно неће подражавати ономе што ви будете хтели. Дете треба буквално окружити сликама и примерима које сматрате кориснима“ (206). Нетипично за свештено лице, аутор на више места као добре примере предлаже руске бајке, совјетске игране и цртане филмове: „Посаветовао бих родитеље да заштите децу од савремених видео и телевизијских програма, а да им дозволе да код куће гледају само видеокасете са старим совјетским филмовима и цртаним филмовима којих данас има у слободној продаји“ (167). Важно је напоменути да ова ограничавања деце аутор налаже у време интернета и мобилне телефоније. Немамо намеру да се подсмевамо романтичним идејама Илије Шугајева, које и код нас буде осећај лепоте и спокојства. Проблем је у нереалности тих предлога и у крајњем апстраховању практичних околности, у чему се огледа небрига за људе. Очигледно, овде се нуди модел који је недостижан и нехуман не само по децу већ и по саме родитеље. Они су, наиме, осуђени на сталан притисак савести и фрустрацију због коначне немогућности да сва ова ограничења наметну и на делу. Аутор, међутим, не види никакав други начин на који би одрасли могли да поучавају своју децу моралним вредностима. А поучавати моралу се мора – и то под искључивим и свеобухватним надзором родитеља. Људи то не чине од „сувишка срца“, снаге и обиља љубави, већ из осећаја осујећености, угрожености и притиска који им ствара педагошка дужност. „Не учити дете никаквом моралу исто је што и не учити човека језику“. Чак и вера стоји у служби моралног васпитавања деце: „Не дајући детету никакву веру, ми га одгајамо као морално заостало“ (209). Улога родитеља састоји се, дакле, у „давању вере“, при чему се ни у једној речи не сугерише метод надзора и контроле родитеља над собом, својим страстима, помислима, застрањењима и ограничењима, већ искључиво метод надзора и контроле над слободом деце. Оваква идеологија васпитавања не потиче само из осиромашених и конфликтних односа са децом, односа лишених за децу препознатљиве љубави, бриге и пажње, већ и из специфичног виђења природе и личности детета, какво би се тешко могло усагласити са хришћанским богословљем. „Сав духовни живот деце одвија се кроз родитеље. Дете само не може, не уме да се моли, а то жели“ (62). „Деца су у духовном смислу наставак својих родитеља, они су делови њиховог тела“ (65). „Док је код телесне везе обрнуто, духовна веза између родитеља и деце је таква да је дете њихов неодвојиви део“ (69). Није јасно како би се ове претпоставке могле довести у везу са православном црквеном праксом крштавања, самосталног евхаристијског учешћа (помињања по имену) и причешћивања деце од узраста новорођенчади. Аутор иде толико далеко да деци оспорава чак и способност за љубав: „Да воли може само одрастао човек. Две врло важне особине одраслог човека су самосталност (слобода, независност) и одговорност за друге људе“ (170). Нама се чини да су ове тезе у директној супротности са оним што новозаветно божанско откровење учи о одраслима и деци, мудрима и простима, великима и малима пред Богом. Да би одбранио своју идеологију васпитавања, Илија Шугајев се коначно устремљује и на сам свет детета, на универзалне вредности детињства утврђене у Христу, које данас признаје не само хришћанско предање већ и велики део савременог света. „За васпитавање одраслог човека потребна је средина одраслих људи. Кад се дете васпитава у породици, од сталног општења са одраслима оно усваја зрео однос према животу“ (194). „На дете треба гледати као на малог одраслог човека“(198). Вредности детињства по себи овде се у целини негирају. Једина сврха детињства је у одрастању, припреми за улазак у зрело доба. Дете није зрело, слободно и одговорно биће – оно је личност „у настајању“, биће коме је васпитање потребно да би постало човек. „Њима није потребно детињасто општење, већ одрасло. Родитељи не би требало да се спуштају на ниво детета, већ би требало да уводе децу у свет одраслих. Ако је дете укључено у живот одраслих, оно ће бити развијено!“ (199). „Треба чинити дете учесником свог одраслог живота и тада постоји нада да ће оно бити вредно“ (200). У име српске читалачке публике изражавамо захвалност оцу Илији Шугајеву, његовим преводиоцима и рецензентима на добрим намерама и ревносном труду који стоје иза ове књиге. Она попуњава празнину за коју смо одговорни ми сами – учитељи и оци савремених поколења Цркве, што смо своје ближње у условима свих противречности данашњице оставили без потребних савета у тако важним областима живота као што су полно васпитање, брачна и родитељска одговорност. Ипак, поштујући чин и благослов, као и веру младог руског свештеника, не осећамо се обавезним да усвојимо и идеологију коју он у својој књизи ауторитативно заговара. Штавише, имамо дужност да укажемо да се она не може сматрати православном, чак ни ако се држимо условног значења. Православна црква није познава да осмишља и намеће било какве идеологије, системе или уређења. Њено посланство састоји се у томе да пружа реч утехе, охрабрења и подршке људима који се налазе на путевима духовног трагања, да их упути и уведе у односе откривене и богодароване Христове љубави како би и у њиховом партнерском, брачном или родитељском опхођењу могло да дође до појаве животодавне божанске благодати. У књизи „Једном за цео живот“ таквих момената једноставно нема. Књига представља један генерални, у много чему наивни и утопијски покушај реанимирања „традиционалних вредности“ у савременим условима живота у свету. На тим вредностима истакнута је етикета православља, међутим далеко је видљивији утицај азијатског паганског аскетизма, потеклог или из претхришћанског наслеђа или из вишевековног татарског или турског ропства, утицај који је заједно са неким хришћанским елементима обликовао тзв. патријархалну културу источних народа. Етику православних хришћанских односа не можемо, нити је потребно, уобличавати као иделогију, све док се и само православље не доживљава као чинилац подупирања и служења уско националним или универзално империјалним, етничким и расним ресантиманима традиционално „православних“ средина. Уколико је тако, ова врста проповеди може створити озбиљан проблем у културној и цивилизацијској идентификацији многих са светом и временом у којем живе, у којем су се родили и у којем су позвани да својим примером, речима и мислима сведоче Васкрслог Христа. Катихета Ивица Живковић Извор: Теологија.нет
  12. Његово Преосвештенство Епископ рибински и даниловски г. Венијамин из Руске Православне Цркве који се налази у вишедневној посети Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој био је 24. октобра 2019. године гост Радио Светигоре. Звучни запис разговора -Везе Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве и наших народа су веома дубоке и оне просежу у прошлост и многа искушење кроз које су пролазиле наше Цркве су умногоме слична, посебно у периоду 20. века када је Црква прошла кроз тешка времена богоудступништва и богоборства кроз велика страдања, која, нека би дао Бог да се не понове никада, ни у Црној Гори и у Украјини, нити у било којем другом простору гдје живе православни. Надамо се да ће то тако бити по молитвама свих наших сестринских Православних Цркава, казао је владика Венијамин. Он је слушаоцима „Светигоре“ приближио Рибинску епархију која се налази у древној Јарославској области говорећи о животу те богоспасаване заједнице и подсетио је на многобројне светиње Рибинске епархије која има 90 парохија и пет манастира, које су нажалост малобројне због миграције становништва према великим центрима. Упркос томе редовна богослужења се врше и на удаљеним местима без обзира на број људи који у њима живе. Епархија успоставља многобројне контакте са организацијама које нису црквене и покреће многобројне пројекте. -Трудимо се да у својој епархији развијамо и социјалну дјелатност. Помажемо онима којима је потребно, колико је у нашим моћима, али наравно наша прва и основна дужност је да ширимо слово Божје и проповиједамо. Могу рећи да смо током ове посјете Црној Гори у том смислу наишли на многе светле примере, рекао је Владика. Епископ рибински и даниловски г. Венијамин је истакао да је посебну благодат осетио приликом посете манастиру Острог: -Посебан осећај лепоте и радости је и сусрет са новим саборним храмовима у Подгорици и Бару. Они су савремени, али у њима је тако лепо уткано предање наше хришћанске традиције и Цркве. Епископ је говорио о Светом Теодору Ушакову који је рођен у селу Бурнаково у Јарославској области, Рибинској епархији. Подсећајући да се честица моштију Светог праведног Теодора Ушакова чува у манастиру Михољској Превлаци, Владика је са радошћу поделио вијест да се ради на обнови храма у којем је тај угодник Божји крштен, а који је био поруган и порушен: -Живот Светог Теодора Ушакова је пример истинског служења својој отаџбини, народу, али и Богу и светим јеванђељским заповестима. Као најважније у односима руског и српског народа Владика је истакао веру православну која нас повезује и жељу да служимо Богу и љидима. И Руска Црква, као и Српска, током 20. века доживјела је велика страдања и прогоне, али реч учитеља Цркве Тертулијана да је крв мученика сјеме за нове хришћане, и у Русији се остварила: -Осећамо и доживљавамо ту реч, снажимо се подвигом новомученика који нам служе као примери и помажу у нашем савременом служењу. Све то посебно осећамо када обнављамо порушене храмове, а увек највише благослова имају обнове храмова у којима су служили Свети новомученици и исповедници Цркве. Извор: Радио Светигора
  13. На данашњем заседању Архијерејског Сабора у Атини, гласовима већине владика, Грчка православна црква је признала аутокефалност "Православне цркве Украјине", преноси ромфеа. На Сабору је, као што рекосмо већином гласова, усвојена "Информација о Аутокефалној цркви у Украјини" коју је поднео архиепископ атински Јероним. У информацији се подвлачи став Синода ГПЦ да Константинопољски патријархат има право додељивања аутокефалије, као и мишљења две синодске комисије која су дале позитивно мишљење о аутокефалији ПЦУ. Званични коминике Сабора Грчке цркве се очекује накнадно. Да подсетимо, Руска православна црква најавила је прекид евхаристијског општења са Грчком црквом ако она донесе овакву одлуку. Продубљивање раскола у православљу, у овом тренутку, се чини као неизбежно. Извор: ΕΚΤΑΚΤΟ: Η Εκκλησία της Ελλάδος αναγνώρισε την Εκκλησία της Ουκρανίας WWW.ROMFEA.GR View full Странице
  14. У оквиру програма „Краљево – памћење, октобра 2019“, Историјски архив Краљево и Архив Српске православне цркве приредили су изложбу „Српска православна црква и руска емиграција од 1920. до 1940“, аутора Радована Пилиповића. Изложба, која броји 15 паноа, представљена је у Свечаној сали Градске управе града Краљева и трајаће наредних десет дана. Према речима протојереја ставрофора Љубинка Костића, изложба „Српска православна црква и руска имиграција од 1920-1940. године“ била је постављена у више наших градова и врло је значајна јер нам открива и пружа могућност у увид живота Руса избеглих после Октобарске револуције, а којих је у нашу земљу дошло више од 40.000. „По структури су били веома различити, било је високих интелектуалаца, инжењера, професора, теолога, лекара, архитеката, који су дали врло значајан допринос тадашњем нашем друштву, које је на неки начин било десетковано у оним ратовима, балканским и Првом светском рату. Дошли су напросто као освежење и својим плодотворним радом оставили су врло добре утиске и помен о себи. Српска православна црква и држава и краљ Александар отворили су широм врата и раширили своје руке да једнокрвну и једноверну браћу Русе прихвате овде после невоље која их је задесила. Они су се врло брзо уклопили и уткали у наше друштво и све токове живота и добијали су сваку помоћ од државе и Српске православне цркве. Постојало је велико разумевање за њихов живот и боравак у нашој земљи“, рекао је свештеник Љубинко. Како је истакла директорка Историјског архива Краљево Весна Милојевић, изложба је стигла код нас поводом великог јубилеја – 800 година од успостављања аутокефалности Српске православне цркве, али и поводом октобарских догађаја код нас. „Изложба је настала захваљујући сарадњи са Архивом Српске православне цркве и тачно враћа ратни период у тада већ Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Драгоцена је због тога што доноси причу из фондова и збирки из Архива СПЦ – кроз новинске чланке, фотографије, где бих могла да издвојим патријарха Димитрија, затим Варнаву, Гаврила Дожића. Говори и о доласку руских монахиња код нас у, фактички, опустошену Србију, пошто је Србија у Првом светском рату пострадала, као и свештенство, као и цркве и манастири. Њихов долазак је јако драгоцен за СПЦ, за обнову и за даљи развитак духовног живота код нас. Издвајам, што сматрам интересантним за све Краљевчане, молбу нашег владике жичког Николаја Велимировића – он моли наш Синод да донесе одлуку да се један дан посвети молитви за руски народ и за обнову руске државе, зато што је тада код њих већ успостављен комунистички режим“, осврнула се на изложбу директор Историјског архива Краљево Весна Милојевић, позвавши суграђане да је погледају. Градоначелник града Краљева др Предраг Терзић, који је отворио изложбу, истакао је да представљање ове изложбе у склопу обележавања осам векова аутокефалности Српске православне цркве још једном показује добру сарадњу између Цркве и града Краљева, у овом случају Архива СПЦ и Историјског архива града Краљева. „Руска миграција, у периоду после Првог светског рата, оставила је значајан траг у српској архитектури, науци, али и у области духовности. Подсетимо се само Николаја Краснова, познатог руског архитекте, који је пројектовао велики број здања у Београду, али и читавој бившој држави, Георгија Острогорског, који је познати српски византолог и оснивач Византолошког института Српске академије наука и уметности, и читавог низа људи који су помогли да се у рату опустошена Србија обнови као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Годинама и деценијама после завршетка Првог светског рата руска миграција чинила је велики део српске интелигенције и српске духовне елите. Управо због тога ми се данас сећамо ових људи“, изнео је занимљиве податке градоначелник Краљева др Предраг Терзић позвавши Краљевчане да посете изложбу и потпуно бесплатно уживају у свим овим експонатима. Извор: Епархија жичка
  15. На данашњем заседању Архијерејског Сабора у Атини, гласовима већине владика, Грчка православна црква је признала аутокефалност "Православне цркве Украјине", преноси ромфеа. На Сабору је, као што рекосмо већином гласова, усвојена "Информација о Аутокефалној цркви у Украјини" коју је поднео архиепископ атински Јероним. У информацији се подвлачи став Синода ГПЦ да Константинопољски патријархат има право додељивања аутокефалије, као и мишљења две синодске комисије која су дале позитивно мишљење о аутокефалији ПЦУ. Званични коминике Сабора Грчке цркве се очекује накнадно. Да подсетимо, Руска православна црква најавила је прекид евхаристијског општења са Грчком црквом ако она донесе овакву одлуку. Продубљивање раскола у православљу, у овом тренутку, се чини као неизбежно. Извор: ΕΚΤΑΚΤΟ: Η Εκκλησία της Ελλάδος αναγνώρισε την Εκκλησία της Ουκρανίας WWW.ROMFEA.GR
  16. Руска Православна Црква наставља свој социјални рад и послове на заштити и помоћи породици, отварајући у Калињинграду своје 67. по реду уточиште за труднице и мајке које се налазе у тешким животним ситуацијама. Ново склониште је започело са радом при храму Свих светих у Гусеву, у Калињинграду. Корисници ће, по потреби, бити у могућности и да добију помоћ психологâ, адвокатâ и социјалних радника. Овде се, иначе, тренутно већ налази једна мајка са четворо деце. Боравак корисника у овим центрима је ограничен на период од 1 до 3 месеца, током којих социјални радник и адвокат треба да им пронађу трајни смештај, обнове или издају потребна документа и пронађу посао. Мајке ће имати могућност и да разговарају са свештеницима који су у овим центрима одређени за духовнике. Склониште је отворено путем конкурса за доделу бесповратних средстава, који је организовало Одељење за добротворну помоћ при Светом Синоду, а чији је задатак рад на спречавању абортуса. Корисници су у могућности да добију одећу за себе и децу, храну за бебе и средства за личну хигијену. Митрополит Георгије Матвејев је рекао да Центар за добротворну помоћ Мајка и дете делује већ годину дана, а да је жена са четворо деце која се овде налази још од раније њихов корисник. Он каже да је она и пре долазила како би добила ствари за себе и своју децу, али у једном тренутку је остала и без крова над главом. Више од 170 вишечланих породица, трудница и жена са децом које се налазе у тешким животним ситуацијама редовно посећују овај Центар. За само три године Руска Православна Црква је отворила 66 прихватилишта за жене и више од 100 нових центара за добротворну помоћ, од укупно 190 колико их постоји. Приредио презвитер Александар Поповић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. 100-годишњој згради у граду Хаугезунду у југозападној Норвешкој дат је нови живот у недељу, када је освећена као парохијска црква Румунске Православне Цркве. Постоји 16 других парохија у којимасе богослужи у Норвешкој, под јурисдикцијом Руске Цркве, Српске Цркве и Цариградске Патријаршије. Према статистици Норвешке, Норвешкој је 2017. године било 21.993 православних хришћана, што је 12.959 више него 2013. године. Освећење је служила тројица румунских архијереја: митрополит северноевропски Макарије, митрополит немачки и централне Европе Серафим, и митрополит молдавски Теофан. После освећења уследила је Божанска Литургија, на којој је петорица румунских свештеника саслуживало архијерејима. Парохија је основана декретом митрополита Макарија 26. марта 2013. године и предата је на духовно старање о. Думитру Валерију Чорбеја 4. маја 2014. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Пре неког времена покренули смо мали, за сада незванични експериментални пројекат представљања православне вере Хрватима римокатолицима и осталима, на њиховом језику и писму, уз коришћење њихове верске терминологије, а у пуној сагласности са канонским православљем и СПЦ. Покренули смо то имајући у виду пре свега интерес извесног броја Хрвата за православну духовност и богослужење, која се огледа како у посећивању храмова и манастира, тако и у праћењу православне литературе, а неретко се заврши и пуним верским прелазом у православље. Наравно, ту је и деловање одређених група које се лажно представљају као православне, а које се хране управо негативним осећањима према СПЦ, па је важно поручити хрватској јавности како наша Црква нема ништа против њих. Настојаћемо да вас обавештавамо о нашим писанијама и догађајима, а слободни сте и да упитате ако вас нешто интересује.
  19. У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови. Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај. Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква. Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.
  20. Великопосна посланица Његовог Блаженства Саве Митрополита Варшаве и целе Пољске Света Четиридесетница 2019 године Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре! Отвори ми врата покајања, Живодавче… Ове речи о покајању чујемо у нашим храмовима у четири недеље припремајуће нас за Велики Пост, и такође у пет недеља за време поста. На такав начин Света Црква усмерава наше мисли и осећаје према радосној реализацији пута, који води к’ празновању Свете Пасхе – Васкрсења нашег Господа, Исуса Христа. Господ је учинио нас достојнима такође и у 2019 године ступити у благословено време и спасоносне дане Великог Поста – Свете Четиридесетнице. Света Четиридесетница је време духовног пролећа, духовног препорада, истрајне молитве и духовних подвига. Сада се јавило време врлина (…) приђите да постимо, да донесемо сузе, нежност и милост, вапијући: „Згрешили смо више, него има морског песка, али прости свима нама, Спаситељу, да добијемо неуништив венац. (подобен Сиропусне Седмице). „Пост је дело Божије, то је слика живота и врлина” – тако каже св. Симеон Нови Богослов, пошто је већ у Старом Завету имао велики значај. Свети пророк Захарија каже: Нека пост (…) преобрази се за народ Јуде у радост, весеље и пријатан празник (За 8,19). Пост је био обавезан и за појединачног човека, и за целу заједницу. Постио је Исус Христос, постили су апостоли, пророци, праведни. Постила је Мајка Божија, свети мужеви и жене. Постио је сваки верујући човек. Пост се односи на све, пост чисти и лечи. Пост то је напор да се уздржи од јела, непотребних речи и пожуда; служи побожности човека и спасењу његовом. Света Црква зове: „Браћо, нека постимо телесно и духовно, нека развежемо сваку везу неправде… Дајмо хлеб гладнима… Да примимо велику милост од Христа Бога.” Савремени свет не дочекује пост и не разуме га. Неки покашавају, да га ликвидирају. А уз то иде поткоповање користи потичућих из њега. Људи траже друге начине да нађу унутрашњи мир. Човек покушава, да реши своје животне проблем изван Бога, заборављајући, да је Христос источник сваког добра. Ја сам Пут, и Истина, и Живот (Ј 14,6) и познаћете истину, а истина ослободиће вас (Ј 8,32). Православни верник увек треба да покушава да разуме факт, да је покајање дато човеку из натуре (натурално). Покајање веже земљу са небом; то је лествица вазнесења човека на небеса, чисти, избељује сваки грех. Уочи Великог Поста Света Црква позива нас на узајемно опроштење грехова. Тај дан зове се Недељом Праштања. Свето Јеванђеље тог дана каже: Ако праштате људима њихове преступе, то ваш Отац небески ће вама опростити. Ипак ако не праштате људима њихове преступе, то ваш Отац неће опростити ваше преступе. (Мт 6,14-15). У том смислу поучна је молитва св. Григорија Ниског: „Мој Оче Небески, испунио сам то, што си ми препороучио, да учиним. Опростио сам све грехе и увреде, а прибегавајући до Тебе у мојом покајању надам се, да у сагласности са Твоијм обећањем опростићеш мени безбројне грехе“. Блажени Аугустин додаје „Ако те је лоша особа увредила, опрости њој, пошто ако нећеш опростити, онда ће већ бити двоје лоших људи“. То је пут, којим православни верник улази у Свети Велики Пост. Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре! Сагласно са нашом црквеном праксом, уочи Светог Великог Поста 2019 молим све Вас у имену својом, свештенства и монаштва, да опростите наше грехе направљене чином, мислима и свима чулима. Опростите нама, грешним! Господе! Ојачај наше духовне и телесне снаге, и допусти да „у добром рату ратујемо, трку завршимо, веру одржимо” (види 2 Тм 4,7) да постанемо „победници греха и без осуђења поклонимо се светом Христовом Васкрсењу”. Божијом милошћу покоран + Сава Митрополит Варшаве и целе Пољске Извор; превод pouke.org
  21. Осамнаестог фебруара 2019. одржано је ванредно засједање Свештеног синода Кипарске православне цркве под предсједавањем Блажењејшег Архиепископа кипарског Хризостома II на којем је размотрено „украјинско црквено питање“, преноси Информационо-просветитељски одјел УПЦ позивајући се на грчку информативни портал romfea.gr. У својој одлуци архијереји Свештеног синода Кипарске цркве су запазили да иако је „намјера Константинопољског патријархата да додијели Украјини аутокефалију била диктирана жељом за помирењем и јединством, то није постигнуто“. Кипарска црква позвала је Константинопољски патријархат на Свеправославни сабор или на Сабор предстојатеља, наглашавајући да је једно од главних питања, које је неопходно ријешити,ништавност хиротонија извршених у расколу због тога да се „умири свијест вјерних“. „Двомиленијумски опит Кипарке цркве, а такође и читаве Православне цркве, даје нам основану сумњу у могућност признавања накнадних хиротонија забрањених, одлучених и анатемисаних епископа. Забрану, одлучење и анатему неколицини лица која су иницијатори украјинске кризе признају сви православни“, посебно се истиче у шестој тачки саопштења. Притом, Кипарска црква је спремна да буде нека врста посредника у том питању. „Кипарска црква стоји на располагању свима заинтересованима за помирење Цркве „коју је Господ искупио Својом Крвљу“, преноси romfea став кипарског Синода. Коментаришући дате одлуке, замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза УПЦ протојереј Николај Данилевич примијетио је да оне фактички значе то да „Кипарска црква није спремна и да неће да призна тзв. ПЦУ у том статусу. Разлог: ништавност свештеничких и епископских хиротонија у тзв. ПЦУ и одсуство црквеног јединства у Украјини. Сходно томе, тзв. ПЦУ није ни поменута у тексту одлуке, али употребљени аргументи не остављају сумњу шта се има у виду“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Свети Архијерејски Сабор Православне Цркве у Америци (OCA) упутио је архипастирску посланицу 28. јануара 2019. по питању украјинске кризе. Посланица, коју су потписали Његово Блаженство митрополит свеамерички и канадски Тихон и други чланови Сабора, жели да пружи свештенству и вернима упуство о томе како да се опходе с питањима са којим се суочавају њихове парохије у Северној Америци, при том истичући да пре свега пате украјински православни верници и да су им потребне молитве. Архијерји се залажу за свеправославно решење проблема и изражавају наду да ће тај процес започети патријарх Вартоломеј. Са своје стране Сабор одбацује признање украјинске шизматичке Цркве и наставља да и даље признаје једину канонску Цркву на чијем челу је Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Чланови Сабора изражавају „дубоко жаљење и узнемирење“ због новонасталих проблема, нарочито због прекида општења у евхаристији, као и „наду и ватрену молитву“ како би се нашао пут ка успостављању заједништва. Архијереји ће и даље одржавати општење са свима помесним православним Црквама и истичу да ће одржавати општење са свим канонским православним јурисдикцијама Америке, а да по специфичним питањима саслуживања њихових свештеника буде упознат надлежни архијереј. Извор: Српска Православна Црква
  23. Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије. Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву. Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен. Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности. У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском. Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије. Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка). После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни. На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима. јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка Извор: Српска Православна Црква
  24. На празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2018. године, представник Цариградске Патријаршије Епископ Едмонтона и Западне епархије Иларион (Рудник), који је некаконски наименован од Патријарха цариградског Вартоломеја за „егзарха“ у Украјини, одслужио је Литургију у цркви Светог Андреја у Кијеву. Служба је одржана без благослова Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија као јединог канонског епископа града Кијева. Одељење за информисање и образовање Украјинске Православне Цркве објављује потпун текст коментара Одељења УПЦ за спољне црквене односе: Подсећамо да Украјинска Православна Црква не признаје проширење надлежности Цариградске Патријаршије на територију Украјине, што је потврђено одлуком Архијерејског сабора УПЦ од 13. новембра 2018. године, као и одлуком Свештеног Синода УПЦ од 12. јула 2013. године. Стога поменуте радње Патријарха цариградског у начелу и радње епископа Илариона посебно треба сматрати антикононским и да као такве воде продубљивању конфликта. Поред тога, црква Светог Андреја не припада територији амбасаде било које земље, односно није црква при амбасади којој би се применио принцип екстратериторијалности. Такође, тај храм никада није историјски припадао Цариградској Патријаршији. Па и да та црква припада држави, њено коришћење у литургијске сврхе од стране представника других помесних Православних Цркава треба регулисати црквеним правилима, а не тек договорима са државним властима. Савршавање било којих божанских служби, као и савршавање других радњи било којих епископа на канонској територији друге епархије без дозволе месног епископа, строго је забрањено низом канонских правила. Његово Блаженство Митрополит Онуфрије је канонски епископ града Кијева и поседује сву пуноћу архијерејске власти. Из овог разлога, чак и ако прихватимо гледиште Цариградске Патријаршије да је Украјина сада наводно њихова канонска територија, и даље је ту надлежан епсикоп Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине Онуфрије, кога и сам патријарх Вартоломеј признаје за канонског митрополита Кијева. А то даље значи да и са становишта канонске логике Цариградске Патријаршије Литургију у Кијеву, коју је самовољно савршио јерарх те Цркве, треба оквалификовати као недвосмислено кршење канона и поретка црквеног живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском. Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године. Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске. Скоро цели снимак ове службе: Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника. У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету. Цели снимак Литургије: После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело. Слике: Mariusz Wideryński

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...