Претражи Живе Речи Утехе

Свети старац Порфирије говорио је о томе какав значај има византијско појање за душу верника, потенцирајући његово исцелитељско дејство. Византијско појање освећује човека без крви и оно је једно важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека. Због тога је старац Порфирије, као мудри лекар душа, учио на следећи начин: „Византијско појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји, а да га не познаје. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет“. Особито за исцелење депресије византијско појање је веома делотворно средство. Ово појање, учио је мудри старац, исцељује депресију. „Једном је (причао је Старац) неко био обузет демоном, цар Саул, и дошао му је Давид и отпевао му [неки псалам] и демон је ишчезао. Понео је псалтир – псалтир је био инструмент. Kада га је обузимао демон депресије, долазио је Давид и појао му уз псалтир и тако је демон нестајао. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Kада науче византијско појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу“. Здрав човек живи у хармонији, а врлина је хармонија, говорио је Старац. „Византијско појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију. Дође му да се разгневи, да експлодира, али се плаши дисхармоније, јер и гнев и сва та греховна стања не носе хармонију. И тако постепено омрзне грех и усваја врлину, која је хармонија“. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Свети старац Порфирије говорио је о томе какав значај има византијско појање за душу верника, потенцирајући његово исцелитељско дејство. Византијско појање освећује човека без крви и оно је једно важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека. Због тога је старац Порфирије, као мудри лекар душа, учио на следећи начин: „Византијско појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји, а да га не познаје. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет“. Особито за исцелење депресије византијско појање је веома делотворно средство. Ово појање, учио је мудри старац, исцељује депресију. „Једном је (причао је Старац) неко био обузет демоном, цар Саул, и дошао му је Давид и отпевао му [неки псалам] и демон је ишчезао. Понео је псалтир – псалтир је био инструмент. Kада га је обузимао демон депресије, долазио је Давид и појао му уз псалтир и тако је демон нестајао. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Kада науче византијско појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу“. Здрав човек живи у хармонији, а врлина је хармонија, говорио је Старац. „Византијско појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију. Дође му да се разгневи, да експлодира, али се плаши дисхармоније, јер и гнев и сва та греховна стања не носе хармонију. И тако постепено омрзне грех и усваја врлину, која је хармонија“. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Ове нотне зборнике објављујемо са жељом и молитвом да „певајући Богу нашем, певајући Цару нашему“ појци, богослови, свештеници и сви они који желе да поју у храму на светим богослужењима поју у славу Божју и Његових Светих, а на спасење својих душа у Царству Божјем и спасењу душа свих верујућих који посећују света богослужења. О књизи Велика субота - статије, друго издање 2020., из рецензије проф. др Предрага Ђоковића: Статије (грч.στάσεις – станице, застанци) су песме у којима се описује жалост и патња Пресвете Богородице због распећа и смрти њеног сина Господа Исуса Христа, али и патње које најављују Његово славно васкрсење. Певају се на јутрењу Велике суботе пред Христовим гробом, уз кађење и држање упаљених свећа, чиме се врши обред Његовог погреба. Статије су веће химнографске целине састављене од тропара који се комбинују са стиховима 118. псалма. Од укупно 176 стихова прва статија садржи 72 стиха, друга садржи од 73. до 131. стиха, а трећа од 131. до 176. стиха. Мелографи српског црквеног појања, Гаврило Бољарић, Никола Тајшановић, као и Ненад Барачки, су у својим нотним зборницима представили три статије само почетним тропарима, док је Стеван Мокрањац у Страном пјенију записао по пет тропара у свакој статији. То указује да су се у Српској Православној Цркви статије најчешће кројиле. Научивши напамет почетне тропаре у статијама – који су служили као узори – појци или свештеници би све остале тропаре певали на исту мелодију. Интегралан нотни запис статија сачинио је епископ Стефан Ластавица, као и свештеници Бранко Цвејић и Мирко Павловић. Разлог због којег се приступило штампању управо Павловићевих статија је тај што се оне, захваљујући великом броју фотокопија овог рукописа, већ деценијама уназад певају у нашој цркви, док су Ластавичини и Цвејићеви записи истоимених песама недовољно познати. Протојереј-ставрофор Мирко Павловић (1900-1977) је данас углавном познат као писац служби српским светитељима. Он је, међутим, деловао и као диригент, композитор и мелограф црквеног појања. Солидно музичко образовање стекао је у Богословији Светог Саве у Београду, као ђак Стефана Стојановића Мокрањца, које је целог живота употпуњавао. Његов најранији запис црквеног појања јесу управо статије које је „по Мокрањцу ставио у ноте за један глас“ у Битољу 1928. године, највероватније за потребе тамошње Богословије у којој је предавао црквено појање и водио богословски хор. Дакле, на основу неколико тропара у статијама које је Мокрањац записао Мирко Павловић је „скројио“ све тропаре. О књизи Опште појање са величанијима, друго издање 2020., из предговора првом издању патријарха српског Павла: Увиђајући стварну потребу за једним потпунијим нотним зборником црквених песама, приређујемо и објављујемо допуњено издање Општег појања са величанијима, допуњено песмама из Мокрањчевог Општег појања, посведневним Ексапостиларима (у ноте ставио професор Предраг Ђоковић), Величанијима која су била изостављена, као и Чином опела које је у ноте ставио Стеван Ст. Мокрањац. Издавачка фондација СПЦ Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ