Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'почетак'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 62 results

  1. Данас је почетак нашега спасења, и откривење превечног тајанства: Син Божији постаје Син Дјеве и Гаврило благодат благовести. Стога и ми са њим Богородици ускликнимо: радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар празника) Синаксар на Благовести Реч на Благовести Пресвете Богородице Свети Григорије Палама: О Благовестима Свети Владика Николај Охридски и Жички: Благовести - Еванђеље Архангела Гаврила Преподобни Јустин Ћелијски: Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, он Ње је! Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Благовести Повест о Чудотворној Благовештенској икони Благовести Пресвете Богородице – лекција о слободи Митрополит Амфилохије на Благовести: Пречиста Дјева постала је трпеза Хљеба живота којим се задобија бесмртни живот! Митрополит Порфирије на Благовести: Заједница са Богом је плод љубави Божје и вере наше! Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на Благовести Епископ жички Јустин: Беседа на Благовести Епископ Атанасије (Ракита) на Благовести: Пресвета Дјева је прихватила вољу Божију из поверења према Богу! Епископ Игнатије на Благовести: После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица! Епископ далматински Фотије: Беседа на Благовести Епископ Сергије на Благовести: У Пресветој Дјеви се налази возглављење - почетак нашега спасења! Епископ осечкопољски и барањски Херувим на Благовести: Данас смо се саобразили са речима архангела Гаврила када је благовестио Пресветој Богородици! Епископ Исихије на Благовести: Нека би нас Пресвета Богородица чувала, хранила и била са нама у све дане нашег живота! Протојереј Александар Шмеман: Благовести Протопрезвитер Никола Пејовић на Благовести: Нема молитве у којој не узносимо вапај Пресветој Дјеви за молитвено посредништво! Презвитер Младен Глушац: Предпразништво Благовести Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Благовести - празник почетка нашега спасења Катихета Бранислав Илић: Благовести - Празник почетка нашега Спасења Емисија о богослужбеним особеностима празника Благовести Пресвете Богородице Даница Црногорчевић: Светоме Архангелу Гаврилу Радио Беседа: Акатист Пресветој Бого­родици и Општи молебан Пресветој Богородици ТВ Храм: Тропар Благовести ТВ Храм: Кондак Благовести ТВ Храм: Величаније Благовести Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак празника) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија у уторак 7.(25) априла 2020. године, на празник Благовијести Пресвете Богородице служена је света Архијерејска Литургија у манастирском Храму светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Манастиру Рмњу. Звучни запис беседе Свету Литургију предводио је Епископ Сергије уз саслужење: архимандрита Варнаве (Дамјановића), протопрезвитера-ставрофора Саше Црљића, протонамјесника Николе Аркуле, Владимира Максимовића, Јована Бањца, презвитера Немање Росића и протођакона Немање Рељића. Прије почетка свете Литургије Владика је у чин ипођакона рукопроизвео господина Синишу Марића из Босанског Грахова. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије произњео је надахнуту бесједу у којој је говорио о Пресветој Богородици, оној у чијој личности се налази возглављење, почетак нашега спасења, јер њено судбоносно „да“ бива свима нама утјеха и радост због Онога који се има смјестити у утробу њезину и даровати људима живот вјечни својим славним и будућим васкрсењем. Послије заамвоне молитве освећен је славски колач и благословено кољиво. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  3. Црквено-народни сабор, који ће се 21. децембра одржати у Никшићу око моштију Светог Василија Острошког, прилика је за државу Црну Гору да отпочне процес помирења и да се наситимо заједништва и љубави, како Божије тако и међусобне, поручили су данас Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Владике су ово казале на прес конференцији у Подгорици одржаној поводом недавно утврђеног Предлога закона о слободи вјероисповијести и Великог црквено-народног СветоВасилијевског сабора, који 21. децембра у Никшићу организују Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, као протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Митрополит је на почетку изложио кратко учење о саборности Православне цркве, представишви представницима медија у најкраћим цртама историју развоја хришћанства на нашим просторима од времена древне Дукље до данас. „Наша Црква наставља то дјело без прекида већ осам вјекова и чуди намјера наше Владе да донесе закон који ће угрозити Цркву“, рекао је Митрополит закључивши да је несхватљиво и неприхватљиво да секуларна држава доноси законе који би угрозили имовину Цркве и њено постојање. „Непрекидно инсистирамо да се донесе нормални, европски, али и наш аутентични закон који би уредио односе Цркве и државе“, казао је владика Амфилохије нагласивши да је Црква актуелним Предлогом ускраћена за све – од имена до имовине. Митрополит је подсјетио да је Православна црква дискриминисана још од процеса склапања темељних уговора јер је једина заобиђена и са њом није склопљен никакав споразум. Коментаришући примједбе на долазак моштију Светог Василија у Никшић, Високопреосвећени Митрополит је подсјетио да то није накава новост за Црну Гору: „Сваке године на Марковдан, градску славу Подгорице ми доносимо моште Светог Симеона Дајбабског, и то је сасвим нормално.“ Посебно је подсјетио на примјер када је и држава помогла пренос моштију, руке Светог Јована крститеља: „Било је то 2006. године, министар Милан Роћен је учествовао у ходу руке Светог Јована крститеља у Русију на поклоњење“, рекао је владика и додао да су саме мошти Светог Василија не једном изношене из манастира Острог, нарочито подјстивши на величанствену и свету литију из 1996. године када је острошки Светитељ походио своју родну Херцеговину. Имајући то у виду Митрополит је истакао да је потпуно нормално да се народ Црне Горе, сабере око најпоштованијих моштију у храму посвећеном управо Светом Василију Острошком у Никшићу. Он је нагласио да Свети Василије сабира људе добре воље свих нација, али и вјера, подсјетивши на примјере чудесних исцјељења наше браће муслимана и римокатолика. „Сви су позвани на овај сабор мира, помирења, братске слоге и заједништва“, рекао је владика. Даље је нагласио да Свети Василије увијек позива на заједништво, а то је оно што управо највише недостаје Црној Гори у наше вријеме. „Садашња власт нажалост наставља расколе и наше несреће још од братоубилаштва Другог свјетског рата“, са жаљењем је констатовао Митрополит Амфилохије поручивши да је ово сабрање у Никшићу прилика да се крене у процес помирења. „Позивам све људе добре воље да дочекамо у Никшићу мошти Светог Василија Острошког, да примимо његов благослов и да се наситимо заједништва и љубави како Божије тако и међусобне“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Он је истакао да је предложени закон удар на Цркву са жељом да се она понизи. „Радосни смо што је држава склопила споразуме са другим вјерским заједницама, али не можемо дозволити да будемо дискриминисани и да се Цркви отимају светиње“, истакао је владика Јоаникије нагласивши да ће Црква бранити своја права, да ће се сабрати и оснажити, и борити против безакоња. „Ми вјерујемо у Божију милост, благодат и посредовање Светог Василија и да ће она утицати и на оне који доносе одлуке, те да ће се у том смислу обновити дијалог“, изразио је своју наду владика Јоаникије рекавши ако до тога ипак не дође, Црква неће одустати од одбране својих светиња, јер су оне за нас скупље од свих вриједности овог свијета. „Ми не тражимо никакву повластицу у односу на друге вјере него само да се она права која имају друге вјере дају и Православној цркви. Дубоко вјерујемо да са Светим Васлије долази и Божија благодат која свима треба и коју Црква свима нуди“ закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Одговарајући на питања новинара Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да ће се Црква борити за своје светиње и на суду и ван њега рекавши да наша власт у свом односу према Митрополији превазилази кумунистички режим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Поводом манастирске славе, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Манастиру Пресвете Богородице у Сићеву у четвртак, 4. децембра 2019. године, на дан празника Ваведења Пресвете Богородице. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереји-ставрофори Радован Петровић, Милан Николић и Ранђел Денић и ђакон Ђорђе Филиповић. Храм је био испуњен верницима а велики број њих се и причестио Светим Тајнама. Након заамвоне молитве, освећени су славски дарови и преломљен славски колач, да би након тога Његово Преосвештенство упутио речи архипастирске поуке, истакавши да "прослављајући данас овај празник, који је на самом почетку великог божићнога поста, припремамо се тако и за дочек великог празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, јер управо данашњи празник јесте почетак нашега спасења..." Извор: Епархија нишка
  5. Крштење је почетак духовног живота, духовно рађање за вечност. Оно се врши само једном – као што се физички рађамо једном, тако се рађамо и духовно. О првој светој Тајни – светој Тајни Kрштења, и о уласку детета у свети храм, односно о почетку духовног живота сваког човека, у емисији „Оче, да те питам“, разговарали смо са протонамесником Игором Игњатовим, парохом при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику. Емисија је емитована 26. септембра 2019. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Рођење Пресвете Богородице као храмовна слава свечано и радосно прослављено је у Тополи. Својим присуством и служењем свете архијерејске Литургије славу је увеличао Преосвећени епископ шумадијски Господин Јован. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник орашачки протојереј – ставрофор Мића Ћирковић, архијерејски намесник крагујевачки протојереј – ставрофор Рајко Стефановић, архијерејски намесник младеновачки протојереј – ставрофор Жељко Ивковић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј – ставрофор Мирослав Поповић, протојереј – ставрофор Милун Алексић, протојереј – ставрофор Слободан Богојевић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протонамесници Бранимир Товиловић и Слободан Радивојевић, јереј Никола Симић, јерођакон Силуан из манастира Григоријат са Свете Горе, протођакон Иван Гашић и ђакони Урош Костић, Александар Бабић и Стеван Илић. Чтецирали су господин др Марко Петровић, Ђорђе Петровић и Милан Михаиловић. Певали су чланови Певачког друштва “Србски православни појци”. Пред окупљеним верним народом и славским званицама у својој беседи владика Јован говорио је о важности и значају овог празника за сав људски род. Наиме, празник Рођења Пресвете Богородице је празник из кога су проистекли сви други празници јер нам је Пресвета Богомајка родила Спаситеља. “Од данас почиње Црква, јер је Црква у Христу, а Христос у Цркви,” рекао је владика и нагласио да је “Пресвета Богородица наша заштитница и наша молитвеница јер је Она Мајка Божија, али и мајка свих нас”. Зато је довољно да јој се обратимо кратким речима молитве: “Пресвета Богородице, спаси нас!” и Она ће нам помоћи. Смисао овог празника открићемо пажљивим читањем и слушањем речи тропара који се данас пева: “Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радост целоме свету, јер из Тебе сину Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни”. Након Литургије Преосвећени владика, свештеници и верни народ кренули су у литију улицама Тополе. Испред Општине пресечен је славски колач, а затим код Споменика пострадалим војницима из Првог Светског рата одслужен је мали помен. Испред Карађорђеве цркве након тога пресечен је славски колач. На Литургији владика Јован одликовао је Орденом Светих Новомученика крагујевачких Првог реда архијерејског намесника опленачког и в.д. намесника рачанског протојереја – ставрофора Миладина Михаиловића, који је на данашњи дан прославио јубилеје – 50 година брака са супругом Гвозденијом, 50 година матуре у карловачкој Богословији, 50 година од рукоположења (на Малу Госпојину у Саборном храму у Крагујевцу 1969. године проту је у свештенички чин рукоположио блаженопочивши епископ шумадијску Валеријан). Поред 50 година свештеничке службе, прота Миладин је и 38 година архијерејски намесник. Поводом црквене славе и ових јубилеја прота Миладин је са својом породицом ове године био домаћин црквене славе и за све госте припремио свечани ручак у ресторану “Излет” у Тополи. Извор: Епархија шумадијска
  7. Његово Преосвештенство Владика ремезијански г. Стефан служио је Свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну поводом храмовне славе. Његовом Преосвештенству су саслуживали многобројни свештеници и ђакони из архиепископије, уз присуство заменика директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Марка Николића, представника општине Земун, званица и многобројних парохијана. После причешћа, верници предвођени свештенством на челу са епископом Стефаном обишли су храм славском литијом. Пред крај Литургије, Његово Преосвештенство је испред храма пресекао колач, а потом се обратио верном народу и између осталог истакао да је празник Рођења Пресвете Богородице почетак нашега спасења. Извор: Радио Слово љубве
  8. Молепствије о почетку школског рада или, како често кажемо, Призив Светога Духа пред почетак нове школске године биће служен у недељу 2/15. септембра 2019. године у свим храмовима у Епархији бачкој. Преузмите летак кампање “Изабери веронауку” Преузмите плакат кампање “Изабери веронауку” Позивамо ученике, вероучитеље, катихете и остале просветне раднике хришћане, родитеље и целокупни благочестиви народ Божји да дођу у своје парохијске цркве на богослужење тога дана. Дођите да се помолимо да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење! Извор: Инфо служба Епархије бачке
  9. Поводом почетка нове шк. 2019/20. године у Богословији ''Светих Василија острошког и Петра дабробосанског'' у Фочи данас је у понедјељак, 2. септембра 2019. године, служена света литургија и чин призива Светога Духа на почетку школске године. Свету архијерејски литургију служио је Високопреосвећени митрополит дабробосански Господин Хризостом, а уз саслужење: протојереја Александра Видаковића, економа богословије, јереја Љубомира Пријовића, в.д. ректора односне богословеије, јереја Милоша Јањића, проф. приправника, јереја Ранка Ковача, проф. приправника и ђакона Будимира Гардовића. Литургији и призиву Духа Светога присутвовао је и начелник општине Фоча Господин Машић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Честитајући почетак нове 2019/20. шк. године Високопреосвећени је бесједио о божанској науци која се у богословији предаје и учи, те о благословеном времену као дару божијем које треба искористити да се савлада наука, али и достигне задани ниво духовног узрастања. ''..... добар почетак пола посла је свршено! Трудите се да што више радећи учите, а све оно што не будете могли Бог ће молитвама и св. Василија острошког и св. Петра дабробосанског надодати. Важно је да Бог види вашу добру вољу, ваш труд и рад, и онда ће Он Господ и Бог наш све наше недостатке надокнадити. Битно је да се увијек молимо Богу и непрестано Га славимо .....'' истакао је митрополит. Извор: Митрополија дабробосанска
  10. Светом Архијерејском Литургијом, 1. септембра 2019. године, у Сремским Карловцима је призвана благодат Светога Духа за почетак нове школске године. Литургијом је началстовао Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије уз саслужење господе свештеника: протојереја Јована Милановића ректора богословије, архимандрита Арсенија Матића професора богословије и игумана Свете обитељи манастира Бешенова, протојереја – ставрофора Бранислава Поповића, преподобног протосинђела Клеопе Стефановића професора богословије и старешине Саборног храма, протођакона Слободана Вујасиновића, протођакона Дамјана Божића и ђакона Горана Власца. На Светој Литургији су били присутни директори, професори и ученици богословије, гимназије и основне школе. Епископ Василије је на крају Литургије упутио беседу ученицима где нас је подсетио на труд и на позив на који смо сви призвани. Ове школске године дужност ректора богословије је преузео протојереј мр. Јован Милановић. Извор: Радио Српски Сион
  11. У недељу, 1. септембра 2019. године, свечано је почела нова школска година у обновљеноj Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену. Сабрани благодаћу Светога Духа, професори и ученици, са гостима и Призренцима, предвођени архимандритом Михаилом (Тошићем), игуманом манастира Светих Архангела, служили су Божанствену Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Призрену. У оквиру Свете Литургије служен је благодарствени молебан за почетак нове школске године. У име одсутног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, вршиоца дужности ректора Богословије, све присутне је поздравио архимандрит Михаило, игуман манастира Светих Архангела код Призрена који је истакао да се ученици богословије припремају за велику службу, а то је да буду ”со свету”. Навео је да ће милосрди Бог изобилно даровати благодат Светога Духа онима који се труде да усвоје спасоносну науку. Посебно их је посаветовао да се пажљиво односе према огромном броју информација која преко савремених средстава технике и медија до њих долазе, јер оне могу да им скрену пажњу са науке Цркве. Присутнима се обратио и јеромонах Исидор (Јагодић), заменик ректора Богословије, који је између осталог истакао да се у молитвама и прозбама које се налазе у оквиру благодарственог молебна говори о томе да се учитељство учитеља, као и учеништво оних који се уче, темељи на Богочовеку Христу и Његовом односу са Светим Апостолима. Циљ учитеља и ученика није да се стекну одређена знања и сазнају одређене информације, већ да сами постану учитељи и да узрастају у Господу на радост и украс свете Цркве. По устаљеној вишедеценијској традицији, професори и ученици су обавили помен на гробном месту благоверног цара Стефана Душана, који се налази у манастиру Светих Архангела. Ученици првог разреда су на том месту имали свој први час о месту у коме се налазе и његовом значају за наш народ и Цркву. Уз гостопримство оца игумана и братије ове свете обитељи, а уз дечји смех, шалу и песму, настављено је дружење и славље поводом почетка нове школске године. Извор: Инфо служба СПЦ
  12. У недељу, 1. септембра 2019. године, у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром поводом почетка нове школске године свето евхаристијско сабрање предводио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, протојереј Небојша Ракић, протонамесник Дејан Марковић, протонамесник Иван Антонијевић, јереј Бојан Чоловић, јереј Владан Костадиновић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су певали ученици Богословије на челу са професором Немањом Старовлахом. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Молитвом да се “отвори ум, срца и уста слугу Твојих, да би усвајали силу закона Твога и са успехом схватали корисне науке које им се предају”, призван је Дух Утешитељ, Дух Свети Који надахњује сву твар и изграђује Цркву. По благослову Преосвећеног Владике, ректор је произнео беседу у којој је нагасио да се наш живот непрестано налази на неким почецима и завршецима. У образовном систему се ово потврђује јер нова генерација данас је први пут литургијски започела школовање. За њих почиње нови живот. Ректор је у име епископа, професора, запослених и чланова црквене општине пожелео добродошлицу говорећи у наставку о циљу нашег живота. “Између почетка и краја налази се време које морамо искористити јер ће оно брзо проћи. Један од циљеа нашег образовања јесте да спознамо све аспекте Божијег откровења. Хришћани верују у Бога кога познају, који је личност. Бог је са планом створио свет, што такође показује да постоји почетак и крај, и сви смо позвани да будемо сарадници у остварењу Божијег плана, и то је задатак нашег живота и школовања. Шта значи бити сарадник Божији? Ми смо на крштењу прихватили да будемо Божији сарадници, а речено речником савременог човека, потписали смо уговор са Богом. Господ је склопио два савеза са човеком, један Стари на Синајској гори, а други у крви Сина Свога. Саки савез даје одређена права, али и одређене обавезе. Млади савремени човек сматра да ништа није дужан, ни својим родитељима, ни својој отаџбини, а то није хришћански став. Постоји још један ниво, ниво љубави, и за њега нема оцене, а без тог нивоа нећете бити хршћани. Када говоримо о љубави, разликујемо љубав према Христу, а Свети Дух отвара наша срца и омогућава нам љубав према Христу. На данашњој Литургији ми призивамо Светог Духа. Да учите предано и да отварате ваше срце. Током школства можете постати професионалци у свом послу, али ако немате љубави, ништа немате”, поручио је ректор др Зоран Крстић. Извор: Епархија шумадијска
  13. У недељу једанаесту по Педесетници, 1. септембра 2019. лета Господњег, у параклису Богословије Светог Саве у Београду, служена је света Литургија. Повод за свечано литургијско сабрање био је призив Светога Духа на почетку нове школске године. У наставку доносимо прилог телевизије Храм:
  14. У хиландарском винограду на Савином пољу почела је берба грожђа. У четвртак, 15.08.2019. игуман Методије је уз присуство братије, технолога хиландарске винарије, предрадника на манастирској економији, радника и волонтера, служио молебан за Богом благословен и успешан почетак овогодишње бербе. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На површини од 15 хектара на којој су у највећој мери засађени Мерло, Каберне Совињон и Каберне Фран, очекује се принос од најмање 100 тона грожђа, од кога ће се добити 80.000 литара висококвалитетног вина. Прво се бере Мерло намењен за хиландарски Розе, затим се наставља берба Мерлоа за црвена вина, који заједно са Каберне Совињоном и Каберне Франом, чини препознатљиве купаже у винима „Савино поље“, „Стари манастир“ и „Хиландар куве“. Извор: Манастир Хиландар Молебан за почетак бербе у Хиландару | ХИЛАНДАР - Ι.Μ. ΧΙΛΑΝΔΑΡΙΟΥ - HILANDAR | ХИЛАНДАР - Ι.Μ. ΧΙΛΑΝΔΑΡΙΟΥ - HILANDAR WWW.HILANDAR.ORG У хиландарском винограду на Савином пољу почела је берба грожђа.
  15. Са благословом Епископа тимочког Г. Илариона, почели су припремни радови за почетак фрескописања Параклиса Покрова Пресвете Богородице у манастиру Буково. Почетак радова предвиђен је за 15. октобар 2019. године. План израде фресака је урађен у целости, тако да сви приложници могу да изаберу коју фреску-икону желе да приложе да се уради, на молитвено сећање за себе и своју породицу. Братство манастира захваљује свим досадашњим приложницима, и позива вернике у земљи и расејању да својим донацијама помогну осликавање цркве- параклиса Покрова Пресвете Богородице. Прилогом за израду фресака ће заувек уградити себе у ову светињу, на молитвено спомињање и сећање манастирског братства. Контакт за приложнике у Србији: јеромонах Енох, манастир Буково : бр.тел. 064 800 59 46 маил адреса : manastirbukovo@gmail.com Контакт за приложнике у иностранству : Удружење „Дијаспора источне Србије“ Извор: Манастир Буково
  16. Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет
  18. По завршетку Литургије пређеосвеђених дарова у понедељак Страдалне седмице Свјатејши патријарх Кирил је у Донском ставропигијалном манастиру обавио молебан пред почетак чина мироварења. Освећење мира је једно од свештенодејстава Православне Цркве и по традицији обавља га једино предстојатељ Помесне аутокефалне Цркве, али не сваке године, него кад понестане мира освећено раније. Припреме вештастава за мироварење почиње Крстопоклоне седмице Великог поста, мироварење се обавља на Велики понедељак, уторак и среду, а само освећење на Божанској Литургији на Велики четвртак. Извор: Православие ру (са руског Инфо служба СПЦ)
  19. На празник Благовијести Пресвете Богородице у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз сабрање вјерног народа, служена је Света литургија којом је началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Ккнежевић, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. У славу Божију, а у част Пресвете Владичице Богородице, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. У својој празничној бесједи, отац Далибор је говорио о дубљем значају и смислу овог великог празника којег данас торжествено прослављамо. Наглашавајући притом, да је празник Благовијести, радосна вијест – објава и почетак нашега спасења. Као и да је самим актом, дјелом оваплоћења Бога Логоса, Бог постао човјек, да би човјек постао Бог. Благовијести – то је празник када светкујемо долазак Архангела Гаврила који је јавио Богородици благу вијест да ће она зачети од Духа Светога (без мушкарца) и родити Сина Божијег као Сина Човечијег, са именом Исус Христос. Пресвета Дјева Марија је пристала на то тек пошто је провјерила Архангела. Јер она се тајно заветовала Богу да ће увек бити дјевојка, а то је знао само Бог, њен тобожњи муж Јосиф и она сама. Дјева Марија је знала из Библије да се и ђаво може јавити у облику светлог ангела. Зато није била лаковјерна, као наша прамати Ева. На празник Благовијести, Богородица је својом послушношћу Богу исправила Евин гријех непослушности. Ева је употријебила своју слободу на зло и на радост ђавола, а Богородица је употријебила своју слободу на свету службу Богу и смирено ускликнула „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по твојој ријечи!“ Зато, по ријечима оца Далибора, Благовијести су почетак домостроја спасења којег је Бог планирао, као и почетак онога што је Бог најавио, првенствено кроз Стари завјет, преко пророка и људи Божијих, људи праведних и свега онога што су Израиљци као одабрани народ Божији ишчекивали. Такође, овом приликом отац Далибор је најавио и пројекцију филма о Преоподобном Јустину Ћелијском у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Пројекција филма поводом 40 година од упокојења Преоподобног Јустина Ћелијског почеће у 19 часова. Светим тајнама Тијела и Крви Христове, приступио је и присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима... Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ"). Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив. Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд... Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta. Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод. Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету. С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон. Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима... Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса. Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ. Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну... Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде... Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода. Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос. Резултат осионости политике над струком... Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас... Ћутимо. Ми немамо где. Најхрабрији од мештана остадоше уз нас. Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине. Зликовци знају њихов домет. Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна. За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако. Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема... "Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан. Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере." Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре... Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање. - Све гори!, кажем. - Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже. Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом. Тако и чиним. У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде... Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле... Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух... Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине... Жао ми... Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука. На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају... До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи... Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас. Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал... Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо... Генерал одсечно рече: "Здраво!" Ћутимо. Обрати се директору. - Јебено! - Видиш!, рече директор. Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти... - Ко ти је дежурни? Директор погледом указа на мене. Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"... - Дежурни!?, рече. - Изволите господине генерале!, одговорих. - Где ти је беретка!? Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером: - Генерале! Где је теби Завод! Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега... Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости! Милан РАКИЋ фото: Томислав СТОЈКОВИЋ
  21. Ултрадесничарска Хрватска странка права (ХСП), реагујући на одлуку Католичке цркве у аустријској покрајини Корушкој да ове године не дозволи слављење мисе задушнице усташама побијеним на блајбуршком пољу Ултрадесничарска Хрватска странка права (ХСП), реагујући на одлуку Католичке цркве у аустријској покрајини Корушкој да ове године не дозволи слављење мисе задушнице усташама побијеним на блајбуршком пољу, саопштила да "ако Блајбург "падне", то је почетак краја хрватског народа". Хина преноси да је ХСП истакла да је "историјска одговорност" на хрватском премијеру Андреју Пленковићу и поручила да ће "праваши и даље долазити на молитву и поклон невиним жртвама Блајбурга"."У светлу шокантне и непримерене вести, одбијања корушког бискупа да се ове године одржи миса и комеморација на Блајбуршком пољу на којем су партизанско- комунистички злочинци поубијали десетине хиљада разоружаних хрватских војника, цивила, деце, жена и стараца сматрамо да смо дужни да подсетимо јавност да сви проблеми око ове комеморације и мисе коинцидирају са доласком Иве Санадера на власт, а кулминирају са садашњим премијером Пленковићем и његовим коалиционим партнером СДСС-ом Милорада Пуповца, који је у овој коалицији неспорни ауторитет у историјским и идеолошким манипулацијама", пише у саопштењу ХСП.Хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић реаговала је претходно на одлуку Католичке цркве у Корушкој поручивши да "не може да се меша у односе између црквених власти, али да као Хрватица и католичка верница дубоко жали због такве одлуке",преноси Хина.Подсећа се да је Католичка Црква у Корушкој одбила молбу Хрватске бискупске конференције за одржавањем мисе на Лојбашком пољу поред Блајбурга због тога јер сматра да се се ова миса политички инструментализује.Наводи се да је Хрватска бискупска конференција (ХБК) јуче "изразила дубоко неслагање с одлуком Католичке цркве у Корушкој да ове године не дозволи слављење мисе задушнице на блајбуршком пољу" и "у целини одбацила и разлоге који се наводе за такву одлуку". Сматрају да "ускраћивање могућности молитве за жртве те велике трагедије хрватског народа значи непоштовање жртве и губитак осећаја за патњу недужних". http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:782022-Ако-Блајбург-падне-то-је-почетак-краја-хрватског-народа
  22. Трајна опомена Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу. Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву. Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом. Један од српских сватова Ацо Јованчић присјећа се да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре. Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили. Тога „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак био је организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији. Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому. Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи. Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева. Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник. http://www.srna.rs/novosti/670580/ubistvo-srpskog-svata-i-paljenje-srpske-zastave---trajna-opomena.htm
  23. “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...