Претражи Живе Речи Утехе

Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет View full Странице

Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима... Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ"). Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив. Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд... Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta. Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод. Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету. С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон. Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима... Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса. Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ. Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну... Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде... Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода. Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос. Резултат осионости политике над струком... Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас... Ћутимо. Ми немамо где. Најхрабрији од мештана остадоше уз нас. Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине. Зликовци знају њихов домет. Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна. За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако. Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема... "Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан. Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере." Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре... Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање. - Све гори!, кажем. - Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже. Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом. Тако и чиним. У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде... Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле... Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух... Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине... Жао ми... Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука. На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају... До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи... Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас. Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал... Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо... Генерал одсечно рече: "Здраво!" Ћутимо. Обрати се директору. - Јебено! - Видиш!, рече директор. Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти... - Ко ти је дежурни? Директор погледом указа на мене. Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"... - Дежурни!?, рече. - Изволите господине генерале!, одговорих. - Где ти је беретка!? Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером: - Генерале! Где је теби Завод! Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега... Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости! Милан РАКИЋ фото: Томислав СТОЈКОВИЋ

Ултрадесничарска Хрватска странка права (ХСП), реагујући на одлуку Католичке цркве у аустријској покрајини Корушкој да ове године не дозволи слављење мисе задушнице усташама побијеним на блајбуршком пољу Ултрадесничарска Хрватска странка права (ХСП), реагујући на одлуку Католичке цркве у аустријској покрајини Корушкој да ове године не дозволи слављење мисе задушнице усташама побијеним на блајбуршком пољу, саопштила да "ако Блајбург "падне", то је почетак краја хрватског народа". Хина преноси да је ХСП истакла да је "историјска одговорност" на хрватском премијеру Андреју Пленковићу и поручила да ће "праваши и даље долазити на молитву и поклон невиним жртвама Блајбурга"."У светлу шокантне и непримерене вести, одбијања корушког бискупа да се ове године одржи миса и комеморација на Блајбуршком пољу на којем су партизанско- комунистички злочинци поубијали десетине хиљада разоружаних хрватских војника, цивила, деце, жена и стараца сматрамо да смо дужни да подсетимо јавност да сви проблеми око ове комеморације и мисе коинцидирају са доласком Иве Санадера на власт, а кулминирају са садашњим премијером Пленковићем и његовим коалиционим партнером СДСС-ом Милорада Пуповца, који је у овој коалицији неспорни ауторитет у историјским и идеолошким манипулацијама", пише у саопштењу ХСП.Хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић реаговала је претходно на одлуку Католичке цркве у Корушкој поручивши да "не може да се меша у односе између црквених власти, али да као Хрватица и католичка верница дубоко жали због такве одлуке",преноси Хина.Подсећа се да је Католичка Црква у Корушкој одбила молбу Хрватске бискупске конференције за одржавањем мисе на Лојбашком пољу поред Блајбурга због тога јер сматра да се се ова миса политички инструментализује.Наводи се да је Хрватска бискупска конференција (ХБК) јуче "изразила дубоко неслагање с одлуком Католичке цркве у Корушкој да ове године не дозволи слављење мисе задушнице на блајбуршком пољу" и "у целини одбацила и разлоге који се наводе за такву одлуку". Сматрају да "ускраћивање могућности молитве за жртве те велике трагедије хрватског народа значи непоштовање жртве и губитак осећаја за патњу недужних". http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:782022-Ако-Блајбург-падне-то-је-почетак-краја-хрватског-народа

Трајна опомена Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу. Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву. Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом. Један од српских сватова Ацо Јованчић присјећа се да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре. Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили. Тога „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак био је организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији. Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому. Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи. Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева. Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник. http://www.srna.rs/novosti/670580/ubistvo-srpskog-svata-i-paljenje-srpske-zastave---trajna-opomena.htm

“Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора