Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поуке'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 41 results

  1. мирођија

    Мисао дана...

    У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци...
  2. Међу речима које је Спаситељ изговорио непосредно пре страдања, биле су и ове: Кад вас послах без кесе и без торбе и без обуће, еда вам шта недостаде? А они рекоше: ништа. А он им рече: али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож... А они рекоше: Господе! Eво овде два ножа. А он им рече: доста је. (Лк. 22, 35-36, 38). Изненађујe реч „доста“, изречена одмах након што су апостоли указали на два постојећа ножа. Стиче се утисак да је Христос говорио о нечем другом, а не о хладном оружју. Сличних случајева неразумевања у ​​Јеванђељу има доста. На пример, Христос говори ученицима да се чувају квасца фарисејског и садукејског, а они мисле да Господ говори о обичном хлебу у тренутку када они никакву храну немају код себе. „Хлеб“ и „нож“ нису само обични хлеб и нож, већ су они такође и имена генеричких, општих појмова као што су „храна“ и „оружје“. Може се рећи да је Јеврејину, када узноси захвалност пре јела, довољно да заблагодари само на хлебу. У овом случају ће сва храна, ма колико је било на столу, бити благословена. Хлеб је, у правом смислу те речи – глава свега, тј. не само једна од врста хране већ храна уопште. А шта је онда нож? Очито, Христос заповеда апостолима да се наоружају, користећи ту реч. Али они, по свој прилици, не разумеју Његове речи дубоко и потпуно, приписујући изречено обичном оружју. То да Христос нема у виду војничку оклопничку опрему, постаје јасно по Његовој реакцији: „Доста“ – која је слична речима: „Доста о томе“. Он је у Гетсиманији забранио да се користе овим ножевима којих има „доста“, што додатно инспирише на тражење духовног смисла речи о оружју. Као прво, све што је речено на Тајној вечери, далеко превазилази речи које се односе само на конкретне учеснике опроштајне беседе. Христос пред Собом види даљи ток историје и Он зна шта очекује Њега, а шта Његове ученике. Он се обраћа Њима, али унапред зна да Његова реч неће утихнути током векова, већ да ће одјекивати столећима у свести милиона верника. Неке од речи које су зазвучале на Тајној вечери, као што су на пример: Узмите, једите, Ово је тело моје, одјекују на свакој литургији. Докле год се савршава Евхаристија, ове речи су и више него историјске. Оне су свеисторијске. Са истог становишта може се гледати и на речи о мачу. Мач – то је реч Божија. О томе нам у више наврата говори апостол незнабожаца – Павле. И кацигу спасења узмите, и мач духовни који је реч Божија (Еф. 6,17). И још ово: Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране (Јевр. 4,12). Ако се ми сложимо са тим да је Господ гледао на апостоле и разговарао са њима, а видео све нас и обраћао се и нама такође, тј. ако ми прихватимо идеју да се под мачем подразумева реч, онда ће закључци доћи сами по себи. Управо је ово један и јединствен закључак, који гласи отприлике овако: наоружавајте се правилним разумевањем Писма, не штедећи снаге и средстава. Што већу сличност са Гетсиманском ноћу приређујемо у својој земаљској стварности, тим више треба да нас интересује ово занимање. Управо ове речи је Господ рекао уочи страдања. Тада је у очекивању незамисливог злочина – убиства Праведника, не само ноћ напољу потамнела већ и сами ваздух историје. Речи продај хаљину своју и купи мач могу да значе и то, да је стицање духовних знања повезано са трошковима и потешкоћама. Њих се не треба плашити чак ни ако се ради о продаји одеће! Опет висина јеванђелских захтева ужасава и позива на тугу. Давид је у Псалмима у више наврата славио закон Господњи. Реч Божију је он називао слађом од меда и драгоценијом од злата и најфинијих драгуља. И од нас се очекује да стремимо сличној љубави. Ако речи Божије човеку нису скупе, онда је мало вероватно да ће он скинути са себе кошуљу зарад разумевања њиховог смисла. Он само треба да се осећа као човек, који посредством Писма стиче нешто што је много скупље од рубина или сафира. Али, вратимо се на „мач“. Реч Божија је слатка као мед и драгоцена као злато. Међутим, она је такође и оштра и смртоносна за непријатеље, и опасна за оне који не умеју њоме да се служе. То јест, она се одликује свим оним што се може рећи и о оружју. Пошто је Христос не само Нови Законодавац већ и јединствени савршени Испунитељ Закона, Он нам и показује како да користимо мач речи. Током кушања у пустињи, сатана је Исусу Христу понудио три искушења. У овим трима кушањима лежи читав ад, који постоји у арсеналу самог искушача. То су била три испада, три ударца отровним мачем, при којим је свака огреботина носила смрт. Христос је одбио сва три ударца, а одбио их је мачем речи Божије. Господ је кушања хлебом, влашћу и чудом одбио трима изрекама из књиге Поновљених закона, трима тачним и умесно произнесеним цитатима. Не живи човек о самом хлебу, немој кушати Господа Бога својега и Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи – све су то тачно и, што је најважније, умесно изговорене речи Писма, које су у Исусовим устима постале оружје. Случајно се спомиње и Апокалипса, где Исус свечано седа на белог коња, и војске небеске иђаху за Њим на коњима белим, обучене у свилу белу и чисту (Откр. 19, 14-15). Оно што Христос чини са природном лакоћом, за нас може постати могуће тек након дужих увежбавања. Поседовање оружја је опасно и за самог наоружаног. Ако особа не зна да користи пиштољ, онда је боље да га и не узима у руке без припреме. Изречено се односи и на речи Божије. Оно што је у стању да рани непријатеља, може осакатити и неискусног корисника. Зато је неопходно, с једне стране, наоружати се, а с друге - учити се употреби оштрице ножа, пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга (Јевр. 4,12). Дакле, Син Божији није творио Своју вољу. Он је ишао по написаном и испуњавао о Њему предсказано, тј. поступао је по вољи Оца. Будући Реч Божија, Он је Њега знао не само из књига, као човек, већ и као Господ, као Творац Писма. По Свом безгрешном Човечанству Христос је живео речју и зато се користио њом исправно, спасоносно, тачно и чудотворно. Он призива и нас да се приближимо, колико је то могуће, овладавању и постизању смисла Писма. То је једина врста оружја, која Христа неће натерати да каже „Доста“. Пред нама је да заволимо Писмо и откријемо у њему извор снаге и смисла за себе. И та жеђ за водом живом мора бити толико јака, да чак и продаја одеће ради достизања циља не би требало да изгледа као непремостива препрека. Протојереј Андреј Ткачев Превела са руског: Наташа Jeфтић
  3. Све што носи печат непролазности... Па извол'те. :bendoff: (Одломак из књиге "Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу") me helpless and good for nothing walking (Santoka Taneda)
  4. Кроз Часни пост: Понедељак прве седмице поста 27 понедељак феб 2012 Posted by radiosvetigora in Часни пост ≈ Оставите коментар Отпочнимо људи, непорочни пост који је на спасење душе. Служимо са страхом Господу: намажимо главу јелејем милостиње, умијмо лице водом чистоте; не празнословимо речима у молитви, већ као што научисмо… Оче наш, Који си на небесима, остави нам сагрешења наша, јер си Човекољубац. Јутрење – Чисти понедељак Поуке Светих Отаца: Ево сад је дан спасења, ево сад је време благопријатно (2.Кор. 6,2). Сад је настало време када се примају молитве и мољења. Царство Божије је сада блиско свакоме ко служи Богу и правди, зато што су настали дани часнога поста за онога ко заиста у чистоти пости. Свети Јефрем Сирин Молитва: Господе, на почетку овог светог времена поста, стремећи да Те поново нађемо, помози нам, да молитве нашег срца, мисли нашег ума и речи уста наших буду Теби свагда угодне. Помози нам да пост одржимо, и укрепи нас да окончамо оно ка чему стремимо, у славу Имена Твога. Амин. Читања из Светог Писма: Исаија (Иса.) 1:1-20, Књига Постања (1.Мојс) 1:1-13, Приче Соломунове (Прич.) 1:1-20. Богомислена размишљања: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. (Иса. 1:16-17) Преузето из књиге „Кроз Часни пост – Мисли за сваки дан“, Манастир Подмаине, 2007.
  5.                             Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Питање Македонске цркве је веома озбиљна тема, која мора да се разгледа на најодговорнији и канонски начин. До решења се мора доћи поштовањем православних канона и реда, који сами канони налажу, изјавио је данас Митрополит Варненски и Великопреславски Јован, упитан да ли ће Бугарска Патријаршија преузети улогу мајке-Цркве, Македонској православној цркви, преноси БТА. - Да ли БПЦ треба или не треба да преузме улогу ''мајке'' мпц, биће разматрано тек пошто чујемо мишљење и осталих Помесних Цркава - изјавио је владика Јован. http://plusinfo.mk/vest/134813/vladika-varnenski-jovan-prashanjeto-za-mpc-treba-kanonski-da-se-razgleduva
  6. Како поуздано сазнајемо из редова клирика МПЦ у расколу који се не слажу са актуелним ставовима руководства те неканонске организације, Синод МПЦ-ОА, на седници од 9. новембра ове године упутио је писмо Светом Синоду Бугарске Патријаршије у коме ову Помесну цркву признаје за мајку цркву и овлашћује је да је представља  пред Васељенским патријархом и осталим православним црквама. Заузврат, се моли да се МПЦ-ОА прими у евхаристијско јединство са БПЦ, а изричито се не помиње аутокефалија Македонске цркве. Комплетно писмо доносимо на крају вести. У међувремену су и неки македонски медији дошли до истих докумената и оправдано најављују повратак бугарске егзархије у Македонију, нпр. данашњи курир.мк:  http://kurir.mk/makedonija/vesti/dali-se-vraka-bugarskata-egzarhija-po-dogovorot-na-zaev-so-bugarija-na-prodazhba-i-mpts/ Овомо је претходио читав низ предрадњи и кампања на Бугарској државној телевизији на којој се бизнисмен Милан Врабевски похвалио како је организовао сусрет македонских архијереја у расколу и бугарских митрополита, а учествовао је и у састављању писма расколничке јерахије Бугарској цркви:https://bnt1.bnt.bg/bg/a/priznava-li-makedonskata-arkhiepiskopiya-blgarskata-patriarshiya-za-tsrkva-mayka Занимљиво је да се и у писму Синода МПЦ-ОА, ни у емисијама Бугарске телевезије не помиње обавезујуће признавање аутокефалности од стране Бугарске цркве, питање које је наводно 50 година било централно у српско-македонском црквеном спору, већ само признање зарад евхаристијског јединства и, од Синода МПЦ-ОА заступање идеје о аутокефалности пред Васељенском патријаршијом. Текст писма Синода МПЦ доносимо на српском, као и копију самог писма на македонском: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, чланови Светог Синода, Свети архијерејски синод (САС) Македонске православне цркве - Охридске архиепископије на својој редовној седници, одржаној 9. ноивембра 2017. године у Македонској архиепископији у Скопљу, посеветио је озбиљну пажњу статусу МПЦ-ОА и постизању њвхаристијског јединства са Помесним православним црквама. У том духу Синод је једногласно одлучио да упути одређене предлоге и молбе сестринској Бугарској православној цркви, и то: - Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија имајући у виду јединство Православне цркве и реалне духовне пастирске потребе, успоставља евхаристијско јединство са обновљеном Охридском архиепископијом у лицу Македонске православне цркве; - Македонска православна црква - Охридска архиепископија препознаје и признаје Бугарску православну цркву - Бугарску патријаршију као Мајку Цркву, која прва признаје и прихвата њену аутокефалност, обзнањује је и актуелизује пред Васељенском патријаршијом и другим помесним црквама; - Потписивањем ове сагласности између поглавара двеју цркава, успоставља се евхаристијско јединство између њених епископа, што ће бити и основа за евхаристијско јединство са епископима осталих Помесних православних цркава; - О признавању и успостављању евхаристијског јединства, Бугарски патријарх обавештава васељенског патријарха и остале поглаваре Помесних цркава. Изражавајући наду да ће ови предлози и молбе бити прихваћени од Светог архијереског Синода БПЦ, на радост светог Климента Охридског и за добро пуулноте целокупног православља, Председник САС МПЦ-ОА Стефан, архиепископ македонски    
  7. Пише: др Александар Живковић Како поуздано сазнајемо из редова клирика МПЦ у расколу који се не слажу са актуелним ставовима руководства те неканонске организације, Синод МПЦ-ОА, на седници од 9. новембра ове године упутио је писмо Светом Синоду Бугарске Патријаршије у коме ову Помесну цркву признаје за мајку цркву и овлашћује је да је представља пред Васељенским патријархом и осталим православним црквама. Заузврат, се моли да се МПЦ-ОА прими у евхаристијско јединство са БПЦ, а изричито се не помиње аутокефалија Македонске цркве. Комплетно писмо доносимо на крају вести. У међувремену су и неки македонски медији дошли до истих докумената и оправдано најављују повратак бугарске егзархије у Македонију, нпр. данашњи курир.мк: http://kurir.mk/makedonija/vesti/dali-se-vraka-bugarskata-egzarhija-po-dogovorot-na-zaev-so-bugarija-na-prodazhba-i-mpts/ Овомо је претходио читав низ предрадњи и кампања на Бугарској државној телевизији на којој се бизнисмен Милан Врабевски похвалио како је организовао сусрет македонских архијереја у расколу и бугарских митрополита, а учествовао је и у састављању писма расколничке јерахије Бугарској цркви:https://bnt1.bnt.bg/bg/a/priznava-li-makedonskata-arkhiepiskopiya-blgarskata-patriarshiya-za-tsrkva-mayka Занимљиво је да се и у писму Синода МПЦ-ОА, ни у емисијама Бугарске телевезије не помиње обавезујуће признавање аутокефалности од стране Бугарске цркве, питање које је наводно 50 година било централно у српско-македонском црквеном спору, већ само признање зарад евхаристијског јединства и, од Синода МПЦ-ОА заступање идеје о аутокефалности пред Васељенском патријаршијом. Текст писма Синода МПЦ доносимо на српском, као и копију самог писма на македонском: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, чланови Светог Синода, Свети архијерејски синод (САС) Македонске православне цркве - Охридске архиепископије на својој редовној седници, одржаној 9. ноивембра 2017. године у Македонској архиепископији у Скопљу, посеветио је озбиљну пажњу статусу МПЦ-ОА и постизању њвхаристијског јединства са Помесним православним црквама. У том духу Синод је једногласно одлучио да упути одређене предлоге и молбе сестринској Бугарској православној цркви, и то: - Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија имајући у виду јединство Православне цркве и реалне духовне пастирске потребе, успоставља евхаристијско јединство са обновљеном Охридском архиепископијом у лицу Македонске православне цркве; - Македонска православна црква - Охридска архиепископија препознаје и признаје Бугарску православну цркву - Бугарску патријаршију као Мајку Цркву, која прва признаје и прихвата њену аутокефалност, обзнањује је и актуелизује пред Васељенском патријаршијом и другим помесним црквама; - Потписивањем ове сагласности између поглавара двеју цркава, успоставља се евхаристијско јединство између њених епископа, што ће бити и основа за евхаристијско јединство са епископима осталих Помесних православних цркава; - О признавању и успостављању евхаристијског јединства, Бугарски патријарх обавештава васељенског патријарха и остале поглаваре Помесних цркава. Изражавајући наду да ће ови предлози и молбе бити прихваћени од Светог архијереског Синода БПЦ, на радост светог Климента Охридског и за добро пуулноте целокупног православља, Председник САС МПЦ-ОА Стефан, архиепископ македонски
  8. Високопреподобни архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори, уочи предстојећег Часног поста упутио је кратку духовну поуку слушаоцима Радија "Слово љубве". Слово о. Стефана о људској острашћености, одрицању од ње и наше греховне природе, узроцима агресивности и борби са њом, враћању на Пост и молитву, забележила је гђа Зорица Зец у манастиру Велика Ремета, приликом посете светињи на Сретење Господње ове године. Извор: Радио "Слово љубве"   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  9. Високопреподобни архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори, уочи предстојећег Часног поста упутио је кратку духовну поуку слушаоцима Радија "Слово љубве". Слово о. Стефана о људској острашћености, одрицању од ње и наше греховне природе, узроцима агресивности и борби са њом, враћању на Пост и молитву, забележила је гђа Зорица Зец у манастиру Велика Ремета, приликом посете светињи на Сретење Господње ове године. Извор: Радио "Слово љубве" Преузимање View full Странице
  10. Из поузданих извора редакција Поука сазнала је да ће ових дана бивши патријаршијски придворни јерођакон Христифор, познат у београдским круговима по раскалашном животу, да буде "хиротонисан" за епископа некакве нове "Слободне Српске православне цркве" у Аустралији. Таман је залечен раскол у Аустралији, када је група одметника која је на превару преузела нека бугарска црквена добра, се самопрогласила "Слободном српском православном црквом". Она се на друштвеним мрежама представља као тобожњи наставак владика Дионисијеве цркве, жестоко антиекуменистичка и антируска - "антикомумунистичка"(!) "црква", која наводно има канонски основ за постојање ("није осуђена"). Штавише, она ужива директну потпору "Акакија", вође "Српске истините православне цркве" и са њим ће се удружити у заједнички "Синод", који ће потпомогнут, захтевима амбасада неких страних земаља, да тражи званичну регистрацију и признање од државе Србије. "Акакије", који као што видимо на фотографијама преузима и по Украјини монахе "Руске истините православне цркве", у жељи да надмаши одлученог од Цркве бившег владику Артемија, с којим је наводно хтео да се уједини, маја прошле године у Лозници код Чачка, не губи наду да оснује своју "патријаршију". Знамо да све изгледа замршено, но у суштини је увек једноставно - напад на дух саборности у српском православном народу. Правим верницима треба да буде јасно "да зло добра донијети неће", али не треба да пасивно посматрају оснивање паралелних "Синода" у "Акакијевом" скровишту "Утешитељево" или на неком другом месту у Србији. Таква небивала ситуација, понављамо, користи само Непријатељу рода људскога и агентима страног утицаја у Србији. Без обзира каквом се реториком служили, и за нас и за њих важи да се "не може служити два господара".   На фотографијама: "Акакије" прима под омфор "истиноправославног" Украјинца и Христифор на монашењу.  
  11. Пише: др Александар Живковић Из поузданих извора редакција Поука сазнала је да ће ових дана бивши патријаршијски придворни јерођакон Христифор, познат у београдским круговима по раскалашном животу, да буде "хиротонисан" за епископа некакве нове "Слободне Српске православне цркве" у Аустралији. Таман је залечен раскол у Аустралији, када је група одметника која је на превару преузела нека бугарска црквена добра, се самопрогласила "Слободном српском православном црквом". Она се на друштвеним мрежама представља као тобожњи наставак владика Дионисијеве цркве, жестоко антиекуменистичка и антируска - "антикомумунистичка"(!) "црква", која наводно има канонски основ за постојање ("није осуђена"). Штавише, она ужива директну потпору "Акакија", вође "Српске истините православне цркве" и са њим ће се удружити у заједнички "Синод", који ће потпомогнут, захтевима амбасада неких страних земаља, да тражи званичну регистрацију и признање од државе Србије. "Акакије", који као што видимо на фотографијама преузима и по Украјини монахе "Руске истините православне цркве", у жељи да надмаши одлученог од Цркве бившег владику Артемија, с којим је наводно хтео да се уједини, маја прошле године у Лозници код Чачка, не губи наду да оснује своју "патријаршију". Знамо да све изгледа замршено, но у суштини је увек једноставно - напад на дух саборности у српском православном народу. Правим верницима треба да буде јасно "да зло добра донијети неће", али не треба да пасивно посматрају оснивање паралелних "Синода" у "Акакијевом" скровишту "Утешитељево" или на неком другом месту у Србији. Таква небивала ситуација, понављамо, користи само Непријатељу рода људскога и агентима страног утицаја у Србији. Без обзира каквом се реториком служили, и за нас и за њих важи да се "не може служити два господара". На фотографијама: "Акакије" прима под омфор "истиноправославног" Украјинца и Христифор на монашењу. View full Странице
  12. http://agapi.mk/bolki-vo-organizmot-i-lekovi/ "Ако хоћеш, постани сав огањ", рекао је један од пустињских подвижника свом духоносном сину, при чему се прсти његових руку, подигнутих на молитву, заблистали нествореним божанским огњем. Велики Старечник је књига која свом читаоцу преноси божански огањ православног духовног живота какав је заблистао међу раним монасима Црве од Истока. За ове људе хришћанство није било само празан звук и академско теологисање, него сведочење да је пут ка Христу пут љубави која пролази кроз страдално очишћење од греха, смрти и демонских обмана. Поуке су даване конкретним људима у конкретним околностима, али пошто се духовна стања понављају кроз векове, то је и њихово значење васељенско и у простору и у времену.
  13. ризница богословља

    Поруке и поуке манастира Дубоки Поток

         - Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили -казује отац Ромило, који је био млад монах у манастиру Свети Врачи у Зочишту, када је братија овог манастира била киднапована од стране шиптарских екстремиста са још 35-оро стараца и жена који су склониште нашли у манастиру. - Сећам се те 1998.године кад смо били заробљени, кад је почела та пуцњава по Ораховцу. Тада сам био млад монах и гледао сам да се повлачим и да гледам своја посла. Виђали смо тих дана неке барикаде и оне ровове што су копали по брдима, али покушавали смо да се не бавимо оним што се дешава изван манастира. Избегавали смо да се много бринемо, јер кроз бриге долази страх, то јест неверје у Бога. Сећам се, тада сам био пчелар, имали смо пчеле и било је пуно меда. Хтео сам да изврцам тих дана, ал се није отворило. Сећам се тог јутра. Отац Јован, тадашњи игуман, је организовао да будемо будни, тј. да неко од калуђера остане будан ноћу. Ја сам био будан те ноћи, када је народ из Зочишта отишо тј. када су у манастир дошли старци из Зочишта, Ретимља и Оптеруше. Изјутра се пуцало и ушли смо у цркву. Ја сам спремао за службу просфору, па сам изашао у двориште. Дошао сам до улаза у онај доле конак кад је ударила граната. Просто, онај мали пролаз од метар и по ме заклонио од тих гелера који су прскали. Кад оће Бог да сачува човека, он га сачува. И после литургије коју сам ја тог јутра служио остали смо у цркви. Отац Јован је излазио по порти и само ми је неко, око поднева, рекао ,,ови твоји одоше“. И уследило је то заробљавање, водили су нас наниже, па онда ка Ретимљу, па горе до Семетишта...Цело време сам се молио и склањао поглед , нисам хтео да навучем већи страх и бригу, јер не бих могао да се смирим. Били смо млади и неискусни. Ослобођени смо на Светог Прокопија, 21.јул је био, тога се одлично сећам...-прича отац Ромило, и као да намерно прескаче онај део док су били у једном од логора злогласне терористичке УЋКа.      Тога лета се народ после готово месец дана вратио у Зочиште, куће су им биле опљачкане, стока је ил поклана ил поцркала. Као и народ у Зочишту, вратило се и братство у манастир. Отац Ромило, је тражио од тадашњег владике Артемија да га премести негде у неки манастир у Рашкој области, али владика је рекао или Драганац или Зочиште. - Ја сам му реко ,,ако се враћам, онда само у свој манастир“ и вратили смо се на Св. Адријана и Наталију (8.септембра). Мене је владика поставио за игумана, јер се, игуман, отац Јован(Јеленков) није вратио - присећа се отац Ромило. Касније, на пролеће, је почело бомбардовање. Били смо и од снајпера гађани, ја и још један калуђер, једном док смо износили неке ствари из аута враћајући се из Призрена. И тада нас је Господ сачувао.      Оцу Ромилу је припала и тешка дужност а по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, да изнесе мошти Светих Врача из манастира. - Кад се покренуо народ из Зочишта и ми смо кренули. Понели смо мошти и благослов је био да ми идемо у Црну Реку. Али пошто је манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша, окупљао народ на Свете Враче лети, на сабор, неко је питао владику да тамо пренесемо мошти. И ја сам их пренео из Црне Реке у Сопоћане. И тамо су мошти чудотвориле и окрепљивале братију све до 2007. када је обновљен манастир Зочиште, и мошти су враћене. У Сопоћанима је један мањи део моштију остао. Иако се по обнови манастира Зочиште отац Ромило није вратио у манастир, он воли сваки пут кад је слава ил кад је у прилици, да дође и одслужи бденије ил литургију у овоме манастиру. Сада је, како сам каже, у зрелијим годинама и све другачије доживљава, и тврди да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би се они коју су за њу везани могли да се смире, покају, осете то васкрсење.      Већ је прошло 17 година како је отац Ромило игуман манастира Дубоки Поток. Уместо у Метохији, где су екстремисти срушили његов манастир, Свете Враче, те 2000. се настанио у манастиру на северу Косова и Метохије. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како каже,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. Када смо дошли у манастир Дубоки Поток затекли смо мошти Св Врача. Не знам тачно који су, ал знам да нису исти ко у Зочишту. Има једна кост од шаке до лакта, и имају делови прстију, четири прста, и делови шаке Св. Врача Козме и Дамјана. На кивоту пише да је поп Урош дао новац за покој душе његовог оца, који се заједно са десет кнезова, у време сеобе под патријархом Арсенијем Шакабендом, да би убедили народ да остане, а нису имали други начин, утопили се у вир. То јесте самоубиство, али они су до краја хтели да покажу неку верност и спрече народ да се одсели из тих крајева и тако је народ остао, није се иселио. За покој његове душе, његов син Урош је дао новац, а јеромонах Јоаким је израдио кивот за мошти Св. Врача 1819. године. То нам говори да су мошти и пре тога биле у манастиру. Иначе, ми прослављамо трећи пар Св. Врача. Не зна се тачно, од којих Св. Врача (пошто има три пара Св. Врача). Претпоставља се да су у Зочишту римских мученика, а ми смо узели да прослављамо оне треће, арабијске, 30.октобра, дан пре Св. Луке. Тад онако, скромно, одслужимо литургију, обележимо празник. За разлику од манастира Зочишта, у Дубоком Потоку мање људи дође да се помоли Св, Врачима, али зато ту долазе да се помоле Св. Мученику Никити, чије се мошти такође налазе у овом манастиру. У Дубоком Потоку се чува и рука Св. Великомученика Никите-прича нам отац Ромило. Много људи долази и обраћа се овом светитељу. Колашинци Дубоки поток зову ,,Манастир Свете Руке“ по руци Св. Великомученика Никите, и као што се народ у Црној Гори куне у Св, Василија, Колашинци се куну у Свету Руку. Св. великомученик Никита је заштитник тог краја јер 400 година су мошти ту. По народном предању у бурним временима неки калуђер је мошти заједно са ковчежићем пренео из Пећке Патријаршије, и са њима преноћио на остацима цркве. И то је био повод да мештани, са попом Ђорђем подигну ту цркву и посвете је Ваведењу Пресвете Богородице. У Другом светском рату су ту у долини Шиптари владали и онда је први комшија који је живео на брду, понео мошти (мали кивот са моштима) са собом, али много су му биле тешке мошти, једва се попео на брдо. Он је то схватио као знак од Бога, и није их понео даље, већ их је закопао у потоку. Касније, једно ђаче је ту чувало стоку и овце су ту откопале мошти. Иако сва чуда која се дешавају после молитве упућене Св. Никити, отац Ромило не записује, испричао је неколико, од којих је једно веома упечатљиво, а догодило се пре две година и то на Палама.      - Скоро се једно чудо у Палама десило, једном младићу, се јавио Свети Никита. Тај младић је био много болестан, оперисан много пута. Једном уочи празника Св. Никите, требао је да иде у болницу, крварио је сав и није могао да издржи и од срца се молио Богу да га Бог исцели. Заспао је око 10 сати и целе ноћи је сањао Св. Великомученика Никиту са другим светима и ту је била једна госпођа, имала је плаве очи и вео преко усана. Св. Никита је био началствујући на некој служби, било је ту пуно света, а понеки човек је стајао и сам. Ти људи су били обучени у оне горње хаљине, као што су се облачили управници, трибуни, војводе, у римско време. На крају му прилазе два анђела и нешто му говоре, а он каже,, морам хитно негде да идем“. Та госпођа( после је сазнао да је то Света Анастасија Узорешитељница) му је пришла и питала га ,, Шта ћемо са Ненадом?“ Она га трипут моли, а он каже да се много жури, ал ипак је пришао Ненаду, закрстио га. Када се младић пробудио видео је да је потпуно здрав и заблагодарио Богу. Тада није знао ни ко је био тај светитељ, али је случајно, када је био у Русији на једној икони препознао Св. Никиту и са њим је била насликана Св. Анастасија, жена која је у сну за њега молила. Тада је био сигуран да је њиховим молитвама излечен. Св Никита је у Русији много поштован, јер је заштитник свете лозе као код нас Свети архиђакон Стефан. Тај човек је потом написао књигу о Св. Великомученику Никити и Св. Анастасији, сабрао је све што има. Највећи део моштију Св.Великомученика Никите је у Скопској Црној гори у манастиру који по њему носи назив, а подигао га је Св краљ Милутин. Тамо су мошти у гробу, као што су мошти Св. Јоаникија, Св Прохора Пчињског и др.    Иначе народ колашинског краја, како каже отац Ромило, има велико поштовање према Св. Никити. Он је заштитник тог краја, и свештеници су често носили мошти кроз народ, читали молитве. Једном је неко опљачкао био цркву и свештеник се разљутио и рекао Св. Никити, разбиће му мошти, ако се не освети. И онда се изубијали браћа од стричева. Та иста породица се одселила за Куршумлију, па тамо негде на Сурчину, скоро пре неких пар година браћа од стричева се поубијали због нечега. Шта ти све та генетика носи. Било је разних тих неких чудесних догађаја код Св. Великомученика Никите и Св. Врача. Ја слабо то и записујем. Много је чудесних догађаја везано и за Св. Великомученика Никиту, и за Свете Врачи у Зочишту, али и за друге светитеље чије се мошти налазе на Косову и Метохији. Али највећа улога тих светитеља и њихових моштију је, како каже отац Ромило ,,да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости“. Каже да је и код апостола свега тога било, али су били силни једино када су се смиривали, и једино им је тада Господ давао благодат:    - Апостол Јован Богослов је био смирене природе, па је могао те дарове возљубљености и боговидства да се не горди, да носи, Апостол Петар је био несмирен човек, па се одреко Бога, страдао, па се покајао. Апостол Павле је био много даровит од Бога и силан човек, морао је Бог да му се јави да би се смирио. Апостол Тома је био човек мозга, човек као ови данашњи књижни људи, све би мозгом нешто, ал срце не ради ништа, па је Господу опипао ране, па је познао Бога, апостол Јуда је волио паре, па је издао Бога због пара и он се раскајао зато што је то урадио, ал се није покајао. Није реко ,,Боже праштај такав сам, слаб сам, не ваљам ништа“. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили. Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне, околности живота, да трпимо. Па себе трпимо од разних да би се смирили некако. Циљ живота је смиреност. Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског. -Људи су, у последњих сто, двеста година горди до неба, и немају смирења- каже отац Ромило. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. Људи су невиђено горди и немају покајања. Или су ретки примери искреног кајања. Узмите скоро је догађај, био онај Гишка Божовић, био је човек грешник, убијао за службу, био је криминалац. Ђеда му убили, отац му исто убијен био, наследио лошу генетику. Човек се задњих две године од срца покајао. Али страдао, страдао, и срцем Бога тражио. Кад тражи, Бог не мож` човеку да не да. И зашто му је тело нетљено? Па Бог му дао мученичку благодат и он је свестан био да ко се ножа лати, ко убија, да буде убијен, и да крвљу опере те грехе. И тако му је Бог и дао. Ишао је свесно у то и свим срцем је молио. Отац Лазар Свети, са Острога је говорио, да никад таквог покајника није срео. Као што је грешио свим срцем, тако је свим срцем молио да му Бог да покајање. Само је Бога молио и ридао, да буде покајани разбојник са десне стране. А с друге стране, ево, имате Слободана Милошевића, као пример људи који су делили власт, био је у затвору, ал није хтео Бога, није се покајао, није хтео свештеника, на жалост. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Имамо у Светом писму и ону причу о Митару и фарисеју. Фарисеји су били управници народа, све су имали. Фарисеј је живео мирно (као данас, људи кад су на неким местима, па живе мирно), па даје десетак цркви ( даје порез неки цркви), па пости среду и петак, али је много био горд. Моли се Богу и каже,, Фала ти Боже што нисам ко онај грешник“. А онај Митар, је био грешник, ал је свим срцем Бога тражио, да му Бог опрости. Тако и ми, од срца да се молимо Богу, јер сви смо ми нико и ништа. Што не увиђамо, не кајемо се. Без смирења нема покајања. Не може несмирен у Царство Небеско. Отуда велике невоље, болести, ратови, не би ли се смирили. Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Уместо да каже ,,Боже, видиш какав сам, издао сам те, убили су те, то сам што сам, нико сам и ништа, праштај помагај“, како је апостол Петар урадио. А Јуда ,,дај да се убијем, да идем у Ад“ јер се није покајао, то ти је код нас људи данас. Зашто страдамо? Да би се смирили. Много ми носимо, генерације су ово непокајаних људи. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго. -Данас није проблем грех, ма колико да грешимо - каже отац Ромило. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти. А данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души. Као што је живот научио оца Ромила многим стварима, тако и он нама који желимо да чујемо, има да упути много духовних савета. Али је свима узор у Светом писму, које треба редовно да читамо и да, како каже, имамо свест да и ако падамо морамо устајати. -Да, јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, неко има склоност ка пићу, гори изнутра, не може да узме то и да избрише гумицом, од тога посла нема ништа. Може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то. Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. А овако онај бије њега, овај узе па осуђује њега мисаоно, па то је мисаони хаос, мисаони рат. И прво мислима се посвађају, па онда узму оне мотке, па се избију. Физичка свађа, оговарање, то је само последица. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то - поручује свима нама архимандрит Ромило, игуман манастира Дубоки поток у данима пред Божић, лета Господњег 2017. Извор: Православие.ру
  14. У манастиру Дубоки Поток, на северу Косова и Метохије већ седамнаест година је игуман архимандрит Ромило (Јелић). По Божјем промислу, ту је дошао на Светог Василија Острошког 2000.године. Господњи су путеви чудни, и човек се, ако има вере, једноставно препусти Божјој вољи. Тако и отац Ромило, замонашен у манастиру Св. Врачи у Зочишту, ишао је животном путањом, пуном искушења и страдања. Данас нерадо говори о томе, али је са читаоцима сајта Православие.ру пристао да подели део те његове животне приче. - Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили -казује отац Ромило, који је био млад монах у манастиру Свети Врачи у Зочишту, када је братија овог манастира била киднапована од стране шиптарских екстремиста са још 35-оро стараца и жена који су склониште нашли у манастиру. - Сећам се те 1998.године кад смо били заробљени, кад је почела та пуцњава по Ораховцу. Тада сам био млад монах и гледао сам да се повлачим и да гледам своја посла. Виђали смо тих дана неке барикаде и оне ровове што су копали по брдима, али покушавали смо да се не бавимо оним што се дешава изван манастира. Избегавали смо да се много бринемо, јер кроз бриге долази страх, то јест неверје у Бога. Сећам се, тада сам био пчелар, имали смо пчеле и било је пуно меда. Хтео сам да изврцам тих дана, ал се није отворило. Сећам се тог јутра. Отац Јован, тадашњи игуман, је организовао да будемо будни, тј. да неко од калуђера остане будан ноћу. Ја сам био будан те ноћи, када је народ из Зочишта отишо тј. када су у манастир дошли старци из Зочишта, Ретимља и Оптеруше. Изјутра се пуцало и ушли смо у цркву. Ја сам спремао за службу просфору, па сам изашао у двориште. Дошао сам до улаза у онај доле конак кад је ударила граната. Просто, онај мали пролаз од метар и по ме заклонио од тих гелера који су прскали. Кад оће Бог да сачува човека, он га сачува. И после литургије коју сам ја тог јутра служио остали смо у цркви. Отац Јован је излазио по порти и само ми је неко, око поднева, рекао ,,ови твоји одоше“. И уследило је то заробљавање, водили су нас наниже, па онда ка Ретимљу, па горе до Семетишта...Цело време сам се молио и склањао поглед , нисам хтео да навучем већи страх и бригу, јер не бих могао да се смирим. Били смо млади и неискусни. Ослобођени смо на Светог Прокопија, 21.јул је био, тога се одлично сећам...-прича отац Ромило, и као да намерно прескаче онај део док су били у једном од логора злогласне терористичке УЋКа. Тога лета се народ после готово месец дана вратио у Зочиште, куће су им биле опљачкане, стока је ил поклана ил поцркала. Као и народ у Зочишту, вратило се и братство у манастир. Отац Ромило, је тражио од тадашњег владике Артемија да га премести негде у неки манастир у Рашкој области, али владика је рекао или Драганац или Зочиште. - Ја сам му реко ,,ако се враћам, онда само у свој манастир“ и вратили смо се на Св. Адријана и Наталију (8.септембра). Мене је владика поставио за игумана, јер се, игуман, отац Јован(Јеленков) није вратио - присећа се отац Ромило. Касније, на пролеће, је почело бомбардовање. Били смо и од снајпера гађани, ја и још један калуђер, једном док смо износили неке ствари из аута враћајући се из Призрена. И тада нас је Господ сачувао. Оцу Ромилу је припала и тешка дужност а по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, да изнесе мошти Светих Врача из манастира. - Кад се покренуо народ из Зочишта и ми смо кренули. Понели смо мошти и благослов је био да ми идемо у Црну Реку. Али пошто је манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша, окупљао народ на Свете Враче лети, на сабор, неко је питао владику да тамо пренесемо мошти. И ја сам их пренео из Црне Реке у Сопоћане. И тамо су мошти чудотвориле и окрепљивале братију све до 2007. када је обновљен манастир Зочиште, и мошти су враћене. У Сопоћанима је један мањи део моштију остао. Иако се по обнови манастира Зочиште отац Ромило није вратио у манастир, он воли сваки пут кад је слава ил кад је у прилици, да дође и одслужи бденије ил литургију у овоме манастиру. Сада је, како сам каже, у зрелијим годинама и све другачије доживљава, и тврди да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би се они коју су за њу везани могли да се смире, покају, осете то васкрсење. Већ је прошло 17 година како је отац Ромило игуман манастира Дубоки Поток. Уместо у Метохији, где су екстремисти срушили његов манастир, Свете Враче, те 2000. се настанио у манастиру на северу Косова и Метохије. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како каже,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. Када смо дошли у манастир Дубоки Поток затекли смо мошти Св Врача. Не знам тачно који су, ал знам да нису исти ко у Зочишту. Има једна кост од шаке до лакта, и имају делови прстију, четири прста, и делови шаке Св. Врача Козме и Дамјана. На кивоту пише да је поп Урош дао новац за покој душе његовог оца, који се заједно са десет кнезова, у време сеобе под патријархом Арсенијем Шакабендом, да би убедили народ да остане, а нису имали други начин, утопили се у вир. То јесте самоубиство, али они су до краја хтели да покажу неку верност и спрече народ да се одсели из тих крајева и тако је народ остао, није се иселио. За покој његове душе, његов син Урош је дао новац, а јеромонах Јоаким је израдио кивот за мошти Св. Врача 1819. године. То нам говори да су мошти и пре тога биле у манастиру. Иначе, ми прослављамо трећи пар Св. Врача. Не зна се тачно, од којих Св. Врача (пошто има три пара Св. Врача). Претпоставља се да су у Зочишту римских мученика, а ми смо узели да прослављамо оне треће, арабијске, 30.октобра, дан пре Св. Луке. Тад онако, скромно, одслужимо литургију, обележимо празник. За разлику од манастира Зочишта, у Дубоком Потоку мање људи дође да се помоли Св, Врачима, али зато ту долазе да се помоле Св. Мученику Никити, чије се мошти такође налазе у овом манастиру. У Дубоком Потоку се чува и рука Св. Великомученика Никите-прича нам отац Ромило. Много људи долази и обраћа се овом светитељу. Колашинци Дубоки поток зову ,,Манастир Свете Руке“ по руци Св. Великомученика Никите, и као што се народ у Црној Гори куне у Св, Василија, Колашинци се куну у Свету Руку. Св. великомученик Никита је заштитник тог краја јер 400 година су мошти ту. По народном предању у бурним временима неки калуђер је мошти заједно са ковчежићем пренео из Пећке Патријаршије, и са њима преноћио на остацима цркве. И то је био повод да мештани, са попом Ђорђем подигну ту цркву и посвете је Ваведењу Пресвете Богородице. У Другом светском рату су ту у долини Шиптари владали и онда је први комшија који је живео на брду, понео мошти (мали кивот са моштима) са собом, али много су му биле тешке мошти, једва се попео на брдо. Он је то схватио као знак од Бога, и није их понео даље, већ их је закопао у потоку. Касније, једно ђаче је ту чувало стоку и овце су ту откопале мошти. Иако сва чуда која се дешавају после молитве упућене Св. Никити, отац Ромило не записује, испричао је неколико, од којих је једно веома упечатљиво, а догодило се пре две година и то на Палама. - Скоро се једно чудо у Палама десило, једном младићу, се јавио Свети Никита. Тај младић је био много болестан, оперисан много пута. Једном уочи празника Св. Никите, требао је да иде у болницу, крварио је сав и није могао да издржи и од срца се молио Богу да га Бог исцели. Заспао је око 10 сати и целе ноћи је сањао Св. Великомученика Никиту са другим светима и ту је била једна госпођа, имала је плаве очи и вео преко усана. Св. Никита је био началствујући на некој служби, било је ту пуно света, а понеки човек је стајао и сам. Ти људи су били обучени у оне горње хаљине, као што су се облачили управници, трибуни, војводе, у римско време. На крају му прилазе два анђела и нешто му говоре, а он каже,, морам хитно негде да идем“. Та госпођа( после је сазнао да је то Света Анастасија Узорешитељница) му је пришла и питала га ,, Шта ћемо са Ненадом?“ Она га трипут моли, а он каже да се много жури, ал ипак је пришао Ненаду, закрстио га. Када се младић пробудио видео је да је потпуно здрав и заблагодарио Богу. Тада није знао ни ко је био тај светитељ, али је случајно, када је био у Русији на једној икони препознао Св. Никиту и са њим је била насликана Св. Анастасија, жена која је у сну за њега молила. Тада је био сигуран да је њиховим молитвама излечен. Св Никита је у Русији много поштован, јер је заштитник свете лозе као код нас Свети архиђакон Стефан. Тај човек је потом написао књигу о Св. Великомученику Никити и Св. Анастасији, сабрао је све што има. Највећи део моштију Св.Великомученика Никите је у Скопској Црној гори у манастиру који по њему носи назив, а подигао га је Св краљ Милутин. Тамо су мошти у гробу, као што су мошти Св. Јоаникија, Св Прохора Пчињског и др. Иначе народ колашинског краја, како каже отац Ромило, има велико поштовање према Св. Никити. Он је заштитник тог краја, и свештеници су често носили мошти кроз народ, читали молитве. Једном је неко опљачкао био цркву и свештеник се разљутио и рекао Св. Никити, разбиће му мошти, ако се не освети. И онда се изубијали браћа од стричева. Та иста породица се одселила за Куршумлију, па тамо негде на Сурчину, скоро пре неких пар година браћа од стричева се поубијали због нечега. Шта ти све та генетика носи. Било је разних тих неких чудесних догађаја код Св. Великомученика Никите и Св. Врача. Ја слабо то и записујем. Много је чудесних догађаја везано и за Св. Великомученика Никиту, и за Свете Врачи у Зочишту, али и за друге светитеље чије се мошти налазе на Косову и Метохији. Али највећа улога тих светитеља и њихових моштију је, како каже отац Ромило ,,да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости“. Каже да је и код апостола свега тога било, али су били силни једино када су се смиривали, и једино им је тада Господ давао благодат: - Апостол Јован Богослов је био смирене природе, па је могао те дарове возљубљености и боговидства да се не горди, да носи, Апостол Петар је био несмирен човек, па се одреко Бога, страдао, па се покајао. Апостол Павле је био много даровит од Бога и силан човек, морао је Бог да му се јави да би се смирио. Апостол Тома је био човек мозга, човек као ови данашњи књижни људи, све би мозгом нешто, ал срце не ради ништа, па је Господу опипао ране, па је познао Бога, апостол Јуда је волио паре, па је издао Бога због пара и он се раскајао зато што је то урадио, ал се није покајао. Није реко ,,Боже праштај такав сам, слаб сам, не ваљам ништа“. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили. Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне, околности живота, да трпимо. Па себе трпимо од разних да би се смирили некако. Циљ живота је смиреност. Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског. -Људи су, у последњих сто, двеста година горди до неба, и немају смирења- каже отац Ромило. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. Људи су невиђено горди и немају покајања. Или су ретки примери искреног кајања. Узмите скоро је догађај, био онај Гишка Божовић, био је човек грешник, убијао за службу, био је криминалац. Ђеда му убили, отац му исто убијен био, наследио лошу генетику. Човек се задњих две године од срца покајао. Али страдао, страдао, и срцем Бога тражио. Кад тражи, Бог не мож` човеку да не да. И зашто му је тело нетљено? Па Бог му дао мученичку благодат и он је свестан био да ко се ножа лати, ко убија, да буде убијен, и да крвљу опере те грехе. И тако му је Бог и дао. Ишао је свесно у то и свим срцем је молио. Отац Лазар Свети, са Острога је говорио, да никад таквог покајника није срео. Као што је грешио свим срцем, тако је свим срцем молио да му Бог да покајање. Само је Бога молио и ридао, да буде покајани разбојник са десне стране. А с друге стране, ево, имате Слободана Милошевића, као пример људи који су делили власт, био је у затвору, ал није хтео Бога, није се покајао, није хтео свештеника, на жалост. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Имамо у Светом писму и ону причу о Митару и фарисеју. Фарисеји су били управници народа, све су имали. Фарисеј је живео мирно (као данас, људи кад су на неким местима, па живе мирно), па даје десетак цркви ( даје порез неки цркви), па пости среду и петак, али је много био горд. Моли се Богу и каже,, Фала ти Боже што нисам ко онај грешник“. А онај Митар, је био грешник, ал је свим срцем Бога тражио, да му Бог опрости. Тако и ми, од срца да се молимо Богу, јер сви смо ми нико и ништа. Што не увиђамо, не кајемо се. Без смирења нема покајања. Не може несмирен у Царство Небеско. Отуда велике невоље, болести, ратови, не би ли се смирили. Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Уместо да каже ,,Боже, видиш какав сам, издао сам те, убили су те, то сам што сам, нико сам и ништа, праштај помагај“, како је апостол Петар урадио. А Јуда ,,дај да се убијем, да идем у Ад“ јер се није покајао, то ти је код нас људи данас. Зашто страдамо? Да би се смирили. Много ми носимо, генерације су ово непокајаних људи. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго. -Данас није проблем грех, ма колико да грешимо - каже отац Ромило. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти. А данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души. Као што је живот научио оца Ромила многим стварима, тако и он нама који желимо да чујемо, има да упути много духовних савета. Али је свима узор у Светом писму, које треба редовно да читамо и да, како каже, имамо свест да и ако падамо морамо устајати. -Да, јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, неко има склоност ка пићу, гори изнутра, не може да узме то и да избрише гумицом, од тога посла нема ништа. Може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то. Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. А овако онај бије њега, овај узе па осуђује њега мисаоно, па то је мисаони хаос, мисаони рат. И прво мислима се посвађају, па онда узму оне мотке, па се избију. Физичка свађа, оговарање, то је само последица. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то - поручује свима нама архимандрит Ромило, игуман манастира Дубоки поток у данима пред Божић, лета Господњег 2017. Извор: Православие.ру View full Странице
  15. Бранко Авдагић

    Најбољи васпитач

    Version 1.0.0

    10 downloads

    Својеврсни катихизис у примерима из живота.
  16. ризница богословља

    Поуке преподобног Порфирија Кавсокаливита

      *Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник  Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину. Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније. Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом. Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло. *У молитви је важан интензитет У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово. Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се. – Одакле долазиш? – Из тог и тог села. – Па како живите тамо? – Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи. – И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу? – Јесмо. – Да ли је пала киша? – Није пала. – Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари. И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве. *Када се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме” Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви. Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу. Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене. Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: “Господе Исусе Христе, помилуј нас”, а не “помилуј их”. На тај начин признајемо да су они заједно са нама.   Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист.  Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?   Једне вечери у Калисији Старац ме упита: – Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу? Зачудих се необичном питању, па одговорих: – Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час. – Чак и ако је ноћ? – упита он. – Свакако – одговорих. А он настави: Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха? – Тад је у неупоредиво већој опасности – одговорих. – Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине? – Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти. – Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште. Тада сам схватио шта је Старац имао на уму. – Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао – одговорих – али не постоји. Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске. Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: “Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте… и свих боја пилиће”. Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама је у аутомобилу био и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних “за које је Христос умро и васкрсао”. Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли старац мисли о томе. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух старца како ми говори: “Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети”. Групи хришћана међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: “Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави”. И завршио је: “Зар мислите да се дечица која имају своје родитеље, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад” *Љутњом ништа нећеш постићи Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. *Никад не могу да осуђујем друге, јер они су “тело од мојега тела”. Нико не мрзи своје тело. Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Када видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо *Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље. Кад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Кад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара… Хришћанин не поступа тако. Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем… да не буде неразумна. Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви. Један човек из Тракије чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: “Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста”. Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње – није више била парализована. Кад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе Старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи толико велико чудо. Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: “… Сав живот свој Христу Богу предајмо!” Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира. Истинско смирење не говори, не смиренослови, не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не падне у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив, благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега. Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење се не стиче само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати. Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога ( Ср. васкршње јутрење у Триоду, прва самогласна стихира ) Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Кад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли. Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може… Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима. *Христос је љубав наша Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост.   Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих” (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство” јесте реч Божја која се даје чистима срцем ( ср. Мат. 5, 8 ). Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна” (I Јов. 1, 4). То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар” (Пс. 126, 1). Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.[1] Преподобни оче Порфирије, моли Бога за нас!   У част преподобног оца Порфирија Кавсокаливита прилог припремио, Бранислав Илић, катихета -------------------------------------- [1] Поуке преподобног Старца Порфирија преузете из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“ Беседа, Нови Сад 2003.   Извор: Епархија тимочка
  17. Посетиоцима наше интернет странице доносимо поуке преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Епархије тимочке. Повезано: Радуј се преподобни оче Порфирије! (ВИДЕО) *Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину. Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније. Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом. Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло. *У молитви је важан интензитет У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово. Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се. – Одакле долазиш? – Из тог и тог села. – Па како живите тамо? – Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи. – И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу? – Јесмо. – Да ли је пала киша? – Није пала. – Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари. И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве. *Када се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме” Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви. Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу. Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене. Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: “Господе Исусе Христе, помилуј нас”, а не “помилуј их”. На тај начин признајемо да су они заједно са нама. Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово? Једне вечери у Калисији Старац ме упита: – Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу? Зачудих се необичном питању, па одговорих: – Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час. – Чак и ако је ноћ? – упита он. – Свакако – одговорих. А он настави: Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха? – Тад је у неупоредиво већој опасности – одговорих. – Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине? – Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти. – Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште. Тада сам схватио шта је Старац имао на уму. – Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао – одговорих – али не постоји. Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске. Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: “Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте… и свих боја пилиће”. Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама је у аутомобилу био и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних “за које је Христос умро и васкрсао”. Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли старац мисли о томе. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух старца како ми говори: “Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети”. Групи хришћана међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: “Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави”. И завршио је: “Зар мислите да се дечица која имају своје родитеље, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад” *Љутњом ништа нећеш постићи Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. *Никад не могу да осуђујем друге, јер они су “тело од мојега тела”. Нико не мрзи своје тело. Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Када видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо *Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље. Кад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Кад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара… Хришћанин не поступа тако. Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем… да не буде неразумна. Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви. Један човек из Тракије чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: “Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста”. Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње – није више била парализована. Кад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе Старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи толико велико чудо. Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: “… Сав живот свој Христу Богу предајмо!” Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира. Истинско смирење не говори, не смиренослови, не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не падне у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив, благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега. Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење се не стиче само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати. Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога ( Ср. васкршње јутрење у Триоду, прва самогласна стихира ) Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Кад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли. Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може… Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима. *Христос је љубав наша Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих” (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство” јесте реч Божја која се даје чистима срцем ( ср. Мат. 5, 8 ). Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна” (I Јов. 1, 4). То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар” (Пс. 126, 1). Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.[1] Преподобни оче Порфирије, моли Бога за нас! У част преподобног оца Порфирија Кавсокаливита прилог припремио, Бранислав Илић, катихета -------------------------------------- [1] Поуке преподобног Старца Порфирија преузете из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“ Беседа, Нови Сад 2003. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  18. Архимандрит Рафаил Карелин Рођен је 1931 у Тбилисију.Отац му је био инжењер а мајка учитељица.Монашки постриг примио је 1954 и рукоположен је у јеромонаха. Од 1975 године предавач је словенског језика у Мцхетској Духовној Семинарији, а затим у Тбилисију (исто у Духовној Семинарији) предаје историју религије, богословље и аскетику. Последње место његовог свештенослужења је храм светог благоверног кнеза Александра Невског у Тбилисију, Од 1988 године бави се литературом. Најпознатије његове књиге су- ''У аду на земљи'', ''Тајна спасења'', ''Вектори дуовности'', ''О екуменизму''...
  19. Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Питање Македонске цркве је веома озбиљна тема, која мора да се разгледа на најодговорнији и канонски начин. До решења се мора доћи поштовањем православних канона и реда, који сами канони налажу, изјавио је данас Митрополит Варненски и Великопреславски Јован, упитан да ли ће Бугарска Патријаршија преузети улогу мајке-Цркве, Македонској православној цркви, преноси БТА. - Да ли БПЦ треба или не треба да преузме улогу ''мајке'' мпц, биће разматрано тек пошто чујемо мишљење и осталих Помесних Цркава - изјавио је владика Јован. http://plusinfo.mk/vest/134813/vladika-varnenski-jovan-prashanjeto-za-mpc-treba-kanonski-da-se-razgleduva View full Странице
  20. Version 1.0.0

    9 downloads

    Књигу објавио Жељко Шешум (2002 године), са благословом Оца Архимандрита Тадеја
  21. И беше "Слобода 2017". (и ваш уредник "на њој") Како је званично најављено, "приказ дела оперативних способности Војске Србије"; данашњи догађај на аеродрому Батајница је показао (готово) све са чиме наша војска располаже данас. Ако одузмемо и покушамо да не обратимо пажњу на зло(употребу) и онога што је још увек добро код нас, а чиме се више или мање служе све политичке елите од актуелне, па до њених претходника, те још неке ситније организационе пропусте у конкретном, ово је било лепо дружење са нашим војницима. Годишњица ослобођења Београда у Другом светском рату, те пријем купљених ловаца из Руске Федерације су у основи послужили као оквир за организовање овог догађаја. Који, нити је био класичан аеромитинг, нити је био нека врсте војне параде. Ту негде треба тражити и разлоге за одређене пропусте у организационом смислу, који су ипак у ходу превазилажени залагањем људи из Управе за односе са јавношћу Министарства одбране и човеком који је успевао да у "сваком тренутку буде на сваком месту", капетаном фрегате Јованом Кривокапићем. "Микс" летачког програма и елемената приказа б/г пешадијских и сродних јединица су допринели нешто другачијој организацији овог догађаја, који је одскакао од уобичајене опуштености која прати сваки "празник" авијатичара на аеродромима-аеромитинг. Уз неуобичајено високе мере безбедности због великог присуства високих званица, те неку врсту "аутистичности" актуелне политичке елите, другачије вероватно није ни могло. Када кажем аутистичност, ту пре свега мислим на чињеницу да је бина са високим званицама била физички одвојена од "обичног пука". То није ништа необично и тако је било нпр. и 2012. године када је великим аеромитингом обележен век српске војне авијације. И тада су високе званице биле "одвојене". Али за разлику од тада, они се нису, као данас "обраћали народу".  Наиме, Председник Републике је своје (врло коректно иначе) обраћање и говор, изрекао у камере РТС-а. Место где је он био је физички било одвојено новинарском бином, од посетилаца којих је било према проценама око 20000. Иако не могу да се отмем утиску да је поред истинских љубитеља авијације међу присутнима било и "професионалних" посетилаца домјенака на којима "учествује" и Председник Републике, мени лично је та количина "одвојености" од обичног света била мало passe. Тако да "ботови", ако их је и било, нису ипак били у могућности да "виде и додирну Пинкија". Ни током његовог обраћања, сем на видеобиму, ни након симболичне примопредаје летелица између њега и Министра одбране Руске Федерације. Ово потоње је било просто онемогућено високим мерама обезбеђења, те великим бројем медијских екипа. Медија што се тиче, званично је било 36 редакција (међу њима и Поуке), али је на лицу места то износило преко 200 новинара и фото-репортера. Још једном похвала за организацију, послужење, уређен прес центар и дозволу да се приђе и фотографише све изложено, што посетиоцима иначе није било омогућено. (Нарочито "нови мигови"). Од високих званица, поред политичког и војног врха наше земље, био је присутан и Председник Републике Српске, неколико амбасадора, Министар одбране РФ са сарадницима, представници НАТО и ЕУ, војни аташеи, Патријарх Иринеј и владика славонски Јован (Ћулибрк), а видех и Милорада Пуповца. Андреја Младеновића, Ненада Поповића, Мирослава Лазанских, Горна Весића и сличних је било напретек Што се тиче самог програма, замишљен је и изведен без грешке. Отпочео је пресретањем и приморавањем на атерирање једног "отетог" авиона којег је "глумио" наш Ан-26, и којег су две 29-ке пресреле у ваздушном простору и спровеле га на писту да се приземљи. Током те операције, један наш ловац је оборен, а пилота који се катапултирао је пронашла и "покупила" екипа за Трагање и спасавање у надлежности Команде РВ и ПВО. Овај приказ је био ефектан, у смислу да су летелице из екипе ТиС (трагање и спасавање) тражиле обореног пилота на земљи, а овај им је привукао пажњу тако што је активирао димне бомбе да би показао своју локацију. Пошто је тиме "одао" своју позицију и терористима, настало је пушкарање између поменутих и тима за спасавање који су вршили пешадијску заштиту спасавања. Затим је приказано решавање талачке кризе у отетом авиону, те хапшење терориста и уклањање минскоексплозивних средстава које су ти "талибани" имали код себе. Потом је на ливади испред главне платформе батајничког аеродрома настао "прави рат", када су наступиле јединице за специјална дејства које су неутралисале део терориста који је био у извлачењеу. Бо`ме, грувало је к`о Свети Илија. Затим је изведен део програма који су сви са нестрпљењем ишчекивали. Прво налет (готово) свих ваздушних потенцијала којима наша авијација располаже; налет јуришне-ловачко бомбардерске авијације (ЛБА) са пет авиона типа Орао, затим три школско борбена млазњака Супергалеб Г-4, те онда ешелон (још увек званично неуведених у састав нашег РВ), летелица за прелазну обуку типа Ласта. Потом је свака јединица из састава нашег РВ која лети на хеликоптерима, "продефиловала" попут "ваздушне коњице" изнад батајничке аеродромске просторије. Газеле из састава батајничке ескадриле, па Гаме из састава ескадрила у Нишу и Краљеву, и на концу Ми-8/17 - "мешано" Нишлије и Батајничани. Потом је уследио прелет наша (једина) три оперативна авиона МиГ-29, што је био и својеврсни пролог за наступ акро-групе "Стрижи". Нарочито велики број страних новинарских екипа и то оних специјализованих за авијацију, може се "правдати" наступом "Стрижија" који и не баш тако често наступају на оваквим догађајима на ономе што зовемо "Запад". Ако су руски медији (из "праве" Русије-екипе Спутника, Востока и Руске речи "не рачунам" они ионако раде и регистровани су код нас); дакле ако су "Раша тудеј" и "Телеканал Звезда" нпр. дошли због "мандата" који им је дала примопредаја "руских мигова", присуство познатих ваздухопловних ентузијаста, са којима сам многима и ћаскао на путу ка Батајници у аутобусу је било само због "Стрижија". Екипа из састава 234. гардијског пука из базе "Кубинка" крај Москве, представља "оно" (што би рекли Београђани), акрогрупу која је у "топфајв" светских акробатских група. За разлику од пред 5 година, када су наступали у "окрњеном" саставу, јер је тог викенда када и на Батајници био организован и велики аеромитинг у Слиачу у Словачкој, па је део "Стрижија" наступао и тамо, те су се над "батајничким небом" тада "вртела" само тројица, овога пута су момци из Кубинке наступали у пуном саставу, предвођени потпуковником Сергејом Осјакином. И шта да кажем, него да су "покидали". Истина, високи безбедоносни стандарди који су успостављени у последњих 15-ак година након великих трагедија које су се десиле на неколико светских аеромитинга су мало "везали узде", нарочито у брзинском смислу, али свеједно, елементи групног летења и све фигуре су изведене баш како "књиге кажу" и по свим "ставкама" и у свим итерацијама; од групе са шест, преко одељења са две летелице, до соло наступа команданта акро-групе који је, ако су сви заједно са њиме "покидали", он сам и "покидао" и "развалио". Мирис керозина и бравуре које су извођене су готово опипљиво подигле ниво адреналина над сремском пустаром коју је југословенско РВ и ПВО 1951. године преуредило у аеродромску просторију. Након "Стрижија", започело је не мање визуелно ефектан, али за ваздухопловце свих фела (изузимајући наступ падобранаца), релативно незанимљив део програма, где је представљен програм "1500 војника", припадника свих бригада КоВ-а, који су се постројили испред централне бине под пуном ратном опремом, која је сва "севала" од ласерске и најмодерније технике у смислу пешадисјко наоружања, са до сада виђеним превозним (оклопним) средствима, али и оним мање виђеним-кинеским десантним чамцима. Ипак и тим момцима и девојкама треба одати признанање и због часне професије коју обављају и још више због количине опреме и "хајтекбуџа" којима су били "окићени" на неуобичајених 27 степени спољне температуре. Уз статички дисплеј постојећих потенцијала којима располаже наше РВ, приказа неких средстава из арсенала КоВ, од којих су многа још увек у фази развоја или пак нису уведена у састав наше војске, ПЕТ руских 29-ки (шеста се "вратила" у Русију из бирократских разлога), које су иначе офарбане у наше боје и којима предстоји стандардизација на "наша правила", те неће полетети до следеће године, тиме се завршио и званичан део приказа, а незваничан је настављен на "хангарпартију" и дружењу уприличеном у новоизграђеном хангару са послужењем и диксиленд оркестром Гарде који је у позадини изводио рок и блуз стандарде. Да додам да је и наступ "Стрижија" био пропраћен одличним избором рок музике :). Све у свему, без обзира на сву политичку систуацију, анимозитете, Вулине и остале Гашиће, без обзира на сву могућу (и конкретну) злоупотребу једног сасвим нормалног процеса обучавања и попуњавања војске новим средствима; без обзира на сву кризу која влада у војсци, те у друштву свеукупно; кризу сваковрсну; и знајући још на "милион" ситница које мање или више "пишу" историју овог нашег тренутка данас, са неминовним ефектима и за будућност, ипак је ово, а како рекох напред и тешко ми је да будем објективан, јер рекох једаред, мирис керозина је најјача дрога која постоји... Ипак је ово, како год, било једно лепо поподне у Дому 204. ваздухопловне бригаде... за Поуке.орг Милан РАКИЋ све фото, осим 1, 5, 8, 11, 12, 21, 24, 25, 28, 29, 20, 31, 32, 33 су валсништво Министарства одбране Републике Србије
  22. И беше "Слобода 2017". (и ваш уредник "на њој") Како је званично најављено, "приказ дела оперативних способности Војске Србије"; данашњи догађај на аеродрому Батајница је показао (готово) све са чиме наша војска располаже данас. Ако одузмемо и покушамо да не обратимо пажњу на зло(употребу) и онога што је још увек добро код нас, а чиме се више или мање служе све политичке елите од актуелне, па до њених претходника, те још неке ситније организационе пропусте у конкретном, ово је било лепо дружење са нашим војницима. Годишњица ослобођења Београда у Другом светском рату, те пријем купљених ловаца из Руске Федерације су у основи послужили као оквир за организовање овог догађаја. Који, нити је био класичан аеромитинг, нити је био нека врсте војне параде. Ту негде треба тражити и разлоге за одређене пропусте у организационом смислу, који су ипак у ходу превазилажени залагањем људи из Управе за односе са јавношћу Министарства одбране и човеком који је успевао да у "сваком тренутку буде на сваком месту", капетаном фрегате Јованом Кривокапићем. "Микс" летачког програма и елемената приказа б/г пешадијских и сродних јединица су допринели нешто другачијој организацији овог догађаја, који је одскакао од уобичајене опуштености која прати сваки "празник" авијатичара на аеродромима-аеромитинг. Уз неуобичајено високе мере безбедности због великог присуства високих званица, те неку врсту "аутистичности" актуелне политичке елите, другачије вероватно није ни могло. Када кажем аутистичност, ту пре свега мислим на чињеницу да је бина са високим званицама била физички одвојена од "обичног пука". То није ништа необично и тако је било нпр. и 2012. године када је великим аеромитингом обележен век српске војне авијације. И тада су високе званице биле "одвојене". Али за разлику од тада, они се нису, као данас "обраћали народу". Наиме, Председник Републике је своје (врло коректно иначе) обраћање и говор, изрекао у камере РТС-а. Место где је он био је физички било одвојено новинарском бином, од посетилаца којих је било према проценама око 20000. Иако не могу да се отмем утиску да је поред истинских љубитеља авијације међу присутнима било и "професионалних" посетилаца домјенака на којима "учествује" и Председник Републике, мени лично је та количина "одвојености" од обичног света била мало passe. Тако да "ботови", ако их је и било, нису ипак били у могућности да "виде и додирну Пинкија". Ни током његовог обраћања, сем на видеобиму, ни након симболичне примопредаје летелица између њега и Министра одбране Руске Федерације. Ово потоње је било просто онемогућено високим мерама обезбеђења, те великим бројем медијских екипа. Медија што се тиче, званично је било 36 редакција (међу њима и Поуке), али је на лицу места то износило преко 200 новинара и фото-репортера. Још једном похвала за организацију, послужење, уређен прес центар и дозволу да се приђе и фотографише све изложено, што посетиоцима иначе није било омогућено. (Нарочито "нови мигови"). Од високих званица, поред политичког и војног врха наше земље, био је присутан и Председник Републике Српске, неколико амбасадора, Министар одбране РФ са сарадницима, представници НАТО и ЕУ, војни аташеи, Патријарх Иринеј и владика славонски Јован (Ћулибрк), а видех и Милорада Пуповца. Андреја Младеновића, Ненада Поповића, Мирослава Лазанских, Горна Весића и сличних је било напретек Што се тиче самог програма, замишљен је и изведен без грешке. Отпочео је пресретањем и приморавањем на атерирање једног "отетог" авиона којег је "глумио" наш Ан-26, и којег су две 29-ке пресреле у ваздушном простору и спровеле га на писту да се приземљи. Током те операције, један наш ловац је оборен, а пилота који се катапултирао је пронашла и "покупила" екипа за Трагање и спасавање у надлежности Команде РВ и ПВО. Овај приказ је био ефектан, у смислу да су летелице из екипе ТиС (трагање и спасавање) тражиле обореног пилота на земљи, а овај им је привукао пажњу тако што је активирао димне бомбе да би показао своју локацију. Пошто је тиме "одао" своју позицију и терористима, настало је пушкарање између поменутих и тима за спасавање који су вршили пешадијску заштиту спасавања. Затим је приказано решавање талачке кризе у отетом авиону, те хапшење терориста и уклањање минскоексплозивних средстава које су ти "талибани" имали код себе. Потом је на ливади испред главне платформе батајничког аеродрома настао "прави рат", када су наступиле јединице за специјална дејства које су неутралисале део терориста који је био у извлачењеу. Бо`ме, грувало је к`о Свети Илија. Затим је изведен део програма који су сви са нестрпљењем ишчекивали. Прво налет (готово) свих ваздушних потенцијала којима наша авијација располаже; налет јуришне-ловачко бомбардерске авијације (ЛБА) са пет авиона типа Орао, затим три школско борбена млазњака Супергалеб Г-4, те онда ешелон (још увек званично неуведених у састав нашег РВ), летелица за прелазну обуку типа Ласта. Потом је свака јединица из састава нашег РВ која лети на хеликоптерима, "продефиловала" попут "ваздушне коњице" изнад батајничке аеродромске просторије. Газеле из састава батајничке ескадриле, па Гаме из састава ескадрила у Нишу и Краљеву, и на концу Ми-8/17 - "мешано" Нишлије и Батајничани. Потом је уследио прелет наша (једина) три оперативна авиона МиГ-29, што је био и својеврсни пролог за наступ акро-групе "Стрижи". Нарочито велики број страних новинарских екипа и то оних специјализованих за авијацију, може се "правдати" наступом "Стрижија" који и не баш тако често наступају на оваквим догађајима на ономе што зовемо "Запад". Ако су руски медији (из "праве" Русије-екипе Спутника, Востока и Руске речи "не рачунам" они ионако раде и регистровани су код нас); дакле ако су "Раша тудеј" и "Телеканал Звезда" нпр. дошли због "мандата" који им је дала примопредаја "руских мигова", присуство познатих ваздухопловних ентузијаста, са којима сам многима и ћаскао на путу ка Батајници у аутобусу је било само због "Стрижија". Екипа из састава 234. гардијског пука из базе "Кубинка" крај Москве, представља "оно" (што би рекли Београђани), акрогрупу која је у "топфајв" светских акробатских група. За разлику од пред 5 година, када су наступали у "окрњеном" саставу, јер је тог викенда када и на Батајници био организован и велики аеромитинг у Слиачу у Словачкој, па је део "Стрижија" наступао и тамо, те су се над "батајничким небом" тада "вртела" само тројица, овога пута су момци из Кубинке наступали у пуном саставу, предвођени потпуковником Сергејом Осјакином. И шта да кажем, него да су "покидали". Истина, високи безбедоносни стандарди који су успостављени у последњих 15-ак година након великих трагедија које су се десиле на неколико светских аеромитинга су мало "везали узде", нарочито у брзинском смислу, али свеједно, елементи групног летења и све фигуре су изведене баш како "књиге кажу" и по свим "ставкама" и у свим итерацијама; од групе са шест, преко одељења са две летелице, до соло наступа команданта акро-групе који је, ако су сви заједно са њиме "покидали", он сам и "покидао" и "развалио". Мирис керозина и бравуре које су извођене су готово опипљиво подигле ниво адреналина над сремском пустаром коју је југословенско РВ и ПВО 1951. године преуредило у аеродромску просторију. Након "Стрижија", започело је не мање визуелно ефектан, али за ваздухопловце свих фела (изузимајући наступ падобранаца), релативно незанимљив део програма, где је представљен програм "1500 војника", припадника свих бригада КоВ-а, који су се постројили испред централне бине под пуном ратном опремом, која је сва "севала" од ласерске и најмодерније технике у смислу пешадисјко наоружања, са до сада виђеним превозним (оклопним) средствима, али и оним мање виђеним-кинеским десантним чамцима. Ипак и тим момцима и девојкама треба одати признанање и због часне професије коју обављају и још више због количине опреме и "хајтекбуџа" којима су били "окићени" на неуобичајених 27 степени спољне температуре. Уз статички дисплеј постојећих потенцијала којима располаже наше РВ, приказа неких средстава из арсенала КоВ, од којих су многа још увек у фази развоја или пак нису уведена у састав наше војске, ПЕТ руских 29-ки (шеста се "вратила" у Русију из бирократских разлога), које су иначе офарбане у наше боје и којима предстоји стандардизација на "наша правила", те неће полетети до следеће године, тиме се завршио и званичан део приказа, а незваничан је настављен на "хангарпартију" и дружењу уприличеном у новоизграђеном хангару са послужењем и диксиленд оркестром Гарде који је у позадини изводио рок и блуз стандарде. Да додам да је и наступ "Стрижија" био пропраћен одличним избором рок музике :). Све у свему, без обзира на сву политичку систуацију, анимозитете, Вулине и остале Гашиће, без обзира на сву могућу (и конкретну) злоупотребу једног сасвим нормалног процеса обучавања и попуњавања војске новим средствима; без обзира на сву кризу која влада у војсци, те у друштву свеукупно; кризу сваковрсну; и знајући још на "милион" ситница које мање или више "пишу" историју овог нашег тренутка данас, са неминовним ефектима и за будућност, ипак је ово, а како рекох напред и тешко ми је да будем објективан, јер рекох једаред, мирис керозина је најјача дрога која постоји... Ипак је ово, како год, било једно лепо поподне у Дому 204. ваздухопловне бригаде... за Поуке.орг Милан РАКИЋ све фото, осим 1, 5, 8, 11, 12, 21, 24, 25, 28, 29, 20, 31, 32, 33 су валсништво Министарства одбране Републике Србије This post has been promoted to an article
  23. Ово су приче које су писали разни људи (ја баш не знам све ауторе), и које су ми многи пријатељи слали мејлом,или сам их проналазио на другим местима и сајтовима.
  24. ГрешниСлуга

    Старечник

    Version 1.0.0

    27 downloads

    Старечник је књига која садржи приче, изреке, поуке Светих отаца. Врло занимљива и опуштена књига а у исто време јако поучна.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×