Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'потребно'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Отац Гојко Перовић: "Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности". (из интервјуа објављеног у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22)
  2. Отац Гојко Перовић: "Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности". (из интервјуа објављеног у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22)
  3. У уторак, 29. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља и празнује Часне вериге светог апостола Петра и преподобног Ромила Раваничког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Александар Ђорђевић. Звучни запис беседе У беседи којом се Епископ Јован обратио верницима речено је да се сила Божија пројављује и у разним предметима, одећи и свему чега се Господ дотакне, с циљем да се вера утврди у човеку. Апостол Петар, кога је анђео Божији ослободио гвоздених верига, пример је човека који је у исто време и верујући и колебљив. “Петар је у кратком временском периоду рекао да се никада неће одрећи Христа, а потом га се и одрекао. Човек слабе природе за час падне”, нагласио је Епископ Јован у наставку рекавши: “у човека кад уђе страх он је збуњен и уплашен, а тамо где има вере тамо страха нема јер вера и љубав изгоне страх. Петар се истински покајао, а покајање је онде где има вере. Петрово покајање нам говори да је покајање изнад сваког греха. Покајање је када постанемо свесни огреховљеног стања у коме се налазимо и када пожелимо да из тог стања изађемо као бољи људи. Зато не би требало никада ослањати се на себе и људску природу јер човек без Бога не може ништа добро учинити. Нама је потребно да стојимо у вери, и када паднемо да не губимо веру, а вера је поверење. Нека нам Господ помогне да стојимо чврсто у вери. Бог вас благословио”. У наставку свете Литургије Владика је причестио ђаке ОШ “Јован Поповић” који су се одазвали позиву свог вероучитеља г. Милоша Тодоровића и дошли на свету службу како би крунисали заједнички рад остварен током првог полугодишта, заснован и утемељен у вери и љубави према Светој Тројици. Извор: Епархија шумадијска
  4. Поводом божићних и новогодишњих празника новинари портала srbi.hr разговарали су са Владиком Осечкопољским и барањским Г. Херувимом о духовном животу на простору поменуте епархије као и значајном јубилеју којег ће Српска православна црква прославити ове 2019. године. Преосвећени Владико, ова година је година једног великог јубилеја, а то је осам векова Српске православне цркве. Колико смо свесни овог јубилеја и његовог значаја, значаја Светога Саве и светих Немањића који су творци и српске цркве и државности? – Свакако да је значај којег наша црква прославља ове године, а то је 800 година постојања, један од суштинских догађаја за васколики род наш српски и православни јер осам векова постојања и уопште сећања на наше претке Светога Саву и Светога Симеона остављају дубљи карактер у бићу нашег народа, а то је светосавски и светосимеоновски дух који свакако треба да буде непрестано у бићу нашега народа јер то је оно по чему се ми познајемо као народ православни и српски. Они су заправо ти који су дали нама и нашу црквеност и нашу народност јер без Светога Саве и Светога Симеона свакако да би и ми као народ другачије живели и другачије проносили ту благу вест Христовога и рођења и васкрсења и свих оних битних догађаја из духовнога живота који су носиоци бића самога народа. Како ће и на који начин Епархија осечкопољска и барањска обележити овај значајан јубилеј? – Ми ћемо кроз више манифестација које већ на неки начин припремамо, у сарадњи са нашим институцијама, достојанствено да обележимо овај јубилеј који је значајан како за целу нашу цркву тако и за ову епархију. Наиме, ја сам у неким неформалним разговорима дошао до неких података да је Свети Сава био на овим нашим просторима, односно да је посетио древни манастир Брана у Барањи. Сматрам да тај дух који треба да пронесемо веома значајан јер самим тим што је Свети Сава био ту даје нам још један дубљи значај, а то је да овај народ овде постоји много раније од периода сеобе Срба. На трону Осечкопољске и барањске епархије налазите се нешто више од седам месеци, али као неко ко је рођен на овом простору јако добро познајете овдашње прилике. Како оцењујете духовни живот православних Срба у Вашој епархији? – Ова епархија јесте на неки начин млада епархија јер је васпостављена 1991. године, али свакако има свој историјски континуитет. Што се тиче самог духовног стања нашег народа на овим просторима, чињеница је да је он овде претрпео многа страдања и муке које су се свакако рефлектовале дубље на његово биће. Сматрам да је стање у духовном смислу задовољавајуће, народ долази у цркву, цркве се обнављају, а народ активно учествује у богослужбеном животу, причешћује се. Простора за унапређење духовног живота има и наравно да морамо више да се посветимо пастирској мисији јер народ вапи за речју Божјом, вапи за семеном Јеванђеља које ми као пастири треба да сејемо и да проносимо како својим животом тако и другим пастирским и мисијским елементима који прате живот цркве. Као што сте рекли, Осечкопољска и барањска епархија је једна релативно млада епархија, обновљена пре мање од тридесет година у једном бурном и турбулентном времену. У њој имамо храмове који су велелепни и обновљени, али и оне који су још увек девастирани и ратом оштећени. Какво је данас стање на терену када је обнова храмова у питању? – Што се тиче материјалне обнове епархије стање у рубним деловима је јако лоше зато што се наш народ са тих простора углавном иселио и ти храмови су нажалост напуштени. Међутим, у последњих неколико месеци имали смо освећење цркве у Копривни која је једна од старијих наших светиња на овим просторима, па освећење цркве у Пачетину, затим неколико крстова. Многи се објекти обнављају поготово тамо где је већа концентрација нашег народа и где је активнији живот цркве. Нажалост у многим местима, попут Шаренграда, Опатовца, Сотина, стање са црквеним објектима је јако лоше, народа нема, али верујемо и надамо се у помоћ Божију да ћемо их очувати да не пропадну и да буду носиоци постојања нашега народа на овим просторима како би они који су отишли једног дана се вратили на своја огњишта. Простора за унапређење живота и духовног и материјалног увек има, али јако је битна нада у Господа Бога без кога не можемо опстати као народ на овим просторима. Срби у Хрватској изложени су асимилацији, многи од њих одрекли су се своје вере и националности, а имамо и појаву православних Хрвата као резултат тога. Како данас сачувати духовни и национални идентитет и помоћи људима да остану верни свом српском пореклу и прадедовској вери? – Нажалост, сведоци смо да се наш народ асимилује и различити су фактори који су утицали на такво стање. То стање је производ историјских околности које су се дешавале на овим просторима, али сви ти фактори свакако не би требали да утичу на то да народ напусти своју веру, да напусти своју традицију и обичаје. Црква би у том контексту требала да буде носилац тога националног и духовног етоса нашег народа и она треба да обједињује и изграђује у човеку ту свест о духовној и националној припадности. Превасходно бих овде истакао ту духовну страну зато што је она трајнија и вечна у самом бићу народа, а из духовног произилази и национални карактер нашега народа. На такво стање утицао је и континуитет нецрквености нашега народа јер онај народ који је црквен и који живи у духу вере и духу предања не може исту да напусти. Наша вера није само вера обичајна већ вера искуствена, вера која је потврђена мноштвом светих примера људи који су своје животе посветили Богу, живели у подвизима, носили свој крст, издржали и то су темељи које ми треба да насимо као народ. Ако живимо кроз цркву свакако да не можемо да напустимо веру, обичаје, традицију и културу која је изузетно богата и коју смо надопуњавали, а да тиме нисмо никога угрожавали. Колико је за очување идентитета, како духовног тако и националног, значајна српска школа, која нажалост још увек као таква формално не постоји у Хрватској, и колико у самој школи томе доприноси постојање веронауке? – Велики је благослов што имамо школе у којима се настава одвија на српском језику и писму, а жалосно је што наше школе као такве нису регистроване. Кроз њих ми чувамо наш језик и културу, а свакако и нашу веру јер и веронаука је део тог образовног система, поготово ако узмемо у обзир да је она код нас присутна од почетка деведесетих година прошлог века што није био пример ни у Србији нити у Републици Српској. Управо је и веронаука оставила трага у нашем народу јер она треба да изграђује литургијског човека, треба да га образује кроз цркву искључиво литургијски. Сматрам да је веронаука у том контексту деловала и делује на овим просторима и зато данас можемо рећи да на неки начин имамо литургијски образоване вернике. Преосвећени Владико, за нама су Божић и Православна Нова година, ускоро ћемо прославити и Савиндан. Која је Ваша порука у ово празнично време? – Значајно је што смо прославили празник рођења Господа Исуса Христа јер Бог долази на свет да би се човеку омогућило спасење. Управо се у томе и огледа рођење и оваплоћење Господа нашег Исуса Христа. С тим у вези желим нашим верницима да пожелим свако добро у Новој години и да она буде плодотворна у духовном смислу и сваком другом јер једино тако можемо да опстанемо као народ на овим просторима. Поред свих ових тренутака које смо прославили и које ћемо прославити, долази нам и Свети Сава, празник који је и школска слава свих школа у васцелом роду нашем. Потребно је да као народ останемо на том светосавском путу, а то је пут Јеванђеља и врлинског живота јер као охристовљен народ можемо бити сведоци Христовога и оваплоћења и васкрсења као печатима наше вере. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  5. Отац Бранко је на почетку емисије разјаснио недоумицу која је протеклих дана осванула на друштвеним мрежама, када је отац Бранко на позив једног парохијана да освешта кромпир, који је, наводно, на себи имао знак крста, схвативши то као шалу шаљиво и одговорио “Ео трчим“. “Наша вјера је много озбиљнија и Бог се не открива на овакве начине“- поручује отац Бранко. У наставку емисије отац Бранко тумачио је Свето Јеванђеље на 29. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Бранко каже да је Пост период очишћења душе и тијела, вријеме кад се треба сјетити својих гријехова и исповиједити их парохијским свештеницима или духовницима. “У току поста потребно нам је помирење са ближњима са којима смо у завади, али помирење за цио живот, не само за период поста. Господу не треба форма. Он тражи срце наше, да ми од срца желимо да се помиримо са братом својим“-каже отац Бранко. Сребрни олтар за цркву у Барију, у којој се чувају мошти Светог Николаја мирликијског чудотворца, као и сребрни оквир за његову икону даривао је српски краљ Урош овој Цркви, што говори о великом поштовању према Светом Николи српског народа и Светородне лозе Немањића, нагласио је отац Бранко говорећи о празнику Светог Николе. Отац Бранко је одговарао и на питање слушалаца о томе да ли православни хришћани треба да користе друштвене мреже, посебно фејсбук. “Ми управљмо фејсбуком а не он нама. Није штетно користити фејсбук, само треба да бирамо садржаје које тамо тражимо“- каже отац Бранко. Извор: Радио Светигора
  6. “Посјета Патријарха Јована потврда је јединства Православља у ово вријеме када нам стижу вијести о неспоразуму између Васељенске Патријаршије и Руске православне Цркве“-каже отац Гојко. Он је у наставку говорио и о празнику Покрова Пресвете Богородице. Одговарајући на питање слушалаца да протумачи ријечи Господње Хајде за мном, остави мртве нека укопавају своје мртве, отац Гојко подсјећа да смо мртви сви који нисмо с Богом. А ако знамо да чинимо гријех а немамо снаге да му се супротставимо, онда нам је потребна потребна је воља да га побиједимо, према оним ријечима Светог Петра другог ловћенског Тајновидца “нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“. Извор: Радио Светигора
  7. У уводу емисије отац Гојко Перовић говорио је о благословеној посјети Његовог блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока Јована, који у понедјељак 15. октобра долази у Црну Гору. Ово је први пут у историји да Патријарх антиохијски посјећује Црну Гору, нагласио је отац Гојко изражавајући своју и радост вјерника наше Митрополије поводом посјете, и подсјећајући колико је то велики благослов за нашу земљу и за цијелу помјесну Српску православну Цркву. Звучни запис емисије “Посјета Патријарха Јована потврда је јединства Православља у ово вријеме када нам стижу вијести о неспоразуму између Васељенске Патријаршије и Руске православне Цркве“-каже отац Гојко. Он је у наставку говорио и о празнику Покрова Пресвете Богородице. Одговарајући на питање слушалаца да протумачи ријечи Господње Хајде за мном, остави мртве нека укопавају своје мртве, отац Гојко подсјећа да смо мртви сви који нисмо с Богом. А ако знамо да чинимо гријех а немамо снаге да му се супротставимо, онда нам је потребна потребна је воља да га побиједимо, према оним ријечима Светог Петра другог ловћенског Тајновидца “нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је у недјељу, 4. фебруара са свештенством Свету службу Божију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Доносимо звучни запис надахнуте и поучне беседе Високопреосвећеног митрополита. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора View full Странице
  9. Kazuo Išiguro: Uzeću koliko god mi je vremena potrebno Gospodine Išiguro, da li ste ikada naišli na neku od svojih knjiga u second hand knjižari? Jesam, takve stvari su teške. Kada odem u neku od secondhand knjižara negde u unutrašnjosti Engleske i nađem svoju knjigu, pomislim „Pa, ovo je uvreda! Neko nije želeo da zadrži moju knjigu!“ (Smeh) Ali ako je nema, opet sam uvređen i zapitam se „Zašto je ljudi ne razmenjuju? Zašto je nema u radnji?“ Da li bavljenje pisanjem podrazumeva da morate biti otporni na kritike? Da, na primer, moja žena zna da bude veoma gruba. Na svojoj poslednjoj knjizi, Sahranjeni džin, počeo sam da radim još 2004, ali sam pisanje prekinuo nakon što sam joj pokazao deo rukopisa. Smatrala je da je u pitanju koještarija. (Smeh) Problem je u tome što, kada mi je bila devojka, ja nisam bio pisac. Dakle, dok čita moje rukopise, ona me i dalje posmatra kao tek diplomiranog studenta koji mašta o tome da se jednog dana bavi pisanjem. Čak i nakon što ste osvojili Buker nagradu? Nju to uopšte ne zastrašuje, i dalje me kritikuje na isti način kao što je to činila dok sam tek počinjao i nisam još bio objavljen. Ona je vrlo stroga, mora da bude. Raspravljamo o mojim romanima, romanima drugih ljudi, filmovima koje gledamo, predstavama koje posećujemo od 1980 – 35 godina! Postoje neke stvari oko kojih se slažem sa njom i neke oko kojih se večito ne slažem. Dakle, neke stvari koje kaže ne uzimam za ozbiljno, ali ima i onih drugih za koje znam da su relevantne. Postoje određene oblasti u kojima je ona veoma jaka. Ali nikada ne biste pravili kompromis oko onoga što treba da bude osnovna zamisao. Ne, nikada ne bih odstupio od osnove, od srži, od ideja ili tema. Ona, zapravo, nikada to ne kritikuje. Uvek se radi o načinu na koji sam nešto izveo. Ona bi rekla „Ovo nisi dobro uradio. Znam šta želiš da postigneš, ali ovako ti nije uspelo.“ Mislim da mi nikada nije rekla „Ideja tvog romana je pogrešna.“ Zašto ste onda Sahranjenog džina toliko dugo ostavili po strani? Započeli ste rukopis pre više od deset godina. Često sam prestajao sa pisanjem i ostavljao knjige na nekoliko godina. Ne daj mi nikada da odem, prethodni roman, tri puta sam pokušavao da napišem! Navikao sam na tu ideju da knjige koje pišem mogu da ostavim u stranu, pa ako im se nakon dve, tri godine vratim… mogu da ih promenim. Možda mi se razvila mašta ili mogu da razmišljam o novom kontekstu ili načinu da nešto uradim. Dešavalo mi se i ranije, pa ne paničim kada mi neko kaže „Stavi to na stranu.“ Iz iskustva znam da takva stvar može da bude veoma dobra. Kakav je osećaj znati da ste upravo završili knjigu? Zanimljivo je što to kažete, jer mi se nikada nije desio momenat u kom bih pomislio „Uh, završio sam!“ Gledam fudbalere na kraju utakmice, znate, čuje se zviždaljka i oni znaju da li su pobedili ili izgubili. Do tog momenta, oni daju sve od sebe i znaju kada je kraj. Smešno je jer kod pisca ne postoji završni zvižduk. Nije baš spektakularno. Zašto? Pa, čak i nakon objavljivanja knjige, stvari se stalno menjaju. Od kada je u Britaniji objavljeno štampano izdanje moje knjige u tvrdim koricama, na primer, različiti prevodioci su postavljali različita pitanja – jako su rigorozni u veziu sa sitnim detaljima. Ja onda saslušam sve njihove komentare i promenim određene delove. Tek kada štampano izdanje izađe, imam osećaj kao da je to finalna verzija i onda mogu da stanem… Jer je tada prekasno, to je završni zvižduk. Nema pravog trijumfalnog momenta. Da li ikada osetite pritisak da treba da pišete više? Objavili ste samo osam romana u toku tridesetpetogodišnje karijere. Na početku svoje karijere sam odlučio da broj knjiga koje postoje na svetu nije problematičan. Vodio sam diskusiju o tome sa urednikom izdavačke kuće Faber & Faber, Robertom MekKramom, čovekom koji me je otkrio. Nakon prvog romana sam ga pitao koliko bi vremena trebalo da prođe dok ne objavim drugu knjigu. Rekao mi je „Pa, za tvoju karijeru bi najbolje bilo da objaviš knjigu na svake dve godine.“ Uvek ga podsećam na ovo, jer smo i dalje veoma dobri prijatelji, i on uvek kaže da je to bio glup savet! Ali sećam se da sam tada pomislio „To je za mene nemoguće.“ Kreativnost ne možete požurivati. Tada sam odlučio da ne želim kvantitativno da doprinesem književnosti, ono što sam smatrao da moram da uradim jeste da pokušam da stvorim dela koja su malo drugačija od onih koja već postoje. Koja je svrha u pukom dodavanju na već postojeću planinu knjiga osim ako ne napišem nešto novo ili malo drugačije? Stenli Kjubrik je za mene neka vrsta uzora, on je mnogo vremena provodio razmišljajući o projektu i svaki film je potpuno drugačiji od prethodnih. Mislio sam „Moram da budem kao Kjubrik. Uzeću koliko god mi je vremena potrebno.“ To bi mi omogućilo da svaki put sagradim novi svet. Šta prvo smislite, priču ili svet dela? Scenu biram u skladu sa potrebama priče. I u stvari, to me često dovodi u teške situacije. Često imam priču, ali nisam odlučio gde bi trebalo da se odvija, u kom vremenskom periodu… Osećam se kao da izviđam lokacije za film. Postavka, a to uključuje vreme i mesto, jedan je od mojih glavnih alata u pričanju priče. Postao sam prilično zainteresovan za stvaranje tog malog sveta. Takođe, muzika je veoma važna za moj način pripovedanja. Kako to? Teško je objasniti. U muzici, posebno ako se udubite u neku pesmu, čak i ako nema reči, postajete duboko svesni određene emocije koja u njoj vlada. A kada pišem, ono što pokušavam da uradim je da prenesem određenu vrstu emocije ili raspoloženja. Tako, često uhvatim sebe kako razmišljam o atmosferi u određenoj pesmi koja mi se dopada, a koja je bliska emociji koju želim da uhvatim. Šta možete da saopštite bez reči? U poslednjih nekoliko dana sam putovao i, iz nekog razloga, razmišljao sam o svojoj omiljenoj kompoziciji od Kita Džereta, pijaniste za koga mislim da u toj pesmi opisuje stariju osobu koja se osvrće na svoju mladost. U pitanju je instrumental, bez reči, pa sam razmišljao kako bih voleo da prenesem tu priču u sledećem romanu. Potrebna mi je ta vrsta atmosfere, mešavina žala i ponosa. Ali to osećanje možete imati samo slušanjem muzike… Kako emociju iz muzike prevesti u reči na papiru? Problem za pisce je taj što zbog upotrebe reči kao alata, a reči se često koriste u esejima i raspravama, nailazimo na iskušenje da mislimo da uvek moramo da razmišljamo u okvirima logičnih intelektualnih obrazaca. Naravno, to je važan aspekt pisanja romana, ali je za romanopisca takođe važno da maštu koristi kao što bi je i muzičar, kompozitor ili slikar koristili, na neki nelogičan način. Mislim da je za mene jako važno da ne postanem neka vrsta intelektualnog pisca. Prevod: Iva Kosovac izvor: the-talks.com Nikad me ne ostavljaj – Kazuo Ishiguro Never Let Me Go 2005. Za Lomu i Naomi. Engleska, koncem 1990-ih (Početak romana) Prvo poglavlje Zovem se Kathy H. Imam trideset jednu godinu i već sam jedanaest godina njegovateljica. Znam da to zvuči dovoljno dugo, ali zapravo žele da nastavim još osam mjeseci, do kraja ove godine. To će biti gotovo točno dvanaest godina. Sada znam da činjenica da sam tako dugo njegovateljica ne mora značiti da me smatraju izvrsnom u tom poslu. Ima nekoliko doista dobrih njegovatelja kojima su nakon samo dvije ili tri godine rekli da je dovoljno. I mogu se sjetiti barem jednog njegovatelja koji je taj posao obavljao svih četrnaest godina, premda je bio posve beskoristan. Dakle, ne pokušavam se hvalisati. No s druge strane, zasigurno znam da su zadovoljni mojim radom, a sve u svemu, i ja sam zadovoljna. Moji su se donori uvijek oporavljali mnogo bolje no što se očekivalo. Njihovo vrijeme oporavka bilo je impresivno, a jedva da je bilo koji od njih klasificiran kao »uzrujan«, čak ni prije četvrte donacije. U redu, sad se možda ipak hvalim. No to mi mnogo znači, sposobnost da dobro obavljam svoj posao, osobito onaj dio o tome da moji donori ostaju »smireni«. Razvila sam neku vrstu instinkta o donorima. Znam kad se treba zadržati uz njih itješiti ih, kad ih ostaviti nasamo; kad slušati sve što žele reći, a kad jednostavno slegnuti ramenima i reći im neka se priberu. U svakom slučaju, ne tvrdim da sam po bilo čemu posebna. Poznajem njegovatelje, koji trenutno rade, a jednako su dobri bez ičije hvale. Ako ste vi jedan od njih, mogu razumjeti kakvu biste zavist mogli osjećati, zbog mojeg jednosobnog stana, mojeg automobila, i povrh svega, zbog načina na koji mogu birati koga ću njegovati. Osim toga ja sam pohađala školu Hailsham, što je katkad samo po sebi dovoljno date ljudi poprijeko gledaju. Kathy H., kažu, ona može birati i uvijek bira svoje: ljude iz Hailshama ili iz neke druge privilegirane ustanove. Nije ni čudo da ima tako sjajan uspjeh. Ja sam to dovoljno često čula, pa sam sigurna da ste vi čuli još češće, a možda u tome ima nečega. Ali ja nisam prva kojoj je dopušteno birati, a sumnjam da ću biti posljednja. U svakom slučaju, dala sam svoj doprinos njegovanju donora odgojenih na svakakvim mjestima. Imajte na umu da ću, kad završim, za sobom imati dvanaest godina ovoga posla, a samo su mi tijekom posljednjih šest dopustili da biram. A zašto i ne bi? Njegovatelji nisu strojevi. Trudiš se i daješ sve od sebe za svakog donora, ali to te na kraju iscrpi. Ne posjeduješ bezgranično strpljenje i energiju. Kad ti se pruži prilika da biraš, naravno, biraš one slične sebi. To je prirodno. Ni slučajno ne bih mogla ovoliko izdržati da sam prestala na svakom koraku suosjećati sa svojim donorima. I u svakom slučaju, da nikad nisam počela birati, kako bih se nakon svih tih godina uopće ponovno zbližila s Ruth i Tommyjem? No u današnje je vrijeme, naravno, preostalo sve manje i manje donora kojih se sjećam, pa zapravo i nisam baš tako mnogo birala. Kao što kažem, posao je mnogo teži ako nemate onu dublju vezu s donorom, a premda će mi nedostajati njegovateljski rad, nekako mi se čini da je u redu što ću koncem godine završiti s tim poslom. Ruth je, usput rečeno, bila tek treći ili četvrti donor kojeg sam dobila po vlastitom izboru. U to joj je vrijeme već bio dodijeljen njegovatelj, i sjećam se da sam se morala malo potruditi oko toga. No na koncu sam uspjela, a čim sam je ponovno ugledala, u onom oporavilištu u Doveru, sve naše nesuglasice, premda nisu u potpunosti nestale, ipak se nisu doimale ni približno onako važnima kao sve ostalo: kao što je činjenica da smo zajedno odrasle u Hailshamu, činjenica da smo znale i sjećale se nekih stvari koje nikom drugom nisu bile poznate. Mislim da sam otad počela tražiti svoje donore među ljudima iz prošlosti, a kadgod sam mogla, među ljudima iz Hailshama. Bilo je trenutaka tijekom godina kad sam nastojala zaboraviti na Hailsham, kad sam govorila sebi da se ne bih smjela toliko osvrtati unatrag. No tada je stigao trenutak kad sam se jednostavno prestala opirati. To je moralo imati veze s jednim donorom kojega sam jednom njegovala, tijekom svoje treće godine rada kao njegovateljice; radilo se o njegovoj reakciji kad sam spomenula da sam iz Hailshama. Upravo je prošao kroza svoje treće doniranje, koje nije dobro prošlo, te je zasigurno znao da neće uspjeti. Jedva je disao, ali je pogledao prema meni i rekao:- Hailsham. Kladim se da je to bilo krasno mjesto.- Idućeg jutra, kad sam nešto pričala kako bih skrenula njegove misli sa svega toga, i pitala gdje je on odrastao, spomenuo je neko mjesto u Dorsetu, a njegovo se lice iskrivilo u neku posve novu vrstu grimase. Tada sam shvatila kako očajnički želi zaboraviti na to mjesto. Umjesto toga, želio je slušati o Hailshamu. Stoga sam mu tijekom narednih pet ili šest dana pričala o svemu što je želio znati, a on je ondje ležao, prikopčan na sve moguće aparate, dok mu se na licu pojavljivao blag osmijeh. Pitao me o velikim i o malim stvarima. O skrbnicima, o tome kako je svatko od nas ispod kreveta imao vlastitu škrinju za raznorazne sitnice, o nogometu, o bejzbolu, o stazi što jevodila s vanjske strane glavne kuće, oko svih njezinih zakutaka, o jezercu za patke, o hrani, o pogledu iz Umjetničke sobe što se za maglovitih jutara pružao preko polja. Katkad bi tražio da neprestano ponavljam neke stvari; raspitivao bi se o nečemu što sam mu ispričala prethodnoga dana kao da mu to uopće nisam spomenula. »Jeste li imali sportski paviljon?« »Koji je skrbnik tebi bio najdraži?« U početku sam mislila da je riječ o lijekovima, ali sam tada shvatila da mu je um posve bistar. Zapravo nije želio samo slušati o Hailshamu, želio se sjećati Hail shama, baš kao da je to bilo njegovo vlastito djetinjstvo. Znao je da je blizu skončanju, pa je zato to radio: tražio je da mu sve opisujem kako bi mu se sve to doistausjeklo u pamćenje, pa će se možda tijekom besanih noći, uz lijekove, bolove i iscrpljenost,zamagliti linija između mojih i njegovih sjećanja. Tad a sam prvi put shvatila, doista shvatila, koliko smo sreće imali, Tommy, Ruth, ja, i svi ostali. *Dok se sada vozim naokolo, još uvijek vidim ponešto što me podsjeća na Hailsham. Možda prođem kraj maglom zastrtog polja, ili u daljini opazim dio velike kuće dok se spuštam u neku dolinu, čak i posebno raspoređene jablane na nekoj padini, te pomislim:»Možda je to! Našla sam ga! Ovo doista jest Hailsham! «Zatim shvatim da je to nemoguće i nastavim voziti, a moje misli prijeđu na nešto drugo. Osobito su tu oni paviljoni. Svuda ih vidim kako stoje na udaljenom kraju igrališta, malene bijele montažne kuće s nizom prozora smještenim neprirodno visoko, gotovo tik ispod strehe. Mislim da su ih mnogo izgradili u pedesetima i šezdesetima, kad su vjerojatno i našu postavili. Ako prođem kraj jednog takvog paviljona, promatram ga što je moguće dulje, a jednog ću dana tako imali sudar, ali ipak to radim. Nedavno sam vozila pustim područjem Worcestershirea i ugledala jedan kraj terena za kriket, a bio je tako sličan našem u Hailshamu da sam okrenula automobil i pošla bolje pogledati. Obožavali smo naš sportski paviljon, možda zato jer nas je podsjećao na one slatke malene kolibe što su ih ljudi imali u slikovnicama. Sjećam se kad smo bili u mlađim razredima, pa smo preklinjali naše skrbnike da sljedeći sat održe u paviljonu umjesto u običnoj prostoriji. Nakon toga, kad smo bili u šestom razredu, kad smo ušli u trinaestu godinu života, paviljon je postao mjesto gdje smo se mogli skrivati sa svojim najboljim prijateljima, kad smo se željeli maknuti od ostalih iz Hailshama. Paviljon je bio dovoljno velik da ondje borave dvije zasebne skupine bez međusobnog ometanja; ljeti se na verandi mogla zadržavati i treća skupina. No u idealnim okolnostima zapravo ste vi i vaši prijatelji željeli cijeli paviljon samo za sebe, pa je često dolazilo do nadmudrivanja i prepirki. Skrbnici su njima uvijek govorili neka se ponašamo civilizirano polom pitanju, ali u stvarnosti vam je trebalo nekoliko jakih ličnosti u skupini kako biste imali šanse zauzeti paviljon tijekom odmora ili slobodnog razdoblja. Ni ja nisam bila baš povučeni tip, ali pretpostavljam da smo paviljon onako često imali za sebe zapravo zahvaljujući Ruth. Obično bismo se rasporedile po stolicama i klupama; bilo bi nas pet, odnosno šest ako bi došla i Jenny B.; te bismo s užitkom tračale. Postojala je vrsta razgovora do koje je moglodoći jedino kad ste bili skriveni u paviljonu; mogle smo raspravljati o nečemu što nas je zabrinjavalo, ili bismo se mogle valjati od smijeha, ili se bijesno posvađati. Uglavnom je tobio način opuštanja uz najbliskije prijatelje.Onog poslijepodneva o kojem sad razmišljam, stajale smo na stolcima i klupama,gurajući se uz visoke prozore. Tako smo dobro vidjele sjeverno igralište gdje se okupilo dvanaest ak dječaka s naše godine i iz sedmog razreda da bi igrali nogomet. Sjalo je sunce, ali je ranije toga dana zasigurno padala kiša jer se sjećam odsjaja sunca na blatnjavoj travi. Netko je rekao da ne bismo trebale tako otvoreno zuriti, ali gotovo se uopće nismo pomaknule unatrag. Zatim je Ruth rekla: Shvatila sam da je za Ruth i ostale prilično nevažno ono što će dječaci učiniti; nije bitno odobravamo li mi to ili ne. U tom se trenutku nismo natisnule na prozore jer smo uživale upomisli da ćemo vidjeti kako ponovno ponižavaju Tommyja, nego zato što smo čule za tunajnoviju zavjeru pa nas je nekako neodređeno zanimalo što će se događati. Mislim da u tim danima nismo bile previše zainteresirane za ono što su dječaci među sobom radili. Za Ruth, za ostale, sve je bilo tako nepristrano. I svi su izgledi da je tako bilo i za mene. Ili me možda sjećanje vara. Možda sam čak i tada, dok sam gledala kako Tommy trči potom igralištu, s neskrivenim oduševljenjem na licu jer su ga ponovno primili u svoje redove, te je trebao igrati igru u kojoj je bio tako dobar, možda sam ipak osjećala bol. Međutim, točnose sjećam kako sam opazila da Tommy nosi plavu polo majicu što ju je prošlog mjeseca kupiona Rasprodaji, onu kojom se tako ponosio. Sjećam se da sam pomislila: Tommy ima svoju majicu. Svoju najdražu polo majicu. Ne vjerujem da me itko čuo jer su se svi smijali Lauri, velikom klaunu u našoj grupi, koja je oponašala izraze što su se pojavljivali na Tommyjevu licu dok je trčao, mahao,dozivao, driblao. Ostali su se dječaci kretali igralištem na onaj namjerno tromi način kao štočine dok se zagrijavaju, ali je izgledalo đa Tommy, u svojem uzbuđenju, već daje sve od sebe.Rekla sam, ovoga puta glasnije: Tada su dječaci prestali šutirati loptu naokolo i okupili se na sredini igrališta. Prsa su imse lagano uzdizala i spuštala dok su čekali da počne biranje ekipa. Dva kapetana momčadibila su iz sedmog razreda, premda su svi znali da je Tommy bolji igrač od bilo koga s te godine. Bacali su novčić da vide tko će prvi birati, a zatim se onaj koji je pobijedio zagledao uskupinu dječaka. – Pogledajte ga – rekao je netko iza mene.- Posve je uvjeren da će njega prvog izabrati. Samo ga pogledajte! Tommy je u tom trenutku doistadjelovao nekako komično, a to vas je navodilo dapomislite, pa, da, ako je tako budalast, zaslužuje ono što će ga snaći. Svi su se drugi dječacipretvarali da ignoriraju postupak biranja, glumeći da im je svejedno kad će doći na red. Nekisu tiho međusobno razgovarali, neki su vezivali vezice nacipelama, a drugi su samo zurili usvoje noge dok su gazili po blatu. Ali Tommy je željno gledao u dječaka iz sedmog razreda,kao da je ovaj već prozvao njegovo ime. Laura je svoju predstavu izvodila za cijelo vrijeme biranja ekipa, oponašajući sve različite izraze Tommyjeva lica: vedra usrdnost na početku; zbunjena zabrinutost nakon što jesvaki kapetan izabrao četiri igrača, a on još uvijek nije bio prozvan; povrijeđenost i panika kad je počeo shvaćati što se zapravo događa. Ja, međutim, nisam neprestano pogledavala Lauru jer sam promatralaTommyja; znala sam što ona radi jer su se ostale stalno smijale ipoticale je. Kad je Tommy ostao sam ondje stajati, a svi su se dječaci počeli smijuljiti, čulasam kako Ruth kaže: Nije stigla do kraja. Tommy je počeo gromoglasno vikati, a dječaci, koji su se sad već otvoreno smijali, potrčaše prema južnom igralištu. Tommy je učinio nekoliko koraka zanjima; teško je reći je li nagonski krenuo u bijesan lov za njima ili ga je obuzela panika jer su ga ondje ostavili. U svakom slučaju, uskoro se zaustavio i stajao ondje, bijesno zureći zanjima, grimizna lica. Tada je počeo vrištati i vikati; besmislena zbrka psovki i uvreda. (Odlomak) Izvor: scribd.com Prema prognozama kladioničara dobitnik Nobelove nagrade za književost Kazuo Išiguro nije bio ni na spisku širih favorita. Kenijac Ngugi va Tiong’o (79) i Japanc Haruki Murakami (68) bili su vodeći kandidati sve do nekoliko sati pred dodelu, kada ih je pretekla dotada trećeplasirana Kanađanka Margaret Atvud (77). Interesantno je da je japanski pisac godinama unazad glavni favorit za Nobelovu nagardu. Vredno priznanje mu je izmaklo i ove godine. Novčani dodatak uz Nobelovu nagradu iznosi devet miliona švedskih kuna (oko 940.000 evra) Nobelova nagrada prvi put je dodeljena 1901. godine Ukupno 109 pisaca dobilo je do danas Nobelovu nagradu za književnost među kojima je 14 žena, 36 pesnika i 28 autora koji su pisali na engleskom. Najmlađi laureat, Rađard Kipling, imao je 41, a nastariji, Doris Lesing, 88 godina. U proseku nagrađeni pisci imaju 65 godina. Švedska akademija nikada ne odaje ko je sve razmatran za nagradu, a spisak užih kandidata otkriva se tek 50 godina kasnije. Za P.U.L.S.E Velibor Mihić
×
×
  • Create New...