Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'потребни'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Дана 4. марта 2020. године, у среду прве недеље Великог поста Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је прву овогодишњу Литургију Пређеосвећених Дарова у саборној цркви – Храму Христа Спаситеља у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши проповед. Пост, молитва, покајање и милосрђе су средства помоћу којих човек може духовно да преобрази свој живот, да постане другачији. Заправо, циљ поста се и састоји у томе да прекинемо ланац свог свакодневног живота, окове који нас везују за раније навике, склоности и уобичајени начин живота. Пост снажно улази у наш живот – и у виду дисциплине повезане с ограничењима у исхрани, и као обичај да што чешће одлазимо у храм Божији и присуствујемо богослужењима која прилично дуго трају. Све ово се не уклапа у обичан живот већине људи. Може се рећи да је пост извесна шок-терапија кад у медицинске сврхе с треба продрмати људски организам како би почео да ради другачије. Пост је известан потрес наше свести, утицај на нашу вољу и на наша осећања како бисмо постали свесни потребе за истинском променом свог живота. Кад кажемо да су пост, покајање, молитва и милосрђе средства за утицај на нашу душу ми на известан начин правимо програм свог религиозног живота, а оно што се не сме нарушити јесте скуп обавезних правила. Религиозни живот не може постојати без покајања, без свести о својим греховима, а ако човек није свестан својих грехова, не може се рећи да је верник. У животу сам често имао прилике да сретнем људе који су на својој првој исповести с недоумицом реаговали на питања: за шта желите да се покајете? Који вас грех мучи? У прво време ми се чинило да је одговор врло неочекиван, а касније сам се навикао: „Па заправо, ни у чему не грешим, живим као сви други.“ То значи да је у свести многих људи грех несумњиви злочин једнак злочину којима се крше људски закони. Међутим, човек може бити грешник, а да не прекрши ниједан људски закон, и притом може бити врло угледан члан друштва, јер и угледан човек може да крши главни закон по којем треба да живимо – закон Божији. Да бисмо заиста збацили са себе слојеве свакодневне греховности потребни су нам одређени одлучни поступци. И пост нам са својим дугим богослужењима пуним дубоког смисла, с молитвама, песмама и читањем Светог Писма помаже да на известан начин са стране погледамо саме себе и да себе више или мање објективно оценимо. А без ове објективне оцене не може бити истинског покајања, јер објективна оцена претпоставља откривање у себи грехова неправде, несавршенства, злих речи и рђавих дела које смо упућивали или упућујемо на адресу својих ближњих. Да бисмо узрастали у молитви и у подвизима, не треба да имамо на уму само оно што треба да радимо, већ треба да покушавамо да то остваримо у свом животу. Није нимало лако то учинити, зато што је једна ствар мисао, па чак и молитва, а друга је остварење узвишених мисли, остварење заповести Божијих у свом свакодневном животу. Велики пост нам нуди да узвишену теорију хришћанства сјединимо са својом животном праксом. То није увек једноставно. Није сваки човек у стању да своју веру поткрепи стварном побожношћу. Међутим, Велики пост је управо оно време кад треба да нађемо у себи снаге – снагу разума, снагу воље и снагу осећања – како бисмо покушали да остваримо узвишене моралне захтеве хришћанства у свом животу. Велики пост нам предлаже да се у значајној мери ограничимо у ономе на шта смо навикли, он захтева од нас улагање напора. Колико год човек да покушава да се вештачки натера на нешто, то му неће поћи за руком. Зато је истински пост који нам Црква нуди далек од било какве вештачке егзалтације. Знамо да је пракса вештачке егзалтације заступљена у многим култовима и религијама. Међутим, емоције брзо долазе и брзо одлазе и никакав емоционални утицај не може у човековом животу да формира стабилно присуство врлина. Међутим, Господ нам открива дивну могућност – да кроз молитву, кроз пост и кроз милосрђе стекнемо у свом срцу узвишена осећања и способности које нас заиста мењају набоље кад их остварујемо у свом животу. Покајање је промена нашег ума, наше воље, то је освећење наших осећања; и таквим покајањем треба да буде испуњен Велики пост којим се припремамо за сусрет са Светлим Христовим Васкрсењем. Амин. Нека вам је срећна среда прве недеље! Извор: Православие.ру
  2. Дана 4. марта 2020. године, у среду прве недеље Великог поста Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је прву овогодишњу Литургију Пређеосвећених Дарова у саборној цркви – Храму Христа Спаситеља у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши проповед. Пост, молитва, покајање и милосрђе су средства помоћу којих човек може духовно да преобрази свој живот, да постане другачији. Заправо, циљ поста се и састоји у томе да прекинемо ланац свог свакодневног живота, окове који нас везују за раније навике, склоности и уобичајени начин живота. Пост снажно улази у наш живот – и у виду дисциплине повезане с ограничењима у исхрани, и као обичај да што чешће одлазимо у храм Божији и присуствујемо богослужењима која прилично дуго трају. Све ово се не уклапа у обичан живот већине људи. Може се рећи да је пост извесна шок-терапија кад у медицинске сврхе с треба продрмати људски организам како би почео да ради другачије. Пост је известан потрес наше свести, утицај на нашу вољу и на наша осећања како бисмо постали свесни потребе за истинском променом свог живота. Кад кажемо да су пост, покајање, молитва и милосрђе средства за утицај на нашу душу ми на известан начин правимо програм свог религиозног живота, а оно што се не сме нарушити јесте скуп обавезних правила. Религиозни живот не може постојати без покајања, без свести о својим греховима, а ако човек није свестан својих грехова, не може се рећи да је верник. У животу сам често имао прилике да сретнем људе који су на својој првој исповести с недоумицом реаговали на питања: за шта желите да се покајете? Који вас грех мучи? У прво време ми се чинило да је одговор врло неочекиван, а касније сам се навикао: „Па заправо, ни у чему не грешим, живим као сви други.“ То значи да је у свести многих људи грех несумњиви злочин једнак злочину којима се крше људски закони. Међутим, човек може бити грешник, а да не прекрши ниједан људски закон, и притом може бити врло угледан члан друштва, јер и угледан човек може да крши главни закон по којем треба да живимо – закон Божији. Да бисмо заиста збацили са себе слојеве свакодневне греховности потребни су нам одређени одлучни поступци. И пост нам са својим дугим богослужењима пуним дубоког смисла, с молитвама, песмама и читањем Светог Писма помаже да на известан начин са стране погледамо саме себе и да себе више или мање објективно оценимо. А без ове објективне оцене не може бити истинског покајања, јер објективна оцена претпоставља откривање у себи грехова неправде, несавршенства, злих речи и рђавих дела које смо упућивали или упућујемо на адресу својих ближњих. Да бисмо узрастали у молитви и у подвизима, не треба да имамо на уму само оно што треба да радимо, већ треба да покушавамо да то остваримо у свом животу. Није нимало лако то учинити, зато што је једна ствар мисао, па чак и молитва, а друга је остварење узвишених мисли, остварење заповести Божијих у свом свакодневном животу. Велики пост нам нуди да узвишену теорију хришћанства сјединимо са својом животном праксом. То није увек једноставно. Није сваки човек у стању да своју веру поткрепи стварном побожношћу. Међутим, Велики пост је управо оно време кад треба да нађемо у себи снаге – снагу разума, снагу воље и снагу осећања – како бисмо покушали да остваримо узвишене моралне захтеве хришћанства у свом животу. Велики пост нам предлаже да се у значајној мери ограничимо у ономе на шта смо навикли, он захтева од нас улагање напора. Колико год човек да покушава да се вештачки натера на нешто, то му неће поћи за руком. Зато је истински пост који нам Црква нуди далек од било какве вештачке егзалтације. Знамо да је пракса вештачке егзалтације заступљена у многим култовима и религијама. Међутим, емоције брзо долазе и брзо одлазе и никакав емоционални утицај не може у човековом животу да формира стабилно присуство врлина. Међутим, Господ нам открива дивну могућност – да кроз молитву, кроз пост и кроз милосрђе стекнемо у свом срцу узвишена осећања и способности које нас заиста мењају набоље кад их остварујемо у свом животу. Покајање је промена нашег ума, наше воље, то је освећење наших осећања; и таквим покајањем треба да буде испуњен Велики пост којим се припремамо за сусрет са Светлим Христовим Васкрсењем. Амин. Нека вам је срећна среда прве недеље! Извор: Православие.ру View full Странице
  3. "USTAŠAMA TREBAJU ČETNICI, ČETNICIMA USTAŠE" Hrvatski desničari pobesneli nakon gostovanja Sergeja Trifunovića na HRT-u FOTO: HRT / SCREENSHOT Desničarski portali u Hrvatskoj žestoko su kritikovali voditelja emisije "Nedjeljom u dva" Aleksandra Stankovića i njegovog gosta srpskog glumca Sergeja Trifunovića, koji je rat u Hrvatskoj nazvao građanskim i naveo da su srpski i hrvatski - jedan jezik. Desničarima, i portalima i posetiocima, zasmetala je Trifunovićeva tvrdnja da su "ustašama potrebni četnici, a četnicima ustaše", kao i Trifunovićev komentar u vezi sa ustaškom pločom u Jasenovcu. Trifunović je bio gost HRT-ove emisije "Nedjeljom u dva", a jedan broj gledalaca osudio je izjavu glumca da narodi na ovim prostorima, računajući i Hrvate, nisu doživjeli katarzu nakon zločina koji su počinjeni. FOTO: HRT / SCREENSHOTTrifunović u studiju HRT-a sa Aleksandrom StankovićemVoditelj i urednik emisije Aleksandar Staknović optužen je da "preko izabranog gosta proglašava Hrvatsku - ustaškom državom".Desničarski listovi prenose stavove svojih posetilaca da bi Sergej Trifunović "trebao da se drži glume", te da su mu "neviđene besmislice, neukusne izjave i smešne istorijske činjenice - nepotrebne".Srpskom glumcu i voditelju HRT-a poručeno je da "hrvatski i srpski jezik nisu isti", te da u "Srbiji postoji četnički pokret, a u Hrvatskoj ne postoji ustaški", kao i da je "srpska četnička čizma gazila hrvatsko tlo, a ne obrnuto".Poručeno im je i da je "srpska politika prema Hrvatskoj i svim srpskim susedima uvek u svojoj srži bila i ostala, fašistoidna i genocidna", te da su i Stanković i Trifunović "dno dna. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ustasama-trebaju-cetnici-cetnicima-ustase-hrvatski-desnicari-pobesneli-nakon/btqz0y7
  4. Овај авион је дуги низ година представљао окосницу средње тактичке транспортне авијације југословенских и српских војних снага. Крајем 80-их година прошлог века ЈНА је имала флоту од 15 ових авиона. Ова група авиона је у једном таласу могла да десантира преко 500 падобранаца са комплетним наоружањем и војном опремом. Да ли евентуална руска донација два авиона Ан-26 представља почетак обнављања ове витално важне компоненте српских оружаних снага? Како је пренела руска новинска агенција Sputnik, Војска Србије би ускоро могла бити јача за два војно-транспортна авиона Ан-26. Према тим информацијама, ове авионе ће Србији донирати Русија, баш као што је то недавно био случај са шест борбених вишенаменских апарата МиГ-29. У сваком случају, баш као и са ратним ваздухопловством Војске Србије, ради се буквално о спасавању војно-транспортне компоненте од потпуног нестанка. Историја употребе Ан-26 на овом простору Ан-26 је са великим успехом експлоатисан у јединицама ЈНА (Југословенска Народна Армија), као и касније у јединицама Војске Југославије, и коначно Војске Србије. Дуги низ година је представљао окосницу средње тактичке транспортне авијације југословенских и српских војних снага. Дакле, овај авион није непознаница за српске пилоте и авио-механичаре, који га заиста високо котирају када су у питању његове експлоатационе карактеристике. Крајем 80-их година прошлог века, ЈНА је имала флоту од 15 ових авиона. Они су имали изузетно важну улогу у превозу људи и материјално-техничких средстава ваздушним путем, те за десантирање падобранаца. Група од 15 ових авиона је у једним таласу могла да десантира преко 500 падобранаца са комплетним наоружањем и војном опремом. После распада СФРЈ и формирања Војске Југославије, ови авиони су пребачени на простор Републике Србије. Услед значајног смањења територије, али и посебно тешке материјалне ситуације у земљи генерисане међународним санкцијама које су 90-их година погодиле СР Југославију, донета је одлука да се два Ан-26 продају Конгу. За то време авиони су углавном били приземљени за тло услед несташице горива, и тек повремено су летели. Ускоро је отпочела НАТО агресија на СР Југославију, током које су на земљи уништена три ова авиона. Међутим, још већа штета је проузрокована тешким бомбардовањем изузетно драгоценог Ваздухопловног Завода «Мома Станојловић» који је у заиста веома сложеним условима одржавао, па чак и ремонтовао ове авионе. Ови губици су били веома тешки, али је упркос томе постојала жеља и воља да се исти надокнаде. Графикон који представља број апарата Ан-26 у југословенском/српским оружаним снагама у периоду од 1990-2017 године Међутим, дошао је 5.октобар, уследиле су политичке промене и земља је одлучила да крене неким другим путем. Наравно, сви планови за обновом техничких капацитета Војске Југославије су пали у воду, и уследила је даља ерозија борбених капацитета, који су очувани упркос рату и санкцијама. Наредна 2000.година је донела нове губитке када је у питању овај изузетно важан ресурс војно-транспортне авијације. Услед хаварије коју је претрпео један Ан-26, доноси се одлука да се исти расходује. Иако је дошло до укидања санкција према СРЈ, наредна деценија доноси потпуни колапс војно-транспортне авијације. Продата су још два апарата Ан-26, и још један је расходован. Преосталих шест авиона улазе у састав 138. авио-транспортне ескадриле, која је практично препуштена сама себи. Услед протока времена полако долази до истека ресурса на овим авионима, и цела ескадрила се суочава са нестанком. Коначно, 2006.године доноси се одлука да се у Русији ремонтују два авиона Ан-26. Ови авиони одлазе пут Русије 2008.године, и враћају се са продуженим ресурсом за наредних 6 година. Иначе, прописани међуремонтни временски рок овог авиона је 6 година, а часовни 4000 часова лета. На почетку експлоатације овог авиона, његов век употребе је износио 24 године, а данас произвођач гарантује продужење његовог века употребе на 45 година. Доласком 2014.године појавила се потреба да се авиони поново ремонтују. Поново се 138. авио-транспортна ескадрила суочила са веома тешком ситуацијом. Продужетак ресурса на ограниченом броју летелица, или смрт. Услед хроничног недостатка новчаних средстава, тешком муком се доноси одлука да се у циљу спасавања ескадриле само један Ан-26 пошаље на ремонт, а други трајно приземљи до доласка бољих времена. У овом моменту, Војска Србије располаже само са једним оперативним Ан-26, док је осталих пет приземљено и стоји у хангарима батајничког аеродрома. Заиста једна трагична ситуација, која је захтевала ургентне мере. Техничко-тактичке карактеристике авиона Ан-26 Авион Ан-26 представља по габаритима, средњи вишенаменски транспортни авион, кратког до средњег долета. Његов дизајн је крајем 60-тих година прошлог века преузет од авиона Антонов-24. По својој конструкцији спада у групу металних висококрилаца моноплана. Захваљујући специјално дизајнираним крилним површинама овог авиона, брзине потребне за његово полетање и слетање су мале, што доприноси укупној безбедности посаде и путника. Ан-26 може да носи збијен, упакован или разасути терет, моторна возила са погоном, без погона али и специјалне терете уз адекватну пренамену товарног простора. Захваљујући изузетним конструкционим решењима, овај авион се у пуном смислу може назвати вишенаменским. Он може за свега 15-ак минута, да се пренамени из нпр. падобранске варијанте у санитетску, или из десантне варијанте у путничку, што је веома важно када треба хитно реаговати на различит спектар ситуација које се сваки час могу десити на нашој територији и њеном окружењу. Ан-26 се може пренаменити у четири основне варијате: У санитетској варијанти може понети 24 тешка рањеника (на носилима) уз потребно медицинско особље. У падобранској варијанти може понети до 40 падобранаца и избацити их са било које тачке, до висине плафона лета. У десантној варијанти авион може са падобранима да избаци до 5,5 тона терета (вода, лекови, храна) угроженом становништву, али и борбеним јединицама које су се нашле у оперативном окружењу. У путничкој варијанти може понети до 40 путника са пртљагом. Што се тиче полетно-слетне стазе, авион може поред стандардне бетонске писте да користити и утабане земљане, односно травнате површине. Ово му обезбеђује стабилан стајни трап који се састоји из три стајне ноге. Свака од ове три стајне ноге има дупле точкове, који широко належу на тло и који помоћу масивних амортизера обезбеђују удобно слетање и на веома захтевне терене. Основну погонску групу чине два турбо-елисна мотора типа АИ-24ВТ снаге 2820 КС, са четверокраким елисама АВ-72Т. Њихов старт је аутоматски, а у оквиру њих се налазе важне техничке компоненте које штите мотор од високе температуре издувних гасова, као и уређај за аутоматску регулацију обртаја мотора. Сваки мотор има свој систем заштите од пожара, као и електрични грејни систем који штити од залеђивања. Погонски агрегати Ан-26: лево турбо-елисни мотор АИ-24ВТ, десно турбо-млазни помоћни мотор РУ19А-300 Поред ова два мотора, ту се налази и још један погонски агрегат који има помоћну функцију. Ради се о турбомлазном мотору РУ19А-300, а његов основни задатак је генерисање електричне енергије за паљење основних мотора, као и додатни извор снаге приликом полетања и пењања авиона. Погонски агрегати Ан-26: лево турбо-елисни мотор АИ-24ВТ, десно турбо-млазни помоћни мотор РУ19А-300 Пилотска кабина и товарни простор авиона, захваљујући одличном систему за одржавање притиска и систему за климатизацију обезбеђују посади и путницима комфорне услове приликом лета. Ту се као допуна налази и систем за дистрибуцију кисеоника који се састоји од стационарног и преносног блока кисеоничких боца које се употребљавају приликом лета на великим висинама. Поред овога авион је опремљен са аутоматским системима за гашење пожара, који су независни од оних који се налазе у оквиру мотора. Управљачки пункт се састоји од пилотажно-навигацијске и електронске опреме која обезбеђује употребу авиона у сложеним метео-условима, без обзира на доба дана (дан/ноћ). Од опреме ту се налази метеоролошки радар, уређаји за комуникацију, аутопилот, ГПС, специјални уређаји повезани са земаљским навигационим станицама а који обезбеђују безбедно слетање у сложеним временским условима, два вештачка хоризонта, радио-висиномер и сл. Добар део ове опреме је интегрисан током модернизације два Ан-26 у 2008/2009 години.Посада авиона се састоји од најмање 5 чланова. Од тог броја два су пилоти, а поред њих ту се налази и навигатор, инжењер лета и радиотелеграфиста. Табела техничко-тактичких карактеристика авиона Ан-26. Значај војно-транспортне авијације за Републику Србију Војно-транспортна авијација је изузетно важан аспект оружаних снага, који служи за брз дотур материјално-техничких средстава, али и људства, у условима када је таква операција отежана или онемогућена копненим и морским путем. За величину територије Републике Србије, Ан-26 представља одлично решење. Са својим практичним долетом од 1100км, дакле када је попуњен људством или материјалом (и до 5,500 кг терета), он покрива простор комплетне Србије, али и делове нама суседних држава. На фотографији испод се види оперативни долет авиона Ан-26 са центром базирања на аеродрому Батајница. Практични долет Ан-26 са местом базирања на аеродрому Батајница У последње време овај простор је суочен са све чешћим елементарним непогодама, као што су то изненадне поплаве или шумски пожари. Захваљујући свом вишенаменском потенцијалу, овај авион сем строго дефинисаних војних задатака, може се употребити и као ефикасно средство за дотур хране и воде цивилном становништву на угроженом подручју. Живот 138. авио-транспортне ескадриле је веома важан и за опстанак 63.падобранског батаљона Војске Србије, који се налази у оквиру Специјалне бригаде. Србија је једна од свега 50-ак земаља света која у својим оружаним снагама има организоване ваздушно-десантне саставе. Она има изузетно богату традицију војног падобранства, и била би трагедија да она престане да постоји услед недостатка витално важних транспортних капацитета. Ремонт и набавка додатних капацитета војно-транспортне авијације у великој мери би ефикасно унапредила способности ваздушно-десантних потенцијала српске армије. Доласком ова два авиона + један оперативан, уз договор са руском страном о евентуалном капиталном ремонту на преосталих пет авиона Ан-26 којима су већ годинама истекли ресурси, добила би се флота од осам оперативних авиона Ан-26. У односу на садашње катастрофално стање, ово би представљало заиста фантастичан резултат. Међутим, и поред тога бројка од осам авиона је још далеко од формацијског броја потребног за једну ескадрилу. У сваком случају, ово би засигурно био добар знак коначног опоравка ове изузетно важне компоненте српског ваздухопловства, и снажан замајац да се у блиском периоду обнови комплетна ескадрила састављена од најмање 12 Антонова Ан-26. Слободан ЂУКИЋ
  5. Савремени човек XXI века је готово свакодневно под стресом. Трка са временом и за новцем, породични проблеми и проблеми на послу, неретко на нама остављају трага. У ери индивидуализма, где свако гледа искључиво своје потребе и услед недостатка емпатије, осећамо се још више изгубљено и усамљено. Одговор и решење на све ове проблеме, као магичним штапићем, наводно нуде лиценцирани животни тренери или лајфкоучеви. Ово модерно занимање у западном свету постоји већ добру деценију и није тако нова појава, док је у Србији права поплава лајфкоучева уследила тек пре пар година. Све што треба да урадите да бисте постали животни тренер је да похађате кратак курс и да поседујете лиценцу. Kо су заправо животни тренери ? То су пре свега особе које у вама и у вашим проблемима виде брзу и лаку шансу за зараду, продајући вам филозофију, једну врсту магле, која у пракси нема готово никаквог смисла. У корену сваке лајфкоуч филозофије стоји теорија поткована у савременој западној култури, да се увек и по сваку цену мора јурити срећа, да је негативно размишљање корен свих наших проблема, и да ће нам се све остварити ако само мислимо позитивно итд. Први и најпростији пример из живота који побија ову теорију, колико познајете негативаца и намћора који су милионери и поседују све у животу, а колико весељака и позитивних људи који су скончали на улици без игде ичега ? Ја их познајем много. THE SIMPSONS: Mr. Burns Јурење или тражење среће је управо оно што нас чини тако несрећним и незадовољним. Да не буде само рекла казала, да видимо шта на све то каже савремена клиничка психологија, као призната наука. Kлинички психолози тврде да овакав начин размишљања никако није добар по нашу психу и здравље. Притисак да се искључиво мисли позитивно доводи до све већег потискивања негативних мисли, што води ка сигурним менталним проблемима, јер све те емоције у једном тренутку морају негде да испливају. Ово такође ствара проблем, јер када мислимо да је довољно да искључиво мислимо позитивно, а не успемо да дођемо до тако жељеног циља, следи нагло суочавање са реалношћу које је често веома болна, што ствара велико разочарање и могућу депресију. Kорен проблема лежи у томе што људи гледају на ствари црно бело, неки догађај увек мора обавезно да буде или само добар, или само лош, а то не мора да буде тако. Нпр, побегне вам аутобус, али док чекате деси се да сретнете особу свог живота или да вам се догоди нешто лепо. Kада неки лош догађај не видимо као обавезно негативан, онда нам позитивно мишљење као начин утехе није ни потребно. Звучи као нешто што је тешко достићи, али ниједно брзо и лако решење није делотворно на дуже стазе. Живот је заправо једна огромна лутрија, и увек је мешавина лепих и мање лепих тренутака. Суштина је да оне мање лепе прихватимо као нормалне, али да их преокренемо у своју корист, и да нешто научимо из њих. Није фраза да после кише увек следи дуга, заиста је хтако. Сваки човек је јединствена прича за себе и не постоји један један јединствени рецепт како треба живети. Суштина је да живите у складу са својом личношћу и да сами пронађете себи својствен баланс. Аутор Ивана Станојевић, апсолвент Историје уметности На Филозофском факултету у Београду Видовдан.орг
  6. ЉУДМИЛА ЛИСТОВА ОНИ СУ НАМА ПОТРЕБНИ, А НЕ МИ ЊИМА На вратима иркутског Михаило-Архангелскох храма прочитала сам оглас: „Двогодишњој девојчици из Дома за незбринуту децу предстоји операција. Потребни су људи за дежурство у болници“. И ако код мирског, неверујућег човека, он може изазвати неодлучност типа "Зашто да се ја бринем за туђе дете?", онда је за црквеног човека то позив у помоћ, на који би се требало одазвати. Ипак није све тако просто... Нетрпљење срца Вера је мртва без добрих дела. Али, да ли се ми трудимо да их чинимо? Мало ко, највероватније, чак и од људи који себе сматрају верницима, може тиме да се похвали. А они који, неприметно, и не само у дане поста, чине добро, не желе да истичу себе. Тако и у Михаило-Архангелском храму постоји група парохијанки, које стално посећују дечије домове и брину се за болесне сирочиће. Када сам први пут ушла у собу код болесне деце, скаменила сам се: колико несреће! Разговарам са двема девојкама - Наталијом и Леном. Када сам први пут ушла у собу код болесне деце, говори Наталија, просто сам се скаменила. Дубоко сам удахнула и као да сам се паралисала у ужасу: колико несреће! Пожелела сам да изађем у ходник и плачем, плачем! Мисао о томе, да су наши проблеми (који су нам се још јуче чинили ужасни и нерешиви) у поређењу са њиховом несрећом били просто ситнице, се појавила касније. Овде, видећи унакаженост и патње остављене несрећне деце, брзо је дошла спасоносна помисао, да овде није потребна жалост. Потребно је да се учини нешто, да се ради, да се потрудимо да им помогнемо некако, олакшамо бол, утешимо. Нахранимо, пресвучемо, променимо им пелене, поиграмо се са њима... Затим сам видела како је једна (огичледно нова) дадиља плакала над бебом. Седи поред кревета и плаче, а ноша је пуна... Слушајући Наташу, сетила сам се речи Стефана Цвејга: „Постоје две врсте састрадавања. Једна је малодушна и сентиментална. Она у суштини није ништа друго до нетрпљење срца, које жури да се што пре избави од тешког осећаја због виђења туђе несреће. То није састрадавање, већ инстинктивна жеља да се огради свој мир од патњи ближњег. Али постоји и друго састрадавање - истинито, које тражи да се нешто уради, а не осећања, и потпуно је одлучно, страдајући и састрадавајући, да уради све што је у човековој моћи и чак више од тога“. Али, највероватније је, да није лако човеку, посебно младом, да одмах почне да дејствује. Можда прво то треба да преживимо, прођемо кроз то „нетрпљење срца“. Тако је и Наташа, пре него што је почела да се виђа са болесном децом, морала да прођекроз “муке“, или, како говоре верници, кроз искушења. Моја другарица Маша ме је звала да учествујем у крштавању сирочића и постанем некоме од њих кума, рекла је она. Али, ја сам уплашивши се, одбијала: немам ни снаге, ни времена. Кума је таква одговорност... Али, што је чудно, прошло је неко време и ја сам, очигледно, сазрела да постанем кума. Онда је почело: сада се Наталији никако није дало да постане кума - једна препрека, друга. Једном су је замолили да помогне да одведу децу на Причест. И ево, сви се журе, одвајају, облаче децу, а она стоји сва погубљена и не зна шта да уради. И неко јој је дао девојчицу - плавооку, са локнастом косом, тако лепу... Она је узима у руке, и тек тада, под „надуваним“ комбинезоном опажа да девојчица са једне стране нема руку и ногу: та „полудевојчица“ је била жртва криминалног абортуса... На крају се са великим искушењима одржало крштење, и Наташа је постала кума насмејаног нежног дечака Андреја. Прелеп и чудан догађај - крштење. Овде се лепота и чудо не налазе само у самом Таинству, већ у посебном спајању, уједињењу кумова и кумица. Јавио се осећај као да се код сваког од тих одраслих родило дете. Сви су просто сијали од среће... Колико има промислитељног, тајанственог у односима са кумовима, од Бога датим сирочићима родитеља! Девојчици Даши су урадили операцију, зашили су „зечију усницу“, и она је „изненада“ постала иста као две капи воде са својом кумом Тамаром са њене дечије фотографије. Куму Александру, који стално вози децу у својим страним колима, додељено је кумче са именом Саша. Истинито састрадавати Сирочићи! Колико ми сада имамо сирочића! И то при живим родитељима. А колико је болесне деце! И колико ће их још бити?.. Па, увек их је било, сироти и убоги. „Убог", читам у речнику В.И.Даља, "јуродив, глупак, нишчиј духом.“. Ево, „нишчиј духом“! управо је о њима Исус Христос говорио у беседи на гори: „Блажени сиромашни духом; јер је њихово Царство небесно“. Зар одавде и не потиче и сама реч „убог“ - значи „код Бога“? Према јуродивим су се у православној Русији увек понашали добро, говори парохијанка, студенткиња Лена. –Увредити убогог се сматрало великим грехом. Ми, наравно, живимо у друго време, у другом свету, пуном равнодушности, суровости. И када дођеш код убоге деце и покушаваш да им помогнеш, онда се радујеш њиховој самосталности, чврстоћи. И добро је што их крсте, причешћују, уче да живе у Богу, да иду к Њему. Све ово, што је Лена рекла, је посебно важно. Мајка ми је причала, како су се њени вршњаци, дошавши из рата као инвалиди, бацали кроз прозор, вешали се о болничке каишеве у болничким собама. Без руку, без ногу, слепи и испечени младићи, не видећи смисао у својим мучењима и даљем животу, добровољно су одлазили из живота, који су бранили на фронту. Само је вера у Бога могла да сачува тог сломљеног војника-победника који је се бацио са прозора на мост у Иркутском дому ковача, у коме се налазила болница. Вера у бесмртност душе могла је да да заустави те младе самоубице, које је Господ оставио међу живима у најстрашнијем од свих ратова. Вера и умеће саосећања, „истинитог саосећања“ водили су у бесмртност, ка светости Велику кнегињу Јелизавету Фјодоровну, сестру последње руске Царице Александре Фјодоровне. Управо је она, сама својим рукама сакупивши остатке, од терористичке бомбе погинулог, свога мужа Великог кнеза Сергеја Александровича Романова, продала је своју имовину и отворила у Москви јединствену- чак и у претходној православној Русији - Марто-Маријинску обитељ. Јелизавета Фјодоровна није била само изваредно вредна настојница обитељи, у коме је налазило склониште и лечење мноштво сиротих и убогих, она је, преобукавши се у обичну одећу, тајно ишла по кућама сиромашних, обилазила болеснике, превијавала гнојне ране, прала постељину у многодетним породицама, доносила храну, одећу, лекове. Сам Господ води милосрдне. Од сажаљивих и волећих Бога, од жена мироносница, од сестара познате Марто-Маријинске обитељи носе своје светионике саосећања данашње дадиље и куме сирочића и усамљених болесних стараца. "Болесна деца су крст за родитеље", говори Лена. "И за све нас они су опомена и крст, који је потребно носити, да душа не би отврднула". „Ја ништа не осећам?“... Данас су главни организатори за помоћ болесној деци - маме Наташе и Лене - Надежда Михајловна и Татјана Ивановна. Са Божијом помоћу одазивају се на њихове позиве и парохијанке других храмова - свете Ксеније Петербуршке, светог Александра Невског. И наравно желели бисмо да више људи дође са жељом да нам помогне. "Дешава се да дођеш из болнице веома касно увече" - говори Надежда Михајловна, "а кући чекају своје бриге, своји проблеми... Али, тако ми је жао болесне, напуштене дечице! Поново зовеш некога, зовеш, молиш да некога замени, да поседи бар два сата. Јер је у саборности наша снага. Заједно, саборно ми можемо толико да урадимо, толико сирочића да помогнемо! Али, као одговор на наш позив често добијамо одбијање, које понекад гуше сузе очаја. Управо сада девојчицу од годину дана припремамо за операцију на срцу. Наша парохијанка Валентина још увек лежи са Аљонком у инфективној болници. После операције ће засигурно требати да се дежура, током целога дана. Опет ће бити потребни људи. Ромочки предстоји дуготрајно лечење..." Слушам, пуне бола, узбуђене речи Надежде Михајловне, која је способна да и по вејавици, на минус тридесет трчи са болесним дететом из једне болнице у другу. Управо су она и Наташа тако вукле малог Аљошу, који је са своје две године лежао скоро на свим одељењима. Слушам их, гледам им у чисте очи и ево о чему размишљам. Постоје савршено одређени типови људи. Једни су се тако прилепили за грех, трудећи се да „живе на задовољство“, да о њима и не треба ништа говорити. Али, постоје и посебни, морално засновани писцем - генијем, чија равнодушност је „несупротстављање злу насиљем“. Код професора Московске духовне академије Михаила Дунајева у четвртом тому његове серије „Православље и руска литература“ сам нашла (и ужаснула се!) ове реченице Ф.М.Достојевског: „И каква је то безосећајност поред сентименталности! Па и сам Левин је имао дете, дечака, јер га он воли, зато што када то дете купају у купатилу, то је у кући догађај; како да му се не разбије срце слушајући и читајући о масама убијених, о деци са сломљеним главама, која пужу око својих силованих мајки, убијених, са раздераним грудима. Тако је било у једној бугарској цркви где су нашли двеста оваквих трупова после пљачкања града. Левин чита све то и стоји замишљен: „Кити је весела и данас је с апетитом јела, дечака су окупали у купатилу, и почео је да ме препознаје: шта ми треба, шта се дешава тамо на другом делу земљине полулопте; непосредног осећаја за угњетавање Словена нема и не множе бити - зато што ја ништа не осећам“. А ако би још размишљао како се проводио Курагин или дуелиста Долохов-докле би стигао... Али, то је Левин, један од најомиљенијих позитивних хероја писца! А данас?! Украјина, Сирија... Да, тачно је да не може свако да остави све и пође као добровољац у Донбас или да спашава некога после земљотреса. Али да купе паковање памперса или неколико јабука за туђе болесно дете би многи могли. "Ова деца нас уче да другачије гледамо на живот" - говори Лена. "Посматрајући их, схваташ релативност среће. Видиш да појам „испуњен живот“ за сваког има своје границе. У Богу човек може бити срећан, иако је инвалид. Безбожник је спреман да дигне на себе руку иако има одлично здравље и пуно материјалних блага. Када долазимо код болесне деце, доктори, медицинске сестре се у почетку чуде, онда нас посматрају. А после... се сами крсте. Примећивала сам да постоје људи осећајни, који желе да помогну, са својим појмовима о добру и злу. Они, на пример, цепају на улици непотребне објаве, воле природу, певају песме око ватре. Али понедак не знају како и где да уложе свој труд. А толико је несреће около!..." Да, да, Лена је у праву, нецрквеним људима, мирским, наравно, не треба објашњавати реч „равнодушност“. Верницима је познат појам мало другачијег реда - млакост. А то је када идеш и у храм, и молиш се, и учествујеш у Тајинствима Цркве. Али нема ни сузице на исповеди, и бескрајно осуђујеш своје ближње, а љубави и радости скоро да у души и нема. Тешко и не толико ретко - према нашим гресима - и стање. И понекад нам је потребно моћно средство да бисмо изашли из њега и стекли живу, трепетни душу, способност да волимо, видимо лепоту и осећамо туђи бол. Ромица ... Признајем да сам се бојала. Ишла сам у Ивано-Матрјонинску дечију болницу после унутрашње борбе и сумњања. Било је потребно да победим, превазиђем у свом срцу нешто пре него што дођем код болесног туђег детета и осетим ту огромну бол малог човека. И ево ме у соби трауматолошког одељења, у којој после операције лежи „осуђен на смрт“ дечачић Рома. Пре него што сам то видела, нисам ни знала да тако нешто и постоји. Замислите отприлике дете од годину ипо дана, које седи у гвозденом кревецу, буквално као у кавезу. Које не просто седи: ноге су му раширене у завојима, сваки зглоб је пробушен иглама које образују метални прстен на који је окачен терет. У таквом положају се дечак, који уствари има три године, налазио после операције око два месева. Чинило ми се невероватним да се све то издржи. А Ромка издржава. И још се смеје и радује свакој новој играчци, свакој новој особи. И сваку жену која дође да се брине за њега назива „мама“. То је једина реч коју уме да каже. Рома се родио као инвалид са „оштећеним“ ногама И сада искусни хирурзи ортопеди покјушавају да му „направе“ мање више нормалне ноге. Још ће га оперисати и највероватније не само једном. Ово дете је било непотребно својој мамици. Још увек има другу маму - то су жене и девојке које дежурају поред њега (а има их око седамдесет). Оне долазе код њега после посла, после предавања на институту, време и снагу за дечака налазе и друге пензионерке. За Ускрс је једна од њих, Галина Петровна, дежурала поред детета цео дан. И све наше дадиље се заљубљују у своје „штићенике“- говори Надежда Михајловна- срцем се вежу... Сваки малени пацијент у овој соби има своју несрећу. На пример, девојчица Јулија: има десет година, а не учи. Хистерична, љута на цео свет. Али какво може бити дете, бијено - пребијено, сироче, терет за рођаке пијанице?! Или дечак од годину дана са хидроцефалијом. Док су га спремали за операцију, његова мајка је све посматрала дадиље које су се бринуле за Рому. И можда, не толико наши разговори о Богу, о вери, колико сама чињеница тог колективног дежурства, је довела до тога да је Светлана крстила свог Диму у болничком храму Ксеније Петербуржке. Тајинство је извршио отац Александар, а затим је отац по молби једне од парохијанки директно у болничкој соби одслужио молебан, дошла су сва деца са одељења и лица су им сијала од радости и чуђења. Они су нама потребни ....Гледам у плаве Ромине очи, мазим његову свиленкасту косу, тражим мали нежни длан. А он са апетитом и цоктањем сиса своје прсте и на руци, и на нози, и лако се, као акробата нагиње ка прстенастој шипци. Иако он не говори, глава му је некако спљоснута са обе стране и он је „распет“ на истегљивачима, понаша се веома живо и толико је мио у својим покушајима да полије нову „маму“ млеком, да прође рукама кроз њену косу и да одгризе точкић од кола, да се убрзо навикаваш на његову позу, и на разговор без речи, и више не знаш како да се растанеш са њим и одеш, вероватно, заувек. "Они су нама потребни, а не ми њима" - сетила сам се речи Татјане Ивановне. ...Молим те, читаоче, да урадиш немогуће, али покушај да себе замислиш као дете. Напољу веју пахуље снега и звони трамвај, поред тебе се деру дечак и девојчица, а ти лежиш са теговима на ногама на мокром хладном чаршафу. И никоме на земљи ниси потребан. Вероватно је тешко, али свакако покушајте да бар замислите да немате ни мајку, ни оца. Замисли да никада нико није заплакао за тобом, и твоја бол и усамљеност међу људима је бескрајна и неутешна. И ти ћеш вриштати и молити, и бол ће раздирати на делове твоје тело, и нико те неће загрлити, неће се сажалити, неће олакшати патње... И када ти, читаоче, замислиш све то, бол и патња не могу а да се не дотакну душа огрезлих у гресима. И твоје срце ће рећи шта, када и како да се уради. ...Одлазила сам из болнице. Од Роме у свој живот. На растанку сам га прекрстила, пољубила у свиленкасто теме. Стајала сам на вратима, нисам имала снаге да одем. Даће Бог да ће он некада стати на своје ногице и проходати. Сам. И „маме“ ће доћи да га испрате у живот. Какав ли ће он бити?... P. S. Имена су у потпису измењена, зато што људи не желе да прослављају себе, сматрајући свој рад веома скромним. Људмила Листова 5. јула 2016. Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...