Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'потребна'.
Found 17 results
-
(Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме
Поуке.орг инфо је објавио/ла тема у Настава
Након повратка у образовни систем, верска настава се и даље, после нешто више од 15 година, доживљава као нови предмет, који је најмлађи и најкасније је ушао у школске кабинете. На послетку, доживљава се од најнеукијих међу просветним радницима као предмет који је потпуно новотарски уведен некаквим измишљеним реформама, које се скоро двадесет година ваљају и прежвакавају од стране министара просвете. Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања. View full Странице- 91 нових одговора
-
- 4
-
-
-
-
- никоме
- (теологија.нет)
- (и још 5 )
-
Ова тема је формирана да би чланови форума могли да поставе имена својих ближњих која ће свештеници са нашег форума помињати на св.Литургији тј. на Проскомидији. Драга браћо и сестре, постављајте ваша имена тако што ће вам порука изгледати овако: Када су у питању живи, водите рачуна да се ради о крштеним особама, као и о томе да не живе у ванбрачним заједницама тј. у браку који није озваничен св.тајном брака у цркви.Када су у питању упокојени, водите рачуна да се не ради о самоубицама за које се сасвим сигурно треба молити Богу, али их не смемо помињати на св.Литургији. Ми, свештеници са овог форума ћемо, па нашем договору, помињати ваша имена на 5 наредних св.Литургија, а за дуже помињање је најбоље да се обратите својим надлежним свештеницима-иначе, то подразумева и одређену награду за свештеника.
- 4191 нових одговора
-
- 2
-
-
- подршка...
- молитвена
- (и још 2 )
-
(Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме
Поуке.орг инфо је објавио/ла a Странице у Култура
Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања. -
Ако имате неки проблем, око нечега се двоумите, хоћете да купите неки комп или било шта, али неможете да се одлучите? Ова тема ће служити баш за то! Ви слободно постављајте питања, а ја ћу вам редовно одговарати и помагати, с' обзиром да сам стурчан око тих ствари! Поздрав и немојте да се устручавате питајте, нико није рођен научен.
-
Протојереј Андреј Ткачов: Потребна нам је идеја оца
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник. Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње. Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком. То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини. Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек. Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело. Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај. А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца. Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује. Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна. Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту. Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање. Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац. Отац је главни кад је вера у питању. Извор: Православие.ру-
- 2
-
-
- протојереј
- андреј
- (и још 5 )
-
Протојереј Андреј Ткачов: Потребна нам је идеја оца
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Када је човек уплашен, он виче: „Мама!“ То је инстинктивни крик човека који се налази у опасности. На мој поглед, реч „мама“, означава усмереност ка биолошком животу и његовом очувању. Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник. Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње. Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком. То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини. Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек. Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело. Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај. А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца. Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује. Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна. Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту. Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање. Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац. Отац је главни кад је вера у питању. Извор: Православие.ру View full Странице -
У књижевности постоје ликови којима је дата власт омогућила да потврде зло у себи
valgenjab је објавио/ла тема у Књижевност
у књижевности постоје ликови којима је дата власт омогућила да потврде зло у себи; те сада обесни, довитљиви и префињени у свом садизму, иживљавају се над другима; и то није редак случај ни у данашњем времену када бисмо говорили о униформисаним лицима. Изгледа да је ово свевременски комплекс људске душе, та охолост у могућности - ''охолост надређеног'' . Но, такви ликови су Карађоз из проклете авлије, Стрез из Теодосијевог житија св. Саве, Жербјатњиков из записа из мртвог дома Ф.М. Достојевског. Док се Карађоз поиграва са људским осећањима, толико далеко иде у свом садизму да просто ужива сламајући те већ сломљене душе. Стрез, бугарски престолонаследник који је протеран, и којег је Стефан Првовенчани примио у Србију, давши му мало земље на владање, се погордио. Подигао себи колибу на висини, симболишући његову гордост, и тамо, са те литице бацао ''грешнике'' у воду, говорећи им ''Пази да не поквасиш кожу!''. И последњи пример је Жербјатњиков, који својим подређенима, робијашима, као управник затвора наређује да се моле не би ли их Бог спасио од шиба и батина, те они крећи ''иже јеси на небеси'', међутим управник то прекида речима ''А ти га поднеси'' и шибом најстрашније удара робијаша-молиоца. оно што мене инересеује, и у шта сам можда неосновано уверен; је следеће: да се архетим оваквог понашања налази у библијским текстовима, са којима бих ја могао да повежем и тако урадим рад за испит, паралела између библијских ликова и ових јунака, те би ми много било од користи ако би неко могао да ме упути на такве библијске ликове? Требали би ми конкретни примерци несловесног свевлашћа рецимо, а не нешто као што је Иродијада. На крају крајева можда би паралела могла и да се повуће са нечином на који завршавају ти горди властодршци, односно да ће зло у том смислу увек бити кажњено, (чини ми се да тако и Иродијада завршава) те бих могао и тему на томе да базирам, али ми требају конкретно примерци из Библије. Тражих Иродијаду цело јутро, и не нађох, те би било доста корисно да неко већ упућен може да ми каже како,шта и где. о7- 8 нових одговора
-
- 1
-
-
- потребна
- помоћ-питајте
- (и још 10 )
-
Руска студија: Колика нуклеарна бомба је потребна да се земља заштити од "хипотетичког" астероида?
Аристарх је објавио/ла тема у ЖРУ научни забавник
Истраживачи у Русији су лабараторијским експериментима моделовали уништење опасних стена из свемира, користећи реплике астероида и ласерске експлозије да би опонашали ефекат нуклеарне бојеве главе. уметничка илустрација, хипотетичког астероида (Елена Кхавина) Тим истраживача је закључио, поред осталог, да би приближно била потребна нуклеарна бомба снаге од 3 мегатоне за Астероид ширине од 650 метара. Такође истраживање је потврдило, да би ефекат нуклеарне бомбе био увећан експлозијом бомбе у кратеру или пећинама свемирске стене. Поређења ради, нуклеарне бомбе које су С.А.Д. бациле на Јапанске градове Хипошиму и Нагасаки током другог светског рата, имала су експлозију снаге од око 15 и 20 килотона. 1 мегатона је једнака 1000 килотона. Нуклеарна бомба, највеће силе икада направљена је била Совјетска "Цар Бомба" хидрогенска бомба која је имала експлозију снаге од 50 мегатона (СССР је детонирао Цар Бомбу 30. Октобра, 1961 године на Арктичком ланцу острва "Нова Земља"). За извођење ових експеримента, истраживачи су произвели мале вештачке астероиде, базиране на структури и облику комада свемирске стене која је експлодирала изнад Руског града Чељабинска у фебруару 2013 године. У близини града Чељабинска, са дна Чебаркуљског језера је узет метеорит. Истраживачи су затим поставили вештачке астероиде, различитих облика у вакумској комори и емитовали на њих кратке ласерске импулсе. Научници су открили да је ласерска експлозија од 500 џула по граму била потребна да се разбије модел камена од 8 до 10 милиметара у пречнику, ако је та експлозија усмерена на шупљину у астероиду. Без шупљине, неопходна енергија је око 650 џила по граму астероида. Истраживачи су овај модел тестирања искористили, да би дошли до закључка о "хипотетичком" астероиду од 650 метара. Њихови експерименти такође сугеришу да се не постиже предност генерисањем енергије преко више импулса. Тако да је једна моћна нуклеарна експлозија вероватно једнако ефикасна као и низ мањих које би довеле до истог кулминативног енегретског потенцијала, рекли су чланови тима. Нова студија, која је објављена у Руском издању часописа, Експериментална и теоријска физика и која ће се ускоро појавити у енглеској верзији часописа, моделирала је само каменасте астероиде. У будућем раду истраживачи планирају продужити своје експерименте на металним свемирским стенама и детаљније истражити како облик астероида и његове шупљине могу утицати на ефекат нуклеарне експлозије. Иако за планету Земљу, тренутно нема астероидних претњи, научници усавршавају технике уништавања истих. Моделирањем експлозија и критеријумима који омогућују брзо израчунавање потребне снаге бомбе за астероиде различитих типова. Рекао је у саопштењу, коаутор студије Владимир Иуфа, ванредни професор на одсеку за примењену физику и одељење за ласерске системе и структурне материјале на Институту за физику и технологију у Москви. "Разматрамо и могућности одбацивања астероида без уништавања и наду за међународни ангажман по овом питању", додао је др. Владимир. Извор: https://www.space.com/39971-asteroid-destruction-nuclear-bomb-study.html?utm_source=notification; https://gizmodo.com/russian-scientists-are-devising-a-plan-to-nuke-asteroid-1823795788; https://eurekalert.org/pub_releases/2018-03/miop-rpm031318.php, -
Дарко Р. Ђого: Да ли нам је потребна још једна (православна) контра-идеологија?
Ђорђе96 је објавио/ла a Странице у Теолошки
Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима. Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма. Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма. Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда? Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање. Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and Non–RadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо. И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца. Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања. Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма. Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно. Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања. Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“? Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог? За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци. Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија. извор: Teologija.net http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/ -
Дарко Р. Ђого: Да ли нам је потребна још једна (православна) контра-идеологија?
Ђорђе96 је објавио/ла тема у Из духовничког дневника
Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима. Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма. Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма. Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда? Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање. Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and Non–RadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо. И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца. Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања. Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма. Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно. Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања. Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“? Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог? За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци. Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија. извор: Teologija.net http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/ View full Странице- 22 нових одговора
-
- 3
-
-
-
-
- контра-идеологија?
- (православна)
- (и још 12 )
-
Ходочашће богослова у Јерусалим - потребна ваша помоћ
o.Dejan Krstic је објавио/ла a Странице у Култура
Имајући у виду свеукупну ситуацију у којој се налази наш народ, овакво путовање није могуће реализовати без помоћи добрих људи. Стога, уколико неко жели да помогне новчаним прилогом, молитвом, или просто жели да пошаље имена својих ближњих ради молитве у Јерусалиму и светим местима, нека се не устручава... Жиро рачун Богословије је код Комерцијалне банке, бр 205-58612-16, са назнаком ''за матурску екскурзију.'' Имена за помињање можете послати на мејл: desha77@gmail.com Контакт особа: свештеник Дејан Крстић, професор Богословије, телефон 0668883675 -
Матуранти наше Богословије у Нишу за дестинацију своје матурске екскурзије изабрали су Свету Земљу и Јерусалим. Путују, ако Бог да, после Васкрса. Матурска екскурзија у нашим богословијама је осмишљена као круна петогодишњег школовања и заједничког живота једне генерације ученика. Међутим, ово путовање за Јерусалим је више од матурске екскурзије. Оно је, пре свега, ходочашће, али и својеврсна рекапитулација свега онога што су богословци пет година учили из Светога Писма оба Завета, хришћанске историје, патрологије, литургике... Имајући у виду свеукупну ситуацију у којој се налази наш народ, овакво путовање није могуће реализовати без помоћи добрих људи. Стога, уколико неко жели да помогне новчаним прилогом, молитвом, или просто жели да пошаље имена својих ближњих ради молитве у Јерусалиму и светим местима, нека се не устручава... Жиро рачун Богословије је код Комерцијалне банке, бр 205-58612-16, са назнаком ''за матурску екскурзију.'' Имена за помињање можете послати на мејл: desha77@gmail.com Контакт особа: свештеник Дејан Крстић, професор Богословије, телефон 0668883675 View full Странице
-
Епископ зворничко-тузлански Фотије: Живимо у свијету немира и зато је потребна свакодневна молитва свих нас! (АУДИО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Божић је за многе породичан празник. Вјерници га прослављају уношењем бадњака у куће, одласком на литургију и причешћивањем. Настоје Христове ријечи примијенити у свакодневном животу. „Живимо у свијету немира и зато је потребна свакодневна молитва свих нас. Нека Пресвета Богородица чува цркву, и сав народ који призива име Божје и живи у врлини и честитости“, поручио је данас у Тузли Владика Фотије. У Епископској резиденцији припремљен је традиционални Божићни пријем за представнике јавног, културног и вјерског живота у граду Тузли. Епископ Фотије захвалио се свима који су данас присуствовали светој литургији и божићном пријему као и онима који су честитали овај велики хришћански празник. Извор: Епархија зворничко-тузланска-
- 1
-
-
- епископ
- зворничко-тузлански
- (и још 11 )
-
Епископ зворничко-тузлански Фотије: Живимо у свијету немира и зато је потребна свакодневна молитва свих нас! (АУДИО)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Епископ Фотије на Сабор Пресвете Богородице у Тузли: Бога могу видјети само људи чисти срца! Епископ Фотије честитао је празнике Божић и Сабор Пресвете Богородице и говорио о значају празника. Епископ Фотије, указао је на то како се треба чувати лоших људских особина. Бога могу видјети само људи чисти срца, док зли неће моћи разумјети ни ријечи о Богу, рекао је владика Фотије. „Христос се родио у Витлејему и тамо је сада дивна црква рођења Христовог, али у сваком дому, у сваком храму Божјем Христос се духовно рађа. Треба да се рађа у нашем срцу, то је највећи подвиг. Монаси на Светој Гори су говорили да они призивајући име Божје добивају Царство небеско у себи, у свом срцу. Мир, спокој и хармонија, то све треба да буде унутрашњи садржај човјековог бића, не нешто спољашње, не наметнуто“. Божић је за многе породичан празник. Вјерници га прослављају уношењем бадњака у куће, одласком на литургију и причешћивањем. Настоје Христове ријечи примијенити у свакодневном животу. „Живимо у свијету немира и зато је потребна свакодневна молитва свих нас. Нека Пресвета Богородица чува цркву, и сав народ који призива име Божје и живи у врлини и честитости“, поручио је данас у Тузли Владика Фотије. У Епископској резиденцији припремљен је традиционални Божићни пријем за представнике јавног, културног и вјерског живота у граду Тузли. Епископ Фотије захвалио се свима који су данас присуствовали светој литургији и божићном пријему као и онима који су честитали овај велики хришћански празник. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице -
Јованка Савић тужи британски Кфор Лондон / уторак, 05. сеп 2017, 07:30 -> 17:54 Извор: РТС, Извештава Ивана Милорадовић Британско министарство одбране нашло се пред судом. Адвокатица Јованка Савић покушава да позове на одговорност британски део Кфора јер, после уласка трупа НАТО-а на Косово и Метохију, грађанима није пружио сигурност. Поставља и питање одговорности Унмика и Еулекса због инертности у истраживању злочина над цивилима. Када су трупе НАТО-а у јуну 1999. године ушле на Косово, међународна заједница правно је преузела одговорност за безбедност тамошњих грађана. Међутим, показало се да их Кфор, Унмик и Еулекс нису заштитили од злочина, нити су их истражили. "Саветодавни одбор Унмика за људска права наводи 235 оваквих случајева. Деведесет осам одсто су Срби. Унмик је подробно истражио само један", каже Јованка Савић. Да би прикупила потребна документа за само осам клијената Јованки Савић је било потребно чак пет година. Суд је првобитно одбацио предмет уз образложење да су британске трупе не под његовом, већ јурисдикцијом Уједињених нација. Случај се преселио пред Апелациони суд. Европска унија се одрекла имунитета у овом поступку. Чека се да то учине и Уједињене нације, које признају да је прекршена Повеља о људским правима. "Моји клијенти су се жалили и органима Уједињених нација и Еулекса за надзор поштовања људских права. Оба тела су закључила да су њихова права нарушена, посебно она из члана 2, која се односе на право на живот, и члана 3, који се односи на нехумано поступање", каже Савићева. Међутим, ова међународна тела не нуде никакав правни лек. Зато би овај процес могао би да се одрази на целокупно међународно право. "Ако успемо, државе чланице Европске уније и Уједињених нације морале би, када управљају страним територијама, да примењују оне стандарде које им налажу њихови сопстевни закони и устави. У супротом би морали да понуде правни лек у складу са сопственим стандардима и то свуда у свету, не само на Косову и не само у односу на косовске Србе", каже Савићева. Јованка Савић и њен тим раде бесплатно. Боре се са временом како би сакупили 16.200 фунти за судске трошкове. Тражили су одлагање плаћања до 22. септембра. "Не знам да ли ће наш захтев бити усвојен. Ако нас одбију, мораћу у уторак 5. септембра да обавестим суд да не можемо да наставимо. Мислим да би то била врхунска иронија", каже Савићева. Време полако истиче. У уторак ће овај случај или ући у историју или постати историја. Додајемо поново: Средства за жалбени поступак треба прикупити до 22. септембра ове године. Најлакши начин да уплатите прилог:https://www.crowdjustice.com/case/the-right-to-a-remedy-for-human-rights-violations/ Видео прилог: Your browser does not support the HTML5 video tag. -
Новинарка РТС-а Ивана Милорадовић опширно извештава о случају суђења за кривицу британског КФОРа (против британског министарства одбране) за нечињење приликом прогрома над цивилима на КиМ 1999. године. Тужбу је поднела адвокатица Јованка Савић и лондонски суд је дуго одбијао своју надлежност о овом предмету. Лондонски суд је коначно прихватио надлежност али су адвокатици Јованки Симић потребна средства до 22. септембра како би жалбени процес био покренут. Врло је битно, јер је у питању изузетно озбиљан случај, да ове информације пренесете пријатељима у дијаспори како би првенствено материјално, а затим и стручно, морално и информативно подржали борбу Јованке Савић. У наставку вести, јучерашњи извештај Иване Милорадовић за РТС. Јованка Савић тужи британски Кфор Лондон / уторак, 05. сеп 2017, 07:30 -> 17:54 Извор: РТС, Извештава Ивана Милорадовић Британско министарство одбране нашло се пред судом. Адвокатица Јованка Савић покушава да позове на одговорност британски део Кфора јер, после уласка трупа НАТО-а на Косово и Метохију, грађанима није пружио сигурност. Поставља и питање одговорности Унмика и Еулекса због инертности у истраживању злочина над цивилима. Када су трупе НАТО-а у јуну 1999. године ушле на Косово, међународна заједница правно је преузела одговорност за безбедност тамошњих грађана. Међутим, показало се да их Кфор, Унмик и Еулекс нису заштитили од злочина, нити су их истражили. "Саветодавни одбор Унмика за људска права наводи 235 оваквих случајева. Деведесет осам одсто су Срби. Унмик је подробно истражио само један", каже Јованка Савић. Да би прикупила потребна документа за само осам клијената Јованки Савић је било потребно чак пет година. Суд је првобитно одбацио предмет уз образложење да су британске трупе не под његовом, већ јурисдикцијом Уједињених нација. Случај се преселио пред Апелациони суд. Европска унија се одрекла имунитета у овом поступку. Чека се да то учине и Уједињене нације, које признају да је прекршена Повеља о људским правима. "Моји клијенти су се жалили и органима Уједињених нација и Еулекса за надзор поштовања људских права. Оба тела су закључила да су њихова права нарушена, посебно она из члана 2, која се односе на право на живот, и члана 3, који се односи на нехумано поступање", каже Савићева. Међутим, ова међународна тела не нуде никакав правни лек. Зато би овај процес могао би да се одрази на целокупно међународно право. "Ако успемо, државе чланице Европске уније и Уједињених нације морале би, када управљају страним територијама, да примењују оне стандарде које им налажу њихови сопстевни закони и устави. У супротом би морали да понуде правни лек у складу са сопственим стандардима и то свуда у свету, не само на Косову и не само у односу на косовске Србе", каже Савићева. Јованка Савић и њен тим раде бесплатно. Боре се са временом како би сакупили 16.200 фунти за судске трошкове. Тражили су одлагање плаћања до 22. септембра. "Не знам да ли ће наш захтев бити усвојен. Ако нас одбију, мораћу у уторак 5. септембра да обавестим суд да не можемо да наставимо. Мислим да би то била врхунска иронија", каже Савићева. Време полако истиче. У уторак ће овај случај или ући у историју или постати историја. Додајемо поново: Средства за жалбени поступак треба прикупити до 22. септембра ове године. Најлакши начин да уплатите прилог:https://www.crowdjustice.com/case/the-right-to-a-remedy-for-human-rights-violations/ Видео прилог: Odgovornost-030917.mp4 View full Странице
- 11 нових одговора
-
- 4
-
-
-
- британског
- средстава
- (и још 47 )
-
Потребна помоћ за објављивање књиге "Летописи из Вавилоније и Персије" Јована Благојевића
Иван Недић је објавио/ла тема у Православно издаваштво
Поштовани форумаши и пратиоци форума, Брат и колега теолог, Јован Благојевић, написао је изузетну књигу (ко га на Фејсбуку има међу пријатељима већ зна о чему се ради). У питању су старозаветне библијске приче - седам прича везаних за Вавилонско ропство, на врло приступачан начин прилагођене омладинцима. Ја потписујем редактуру текста, што значи да сам књигу прешао десетак пута уздуж и попреко. Ретко која књига оваквог формата ми је привукла толику пажњу. Колега Јован је уистину неоткривени таленат - а после жељеног објављивања ове књиге постао би новооткривени. Недостаје, међутим, новца. О томе детаљније можете прочитати у атачменту. Потрудићемо се да едитујемо прву поруку па да текст не буде у атачменту него да се нормално може читати. Колегу Јована Благојевића можете контактирати путем Фејсбука: https://www.facebook.com/profile.php?id=100011235645774 Следи обраћање колеге Јована: Библијски културни центар Ул. Краљице Наталије 76 11000 Београд тел. 066 / 888 31 44 маил: bkcentar.uo@gmail.com Поштовани, Обраћамо Вам се са надом да ће те размотрити нашу молбу у вези са могућом финансцијском подршком нашем пионирском издавачком пројекту. Пројекат који Вам предлажемо је објављивање књиге за децу у категорији 10+ година. У пиатњу је ауторско дело Јована Благојевића, докторанда богословских наука и вишегодишњег наставника Верске наставе у Београду1Летописи из Вавилоније и Персије. Књига је заснована на Светом Писму, односно на Књизи прор. Данила 1-6 и Књизи о Јестири. Писац Књиге је Летописе осмислио као драматизацију библијског текста уз ослањање и на ванбиблијске историјске изворе употребљене тако да одржавају пажњу читала и усмерују је ка библијској поруци са наглашеним мотивима хуманости. Књига би била штампана у А5 формату . До сада је завршен текст књиге, урађена је коректура текста, његово илустровање и највећи део лектуре. Остаје да се заврши летура текст и уради његов прелом. Да би се тај део припреме завршио у покровитељству су учествовали Манастир Студеница, храм Вазнесења Господњега у Београду и једно приватно лице. Ипак, да би се припремни део посао окончао потребно нам је још око 450 евра. После тога, остаје обезбеђивање новца за штампање, а то би могло да се покрије преко различитих конкурса у земљи и иностранству (за тај део већ постоје озбиљно заинтересоване сгране). Књига би била објављена у издању Библијског културног центра, НВО организације која за своје деловање има благослов његове светости патр. српског Иринеја. Истичемо да је књига код оних који су је у рукописној форми прочитали изазвала изузетно позитивне реакције. Неке од њих доносимо у даљем текту: „Погледала сам Јованов текст и видим да је то заиста занимљиво, лепо написано и вредно објављивања. Стилски је сасвим у реду и прича је занимљива са тензијом која траје. Ништа не бих мењала или додавала“ Лидија Николић, писац за децу и добитник награде за најбољу дечју књигу „Политикиног забавника“ за 2012.годину (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Лидија_Николић) „Рукопис ''Летописи из Вавилоније и Персије'' Јована Благојевића састављен је према свим важећим стандардима квалитета текста, његове приступачности, темељитости и јасноће упућене поруке, који важе и у срединама много напреднијим у библијском издаваштву него што је то наша. Када је о нашој средини реч, недостатак сличне грађе за практичне потребе верске наставе при цркви и у школама, али и за друге намене библијског и катихетског образовања људи, толико је изражен да појава оваквог рукописа код иоле бољих познавалаца поменутих прилика не може да прође неопажено. Препорука коју заслужују предложени редови утолико је значајнија што аутор Благојевић, назнаком да је то припрема тек прве од књига у Изабраним библијским приповестима, најављује даљи рад на одговарајућој тематици. Значај овакве појаве, као и потреба да аутор у даљим рукописима одржи висок ниво квалитета осмишљања ове корисне материје, траже да Јован Благојевић буде ослобођен свих даљих послова и брига око самог публиковања и набавке потребних средстава за то.“ др Ивица Живковић, Уредник Медијско-информативне и мисионарске службе Епархијског управог одбора Епархије нишке са надом да ће те размотрити нашу молбу и жељама да Вас Господ благослови сваким добром Јован Благојевић Преседник УО Библијског културног центра 1 Писац књиге је ма Јован Благојевић богословских наука Православног Богословског Факултета Универитета у Београду. Јован Благојевић је аутор више научних и популарних текстова објављених у различитим публикацијама Српске Православне Цркве (Православље-часопис Српске Патријаршије, Теолошки Погледи – верско-научни часопис Српске патријаршије, Богословље – научни часопис Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, Логос – часопис студената Православног Богословског Факултета у Београду), вишегодишњи сарадник Радија Архиепископије Београдско-КарловачкеСлово Љубве и вишегодишњи наставник Верске наставе у Архиепископији Београдско-Карловачкој. Илустрације за књигу урадила је Милица Мастелица
