Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'пост'.
Found 115 results
-
Рим 14 је закон. Не у интерпретацији, него у слову. Храна нас не ставља ни уклања од Бога. Знамо да је у старој цркви пост био мањи него данас код католика. На шта личи ово иживљавање? Ми смо већи свеци? Не, него се ради о хаосу који је законски нерегулисан у цркви. Због тога, док се црква са собом не договори, ја сам за Павла: Свако по својој савести. - Ок аскетске дисциплине, али оне нису и нужно хришћанске ствари. Само ако избацимо Луку као Јеванђелисту (разбојник на крсту и блудницу), можемо да машемо са овим заставицама. - Аскетизам је добар за несавршене (ово је претеризам, али са сољу), јер нису сви за слободу. Једноставно морају да имају људи границе. - Католички предлог, који се налази и код многих отаца: Одреци се омиљене хране, је опет комотно решење. Опет се храна ставља између тебе и Бога. Заборавимо на храну. То је једино решење. - Наш литургијски пост је уведен само из разлога што су службе биле и увече, односно причешћивали су се касно увече. Али, како су долазили пијани на службу (многи), зато се увело неједење и непијење. Зато су Златоустове беседе за пасху насловљене са "Против пијандура". А ми имамо перверзне проблеме: Оче, да ли могу да попијем лек пре литургије? - Да ли вам је јасно како смо слудели људе? Бог није пост, него љубав. Позива нас на вечеру са патријарсима: Аврамом, Исаком, Јаковом... Какав си лик ако идеш тамо на вечеру и нећеш да једеш а понављаш као суманут литиргијски текст да ћеш да једеш? И не једеш? То је само лудило мозга. Јер ако кажеш на прозбу: "Узмите једите...", "Амин", онда нешто није у реду са тобом. - Ниси спреман? Па то те је зезнула ова поповска прича о храни. Верујеш више поповима него Павлу? Тај ти каже да јело нема никакве везе. - Али, зашто не изађеш после читања Јеванђеља из цркве ако се не причешћујеш? Да ли мислиш да је Бог дебил, па му ти кажеш ок., а после минут радиш супротно? Бог је мачка? Јадан ти је онда Бог! - Јело је само наша ствар. Нигде Исус није рекао да ћемо по томе бити суђени. Укинута су чиста и нечиста јела. Штавише, он вели да си му дао чашу воде и да ћеш због тога бити спашен! А шта је чаша воде? Ништа! - Што се он није подвизавао без те чаше воде? - Кроз ту чашу ти си помогао човеку да се спаси. Преживео је. Мало је? Није мало него си ти инвестирао у особу. Ти си помогао човеку да живи. Тако мало, а тако много. - Због тога ми ове приче о храни делују перверзно. Ништа нема у томе. Исус вели да се не молимо дуго, да не блебећемо... Павле вели да се молимо стално. Није супротно. Јер Бог треба да буде стално присутан, а молитва кратка. Реци Богу шта имаш. А онда да ти буде стално у очима, у мозгу. Имај Бога стално у срцу. Шта онда да размишљаш о храни? О одећи? Ту је Дух и Бог. А за мање напредне, увек прописујем духовне склекове у виду поста.
- 673 нових одговора
-
- 27
-
-
- зоран
- велики пост
- (и још 2 )
-
Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин: Пост је вријеме за интензивније духовно дјелање!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
На почетку емисије отац Мирчета тумачио је Свето Јеванђеље које се чита на 30. недјељу по празнику Педесетнице, које нам доноси причу о богатом младићу, који се на Христов позив: Раздај све имање своје и крени за Мном, ипак, није могао одрећи свога богатства Христа ради, цитирајући Христове ријечи: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско. Отац Мирчета говорио је и о празнику посвећеном дјеци- Дјетињцима, којим нас Црква припрема за празник Рођења Богомладенца Христа, кроз породичне односе и породицу као Малу Цркву и подсјећају да је благословеније давати (даривати) него примати. Звучни запис емисије Отац Мирчета одговарао је и на питања слушалаца о Божићном и посту уопште и богослужењима у току овог поста. “Пост је вријеме за интензивније духовно дјелање“-каже отац Мирчета. Отац Мирчета одговарао је на питања о одласцима код људи који се баве враџбинама, колико је то опасно по духовни живот и како да препознамо људе који се тиме баве. Говорећи о послушању духовнику отац Мирчета је говорио о односу духовног оца и чада, a говорио је и о молитви, за коју каже да није нимало лак посао и да је то цијела наука која је неодвојива од живота православног Хришћанина. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову душекорисну емисију са оцем Мирчетом Шљиванчанином. Извор: Радио Светигора -
Катихета Бранислав Илић: Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу - Богомладенцу Христу
ризница богословља је објавио/ла Наслов блога у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ: -
Катихета Бранислав Илић: Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу - Богомладенцу Христу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Теолошки
Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ: -
У суботу, 08.12.2018. године, у оквиру Божићног циклуса предавања у Црквеној Општини у Загребу, одржано је друго предавање. Овога пута предавач је био високопреподобни настојатељ манастира Гомионица, јеромонах Методије (Крагуљ), који је говорио на тему Божићњег поста. У свом излагању о. Методије је провео слушаоце кроз кратку историју Божијег Домостроја спасења, излажући разлоге који су довели до пада првосазданог човека, те до обећања доласка Месије у Богочовечанској личности Исуса Христа. Говорећи о жртви Божијој за нас, о. Методије је повезао и наш хришћански живот, а самим тим смисао поста, са жртвом коју ми приносимо из љубави према Богу и ради нашега спасења. Затим је предавач говорио о установи и историјату Божићног поста, али и о две основне димензије поста, духовној и телесној, где је сабраним слушаоцима изнео и различите приступе посту које су се практиковале кроз историју, наглашавајући да су у сваком од њих ове две димензије поста посматране као нераздвојна целина, по новозаветној речи да је „вера без дела мртва“. Предавању је присуствовао и Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, који је на крају поздравио све присутне и који је захвалио оцу Методију на садржајном и поучном предавању. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
-
„ Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Риба се не сме јести до тог и тог празника.“ „ Неопходно је да се пре сваког Причешћа исповедимо духовнику.“ „ Не могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“. То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља.
-
Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Да ли могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима?“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“ То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља. Христос је циљ. Да бисмо до Христа дошли, једноставно треба да Му изађемо у сусрет. И то не само Причешћем. Не заваравајмо се, Причешће није циљ по себи. Наш цео живот јесте Анафора – Принос Богу. Ако је литургијски принос и хладни пост све што смо ми Христу принели, онда нисмо бољи од Јевреја који су приносили жртве, а нису милост. (Мт.9,13) Христос је циљ. Он не жели да ми осећамо како нешто жртвујемо зарад Њега, већ како се радујемо сусрету с Њим. Ако је Он у нама, Он ће сведочити Себе кроз нас. Чинићемо милост, ширити мир, бити утеха и помоћ, радоваћемо се оном истинском јеванђељском радошћу, а то није радост која веже и забрањује, то је радост која позива и пружа руке. Нећемо чинити дела љубави да бисмо заслужили спасење, као да ми сами по себи можемо заслужити ишта, не: волећемо и сведочити ту љубав због Христа у нама, не тражећи ништа своје, што права љубав и чини. ( 1.Кор.13,5) Наша молитва треба да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је то наш слободни принос Богу, па кад примимо Свете Тајне Господ наш живот у целости чини светињом и тајном. Ако све то учинимо, ми нећемо ни делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском. И сигурно да нам пост неће бити време забране, већ време за још усрднију спознају себе и других. Време кад пред Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се. Кад схватамо колико смо мали, али и велики. И колико је вечности Добри Бог ставио нама у руке, да њоме располажемо. Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо другоме. (Авденаго, прати преко фејсбука овде Више текстова овде
-
Владика Херувим: Божићни пост нас упућује на преумљење нашега ума и указује нам да непрестано требамо да стражимо над нашом душом!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У недељу, дана 2. децембра 2018. године, када наша Света Црква молитвено прославља светог пророка Авдију, мученика Варлаама и преподобног Јоасафа, Епископ Херувим је началствовао Светом службом Божијом у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Архипастиру су саслуживали: протонамесници Ненад Лазић и Драгослав Шалајић, пароси тењски, јереј Далибор Зарић (Епархија бачка), и ђакони Срђан Лукић из Борова Насеља и Предраг Јелић из Даља. Након што се верни народ причестио уследило је освећење Часног Крста који ће красити овај храм и подсећати људе на Царство Небеско које им је Господ припремио. Епископ Херувим желећи да поучи верни народ прозинео је следећу богонадахнуту беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божје која се излила. Божја милост се излива кроз све векове у историји наше Свете Цркве када год се служи Служба Божија. Данас смо имали велики благослов да можемо на овој Светој Литургији да освештамо крсно знамење које ће бити постављено на куполи нашег светог храма. Ово крсно знамење ће сведочити светлост Васкрсења и светлост Истине које само крсно знамење са собом носи. Велики је дан што смо данас овде и што је овај храм полако почео да се обнавља и да задобија ону светлост и красоту која припада свакоме светом храму. Храм Божији је место молитве, дом љубави и милости Божије која се непрестано излива на сваког човека који долази у свети храм са љубављу, са страхопоштовањем и са вером. Са вером да је Бог ту присутан и да Бог твори чудеса овде на земљи. Бог и твори чудеса данас овде на Светој Литургији јер смо се сабрали и сјединили у Телу и Крви Христовој, и ова наша дечица и сви људи који су приступили Чаши. То је печат, то је тврђава наше вере, оно што нам је Господ оставио да се ми непрестано причешћујемо Телом и Крвљу. То је налепши Дар који је Бог оставио човеку. У томе Дару нам се отварају истине, путеви нашега живота у овом огреховљеном и обремењеном животу. Ту се сусрећемо са Господом, и Господ нас милује и прима у своје наручје као најбољи Дародавац нашега живота. Он нам је даровао Живот, а ми требамо у овоземаљскоме животу да га умножимо врлинским животом, да га умножимо Јеванђељем и чињењем дела која су достојна човека, а никако творећи и чинећи дела која нису достојна тога Дара. -Период Божићног поста у коме се налазимо упућује нас на преумљење и указује да непрестано требамо да стражимо над нашом душом. Требамо сузама да омивамо грехе своје. Сваки човек је грешан, безброј је грехова које чинимо свакодневно, не само ви народе него и ми свештеници. Страсти нас одвлаче од љубави Божије, али Бог даје покајање и пост као моћно средство којим управљамо свој ум ка Господу. Кроз свете службе Божије и току поста који је пред нама треба да се причешћујемо Телом и Крвљу да бисмо осетили љубав Оваплоћења коју је Бог излио на овај свет. Господ је као најбољи Дародавац знао шта значи то када човек живи у заједници и управо нам је зато оставио Тело и Крв Христову као печат и тајну наше вере. -Нека би Господ дао да сте благословени и да се овај наш храм обнови и засија светлошћу Васкрсења и нека се благодат Божија усели у њега, од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост сабрања верног народа у Тењи настављена је за трпезом љубави у парохијском дому овога места. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
-
(ВИДЕО) Отац Александар Јовановић: Божићни пост
Поуке.орг инфо је објавио/ла тема у Литургија и свет око нас
View full Странице -
Протопрезвитер Жељко Латиновић: Пост у Православној Цркви
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, у Оџацима је, у недељу 25. Новембра 2018. године, у црквеној дворани храма Спаљивања моштију светог Саве, у организацији Српске православне црквене општине оџачке, а у оквиру започетог циклуса предавања, презвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао предавање на тему Пост у Православној Цркви. У име домаћина, Црквене општине оџачке, предавача и присутне слушаоце је поздравио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки. Предавач је присутне подсетио и поучио важности поста у литургијско-подвижничком животу и објаснио неке недоумице одговарајући на питања присутних. Благодарећи радију Беседи доносимо звучни запис предавања!-
- 1
-
-
- православној
- пост
- (и још 4 )
-
Катихета Бранислав Илић: Божићни пост - у сусрет Богомладенцу
ризница богословља је објавио/ла Наслов блога у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка: Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира) Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године -
Катихета Бранислав Илић: Пост је саставни део литургијског живота!
ризница богословља је објавио/ла Наслов блога у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
У овим благословеним данима Божићног поста, када се духовним и телесним подвигом припремамо да што достојније дочекамо празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом ПОСТ ЈЕ САСТАВНИ ДЕО ЛИТУРГИЈСКОГ ЖИВОТА. Аутор подсећа да сваки подвиг своје испуњење и своју круну налази у Светој евхаристији. Вашој пажњи препоручујемо текст истог аутора под насловом: БОЖИЋНИ ПОСТ - У СУСРЕТ БОГОМЛАДЕНЦУ Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква -
Епископ милешевски Атанасије: Уз Божићни пост ми се концетришемо на Пресветли лик нашег Спаситеља!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост. -
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Доносимо предавање пароха цетињског Протојереја-ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске богословије на тему “Божићни пост” које је одржао у недјељу 3. децембра 2017. лета Господњег у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање је одржано у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Божићног поста. Звучни запис предавања -
„Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора митрополија црногорско приморска
-
Прота Гојко Перовић: Уђимо у пост као нови људи
Драгана Милошевић је објавио/ла тема у Из духовничког дневника
„Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора митрополија црногорско приморска View full Странице -
-
Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Немојте мислити о ружичастом слону. О чему сад мислите? Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно читати има ли на кексима млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је сретан и Богом благословен почетак поста! (на слици је отац Иван Мучалов ) Предлог могуће насловне странице за збирку текстова. Надамо се - ускоро. izvor: Avdenago
-
-
Преподобни Пајсије Светогорац: Кроз пост и бдење се разоружава ђаво
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу и потребу за њом. Наравно, човек треба да се уздржава имајући пред собом узвишени духовни циљ. Ако се уздржава, како би се ослободио отрова и сувишне масноће, опет се стара само за своју телесну добробит. Тада подвиг личи на јогу. Нажалост, питање подвизавања гурнули су устрану чак и људи Цркве. „Треба да поједем“, кажу, „своје оброке, да уживам и у овоме и у ономе, јер Бог је све то за нас створио.“ Знате ли шта ми је једном приликом, за неком трпезом, рекао један архимандрит? Нисам могао да се присилим да једем више него што сам навикао, а он је топриметио, па ми рече: „Ко уништава храм Божији, разориће њега Бог“ (1 КорЗ, 17). „Да ниси то можда наопако разумео?“ кажем. „Да ли се то односи на блудничење, или на подвизавање? Тај цитат се односи на оне који блудничењем и злоупотребама разарају храм Божији. То се не односи на оне који се подвизавају из љубави према Христу.“ Али видиш, он је и даље повлађивао својој помисли и наставио да говори: „Треба да једемо, како не бисмо разорили храм Божији.“ Други ми опет, после своје посете једном манастиру, рече: „Био сам у једном манастиру и монаси су се разболели од превеликог поста. Јели су искључиво боб и пасуљ са уљем. Ето, то раде, мој оче, пост и бдење.“ Шта да кажеш? Такви људи не желе да се било чега лише. Једу своје оброке, воће, слаткише, а после, како би себи нашли оправдање, оптужују друге који се подвизавају. Никада нису окусили духовну радост подвига. Други ти опет каже: „Треба да попијем толико и толико шоља млека. Постићу на Четрдесетницу, а после ћу да надокнадим, јер морам да узмем толико и толико беле хране.“ Није у питању потреба његовог организма, него то каже само да би повлађивао својој помисли, да је то на месту и да није грех. Ма грех је и помислити тако нешто. Докле иде човеков разум? Да је у реду да надокнади оно што му је недостајало током поста, који је одредила Црква. Како онда Свети Дух у њему да остане? А да видиш само, колико усрдности поседују неки очеви породица! Пође једном да се исповеди један од њих, изузетно простодушан, који је имао деветоро деце, а духовник му рече да приступи причешћу. „Али, како да се причестим?“ каже. „Стављамо мало уља у јело, јер радимо и ја и деца.“ „Колико деце имаш?“ упита га духовник. „Деветоро.“ „Колико уља стављате у јело?“ „Две кашике.“ „Па колико онда уља стигне теби, мој несрећниче?“, рече му духовник, „иди ти само да се причестиш!“ Било их је једанаесторо и јели су две кашике уља сви заједно, а њега је мучила помисао! Упознао сам мирјане који су кроз подвиг доспели до светости. Ето, нема томе много година, како су на Светој Гори неко време радили један мирјанин и његов син. После тога је искрсао добар посао у њиховом родном месту и отац беше одлучио да оде, да поведе са собом и сина, како би цела породица била на окупу. Међутим, његовог сина беше привукао монашки подвижнички живот и, пошто је са подвижничким животом упоредио живот у свету са свом његовом тескобом, није хтео да пође за оцем и да се врати у свет. „А ти, оче, пошто имаш и друге деце“ рече му, „остави једно у Градини Пресвете Богородице.“ Пошто је он остајао при своме, отац је био принуђен да га остави. Момак је био неписмен, али веома осећајан, усрдан и простодушан. Себе је сматрао недостојним монашког пострига, пошто је мислио да не би био у стању да одговори на све монашке дужности. Пронађе неку малу колибу, коју су некада користили за стоку, затвори камењем врата и прозоре, а остави само један округли отвор кроз који је могао једва да се провуче и који је изнутра затварао некаквим прастарим капутом, који беше пронашао. Ни ватру није палио. Чак су и птичја гнезда и животињске јазбине биле боље од тог његовог пребивалишта. Али толико радости колико је та душа поседовала не поседују заједно сви они који живе у богатим палатама, јер он се борио за Христа и Христос је био поред њега, не само у његовој колиби, него и у његовој духовној кући, у његовом телу, у његовом срцу. Зато је живео у рају. Из свог боравишта би повремено излазио и свраћао у ову, или ону келију, где су оци имали баште и потребу да им неко помогне око ње. Помагао им је у послу, а они су му давали по мало двопека и по коју маслину. Ако му нису дали да ради, није узимао благослове. Благослове које је узимао, требало је да плати двоструким радом. Наравно, његов духовни живот познавао је само Бог, јер је свој живот проводио тихо и једноставно. На основу једног догађаја, о коме се причало, могло се много разумети. Једном је свратио у неки манастир да упита када је Велика Четрдесетница – иако је за њега готово цела година била Велика Четрдесетница – а потом је отишао да се затвори у своје гнездо. Беше прошло готово три месеца, а он није ни опазио. Једнога дана изиђе и оде да пита у манастир када је Васкрс. Присуствовао је служби, причестио се на божанственој Литургији, а затим пође са оцима за трпезу. На трпези угледа црвена јаја. Зачуди се и упита једног од братије: „Је ли то већ Васкрс?“ „Какав Васкрс?“ одговори му брат, „Сутра је Вазнесење!“ Он је дакле, провео у посту читаву Велику Четрдесетницу и још четрдесет дана до Вазнесења! Тако се подвизавао све док му није куцнуо смртни час. Мртвог га је пронашао један ловац два месеца пошто је умро, обавестио је полицију и лекара. Тај лекар ми је рекао: „Не само да није заударао, него је, напротив, одисао миром.“ Деца и пост – Старче, дa ли деца.од пет-шест година треба да посте пре причешћа? – Треба бар вече пре тога да једу на уљу. Међутим, то зависи од духовника, Најбоље је да мајка за то пита духовника, јер може бити да дете има некакав здравствени проблем, па мора, на пример, да пије млеко. – Колико дете треба да пости, старче? – Ако је снажно и здраво, може да пости. Иначе сада има много посне хране. Некада су деца постила и по цео дан су трчала и играла се, али су више пута узимала оброке. У Фараси, за време Велике Четрдесетнице, сви су се, и стари и млади, придржавали „деветог сата“.[ii] Родитељи су сабирали децу у Кастру[iii], давали им играчке да се играју, а у три сата после подне, када би зазвонило звоно за Литургију пређеосвећених дарова, одлазили би да се причесте. Свети Арсеније је имао обичај да каже: „Деца се не сете хране када се играју по цео дан, А сада када им још и Христос помогне, како да не издрже?“ И одрасли када не посте, коре сами себе видећи да деца посте. Када сам био мали и дуже времена радио са мајстором у некој кући па смо тамо и обедовали, средом и петком сам одлазио кући да обедујем, јер они нису постили. Једном приликом, била је среда, послужили су ме баклавом. „Најлепше хвала“, рекох им, „али ја, данас постим.“ „Види ти њега“ рекоше, „мало дете па пости, а ми одрасли једемо!“ Усрдни пост – Постећи човек показује своје добровољење. Из усрдности се подвизава и Бог му помаже. Али ако то чини на силу и каже: „Шта да радим, петак је, па је ред да постим“, мучиће се. Међутим, ако му је јасан смисао поста и ако пости из љубави према Христу, радоваће се. „На овај дан“, треба да помисли, „Христос је био распет: ни воде Му нису дали да попије. Давали су му сирће. Ни ја нећу пити воде целога дана.“ Ако то чини, онда ће осетити у себи узвишенију радост од онога ко попије најукуснији освежавајући напитак! А видиш, многи мирјани ни на Велики Петак не могу да посте, чак ни на тај један дан. Али пред неким министарством могу да седе по цео дан и штрајкују глађу због неког ћефа, да нешто постигну. Тамо их бодри ђаво. То што чине је самоубиство. Други пак, када дође Васкрс, радосно и из све снаге поју „Христос воскресе“ јер ће добро да једу. Личе на Јудејце који су Христа хтели да начине краљем, јер их је нахранио у пустињи[iv]. Сећате ли се шта каже Пророк? „Проклет био ко немарно ради дело Господње.“ (Јер. 48,10) Једно је када неко има добру вољу да пости, али не може, јер му, ако не једе, дрхте ноге, пада у несвест не помаже му, дакле, његова издржљивост, или здравље итд. – а друго је када има снаге и не пости. Где је онда добра воља? А жалост онога који жели да се подвизава, а не може, надомешта подвиг и он има већу плату од онога ко има одважности и подвизава се, јер тај осећа и задовољство. Данас је дошла једна сиротица од неких педесет пет година сва уплакана, јер не може да пости. Муж се од ње развео. Имала је једно дете и изгубила га у саобраћајној несрећи, па је остала сама. Мајка јој је умрла, нема где ни да станује ни где да се храни, па је узимају жене да им ради за стан и храну. „Имам велики грех на савести, оче“, рече ми та сиротица, „јер ништа не радим: а најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад ми средом и петком дају посну храну, али често ми дају мрсну, а ја сам принуђена да је једем, јер се исцрпљујем и не могу да стојим на ногама.“ „Једи“, рекох јој, „ако не можеш да издржиш.“ Човек треба да испита своје могућности. Ако види да не може да издржи, нека поједе још нешто. „Измери самога себе“ каже преподобни Нил. – Како су некада, старче, жене по селима издржавале ништа неједући од белог понедељка све до суботе светог Теодора? А имале су толико посла, кућа, деца, стока, њиве, како су то могле да издрже? – Са помишљу да је субота близу, или су можда говориле: „Христос је постио четрдесет дана[v], шта је онда за мене да постим једну седмицу?“ А затим, биле су простодушне и зато су издржавале. Ако је неко простодушан, и поседује смирење, прима благодат Божију, смирено пости и храни се божански. Онда му Бог дарива снагу и велику издржљивост у великим постовима. У Аустралији је један младић, од око двадесет и седам година, доспео дотле да не једе ништа двадесет и осам дана. Његов духовник га је послао мени да ми то каже. Био је веома благоверан и поседовао је подвижнички дух. Исповедао се, редовно одлазио у цркву, изучавао отачке књиге, а највише Нови Завет. Једнога дана, када је у Јеванђељу читао како је Христос постио четрдесет дана, много се потресао и помислио: „Ако је Господ, који је био Бог, као безгрешан човек, четрдесет дана постио, шта треба да чиним ја, као толико грешан човек?“ Зато је затражио благослов од свог духовника да и он пости, али му није поверио своју помисао да хоће да не једе ништа четрдесет дана. Почео је дакле са постом на бели понедељак, прешао је и Крстопоклону недељу, а ни воде није пио, иако је радио у фабрици и посао му је био тежак – слагао је сандуке. Када је доспео до двадесет и осмог дана, осетио је благу вртоглавицу док је радио и зато је мало сео. После је попио чај и појео један двопек, јер му је пало на памет да би га, ако се онесвести, пренели у болницу, а онда би се уверили да му се то догодило од поста, па б.и рекли: „Ето видиш, хришћани умиру од поста.“ „Старче“, рече ми, „после поста од толико дана, гадила ми се храна, али сам себе присиљавао да једем бар нешто, како бих могао да радим.“ Али га је мучила помисао што није испунио свих четрдесет дана и то је рекао своме духовнику. Он му је са расуђивањем рекао: „И толико колико си постио, сасвим је довољно. Немој да имаш помисли.“ Потомта је послао код мене, како не би остала да га мучи још нека помисао. Да бих био сигуран да су му мотиви били чисти, упитах га: „Јеси ли се заклео да ћеш да постиш четрдесет дана?“ „Нисам“, рече. „Када си од свог духовника узео благослов за пост, зар ти тада није пало на памет да му повериш своју помисао, то јест, да намераваш да будеш у потпуном посту четрдесет дана? Да ниси можда сакрио ту, тобож’ добру помисао, како би по својој вољи постио четрдесет дана?“ „Нисам, старче“, рече. Онда му рекох: „То сам, разуме се, знао, само сам те питао како би сам разумео да имаш небеску плату за оне дане што си постио, а било их је сасвим довољно и немој да будеш узнемирен што ниси могао да издржиш четрдесет дана. Други пут, међутим, треба да кажеш духовнику и своје добре помисли и све добро што кријеш у свом срцу, а духовник ће просудити да ли треба да се упустиш у такав подвиг, или не.“ Пошто је поседовао велико смирење, захваљујући смиреним помислима, које је неговао, и пошто је у тај пост ушао са великом усрдношћу Христа ради, Христос га је због тога ободрио Својом божанском благодаћу. Да је неко други започео такав пост, можда би из чистог егоизма рекао: „Зашто и ја да не постим тако, ако је то могао да учини Христос?“ Постио би само дан-два и срушио би се. Тада би му се и ум помрачио, јер би га напустила благодат Божија, па би пожалио што је учинио и онолико напора, колико је учинио. Могао би чак доспети и до тога да каже: „Шта ми је то требало?“ Човек кроз пост постаје јагње. Ако постане звер, то онда значи да подвиг, који је започео, или превазилази његове моћи, или се подвизава из егоизма, па зато не добија помоћ од Бога. Међутим, пост понекад чини питомим и смиреним чак и дивље животиње и звери. Можеш их видети како прилазе човеку када су гладне. Инстинктивно осећају да ће угинути од глади, међутим, ако се приближе човеку и потраже храну, можда им се ништа неће догодити. Видео сам вука који је био као јагње, јер је био гладан. Сишао је једне снежне зиме у наше двориште. Изашао сам са братом да нахранимо стоку. Носио сам и фењер. Мој брат је узео цепаницу и ударио га њоме, али он уопште није реаговао. Ако човек не доспе дотле да што год то било, чини из љубави према Богу и према ближњему, само губи време. Ако пости и има горду помисао да чини нешто важно, узалуд пости. Он је после тога само као празан шупљи казан у коме не може ништа да се чува. Сипај унутра воду, мало по мало, сва ће истећи. Задовољство због лаганог стомака – Када се човек не уздржава, оптерећују га читаве наслаге. Али, ако се уздржава и једе само онолико колико му је потребно, организам то троши и ништа не одлаже у наслаге. Разноврсност исхране истеже стомак и повећава апетит, али може да изаЗове и горушицу. Ако на трпези има само једно јело и није превише укусно, можда га нећемо ни појести, али ако је укусно и отвара прождрљивост, можда ћемо појести мало превише. Али ако се на трпези нађе риба, супа, пржени кромпир, сир, јаја, салата, воће и слаткиши, човек би да поједе све, па и још да затражи. Све то отвара апетит, јер се једно слаже преко другог. И видиш, човек без видљивог разлога не „вари“ овога, не подноси онога, а сироти стомак подноси и трпељиво вари све што у њега убацимо. Јесмо ли га икада питали да ли све то вари и подноси? Стомак, значи, који нема разума, превазилази нас у врлини и бори се да свари све. А ако се једна врста хране не слаже са другом, посвађају се када уђу у стомак и шта ће он јадан тада? Онда настаје осећај тежине у стомаку. – А како човек, старче, да прекине са навиком да много једе? – Треба мало да прикочи. Немој да једеш нешто што ти се допада, како не би превише отворио прохтев за јелом, јер се „штала“ полако шири. Стомак онда, као зли „порезник“, како каже авва Макарије[vi], стално тражи све више и више. После обеда си сит и задовољан, али после тога би да спаваш, не можеш ништа да радиш. Али, ако једеш једну врсту хране, то ти помаже да пресечеш прохтев за јелом. – Ако постоји разноврсна храна, али у малим количинама, да ли и онда, старче, имамо исти проблем? – Е, проблем је поново исти, само су мање… странке и не могу да формирају владу!… Када је разноврсност велика, то је као да су се сабрале многе… странке у стомаку, па једна странка нервира другу, каче се међусобно, почиње туча и опет… проблеми са варењем… Извор: Православие.ру -
Преподобни Пајсије Светогорац: Кроз пост и бдење се разоружава ђаво
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
-Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу- – Старче, једанпут сте нам рекли: „У духовној борби је неопходна „опсада“.“ Шта сте тиме хтели да кажете? – У рату се труде да изврше опсаду непријатеља. Опкољавају га, затварају у зидине, остављају га да гладује. После му прекину и воду. Зато што ће непријатељ без неопходне опреме и оружја бити приморан да се преда. Хтео сам да кажем да се исто тако кроз пост и бдење разоружава ђаво и одлази. „Постом, бдењем, молитвом, небеске дарове прибављајући…“, каже химнопојац. Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу и потребу за њом. Наравно, човек треба да се уздржава имајући пред собом узвишени духовни циљ. Ако се уздржава, како би се ослободио отрова и сувишне масноће, опет се стара само за своју телесну добробит. Тада подвиг личи на јогу. Нажалост, питање подвизавања гурнули су устрану чак и људи Цркве. „Треба да поједем“, кажу, „своје оброке, да уживам и у овоме и у ономе, јер Бог је све то за нас створио.“ Знате ли шта ми је једном приликом, за неком трпезом, рекао један архимандрит? Нисам могао да се присилим да једем више него што сам навикао, а он је топриметио, па ми рече: „Ко уништава храм Божији, разориће њега Бог“ (1 КорЗ, 17). „Да ниси то можда наопако разумео?“ кажем. „Да ли се то односи на блудничење, или на подвизавање? Тај цитат се односи на оне који блудничењем и злоупотребама разарају храм Божији. То се не односи на оне који се подвизавају из љубави према Христу.“ Али видиш, он је и даље повлађивао својој помисли и наставио да говори: „Треба да једемо, како не бисмо разорили храм Божији.“ Други ми опет, после своје посете једном манастиру, рече: „Био сам у једном манастиру и монаси су се разболели од превеликог поста. Јели су искључиво боб и пасуљ са уљем. Ето, то раде, мој оче, пост и бдење.“ Шта да кажеш? Такви људи не желе да се било чега лише. Једу своје оброке, воће, слаткише, а после, како би себи нашли оправдање, оптужују друге који се подвизавају. Никада нису окусили духовну радост подвига. Други ти опет каже: „Треба да попијем толико и толико шоља млека. Постићу на Четрдесетницу, а после ћу да надокнадим, јер морам да узмем толико и толико беле хране.“ Није у питању потреба његовог организма, него то каже само да би повлађивао својој помисли, да је то на месту и да није грех. Ма грех је и помислити тако нешто. Докле иде човеков разум? Да је у реду да надокнади оно што му је недостајало током поста, који је одредила Црква. Како онда Свети Дух у њему да остане? А да видиш само, колико усрдности поседују неки очеви породица! Пође једном да се исповеди један од њих, изузетно простодушан, који је имао деветоро деце, а духовник му рече да приступи причешћу. „Али, како да се причестим?“ каже. „Стављамо мало уља у јело, јер радимо и ја и деца.“ „Колико деце имаш?“ упита га духовник. „Деветоро.“ „Колико уља стављате у јело?“ „Две кашике.“ „Па колико онда уља стигне теби, мој несрећниче?“, рече му духовник, „иди ти само да се причестиш!“ Било их је једанаесторо и јели су две кашике уља сви заједно, а њега је мучила помисао! Упознао сам мирјане који су кроз подвиг доспели до светости. Ето, нема томе много година, како су на Светој Гори неко време радили један мирјанин и његов син. После тога је искрсао добар посао у њиховом родном месту и отац беше одлучио да оде, да поведе са собом и сина, како би цела породица била на окупу. Међутим, његовог сина беше привукао монашки подвижнички живот и, пошто је са подвижничким животом упоредио живот у свету са свом његовом тескобом, није хтео да пође за оцем и да се врати у свет. „А ти, оче, пошто имаш и друге деце“ рече му, „остави једно у Градини Пресвете Богородице.“ Пошто је он остајао при своме, отац је био принуђен да га остави. Момак је био неписмен, али веома осећајан, усрдан и простодушан. Себе је сматрао недостојним монашког пострига, пошто је мислио да не би био у стању да одговори на све монашке дужности. Пронађе неку малу колибу, коју су некада користили за стоку, затвори камењем врата и прозоре, а остави само један округли отвор кроз који је могао једва да се провуче и који је изнутра затварао некаквим прастарим капутом, који беше пронашао. Ни ватру није палио. Чак су и птичја гнезда и животињске јазбине биле боље од тог његовог пребивалишта. Али толико радости колико је та душа поседовала не поседују заједно сви они који живе у богатим палатама, јер он се борио за Христа и Христос је био поред њега, не само у његовој колиби, него и у његовој духовној кући, у његовом телу, у његовом срцу. Зато је живео у рају. Из свог боравишта би повремено излазио и свраћао у ову, или ону келију, где су оци имали баште и потребу да им неко помогне око ње. Помагао им је у послу, а они су му давали по мало двопека и по коју маслину. Ако му нису дали да ради, није узимао благослове. Благослове које је узимао, требало је да плати двоструким радом. Наравно, његов духовни живот познавао је само Бог, јер је свој живот проводио тихо и једноставно. На основу једног догађаја, о коме се причало, могло се много разумети. Једном је свратио у неки манастир да упита када је Велика Четрдесетница – иако је за њега готово цела година била Велика Четрдесетница – а потом је отишао да се затвори у своје гнездо. Беше прошло готово три месеца, а он није ни опазио. Једнога дана изиђе и оде да пита у манастир када је Васкрс. Присуствовао је служби, причестио се на божанственој Литургији, а затим пође са оцима за трпезу. На трпези угледа црвена јаја. Зачуди се и упита једног од братије: „Је ли то већ Васкрс?“ „Какав Васкрс?“ одговори му брат, „Сутра је Вазнесење!“ Он је дакле, провео у посту читаву Велику Четрдесетницу и још четрдесет дана до Вазнесења! Тако се подвизавао све док му није куцнуо смртни час. Мртвог га је пронашао један ловац два месеца пошто је умро, обавестио је полицију и лекара. Тај лекар ми је рекао: „Не само да није заударао, него је, напротив, одисао миром.“ Деца и пост – Старче, дa ли деца.од пет-шест година треба да посте пре причешћа? – Треба бар вече пре тога да једу на уљу. Међутим, то зависи од духовника, Најбоље је да мајка за то пита духовника, јер може бити да дете има некакав здравствени проблем, па мора, на пример, да пије млеко. – Колико дете треба да пости, старче? – Ако је снажно и здраво, може да пости. Иначе сада има много посне хране. Некада су деца постила и по цео дан су трчала и играла се, али су више пута узимала оброке. У Фараси, за време Велике Четрдесетнице, сви су се, и стари и млади, придржавали „деветог сата“.[ii] Родитељи су сабирали децу у Кастру[iii], давали им играчке да се играју, а у три сата после подне, када би зазвонило звоно за Литургију пређеосвећених дарова, одлазили би да се причесте. Свети Арсеније је имао обичај да каже: „Деца се не сете хране када се играју по цео дан, А сада када им још и Христос помогне, како да не издрже?“ И одрасли када не посте, коре сами себе видећи да деца посте. Када сам био мали и дуже времена радио са мајстором у некој кући па смо тамо и обедовали, средом и петком сам одлазио кући да обедујем, јер они нису постили. Једном приликом, била је среда, послужили су ме баклавом. „Најлепше хвала“, рекох им, „али ја, данас постим.“ „Види ти њега“ рекоше, „мало дете па пости, а ми одрасли једемо!“ Усрдни пост – Постећи човек показује своје добровољење. Из усрдности се подвизава и Бог му помаже. Али ако то чини на силу и каже: „Шта да радим, петак је, па је ред да постим“, мучиће се. Међутим, ако му је јасан смисао поста и ако пости из љубави према Христу, радоваће се. „На овај дан“, треба да помисли, „Христос је био распет: ни воде Му нису дали да попије. Давали су му сирће. Ни ја нећу пити воде целога дана.“ Ако то чини, онда ће осетити у себи узвишенију радост од онога ко попије најукуснији освежавајући напитак! А видиш, многи мирјани ни на Велики Петак не могу да посте, чак ни на тај један дан. Али пред неким министарством могу да седе по цео дан и штрајкују глађу због неког ћефа, да нешто постигну. Тамо их бодри ђаво. То што чине је самоубиство. Други пак, када дође Васкрс, радосно и из све снаге поју „Христос воскресе“ јер ће добро да једу. Личе на Јудејце који су Христа хтели да начине краљем, јер их је нахранио у пустињи[iv]. Сећате ли се шта каже Пророк? „Проклет био ко немарно ради дело Господње.“ (Јер. 48,10) Једно је када неко има добру вољу да пости, али не може, јер му, ако не једе, дрхте ноге, пада у несвест не помаже му, дакле, његова издржљивост, или здравље итд. – а друго је када има снаге и не пости. Где је онда добра воља? А жалост онога који жели да се подвизава, а не може, надомешта подвиг и он има већу плату од онога ко има одважности и подвизава се, јер тај осећа и задовољство. Данас је дошла једна сиротица од неких педесет пет година сва уплакана, јер не може да пости. Муж се од ње развео. Имала је једно дете и изгубила га у саобраћајној несрећи, па је остала сама. Мајка јој је умрла, нема где ни да станује ни где да се храни, па је узимају жене да им ради за стан и храну. „Имам велики грех на савести, оче“, рече ми та сиротица, „јер ништа не радим: а најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад ми средом и петком дају посну храну, али често ми дају мрсну, а ја сам принуђена да је једем, јер се исцрпљујем и не могу да стојим на ногама.“ „Једи“, рекох јој, „ако не можеш да издржиш.“ Човек треба да испита своје могућности. Ако види да не може да издржи, нека поједе још нешто. „Измери самога себе“ каже преподобни Нил. – Како су некада, старче, жене по селима издржавале ништа неједући од белог понедељка све до суботе светог Теодора? А имале су толико посла, кућа, деца, стока, њиве, како су то могле да издрже? – Са помишљу да је субота близу, или су можда говориле: „Христос је постио четрдесет дана[v], шта је онда за мене да постим једну седмицу?“ А затим, биле су простодушне и зато су издржавале. Ако је неко простодушан, и поседује смирење, прима благодат Божију, смирено пости и храни се божански. Онда му Бог дарива снагу и велику издржљивост у великим постовима. У Аустралији је један младић, од око двадесет и седам година, доспео дотле да не једе ништа двадесет и осам дана. Његов духовник га је послао мени да ми то каже. Био је веома благоверан и поседовао је подвижнички дух. Исповедао се, редовно одлазио у цркву, изучавао отачке књиге, а највише Нови Завет. Једнога дана, када је у Јеванђељу читао како је Христос постио четрдесет дана, много се потресао и помислио: „Ако је Господ, који је био Бог, као безгрешан човек, четрдесет дана постио, шта треба да чиним ја, као толико грешан човек?“ Зато је затражио благослов од свог духовника да и он пости, али му није поверио своју помисао да хоће да не једе ништа четрдесет дана. Почео је дакле са постом на бели понедељак, прешао је и Крстопоклону недељу, а ни воде није пио, иако је радио у фабрици и посао му је био тежак – слагао је сандуке. Када је доспео до двадесет и осмог дана, осетио је благу вртоглавицу док је радио и зато је мало сео. После је попио чај и појео један двопек, јер му је пало на памет да би га, ако се онесвести, пренели у болницу, а онда би се уверили да му се то догодило од поста, па б.и рекли: „Ето видиш, хришћани умиру од поста.“ „Старче“, рече ми, „после поста од толико дана, гадила ми се храна, али сам себе присиљавао да једем бар нешто, како бих могао да радим.“ Али га је мучила помисао што није испунио свих четрдесет дана и то је рекао своме духовнику. Он му је са расуђивањем рекао: „И толико колико си постио, сасвим је довољно. Немој да имаш помисли.“ Потомта је послао код мене, како не би остала да га мучи још нека помисао. Да бих био сигуран да су му мотиви били чисти, упитах га: „Јеси ли се заклео да ћеш да постиш четрдесет дана?“ „Нисам“, рече. „Када си од свог духовника узео благослов за пост, зар ти тада није пало на памет да му повериш своју помисао, то јест, да намераваш да будеш у потпуном посту четрдесет дана? Да ниси можда сакрио ту, тобож’ добру помисао, како би по својој вољи постио четрдесет дана?“ „Нисам, старче“, рече. Онда му рекох: „То сам, разуме се, знао, само сам те питао како би сам разумео да имаш небеску плату за оне дане што си постио, а било их је сасвим довољно и немој да будеш узнемирен што ниси могао да издржиш четрдесет дана. Други пут, међутим, треба да кажеш духовнику и своје добре помисли и све добро што кријеш у свом срцу, а духовник ће просудити да ли треба да се упустиш у такав подвиг, или не.“ Пошто је поседовао велико смирење, захваљујући смиреним помислима, које је неговао, и пошто је у тај пост ушао са великом усрдношћу Христа ради, Христос га је због тога ободрио Својом божанском благодаћу. Да је неко други започео такав пост, можда би из чистог егоизма рекао: „Зашто и ја да не постим тако, ако је то могао да учини Христос?“ Постио би само дан-два и срушио би се. Тада би му се и ум помрачио, јер би га напустила благодат Божија, па би пожалио што је учинио и онолико напора, колико је учинио. Могао би чак доспети и до тога да каже: „Шта ми је то требало?“ Човек кроз пост постаје јагње. Ако постане звер, то онда значи да подвиг, који је започео, или превазилази његове моћи, или се подвизава из егоизма, па зато не добија помоћ од Бога. Међутим, пост понекад чини питомим и смиреним чак и дивље животиње и звери. Можеш их видети како прилазе човеку када су гладне. Инстинктивно осећају да ће угинути од глади, међутим, ако се приближе човеку и потраже храну, можда им се ништа неће догодити. Видео сам вука који је био као јагње, јер је био гладан. Сишао је једне снежне зиме у наше двориште. Изашао сам са братом да нахранимо стоку. Носио сам и фењер. Мој брат је узео цепаницу и ударио га њоме, али он уопште није реаговао. Ако човек не доспе дотле да што год то било, чини из љубави према Богу и према ближњему, само губи време. Ако пости и има горду помисао да чини нешто важно, узалуд пости. Он је после тога само као празан шупљи казан у коме не може ништа да се чува. Сипај унутра воду, мало по мало, сва ће истећи. Задовољство због лаганог стомака – Када се човек не уздржава, оптерећују га читаве наслаге. Али, ако се уздржава и једе само онолико колико му је потребно, организам то троши и ништа не одлаже у наслаге. Разноврсност исхране истеже стомак и повећава апетит, али може да изаЗове и горушицу. Ако на трпези има само једно јело и није превише укусно, можда га нећемо ни појести, али ако је укусно и отвара прождрљивост, можда ћемо појести мало превише. Али ако се на трпези нађе риба, супа, пржени кромпир, сир, јаја, салата, воће и слаткиши, човек би да поједе све, па и још да затражи. Све то отвара апетит, јер се једно слаже преко другог. И видиш, човек без видљивог разлога не „вари“ овога, не подноси онога, а сироти стомак подноси и трпељиво вари све што у њега убацимо. Јесмо ли га икада питали да ли све то вари и подноси? Стомак, значи, који нема разума, превазилази нас у врлини и бори се да свари све. А ако се једна врста хране не слаже са другом, посвађају се када уђу у стомак и шта ће он јадан тада? Онда настаје осећај тежине у стомаку. – А како човек, старче, да прекине са навиком да много једе? – Треба мало да прикочи. Немој да једеш нешто што ти се допада, како не би превише отворио прохтев за јелом, јер се „штала“ полако шири. Стомак онда, као зли „порезник“, како каже авва Макарије[vi], стално тражи све више и више. После обеда си сит и задовољан, али после тога би да спаваш, не можеш ништа да радиш. Али, ако једеш једну врсту хране, то ти помаже да пресечеш прохтев за јелом. – Ако постоји разноврсна храна, али у малим количинама, да ли и онда, старче, имамо исти проблем? – Е, проблем је поново исти, само су мање… странке и не могу да формирају владу!… Када је разноврсност велика, то је као да су се сабрале многе… странке у стомаку, па једна странка нервира другу, каче се међусобно, почиње туча и опет… проблеми са варењем… Извор: Православие.ру View full Странице -
Посетиоцима нашег портала са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Пост у част Пресвете Богородице". У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија. Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете Четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста. О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста. Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1./14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2./15. августа. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете Четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1] Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. катихета Бранислав Илић -------------------------------------------------------------------------------- [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста, изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: ПРИЛОГ РАДИЈА БЕСЕДЕ:
-
Пост у част Пресвете Богородице
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Великогоспојински пост увек почиње на празник Светих славних и добропобедних мученика Макавеја (14. августа) и траје 14 дана, а завршава се празником Успенија Пресвете Богородице, 28/15. августа. Овај празник у народу је познат и као Велика Госпојина, по чему је овај пост добио име, мада се назива и Успенски или Богородичин пост. Великогоспојински пост увек траје две недеље, јер је још на Констатинопољском сабору, одржаном 1166. за све православне хришћане, сагласно древним поставкама, потврђено је да без прекидања чувају и поштују Богородичин пост од 14/1. до 28/15. августа. Катихета Бранислав Илић: О посту у част Пресвете Богородице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Пост у част Пресвете Богородице ТВ Храм: Великогоспојински пост (ВИДЕО) ТВ Храм: О Светоуспенском посту (ВИДЕО) ТВ Храм: Почео је Светоуспенски пост (ВИДЕО) Посетиоцима нашег портала са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Пост у част Пресвете Богородице". У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија. Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете Четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста. О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста. Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1./14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2./15. августа. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете Четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1] Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. катихета Бранислав Илић -------------------------------------------------------------------------------- [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста, изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: ПРИЛОГ РАДИЈА БЕСЕДЕ: View full Странице -
Протопрезвитер Предраг Шћепановић: Овај свијет има томахавке и разорно оружје а ми пост и молитву!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
.thumb.png.cacd54bc35daf66be124345a384a4c0c.png)
