Претражи Живе Речи Утехе

Кажу: „Срећан живот сe заснива на добрим делима; добрим делима и вршењу њиховом воде нас добри прописи; према томе, прописи су сасвим довољни за постизање срећнога живота.“ Али прописи нас не воде увек добрим делима него само онда ако је дух вољан за то; понекад се прописи узалуд примењују, ако се у души налазе погрешна мишљења. Осим тога, многи људи могу поступати исправно, али не знати да тако поступају. Јер ако неко већ од самога почетка није темељно и добро поучен и образован, он не може да зна када, колико, с ким, како и зашто мора нешто да ради. И он због тога не може да настоји свим срцем, нити ће трајно и с вољом настојати да постигне врлину, него се увек осврће уназад и непрестано оклева. „Ако поштени рад“, веле они, „извире из прописа по себи, онда су и сами прописи довољни за срећан живот: постоји оно прво, па према томе и ово друго. „Њима ћемо овако одговорити: да се поштене радње обављају и због прописа, али не искључиво због и ради њих. Кажу даље: „Ако се остале уметности и вештине задовољавају прописима, онда ће се њима задовољити и философија, јер и она представља уметност и вештину живљења.“ Добар капетан брода јесте онај који наређује: овако окрени кормило, овако разапни једра, овако се служи повољним ветром, овако се противи неповољноме ветру, а онако искористи сумњиви и нестални ветар. И све остале уметнике у њиховој уметности и вештини утврђују прописи: дакле, то исто важи и за уметнике живота. Све те уметности и вештине баве се оруђем живота, а не целокупним животом. Због тога их много штошта омета споља и задржава их и спречава — на пример, нада, пожуда и страх. Али философију, која се претвара да је уметност живота, у њеном деловању ништа не може да спречи, јер она растерује све препреке и прелази преко простих препрека. Желиш ли да знаш колико се разликују остале уметности и ова? Код оних других се лакше може оправдати ако неко хотимично погреши, него ако је то урадио случајно; код ове, међутим, највећи грех представља управо то ако неко греши добровољно. Оно што ја кажем треба схватити овако: граматичар се неће поетидети солецизмом ако је погрешио не знајући за то, али ће поцрвенети од стида, ако је грешку учинио знајући за то (свесно). Лекар који не види да се болеснику приближава крај, много више греши против своје вештине, него ако се прави да то није видео и да не увиђа. Али код уметности и вештине живота много је срамнија свака грешка, ако је почињена хотимице. И сад томе додај још ово размишљање, да већина уметности и вештина, а у првом реду већина слободних уметности и вештина, располажу својим сопственим правилима, а не само прописима, као што је случај, на пример, код медицине, са многобројним школама — Хипократовом, Асклепијадовом или Темисоновом. Осим тога, не постоји ниједна контемплативна уметност без својих сопствених принципа, које Грци називају догмама, док их ми можемо назвати декретима, законима или наукама, какве ћеш наћи и у геометрији и у астрономији. А сама философија је и контемплативна и активна: она у исто време и посматра и делује. Ти дакле грешиш ако мислиш да она жели да служи искључиво за овоземаљске сврхе: она тежи нечем вишем. Ја истражујем, вели она, целокупни свет, не ограничавам се само на то да живим заједно са смртним људима и задовољна сам ако могу да вам саветујем или да вас опоменем. Мене зову велике ствари и ствари које се налазе изнад вас. „Ја предузимам да ти објасним у општим цртама систем неба и природу људи. Открићу ти елементе свих ствари: принципе по којима природа обликује ствари, којим принципима их увећава и одржава, до којег степена распадања и растварања их доводи када пропадну!“ Тако говори Лукреције, и из тога следи да философија, као спекулативна наука, има своје сопствене аксиоме. Нико неће обављати своје послове како треба ако није поучен како и на који начин мора у сваком датом случају да правилно испуњава своје задатке, а то неће моћи да уради онај који има прописе који постоје за појединачне случајеве, а нема их за све случајеве. И они прописи, дати само за поједине случајеве, сами по себи су веома слаби и тако рећи немају правог корена. Постоје, опет, правила која штите нашу безбедност и мир, и која обухватају целокупни живот и целокупну природу одједном. То је она разлика између правила философије и прописа, онако као што се између себе разликују праматерија и њени делови: једни зависе од других, док су оне узроци ових и свега. „Стара мудрост“, кажу, „није прописивала ништа друго осим оно шта треба радити, а шта пропуштати, и у то време су људи били безмерно бољи: а откада су се појавили учени људи, добрих људи више нема. Јер она једноставна и отворена врлина претворила се у мрачну и препредену науку, која нас учи како треба расправљати, а не учи нас како треба да живимо.“ Она стара мудрост била је несумњиво сирова и неотесана у свом почетку, као и све остале уметности и вештине, које су тек касније почеле да се развијају и усавршавају. Али тада за то нису ни били потребни неки одаобани лекови. Неваљалство још није било подигло главу тако високо и још се није толико распојасало: а за уклањање обичних грешака били су довољни и једноставни, обични лекови. А сада одбрана и заштита морају бити много теже, утолико уколико су горе грешке и мане које нас нападају. Некада се лекарска вештина, медицина, састојала у познавању малобројних трава и биљака, којима је заустављала крварење и исцељивала и видала ране: тек касније се развила до степена многостране и свестране уметности и вештине. И не треба се нимало чудити што је лекарство, медицина, у то време имало много мање посла, јер тада су тела још увек била чврста и снажна, док је храна била лака и неискварена разним вештачким средствима и раскоши: људи су касније почели да траже храну не зато да би утолили глад, него да би је још више подстицали, пошто су пронашли на хиљаде зачина, како би њихова прождрљивост била што већа, а оно што је гладнима било као храна, ситима је служило као сметња. Отуда бледило лица и дрхтање живаца, које је вино довело до раздражености, отуда и мршавост као последица поквареног стомака због прекомерног уживања, а не због глади. Отуда и несигурне ноге пијанаца: и зато се свуда испод коже скупља вода и набрекне стомак који се тешко привикава на то да у себе прими више него што је у стању да прими; отуда излив жучи, ружна боја лица, труљење унутрашњих органа, суви прсти и укочени зглобови, тромост неосетљивих живаца или њихово непрестано трзање, и подрхтавање тела. Што да помињем и вртоглавицу, што болести очију и ушију и мучење загрејаног мозга, па унутрашње чиреве расуте по свим органима помоћу којих се чистимо? Осим тога и безброј врста грозница, од којих једне силно бесне, док се друге повлаче кроз тело као нека куга, а неке опет доводе до тога да сви удови почињу да подрхтавају? Зашто да набрајам још остале безбројне болести, које су казне за неумерени живот? Заштићени су од ових болести били сви они које уживање и наслада још нису ослабили, који су владали собом и који су сами себи служили. Своја тела очвршћивали су напором и радом, истинским и озбиљним, тако што су се вежбали и замарали трчањем, ловом, или пак обрађивањем земље: чекала их је храна која је само гладнима могла пријати. И због тога нису биле потребне тако многобројне лекарске припреме, толико справа и толико бочица и судова. Здравље је било солидно и једноставно из простог разлога: многобројна јела створише многобројне болести. Погледај само колико ствари које треба да прођу кроз једну једину гушу помеша раскош која пустоши и земље и мора. И зато је неминовно да толике ствари буду супротне међу собом, а ако их узмемо, лоше их сваримо будући да свака тежи на друго место. Па није никакво чудо ако тако променљиве и тако разноврсне болести настају управо због неприкладне хране, и стога нас болести заправо и не нападају, већ је читав наш живот једно боловање. Највећи од свих лекара и оснивач медицине (грчки лекар с острва Коса, Хипократ) изјавио је да женама не испада коса и да не болују од гихта у ногама; па ипак, њима сада и испада коса и осећају гихт у ногама. Природа жена се свакако није изменила, већ се изменио њихоз начин живота. Јер, будући да су исто тако разуздане као мушкарци, оне учествују и у њиховим тегобама. Оне ништа мање не остају будне ноћима, ништа мање не пијанче и чак надмашују мушкарце у употреби уља и вина; исто тако, оне поврате оно чиме су претрпале стомак, који се буни против тога, исто као мушкарци избацују из себе вино, исто тако лижу снег да би смириле и стишале загрејани стомак. А у похотљивости не заостају за мушкарцима: рођене да буду пасивне (нека их богови и богиње прокуну и истребе овакав сој!), измислиле су тако неприродну врсту перверзности да саме играју улогу мушкарца! Зашто да се, дакле, чудимо што је највећи лекар инајвећи познавалац природе ухваћен у лажи, кад има тако много жена болесних од гихта и ћелавих! Оне су добре стране свога пола проиграле својим гресима, и будући да су одбациле своју женственост, осуђене су на то да болују од мушких болести. Стари лекари нису знали да више пута дају храну и да вином оживљавају било, нису још умели да пуштају крв и да дуготрајно боловање олакшавају помоћу купки и знојења, још нису умели да подвезивањем руку и ногу одводе скривену болесну материју у најудаљеније делове тела. Није било потребно тражити многе врсте лекова будући да су опасности од болести биле тако малобројне! А сада, колико су се прошириле разноврсне болести! То су оне камате које морамо плаћати за своје безграничне и прекомерне насладе и уживања! Нећеш се чудити томе што је број болести неизмеран, ако само пребројиш куваре! Целокупно образовање мирује и учитељи слободних наука и вештина већ седе у усамљеним ћошковима, без слушалаца. У школама говорника и философа влада пустош; али како су зато посећене јавне кухиње, и колико младих људи се гура око огњишта оних људи који раскалашно и раскошно живе! Нећу да поменем гомиле несрећних људи које после завршене гозбе очекују у спаваћим одајама још друге срамне насладе и уживања! Прећи ћу преко оног низа младих људи који се предају похотљивцима, распоређени према народностима и бојама да би били подједнако углађени, да би маље на бради свима биле подједнаке, да би сви имали исту косу, да се међу њих не би умешао неко ко има више или мање гргураву косу. Не желим да поменем ни гомилу пекара и слугу који на дати знак трчкарају овамо и онамо да би донели јело на сто! О добри богови, колико људи може да запосли један једини стомак!Шта? 3ар не мислиш да оне печурке, тај пријатни отров, не врше неки тајанствени посао, упркос томе што се њихово деловање не примећује одмах на лицу места? Даље! Мислиш ли ти да тај снег који се лиже сред лета не изазива грчење јетре? Даље! Мислиш ли да оне остриге, месо које се не да сварити, угојено прљавштином и блатом, не оптерећују твој стомак својом слузи? Даље! Мислиш ли да онај штетни сос направљен од шкодљивих риба неће палити и желудац и црева? Даље! Мислиш ли да ће се она крвава јела, која тако рећи из ватре стављамо у уста, без икакве штете охладити у утроби? Како су ружна подригивања и како је одвратан само задах старог пијанства! Знај да оно што смо појели трули у стомаку и да се не вари. Сећам се да се једном причало о изврсној чинији, у којој је кухиња себи на штету прикупили све могуће ствари, али сувише брзо, јер за једно такво и слично ждерање био би потребан читав један дан: у тој чинији су се налазиле остриге, морски јежеви, мрене, дрозгови, и тако даље. Читаву чинију прекрили су морски јежеви и барбуни из којих су биле извађене кости. Човек је приморан да не једе једно јело за другим: сви мириси се помешају заједно… И на столу се дешава оно што би требало да се деси у стомаку: очекујем да ће се на сто једном изнети и оно што је већ прожвакано. У ствари, није ли то скоро исто као кад се унапред одстране љуштуре и коштице, док кувар обавља посао који је одређен за зуб? Тешко је наслађивати се појединим јелима: нека се све одједном изнесе на сто, и нека све буде подједнако укусно. Зашто да пружам руку за једном ствари? Нека дође више ствари одједном, многобројна добра јела нека буду сједињена у једну целину. И зато нека они који су тврдили да се тако поступа из хвалисавости и славољубивости, одмах знају да то није питање понашања, већ питање савести. Оно чиме се обично служи нека буде преливено једним сосом, не мари ништа ако су морски јежеви, остриге и барбуни и тако даље, помешани заједно и заједно скувани и тако изнети на сто. Не постоји нека збрка од које би човек могао боље да повраћа. Као што су ова јела помешана, тако од њих не настају једноставне болести, већ неизлечиве, различите, најразноврсније: а против њих је и медицина почела да се наоружава многобројним средствима. Исто то ти ја тврдим за философију. Некада, у време оних људи који су правили мање грешке које су се много лакше могле излечити, она је била најједноставнија: а против садашње тешке моралне искварености треба предузети све мере. И камо среће када би се ова куга ипак напослетку могла савладати! Ми не беснимо само код куће, већ и на јавним местима. Убиства једног или више људи ми строго забрањујемо. А шта је с ратовима и славним злочинима, кад се уништавају читави народи? Не знају за меру ни лакомост нити свирепост. И докле год се овакви злочини врше потајно и од стране појединаца, они су мање штетни и мање страшни: али страхоте се врше на основу закључака сената и на основу гласања народа, и оно што је забрањено појединцима да раде, држава директно наређује. Оно што би, да је извршено кришом, појединац морао платити својом главом, ми хвалимо и истичемо ако је извршено у војничком шињелу. Људи, тaj најблажи сој, не стиде се да проливају крв других људи, да ратују међу собом и да остављају ратове својој деци у наслеђе, онда кад већ и саме безумне и дивље звери међу собом мирно живе. И против овако проширеног беснила постало је и дело философије много теже и философија је стекла толику снагу колика јој је потребна у борби против таквих зала. Лако је било опомињати раније оне који су били пријатељи вина, и који су жудели за финијим јелом, није било тешко привести дух натраг умерености од које се помало био удаљио: Настави читање на изворној страници: Подвижничка слова >>>

Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Пост у част Светих Апостола BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола...

Овогодишњи Васкршњи пост је затекао људе у незапамћеном глобалном карантину. То поклапање је свакако случајност, али случајности можда могу имати значење за оне који их уоче. Ми доживљавамо карантин као заточеност у одређеном простору и као назив за собу или зграду у коју је заточена особа смештена. Ипак, quarantine је назив за трајање, за број дана. Реч потиче од италијанског израза quaranta giorni – а то је, период од четрдесет дана током којих је сваки брод који упловљава у Венецију морао да остане усидрен ван градске луке због мера предострожности против ширења куге. Карантин је, дакле на првом и најважнијем месту, временска категорија, ознака за време, а тек на другом месту и за простор. У ствари, quaranta giorni који су провођени у Венецији (подсећам се каснијег карантина у Венецији, који је описао Томас Ман)[1] преузимају своје име и значење од четрдесет дана Васкршњег поста (Quadragesima). Пост се још увек назива по периоду од 40 дана у италијанском и француском (la Quaresima и le Carême).[2] Сваки Васкршњи пост је карантин. Праксе које постоје за време Васкршњег поста имају за циљ да ставе свет и наше свакодневне интеракције са светом и са другима под суспензију.[3] Ту суспензију називамо пост. Пост је уздржање, пре свега од хране – будући да је исхрана наша главна веза са светом и пример свих начина на које се ми повезујемо са светом и другима – и, сходно томе, од сваке друге навике која нас везује за свет. Кроз одвајање од света, било буквално, било симболичко, пост нам омогућава да сагледамо свет и промишљамо о њему. Одвајање је неопходан предуслов за такву врсту промишљања. Докле год нисмо дистанцирани од света, остајемо привезани за њега двоструком везом: што се више занимамо за свет и бивамо заокупљени нашим светским (уобичајеним, свакодневним) пословима теже нам је да разумемо шта значи живети у свету. Пост уводи дистанцу између света и нас – истинску дистанцу која нам омогућава да сагледамо и промишљамо свет и наше постојање у њему. Карантин због пандемије корона вируса нас је све присилио на дистанцирање. По први пут, Васкршњег поста се „придржава“ цео свет. Васкршњи пост посматран из перспективе пандемије даје нешто другачију, и на неки начин „неправоверну“ процену нове стварности која се појавила широм света. Не предлажем нипошто, да би требало да се радујемо усред раста броја инфицираних и умрлих, због неког нејасног „духовног“ добитка. Напротив. Радије бих сугерисао да постоји више од само једног начина на који је могуће контекстуализовати и разумети страдање које је резултат тренутне кризе. Разумети карантин унутар контекста Васкршњег поста – разумевање које се јавља због чињенице да су се они десили у исто време – подразумева то да се искористи богатији појмовни апарат који проистиче из одређених библијских наратива (нпр. четрдесетогодишње лутање Јевреја кроз пустињу; четрдесетодневни постови Мојсија и Илије) и да се на тај начин животи које проводимо у карантину данас повежу са прошлошћу, да се они укључе у ток традиције, укратко да им се да језик којим могу да се искажу. Постоји, наравно, много говора о корона вирусу, појављује се мноштво графикона и статистика и свакодневна доза репортажа из погођених заједница. Ипак, ово искуство за сада остаје без адекватног језика којим би се изразило. Биолошка и епидемиолошка терминолгија – која је свакако неопходна – остаје неефикасна за давање смисла нашем искуству ове пандемије, зато што је језик науке апстрактан, док је наше искуство демонтаже света какав познајемо, сасвим конкретно. Још од Хомеровог времена се епске приповести и приче показују као успешније у преношењу и предавању смисла нашој стварности, од апстрактних дефиниција и формула. Четрдесет дана поста потичу од четрдесет дана који су поменути у Светом писму као време припреме за сусрет са светим и потпуно Другим: „И Мојсије остаде ондје код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хљеба не једући ни воде пијући; и написа Господ на плоче ријечи завјета, десет ријечи (заповести).“ (Изл 34,28) „А он (Илија) уставши једе и напи се; потом окријепивши се оним јелом ходаше четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.“(1Цар 19,8). Док Мојсије и Илија посте припремајући се за теофаније (јављања Бога), Христос чини то одмах након теофаније (Богојављења) које се десило приликом Његовог крштења у Јордану и као припрему за његово јавну делатност. „Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша. И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладње.“ (Мт 4, 1–2) Тиме што је практиковао четрдесетодневни пост Господ показује јединство и континуитет између два савеза, Старог и Новог; ипак, преокрећући редослед и постављајући свој четрдесетодневни пост после, уместо пре, Богојављења приликом Његовог крштења, показује да, за разлику од Мојсија и Илије, Он није просто један од пророка који има потребе за припремом и прочишћењем за сусрет са Богом. Тако, Његов пост долази после откривења на обалама Јордана, као припрема која ће га такође одвести на планину – духовна географија је увек означена планинама – међутим, Његово успињање на Голготу има потпуно другачију сврху: не да се сретне са Богом, већ пре да буде напуштен од Бога. Ипак, као код Мојсија и Илије, мада на другачији начин, Христово страдање на Калварији је моменат Његовог прослављења. Кроз ову кратку духовну ретроспективу, можемо разумети пост као симболичко и духовно успињање на „Божију планину“ (Синај, Хорив, Голгота) где се надамо да ћемо, као Мојсије и Илија сусрести Бога, док с друге стране морамо имати на уму да такво успињање може преузети облик распећа – тј. може преузети облик пута на Крст. У том смислу, читав живот хришћанина може бити схваћен као Васкршњи пост, док овај Васкршњи пост кроз који пролазимо претпоставља продужење[4] личних напора, што за последицу има то да дани постају „дуги“. Ипак дани васкршњег поста су ограничени одређеним бројем. Нумерација дана открива нам другачије значење: ако их можемо избројати, то је зато што их можемо одбројавати. „Четрдесет дана“ значи четрдесет-дана-до: елемент очекивања и антиципације је већ уписан у бројање дана. Њих је четрдесет и не више од тога: овде се може чути и осетити нека утеха, на самом почетку тих дана јасно је назначен њихов крај. Ти дани имају крај у оба смисла речи: временски су ограничени, односно, постоји тачка на којој ће се завршити, и имају крај у смислу да служе као средство за достизање циља. У оба смисла крај поста је Васкрс. Четрдесет дана пре Васкрса (или тачније речено четрдесет дана до Васкрса) су као четрдесет дана након Васкрса, они припадају Васкрсу. За календар Цркве, Васкрс је заиста велики празник, не само зато што се он прославља непрестано целе године у сваку недељу, него и зато што прослављање овог празника постаје централна тачка дугачког пред-празновања и подједнако дугачког после-празновања који, узети заједно обухватају скоро једну трећину године. Важност која је придата Васкрсу може се објаснити, поред других разлога, и тиме што он има улогу нашег Истока.[5] Васкрс је наш исток у том смислу да нам помаже да се оријентишемо у времену, као што нам географски исток помаже да се оријентишемо у простору.[6] Без такве оријентације, време постаје једнолично. Не можемо знати у ком смо периоду године. Време које је такво да се унутар њега не могу правити разлике, постаје неподношљиво и немогуће за живот: не само зато што постаје страшно монотоно, него такође и зато што без оријентације време нема усмерење, а без усмерења ни једна делатност се не може предузети. Временска дезоријентисаност паралише човека. Управо зато што је Васкршњи пост одбројавање до Васкрса он је период будности. Младожењин долазак[7] је на дохват руке; због тога не можемо више проводити наше дане у заборавности унутар брига овог света. Пост (у смислу уздржавања од хране) – истакнута карактеристика велико-посног периода – служи као пракса подсећања: као подсетник који имамо у форми константног не-поседовања света. Ако кроз исхрану ми интегришемо свет у себе, пост изузима нас из света. То отвара простор, дистанцу између нас и света, у којој ишчекивање Младожење може наћи места. Ова привремена суспензија света није мотивисана мржњом према световном и секуларном, нити она обезвређује свет, напротив; ако за време поста суспендујемо своје везе са светом, то није због тога да би избегли неку наводну моралну контаминацију од стране света, него да би повратили и обновили изворно уживање које нам је свет нудио када смо га први пут открили. Ако је обећање Васкрса понуђено свима, ако су сви народи позвани да узму учешћа у победи живота над смрћу, можда је прикладно да сви заједно путујемо путем покајања за време овогодишњег Васкршњег поста. Јован Пантелејмон Манусакис Извор: Теологија.нет

Сам Господ је постио 40 дана у пустињи, сви апостоли и милиони и милиони хришћана кроз вјекове путем поста су Богу и своме спасењу угодили, па се ово наше покољење укључује у тај златни низ хришћанства, рекао је, између осталог, протојереј мр Предраг Шћепановић у интервјуу за дневни лист Дан. У наставку можете прочитати комплетан интeрвју. *Зашто се уопште пости, и зашто је тако битан баш Васкршњи пост у односу на друге постове током године, ако се тако може рећи? Сваки пост је путовање ка циљу нашег живота, а то је побједа над смрћу. Васкрсењем Христовим се десила смрт смрти. Парадоксално, смрт је умрла на Крсту Христовом. Питаће се неко: Ако је Христос Васкрсао и побиједио смрт, зашто људи и даље умиру ? По ријечима Светог Макарија Египатског, да не бисмо живјели вјечно у страстима и гријесима, морамо сви проћи кроз понижење смрти. Ако не постимо, као да кажемо Богу све је то лијепо што си ти Боже постио и мучио се за људе, што си био разапет и васкрсао, али то нема везе са мном и са мојим свакодневним животом. Управо кад постимо, ми попут дјевојке која се уљепшава за први сусрет са момком или за свадбено весеље или момак за први састанак са девојком, ми кажемо Богу, тебе највише волим, Ти си ми на првом мјесту, Ти си мој Бог, мој највећи и најбољи пријатељ. Сам Господ је постио 40 дана у пустињи, сви апостоли и милиони и милиони хришћана кроз вјекове путем поста су Богу и своме спасењу угодили, па се ово наше покољење укључује у тај златни низ хришћанства. Света Црква нас припрема да што достојније дочекамо празник над празницима и радост над радостима – Васкрс. *Што најчешће превиђају они који одлуче да посте? Да ли би можда више пажње требали да обрате на чињеницу – назив сваке седмице овог поста – да ли им то може бити (духовни) путоказ на што треба да обрате пажњу? Најчешће заборављају да је прво Бог нама опростио, а да смо и ми дужни једни другима да опросте. Без опраштања, чак и да ништа не једемо, тај пост неће имати значаја пред Богом. Треба да се исповиједимо и да се покајемо. Покајање је преумљење, промјена философије живота, преокрет од зла ка добру, од мржње ка љубави, од смрти ка вјечном животу. Најчешће се превиђа да пост није сам по себи циљ, него средство за постизања циља. Циљ је Свето Причешће-сједињење Бога и човјека. Човјек са своје стране треба све да учини да кроз пост, покајање, исповијест што достојније, а са свијешћу да никад нисмо достојни. *Колико често из вида изгубимо духовну компоненту поста у односу на тјелесну (и тако се можда више примичемо онима који су осудили Христа)? Што урадити да нам се то не деси, и што када нам се деси? Тјелесни пост освежава тијело и чисти га од токсина и отрова који у нама оставља мрсна храна и која често пута у људима изазива разне болести, од лакших до најтежих, и претпоставља души. Црква нас позива : Браћо постећи тијелом, постимо и душом. Прави пост је да се удаљимо од зла, да утишамо гњев, обуздамо језик, да побиједимо страсти, да не осуђујемо ближње, да их не оговарамо и осуђујемо, да не живимо у прељуби и блуду и др.гријесима. Пост је заповједио сам Спаситељ као најмоћније оружје против ђавола, рекавши у Светом Писму да се „овај род изгони само постом и молитвом“. Једино су пост и молитва два крила која нас од блатњаве земље дижу у Небо пред Владику свих свјетова. Велики или Часни пост уочи Васкрса траје 7 недеља и његов циљ је да успостави равнотежу душе и тијела, да се тијело покори души и да слабећи тјелесна задовољства у нама расте духовни човек пун љубави према Богу и ближњем. Пост је путовање ка радости Васкрсења, радости које неће бити краја. *Колико је током поста битно ићи на литургије, активно учествовати у животу Цркве, у том заједничарењу? Бог нас сваке недеље и Литургије позива на свадбу и свадбено весеље, али се нажалост не одазивају сви правдајући се пречим и неодложним обавезама. Тек са Васкрсењем из мртвих, Богочовјек Исус Христос је посвједочио да је он заиста Бог и Син Божији. До Васкрсења Спаситељ је учио о вјечном животу али је Васкрсењем показао да је он заиста Живот вјечни. Да није Васкрсења, Христос би био први и последњи хришћанин који је умро на крсту, а са њим би умрло и Његово дјело и учење.Све на овом свијету би умрло, нестало би са лица земље и из човјековог памћења да није Васкрсења Христовог. Јер само жива, а не мртва личност, може дјеловати имати утицај на људе и људску историју. *У посљедње вријеме често наилазимо на телевизијске прилоге, новинске чланке, изјаве којекавих гуруа здравог живота, који тумаче пост – хришћански само у домену физичког-тјелесног, и у зависности од става спрам Цркве, или га осуђују или га стављају у раван неког медицинског феномена. Што рећи на такве изјаве? Свако износи пред људе оно што сам зна. Црква има миленијумско искуство и њена наука је потврђена временом, али и сијањем многих светитеља кроз вјекове, који својим нетрулежним тијелима потврђују да је Христос Васкрсао и да се наш живот не завршава са два метра гроба. Зар нам мошти Светог Василија Острошког, чуда и мир који зрачи са његовог светог тијела, не потврђују да Бог није Бог мртвих, него живих. У ери рационализма, људи заборављају да је пост најмоћније средство против болести, не само тијела, него , ако хоћете, на првом мјесту душе, јер се душа лијечи од гријеха, а помоћу Светог Причешћа који је Лијек бесмртности и од вјечне смрти. *Како је ипак чињеница да с обзиром на здравствено стање оног ко пости, ипак постоје нека одступања, молим Вас да их наведете, и појасните што се у том случају ради? Црква као духовна мајка кроз вјековно искуство посједује знање о слабости појединих узрасти, како духовних, тако и тјелесних дозвољава разрешење, тј. ублажавање поста за болеснике, труднице, дојиље, дјецу, оне који раде тешке физичке послове и др. Њима се умањује или ублажава тјелесни пост, али се појачава духовни пост : молитва, поклони, читање Псалтира и др. Богоугодних књига. Једном ријечју, не тражи се подједнако од свих да се у свему придржавају правила поста, са истом снагом. Најважније је да волимо Бога и ближње, да држимо Десет Божијих заповијести које је Бог дао Мојсију који је претходно постио да би што чистији примио заповијест од Бога на Синају. Само преко поста, Мојсије се усудио да разговара са Богом. *На крају, као видљив знак поста, приступа се причешћу. Како му приступити, физички и диховно – психички? Пост, молитва, покајање и исповијест озачавају да вјерник живи са Богом и по Богу, а тај живот је и позив на небеску свадбу на чијој трпези се (на Светој Литургији) приноси сам Христос и даје нам своје Тијело и Крв. Најважније да схватимо да никада нијесмо достојни Светог Причешћа, али да бивамо удостојени по љубави Божијој и позиву у Светој Литургији који чује сваки вјерник „Узмите, једите, ово је тијело моје“. Дужни смо по ријечима Светог Јеванђеља да опростима једни другима, и да са мржњом у срцу и души не приступамо Христу, који је са Крста опростио онима који су га разапели : „Оче , опрости им јер не знају шта раде“. *Како новонастала ситуација с корона вирусом утиче на богослужења и како се вјерници понашају : да ли љубе икону, како се исповиједају и причешћују? Наша Света Црква се држи препорука здраствених институција и редуковала је све активности (одложила литије,часове вјеронауке и предавања) и на тај начин показује одговоран однос према свим људима и здрављу ближњега свог. Свака епидемија, долази по Божијем допуштењу и само ће молитвом и постом бити превазиђено. Препорука је да људи у својим домовима, кроз пост и молитву се што достојније припреме за Васкрс , празник над празницима. Не желећи да ових дана, када нам је свима потребан мир , улазим у полемике око причешћивања једном кашиком, која је вјековна пракса Цркве, под пуном свештеничком одговорношћу изјављујем да се кроз вјековно искуство Цркве, у доба куга, колера и шпањолке нико није заразио, напротив, многи су оздравили и душом и тијелом. Причешћу људи приступају по својој вољи, а први који би се евентуално заразили, кроз вјекове би били свештеници и њихова дјеца. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом. Извор: РТС

Саопштење Његовог Преосвештенства Кирила, епископа Буенос Аиреса, Јужне и Централне Америке Српске Православне Цркве у вези новог вируса КОВИД-19 Корона вирус. Драга браћо и сестре, данас свет пролази кроз веома тешко искушење због новог вируса КОВИД-19 – Корона вирус. Патријарх српски Иринеј и Архијерејски синод Српске православне цркве позивају све вернике широм света да буду дисциплиновани и одговорно да се придржавају свих упутстава које су издали специјализовани одбори и медицинске власти, како би се спречило што је могуће више ширења вируса и на тај начин се смањио број жртава. У свакој од парохија наше епархије руководимо се одредбама које свака влада диктира у складу са државом у којој се парохија налази. У Аргентини је Влада одредила обавезан карантин и позивамо све да се придржавају тога, јер је то за наше добро. И позивамо све наше вернике да појачају молитве, што је најважније у оваквим ситуацијама. Стога, и док траје карантин, овде у Аргентини свештеници који живе у објектима Цркве обављаће свете службе у храмовима. Свештеници који живе у кућама које су далеко од храмова, остаће у својим кућама и молиће се унутар њих, придржавајући се мера превентивне изолације и настављајући свакодневни рад у форми „кућне канцеларије“. У другим земљама наше епархије свештеници ће се придржавати одредби сваке владе. Позивам све наше вернике, да у овом Великом посту и у ово време када се морамо молити још усрдније, да се моле у њиховим кућама, свака породица уједињена у молитви, како би Свемогући Бог чуо молитве својих слугу, да би нас помиловао и учинио да ова инфекција нестане из свих земаља света. Помолимо се за власти сваке земље, које морају доносити веома сложене одлуке, тако да их Бог обасјава мудрошћу. Помолимо се за све оне који раде пожртвовано на пољу здравља, који су у многим земљама преоптерећени због ширења вируса, да им Бог помогне и благослови јачајући их духовно и телесно. Помолимо се за све болесне широм света, како би им Бог омогућио потпуни опоравак, а за преминуле да их Створитељ упокоји. Помолимо се са вером и надом, подсећајући да су у историји човечанства, када су несреће, куге и болести нападали човека и многи масовно умирали, молитве свештенства и верујућег народа доносиле ослобођење дато од Бога. Помолимо се да у дане Светле недеље и Васкрса можемо да прославимо Христову победу над смрћу и Христов тријумф заједно са свима нама и властима над овом болешћу. Желим вам да у миру нашег Господа проведете овај посебан Велики пост и да се ситуација побољша у сваком смислу, и да сви можемо прославити Велики празник Христовог Васкрсења. Ваш владика Кирило, заједно са свим својим свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан 20/7. марта 2020. године, у петак треће седмице Великог и Часног поста, када наша Црква прославља Св. седам свештеномученика херсонских, у јагодинској Старој цркви, посвећеној Св. архангелима Михаилу и Гаврилу, Литургију пређеосвећених Дарова служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадидијски Г. Јован. Непосредно пред свету Литургију, свештенство беличког намесништва исповедао је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије. Звучни запис беседе Преосвећеном владики саслуживали су: игуман Онуфрије, протојереј Александар Гајић, помоћник архијерејског намесника беличког, протонамесник Миломир Тодоровић, јереј Александар Радосављевић, протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак. Светој Чаши Спасења приступило је свештенство беличког намесништва, након чега је Владика произнео своју угодну беседу, поучивши свој верни народ. На самом почетку, Преосвећени владика је говорио о значају поста. Рекао је да је потребно постом и молитвом очистити нашу душу, јер је и Господ рекао да се “и демони прогоне постом”. Такође, потребно је из себе избацити гордост и сујету, а пост је провера нашег хришћанског живота. “Не смемо да дозволимо да нам срце буде нечисто, јер у њега треба да уђе Бог. У наше срце ћемо сместити, или Бога, или нечастивог. Или нам је у срцу добро, или зло”, додао је владика, поновивши речи светог апостола Павла: “Или си врућ, или хладан, ако си млак избљуваћу те из уста својих”. Пост је провера наше вере, нашег хришћанског живота. И морамо пазити каква је наша вера. Владика је опоменуо верни народ да не смемо бити дрски, споменувши данашње старозаверно читање. “Зато нам треба молитва, пост. А пост је уздржање. Не смемо размишљати само о себи, већ о другоме. А језик човечији служи или да говоримо о добру, или о злу и зато нам је потребна помоћ Божија коју добијамо кроз пост, молитву, уздржање. Пост је да даш другоме”, рекао је Владика. Пост од нас тражи будност и трезвеност. Преосвећени се осврнуо на актуелну кризу и упозорио да не смемо да се плашимо смрти ако имамо веру. “Кад нестане вере, настане безверје, губи се нада и тада човек долази до очаја, најстрашнијег стања човековог. Спасење није загарантовано никоме већ је потребно да будемо “светлост свету”. Морамо да верујемо струци, али и да верујемо у Бога који је јачи од сваке болести. Потребно је и да се молимо и за здраве, болесне, лекаре. Наш лек је свето Причешће, а то је лек за бесмртност”, истакао је Епископ напоменувши да се путем светог Причешћа не могу пренети никакве заразе и болести. Верни народ је приступио сједињењу са Христом кроз Чашу Спасења, причестивши се светим Тајнама. Након свете Литургије, Владика и свештенство наставили су сабрање током којег је јереј Милош Ћирић прочитао реферат на тему “Благодарење – најузвишенији чин”, након чега је уследила дискусија. Братство Старе јагодинске цркве припремило је трпезу љубави, а председник црквене општине г. Мирослав Ђорђевић упутио је надахнуте речи благодарности Његовом Преосвештенству, поклонивши му за успомену, у име одбора и свештенства Старе цркве, албум са сликама са Светосавске академије одржане у Јагодини. Извор: Епархија шумадијска

У цркви Преображења Господњег на Видиковцу у Београду је 14. марта 2020. године после вечерњег богослужења, предавање одржао о. Александар Јовановић, парох жарковачке цркве Вазнесења Господњег. Тема предавања била је „АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ И ЧАСНИ ПОСТ“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

У оквиру Великопосног циклуса предавања у Академији знања у Будви у суботу( 10. марта 2018. Лета Господњег) протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски протопрезвитер бококоторски одржао је предавање на тему „Велики пост – васпитач душе“. Присутне је благословио протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски и секретар Катихетског одбора који је пожелио свима да ово предавање буде плодоносно као и свака ријеч о вјери и Богу која дође до нас. -Свако сазнање позив је од Бога да се крећемо ка прволику, првобитном стању, Лику по којем смо створени, и да се како у периоду поста тако и у сваком дану живота свога запитамо и преслишамо гдје се налазимо на том путу ка Лику по којем смо створени, казао је протојереј Ракић. Најављујући предавање отац Драгослав је истакао да пост можемо сагледати као једну од категорија васпитања, са којим остварујемо одређене циљеве као и у сваком другом световном образовању. -Будући да је човјек духовно и материјално биће он није савршено биће, али јесте динамично и користећи праве методе и средства може да се креће ка Лику и Савршеном. Модерне психоанализе и не само оне, проналазе егзистенцију нечега што је најдубље у људском бићу а то је осјећај кривице као и осјећај страха. Трага се стално за њиховим спознајама, да ли су они у васпитању, религиозном или неком другом тренутном психофизичком стању као њиховом узроку, рекао је парох паштровски додајући да Библијско откривење даје одговоре на ова питања још од рајског живота, гдје је човјеку дата власт над свим али и заповјест о уздржању од нечега. Он је казао да су различите Богословске тезе писане о овој категорији васпитања и истакао три основна момента о сазријевању гријеха у људској души, које Свети Јован Богослов наводи: похота плоти, похота очију и гордости живота. -Прва је основна човјекова потреба, да једе, што потврђује Фајербахову тезу да је човјек оно што једе. Али, ако се човјеково биће храни само тјелесном храном онда је тјелесно биће, али ако се храни и нечим другим онда ће оно бити и нешто друго. Човјеково биће не може без хране, оно је гладно, а гладно је зато што је не савршено, оно потребује да надокнади своје несавршенство, да га надопуни. О надопуњавању бића у свим облицима и сегментима ће нас својим предавањем поучити и такође и наша сазнања и схватања о посту и бићу човјековом надопунити отац Момо Кривокапић, чији је живот пребогат искуством у образовању, бесједништву, упознавању људског бића, борац за усавршавање несавршеног стања наше цркве у Црној Гори, казао је протојереј Ракић. Учесник многих жустрих полемика још од рушења Његошеве капеле на Ловћену, Олимпу Црне Горе, преко очувања и организовања црквеног живота на простору Боке до истакнутог рада као ректор и професор Цетињске Богословије, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић почео је предавање ријечима да је и сама суштина и начин људског постојања дио васпитнога метода и да је Бог на тај начин васпитавао прве људе јер није имао ко други да их васпита. Објашњавајући суштинско и историјско поријекло празника Пасхе и Васкрсења као центра цјелокупног годишњег круга празника, он је истакао да је послије стварања свијета једина стварна нова ствар Васкрсење и тако се оно што је било поремећено гријехом вратило на своје мјесто. -Пост пред Васкрс је врло важан. Велики пост је васпитач током којег учимо. Црква нас кроз структуру великог поста подсјећа на оно шта смо добили, Васкрсење Христово, казао је отац Момо. Даљи ток предавања је текао у тумачењу припремних и самих недеља Великог поста. Тако је везано за категорију покајања, протојереј-ставрофор Кривокапић, истакао да опроштај треба тражити не по заслузи него по милости Божијој. -У покајању је наважније доћи себи јер кад се дође себи онда се дође и до Оца свог Небеског. А нема тог гријеха који је већи од љубави Божије . И када испунимо све законе и помогнемо некоме и учинимо добро дјело, нахранимо гладног, обучемо неког, ми ћемо добро пред Господом одговорити, а Господ ће нам на рећи “ Добри сте, моје добре слуге, али само једно нисте урадили. Мене сте одбацили, јер ја сам Вам се нудио на Светом Причешћу, на свакој Литургији свештеник вас је позивао а ви нисте приступали, мене нисте хтјели а ја сам хљеб живота“, казао је у надахнутом предавању архијерејски протопрезвитер боко-которски Момо Кривокапић истакавши да треба да љубимо Господа и заповјести Његове, али да га љубимо свим срцем а не као јуда, да и нама не би Господ рекао “Зар пољупцем издајеш Господа свог”. Он је подсјетио да је Јуда изабрао најбесцјенији начин да изда онога Који је био највиши, и да ми у току поста треба да се запитамо да ли и ми неким цјеливом издајемо нешто. -У току поста имамо прилику да стално нешто ново научимо, не да научимо да би нам глава била пуна знања него срце пуно љубави, и да будемо сваки дан на стражи да не пропустимо да нешто добро не учинимо. Онај дан који је прошао, више није наш, овај момент сад једино живимо. Ми се у Васкрсу обнављамо. Свако ново празновање је наше ново крштење, наше ново рађање, а да би све то осјетили, пост нас припрема за ту обнову и рађање, он васпитава не само наше тијело него и душу, ум и срце, отвара их на свако добро дјело и због тога је пост најбољи васпитач душе, закључио је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Предавање је завршено обраћањем и благословом протојереја Бориса Радовића архијерејског намјесника будванског. – Шта рећи послије овако дивне бесједе оца Момчила који је вечерас говорио из свог пребогатог искуства, које је прво нама који смо били његови ђаци преносио а вечерас га преноси и вама. Благодаримо му на љубави и доласку у нашу Будву, у овим данима када се сви православни хришћани припремају за сусрет са Господом за празник над празницима, Васкрсење Христово. Циљ ових предавања јесте поука о посту као васпитачу и томе како да се сјединимо са Господом Христом јер ако се сјединимо са Господом онда ћемо и једни са другима и да такви узрастамо ка Господу из славе у славу. Благодаримо свима вама који сте дошли у овај дивни амфитеатар и Управи овог здања који су нам омогућили да мисију цркве вршимо у овако дивном амбијенту, казао је отац Борис . Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Порфирије: Велики пост - пут ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. У прву недељу Великога поста, Недељу Православља, када Црква прославља победу православне вере над јереси иконоборства, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту су саслуживали свештеници и ђакони Саборног храма. После читања Јеванђеља Митрополит је поучио сабрани народ о смислу и значају поста објаснивши значење прочитане јеванђелске перикопе. -Браћо и сестре, стигли смо на прву степеницу, или можемо рећи на прву паузу, на прво острвце одмора на путу Великог поста, на путу ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. Пост је пут подвига. По речима апостола Павла, то је пут скидања старога човека са себе и рађање новога човека у нама. Пост је пут сараспињања са Христом и саваскрсавања са Њим. То је пут подвига који није нимало једноставан пут, због тога што је процес скидања старога човека и умирања старога човека у нама веома тежак. То није подвиг који се тиче спољашње гимнастике. То није ни подвиг који се састоји у дијети, у непрестаној бризи о томе да ли ћемо узети кап уља више или мање у храни, у непрестаној бризи о томе шта је дозвољено, а шта није. Ми нашу веру често сводимо на списак, на кодекс правила у којима јасно хоћемо да знамо шта је то дозвољено, а шта није, и иза којих заправо хоћемо да сакријемо наше унутрашње, истинско, право духовно стање. Подвиг поста није нешто што се тиче пре свега тела, иако и тело учествује у посту, иако и тело треба да скине са себе старога човека. Уосталом, стари човек, човек греха, јесте онај, како каже Свето писмо, који носи кожне хаљине. Човек је створен као добар. Није створен као рђав. И сав је био духован, зато што је живео у заједници са Богом, кроз благодат Духа Светога. Определивши се за грех, за страст, определивши се да живи лагодним животом, сладострастним животом, животом који је далеко од Бога, човек се обукао у кожне хаљине. Страст и грех су постали оно што је тешко на њему. У томе учествује сав човек, и тело његово, и душа његова. Човек је позван да сав, у потпуности, учествује у благодати Божјој, да дође до поноће, да оствари оно што му је задато, односно да се уподоби Богу, да постане подобије Божје. Пост, браћо и сестре, нимало није једноставан. Не зато што се своди на спољашњу гимнастику и подвиг. Пост је тежак зато што треба да скинемо са себе старога човека, а то значи човека егоизма, самољубља, човека довољнога самоме себи, да победимо у себи човека који мисли да све постоји да би њему служило. Пост је, дакле, подвиг љубави, а то значи подвиг распећа. Јер љубав је уписана у нас, Промислом Божјим, крстолико. С једне стране, у вертикали, нашим односом са Богом, а друге стране, у хоризонтали, нашим односом љубави према другим људима, према свим људима. Нарочито према онима који нас узнемиравају, који стају на круну нашег егоизма и самољубља. Они нас највише узнемиравају. Узнемиравају нас када ремете наш поредак егоизма. Зато, идући у том тешком подвигу, Црква нам у недељне дане нуди мала острва предаха. Не предаха као престанка борбе, него предаха као тренутка када преиспитујемо себе и када се надахњујемо оним што нам се у Цркви нуди. Ова прва недеља поста, прво острво од мора, се зове Недеља Православља. Шта је то Недеља Православља? Ми се називамо православним хришћанима. И готово сваки Србин ће рећи за себе да је православни хришћанин, јер то сматра урођеним. Чак ће и они који не верују у Бога, а Срби су, себе назвати православним атеистима. Имали смо и такве случајеве и међу познатима и великима, али и међу свима онима који сматрају да је верски идентитет амблем, још једна етикета која постоји и која је постављена у грађевину нашег биолошког и нашег историјског постојања, ако хоћете и нашег националног постојања. Победа Православља над свима онима који су погрешно учили прослављена је 843. године. И данашња прва недеља поста назива се Недеља Православља као успомена на тај догађај, а то је била победа праве вере, вере и Истока и Запада, победа која се тада називала победом над иконоборцима, над многим хришћанима, с једне стране, али хришћанима који нису учили у складу са Јеванђељем Христовим и у складу са вером отаца и вером Цркве, Цркве и на Истоку и на Западу, да је могуће сликати лик Христов, јер су сматрали да ми не можемо упознати Бога, да је Бог за нас неприступачан и невидљив. Да, браћо и сестре, ми све то знамо. Знамо да је Бог невидљив. Бога нико никад није видео. Бог станује, како каже апостол Павле, у светлости неприступној. Не само да га нико никад није видео, него и Његово станиште је неприступно. Али у исто време исти апостол, тврди да је Син Његов Јединородни показао Бога. У Новом Завету, у оригиналном тексту, стоји да је Син Божји објаснио Оца. Он Га је показао. Он је икона Бога невидљивог. У њему борави сва пуноћа Божанства телесно. Дакле, Бог је дошао у овај свет и оно што нама није било могуће, као створенима, да му приступимо, да га видимо, Он нам је то учинио доступним и могућим. Због тога, опредељење Цркве Христове да слика икону Сина Божјег Оваплоћеног јесте само та потврда, потврда вере да нам Бог, иако недоступан, није у потпуности недоступан. Напротив, Он нам је у исто време и познат. То је потврда вере да Бог, иако је далеко од нас, иако заувек суштином својом другачији од нас, својим доласком у свет постаје истоветан нама и пружа нам могућност да Га додирнемо, да Га видимо, да ступимо у нераскидиви однос заједнице и љубави са Њим. Победа над иконоборцима је победа над свима онима који су погрешно тврдили да Исус Христос није истинити и прави Бог, да Он јесте најсавршенији међу људима, али да није Бог. Црква зна да, ако је то тако да нам Бог остане заувек непознат и недостижан, зна да је онда и људска перспектива заувек без наде. Зато прихватиши пуноћом свога бића и свога срца, својом вером, да је Христос међу нама, опредељује се да је Бог међу нама. Опредељује се за могућност да то и потврди. Сликати икону Христову значи, пре свега сликати је у својој души, у себи, у своме срцу, остварити непосредни однос љубави и заједнице са Њим, а онда то искуство преточити и претакати и у оно што је опипљиво и видљиво. Данашњи дан, браћо и сестре, ово славље данашње, нам показује, и ми то свету потврђујемо, да је са Богом могуће ступити у нераскидиву, личну, органску заједницу, и да ми то чинимо не својим празним речима, него својим животом. Бог је први дошао међу нас, Он је први ступио са нама у однос и заједницу, као што то описује и данашња прича из Јеванђеља, прича по Филипу и Натанаилу, у којој је описано како Господ у Галилеји скупља своје ученике, једнога по једнога, Јована, Андреја, Петра и Јакова, и ево сада Филипа и Натанаила. Филип, који је позван и који спознаје у Христу Господа, Месију и Спаситеља кога ишчекује народ, одлази у одушевљењу да то саопшти свом, по свој прилици најбољем, или једном од најбољих пријатеља Натанаилу. Натанаило, с једне стране, имајући поверење у реч свога пријатеља Филипа, а са друге стране, показујући динамику слободе, која подразумева и сумњу, пита се зар је могуће да може бити нешто добро у граду из којег долази Онај, у коме Филип види Спаситеља, одлази имајући у себи сумњу. Међутим, Господ показује да је Он први њега упознао говорећи му да га је видео док је седео под смоквом, по свој прилици опхрван управо мислима о Месији, мислима о Спаситељу. Открива му оно што је било најинтимније у њему и за шта нико није знао. Показује да познаје њега, његову душу, његову жеђ и глад, његова трагања. Тада Натанаило у одушевљењу каже Ти си Син Божји и Ти си цар Израиљев, а Господ му одговара Више од тога ћеш видети, да су небеса отворена и да анђели Божји силазе на Сина Божјег. Данашњи празник, браћо и сестре, као Недеља Православља, јесте дан када Црква одређује управо ово Јеванђеље да би ту истиниту и благу вест о томе да су небеса отворена, јер их је Бог отворио у односу на нас, ми потврђивали на све четири стране света. Да су небеса отворена и да је лествица, као лествица Јаковљева из Старога Завета, која је сада Христос Спаситељ, спуштена на земљу. Али исто тако, да небеса отворена са оне стране треба да буду отворена и са ове стране. Са ове стране треба да их отворимо ми својим животом, својом љубављу, читавим својим бићем које, као икона Божија, треба да буде испуњено Христом, по речима апостола Павла, до мере да не живимо више ми, него Христос у нама. Да будемо истински сведоци речи које је Филип упутио Натанаилу позивајући га Христу, без убеђивања, теорија и философија, дођи и види, и онда ће наша бића, Црква, то јест вера наша, бити најбољи могући сведок. Људи ће онда, гледајући нас, не зато што ми идеолошки хоћемо да правимо себи следбенике, него зато што је то заповест и воља Божја, видети кроз нас и у нама Господа и Спаситеља, и онда ће, засигурно, наш живот, наша реч, с једне стране, нама бити спасење, а с друге стране, бити Јеванђеље истине упућено другима. Нека би Господ дао да овај пост буде пост радости, да буде подвиг у којем јачамо, скидајући са себе егоизам, самољубље, као стару одећу, одећу грешнога човека, човека који живи по закону греха. Нека би се у нас уселио Господ љубављу својом, како би, заиста, Он био истинска и права лествица уз коју можемо да се са земље, крилима љубави и вере, успињемо у Царство Божје, које је у Њему сада и већ овде, и слави се у Цркви Његовој са свима светима, али исто тако и у вечности, и у векове векова. Амин. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

„Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ (Стихира на Господи возвах сирне недеље) ПРЕДОЧАВАМО ВАМ ИЗВОД ИЗ ВЕЛИКОПОСНОГ ПРИЛОГА, А ПРИЛОГ У ЦЕЛОСТИ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ Свети Оци о Светој четрдесетници Велики канон Светог Андреја Критског (текст целог канона) О Великом Посту (први део) О Великом Посту (други део) Радио Светигора: Емисије о Великом посту (аудио) Молитва Светог Јефрема Сирина за време Великог поста Радио Беседа: Великопосна богослужења Свети Владика Николај: Постом радостим наду своју у Тебе Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у навечерје почетка Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: О посту и молитви Преподобни Порфирије Кавсокаливит: У свему будите радосни! Свети Јован Златоусти: Беседа о посту и милостињи Свети Григорије Палама: Беседа о посту Свети Григорије Палама: У време поста и молитве Свети Јефрем Сирин: О Великом посту Свети Исак Сирин: Плод поста Свети Теодор Студит: Поуке уз Часни пост Свети Василије Велики: Прва беседа о Великом посту Свети Василије Велики: Друга беседа о Великом посту Преподобни Серафим Саровски: О посту Свети Лука Кримски: О великопосној молитви за задобијање духа љубави Патријарх српски Павле: Пред Велики пост Патријарх српски Павле: О посту и саблажњавању Патријарх Московски и целе Русије Кирил: Пост је време рада на себи, чији је циљ усавршавање човека! Патријарх Кирил: Гордост је врхунац греха Патријарх Иринеј на покајном Канону: Ових дана посебно будимо ближе Цркви Патријарх Иринеј о подвигу поста (видео) Патријарх Иринеј: После голготе долази Васкрсење (видео) Патријарх Иринеј - Постимо телесно али постимо и духовно јер само такав пост има свој циљ Митрополит Амфилохије: Пост - промена философије живота Митрополит Амфилохије: Дани поста су дани призива на опраштање и помирење међу браћом и наше помирење са Господом! Митрополит Амфилохије: Велики пост је пучина којом пливамо ка Празнику над празницима (аудио) Митрополит Порфирије: Васкршњи пост - смисао и значај (видео) Епископ бачки Иринеј: Покајање за Васкрсење (видео) Епископ аустријско-швајцарски Андреј: О Великом покајном канону Светог Андреја Критског (аудио) Епископ бихаћко-петровачки Сергије: О Великом посту Епископ топлички Арсеније: О Великом посту (видео) Архимандрит Кирил (Павлов): Беседа о молитви Преподобног Јефрема Сирина Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Велики пост (аудио) Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић - О Великом покајном канону Светог Андреја Критског (видео) Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић - О великопосној молитви Светог Јефрема Сирина (видео) Протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић о значају поста за православне хришћане Протојереј-ставрофор Момчилo Кривокапић: Молитвена припрема за Свето причешће Протојереј-ставрофор др Дарко Ђого: Велики пост (видео) Протојереј Никола Пејовић: Велики пост – лествица врлине и знања Протојереј Андреј Ткачов: Проповеди о Великом посту (видео) Протојереј Александар Шмеман: Свето Писмо и Велики пост Протојереј Александар Шмеман: Велики пост у нашем животу Протојереј Александар Шмеман: Учествовање у посним богослужењима Протојереј Александар Шмеман: Радосна туга Протојереј Александар Шмеман: Посни стил живота Протојереј Велимир Јововић: О Великом посту (видео) Протосинђел Клеопа Стефановић: Пост као благодарност Богу Протопрезвитер Жељко Латиновић: Од покајања до познања Бога Протопрезвитер Зоран Филиповић: О Великом покајном канону Светог Андреја Критског Јеромонах Макарије: Духовна лествица словесног успона на небо Протонамесник Живојин Кнежевић о покајању и исповести: Кад смо са Христом, онда смо јаки! Протонамесник Бранко Чолић о Великом посту: Принесимо себе Христу! Мати Марија и Епископ Калист (Вер): Смисао Великог поста Григорије Дебољски: Владање побожних хришћана у току Свете Четрдесетнице Презвитер Арсеније Арсенијевић: Одлучност и озбиљност (аудио) Презвитер Ђорђе Стојисављевић: Великопосним подвигом ка Таворској Светлости (аудио) Јеромонах Сергије: Беседа на почетку Великог поста (видео) Свештеник Максим Маљута: Велики пост није терет, већ ослобођење Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: „Покајања отвори ми двери Животодавче“ Ђакон Павле Љешковић: Канони о посту Ђакон Драган Станојевић: Пост је питање нашег односа према Богу! Старац Атанасије Симонопетритски: Душо моја, душо моја, устани што спаваш (видео) Ватопед: Навечерје почетка Свете четрдесетнице (вечерње праштања) Емисија Жички благовесник: Васкршњи пост - гост презвитер Радован Парезановић (видео) Из Триода: Синаксар петка прве седмице поста, поука Светог Теодора Студита Проф. др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста Великопосни текстови и емисије катихете Бранислава Илића Катихета Бранислав Илић: Велики пост и великопосна богослужења Катихета Данило Михајловић: О Великопосној молитви Светог Јефрема Сирина Сергеј Комаров: Посни триод - водич кроз Велики пост Катихета Миланка Тешовић: Богослужбене карактеристике Великог поста (аудио) Катихета Бранко Калаба: Велики пост - увек изнова, увек ново (аудио) „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо, да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Литургија Пређеосвећених Дарова Документарни филм о Литургији Пређеосвећених дарова Протојереј Василије Потапов: Литургија Пређеосвећених дарова Николај Успенски: Литургија Пређеосвећених дарова Архиепископ Аверкије (Таушев): Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Александар Шмеман: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Александар Шмеман: Вечерње причешће Протојереј Андреј Ткачов: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Мирчета Шљиванчан: Литургија Пређеосвећених дарова Презвитер Жељко Латиновић: Литургија Пређеосвећених дарова Презвитер Слободан Јаковљевић: Литургија Пређеосвећених дарова Презвитер Петар Бикар: Литургија Пређеосвећених дарова Јерођакон Јеротеј Ковиљац: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Жељко Ћалић: Светлост Христова посветљује све! Ђакон Вељко Васиљев: О Литургији Пређеосвећених дарова Катихета Бранислав Илић: Литургија Пређеосвећених дарова - срце великопосних богослужења Катихета Бранислав Илић: О Литургији Пређеосвећених дарова (аудио запис емисије) Катихета Бранислав Илић: Светлост Христова просветљује све! Литургија Пређеосвећених Дарова у вождовачком храму, 2016. Лета Господњег (видео) Појачки састав Св. Јован Дамаскин: Да исправитсја - стихови са Литургије Пређеосвећених дарова ТВ Храм: Појање из Литургије Пређеосвећених дарова (Сада небеске силе... и Окусите и видите...) Радио Светигора: Литургија Пређеосвећених дарова Радио Светигора: Тримирје и Литургија Пређеосвећених дарова (аудио) ТВ Храм: Шта је Литургија Пређеосвећених дарова? Посебни прилози о недељама Великог поста ПРВА СУБОТА СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ - СВ. ТЕОДОРА ТИРОНА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА ПОБЕДЕ ПРАВОСЛАВЉА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА ПРЕПОДОБНЕ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ (ПРИЛОЗИ) ШЕСТА СУБОТА СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: СУБОТА СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ЧЕТВОРОДНЕВНОГ ЛАЗАРА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: ЦВЕТНА НЕДЕЉА (ПРИЛОЗИ) Великопосне поуке Светог Теодора Студита Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (прва недеља Великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (друга недеља Великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (Трећа недеља Великог поста) Свети теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (Четврта недеља великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (пета недеља Великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (Шеста недеља великог поста) Великопосни текстови катихете Бранислава Илића Великопосне текстове и емисије катихете Бранислава Илића можете да прочитате и послушате: ОВДЕ

Велики пост или Велика Четрдесестница није увек трајао 40 дана, али јесте најстарији вишедневни пост и најзначајнији је због празника који је циљ поста – Васкрсења Христовог. Ђакон Драган Станојевић из ваљевског Покровског храма говори о пореклу и историјату поста који је по много чему специфичан и особен. Подвлачи да је покајни карактер овог поста веома изражен, као и да овај пост има припрему и тематске недеље које нису карактеристичне за друге постове. „Васкршњи пост је по речима оца Александра Шмемана духовно путовање чији је циљ Васкрс“, подсећа ђакон Драган који додаје да се начин поста прилагођава и времену и околностима у којима живимо. „Богослужења прате ток поста и то немамо ни у једном другом посту“, подвлачи ђакон Драган који наглашава да свој ум и срце прилагодимо Господу, а најбољи начин за то је Молитва Светог Јефрема Сирина. „У тој молитви је суштина поста, а то је да својом личношћу и карактером победимо страсти и све оно што је лоше“, каже ђакон Драган који је закључио да је питање поста питање наше философије живота, питање нашег односа према Богу. Извор: Радио Источник

У реализацији Радио-Благовесника, а у оквиру Информативне службе Епархије бачке, у емисији Гост Радија говорио је протонамесник Бранислав Шијачић, парох Светођурђевског храма у Сомбору. Отац Бранислав је говорио о првој седмици Васкршњег поста. Разговор је водио ђакон Александар Верић, ђакон сомборски. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ диоклијски Г.Методије, викар Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у недјељу праштања, уочи Часног поста, 1.марта 2020. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог великомученика Теодора Тирона. Саслуживали су му архимандрит Сергије из Америке, као и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, јереј Ненад Бубања парох бучичко-виницки и лубнички из Епархије будимљанско-никшићке, као и јерођакон Јаков, сабрат Цетињског манастира. Одговарала је острошка братија, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце. На крају богослужења сабранима се бесједећи обратио Владика Методије, који је казао да улазећи у Велики васкршњи и Часни пост вјерни се припремају да гледају Лице Божије. – Спремамо се за ту свејтолост Васкрсења и само онај човјек који се дубоко смири, гдје је Христос рекао ”блажени су они који се смире и који дубоко у себи осјете и открију Лик Христов”, он ће видјети тај Лик. Онај Лик који се мјесецима гледа у овим литијама које иду кроз све градове Црне Горе – рекао је Преосвећени Владика. Само онај који се смирио, додао је Владика Методије, тај ће и да се покаје, а онај који доживи дубоко покајање, биће у стању да опрости. – Само ако опростимо једни другима, опростиће Господ гријехе наше. Само кроз дубоко смирење, кроз дубоко покајање и праштање са свима ближњима, ми ћемо доћи у стање задобијања благодати Светог Духа. То је оно што смо осјетили на овој Литургији кад смо примили Тијело и Крв Христову, примили живога Бога у себе. То ниједне ријечи не могу исказати – нагласио је Владика Методије и честитао сабранима почетак поста и пожелио да Господ све удостоји стања смирења духа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ђакон Бранко Бандобрански одржао је предавање у недељу, 23. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „Припремне недеље за Часни пост”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у недељу о блудном сину, 16. фебруара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Апостола Петра и Павла у Котежу. Патријарху Иринеју су саслуживали: старешина храма јереј Јован Лучић, јереј Срећко Богићевић, ђакон Никола Мићаковић и ипођакон Владимир Јелић. Звучни запис беседе Свјатјејши је у беседи говорио о значају недеље, као дана васкрсења, поучавајући при том свештенство и верни народ о смислу поста као пројаве љубави према Богу, ближњима и себи. „Недеља је васкрсни дан којим се слави највећи догађај, а то је Христово васкрсење“, рекао је Свјатјејши и додао: „зато Црква заповеда вернима да тај дан посвете Господу Богу своме. Зато кад дође недеља треба сви да дођемо у храм да се заједнички помолимо Господу“. У данашњем светом Јеванђељу смо чули једну посебну причу која је веома садржајна и значајна, а која се чита пред данима Великога поста, навео је Свјатјејши указујући да нас том причом наша Црква „припрема за велике спасоносне и значајне дане наше свете вере Православне“. „Да приступимо посту, али на онакав начин како нас Господ учи, како нас Јеванђеље учи и како нас Црква наша Света Православна учи“ рекао је Патријарх истичући да пост „није само уздржавање од хране“ јер то је само први степен. „Ми можемо постити ал` ако ум свој не задржимо од злих мисли и ако се не уздржимо од злих дела, онда то, узалуд постимо. Него пост нас напомиње и даје снагу нашој души да завлада и овлада нашим телом. Да тело подчини духовним вредностима. И ако то тако чинимо, онда је пост заиста спасоносан и користан“ истакао је Патријарх Иринеј у својој беседи. Извор: Радио Слово љубве

У организацији Православног братства Свети Арсеније, у недјељу 15. децембра, у сали парохијског дома у Даниловграду, одржано је предавање јеромонаха Макарија, игумана манастира Савина код Херцег Новог на тему „Пост и молитва“. Звучни запис предавања Надахнутим предавањем, јеромонах Макарије је пастирски приближио значај поста и молитве у животу сваког православног хришћанина, као и начине како да препознамо плодове истих. Након излагања уваженог предавача, присутни су били у прилици да постављају питања госту, а заједничарење је завршено пригодним послужењем. Извор: Радио Светигора