Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'посту'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије говори у емисији „Реч духовника“, на Радио-телевизији Србије, о посту, његовом смислу и значају. Митрополит говорио о томе да пост није само телесна, него је и духовна категорија, о томе да је пост је установљен још у рају, али и о његовој важности за данашњег човека. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  2. Један од четири велика годишња поста, Божићни пост, почео је у среду 28. новембра и трајаће до Божића 7. јануара. Тим поводом гост радија Глас Православне Епархије нишке био је јереј Игор Стојковић свештеник у храму Светих апостола Петра и Павла у Јелашници. Звучни запис разговора
  3. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске Богословије говорио је за наш Радио о празнику Светог Јована Златоустог, Божићном посту и старозавјетним пророцима које славимо у току њега а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Звучни запис разговора „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  4. На питање слушаоца како мирјанин да говори Исусову молитву, која је дар Божји и јако оружје, отац Слободан каже да када човјек крене да се бави њоме треба да буде опрезан. Да би човјек кренуо монашким путем треба да осјети призив Божји а све остало ће доћи само по себи. Колико је битно црквено вјенчање објашњава отац Слободан. На ова и још многа питања наше вјере добићете одговоре у овој нашој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  5. На почетку емисије отац Слободан тумачио је Светој јеванђеље на Преображењску недјељу и говорио о значају празника Преображења Господњег за православни род хришћански. Говорећи о Успењском посту, који је у току, отац Слободан подсјећа на правила поста, и значај светих тајни Причешћа и исповијести у току њега. Звучни запис емисије На питање слушаоца како мирјанин да говори Исусову молитву, која је дар Божји и јако оружје, отац Слободан каже да када човјек крене да се бави њоме треба да буде опрезан. Да би човјек кренуо монашким путем треба да осјети призив Божји а све остало ће доћи само по себи. Колико је битно црквено вјенчање објашњава отац Слободан. На ова и још многа питања наше вјере добићете одговоре у овој нашој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  6. У Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем говорили смо о значају поста уопште, са посебним акцентом на историјат Светоуспенског поста и његовим богослужбеним особеностима. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  7. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења. О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу, као и о установљењу поста у част Светих апостола, његовом развоју и значају у јутарњем програму радија Беседе говорио је катихета Бранислав Илић. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе Фото: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  8. Мајка ме је још од детињства научила да постим. Чедо, ја се не претварам да постим, него су ме томе научили моји родитељи. Ја сам пореклом Малоазијат, родио сам се двадесете године и ово сам очувао све до данашњег дана, чеда моја. Иако сам болестан, пост ми никад није нашкодио. Лекари и епископи су рекли: пост и дијета су веома корисни за човека. Опростите ми, али толико је корисно да лекар каже: ‘Да бисмо спровели лечење, оче мој, пет дана нећемо пити ни кап воде, па ћемо видети шта ће да буде.’ Издржао сам тих пет дана, и било ми је веома добро. А колико је већа корист кад постимо душе ради! Међутим, и у том телу живи бесмртна душа, и због тога ћемо се побринути за душу која је бесмртна. Постите, чеда, и не слушајте када кажу да пост није ништа и да о њему говоре само монаси. Опростите ми, чеда моја, али о томе не говоре монаси него Сам Бог. Прва заповест Божија био је пост, па је тако и наш Христос постио. Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? Опростите ми, али кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна… Постоји много посне хране. Човеку је довољно да је здрав и да жели да пости. Једном ми је дошао неки човек и казао: ‘Оче, мени су рекли да пост не постоји.’ Рекао ми је и ко то каже да пост не постоји. Заповедио сам да од свештеника затражи да отвори Библију и да види постоји ли пост. Само молитвом и постом, каже Христос у Еванђељу, као и још много тога. Постом и молитвом изгоне се и демони, и болести, и све страсти. Шта је Свети Претеча јео у пустињи? Шта је јео Преподобни Давид? С једном нафором проводио је у пустињи по читаву седмицу, али је ‘постом, бдењем и молитвом небеске дарове стекао’. Бог га је зато освештао и он већ триста педесет година живи на овом светом месту. Он је велики чудотворац и живи светитељ. Молитва и пост су, чеда моја, корисни човеку. И пророк Илија, каже Свети Јаков, брат Господњи, беше човек исто као ми, са истим таквим страстима, али је молитвом и постом затворио небо, и три године и шест месеци на земљу није пала киша. Затим се поново помолио и небо даде кишу, и земља изнесе род свој (Јак. 5;17 – 18).“ Извор: Епархија жичка
  9. „Пост је заповест Божија и ми зато и постимо, чеда моја. Нисам прекршио пост све до данашњег дана, кад ми је седамдесет година. Мајка ме је још од детињства научила да постим. Чедо, ја се не претварам да постим, него су ме томе научили моји родитељи. Ја сам пореклом Малоазијат, родио сам се двадесете године и ово сам очувао све до данашњег дана, чеда моја. Иако сам болестан, пост ми никад није нашкодио. Лекари и епископи су рекли: пост и дијета су веома корисни за човека. Опростите ми, али толико је корисно да лекар каже: ‘Да бисмо спровели лечење, оче мој, пет дана нећемо пити ни кап воде, па ћемо видети шта ће да буде.’ Издржао сам тих пет дана, и било ми је веома добро. А колико је већа корист кад постимо душе ради! Међутим, и у том телу живи бесмртна душа, и због тога ћемо се побринути за душу која је бесмртна. Постите, чеда, и не слушајте када кажу да пост није ништа и да о њему говоре само монаси. Опростите ми, чеда моја, али о томе не говоре монаси него Сам Бог. Прва заповест Божија био је пост, па је тако и наш Христос постио. Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? Опростите ми, али кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна… Постоји много посне хране. Човеку је довољно да је здрав и да жели да пости. Једном ми је дошао неки човек и казао: ‘Оче, мени су рекли да пост не постоји.’ Рекао ми је и ко то каже да пост не постоји. Заповедио сам да од свештеника затражи да отвори Библију и да види постоји ли пост. Само молитвом и постом, каже Христос у Еванђељу, као и још много тога. Постом и молитвом изгоне се и демони, и болести, и све страсти. Шта је Свети Претеча јео у пустињи? Шта је јео Преподобни Давид? С једном нафором проводио је у пустињи по читаву седмицу, али је ‘постом, бдењем и молитвом небеске дарове стекао’. Бог га је зато освештао и он већ триста педесет година живи на овом светом месту. Он је велики чудотворац и живи светитељ. Молитва и пост су, чеда моја, корисни човеку. И пророк Илија, каже Свети Јаков, брат Господњи, беше човек исто као ми, са истим таквим страстима, али је молитвом и постом затворио небо, и три године и шест месеци на земљу није пала киша. Затим се поново помолио и небо даде кишу, и земља изнесе род свој (Јак. 5;17 – 18).“ Извор: Епархија жичка View full Странице
  10. О значају поста и о повезаности између духовног и телесног код православних хришћана овога јутра говорио нам је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија на новосадском насељу Телеп. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе! View full Странице
  11. .............

    О посту, али не и о храни

    Много текстова је написано о значају поста и колико он значи. И док постоје јасно прописана правила када се пости на уљу, кад на води; кад на риби или вину – неким чудом слабо се говори о конкретним стварима које треба чинити мимо начина исхране. Говори се уопштено: за време поста је потребна љубав, вера, молитва, итд. Али ако то слуша верник који размишља уоквиру племенског морала на који је навикао, или уоквору обичајно-ритуалне вере коју упражњава, он уствари чује: „Треба да волиш Србе, да се стицаш за своје, да палиш свеће, да стојиш на Литургији кад је црвено слово“. Има и оних којима је сав пост у храни, па на крају не служе Богу, ни ближњима, него доказују себи колико су пожртвовани и очекују од Бога неку заштиту за тај велики напор. Иако су оба сегмента поста важна, пренаглашавамо храну некад и науштрб здраве, хришћанске љубави. Па хајде да поновимо нека „правила“ поста која се не тичу хране. Не измишљамо ништа ново, већ у савременом свету сведочимо Христове речи. 1) „Огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме...“ (Мт.25, 35) У време поста послушајмо Христове речи и нахранимо и напојимо што је више могуће људи. То могу бити наши пријатељи или познаници према којима ћемо указати гостопримство (наравно, без обзира на њихову веру, боју коже или националну припадност). Доброту можемо указати и странцу, просјаку – седимо с њим на питу! Веома је важно да ово не чинимо да бисмо испоштовали правило, већ зато што је то људски и хришћански, и зато што маримо за гладне и потребите. Једно је бацити гвоздењак у кутијицу и не погледавши просјака, а друго је питати га за живот и проблеме. Човекову душу лечи ако га гледамо као себи равном, и обратно, човека боли ако га гледају с презрењем. То није тек просјак, то је човек са именом, особинама, квалитетима. Знамо ли бар имена људи којима понекад дамо који динар? 2) „...наг бејах и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми.“ (Мт. 25, 36) Слично раније наведеном, увек постоји неко коме је помоћ потребна. Ако можеш да позајмиш, позајми (ако је на добробит ближњем). И обукао си га. Ако можеш да даш – дај. Поплаве које су скоро задесиле нашу земљу су пример како у кризним ситуацијама из људи исплива све оно најцрње, али и најсветлије – свако својим жаром пламти. И многи наги су се обукли. Не морамо да чекамо тако нешто да бисмо наге обукли. Њима је сваки дан криза. Болесне треба обићи, јер осмех и нада лече. Кад говоримо о болести, то се не мора нужно односити на физичку болест. Некада драги људи оболе од тешког живота и црних мисли, па и од свог греха. Колико је до нас, треба их обићи, имати стрпљења и љубави. Христос приступа и грешницима, и од нас исто очекује. Треба бити ту за оне у тамници сопственог греха, али и за оне који недужни утамничени или трпе било какву животну неправду. Опет – промишљено, без наметања, и зависно од особе и ситуације. 3) „И када се молиш Богу не буди као лицемери...“ (Мт. 6, 5) Христос каже да у молитви не празнословимо (Мт.6,6), дакле, да промишљамо о речима које говоримо. Оне треба да буду јасне, искрене и прожете вером. Уколико је наша молитва гомила чутих или промрмљаних речи о којима и не размишљамо, због навике или немара, таква молитва не допире далеко. Боље кратка и искрена молитва, него ноћи престојане у акатистима од којих ниједна реч није била ни од срца, ни заиста наша. Молитва мора бити заиста наша, ми је морамо проживљавати док је упућујемо Богу. Исто, Бог је презрео оне који се моле на јавним местима и у црквама само да би их видели људи (Мт. 6, 5-6). У молитви, мој свет сусреће онај Небески и тражи у њему смисао и љубав. Моје срце сусреће Господа. Тај сусрет мора бити жив, искрен, и тада ће бити благодатан. Као што рече блаженопочивши Синан, ми не волимо речима, но срцем. 4) Не судите, да вам се не суди. (Мт. 7, 1) Не суди жени на лошем гласу, можда има више љубави но ти (Магдалена се посветила). Не суди свештенику, не знаш колико је тежак терет на његовим раменима. Не суди неком који не воли Србе/православце/тебе, предрасуде су често укорењене у страху, личној несигурности или искуству које га је потресло (Павле је гонио хришћане). Можемо осудити поступак, грех, али немојмо човека. Разумимо га, или га оставимо Богу, Он га сигурно разуме. 5) И тако даље. Ако узмемо Свето Писмо, нарочито Јеванђеље, пронаћи ћемо много речи о томе како треба живети и волети. И свако од нас је довољно паметан да те речи примени у свакодневним животним ситуацијама. Некад су то наизглед мале ствари, али како можемо чинити велике ствари, ако не желимо ни оне мале? - Прича о милостивом Самарјанину: Човеку се покварио ауто. Станемо и помогнемо. - Прича о немилостивом слуги: Опростимо пријатељу ако касни са враћањем дуга. - Богати младић: Новац није најважнији, не требамо се сувише трудити и бринути око њега, а занемарити далеко важније ствари (Бога, породицу, здравље, пријатеље). - Прича о два сина: Грешници некад пре нађу Бога него они који много о Њему говоре. Дакле, не треба одбацити грешнике, нити сувише говорити о Богу, издавајући се за побожног. И тако даље, и тако даље. Педесет осма глава књиге пророка Исаије сјајно предочава суштину поста, али то сами прочитајте. Свакако да је важна самоћа, због самопосматрања и молитве, али Царство небеско се осваја у добром друштву. Било би лепо, кад бисмо више енергије и љубави посветили другом човеку, а не себи и сопственој исхрани. (Све ово важи и кад је пост и кад није пост, хришћани смо, треба да тако и живимо.) Блог Авденаго овде. Пратите преко фејсбука овде.
  12. Доносимо један веома занимљив и поучан прилог Телевизије Храм: View full Странице
  13. Потакну ме Неша Илић (@Nenad Ilic) да напишем једну своју о посту. Држте се! Чак ни фотке не стављам. Посно Рим 14 је закон. Не у интерпретацији, него у слову. Храна нас не ставља ни уклања од Бога. Знамо да је у старој цркви пост био мањи него данас код католика. На шта личи ово иживљавање? Ми смо већи свеци? Не, него се ради о хаосу који је законски нерегулисан у цркви. Због тога, док се црква са собом не договори, ја сам за Павла: Свако по својој савести. - Ок аскетске дисциплине, али оне нису и нужно хришћанске ствари. Само ако избацимо Луку као Јеванђелисту (разбојник на крсту и блудницу), можемо да машемо са овим заставицама. - Аскетизам је добар за несавршене (ово је претеризам, али са сољу), јер нису сви за слободу. Једноставно морају да имају људи границе. - Католички предлог, који се налази и код многих отаца: Одреци се омиљене хране, је опет комотно решење. Опет се храна ставља између тебе и Бога. Заборавимо на храну. То је једино решење. - Наш литургијски пост је уведен само из разлога што су службе биле и увече, односно причешћивали су се касно увече. Али, како су долазили пијани на службу (многи), зато се увело неједење и непијење. Зато су Златоустове беседе за пасху насловљене са "Против пијандура". А ми имамо перверзне проблеме: Оче, да ли могу да попијем лек пре литургије? - Да ли вам је јасно како смо слудели људе? Бог није пост, него љубав. Позива нас на вечеру са патријарсима: Аврамом, Исаком, Јаковом... Какав си лик ако идеш тамо на вечеру и нећеш да једеш а понављаш као суманут литиргијски текст да ћеш да једеш? И не једеш? То је само лудило мозга. Јер ако кажеш на прозбу: "Узмите једите...", "Амин", онда нешто није у реду са тобом. - Ниси спреман? Па то те је зезнула ова поповска прича о храни. Верујеш више поповима него Павлу? Тај ти каже да јело нема никакве везе. - Али, зашто не изађеш после читања Јеванђеља из цркве ако се не причешћујеш? Да ли мислиш да је Бог дебил, па му ти кажеш ок., а после минут радиш супротно? Бог је мачка? Јадан ти је онда Бог! - Јело је само наша ствар. Нигде Исус није рекао да ћемо по томе бити суђени. Укинута су чиста и нечиста јела. Штавише, он вели да си му дао чашу воде и да ћеш због тога бити спашен! А шта је чаша воде? Ништа! - Што се он није подвизавао без те чаше воде? - Кроз ту чашу ти си помогао човеку да се спаси. Преживео је. Мало је? Није мало него си ти инвестирао у особу. Ти си помогао човеку да живи. Тако мало, а тако много. - Због тога ми ове приче о храни делују перверзно. Ништа нема у томе. Исус вели да се не молимо дуго, да не блебећемо... Павле вели да се молимо стално. Није супротно. Јер Бог треба да буде стално присутан, а молитва кратка. Реци Богу шта имаш. А онда да ти буде стално у очима, у мозгу. Имај Бога стално у срцу. Шта онда да размишљаш о храни? О одећи? Ту је Дух и Бог. А за мање напредне, увек прописујем духовне склекове у виду поста.
  14. У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција. „Он је на одговорној позицији (посту)“, кажемо за неку важну „личност“. Ако је у питању војна тематика, где се говори „предао стражу – примио стражу“ онда ова стража „чува“. На тој позицији стоји стражар, чије нас унутрашње стање наводи на мисли о духовној стражи. Духовна стража тражи од човека унутрашњу прибраност, и у томе је његова сличност са ступањем на дужност наоружаног војника. „Не зевати, не опуштати се, држати се устава, увек бити будан“- укратко, такве су обавезе стражара, ако бисмо се изразили речима које описују емоције. Исто тако гласи део који се односи на захтеве које треба да испуни човек кад пости. Дакле, ова омонимија је са дубоким смислом и никако није случајна. Војну стражу „дају“ и „примају“, црквену стражу – „држе“ и „поштују“, али и један и други „чувају“. Човек се у оба случаја концентрише на постављене задатке. У оба случаја он треба да разуме, да се бави послом од велике, ако већ нећемо рећи изузетне важности. * * * Током поста треба се молити. Сам по себи пост, без појачане молитве спушта се на ниво дијете, чији је значај мали, стога јер се дијета држи због личних потреба, а пост се, као жртва, приноси Богу. Сва наша цивилизација је пијаца подвала, где се исповест мења за одлазак код психоаналитичара, а литија за митинг. Пост такође ремети и „светски двојник“ са маском разних гладовања и уздражања. Дакле, треба искључити нешто из рационалног, али треба нешто и додати. Треба додати читање псалама и Новог Завета, метаније (за оне који могу да метанишу, због здравственог стања), и молитву у храму. Треба препознати и непријатеље молитве. Пре свега, то је лењост. Потом, то је сујетност ума. Треће, злопамћење, увреде, и све остало, што израста из егоизма и што је супротно љубави према људима. Препознајмо ове непријатеље, јер је штета од њих већа него што паразити могу нашкодити пољопривредном домаћинству. При чему се поља редовно нечим ђубре и заливају, обрађују, док је духовним непријатељима лакше да делују, када заборављамо на њихово постојање. * * * Лењост је свима позната. Она је „мати, и пре нас се родила“. Она се с разлогом римује са речју „тама“, с обзиром да као сенка иде за сваким човеком. Ако се препустимо њеном успављујућем дејству, душа ће се погрузити у униније. Тешко да има ишта горе од чамотиње. Што се тиче сујетности ума, то је прогресивна несрећа. Њеном прогресивном ширењу много помаже информациона епоха, у којој живимо. Оно што се у области масовне информисаности представља као забава и приватно информисање, највећим делом је тровање јавног мнења или чак зомбирање (једно другом не конкуришу). Уколико имате списак са насловом „Ово у посту не једем“, можете, марак мислено саставити још један, слични списак: „Ово не читам, не слушам, не гледам“. Ефекат ће неизоставно бити, и ви ћете га осетити. Нека се умири ум у односу на световну јурњаву. Земља треба да се напари, товарна животиња треба да одмори од вуче. Само је бедна људска глава осуђена на то да свакодневно буде канта за ђубре. Не слажем се. Искључујем телефоне и кријем даљинске. И чиним то ради малих мрва унутрашње чистоте. Само услед неумећа да се осмисле мисли до краја, човечанство се брине за чистоћу животне средине, и пренебрегава чистоћу унутрашњег света. Прљавштина у екологији само је прст који указује на прљавштину у мислима и намерама човека. Још примећујемо да се они што посте више раздражују. Пролећни умор и духовно старање стављају до знања о свом присуству. Али, треба да се суздржавамо да свађама и џангризавошћу не губимо плодове поста. Поред набројаних троје непријатеља, молитва има и друге. Временом ћете сами моћи да их откријете. Само, за то је неопходна молитва. Она је ватра, све остало је уље за кандило. * * * Треба неуморно понављати, да пост није толико само, и најпре, појава у вези са храном, колико је свеобухватна појава која мења читавог човека. Пост се односи на ум више него што се односи на црево. И гурманлук ће се подредити посту ако постоји жеља – није прва година да се у ресторанима може пронаћи посни мени. Десет врста јела и наслов на ценовнику „Постите уздравље“. А телевизор се у пост не уклапа. Штетно је прекомерно гледати га, било у посту, било ван њега. Исто се тиче и садржаја радио станица, и штампане продукције. Све ове фабрике новости и разоноде, у принципу, или нису способне чак да се спољашње наштимују на таласну дужину поста, или ће им бити врло велики напор. Зато и треба напоменути да је екологија ума и чистоћа информационе хране најважнија за хришћанина, и наравно, да му то најтеже пада. * * * Приликом удубљивања у појам поста, видимо да је пост неко „мало умирање“. Човек насилно чупа свој ум из круга свакодневних појава и пребацује се на потпуно другачије мисли. Мисли нас Суд, и награде грешним и праведним, о свом предстојању пред Христом. Мисли на то, шта је већ учињено, а где још „овце нису пасле“. Мисли на то колико му је остало, и како овај остатак правилно да проживи. На тај начин, човек као да умире, или макар замире за уобичајене мисли и дела. То и јесте она „мала смрт“ која се добровољно избира ради оживљења душе за Христа. * * * Исто се догађа и у Божјем свету: једна врата се не отварају пре него што се друга врата затворе. Дете унутар мајчине утробе, које се још није родило, има затворене очи, уста, нос. Остаци хране исто не излазе из њега онако, као што ће после рођења. За исхрану му је отворена рупа, која ће се после затворити – пупак(!). Ту живи сасвим невероватно: наопачке, у води, у тихом мраку. После рођења ће се отворити оно што је било затворено, и затвориће се оно што је било отворено. Такав је закон. Из тога следи, да и у духовном животу треба да научимо да оглувимо за једне разговоре, како бисмо чули друге речи. (Не назива се без разлога Мајка Божја саговорница ћутљивих). Треба ослободити ум од свих мисли, да би у сазнање могле да продру друге. (Није ни без разлога неко од отаца рекао да ће ухо безмолвника чути дивно). Умирање за прозаични живот ради оживљења истинског живота, то је пост. * * * Када једни људи посте, а други не, није искључено да у њиховом односу може доћи до напетости. Они што посте, склони су да осуђују друге који не посте. Ево их, веле, „грешници и чревоугодници“. Али, опоненти имају спремне аргументе у рукаву. „Бог ми је у души“, „човека скрнави не оно што улази у уста, него оно што излази из њега“. И тако даље. Уз то, свима је познат, непријатни тип религиозног меланхолика, на кога не желимо да личимо. Ето многи мисле у себи „боље ми је да не испуњавам много ревносно обреде и законе, пре ћу бити прост и искрен човек“. Пресећи или одмрсити тај чвор ̶ у сваком случају требаће да се пролије зној. * * * Погледајмо у Писмо. Први словесни бисер нека буде: „Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути.“ (1 Кор. 6:13). Ове речи су упућене онима који придају велики значај храни, на штету другим подједнако важним странама живота. Храна за храну, молитва за молитву, љубав за љубав. Хајде да забранимо себи да осуђујемо оне који из неког разлога не поштују пост, имајући при томе на уму да ће „стомак сваког човека Бог уништити“. На црквено-словенском се чита „упразнити“, то јест, учинити неважним. Ради се о оној промени која очекује свако тело, када ће људи после васкрсења примити нове образе. Синови Царства, према речима Христа, биће слични Анђелима Божјим, јер ће бити синови васкрсења. Само, Царство нису храна ни јело, већ радост и мир у Светом Духу. И још, послушајмо још нешто; „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим. 14:3). Као што видимо, апостол се бринуо за то да се аскетизам или његово отсуство не претворе у фактор расправе међу хришћанима. И нас, пре свега, не треба толико да брине однос маловерних према онима који посте, већ насупрот. Желимо, да они који посте не задиру нос и не осуђују оне који једу кобасицу, и гледају телевизор у посту. Од нас, хришћана, много се тражи. Од нас се очекује разумевање и неосуђивање. Према себи строгоћа, према ближњима милост, према Богу поклоњење у духу. То је хришћанство. * * * Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где ради виших циљева најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа. Свет је мултикултуралан. Не напуштајући оквире земље и града можемо се упознати са наукама истока, са разним аскетским традицијама, ући у „Чајна таун“ и изаћи из њега, уписати се на курс јоге и слично. Наши људи то и чине. Добро или лоше су посебна тема, али то је већ чињеница која се догодила. Измучени човек може много пре него што спозна своје грехе знати о чакрама и медитацији словена. * * * Људи лутају не само из земље у земљу, и не емигрирају само по земљама. Људи такође лутају из учења у учење, траже истину, и теже самореализацији. Дакле, нигде ти људи неће срести призив на сведозвољеност, уколико предмет трагања буде чистоћа ума и смирење душе. Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“. Управо овај дух сведозвољености, усресређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа Антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И лењчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној особи од Бога. Хришћанство то зна. Само је штета што је правих хришћана међу нама врло мало. Али, далеко смо од унинија. Почели смо са старањем, и будућност ће нам много открити. Збогом, напред, и немојте се задржавати. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Ива Бендеља 26 / 02 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111009.htm
  15. Драга браћо и сестре, eво налазимо са на почетку Великог и Часног поста. Црква нас је кроз четири недеље јеванђељским поукама припремала за овај период духовне борбе, духовног препорода и једног хода кроз пустињу, како се Велики пост назива у духовним књигама Светих Отаца наше Цркве. Часни и Велики пост је установљен као сећање на четрдесетодневни пост Господа нашег Исуса Христа у Јорданској пустињи пре Његове јавне проповеди и позива на покајање свих људи и свих народа на земљи (Мт. 3, 2). У духовном смислу, Свети Оци кажу да је Велики пост икона изласка јеврејског народа из Египта - земље смрти и улазак у земљу обећану. Тај излазак је у историји трајао четрдесет година, али га ми у символичком и богослужбеном смислу пролазимо за четрдесет дана Великог поста. Ова два поменута библијска догађаја чине духовну основу овог поста, а његов је смисао да покажемо да не робујемо ономе што је земаљско, да не робујемо телу, да не робујемо стомаку, него да се уздигнемо изнад свега тога, како би се хранили животворном Речју Господњом, Његовим Јеванђељем, Његовим поукама и Њим Самим. То смо доживели и на данашњој светој Литургији, причестивши се Телом и Крвљу Господњом. Кроз Причешће смо потврдили да је за нас претежнији Христос, Његова Реч, Његово Тело и Крв, Који су истинска Храна и Пиће (Јн. 6, 55), од онога земаљског, које нам је као људским бићима такође неопходно. Потребно је да у човеку увек буде дух изнад тела; да увек буде Бог изнад онога што је земаљско и да духовне вредности буду доминантније у нама него земаљске, људске и физиолошке потребе. То је, драга браћо и сестре, унутрашњи смисао поста, те отуда нас света Црква позива, да прођемо тај пут од четрдесет дана као ход кроз пустињу, преиспитујући непрестано своје духовно стање и живећи у покајању. Црква је богомудро за период Великог поста установила служење Пређеосвећених Литургија, које се служе два пута недељно, средом и петком, да бисмо се што чешће причешћивали Христом. Као што је јеврејски народ ишао из Египта уз помоћ Божју - Мојсије их је водио и други изабраници Божји до земље обећане, тако је и нама потребан Бог да нас руководи и води кроз овај период великопосне духовне борбе. Наравно, то нам је потребно и кроз читав живот, али на посебан начин и у овом периоду Великог и Часног поста. У посту су појачане молитве и учесталија богослужења, јер поред уобичајених недељних Литургија, имамо и Литургије пређеосвећених дарова. Учесталије Литургије показују да не можемо сами да прођемо овај пут, него само ако смо у заједници са Богом и у заједници са ближњима. Чули сте данас како нас опомиње свето Јеванђеље: како судимо, тако ће нам се судити (Мт. 7, 2). Рекли бисмо да духовна суштина поста и јесте то да се окренемо Богу, да се загледамо у своје срце и да гледамо своје слабости, своја несавршенства, своје страсти и све оно што нас дубоко у нашем срцу одваја од Бога и благодати Божије. То је наш проблем, наша мука и то треба да победимо у себи. Не да побеђујемо другог или ближњег свога и да се над њиме узносимо. Узносимо се над ближњим када тражимо трн његов - његов грех, а своје брвно - то јесте свој грех, своју муку и своје несавршенство не видимо. Тако долази до осуђивања ближњих. Свето Јеванђеље увек грех ближњега види као трун, а наш сопствени грех се осликава као брвно (Мт. 7, 3). Ако се, дакле, бавим собом, онда нећу имати времена и могућности да осуђујем ближње своје. Тако су радили и учили Свети Оци. Посебно је питање ко нама даје право да судимо туђем слузи. Сваки је човек слуга Божји и има само једнога Господара, једнога Судију, а то је Бог. Ко је мени дао право да другоме судим? Ми смо ту само другоме да помогнемо. Онај који не гледа своју муку и не бави се сопственим проблемима, често се поставља као судија другима. Такав је човек сличан празном класу пшенице, који је подигао главу и суди читавој васељени. Такав није загледан у своје грехе, у своју душу, у своју муку, у своје срце, у своје слабости, у своје невоље, у своје распеће и тиме се не бави. Ко је загледан у себе, сигурно неће осуђивати ближњега. На то нас наша света Црква у периоду поста посебно подсећа. Ништа ми не вреди ако телесно постим, а духовно не постим: храним се безаконим мислима, богопротивним мислима. Ништа нам телесни пост тада не вреди. Потребно је да направимо хармонију у својој души, у својој личности, у своме телу. Да се хранимо једином истинском храном, а то је Реч Божја, то је Сам Христос. Да кроз увећане молитве, живимо светим причешћем, светим Литургијама. Тиме показујемо да ми овај период поста заиста ходимо за Христом. И не само овај период, већ читав живот. Црква нас у овом периоду посебно поучава да оставимо што је могуће више оно земаљско и вратимо се својој Цркви: да долазимо на богослужења, на Литургије, да се исповедамо, да се кајемо, да се Богу молимо и да нам Господ онда као милосрдни Отац опрости и прими нас у Свој духовни загрљај (Лк. 15). Ето, драга браћо и сестре, то је смисао поста. Треба увек да се подсећамо да колико се више будемо духовно припремили, толико ћемо достојније дочекати светло Васкрсење Христово. Васкрс је икона спасења, односно свеопштег Суда Божјег и вечног живота. Како се сада припремимо за овај Васкрс, можда нам, а и овоме свету, то буде и последњи Васкрс; можда наступи крај историје. Ми то не знамо, али све зависи од тога колико достојно будемо учествовали у овом Васкрсу ка коме идемо. То је смисао поста - да нас припреми за празник Васкрсења, како би на Васкрс имали светлу одећу на себи, светле хитоне, да благодат Божија убели у нама оно што је од греха и од старог човека (Кол. 3, 9). Празник Васкрсења је управо оно што ми очекујемо у вечном животу. То је свеоште Васкрсење из мртвих. Зато слободно можемо рећи да вечни живот није никаква лутрија: оно што остваримо овде на земљи у крви и зноју, у труду, у подвигу, у посту, у молитви, у покајању - то нам је оно што ћемо имати у вечности. Какво духовно стање овде задобијемо, то ће бити оно што ћемо имати у вечности. Неће бити другачије: ако овде пландујем, угађам себи, благујем и дембелишем, како да очекујем награду у вечности и вечни живот? Само оно што у подвигу и труду у овом посту, као и у животу уопште, остваримо, то нам је духовна награда, то нам је духовно благо (капитал), које смо стекли, које, по Јеванђељу, мољци не могу да нагризу и лопови не могу да украду (Мт. 6, 19). Свако земаљско богатство које имамо, мољци нагризају и лопови украду, али духовни капитал и благодат коју смо стекли, не куповином и трговином (Мт. 25), него подвигом, метанијама, покајањем, вером и борбом са собом - то је оно духовно благо које имамо за вечност. Другачије речено, то је тај бели хитон у којем треба да изађемо пред Господа Христа. Ми смо у животу непрестано пред Богом. Како кажу Свети Оци: Бог нас непрестано гледа и види наша срца, види нашу најдубљу утробу. Он види сваки покрет наше душе и тога треба да смо свесни. Бога не можемо преварити - људе покушавамо да преваримо, али Бога не можемо. Зато треба увек да будемо искрени у наступању и према Богу и према људима, а не лицемерни. Да будемо искрени, загледани у себе, да своје несавршенство видимо као брвно, као велики проблем, као трупац, рекли бисмо. Као што је код нас када људи секу бадњак. Има овде нешто јако позитивно везано за бадњак: да буде што дебљи и већи бадњак да га људи не могу ни понети. Е када бисмо тако гледали свој грех, то би била духовна корист. Не да кажемо: Ја сам праведан. Ја сам велики. И само гледам по другим људима, по кућама, по селу и улицама, ко какво несавршенство има и ко какво зло чини, да би га осудио, а сам себе при томе сматрам великим праведником (Лк. 18, 10-14). Како смо чули из данашњег светог Јеванђеља, Бог неће опростити ни нама, ако ми не опростимо ближњима својим (Мт. 6, 14). А нећемо опростити ближњима својим, ако се не окренемо себи, својој муци и, како каже наш народни песник: да се позабавимо о своме јаду. Ја сам једино одговоран за себе и за себе ћу положити рачун на Суду Божјем. Чак ни у једној породици, родитељи неће одговарати за децу, ни деца за родитеље. Свако ће изаћи сам пред Бога. Исто ће бити и са мужевима и женама. Имате случај да је жена побожна, а муж није. Шта та жена треба да ради? Због таквог мужа, да и она буде непобожна? Човече, гледај себе и моли се Богу. Ти се спасавај. Други ако неће да се спасава, остави га (Мт. 8, 22). Свако бира себи вечну судбину, али не треба ја да му будем судија. Ако њега осуђујем, престаћу онда да мислим на себе, престаћу ја да се спасавам. Самим тим што сам њега осудио, губим сопствено спасење. Шта сам тиме добио? Њега нисам поправио, а себе сам покварио, себи сам духовну штету нанео. То је оно о чему данашње Јеванђеље говори. У сваком случају, види се из овога што покушавам да кажем, покушавам да одмуцам на ову духовну тему, да је то духовна борба. Такав је период поста, али слободно можемо рећи и читав живот који нам предстоји. Зато га требамо доследно живети, угледајући се на свете Оце Цркве наше, на учитеље наше православне вере, на оне који су у тој борби изашли као духовни победници. Зато их ми данас и славимо као светитеље и учитеље наше кроз историју. Дај Боже да се поучимо на примерима Отаца наших, на примерима великих испосника и подвижника, који су благодаћу Божјом победили сва животна искушења, која се у току поста повећавају. Они су, да би победили сатану, често пута ради поста и молитве одлазили у пустињу, повлачећи се од људи, јер су у свету понекад имали већа искушења од људи него од самих демона, више су људи била препрека њиховом спасењу. Они, међутим, никада те људе у своме срцу нису осуђивали. То је оно што је овде потребно нагласити. Они су, повлачећи се из света, молили Богу не само за себе, већ за спасење читавог човечанства. То је пример, који и ми треба да следимо; а не да свакоме ману налазимо, а себи никада. Бог једини све зна и Он једини има право да суди. Он је Створитељ наш и Он зна слабости наше, зна врлину нашу, зна какве је коме духовне дарове дао, колико који човек може да чини, шта може да чини. Онај који суди другима узима и узурпира право Божије. То је веома битно и, ако Бог да, макар то да запамтимо од овога што смо данас говорили и чему смо се поучили. На све друго што нам је потребно Црква ће нас подесћати на богослужењима у току овога Великог поста. Дај Боже да са великом духовном крепошћу и радошћу дочекамо велики празник Васкрсења Христовог! Живели и Бог вас благословио. Извор: Епархија зворничко-тузланска Богословље |
  16. Драга браћо и сестре, eво налазимо са на почетку Великог и Часног поста. Црква нас је кроз четири недеље јеванђељским поукама припремала за овај период духовне борбе, духовног препорода и једног хода кроз пустињу, како се Велики пост назива у духовним књигама Светих Отаца наше Цркве. Часни и Велики пост је установљен као сећање на четрдесетодневни пост Господа нашег Исуса Христа у Јорданској пустињи пре Његове јавне проповеди и позива на покајање свих људи и свих народа на земљи (Мт. 3, 2). У духовном смислу, Свети Оци кажу да је Велики пост икона изласка јеврејског народа из Египта - земље смрти и улазак у земљу обећану. Тај излазак је у историји трајао четрдесет година, али га ми у символичком и богослужбеном смислу пролазимо за четрдесет дана Великог поста. Ова два поменута библијска догађаја чине духовну основу овог поста, а његов је смисао да покажемо да не робујемо ономе што је земаљско, да не робујемо телу, да не робујемо стомаку, него да се уздигнемо изнад свега тога, како би се хранили животворном Речју Господњом, Његовим Јеванђељем, Његовим поукама и Њим Самим. То смо доживели и на данашњој светој Литургији, причестивши се Телом и Крвљу Господњом. Кроз Причешће смо потврдили да је за нас претежнији Христос, Његова Реч, Његово Тело и Крв, Који су истинска Храна и Пиће (Јн. 6, 55), од онога земаљског, које нам је као људским бићима такође неопходно. Потребно је да у човеку увек буде дух изнад тела; да увек буде Бог изнад онога што је земаљско и да духовне вредности буду доминантније у нама него земаљске, људске и физиолошке потребе. То је, драга браћо и сестре, унутрашњи смисао поста, те отуда нас света Црква позива, да прођемо тај пут од четрдесет дана као ход кроз пустињу, преиспитујући непрестано своје духовно стање и живећи у покајању. Црква је богомудро за период Великог поста установила служење Пређеосвећених Литургија, које се служе два пута недељно, средом и петком, да бисмо се што чешће причешћивали Христом. Као што је јеврејски народ ишао из Египта уз помоћ Божју - Мојсије их је водио и други изабраници Божји до земље обећане, тако је и нама потребан Бог да нас руководи и води кроз овај период великопосне духовне борбе. Наравно, то нам је потребно и кроз читав живот, али на посебан начин и у овом периоду Великог и Часног поста. У посту су појачане молитве и учесталија богослужења, јер поред уобичајених недељних Литургија, имамо и Литургије пређеосвећених дарова. Учесталије Литургије показују да не можемо сами да прођемо овај пут, него само ако смо у заједници са Богом и у заједници са ближњима. Чули сте данас како нас опомиње свето Јеванђеље: како судимо, тако ће нам се судити (Мт. 7, 2). Рекли бисмо да духовна суштина поста и јесте то да се окренемо Богу, да се загледамо у своје срце и да гледамо своје слабости, своја несавршенства, своје страсти и све оно што нас дубоко у нашем срцу одваја од Бога и благодати Божије. То је наш проблем, наша мука и то треба да победимо у себи. Не да побеђујемо другог или ближњег свога и да се над њиме узносимо. Узносимо се над ближњим када тражимо трн његов - његов грех, а своје брвно - то јесте свој грех, своју муку и своје несавршенство не видимо. Тако долази до осуђивања ближњих. Свето Јеванђеље увек грех ближњега види као трун, а наш сопствени грех се осликава као брвно (Мт. 7, 3). Ако се, дакле, бавим собом, онда нећу имати времена и могућности да осуђујем ближње своје. Тако су радили и учили Свети Оци. Посебно је питање ко нама даје право да судимо туђем слузи. Сваки је човек слуга Божји и има само једнога Господара, једнога Судију, а то је Бог. Ко је мени дао право да другоме судим? Ми смо ту само другоме да помогнемо. Онај који не гледа своју муку и не бави се сопственим проблемима, често се поставља као судија другима. Такав је човек сличан празном класу пшенице, који је подигао главу и суди читавој васељени. Такав није загледан у своје грехе, у своју душу, у своју муку, у своје срце, у своје слабости, у своје невоље, у своје распеће и тиме се не бави. Ко је загледан у себе, сигурно неће осуђивати ближњега. На то нас наша света Црква у периоду поста посебно подсећа. Ништа ми не вреди ако телесно постим, а духовно не постим: храним се безаконим мислима, богопротивним мислима. Ништа нам телесни пост тада не вреди. Потребно је да направимо хармонију у својој души, у својој личности, у своме телу. Да се хранимо једином истинском храном, а то је Реч Божја, то је Сам Христос. Да кроз увећане молитве, живимо светим причешћем, светим Литургијама. Тиме показујемо да ми овај период поста заиста ходимо за Христом. И не само овај период, већ читав живот. Црква нас у овом периоду посебно поучава да оставимо што је могуће више оно земаљско и вратимо се својој Цркви: да долазимо на богослужења, на Литургије, да се исповедамо, да се кајемо, да се Богу молимо и да нам Господ онда као милосрдни Отац опрости и прими нас у Свој духовни загрљај (Лк. 15). Ето, драга браћо и сестре, то је смисао поста. Треба увек да се подсећамо да колико се више будемо духовно припремили, толико ћемо достојније дочекати светло Васкрсење Христово. Васкрс је икона спасења, односно свеопштег Суда Божјег и вечног живота. Како се сада припремимо за овај Васкрс, можда нам, а и овоме свету, то буде и последњи Васкрс; можда наступи крај историје. Ми то не знамо, али све зависи од тога колико достојно будемо учествовали у овом Васкрсу ка коме идемо. То је смисао поста - да нас припреми за празник Васкрсења, како би на Васкрс имали светлу одећу на себи, светле хитоне, да благодат Божија убели у нама оно што је од греха и од старог човека (Кол. 3, 9). Празник Васкрсења је управо оно што ми очекујемо у вечном животу. То је свеоште Васкрсење из мртвих. Зато слободно можемо рећи да вечни живот није никаква лутрија: оно што остваримо овде на земљи у крви и зноју, у труду, у подвигу, у посту, у молитви, у покајању - то нам је оно што ћемо имати у вечности. Какво духовно стање овде задобијемо, то ће бити оно што ћемо имати у вечности. Неће бити другачије: ако овде пландујем, угађам себи, благујем и дембелишем, како да очекујем награду у вечности и вечни живот? Само оно што у подвигу и труду у овом посту, као и у животу уопште, остваримо, то нам је духовна награда, то нам је духовно благо (капитал), које смо стекли, које, по Јеванђељу, мољци не могу да нагризу и лопови не могу да украду (Мт. 6, 19). Свако земаљско богатство које имамо, мољци нагризају и лопови украду, али духовни капитал и благодат коју смо стекли, не куповином и трговином (Мт. 25), него подвигом, метанијама, покајањем, вером и борбом са собом - то је оно духовно благо које имамо за вечност. Другачије речено, то је тај бели хитон у којем треба да изађемо пред Господа Христа. Ми смо у животу непрестано пред Богом. Како кажу Свети Оци: Бог нас непрестано гледа и види наша срца, види нашу најдубљу утробу. Он види сваки покрет наше душе и тога треба да смо свесни. Бога не можемо преварити - људе покушавамо да преваримо, али Бога не можемо. Зато треба увек да будемо искрени у наступању и према Богу и према људима, а не лицемерни. Да будемо искрени, загледани у себе, да своје несавршенство видимо као брвно, као велики проблем, као трупац, рекли бисмо. Као што је код нас када људи секу бадњак. Има овде нешто јако позитивно везано за бадњак: да буде што дебљи и већи бадњак да га људи не могу ни понети. Е када бисмо тако гледали свој грех, то би била духовна корист. Не да кажемо: Ја сам праведан. Ја сам велики. И само гледам по другим људима, по кућама, по селу и улицама, ко какво несавршенство има и ко какво зло чини, да би га осудио, а сам себе при томе сматрам великим праведником (Лк. 18, 10-14). Како смо чули из данашњег светог Јеванђеља, Бог неће опростити ни нама, ако ми не опростимо ближњима својим (Мт. 6, 14). А нећемо опростити ближњима својим, ако се не окренемо себи, својој муци и, како каже наш народни песник: да се позабавимо о своме јаду. Ја сам једино одговоран за себе и за себе ћу положити рачун на Суду Божјем. Чак ни у једној породици, родитељи неће одговарати за децу, ни деца за родитеље. Свако ће изаћи сам пред Бога. Исто ће бити и са мужевима и женама. Имате случај да је жена побожна, а муж није. Шта та жена треба да ради? Због таквог мужа, да и она буде непобожна? Човече, гледај себе и моли се Богу. Ти се спасавај. Други ако неће да се спасава, остави га (Мт. 8, 22). Свако бира себи вечну судбину, али не треба ја да му будем судија. Ако њега осуђујем, престаћу онда да мислим на себе, престаћу ја да се спасавам. Самим тим што сам њега осудио, губим сопствено спасење. Шта сам тиме добио? Њега нисам поправио, а себе сам покварио, себи сам духовну штету нанео. То је оно о чему данашње Јеванђеље говори. У сваком случају, види се из овога што покушавам да кажем, покушавам да одмуцам на ову духовну тему, да је то духовна борба. Такав је период поста, али слободно можемо рећи и читав живот који нам предстоји. Зато га требамо доследно живети, угледајући се на свете Оце Цркве наше, на учитеље наше православне вере, на оне који су у тој борби изашли као духовни победници. Зато их ми данас и славимо као светитеље и учитеље наше кроз историју. Дај Боже да се поучимо на примерима Отаца наших, на примерима великих испосника и подвижника, који су благодаћу Божјом победили сва животна искушења, која се у току поста повећавају. Они су, да би победили сатану, често пута ради поста и молитве одлазили у пустињу, повлачећи се од људи, јер су у свету понекад имали већа искушења од људи него од самих демона, више су људи била препрека њиховом спасењу. Они, међутим, никада те људе у своме срцу нису осуђивали. То је оно што је овде потребно нагласити. Они су, повлачећи се из света, молили Богу не само за себе, већ за спасење читавог човечанства. То је пример, који и ми треба да следимо; а не да свакоме ману налазимо, а себи никада. Бог једини све зна и Он једини има право да суди. Он је Створитељ наш и Он зна слабости наше, зна врлину нашу, зна какве је коме духовне дарове дао, колико који човек може да чини, шта може да чини. Онај који суди другима узима и узурпира право Божије. То је веома битно и, ако Бог да, макар то да запамтимо од овога што смо данас говорили и чему смо се поучили. На све друго што нам је потребно Црква ће нас подесћати на богослужењима у току овога Великог поста. Дај Боже да са великом духовном крепошћу и радошћу дочекамо велики празник Васкрсења Христовог! Живели и Бог вас благословио. Извор: Епархија зворничко-тузланска Богословље | View full Странице
×
×
  • Create New...