Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'постоји'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент. „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“ Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру. Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“. Ситуација у вези с лавром Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви. Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље. Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи. Извор: Православие.ру
  2. Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент. „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“ Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру. Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“. Ситуација у вези с лавром Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви. Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље. Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи. Извор: Православие.ру View full Странице
  3. Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил началствовао је у недељу, 28. октобра Божанском литургијом у московском Храму иконе Пресвете Богородице ,, Свих жалосних Радост“ ( Преображења Господњег) на ,,Баљшој ординке“. По завршеном богослужењу уприличена је братска трпеза на којој је Предстојатељ произнио слово о духовном јединству народа, пастве Руске Православне Цркве, и о неразумијевањима насталим у православном свијету изазваним недобронамјерним поступцима Констатинопољске Патријаршије. ,,Ја сам исказао веома топла, добра сјећања из посјете Бјелорусији и одржавања сједнице Светог Синода у Минску. Ја сам се отуда вратио охрабрен. Уистину, ми пребивамо у духовном и канонском јединству, и у идеји тога канонског јединства васпитава се епископат, свештенство и вјерујући народ Бјелоруске Православне Цркве“, пренио је своје утиске из недавне посјете Републици Бјелорусији Најсветији Владика. Обраћајући пажњу на ситуацију у Украјини, Патријарх Кирил је изразио увјерење, да је од те земље направљено ,,поље раздора“ утицајем спољних сила. ,,Огромна геополитичка и финансијска снага дјелује данас у Украјини, са циљем да поцијепа историјски простор Свете Русије. И због тога изражавам своју посебну благодарност епископату Украјинске Православне Цркве, који у најтежим условима чува вјерност, чува јединство, проповиједа оно, што је у складу са историјском истином“, подвукао је Првосветитељ. ,,Суштински говорећи, Црква у Украјини продужава да чини оно, што смо чинили сви ми у совјетско вријеме. Сва идеологија је радила против нас, а ми смо благовијестили истину Христову. Ми смо говорили тако, да не провоцирамо моћне власти али смо говорили“, додао је Најсветији Патријарх Кирил. Предстојатељ је рекао, да се јединство Цркве не односи на империјалистички поредак управљања, већ је то видљива потврда духовног, интелектуалног и цивилизацијског јединства народа историјске Русије. По ријечима Његове Светости, древни љетописци називали су своју земљу ,,Рус“, ,,Руска земља“, не дјелећи је на Украјину, Бјелорусију или Великорусију и ,,сви смо ми – наследници Руса, како су називали наше претке византијци, и без обзира шта говоре и какве ружне историографске идеје данас не избацују у јавности“. ,,Ми смо заиста један народ, и ја се никада не плашим да о томе говорим. Ми имамо различита наречја, различите одлике у култури, али ми смо један народ, који исходи из Кијевске колијевке Крштења. И дај Боже, да се Московски Патријархат који нас обједињује не на политичком, нити на економском већ на духовном нивоу, сачува и напаса духовно све етносе, које обједињује велика историјска Рус“, рекао је предстојатељ. ,,Што се тиче последњих потеза Константинопоља, хтио бих подвући да никав конфликт између Константинопоља и Москве не постоји! Постоји заштита неизмјенљивих канонских норми од стране Москве – изјавио је Најсветији Владика. – Ако једна од Цркава подржава расколнике, ако једна од Цркава нарушава каноне, онда она престаје да буде Православна Црква. Због тога данас позиција Руске Православне Цркве, која је престала да помиње Патријарха Константинопољског тиче се не само односа између два патријархата већ се тиче односа према самој природи Православне Цркве“. ,,У своје вријеме ја сам разматрао тему првенства Константинопоља са великим руским и америчким богословом оцем Александром Шмеманом и он је изговорио мудре ријечи: Ако нам је већ потребан Папа, онда се треба обратити ономе, који има више искуства, у том смислу да то никако није Константинопољски Патријархат. Али нама није потребан Папа! Ми смо дубоко убјеђени у то, да је једино исправно саборно управљање Црквом. А ако се неко сада мијеша у јурисдикцију других цркава, он руши све каноне, и једини одговор на те рушилачке потезе је управо наш мирни одговор: Ми се са вама причешћивати више не можемо, ви сте прегазили каноне, ви сте одступили од Православља. Нека вам Бог буде судија, – а Бог ће бити судија“, подвукао је Патријарх Кирил. ,,Ми пролазимо историјски период који се може поредити са временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит Кијевски, Московски и све Русије Исидор, издавши православље, помислио, да је на врхунцу власти и да ће све покорити Римском престолу. Али он је био протјеран од стране Великога књаза, свештенства и народа, – напоменуо је Најсветији Владика. – То противљење нашег народа, нашег свештенства, нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу јесте залог очувања Православља свјетских размјера, залог очувања нашег јединства“. ,,Драго ми је, што су последње одлуке наше Цркве наишле на апсолутну подршку нашег православног народа, епископата, свештенства. Наравно, Патријарх проживљава тешко вријеме. Али то тешко вријеме проживљава сва наша Руска Православна Црква, и православље у цјелини. Због тога вас молим да чувате јединство и да се молите и за Руску Цркву и за цијело Православље“, закључио је Најсветији Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил. Извор: Православие.ру
  4. Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил началствовао је у недељу, 28. октобра Божанском литургијом у московском Храму иконе Пресвете Богородице ,, Свих жалосних Радост“ ( Преображења Господњег) на ,,Баљшој ординке“. По завршеном богослужењу уприличена је братска трпеза на којој је Предстојатељ произнио слово о духовном јединству народа, пастве Руске Православне Цркве, и о неразумијевањима насталим у православном свијету изазваним недобронамјерним поступцима Констатинопољске Патријаршије. ,,Ја сам исказао веома топла, добра сјећања из посјете Бјелорусији и одржавања сједнице Светог Синода у Минску. Ја сам се отуда вратио охрабрен. Уистину, ми пребивамо у духовном и канонском јединству, и у идеји тога канонског јединства васпитава се епископат, свештенство и вјерујући народ Бјелоруске Православне Цркве“, пренио је своје утиске из недавне посјете Републици Бјелорусији Најсветији Владика. Обраћајући пажњу на ситуацију у Украјини, Патријарх Кирил је изразио увјерење, да је од те земље направљено ,,поље раздора“ утицајем спољних сила. ,,Огромна геополитичка и финансијска снага дјелује данас у Украјини, са циљем да поцијепа историјски простор Свете Русије. И због тога изражавам своју посебну благодарност епископату Украјинске Православне Цркве, који у најтежим условима чува вјерност, чува јединство, проповиједа оно, што је у складу са историјском истином“, подвукао је Првосветитељ. ,,Суштински говорећи, Црква у Украјини продужава да чини оно, што смо чинили сви ми у совјетско вријеме. Сва идеологија је радила против нас, а ми смо благовијестили истину Христову. Ми смо говорили тако, да не провоцирамо моћне власти али смо говорили“, додао је Најсветији Патријарх Кирил. Предстојатељ је рекао, да се јединство Цркве не односи на империјалистички поредак управљања, већ је то видљива потврда духовног, интелектуалног и цивилизацијског јединства народа историјске Русије. По ријечима Његове Светости, древни љетописци називали су своју земљу ,,Рус“, ,,Руска земља“, не дјелећи је на Украјину, Бјелорусију или Великорусију и ,,сви смо ми – наследници Руса, како су називали наше претке византијци, и без обзира шта говоре и какве ружне историографске идеје данас не избацују у јавности“. ,,Ми смо заиста један народ, и ја се никада не плашим да о томе говорим. Ми имамо различита наречја, различите одлике у култури, али ми смо један народ, који исходи из Кијевске колијевке Крштења. И дај Боже, да се Московски Патријархат који нас обједињује не на политичком, нити на економском већ на духовном нивоу, сачува и напаса духовно све етносе, које обједињује велика историјска Рус“, рекао је предстојатељ. ,,Што се тиче последњих потеза Константинопоља, хтио бих подвући да никав конфликт између Константинопоља и Москве не постоји! Постоји заштита неизмјенљивих канонских норми од стране Москве – изјавио је Најсветији Владика. – Ако једна од Цркава подржава расколнике, ако једна од Цркава нарушава каноне, онда она престаје да буде Православна Црква. Због тога данас позиција Руске Православне Цркве, која је престала да помиње Патријарха Константинопољског тиче се не само односа између два патријархата већ се тиче односа према самој природи Православне Цркве“. ,,У своје вријеме ја сам разматрао тему првенства Константинопоља са великим руским и америчким богословом оцем Александром Шмеманом и он је изговорио мудре ријечи: Ако нам је већ потребан Папа, онда се треба обратити ономе, који има више искуства, у том смислу да то никако није Константинопољски Патријархат. Али нама није потребан Папа! Ми смо дубоко убјеђени у то, да је једино исправно саборно управљање Црквом. А ако се неко сада мијеша у јурисдикцију других цркава, он руши све каноне, и једини одговор на те рушилачке потезе је управо наш мирни одговор: Ми се са вама причешћивати више не можемо, ви сте прегазили каноне, ви сте одступили од Православља. Нека вам Бог буде судија, – а Бог ће бити судија“, подвукао је Патријарх Кирил. ,,Ми пролазимо историјски период који се може поредити са временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит Кијевски, Московски и све Русије Исидор, издавши православље, помислио, да је на врхунцу власти и да ће све покорити Римском престолу. Али он је био протјеран од стране Великога књаза, свештенства и народа, – напоменуо је Најсветији Владика. – То противљење нашег народа, нашег свештенства, нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу јесте залог очувања Православља свјетских размјера, залог очувања нашег јединства“. ,,Драго ми је, што су последње одлуке наше Цркве наишле на апсолутну подршку нашег православног народа, епископата, свештенства. Наравно, Патријарх проживљава тешко вријеме. Али то тешко вријеме проживљава сва наша Руска Православна Црква, и православље у цјелини. Због тога вас молим да чувате јединство и да се молите и за Руску Цркву и за цијело Православље“, закључио је Најсветији Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил. Извор: Православие.ру View full Странице
  5. Ситуацију о ходочасничким путовањима на Атон након доношења одлуке Синода Руске Православне Цркве од 15. октобра о раскиду евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом у разговору с дописником РИА Новости Сергејем Стефановом прокоментарисао је секретар за међуправославне односе Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије протојереј Игор Јакимчук: Оче Игоре, с Атона није било још никакве реакције на поступак Цариградске патриајршије у Украјини? Реакције њиховог руководећег органа, Светог Кинота или појединих манастира? – Православни свет не живи брзином коју му намеће данашњица. На Атону многи уопште не користе интернет и мобилне телефоне и због тога чак ни не знају за одлуке које су донете у Истанбулу и у Минску. Али мислим да ће временом сазнати и да ће нека реакција уследити. Ходочасници причају Светогорцима о томе шта се дешава. Наравно, ова одлука ствара апсолутно разумљиве потешкоће и руским житељима Атона који су традиционално помињали и цариградског и московског патријарха. И сви су они дошли из Руске Православне Цркве. Како ће се даље одвијати њихов живот на Атону јесте питање које треба решити. Што се тиче обичних ходочасника мислим да сви треба да имају на уму то да поред све љубави према Атону и поред свег поштовања које Руска Православна Црква од давнина, од памтивека гаји према Светој Гори као према ‘уделу Мајке Божије’ постоји још и појам као што је црквена дисциплина. И ако за нешто нема благослова, то значи да га нема. Конкретно поводом руског манастира Светог Пантелејмона на Атону – и он потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Испоставља се да смо сад престали да општимо с њима и да не смемо да идемо тамо и да се причешћујемо? – Не смемо да се причешћујемо, али мислим да можемо да дођемо просто да се помолимо. Буквално ових дана је у нашем руском Манастиру Светог Пантелејмона била храмовна слава, зато што је један од храмова у овом манастиру посвећен празнику Покрова Мајке Божије, и у овим свечаностима су учествовала тројица јерарха Руске Православне Цркве. Нису служили, али су се молили на богослужењу. А у светлости најновијих одлука, сад кад је у току богослужење да ли мирјани могу да уђу у храм и да се моле са свима? Или могу само да уђу сами у храм да се помоле кад нема богослужења? Или могу да се моле на богослужењу, само не треба да се причешћују? – Боље је рећи да је сад, имајући у виду све ове тешке околности које су настале, наступило време да се уздржимо од ходочашћа на Атон и од било каквог учествовања у богослужењима. Али ако се тако нешто деси, у сваком случају не треба да се причешћујемо. Да ли се сад неке светиње могу доносити у Русију са Атона, или из Турске или са друге канонске територије Цариграске патријаршије, или је све то сад такође обустављено? – Било би чудно очекивати да ће у периоду оваквог опасног заоштравања наших односа неко с територије Цариградске патријаршије донети светиње код нас. Уколико се таква иницијатива појави, размотрићемо је, као што се то обично и ради у сваком конкретном случају. А шта ће бити с нашим сународницима – парохијанима православних храмова у Турској или на другим местима где нема других храмова осим оних који припадају Цариградској патријаршији? – То је заиста проблем који се појавио почевши од 15. октобра пошто је Цариградска патријаршија de facto отишла у раскол почевши да општи с расколницима. Испоставља се да наши сународници на територији Грчке остају без пастирског руковођења. Исто се односи на наше земљаке који живе на острвима Додеканеза, укључујући највеће од њих – Родос, као и Крит. Наравно, размишљаћемо о томе како да им обезбедимо пастирску бригу. Прошло је врло мало времена, али је ово у сваком случају наш задатак и ми се њиме бавимо. Уопште, парохије Цариградске патријаршије постоје у целом свету осим Африке и Антарктиде, али тамо верници имају алтернативу – постоје храмови других Помесних Цркава. Сада немају алтернативу само у Турској и на грчким острвима која сам навео. Секретар Руске духовне мисије у Јерусалиму, игуман Никон, је рекао да ће Руска Православна Црква бити принуђена да обустави општење са свим Црквама које подрже одлуку Цариградске патријаршије о давању аутокефалије цркви у Украјини. Да ли можете да прокоментаришете ову изјаву? – Мислим да је то врло преурањен коментар. Као прво, још увек нема коначне одлуке о даровању аутокефалности цркви у Украјини, нема Томоса, и уопште се не зна кад ће бити. Тим пре је сад преурањено говорити о реакцији Помесних Цркава на оно што ће се десити после хипотетичког даровања Томоса. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Ситуацију о ходочасничким путовањима на Атон након доношења одлуке Синода Руске Православне Цркве од 15. октобра о раскиду евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом у разговору с дописником РИА Новости Сергејем Стефановом прокоментарисао је секретар за међуправославне односе Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије протојереј Игор Јакимчук: Оче Игоре, с Атона није било још никакве реакције на поступак Цариградске патриајршије у Украјини? Реакције њиховог руководећег органа, Светог Кинота или појединих манастира? – Православни свет не живи брзином коју му намеће данашњица. На Атону многи уопште не користе интернет и мобилне телефоне и због тога чак ни не знају за одлуке које су донете у Истанбулу и у Минску. Али мислим да ће временом сазнати и да ће нека реакција уследити. Ходочасници причају Светогорцима о томе шта се дешава. Наравно, ова одлука ствара апсолутно разумљиве потешкоће и руским житељима Атона који су традиционално помињали и цариградског и московског патријарха. И сви су они дошли из Руске Православне Цркве. Како ће се даље одвијати њихов живот на Атону јесте питање које треба решити. Што се тиче обичних ходочасника мислим да сви треба да имају на уму то да поред све љубави према Атону и поред свег поштовања које Руска Православна Црква од давнина, од памтивека гаји према Светој Гори као према ‘уделу Мајке Божије’ постоји још и појам као што је црквена дисциплина. И ако за нешто нема благослова, то значи да га нема. Конкретно поводом руског манастира Светог Пантелејмона на Атону – и он потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Испоставља се да смо сад престали да општимо с њима и да не смемо да идемо тамо и да се причешћујемо? – Не смемо да се причешћујемо, али мислим да можемо да дођемо просто да се помолимо. Буквално ових дана је у нашем руском Манастиру Светог Пантелејмона била храмовна слава, зато што је један од храмова у овом манастиру посвећен празнику Покрова Мајке Божије, и у овим свечаностима су учествовала тројица јерарха Руске Православне Цркве. Нису служили, али су се молили на богослужењу. А у светлости најновијих одлука, сад кад је у току богослужење да ли мирјани могу да уђу у храм и да се моле са свима? Или могу само да уђу сами у храм да се помоле кад нема богослужења? Или могу да се моле на богослужењу, само не треба да се причешћују? – Боље је рећи да је сад, имајући у виду све ове тешке околности које су настале, наступило време да се уздржимо од ходочашћа на Атон и од било каквог учествовања у богослужењима. Али ако се тако нешто деси, у сваком случају не треба да се причешћујемо. Да ли се сад неке светиње могу доносити у Русију са Атона, или из Турске или са друге канонске територије Цариграске патријаршије, или је све то сад такође обустављено? – Било би чудно очекивати да ће у периоду оваквог опасног заоштравања наших односа неко с територије Цариградске патријаршије донети светиње код нас. Уколико се таква иницијатива појави, размотрићемо је, као што се то обично и ради у сваком конкретном случају. А шта ће бити с нашим сународницима – парохијанима православних храмова у Турској или на другим местима где нема других храмова осим оних који припадају Цариградској патријаршији? – То је заиста проблем који се појавио почевши од 15. октобра пошто је Цариградска патријаршија de facto отишла у раскол почевши да општи с расколницима. Испоставља се да наши сународници на територији Грчке остају без пастирског руковођења. Исто се односи на наше земљаке који живе на острвима Додеканеза, укључујући највеће од њих – Родос, као и Крит. Наравно, размишљаћемо о томе како да им обезбедимо пастирску бригу. Прошло је врло мало времена, али је ово у сваком случају наш задатак и ми се њиме бавимо. Уопште, парохије Цариградске патријаршије постоје у целом свету осим Африке и Антарктиде, али тамо верници имају алтернативу – постоје храмови других Помесних Цркава. Сада немају алтернативу само у Турској и на грчким острвима која сам навео. Секретар Руске духовне мисије у Јерусалиму, игуман Никон, је рекао да ће Руска Православна Црква бити принуђена да обустави општење са свим Црквама које подрже одлуку Цариградске патријаршије о давању аутокефалије цркви у Украјини. Да ли можете да прокоментаришете ову изјаву? – Мислим да је то врло преурањен коментар. Као прво, још увек нема коначне одлуке о даровању аутокефалности цркви у Украјини, нема Томоса, и уопште се не зна кад ће бити. Тим пре је сад преурањено говорити о реакцији Помесних Цркава на оно што ће се десити после хипотетичког даровања Томоса. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. На телевизији са националном фреквенцијом, били смо сведоци извргавању руглу униформе славне српске војске и њених симбола. Учесници овог накарадног перформанса на најгори могући начин приказали су обележја институције у коју српски народ има највише поверења. У моралне вредности учесника "Фарме" и сличних ријалитија не бисмо да улазимо, мада смо уназад неколико година упознати са њиховим блиским контактима са подземљем и проституцијом, и сад смо доживели да наше војнике упоређују управо са таквима. Овај преседан дубоко задире у одговорност оних из Војске Србије, који су промискуитетним лицима омогућили да добију војне униформе са све званичним ознакама Војске Србије. Управни одбор Војног синдиката Србије поднеће кривичну пријаву против Н. Н. лица и уједно позивамо Војну полицију и надлежног јавног тужиоца да предузму све законске мере по члану 329. Кривичног законика којим је прописано као кривично дело "неовлашћено ношење знака војног лица" и којим је запрећена казна до три године затвора. Такође, законом о Војсци Србије чланом 23. забрањено је истицање и ношење симбола и обележја ВС на начин којим би се нарушио углед војске. Начин на који се у овом ријалити програму носи војна униформа никако не импонује припадницима Војске Србије а верујемо ни генералима које овде пореде са извесним Микијем и зато у овом случају онај ко је омогућио оваквим злоупотребу униформе Војске Србије мора да буде позван на одговорност. Позивамо РРА да предузму мере да се са брукањем Војске Србије одмах прекине.
  8. Гости емисије су лекари Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије - Прим. др Радован Лукешевић, начелник Службе за пријем болесника, специјалистичке и консултативне прегледе Педијатријске клинике и Прим. др Славиша Здравковић, шеф Тима за спречавање и контролу болничких инфекција. Ваљда ће и ова емисија допринети подизању свести о потреби за вакцинацијом и одагнати барем део "паучине" коју су на јавност бацали протеклих година поједине јавне битанге и хохштаплери.
  9. Др Љиљана Милошевић, ауторка и водитељка емисије "Вера и здравље" на ТВ Храм је у емисију довела два Примаријуса са Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије који су лепо објаснили потребу за вакцинацијом деце. Гости емисије су лекари Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије - Прим. др Радован Лукешевић, начелник Службе за пријем болесника, специјалистичке и консултативне прегледе Педијатријске клинике и Прим. др Славиша Здравковић, шеф Тима за спречавање и контролу болничких инфекција. Ваљда ће и ова емисија допринети подизању свести о потреби за вакцинацијом и одагнати барем део "паучине" коју су на јавност бацали протеклих година поједине јавне битанге и хохштаплери. View full Странице
  10. Још једна животињска врста,збрисана је са ове планете,заувек... Последњи мужјак белог носорога угинуо је у суданском резервату... Браво напредна цивилизацијо ,кад ће самсунг 10...
  11. Ако знамо да се у Америци, Аустралији и Енглеској говори Енглески, има ли основа да се у Хрватској и Босни говори Хрватски и Босански?
  12. Овај текст је рађен за Пету Међународну конференцију ο јелинској философији која је, у организацији Међународног друштва за јелинску философију, а под називом „Философија и Православље" одржана на острвима Самосу и Патмосу августа 1993. год.; објављен је под насловом "Can we speak about Patristic Тhеогу of Ideas?" у књизи Philosopy and Orthodoxy (edited by K.I. Boudouris), Athens, 1994, pp, 147-160. Пошто је тема ове конференције Философија и Православље истражићу њихов однос на једном, рекао бих, релевантном примеру - платонској теорији идеја. Чини ми се да ће закључци до којих ће ово истраживање одвести бити значајни како за философију тако и за Православље. 1. Платон је изумео теорију идеја из три основна разлога: а) етичког (да би се супротставио етичком релативизму софиста - 'добро', 'правично' итд, није оно што сваком појединцу изгледа као такво, већ постоји само једно истинско 'добро' и само једна истинска 'правда' итд, дакле идеје према којима се мере људска мнења (δόξα) и поступци), б) епистемолошког (да би се супротставио сазнајном релативизму софиста - знање (επιστήμη) је немогуће ако поред чулне увек променљиве (не)стварности не постоји још и постојана, непроменљива, вечна, увек себи једнака стварност, тј. идеје), и в) онтолошког (чулног света, видљивог космоса не би уопште могло бити када не би постојало право биће тј. када не би постојале идеје; укратко: а) када не би постојале идеје као вечне парадигме, Творац (δημιουργός) не би имао на шта да се угледа стварајући свет, б) свет не може да постоји ако се не причешћује идејама и ако ове не учествују (μέθεξις) у њему). Оно што нас овде интересује јесте овај трећи, онтолошки аспект ове теорије који је тесно па чак и нераздвојно повезан са космологијом. Пример платонске теорије идеја изабрао сам баш због ове тесне везе између онтологије и космологије, а та њихова нераздвојна повезаност је заједничка особина целокупне јелинске философије. Пажњу ћемо овде усмерити само на чињеницу да у Платоновој теорији ο пореклу космоса видљиви свет ствара Творац који се, док то чини, угледа на идеје као на савршене узоре. Читајући светоотачку литературу наилазимо на бројна места која на први поглед изгледају у потпуности сагласна са овим делом Платоновог учења. 2. Тако на пример. већ Св. Јустин Философ помиње „бестелесна суштаства" (ουσία ασώματος), а отприлике у исто време и Св. Иринеј Лионски, пишући против гностичке концепције ο идеалном свету, каже да Бог Творац „сам од себе прима узор (ехетplum) и облик (figurationem) оних ствари које је створио"1. (Св.) Климент Александријски, опет, вели да је Божији ум „пребивалиште идеја" (νους δε χώρα ιδεών, νους δε ό θεός)2, а по Оригену Божанска Мудрост „садржи унутар себе принципе (initia = αρχάς) или разлоге (rationes = λόγους) или форме (species = εϊδη) свега створеног"3, тако да је „у Мудрости (= Логосу = Христу) као нацрт и лик одувек било све што је потом настало као биће" а то су „сви родови и врсте, а можда и појединачна бића"4. Св. Григорије Богослов идеју творевине коју је измислио (εννοεί)5 Бог означава као „узоре света" (κόσμου τύπους) 6. За Св. Дионисија Ареопагита ови узори (παραδείγματα) су у Богу (εν Θεώ) претпостојећи разлози или основи (προϋφε-στώτας λόγους) који творе суштину бића (των όντων ούσιοποιούς) а према којима је Надсуштаствени (Ύπερούσιος) предодредио и створио сва бића, тј. свет (τα οντά πάντα και προώρισε και παρή-γαγεν)7. Тумачећи Дионисија Св. Максим Исповедник ове у Богу постојеће парадигме створеног света тумачи као „свесавршене и вечне мисли вечнога Бога" (νοήσεις αυτοτελείς άίδιοι τοΰ άιδίου Θεοΰ) 8. Πο њему су (створена) бића „слике и обличја божанских идеја" (τά γαρ όντα ... εικόνες είσι και ομοιώματα των θείων ιδεών)9 и учесници (ών μετέχουσιν) у њима.10 Према Св. Јовану Дамаскину Божија мисао је „предодређење, слика и узор'11 (προορισμός και είκών και παράδειγμα) сваког бића." Ово су само нека од бројних места која сведоче ο траговима платонске теорије идеја у списима Црквсних Отаца - теорије по којој су вечне идеје парадигме (παραδείγματα) по којима Бог ствара овај чулно-физички свет промене. Погледајмо сада да ли је хришћанско учење заиста сагласно са овом теоријом (како се то на први поглед чини) и шта је у ствари од ове теорије остало у учењу Отаца Цркве. 3. У Платоновој философији идеје су вечне и постоје не само независно од света, него и независно од Бога. Стога оне тим својим апсолутно независним Постојањем детерминишу не само свет него и самога Tворца. Можда би Творац хтео да идеје буду друкчије, те да самим тим и свет буде друкчији, али оне су такве какве су од вечности. Оне су њему (за)дате. Одмах је јасно да оваква теорија идеја није могла бити прихваћена у Цркви. И то не само зато што Платонов творац ствара свет од (или: на, или: у) претпостојеће и од њега независне и вечно постојеће твари, а не ни из чега како учи Црква (што је само по себи велики проблем, али нас тренутно не занима), него и зато што је у стварању ограничен и условљен њему туђим идејама. Тако је Платонов творац детерминисан двоструко: и идеје по којима као по узорима ствара и твар ('приматељка' = υποδοχή) на којој ствара (за)дати су му. Овде је, дакле, твораштво Платоновог Бога двоструко неслободно те стога хришћанима неприхватљиво. Независно и Богу спољашње постојање вечних идеја није се могло уклопити у хришћанско поимање ствари. Но ни у самом платонизму идеје нису могле дуго остати од Бога независна бића, него почињу да се схватају као Божије мисли (које су, будући да је Бог вечан, и сâме вечне). Сама чињеница да идеје више нису схваћене као самостална бића, него као Божије мисли о свету које он има од вечности приближила је теорију идеја хришћанском виђењу стварања, али је, мислим, представљала још већу опасност да се хришћанска истина сведе ако не на Платоново учење, а оно на средњи и нови платонизам. Размотримо овај проблем поближе. Први који је, ван сваке сумње, изједначио идеје са Божијим мислима био је Филон Александријски (иако је сам Платон за такво схватање дао више повода него што се то обично мисли, но ο томе овде неће бити речи). Тумачећи Платонове идеје (κόσμος νοητός) не као самостална суштаства, него као Божије мисли, а Бога као „бестелесно пребивалиште бестелесних идеја" (ασωμάτων ίδεών ασώ¬ματος χώρα)12, Филон је Платоновој теорији идеја дао облик који је био прихватљив философско-теолошкој мисли следећих векова. Идеје су тиме престале да буду од ума (чак и Божијег) независна суштаства и као „бестелесни ликови" и узори свих касније насталих чулних и телесних ствари примљене су у унутрашњост духа као вечне мисли Божије. Оне су тако постале не само блиске уму, него и његов директан производ. Бестелесни свет идеја, поставши садржина божанског ума, постао је свет духа. Овако протумаченог Платона прихватили су готово сви философи тога доба. У овоме су Филона следили скоро сви средњи и нови платонисти као и неки хришћански писци. Тако на пример код Албина, који верује у нематеријалног и трансцендентног Бога, идеје као мисли Божије (τάς ιδέας νοήσεις θεοΰ)13 и остају, као и у Филона, свету оностране. Покушавајући да направи синтезу платонизма и аристотелизма (можда најзначајнију пре Плотина), Албин по први пут уводи у платонизам Аристотелово учење ο божанском уму (νους). Он Бога назива ό πρώτος νους и иако за њега никада не каже да је νόησις νοήσεως, он ипак вели да Бог „мисли себе" (што већ личи на Аристотела) и „своје сопствене мисли" (што је филонизирана верзија Платона: ό πρώτος νους ... εαυτόν όν οΰν και τα έαυτοΰ νοήματα άεί νοεΐν) 14. У ствари Албин је у најтешњу везу довео учење ο идејама као Божијим мислима са Аристотеловим учењем ο идентитету мишљења са својим предметом у оним случајевима када је тај предмет ο коме се мисли нематеријалан (οΰχ ετέρου οΰν όντος τοΰ νοΰ, οσα μη ϋλην έχει, το έσται και ή νόησις τω νοουμένιον μία) 15. Производ тог здруживања био је, за Албина, садржајније мишљење Божије него што је оно било код Аристотела. Мислећи себе Бог сада у ствари мисли идеје, тј васцели νοητόν. Штавише, у Албина почиње да се губи реална разлика између Бога и идеја, јер мислећи од искона себе онаквога какав заиста јесте, Бог у ствари мисли идеје, те тако излази да је Бог тоталитет идеја = κόσμος νοητός = ό πρώτος νους. Чини се отуда да с правом можемо рећи да је Албин утицао не само на то да Плотин каже како ούκ έξω τοΰ νοΰ τά νοητά16, него и да свет идеја схвати као νους (с тим да термин 'Бог' сачува за Једно или Добро). И за Атика су идеје (које он на људском плану схвата као опште појмове) на божанском плану мисли Божије (τά τοΰ θεοΰ νοήματα)17 које су τά των γενομένων παραδείγματα18. Α за Псеудо-Плутарха су τάς ίδέας ... έν τοις νοήμασι και φαν¬τασίας τοΰ θεοΰ19, Мислим да нам није потребно још сведочанстава да бисмо закључили да се у то доба Платон разумевао готово искључиво овако. Постоји, такође, и велика сличност између Филона, средњег платонизма и Климента Александријског. Тако на пример, Климент у потпуности прихвата Филоново тумачење стварања света, не само стога што је, према Св. Фотију, веровао у претпостојање твари (ϋλην τε γαρ άχρονον ... διδάσκει) која је άποιος и ασχημάτιστος (као у Св. Јустина: έξ άμορφου ϋλης20), него зато што тумачећи идеје као Божије мисли (ή δε ιδέα έννύημα τοΰ θεοΰ21), тумачи κόσμος νοητός као θείος λόγος22, а овога као αρχή, παράδειγμα или τύπος створеног чулног света. За Климента, као и за Филона, τόπος идеја је Божији Логос: „Све силе божанског духа скугавене уједно сачињавају исто, наиме Сина". Логос је, дакле, тоталитет идеја или сила Божијих. (Идеје је са силама Божијим изједначио већ Филон 23 тако што је Божије 'силе' које се помињу у Светом писму -δυνάμεις у Септуагинти - протумачио као Платонов(ск)е идеје. И Плотин νοητά које постоје у обједињеном облику у космичком уму - νους -описује као свеопшту 'силу' - δύναμις - бесконачног капацитета 24.) 4. Дакле, Оци ране Цркве, као и Филон, смештају κόσμος νοητός у Логос, тј. у превечног Сина Божијег, јер будући да су идеје биле обрасци творевине, а Логос онај којим је творевина створена ту им је некако и било 'природно' место. Но проблем који се сада јављао био је следећи: ако Бог није у стварању света детерминисан ничим споља, није ли можда Бог детерминисан изнутра. Да Бог није детерминисан споља произлазило је из тога што је а) патристичко учење ο стварању света ни из чега било одговор на платонско учење ο стварању као обликовању затечене простор-твари и што б) идеје више нису Богу спољашње и од њега независне, него су његове сопствене мисли. Па ипак остајао је проблем - ако Бог јесте Творац, и то у апсолутном смислу (јер ствара како саму твар тако и од ње сачињен свет), да ли он и мора бити Творац? Оригенов одговор, и то баш зато што је „о Богу и свету мислио као Јелин"25, био је да мора. Желећи да очува Божије савршенство које се огледало у његовој вечитој неизменљивости и истоветности (што су у јелинској философији атрибути савршенства par excellence) Ориген је закључио да Бог ствара одувек (те да је стога свет вечан) јер би у супротном био подложан промени - не будући Творац, постајао би Творац. Ако је Бог одувек свемогућ, размишљао је Ориген, онда су одувек морала постојати бића под његовом влашћу, бића којима је он Владар: „Дакле, да би Бог био свемогућ, нужно је да све(т) постоји".26 Тако је Бог постао детерминисан изнутра. Код Оригена и оригениста Бог и свет су повезани везом нужности: не може постојати Бог а да истовремено не постоји и свет (и, наравно, обратно). Слично као код Плотина - свет из Једног (Бога) еманира нужно, тј. без слободног вољног избора (άνευ προαιρέσεως).27 Међутим у Цркви, која је вековима увек изнова излазила на крај са овим Оригеновим учењем, преовладало је схватање које у ствари изражава њену најдубљу самосвест - Бог је сву твар призвао из небића у биће (тј. створио ју је) не нужношћу божанске суштине (- природе), него својом слободном ВОЉОМ. Стога је васцела творевина контингентна, тј. могло је и да је не буде. Свет није нужан јер свој онтолошки темељ нема ни у самом себи (будући да је створен ни из чега), ни у Божијој суштини (која је свету апсолутно неприступна), него у слободној одлуци Божије воље да га створи (или да га не створи). Не постоји ништа у Божијој суштини што би га приморавало да ствара. Другим речима, БОГ по суштини својој ниje Творац: „... Бог чија би сама суштина била у томе да буде творац, не би уопште био xришћански Бог".28 Или: између Бога и света не постоји веза нужности, него веза слободе. Разјаснимо ово мало детаљније. 5. Ако кажемо да у Богу од вечности постоји идеја ο свету (аналогон платонског κόσμος νοητός), дакле ο нечему чија природа са Божијом нема ама баш ничега заједничког, онда као да морамо рећи да у Богу одувек постоји неко не-ја. Ако, за разлику од Оригена, и прихватимо, као што и треба, да створени свет није вечан, не чини ли се да је барем идеја ο том свету, замисао ο томе какав он треба да буде савечна Богу? Α ако је вечна као и сам Бог, не детерминише ли и не ограничава ли она изнутра Бога у његовом твораштву? Ово је веома озбиљан проблем 29 и његово решење има за хришћанску теологију и живот суштинске последице. Решење овог проблема састоји се из прецизног одговора на два питања: А) где је τόπος или χώρα идеја или божанских мисли? Б) шта су тачно идеје као безвремене мисли Божије? А) Ако се, заједно са платонистима, сложимо да идеје треба схватити као једну тако рећи органску целину и да је, опет заједно са њима, треба назвати κόσμος νοητός (назив потиче из позног платонизма) а такође да овај са Филоном, Климентом и другима изједначимо са Божијим Логосом, онда ћемо само довде путовати заједно. Од платониста ћемо се морати одвојити круцијалном тврдњом да идeje не припадају Божијој (Логосовој) природи-суштини, него његовој слободној вољи (која је једна и заједничка свим лицима Свете Тројице). Задржавајући схватање да Божије идеје ο свету морају бити 'смештене' у Божијем Логосу, Оци Цркве увиђају да оне не могу бити конституент његове Природе, јер би их иначе Бог имао самом чињеницом што је Бог, а тада би он и свет били повезани везом нужности, што значи да би свет био нужан (тј. просто постојање Бога било би не само нужан него и довољан услов да свет постоји). У исто време Оци увиђају да се ту не ради ο обичним мислима које себи можемо предочити по аналогији са људским. Стога за њих употребљавају врло карактеристичан термин „вољне (за)мисли" (θελητικην εννοιαν) који треба да покаже да су те 'замисли' у ствари Божије воље или хтења ο свету. Тако на пример Псеудо-Кирило Александријски пише да „свака ствар настаје у складу са његовом (тј. Божијом) вољном (за)мишљу" (κατά την θελη¬τικην αύτοΰ εννοιαν)30. За Св. Дионисија Ареопагита ови божански узори (παραδείγματα) или предодређења (προορισμούς) су „божанска и благотворна хтења" (Θεία και αγαθά θελήματα)31. Α Св. Јован Дамаскин вели: „Бог све посматра умом још пре његовог бића, од вечности га промишљајући у свом уму; отуда свака ствар добија своје биће у одређено време у складу са његовом безвременом вољном мишљу (κατά την θελητικην αύτοΰ άχρονον εννoιαν) која је [њено] предодређење, слика и узор (ήτις εστί προορισμός και εΐκών και παρά¬δειγμα)"32. Према томе, 'место' ових 'идеја' није божанска природа, него „оно што је у вези са [божанском] природом" или „оно што се односи на [божанску] природу" или „оно што је око [божанске] природе" (τά περί την φύσιν)33 односно „оно што прати [божанску] природу" (τά τών παρεπομένων τη φύσει)34 а то је управо божанска воља. Створени свет је, дакле, дело воље (θελήσεως έργον)35. Сходно реченом, идеје бића или логоси бића (λύ¬γοι τών όντων) су „вољне замисли", тј. слободна жеља или воља Божија ο свету. Α пошто је Божија воља ο свету да свет постоји вечно сједињен са Богом Логосом, постоји знак једнакости између Божијих мисли, идеја, логоса ο свету и Божијих динамичких, творачких и промислитељских сила или енергија. Логоси, мисли, идеје Божије о свету нису више идеје, (за)мисли (о свету) које вечно постоје као свет (платонских) идеја који је независан од Божије воље и који сачињава његову природу или суштину", већ је то жеља Божија да свет кога је он сасвим слободно пожелео (и створио ни из чега) вечно постоји возглављен у његовом Сину, Богу Логосу. Према томе, будући да идеје не сачињавају Природу Божију, тј. да их Он нема по својој суштини, те да, дакле може бити Бог и ако их уопште нема оне га не могу детерминисати. Он, додуше хоће и жели свет, али не нужношћу своје природе, него слободом своје воље. Α будући да је воља својство природе, а природа не може постојати неипостазирана тј. без личности, Бог, иако de facto има 'идеје хтења ο свету, не мора их имати нужно. Другим речима, БОГ је слободан у односу на своје идеје/хтења зато што је он Личност (и као такав он је на известан начин слободан и од своје природе - али ο томе овде није реч). Стога је кључ решења овог проблема слобода личности Божије. Б) Одговор на друго питање у ствари је одговор на питање постављено на почетку: шта је од платонске теорије идеја остало у учењу Отаца Цркве? Нa ово питање иако на заобилазан начин у име Цркве понајбоље одговара Св. Максим Исповедник. До њега су божански логоси бића схватани углавном као вечни свет идеја или замисли у Богу. Овакво схватање је, међутим, стварало поменуте проблеме. Св Максим пак овде нам даје одговор. Он божанске логосе схвата као слободна хтења Божија ο свету, из чега се види да је сада нагласак померен са Бога као принципа на Бога као личност. Идеје, дакле нису више једна друга вечност која сапостоји у Богу, Божије не-ја (како то вели Отац Г. Флоровски), тј. замисли ο свету као објективној физичкој реалности коју ће Бог створиши, него су то Божије 'идеје'/хтења ο свету какав Бог жели да тaj свет буде, или боље речено постане живећи у заједници са њим кроз његовог Јединородног Сина. Другим речима, Божије 'идеје' ο свету су у ствари Божија хтења којима је свет створен, али не онакав каквим га ми сада видимо (тј. искварен) него какав он треба, може и хоће да постане. Или, оне су Божија вољa ο есхатолошкој реалности у Исусу Христу возглављеног, дакле довршеног света. Укратко, κόσμος νοητός (сада овај израз само условно важи) је божанска визија Царства небеског. "Замисао" ο свету коју Бог има у својој вечној вољи је 'замисао' ο спасеном или обоженом свету, тј. 'замисао' ο есхатону. Реални предукус таквог света овде и сада јесте Божанска Литургија. Јасно је, дакле, да од платонске теорије идеја није у учењу Цркве остало готово ништа. Мало по мало, у Цркви је сазревала свест да се стварање света може тумачити једино литургијско-есхатолошки (мада се од почетка може пратити једна заједничка нит која је томе водила). Док је целокупна јелинска мисао, са својим изданцима у Хришћанству какав је био Ориген, савршенство бића смештала у прошлост, хришћанска евхаристијска онтологија смешта га у будућност, у есхатон. Свет постоји на савршен, дакле вечан, начин једино у заједници коју кроз Христа има са Богом. Штавише, Бог је и створио свет ни из чега да би га, кроз Сина свога, сјединио са собом. Дакле, истина света није у његовом стварању (тј. почетку), него у његовом обожењу (тј. довршетку). Питање које не би требало да остане без одговора јесте: зашто је то тако? 6. Одговор који је садржан у светоотачкој мисли јесте да истина човека и света није у њима какви су дати него какви ћe бити у есхатону, дакле обожени, зато што је то једини начин да човек, а преко њега и свет, задобије вечни живот слободном човековом одлуком да живи у заједници са Богом. Да су човек и свет створени савршени, то савршенство би тада за њих било нужно (било би затечена датост), дакле наметнуто. Само обратно оно је плод слободе (како Божије тако и човекове). Ово есхатолошко савршенство је, да тако кажемо, сусрет двеју слобода. Ако човек хоће да постоји са Богом (тј. да постоји вечно) онда је узрок (вечног, те, дакле, правог) постојања личност (тј. слобода), а не његова природа (тј. нужност). Да је свет 'идеја' које Бог има од вечности и по којима ствара овај физички свет био 'замисао' ο томе како ће тај створени свет изгледати на његовом почетку, како би се такав свет, будући створен по савршеној замисли савршеним и ничим ограниченим твораштвом, уопште могао изменити нагоре? Сама чињеница да се пад (као од-пад од Бога) десио у самом том свету, говори ο томе да Божија савршена воља није воља ο овом свету какав јесте, него воља ο његовом спасењу, обожењу, ο његовом уласку у неизменљиво Царство Божије. Бог је, дакле, створио свет да овај постане Црква и да тако постоји вечно возглављен у Христу Логосу. Стварање света није остварење Божије воље него само почетак њеног остварења, јер је циљ стварања да се свет литургијски сједини са Богом у Христу како би творевина могла да постоји вечно. Према томе Бог не општи са светом као са објективно датом стварношћу, пошто она њему није дата, већ је његов производ. Α будући да су створена бића производ његове слободне воље, он их зна не тако што умна сазнаје умно а чулна чулно, него сва Познаје само као своје воље или жеље. Α његова је жеља да она постоје у вечној заједници са њим коју јс омогућио његов Син. Жеља је, дакле, Божија да бића, причешћујући се Богом, постоје на вечан начин. Бог, дакле, Познаје свет онаквог какав жели да свет постане у есхатолошком Царству Небеском. И једини одговор на питање зашто је то тако, јесте - зато што је БОГ љубав. Али оним бићима која одбију да уђу у вечну заједницу са Богом он ћe рећи - не познајем вас.38 Α може ли у Богу бити ичега што он не познаје? Наравно да не. Стога таква бића неће окусити вечност. Онтолошки гледано она су већ непостојећа. 7. Да закључимо: платонски свет идеја схваћених као божанских мисли по којима он нужно ствара свет, упркос терминолошкој сличности са отачким сиисима, једна је ствар. Сасвим и радикално друга је 'свет' Божијих логоса предодређења или жеља (тј. пуноће његове љубави) ο свету какав ће он својом слободом постати у будућем Царству Божијем. За то што ове две концепције потпуно различитог духа често изгледају веома блиске, криве су наслеђене кагегорије мишљења. Готово сви хришћански писци од значаја користили су дате, што значи јелинске, кагегорије мишљења и нису увек били свесни великих и опасних двосмислености садржаних у њима. То је разлог због којег је непрестална реинтерпретација била, и још увек јесте неопходна да би се ухватила изворна хришћанска порука, независно од неадекватности употребљеног језика. Теолошко-философско наравоученије: ако од платонске теорије идеја у светоотачкој мисли, како смо видели, није остао ни камен на камену, осим спољашње терминолошке сличности. и ако је тамо где је платонски утицај био доминантан мисао одводила од хришћанске истине, да ли се онда може рећи, како се неретко говорило, да је философија у Хришћанству извориште јереси? Ово питање је веома сложено и захтева детаљније разматрање. Но, из примера који ми је послужио за сагледавање односа философије и Православља, а мислим и из других, може се закључити следеће. Ако под философијом подразумевамо јасну и дубоку мисао, кохерентну аргументацију, брижљиву употребу појмова и томе сличне ствари, јасно је да философија не само што не може водити у јерес него, напротив, може допринети развоју теологије. Но ако под философијом подразумевамо неки готов философски 'систем', као у нашем примеру - платонизам, преко кога као преко Прокрустовог кревета треба натегнути мисао ο живом Богу и што је још важније - искуство живога Бога које се не да до краја сместити ни у какву, а понајмање системску, мисао, онда је јасно да философија не само може него и мора одводити у јерес. Укалупљивање једног према божанском бескрају отвореног мишљења у већ готове, и што је најважније необлагодаћене, калупе - затвара и мисао и онога који мисли у границе 'природне' теологије или философије, и што је најгоре - одводи од живога Бога, Бога који, у нашем примеру, није створио свет зато што је ο њему имао неке идеје (њему спољашње или унутрашње), него зато што је љубав и као такав слободно жели да је дели са неким. Но, на срећу, човеков ум, трезвено и доследно мишљење нису производи философије, него дарови Божији којих се нећемо одрећи зато што их многи злоупотребљавају. Напротив, као и све човекове силе тако и ове умне, када су облагодаћене силом Божијом узносе човека до созерцања неистраживе „пучине Божанства". НАПОМЕНЕ 1 Adversus haereses II 16, 3. 2 Στρωματεΐς 4, 155,2. 3 Περί άρχων 1, 2, 2. 4 Περί άρχων 1,4,5. 5 Patrologia Graeca 36, 629. 6 Patrologia Graeca 37, 421. 7 Περί Θείων ονομάτων 5, 8, Patrologia Graeca 3, 824, види и 8, 2. 8 Patrologia Graeca 4, 31. 9 Patrologia Graeca 4, 352. 10 Patrologia Graeca 4, 317. 11 "Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως 1,9, Patrologia Graeca 94, 837 Α. 12 Περί των χερουβίμ και της φλοτινής ρομφαίας και τυν κρισύέντος πρώτου εξ άνϋρώπου Κάιν 49 у критичком издању Philonis Alexandrini Opera quae supersunt, vol, V, edidil Leopoldus Cohn, Berolini, MDCCCLXXXXVI. 13 Διδασκαλικός 163, 27-28, у 6. тому Платонових дела која јс издао C.F. Hermann, Leipzig 1921-1936, а такође и Р. Louis, "Αλβινος, 'Επιτομή, Paris, 1945. 14 Истo. 15 Мгта τά φυσικά 1075a 3-5. 16 Έννεάδες 5,5. Види и 5, 1, 4; 5, 3, 5; 5, 4, 2; 5, 9, 6; 5, 9, 8. 17 Код Јевсевија Кесаријског у Ευαγγελική Προπαρασκευή 15, 13, 815d, ed.TeKCT, превод и коментар Ε. Η. Gifford, 1903. 18 Исто 15, 13, 5. 19 Τά άρέσκοντα 1, 10, 882d у збирци коју је издао Н. Diels,Doxographi Graeci, Berlin, 1879. 20 'Απολογία 1, 10; 1,59. 21 Στρωματεΐς 5, 16, 3. 22 Στρωματεϊς 4, 156, 1-2. 23 Περί των εν μέρει διαταγμάτων 45 - 48 у критичком издању Philonis Alexandrini Opera quae supersunt, vol. V, edidit Leopoldus Cohn, Berolini, MDMVI. 24 Έννεάδες 5, 8, 9. 25 Порфирије Κατά Χριστιανών φρ. ЗУ, 29. 26 Περί άρχων 1, 2, 10. 27 Овим свеважним проблемом, међутим, не можемо се позабавити овде. Ο њсму види списе Оца Георгија Флоровског „Твар и тварност", Православна мисао 1 (1928), стр.176-213 (превео са руског на српски О. Серафим Хиландарац као „Твар и тварност" у Теолошким иогледима 1-4, 1991. стр 53-83) и „The Concept of Creation in Saint Athanasius", Studia Patristica VI (1962) pp. 36-57 (превео ca грчког на српски Ο.Атанасије Јевтић као „Појам стварања код Св. Атанасија Великог" у Теолошким погледима 4, 1973. стр. 243-259). 28 Etienne Gilson, (iod and Philosophy, Yale University Press, 1941, p. XX. 29 Отац Г. Флоровски је у потпуности свестан овог проблема; види његову поменуту студију „Твар и тварност". 30 Περί Τριάδος Π, Patrologia Graeca 11, 1145 C. Μ Περί Θείων ονομάτων5, 8; види и 7,2. 32 "Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως 1,9. 33 Исто 1, 4, Patrologia Graeca 94, 800. 34 Исто; 1, 9, Patrologia Graeca 94, 836. 35 Исто; 1,8, Patrologia Graeca 94, 812-813. 36 Како то погрешно мисли нпр. Η.Α. Wolfson у свом делу The Philosophy ofChurch Fathers Ι , ρ. 262-263. 37 Упореди размишљање Св. Максима Исповедника у Περί διαφόρων αποριών τνώ 'Αγίων Διονυσίου και Γρηγορίου 9, Patrologia Graeca 91, 1089 B-C. 38 Упореди Јеванђеље по Матеју 25, 1-13. о.Владан Перишић http://www.verujem.org/teologija/perisic_patristicka_teorija.htm
  13. У емисији ПРЕС и ЈА, аутора и водитеља Зорана Пановића, говорили су филозоф Иван Миленковић и верски аналитичар и уредник портала Видован, Жељко Ињац. Емисија се бавила темом да ли десница своју светску експанзију, поред бацања прашине популизма у очи необразованој маси, може да захвали и левици заузетој салонским јуришањем на неман неолиберализма, као главног кривца кризе, док јој фашизам маршира пред носом. Као и да ли данас уопште постоји подела на левицу и десницу? Иван Миленковић је рекао да је на делу повлачење политичког, односно како би филозофи рекли, политичке супстанције- односно простора у коме се дешава неки сукоб, дијалог, па и односи моћи. "У садашњем тренутку власт покушава да деполитизује овај простор и да га ослободи само за себе, али то није добро. Тај простор попуњава собом, јер нема отпора, нема одјека. Медијска сцена је уравнотежена у лошем смислу, дакле не можемо чути друго мишљење и у том смислу је реч о деполитизацији јавног простора, а то није добро ни за кога", рекао је Миленковић. Иван Миленковић - филозоф, гост у емисији Пресија аутора Зорана Пановића на РТВ Војводине Жељко Ињац је истакао да је заступљено одсуство идеја у опозицији, али и позицији. "Они немају више са чим да изађу на политичку сцену и због тога се тако постављају. Медији су разноврсни, није као за време Милошевића, када нису постојале друге опције. То је више опзициона прича, коју користе да би себе промовисали", истиче Ињац. "У Србији нема специфичне левице и деснице. Двери заступају идеје које су ближе левима, а тичу се нпр. социјалних права радника. Десница је у истој стагнацији као и левица, али имамо успон политичара који су популисти. Они нису ни десничари, ни левичари, њима идеје служе за добијање политичких поена." Жељко Ињац - верски аналитичар, гост у емисији Пресија аутора Зорана Пановића на РТВ Војводине Миленковић је у том контексту истакао да изјаве попут "Избеглице нам узимају посао или нападају жене", представљају десничарску реторику која је небулозна, али има изузетну "прођу". Пановић је констатовао да је код нас десница постала синоним за проруску позицију. Ињац је рекао да је некада десница у Србији била прозападна, али да се ситуација након бомбардовања изменила због патриотског осећаја који на запад гледа као агресора. "Постојале су шансе да српска десница буде прозападна или барем подједнако прозападна и проруска, али сада једноставно таква шанса више не постоји", сматра Ињац. Упитан да прокоментарише дешавања у цркви, Ињац је рекао да не постоје тензије око Дарвина. "Било је речи на Сабору, али једини закључак је да таква подела у овом моменту није потребна. У оквиру цркве постоје либералнији кругови, који су свесни да некаквим конзервативнијим ставом негирају научне теорије. Реакција епископа је мало непримерена, неки свештеници и професори су кажњени и опоменути да не износе своје мишљење у јавности, а то су претеране реакције цркве, које су изазвале још веће медијске спекулације и сензације". Комплетну емисију можете погледати на доњем линку. Гостовање нашег уредника од 23:50 РТВ-Зоран Пановић "Прес и ја", 15. 06. 2017. године (гости, Ратко Дмитровић, Жељко Ињац, Иван Миленковић) http://media.rtv.rs/sr_ci/pres-i-ja/29210 Сара МАРИНКОВИЋ, Демостат/РТВ
  14.         „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ----------------------------------------------------------------------------------  Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014.   Извор: Политика
  15. Поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика View full Странице
  16. Novi oblik materije: Postoji u vremenu, ali ne i u prostoru Slavni Univerzitet u Berkliju u Kaliforniji u središtu je medijske pažnje nakon izrazito nasilnih protesta 1500 studenata protiv nastupa ekstremnog desničara Mila Janopulusa. U sukobe studenata i policije umešao se i novi američki predsednik Donald Tramp, koji je, do sada neviđeno, preko Tvitera zapretio Univerzitetu Berkli da će im uskratiti finansiranje iz federalnih fondova jer „ne dozvoljavaju slobodu govora“. IZVOR: PONEDELJAK, 6.02.2017. | 14:57 Foto: Thinkstock Piše: S. Bubnjević Izvor: Elementarium.cpn.org Istovremeno, iza divovskih drvenih vrata zgrade Le Konte, jedne od kultnih zgrada u središtu kampusa Berkli, u kojoj je radilo više nobelovaca i vodećih imena moderne fizike, vlada tišina. Na trećem spratu u istočnom krilu dobro raspoloženi Norman Jao, strasni ljubitelj stonog tenisa i talentovani doktor fizike sa Harvarda, dobio je vest koja, za razliku od većine drugih, nema veze sa Donadllm Trampom. Naime, u dva odvojena eksperimenta potvrđena je njegova neobično smela teorijska ideja, tačnije konkretan recept da se ideja ostvari, o stanju materije koja ne postoji u prostoru, nego u vremenu – ideja o vremenskim kristalima. U „običnom“ kristalu, koji predstavlja unutrašnju strukturu čvrstih supstanci kao što su kuhinjska so, kvarc, led ili kakav metal, molekuli ili joni ne lutaju unaokolo slobodni kao kod gasa, nego su periodično raspoređeni u prostoru i grade takozvanu kristalnu rešetku. Fizičari ih nazivaju čvorovima rešetke, a vrlo zgodna matematika kojom se opisuju omogućila je da se danas podrobno razumeju raznovrsni kako klasični tako i kvantni fenomeni unutar čvrstih tela (što je imalo silne primene, pre svega u razvoju silicijumskih tehnologija). Norman Jao je smislio način da napravi kristalnu rešetku čiji čvorovi nisu raspoređeni u prostornim dimenzijama, nego u vremenskoj. Njegov predlog je da se prvo laserskom pobudom promeni jedna karakteristika jona u kristalu, da se na primer obrne magnetni moment, odnosno spin, kako ga fizičari češće nazivaju. Ova promena spina jednog jona će promeniti spin sledećeg, koji će u nizu promeniti sledeći itd., ali će doći i do povratnih promena. Norman Jao je predložio da se tako načini promena koja će bez prekida „putovati“ kroz kristal u zatvorenom krugu. Kada ove promene postanu kolektivno sihronizovane, održive i periodične i kad više ne zavise od spoljne pobude, one su raspoređene u vremenu i zapravo same po sebi čine vremensku rešetku, odnosno vremenski kristal. Rad u kome je, zajedno sa nekoliko kolega sa Berklija, Jao opisao ovu metodologiju, objavljen je sredinom januara u prestižnom časopisu Physical Review Letters. Budući da je, kako to fizičari inače čine, Jaov rad već bio obznanjen u bazi ArXivs, njegov mentor sa Harvarda Mihail Lukin već je okupio tim koji je Jaovu tehniku primenio na kristalu dijamanta, dok je Kris Monro sa Univerziteta u Merilendu pokušao da je testira na zarobljenim jonima iterbijuma. Oba eksperimenta su rezultate predala za objavu i oba su pokazala da vremenski kristal zaista nastaje i da ima period koji je dva puta veći od perioda pobude načinjene laserom. Ključno kod oba eksperimenta jeste da je vremenski kristal zatvoren sistem, da mu nakon pobude ne treba spoljna sila, niti da na bilo koji način troši energiju interagujući sa spoljnim svetom. Od značaja je i da interakcije između jona same održavaju vremenski kristal stabilnim. Sama ideja o postojanju vremenskih kristala prisutna je već pet godina, a prvi ju je predložio nobelovac Frenk Vilček. Kako u članku o vremenskim kristalima u časopisu New Scientist piše Dženifer Oulet, većina fizičara je pre ovih eksperimenata bila skeptična prema ovoj ideji, jer je zamisao da nešto putuje u beskonačnoj petlji vrlo nalik na perpetuum mobile. Ako se održe kao ideja, vremenski kristali će izmeniti mnogo toga u modernoj fizici, od otvaranja novih polja istraživanja do dubljeg razumevanja vremena i prostora, ali će imati i praktičnu primenu za moguću izgradnju takozvanih kubita za kvantne računare budućnosti. Druga pitanja se, naravno, već sada mogu postaviti čim pređemo u druga agregatna stanja – postoji li, po analogiji, vremenski gas, Ili vremenska tečnost? http://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2017&mm=02&dd=06&nav_id=1227821

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×