Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поста'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 78 results

  1. У суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној сали Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, а у организацији Црквене општине загребачке, отпочео је божићни циклус предавања на различите духовне теме. Звучни запис предавања Као и сваке године прво предавање одржао је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, на тему: „Значај поста за духовни живот“. Митрополит Порфирије је на самом почетку поздравио све присутне, пожелевши свима срећан и благословен почетак Божићног поста, и заблагодарио свима што су се одазвали позиву и издвојили од свог драгоценог времена како би присуствовали предавању. Одмах потом Митрополит Порфирије је одржао веома инспиративно и садржајно предавање о значају поста за духовни живот верника, наводећи мноштво примера из веома богате ризнице духовног и опитног живота светитеља наше Цркве. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је Митрополит Порфирије са стрпљењем и љубављу одговарао. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  2. Успенски пост, као и сваки други пост, јесте време наше припреме за сусрет са Господом. Међутим, у свести неких људи присутно је погрешно поимање самог карактера и суштине поста, те није реткост да Успенски пост многи доживљавају као нешто трагично по свом смислу, јер, попут Великог поста, подразумева строжија правила о одрицању од одређене врсте хране и уздржавање од извесних навика. Осим тога, будући да сâм празник Успења Пресвете Богородице има везе са крајем земаљског живота Мајке Божје, све оне који не разумеју суштински смисао овог празника – време Успенског поста подсећа на смрт, што код њих изазива осећај туге и жалости. У жељи да укаже на недоследност таквог аспекта разумевања Успенског поста, Његово Високопреосвештенство Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве, велике аутономне Цркве у саставу Московске Патријаршије, истакао је за православни портал Православни живот да је смисао поста изнад наше вере и изнад нашег погледа на свет, и подсетио на важност промишљања о духовним плодовима овог благословеног периода године. Успенски пост својим карактером открива величанственост и бесмртност човека који је примио Господа у своје срце. Тај пост је испуњен радошћу и надом због сусрета човека са Творцем, али не само због оног сусрета који ће наступити у часу смрти човекове, него и због сусрета који се остварује већ овде и сада, за време земаљскога живота, а то је сусрет наше душе са Господом. Период године у којем траје Успенски пост – месец август – време је убирања нових плодова земље и припреме за зиму, а управо то нас подсећа на чињеницу да је тај исти пост прилика да промишљамо о свом животу, да сагледамо и проценимо своје поступке, дела и мисли, да откријемо своје слабости које представљају препреку за даљи напредак и развој у духовном животу, али и да покушамо да исте слабости преобразимо [у врлине]. У истом духу треба да сагледавамо смисао молитвеног празновања Преображења Господњег у данима Успенског поста. Нажалост, поменути празник појединци доводе у везу искључиво са освећењем плодова [винове лозе], а, при томе, занемарују духовни живот. Жалосно је и то што људи занемарују прилику да се у време поста приближе Богу, да се окрену ка Светлости, те да изиђу из таме неверја и својих страсти. Проводећи тако дане празника и поста, људи само умножавају своје грехе и лоше навике. У хришћанству се свакоме пружа могућност да постане нови човек у Христу – то је почетак новог живота у Њему, а пост је један од начина да се тај циљ оствари. Наша вера и свете Тајне нас сједињују са Христом, а Он, потом, улази у нашу душу и освећује је. Извор: Радио Беседа Промишљања о смислу Успенског поста -аутор емисије: БЕСЕДА | Радио Беседа WWW.BESEDA.RS
  3. На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је свету архијерејску Литургију у Задру. Свечаним сабрањем верног народа обележена је слава задарског храма посвећеног том великом светитељу. -Свети Илија се још у раној младости повлачио у пустињу где се молио и разговарао са Светим Духом. Молитва је управо то, разговор сваког од нас са Господом и она треба да биде основ нашег духовног живота. Једино путем поста, молитве и учешћа у светим тајнама можемо задобити Царство Небеско, а уз то су посебно важне љубав и брига коју имамо једни према другима. Треба једни друге да подржавамо и међусобно помажемо, а посебно да водимо рачуна о старима, немоћнима и свима онима који су на било који начин унижени, беседио је Владика. -Изузетно ми је драго што смо се данас окупили у оволиком броју, а посебно што видим да наши људи који су у расејању широм света нису заборавили свој родни крај, ни своју Цркву. Честитам вам данашњу славу са надом да ће нас Дух Свети сабирати на многа и блага лета овде, да се виђамо и радујемо једни другима и заједно молимо Господу, поручио је Епископ далматински. Извор: Српска Православна Црква
  4. Снежана Маринковић, наутрициониста-дијететичар у Заводу за јавно здравље Ваљево, саветује како да се квалитетно и разноврсно хранимо у току поста. „Пост је опоровак душе и тела“, каже гошћа која напомиње да је улагање у здравље, улагање у будућност. „Без воде и понеке воћке, не крећите нигде“, каже Снежана која закључује да се извор енергије крије у бобичастом воћу, махунаркама, печуркама и риби. На звучном запису благодаримо радију Источник.
  5. Логос

    Свети Исак Сирин: Плод поста

    Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско. Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га. Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости. И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна. Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности – васкрсењем! Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела. Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда. Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити. Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти. Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу. Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих. Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела“. Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима. Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу. Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском. Извор: Српска Православна Црква
  6. Логос

    Праштање је изнад поста

    Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!" На то Епифаније: „А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!" Удивљен Иларион рече: „Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!" - Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога. Свети Николај Жички
  7. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на трећу, Крстопоклону недјељу Часног поста, говорећи о значају Крста Христовог за православне вјернике, као и о правилима и значају Часног поста. Звучни запис емисије Поучавајући нас да су разна заклињања и давање завјета непотребни, отац Слободан нас позива да послушамо ријеч Господњу да ваше да буде да а не-не. Било је ријчи и о сујевјерју, које се врло често огледа у ношењу црвеног кончића око руке па до много озбиљнијих ствари. “Купите крстић и ставите дјетету око врата. Или бројаницу. То су права хришћанска обиљежја. Црвени кончићи су само знак сујевјерја и то оног најнижег“-каже отац Бобан. Било је ријечи још и о томе како носити крст тешке болести и страдања као и о томе како црква гледа на трансплантацију органа. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  8. Катихета Бранислав Илић: Трећа недеља Великог поста - Крстопоклона Вашој пажњи препоручујемо текст истог аутора под насловом: Крст је чувар васцеле Васељене Трећа недеље Свете четрдесетнице посвећена је прослављању и величању Часног и Животворног Крста Господњег. У једној богослужбеној песми појемо Крст је чувар васцеле Васељене, часни Крст је потпора верних, слава Ангела и рана (бол) демонима. У времену Великопосног путешествија у посту и подвигу, потребна нам је потпора и утеха како не бисмо клонули. Ту потпору, утеху и снагу на средини Свете четрдесетнице дарује нам сила Часног и Животворног Крста Господњег. Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством и осталим јересима које су уздрмале брод Цркве Христове. Друге недеље прославили смо Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. А сада, на средини Великог поста, треће недеље прослављамо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. У еванђелском зачалу Господ нас позива: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). Животни Крст сваког Хришћанина почиње од самог његовог рођења водом и Духом, почиње Светом Тајном Крштења и прати нас кроз цео наш живот. Крстоносни живот је наша свештена реалност која траје цео живот кроз наше учествовање у богослужбеном животу Цркве. Света Четрдесетница је најпогодније време да се на опитан начин одазовемо на Христов позив о ношењу Крста. У светом и узвишеном времену Великог поста ми се одричемо себе јер кроз пост и молитву потискујемо из нашег бића све оно греховно и трулежно, а себе кроз врлински и Светотајински живот испуњавамо Богом. Хришћанин је без крста као војник без оружја, као цвет без мириса, као виноград без плода и као мајстор без алата. Господ наш Исус Христос који је и сâм носио свој Крст за време целога свога земаљског живота, препоручио га је и нама као знак припадништва Њему, као символ нашега живота, као знак нашег заједничарења са Њим. Врхунац нашег духовног подвижништва и ношења животног Крста јесте поистовећивање са великим речима Апостола Павла: Не живим више ја, него живи у мени Христос. Познајући добро нашу огреховљену и слабу природу, Часни Крст нам се данас дарује као потпора и укрепљење како би издржали и други део поста, да не клонемо и паднемо, већ да оснажени силом Часног Крста Господњег издржимо до краја наше путешествије ка крајњем циљу ка коме идемо. Као процветало дрво које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, Крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о Крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог ка коме хитамо. Црквена историја нам казује да трећа недеља Свете Четрдесетнице није од увек била посвећена Часном и Животворном Крсту Господњем. Наиме, у Јерусалимском канонару из 7. века нема спомена Крста Господњег у ову недељу. Већ типик Велике цариградске Цркве из 9-10. века указује да се треће недеље прославља и велича Часни Крст Господњи ради укрепљења верних. Радуј се Живоносни Крсте, непобедива победо благочестивих, двери раја, тврђаво верних, заштито Цркве. Тобом се уништи погибао, разруши се царство смрти, и узнесосмо се са земље на небо, оружије непобедиво, противниче демона, славо мученика, истински украсе преподобних, пристаниште спасења, даруј свету велику милост. (стихира на Господи возвах) Часни Крст се на овом недељном јутрењу износи на средину храма где остаје до петка. Након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања поју се самогласне стихире Часном Крсту. Више о чину Воздвижења и Часном Крсту у богослужбеној традицији Цркве можете прочитати ОВДЕ. Поклонимо се данас изнесеном Часном Крсту Христовом, и истински се развеселимо целивајући га у љубави. На њему добровољно распетог Господа замолимо, удостој и нас да се неосуђено поклонимо Часном Крсту Твом и дочекамо Твоје славно Васкрсење! (Стихира на поклоњењу Часном Крсту) О изношењу Часног Крста у Крстопоклону недељу познати литургичар протопрезвитер Александар Шмеман говори: „Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!". За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести, поучава нас отац Александар Шмеман у свом делу Тајне празника. Дан је свечани, устајањем Христовим зора живота засија, смрт се нејасном показа, Адам уздигнут радосно ликује, зато ускликнимо песмом прослављајући победу. Нека уједињени прославе небом и земљом пред свима положено Часни Крст, на њему је телесно прикован Христос, целивајмо га радујући се духовно. Ходите, запевајмо песму нову прослављајући разрушење ада, из гроба Васкрсе Христос и подари спасење свима уништивши смрт. Ходите верни, захватите не воду из стварног извора изходећу, већ од извора Крста Христовог којим се хвалимо. Просветљење задобимо клањајући му се. Васкрсао си Христе уништивши смрт, као велики Цар из скровишта ада позвао си нас у радост небеског царства у земљу бесмртности. (Стихира Часном Крсту из службе Крстопоклоне недеље) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  9. Достојевски је рекао да је молитва светог Јефрема Сирина - молитва која изражава суштину хришћанства и представља народни катихизис. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? На ово и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, реализованој 21. марта 2019. године, одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику.
  10. У суботу, 23.03.2019. године, у оквиру васкршњег цилуса предавања, која се одржавају благословом Његовог Вископреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, у току свете и велике Четрдесетнице у просторијама Црквене Општине у Загребу, одржано је друго предавање. Предавање је одржао господин Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: "Новозаветна порука савременом човеку - осврт на новозаветна читања током поста". У свом предавању професор Лазаревић је говорио о томе да порука коју Црква упућује својим верницима јесте порука самог Господа Исуса Христа, а коју налазимо управо у Његовим речима и беседама које је изговорио. Христос проналази приступ који је био разумљив Његовим савременицима. Исто то ради и Црква данас упућујући речи разумљиве савременом човеку о чијем спасењу она води рачуна. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  11. Јеванђеље о исцелењу узетог (Протумачено и у шесту недељу по Духовима) Марко,2,1-12.Зач.7. Прошле недеље чули смо јеванђеље о чудотворном дејству великог и моћног присуства Христовог. Натанаил, који је посумњао у речи апостола Филипа, да се појавио у свету дугоочекивани Месија, и то у лицу Исуса из Назарета, – тај исти Натанаил чим је дошао у присуство самога Господа, одмах Га је признао и исповедио као Сина Божјег и цара Израиљева. Данашње пак јеванђеље говори о превеликом паштењу и труду истинских верујућих људи да дођу у присуство Христа Господа. Четворица људи носили су једнога раслабљенога рођака, или пријатеља свога, носили су га на постељи – тако је очајан и непомичан био раслабљени. Гурали су се узалуд кроз многи народ, да се приближе Господу, па кад нису у томе успели, а они се подигоше на кров од куће, открише кров, и кроз кров, с напором и муком, спустише постељу са болесником пред ноге чудотворног Исцелитеља. Тако је силна била вера њихова у Христа. А Исус видећи веру њихову, рече узетоме: синко, опраштају ти се греси твоји. Господ не чу исповест вере њихове, али виде веру њихову. Прозорљивост Његова ишла је до најтајнијих дубина срца људског, и разматрајући те дубине срца Господ виде велику веру њихову. Но и Својим телесним очима Он виде и позна веру њихову по паштењу и труду њихову да принесу болесника у присуство Његово. Њихова вера, дакле, била је очигледна и за духовни и за телесни вид Господа. Исто је тако очигледно за Господа било и неверовање књижевника који беху присутни овом догађају и помишљаху у срцима својим: што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? Видевши њихове помисли у срцу духом својим Господ их почиње благо укоревати због тога: што тако помишљате у срцима својим? Прозорљиви Господ чита лако нечиста срца као и чиста. Као што је одмах видео чисто срца Натанаилово, у коме не беше лукавства, тако сада одмах јасно види и нечиста срца књижевничка, испуњена лукавством. Па да би им показао како Он има власт и над телима као и над душама људским, и грехе опраштати и раслабљена тела лечити, Господ рече раслабљеноме: теби говорим: устани и узми одар свој, и иди дома. На овакву моћну заповест болесник уста одмах, и узевши изиђе пред свима, тако да се сви дивљаху и хваљаху Бога говорећи: нигда тога видели нисмо! Погледајте, колико чудних моћи показује Господ у један мах: Он прозире у срца људи и открива веру код једних и лукавство код других; Он опрашта души грехе, и чини душу здравом и чистом од праузрока болести и немоћи; Он повраћа здравље раслабљеном, узетом телу помоћу Своје моћне речи. О, како је велико, и страшно, и чудно, и целително присуство Живога Господа! Но треба доћи и стати у присуство Живога Господа. То је најглавнија ствар на путу спасења: доћи с вером у присуство Господа, и осетити то присуство. Понекад сам Господ долази и открива нам своје благотворно присуство, као што је дошао Марти и Марији и Витанији, као што се показао изненадно апостолу Павлу на друму, или другим апостолима на мору Галилејском, и на путу за Емаус, и у затвореној соби, или Магдалени у врту, или многим светитељима у сну и на јави. Понекад опет људи долазе у присуство Господа приведени од апостола, као што је Андреја привео Симона Петра, и Филип Натанаила, и као што су наследници апостола и мисионари привели ка Господу хиљаде и милионе верних, и као што су уопште једни верни приводили друге верне. Најзад, понекад људи само улажу огроман труд да дођу у присуство Господа, као што је био случај са овом четворицом људи, који се дигоше на кров од куће, да би свога болесника спустили пред Господа. Ово су три начина како се људи могу осетити у присуству Господа. Наше је да се паштимо и трудимо доћи у присуство Господа, а Божје је да нас пусти у Своје присуство и озари нас њиме. Зато морамо узети обрнутим редом ова три начина, па рећи: ми морамо е вером и чежњом чинити све што до нас стоји да би дошли у присуство Господа, даље, морамо следовати позиву и упуту свете апостолске Цркве, и црквених отаца и учитеља; и најзад, тек после испуњеног првог и другог услова. молитвено с надом очекивати да нас Господ припусти к Себи, и да нас Својим присуством озари, оснажи, излечи и спасе. Колики пак треба да буде наш труд за отварање присуства Божјега, најбоље нам показује пример ове четворице људи који не презају ни од пењања на кров куће, нити се устручавају ма каквим стидом или страхом, да свога болеснога друга спусте с висине у присуство Живога Господа. Ово је пример ревности – ако не већи а оно – сличан примеру оне удовице која је непрестано досађивала неправедном судији с молбом да је спасе од њеног супарника (Лк. 18, 1-5). Ово значи испунити заповест Господњу да се треба свагда молити Богу и не дати да дотужи. Ово је доказ истинитости и друге заповести Господње, куцајте и отвориће вам се (Мат. 7, 7). Ово је најзад и објашњење чудне изреке Христове: царство небеско на силу се узима, и усиљивачи добијају га (Мат. 11. 12). Господ, дакле, захтева од Својих верних, да учине сва могућа усиља, да уложе све трудове, да раде докле светлости имају, да се моле без престанка, да ишту, да траже, да куцају, да посте, да чине безбројна дела милосрћа – и све то у циљу да им се отвори царство небеско, тј. велико, страшно и животворно присуство Божје. Стражите зато непрестано и молите се Богу, заповеда Господ, да би се удостојили стати пред сином човечјим (Лк. 21, 36). Стражите будно над срцем својим, да се не прилепи к земљи; стражите над помислима својим, да вас не удаље од Бога, стражите над делима својим, да би удвостручили талант свој а не смањили га и упропастили; стражите над данима својим, да вас не би смрт изненадила и уграбила непокајане, усред греха вашег. Таква је наша вера православна: скроз делателна, скроз молитвена и будна, сузна и усилна. Ниједна друга вера не предлаже вернима толико усиља, да би се удостојили стати пред Сина Божјега. Сва та усиља предложио је целом свету, а вернима заповедио, сам Господ и Спаситељ наш, а Црква их непрестано освежава понављајући их из века у век, из поколења у поколење, и истичући вернима све већи и већи број оних духовних витезова, који закон Христов испунише и сподобише се славе и моћи неисказане н на небу и на земљи. Но с друге стране не треба се варати и мислити, да сви ови трудови и усиља једнога човека доносе спасење сама по себи. Не треба уображавати, да ће човек једино својим трудом и усиљем доћи у присуство Живога Господа. Ако Господ неће, нико никад од смртних не би могао стати пред лице Његово. Јер сам Господ, који је и наредио све ове трудове усиља, на другом месту каже: кад свршите све што вам је заповеђено реците: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо дужни били чинити (Лк. 17. 10). И опет на другом месту: нико не може доћи к мени ако га не привуче отац (Јов. 6, 44). И опет на једном другом месту: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5). Апостол Павле пишући Ефесцима у том смислу вели: благодаћу сте спасени (Еф. 2, 5). Шта да кажемо после овога? Да ли да кажемо, да су сви наши трудови за спасење узалудни? Да ли да пустимо руке и чекамо док се Господ сам не јави и не стави нас Својом силом у Своје присуство? Не виче ли и сам пророк Исаија: сва је наша правда као нечиста хаљина (64, 6)? Да ли дакле, да се манемо свих трудова и свих усиља? Но зар онда не постајемо као онај слуга који је закопао у земљу свој талант и коме је господар због тога викнуо: зли и лењиви слуго! Морамо бити трезвени и трудити се да испунимо заповести Господње, које су јасне као сунце. Морамо уложити сав свој труд, а у Божјој је власти, да наш труд благослови и пусти нас у Своје присуство. Дивно је ово објаснио апостол Павле говорећи: ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади нити онај који залева, него Бог који даје те расте (1. Кор. 3,6-7). Од Бога, дакле, зависи све, – од Божје силе, мудрости и милости. Но наше је ипак да садимо и залевамо; и ми нашу дужност не смемо пропустити без опасности да вечно пропаднемо. Дужност је тежака да оре и залева, а од Божје силе, мудрости и милости зависи. да ли ће усев нићи, порасти и плод донети. Дужност је научника да испитује н тражи, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће му се знање открити. Дужност је родитеља да своју децу негују и васпитавају у страху Божјем, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће и докле деца живети. Дужност је свештеника да верне учи, обавештава, укорева и исправља, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће труд свештеников уродити плодом. Дужност је свију нас да се паштимо и трудимо, да би се удостојили стати у присуство Сина Божјега, но од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ћемо бити припуштени Господу. Али не треба да се трудимо без надања у милост Божју. Него сав наш труд нека буде озарен надањем, да је Господ близу нас, и да ће нас Он примити у присуство лица Свога. Нема дубљег и непресушнијег извора од извора милости Божје. Кад се блудни син покајао после свога жалоснога пада на ступањ свињскога живота, милосрдни отац изашао му је у сусрет, загрлио га и опростио му. Господ неуморно излази у сусрет Својој покајаној деци. Он пружа Своје руке свима који се окрену лицем к Њему. Ваздан пружах руке своје народу непокорну, говори Господ за Јевреје (Ис. 65, 2). Па кад Господ пружа Своје руке и к непокорнима, како ли је тек с покорнима? Покорни пророк Давид говори: свагда видим пред собом Господа: он ми је с десне стране да не посрнем (Пс. 16, 8-9). Покорним трудбеницима на своме спасењу Господ, дакле, не отказује присуство Своје. Зато не сматрајмо свој труд узалудним, као што чине безбожници и очајници, него паштећи се и трудећи до највише мере надајмо се у милост Господа Бога. Усугубимо наше трудове нарочито у време Часнога Поста, како нам то и Света Црква налаже. Нека нам при томе светле својим примером она четворица који се дигоше на кров од куће, и прокопаше кров, и спустише петога пријатеља свога узета пред Господа. Ако је једна петина наше душе узета или трула од болести, пожуримо хитно са остале четири здраве петине пред Господа, и Господ ће учинити здравим оно што је болесно у нама. Ако нас је једно чувство саблазнило у овоме свету, и од саблазни оболело, пожуримо са остала четири чувства пред Господа, да би се Господ смиловао на наше оболело чувство и исцелио га. Кад један део тела оболи, лекари препоручују удвојену негу, чување и храњење осталога тела, да би оно што је здраво постало још здравије и снажније, и тако одолело болести онога што је болесно. Тако је и с нашом душом. Ако смо посумњали умом, брзо се потрудимо срцем и душом да појачамо веру своју и да оболели ум кроз Господа оздравимо и оснажимо. Ако смо се огрешили заборавом молитве, пожуримо да делима милосрђа повратимо изгубљену молитвеност, и обратно. И Господ ће погледати на веру нашу, и на наша паштења и трудове, и смиловаће се на нас. И по Својој бескрајној милости пустиће нас у присуство Своје, у присуство бесмртно и животворно, којим живе, крепе се и радују безбројне ангелске силе и светитељске војске. Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Епархија врањска
  12. Логос

    Значај и циљ поста

    Драга у Христу браћо и сестре, драги верници, настављајући благословену и пастирски одговорну традицију наших претходника, ми, ваши свештеници упућујемо вам овогодишње пастирско писмо са искреном жељом да оно допринесе духовној обнови и личном узрастању у православној вери. Пред нама је најзначајнији, најузвишенији и најрадоснији период године, време прослављања највећег хришћанског празника који представља основ, круну и смисао целокупног Хришћанства, а то је Васкрсење Христово – Васкрс. Овоме празничном слављу, црквеном колико и породичном и личном, претходи припремни седмонедељни пост. О његовој улози у нашем животу и изузетној важности, посвећујемо наше скромно писано обраћање. Зашто је пост важан? Пост је неопходан у животу сваког православног хришћанина. Бог је човеку дао заповест да живи врлинским животом, што превасходно подразумева да непрестано напредујемо у сазнавању и откривању истина наше вере, да се учесталије молимо и настојимо да духовно и побожно живимо. Неопходна лествица у овом успињању јесте пост. Стога је Свемудри и Свезнајући Господ, дао још у Старом Завету нашим прародитељима, првим људима на земљи Адаму и Еви, заповест о посту. Син Божији, Господ наш Исус Христос својим личним примером потврдио је пост као начин живота који нас приближава Богу. Један светогорски монах пишући о важности поста, оставља нам следећу своју мисао: ,,Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.“ Циљ поста Греховни живот удаљава човека од Бога, свог Творца и највећег добротвора. Но, ова чињеница не сме бити повод за лењост, неспремност за промену и истрајавање у пролазним и обманљивим насладама света, који по речи нашег Спаситеља и Господа Христа ,,сав у злу лежи“. Свет би без Христа био горка трагедија за коју изостаје помоћ, долина суза, препуна тешкоћа, мука и бесмисла. Као светлост и нада, утеха и охрабрење, пред очима верујућег, православног човека искрсавају два лека, а то су пост и молитва. Бог је установио пост знајући какву огромну корист може имати онај који благодарно прихвати да њиме уздигне своје тело и своју душу на спасоносни пут који исцељује човека од робовања телесним страстима, доводећи га у благодатно душевно стање у којем почиње да осећа близину Божију. На питање шта је заправо основни циљ поста, свети Јован Златоусти, највећи проповедник у историји хришћанства, одговара да пост није само уздржавање од јела и пића, већ је истински пост одбацивање зла, гнева, живота који није усмерен на Бога. Напустивши греховне навике долази се до јачања унутрашњих, духовних сила у човеку, које му помажу да увиди своју грешност пред Богом и крене путем врлине, чистоте и побожности. Наш Бог је милостив и дуготрпељив, није Бог освете нити казне. Он стрпљиво чека да се покајемо и вратимо к Њему, примајући нас увек у свој топли очински загрљај. Живот у близини Божијој доноси изобиље мира и радости у нама, напретка и исцељења свих немоћи и недостатака које поседујемо. Грех одваја човека од Бога, а покајање нас враћа к Богу. Две стране поста Будући да је човек састављен од тела и душе, тако и пост има две основне димензије – телесну и духовну. Телесна, односно, материјална и физичка страна поста односи се на добровољно уздржавање од јаке и мрсне хране. Прекомерна храна изазива раслабљеност, мрзовољу и немоћ у човеку, потпуно господари њиме спречавајући га за напредовање у добрим делима, јер од неуздржљивости у храни долази свака друга неуздржљивост. Међутим, истински пост ни у ком случају не сме бити сведен само на поштовање правила о једењу посне и разумеван као избегавање мрсне хране у току одређеног периода. У време поста потребно је да хранимо своју душу молитвом и речју Божијом, читајући Свето Писмо и описе живота наших светитеља, редовно одлазећи у цркву, трудећи се да исправимо оно што је погрешно у нашем животу. У овоме нам нарочито помаже учествовање у великопосним богослужењима, која особеношћу свог молитвеног израза и богатством свештене поруке, услед учесталих читања библијских одломака, надахњују и крепе човека да истраје у данима поста и његов ток достојно заврши, постајући победитељ греха. Врхунац и круна свих наших подвига у посту и молитви јесте учешће у Светој Литургији на којој се причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Кроз ову највећу Свету Тајну наше православне вере, Христос постаје део нашег тела, улази у нас цео Христос и постаје једно са нама и ми пребивамо у Њему. Спаситељ откривајући и дарујући нам ову Тајну у Светом Јеванђељу каже: Ја сам хлеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Који једе хлеб овај живеће вавек“ (Јн 6, 51, 53, 56-58). Ово је својеврсна црквена напомена да за време поста обогаћујемо свој духовни, интелектуални и унутрашњи свет, да сазнајемо и промишљамо о ономе што доноси смисао и радост нашем животу. Уколико би се, пак, улога поста ограничила само на телесну природу тада она не би била потпуна. Телесни пост је припрема за његову другу и неизоставно потребну страну, коју називамо унутрашњом, духовном и подвижничком. С обзиром да је према учењу свете Православне Цркве човеково биће јединство тела и душе, невидљиве и бесмртне, и она потребује нарочиту храну да би у добру узрастала и снажила се. Пост је Божији дар човеку да уз Његову помоћ и кроз властито плодотворно старање и настојање постигне оздрављење и преображај, напредак и кротост и милосрђе целокупног свог бића. Душевна чистота коју човек задобија трудећи се у благословеним данима поста, усељава се у њега кроз ослобађање од чулних страсти и порока, гнева, раздражљивости, злих мисли, грешних намера, зависти, гордости, лагања, осуђивања. Тако се разгорева у човеку жар пламене љубави према Богу, врлини, ближњима; проширује границе властите личности кроз спремност на преумљење и промену – од потчињености греховном животу и замкама које поставља непријатељ рода људског према крепости и светлозарности душевних снага које ослобађају од ропства греху, смрти и Сатани. Све ово добија свој прави печат и истинску сврху само у Светом Причешћу, а њему треба да претходи исповест. Бог је свештеницима дао власт и право да опраштају људима њихова сагрешења. Исповест има своју видљиву страну, а то је присуство у цркви особе која се исповеда и свештеника који обавља овај свети и узвишени чин. Невидљиву пак страну чини опроштај грехова кроз свештеникову молитву ономе који се искрено каје за све што је учинио. Дакле, након што у потпуној тајности свештенику кажемо оно што обремењује и мучи нашу душу и савест, следи молитва којом се од Бога призива благодат да својим милосрђем опрости оном који се каје сваки учињени грех. Свако може да приступи исповести, у току сваког дана, а нарочито је то потребно управо у данима поста када се спремамо за Причешће. Корист коју човек има од поста Значај и величина поста пред нама искрсавају као силно духовно оружје које човека чини храбрим и радосним, спремним да ојача своју повезаност са Богом, јер се њиме ослобађамо од привлачне привезаности и усмерености на земаљско и материјално. Црква није установила пост који би био у таквом трајању, облику и мери да би изнурио и онеспособио човека и угрозио његово здравље. Човекољубиви Бог дао нам је заповести своје да би нас заштитио од зла, смрти и пропасти. Није душекорисна слобода када људи мисле да им је све допуштено. Ми слободу детета ограничавамо од самог његовог рођења. Када дође на свет, обавијемо га повојима, кад поодрасте око њега постављамо ограду. Та ограничења су нужна док дете не буде довољно зрело. Споља посматрано, ми га лишавамо слободе, али би се могло догодити да дете без те заштите никад не одрасте. Исто је и у духовном животу. Потребна је искрена воља и спремност на промену. Помоћу поста се враћамо себи самима, свом аутентичном назначењу као православних хришћана, олакшавамо тело како би и душа била слободнија за благословена дела Божија. Један од највећих хришћанских учитеља из IV века, свети Василије Велики рећи ће о повезаности наше душе и поста следеће: ,,Анђели бораве са онима који су душу своју очистили постом.“ Многе ствари и у световном и у духовном животу превазилазе наше снаге али никада не смемо изгубити из свог ума и срца мисао и осећање да је Господ уз нас. Потребна је разумна поступност и труд према властитим снагама и помоћ Божија засигурно неће изостати. Не треба се предати малодушности и очајању ако се догоди да за време трајања поста западнемо у искушење те преступимо заповест. Један од највећих руских теолога XX века, разматрајући такву ситуацију, бележи: ,,Ако смо, после неуспеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успели, наш ће пост, раније или касније, донети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина – стрпљење – стрпљење, прије свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом – свега нешто мало изнад наших природних могућности – и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.“ Неопходно је поменути да се облик и начин поста деце и оних којима је услед болести здравље нарушено, могу ублажити и прилагодити оној мери која би за њих била погодна и сношљива. Сваки верник, или пак родитељ детета, може благовремено са својим парохијским свештеником да искрено и отворено поразговара о овом питању. Црква кроз своју два миленијума дугу историју познаје наведене околности, показујући према њима разумевање, велику одговорност и обавезу, пружајући увек пригодно решење, узевши пак човеково спасење као темељ своје мисије на земљи. Свештеник може својим верницима, тамо где постоје оправдане потребе и видљиви, несумњиви разлози, да разреши односно ублажи и олакша начин поста. Овим не бива нарушена неизменљивост поста, напротив, показују се човекољубље и старање које Црква има о свим својим верницима. Без поста, покајања, исповести, молитве човек не може да осети истинску радост надолазећег празника. Зато и не изненађује да постови претходе свим великим празницима. Заправо, изостанком ових спасоносних и душекорисних прописа, човек учествује у њима само на нивоу обичаја, традиције, борави у сфери неодређене естетске очараности и емоционалне узбуђености али за њега остају непознате и неприступачне танане нӣти смисла и разлога, поруке и значаја прослављања онога што је Христос учинио за нас људе и за целокупни створени свет. У данима поста, нарочито би требали да будемо погружени у тајну богоцентричности. Ово значи да се најпре замислимо над собом и упитамо се, шта гледамо, слушамо и изговарамо, чиме су нам испуњени ум и срце. Хришћанин се увек мора чувати од греха и уклањати се од њега чак и не допуштати да допадне у такву прилику која би изазвала грех јер је саздан за живот у близину Божијој, а не у одвојености и отуђености од Њега. Наше тело, као видљиви израз наше људске природе, треба да буде место у које ће се сам Бог уселити, зато је и названо храмом Божијим, а станиште у којем обитава Бог треба да буде чисто, светло и радосно. Пост нас опомиње и позива да се загледамо у себе, освестимо се и започнемо живот хитријим корачањем у загрљај Ономе који је свој живот дао, како бисмо ми у Њему и са Њим имали живот вечни. Дубоко је срце човеково, казује нам Свето Писмо, најистинитија реч о нама самима под сводом небеским. То срце је довољно пространо да се у њега могу настанити и чистота ангелска и демонска нечистота. Стога сачувајмо срце чистим и бодрим, спремним да се у њега настани Бог како би нас поново извео на једини исправни пут, подарио унутрашњи разум, те да бисмо њиме вођени и руковођени у радости и сваком благослову дочекали и прославили Његово славно Васкрсење. Драга браћо и сестре, помолимо се Васкрслом Господу да се тако потребан мир врати у наша срца и наше домове, да сачувамо светињу породице која је темељ нашег друштва, да нашу децу и омладину васпитавамо тако да из своје свести и савести не изгубе узвишене и здраве хришћанске вредности. Црква није историјски нити археолошки остатак давних времена. Она је наш савременик, простор и место наше духовне обнове и исцељења јер Црква Божија живи и дише радошћу и светлошћу Васкрсења. Стога, поздрављајући вас, драги наши верници, желимо вам изобиље сваког добра од Господа, да живимо у љубави према Богу и ближњима. Нека свака патња, бол и тескоба узмакну пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог, никада не заборављајући да је оно темељ и гарант нашег васкрсења. У срцу и души нашој нека победоносно блистају речи древне црквене песме: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши. Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе! Братство храма Свете Тројице, Неготин
  13. Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету. Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост. Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину). Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем. Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу. Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар) Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања. Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  14. Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља У богатој Светоотачкој литератури период Свете Четрдесетнице се често назива путешествијем. Као што смо кроз припремне недеље, пролазећи одређене врлинске ступњеве, хитали ка узвишеном и светом периоду у коме се сада налазимо, тако се и кроз недеље Великог поста, погружени у молитви и покајању и пролазећи кроз нове духовне ступњеве, савршеном припремом крећемо ка Празнику над празницима који и јесте извор наше Православне вере. Чин литије са иконама и текст Синодика Православља /ПДФ/ Прва недеља Великог поста посвећена спомену победе Православља над иконоборством. Савршавање овог молитвеног спомена потиче из времена Византије (IX века), а настала је у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, особито над иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У овај недељни дан сећамо се и званичног враћања икона у свете храмове за време благоверне и христољубиве царице Теодоре и цариградског Патријарха Методија, 843. године. Ове 843. године састављен је познати спис под називом Саборник или Синодик Православља, који се у овај дан од тада до данас чита у свим храмовима. У поменутом Синодику између осталог је написано: Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76:14,15). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају… Ослањајући се на прочитане Еванђелске приче у овај недељни дан, химнографија такође наглашава важност непоколебиве вере коју требамо имати: Господе, духом Твојим одушовљени Пророци предсказали су као дете од неискусобрачне рођеног, Тебе недостижног и пре јутарње светлости вечно јављеног из нетвране духовне утробе Очеве. Ти си са људима био сједињен и видљив онима на земљи, у милосрђу твоме са Пророцима удостој Твога просветљења и нас који певамо часном и неизреченом Твоме Васкрсењу. Друга стихира нас подсећа на Оваплоћење Бога Логоса, који се нас ради очовечио, и постао видљив те Га због тога потпомогнути апостолским предањем изображавамо: Неописиви Господе, у последња времена благоизволео си да се Оваплотиш и будеш описан. Примио си тело и сва својства његова узео си, осликавајући обличје Твоје у љубави га целивамо, следујући божанственом апостолском предању уздижемо се ка љубави Твојој и примамо благодат исцељења. Важно је спомени да је у првим временима ова недеља била посвећена успомени на Свете Пророке Мојсеја, Арона и Самуила. У данашњој химнографији овог недељног дана сачувано је молитвено помињање светих Пророка, што је свакако један вид остатка из древне службе. Према древном богослужбеном предању у свим катедралним (саборним) храмовима, након посебне заамвоне молитве, служи се молебни канон у Недељу Православља за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне вере. По структури овај чин можемо окарактерисати као молебно – благодарствено пјеније. У саставу овог молебног последовања предвођени Епископом, презвитери, ђакони и сав сабрани народ Божји носећи у рукама свете иконе литијски излазе из храма уз појање одређених тропара, чине опход око храма и литију кроз град. Када се након литијског опхода сви поново врате у храм, на амвон се постављају налоњи на које се полажу свете иконе. После велике јектеније поју се следећи тропари: Тебе, Господе, славећи, ми, недостојне слуге Твоје, захваљујемо на Твојим великим доброчинствима, нама дарованим; хвалимо, благосиљамо, певамо, величамо, и благодаримо на Твојој благости, и као слуге, кличемо Ти са љубављу: Спаситељу наш и добротворе, слава Теби. Слава, глас 3. Као бескорисне слуге које су бесплатно примиле Твоја добра и дарове, Владико, искрено прибегавамо Теби, и према нашим моћима благодарења приносимо, славећи Тебе као свог Добротвора и Створитеља, и гласно кличемо: Слава Теби, Свемилостиви Боже. И сада, и увек, глас 4. Господе, Ти који си живот и васкрсење свих, учврсти ово станиште заувек, као што си утврдио свод Вишњега, и показао лепоту овог светог стана славе Твоје овде доле, и прими молитве које Ти непрестано приносимо, посредством Богородице. Након Светописамских чтенија и сугубе јектеније Архијереј чита следећу молитву: Боже, Свевишњи, Саздатељу и Уредитељу све твари, Који си све испунио Својим величанством, и одржаваш све Својом силом! Теби, нашем најдарежљивијем Господу, приносимо благодарење, иако смо недостојни, јер се Ти ниси одвратио од нас грехова наших ради, већ си нас предухитрио Својом самилошћу. Ти си послао Сина Свога Јединородног ради нашег искупљења, и показао си Своје неизмерно снисхођење према роду људском, јер Ти силно желиш и чекаш да се Теби окренемо и будемо спасени. Ти, који си се понизио до немоћи наше природе, укрепио си нас свесилном благодаћу Духа Твога Светога, утешио нас спасоносном вером и савршеном надом на вечне благослове, и водећи изабране Своје ка Небеском Сиону, сачувај нас као зеницу ока Свога. Исповедамо, Господе, Твоје велико и неупоредиво човекољубље и тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинског Бога нашег и Његове Свете чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих (Свете) ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом. После ове молитве следе још две краће молитве, изрицање анатеме на све оне који се противе истинском учењу Православне вере, који не признају Свете Тајне Цркве. Потом се узносе благослови за све оне који живе по вери Православној и који су послушни вољи Божјој и вољи Цркве Његове. Архијереј овај молитвени чин завршава молитвом благослова: Пресвета Тројице, прослави све ове, и утврди их у правој вери све до краја, и обрати подриваче и хулитеље православне вере и Христове Цркве, који су се од ње окренули, да би сви могли да познају Твоју вечну истину, заступништвом Пресвете наше Владичице Богородице и Увек дјеве Марије и свих Светих. Просветљени благодаћу Светога Духа који нас је сабрао да прославимо Очевоченог Логоса Божијег, кога изображавамо на светим иконама и Господа нашег који постаде прволик изображења. У ово прву недељу нашег великопосног путовања прослављамо и нашу истинску веру Православну, молитвено се сећајући свих светлих примера из црквене историје који вером својом поразише јеретичко учење које је нарушавало црквено јединство и поредак. Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста. Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва недеље победе Православља) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква Прилог ТВ Храм (Тајна празника):
  15. Логос

    Суботе Великог поста

    Свети Оци често упоређују Велики пост са путовањем изабраног народа чстрдесет година кроз пустињу. Знамо из Библије да је, за време овога путовања, Бог чинио чуда, да би свој народ сачувао од очаја и да би му открио свој крајњи план. По аналогији, свети Оци дају исти тип објашњења и за четрдесет дана Великог поста. Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални „застој" - очекивање тог циља. То су два „евхаристична" дана - субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста. Почнимо са суботама. Њихов специјални статус у нашој традицији, њихово искључивање из посног типа богослужења, захтева извесно објашњење. С тачке гледишта „правила", које смо раније објаснили, субота није дан поста већ дан празновања, јер ју је сам Бог установио као празник: „и благослови Бог седми дан и освети га јер се тога дана одморио од дела која учини и створи Бог". Не може нико развргнути или укинути оно што је Бог наредио. Истина је да многи хришћани мисле да је божанска установа суботе просто пренета на недељу, која је тада постала хришћански дан одмора или sabbath. Ничим не може бити поткрепљено ово веровање - нити из Светог Писма нити из Светог Предања. Баш напротив, „бројање" недеље од стране св. Отаца као првог или осмог дана подвлачи њену разлику од седмог дана, дана освећеног и благословеног од Бога. То је дан када је признато да је све што је створено - „врло добро", и такво је његово значењe у Старом Завету, које је задржао и сам Христос и Црква. То значи, да је и поред греха и пада, свет остао добра Божија творевина; он је одржао ону суштинску доброту, којој се Бог радовао: „И виде Бог све што јс створио и, гле, бејаше врло добро". Одржавати sabbath (субота) као што је од почетка замишљено, значи да живот може имати смисла, може бити срећан и стваралачки. Он може да буде оно зашто га је Бог створио. А субота, дан одмора, када се радујемо плодовима нашег рада и наше делатности, остаје за увек благослов који је Бог даровао свету и његовом животу. Овај континуитет хришћанског разумевања суботе у односу на Стари Завет не само да не искључује него логички подржава дисконтинуитет. Јер у Христу ништа не остаје исто, јер је све испуњсно, превазиђено и свему је дато ново значење. Ако је субота, у својој крајњој реалности, присутност Божијег „врло доброг" у самој структури овог света, онда је „овај свет" откривен у Христу у новој свстлости. Христос је од њега направио нешто ново. Христос је човеку даровао Царство Божије које „није од овога света". И у овоме је врхунски „прелом" који за хришћане чини „све ствари новим". Доброта света и свега у њему, сада се подразумева у њиховом коначном опредељењу и завршетку у Богу, у Царству Божијем, које ће доћи, и појавити се у свој својој слави тек пошто се оконча овај свет. Штавише, овај свет, са одбацивањем Христа, показао је да је у власти „кнеза овога света" и да у „злу лежи". За њега пут спасења није у еволуцији, побољшавању или „прогресу" већ у крсту, смрти и васкрсењу. Он „неће оживети ако не умре". На тај начин хришћанин живи двоструки живот" - не тако што овај „световни" живот ставља поред својих „религијских" активности, већ у том смислу што овај живот у својој целовитости чини да буде „предукус" и припрема за Царство Божије, чинећи да свака његова делатност буде потврда и очекивање онога што „треба да дође". Такво је значење и еванђелске привидне контрадикције: Царство Божије је „међу нама" и Царство Божије „треба да дође". Уколико га човек не открије у средишту свога живота не може у њему да види предмет оне љубави, очекивања и жудње, на које нас Еванђеље призива. Човек може и да верује у казну или награду после смрти, па да ипак не разуме радост и јачину хршћанске молитве: „нека дођe Царство Твоје"! - „Дођи, Господе Исусе"! Христос јe дошао да бисмо могли да Га чекамо. Он је ушао у живот у времену да би живот и време постали пролаз, пасха у Царство Божије. Субота, дан стварања, дан „овог света" постао је - у Христу - дан очекивања, дан пред даном Господњим. Преображај суботе се десио оне велике и свете Суботе у којој је Христос, пошто је „обавио све своје послове", лежао у гробу. Следећег дана „првог после суботе", Живот је засијао из животодавног гроба, мироносицама је речено: „Радујте се!"; ученици не повероваше од радости и чуђаху се, и почео је први дан новог стварања. У томе Новом дану Црква учествује, у њега она улази у недељу. Међутим, још увек она живи и путује у времену „овога света" који је у својој тајанственој дубини постао субота, јер према апостолу Павлу „ви сте умрли и ваш живот је са Христом сакривен у Богу. Када се јави Христос, Који је наш живот, онда ћете се и ви са њим јавити у слави". Све ово објашњава јединствено место суботе - седмог дана - у литургичкој традицији: њен двоструки карактер као дана празника и дана смрти. Она је празник зато што јe у овом свету и у овом времену Христос победио смрт и прогласио Своје Царство, јер су Његово оваплоћење, смрт и васкрсењe испуњењe стварања коме се Бог радовао у почетку. Она јe дан смрти јер је у Христовој смрти умро и свет, и његово спасење, испуњење и преображење су с оне стране гроба, у „веку који треба да дође". Све недеље у литургичкој години имају своје значење од две одлучујуће суботе: оне Лазаревог васкрeсња, које се десило у овом свету и представља објаву и сигурност свеопштег васкрсења, и оне вслике и свете суботе Пасхе, када је и сама смрт преображeна и постала „празник" - Пасха у нови живот новог стварања. Ово значење суботе добија посебну јачину за време Великог поста, јер је сврха Великог поста баш у томе да поново открије хришћанско значење времена као припреме и ходочашћа и статус хришћанина као „туђина" и „изгнаника" у овоме свету. Ове суботе повезују посне напоре са будућим испуњењем, и дају посту посебан ритам. С једне стране, субота у Великом посту је „евхаристични" дан обележен служењем божанске Литургије св. Јована Златоуста, а Евхаристија је увек празник. Специфичан карактер овог празника је ипак да се он односи на Велики пост као путовање, стрпљење и напор, те тако постаје „станка" чија сврха је да размислимо о крајњем циљу тога путовања. Ово је посебно подвучено у одељку из Посланице Јеврејима који се чита сваке суботе Великог поста. Централна мисао се односи на типологију историје спасења, поклонички пут, обећањс и веру у ствари којс ће доћи. Прве суботе, слушамо величанствсни предговор Посланици (Јевр. 1,1-12) са свечаним сведочењем о Стварању, искупљењу и вечном Божијем Царству: „Бог који је од давнина много пута и на много начина говорио нашим очевима преко пророка, у ове последње дане проговорио нам је преко Сина, кога је поставио за свога наследника, чијим посредством је и свет створио ... А ти си увек исти и твојих година неће нестати..." Ми живимо у овим „последњим данима" - данима крајњег напора. Ми смо још увек у „данас", али приближава се крај. У другу суботу ми слушамо: „Гледајте, браћо, да како не буде у коме од вас зло срце које нe верује, па да отпаднe од живога Бога. Него бодрите један другога сваки дан, док год се каже данас... Постали смо, наиме, Христови саучесници само ако почетак поуздања до краја чврсто држимо..." Борба је тeшка. Страдање и искушења су цена коју плаћамо за „боље и трајно имање", Из овог разлога, штиво треће суботе бодри нас: „Не одбацујте, дакле, своје поуздање, које има вслику награду. Вама је, наиме, потребна истрајност да извршитс вољу Божију и примите обећање. Јер још мало, врло мало, па ће доћи, онај који треба да дође и неће одоцнити..." Вера, љубав и нада су оружје ове борбе, потврђује нам читањe четврте суботе. Време се скраћује, очекивање постаје све жељније, уверење све радосније. Такав је тон Посланице која се чита пете суботе: „... Христос ће се, пошто је једном примет на жртву да понесе грехе многих, други пут јавити не због греха него да спасе оне који Га чекају". Ово је последње читање из Посланице, све до Лазареве суботе, када са времена очекивања, почињсмо да „прелазимо" у време испуњења очекивања. За Лазареву суботу су одабрани одељци из Еванђеља св. Марка. Кључ његовог значења је дат прве суботе: Христос одбацује фарисејски табу јеврејске суботе, објављујући: „субота је створена ради човека, а није човек ради суботе. Стога је Син човечији господар и суботе..." Настаје нова eсра. Почело је поновно стварање човека. Друге суботе слушамо како губавац говори Христу: „Ако хоћеш, можеш ме очистити ... и Христос му одговори, хоћу, буди чист..." Треће недеље видимо како Христос кида све табуе: „... једући са цариницима и грешницима". Четврте недеље на оно „врло добро" из Постања Еванђеље одговара са радосним ускликом: „... све је добро учинио, и глуве чини да чују и неме да говоре..." Најзад, пете недеље све ово достиже врхунац у одлучном Петровом исповедању: „...Ти си Христос..." Тимe човек прихвата тајну Христа, тајну новог стварања. Великопосне суботе, као што смо рекли, имају и другу тему или димензију: то јe смрт. Са изузетком прве суботе, која је традиционално посвећена св. Теодору Тирону, а пета - субота акатиста - остале три суботе су дани општег сећања на оне који су уснули у Господу „у нади на васкрссње и на живот вечни". Ово сећање, како смо већ напоменули, припрема и објављује субота Лазаревог васкрсења и Велика и Света Субота Страсне недеље. Не ради се само о делу љубави и „добром делу". Ствар је у том да „овај свет" суштински откривамо као свет који умире и као смрт. У овом свету смо осуђени на смрт, као што је на смрт осуђсн и сам свет. Али у Христу је смрт уништена изнутра, као што апостол Павле каже, изгубила је „жаоку", сама је постала улазак у пунији живот. За сваког од нас овај улазак у пунији живот је почео са Крштењсм, које је наша крсна смрт и чини мртвим оне, који су живи („ви сте сви мртви") и живим оне који су мртви: јер „смрти нема више". Због велике искривљености уобичајене свакодневне побожности у односу на право значење хришћанске вере, смрт се поново вратила. Ово символизује на многим местима употреба црних одежди при сахранама и опелима. Ипак треба да знамо да је за хришћане боја смрти бела. Молитве за мртве нису туговање и то није нигде боље показано него у вези између општег помињања мртвих, са суботом уопште и посним суботама, посебно. Због греха и преступа, радосни дан Стварања је постао даном смрти. И сама творевина Божија „потчињавајући се ништавности" постала је смрт. Али Христова смрт је васпоставила седми дан чинећи га даном поновног стварања, превазилажењсм и уништењем онога што је овај свет учинило триумфом смрти. И крајњи циљ Великог поста је да се у нама пробуди „жељна жудња за откривањсм синова Божијих", што је садржина хришћанске вере, љубави и наде. Овим даном смо спашени. Нада, коју сада видимо, није нада. Јер ко се нада оном што види? Али ако се надамо оном што не видимо, то очекујемо са стрпљењем... Светлост Лазареве суботе и радосни мир Велике и Свете Суботе дају значење и значај хришћанској смрти и нашим молитвама за умрле. преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана
  16. Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља У богатој Светоотачкој литератури период Свете Четрдесетнице се често назива путешествијем. Као што смо кроз припремне недеље, пролазећи одређене врлинске ступњеве, хитали ка узвишеном и светом периоду у коме се сада налазимо, тако се и кроз недеље Великог поста, погружени у молитви и покајању и пролазећи кроз нове духовне ступњеве, савршеном припремом крећемо ка Празнику над празницима који и јесте извор наше Православне вере. Чин литије са иконама и текст Синодика Православља /ПДФ/ Прва недеља Великог поста посвећена спомену победе Православља над иконоборством. Савршавање овог молитвеног спомена потиче из времена Византије (IX века), а настала је у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, особито над иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У овај недељни дан сећамо се и званичног враћања икона у свете храмове за време благоверне и христољубиве царице Теодоре и цариградског Патријарха Методија, 843. године. Ове 843. године састављен је познати спис под називом Саборник или Синодик Православља, који се у овај дан од тада до данас чита у свим храмовима. У поменутом Синодику између осталог је написано: Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76:14,15). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају… Ослањајући се на прочитане Еванђелске приче у овај недељни дан, химнографија такође наглашава важност непоколебиве вере коју требамо имати: Господе, духом Твојим одушовљени Пророци предсказали су као дете од неискусобрачне рођеног, Тебе недостижног и пре јутарње светлости вечно јављеног из нетвране духовне утробе Очеве. Ти си са људима био сједињен и видљив онима на земљи, у милосрђу твоме са Пророцима удостој Твога просветљења и нас који певамо часном и неизреченом Твоме Васкрсењу. Друга стихира нас подсећа на Оваплоћење Бога Логоса, који се нас ради очовечио, и постао видљив те Га због тога потпомогнути апостолским предањем изображавамо: Неописиви Господе, у последња времена благоизволео си да се Оваплотиш и будеш описан. Примио си тело и сва својства његова узео си, осликавајући обличје Твоје у љубави га целивамо, следујући божанственом апостолском предању уздижемо се ка љубави Твојој и примамо благодат исцељења. Важно је спомени да је у првим временима ова недеља била посвећена успомени на Свете Пророке Мојсеја, Арона и Самуила. У данашњој химнографији овог недељног дана сачувано је молитвено помињање светих Пророка, што је свакако један вид остатка из древне службе. Према древном богослужбеном предању у свим катедралним (саборним) храмовима, након посебне заамвоне молитве, служи се молебни канон у Недељу Православља за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне вере. По структури овај чин можемо окарактерисати као молебно – благодарствено пјеније. У саставу овог молебног последовања предвођени Епископом, презвитери, ђакони и сав сабрани народ Божји носећи у рукама свете иконе литијски излазе из храма уз појање одређених тропара, чине опход око храма и литију кроз град. Када се након литијског опхода сви поново врате у храм, на амвон се постављају налоњи на које се полажу свете иконе. После велике јектеније поју се следећи тропари: Тебе, Господе, славећи, ми, недостојне слуге Твоје, захваљујемо на Твојим великим доброчинствима, нама дарованим; хвалимо, благосиљамо, певамо, величамо, и благодаримо на Твојој благости, и као слуге, кличемо Ти са љубављу: Спаситељу наш и добротворе, слава Теби. Слава, глас 3. Као бескорисне слуге које су бесплатно примиле Твоја добра и дарове, Владико, искрено прибегавамо Теби, и према нашим моћима благодарења приносимо, славећи Тебе као свог Добротвора и Створитеља, и гласно кличемо: Слава Теби, Свемилостиви Боже. И сада, и увек, глас 4. Господе, Ти који си живот и васкрсење свих, учврсти ово станиште заувек, као што си утврдио свод Вишњега, и показао лепоту овог светог стана славе Твоје овде доле, и прими молитве које Ти непрестано приносимо, посредством Богородице. Након Светописамских чтенија и сугубе јектеније Архијереј чита следећу молитву: Боже, Свевишњи, Саздатељу и Уредитељу све твари, Који си све испунио Својим величанством, и одржаваш све Својом силом! Теби, нашем најдарежљивијем Господу, приносимо благодарење, иако смо недостојни, јер се Ти ниси одвратио од нас грехова наших ради, већ си нас предухитрио Својом самилошћу. Ти си послао Сина Свога Јединородног ради нашег искупљења, и показао си Своје неизмерно снисхођење према роду људском, јер Ти силно желиш и чекаш да се Теби окренемо и будемо спасени. Ти, који си се понизио до немоћи наше природе, укрепио си нас свесилном благодаћу Духа Твога Светога, утешио нас спасоносном вером и савршеном надом на вечне благослове, и водећи изабране Своје ка Небеском Сиону, сачувај нас као зеницу ока Свога. Исповедамо, Господе, Твоје велико и неупоредиво човекољубље и тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинског Бога нашег и Његове Свете чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих (Свете) ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом. После ове молитве следе још две краће молитве, изрицање анатеме на све оне који се противе истинском учењу Православне вере, који не признају Свете Тајне Цркве. Потом се узносе благослови за све оне који живе по вери Православној и који су послушни вољи Божјој и вољи Цркве Његове. Архијереј овај молитвени чин завршава молитвом благослова: Пресвета Тројице, прослави све ове, и утврди их у правој вери све до краја, и обрати подриваче и хулитеље православне вере и Христове Цркве, који су се од ње окренули, да би сви могли да познају Твоју вечну истину, заступништвом Пресвете наше Владичице Богородице и Увек дјеве Марије и свих Светих. Просветљени благодаћу Светога Духа који нас је сабрао да прославимо Очевоченог Логоса Божијег, кога изображавамо на светим иконама и Господа нашег који постаде прволик изображења. У ово прву недељу нашег великопосног путовања прослављамо и нашу истинску веру Православну, молитвено се сећајући свих светлих примера из црквене историје који вером својом поразише јеретичко учење које је нарушавало црквено јединство и поредак. Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста. Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва недеље победе Православља) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква Прилог ТВ Храм (Тајна празника):
  17. У организацији Српске православне Црквене општине футошке, у недељу Православља, 25. фебруара 2018. године, у свечаној дворани Светосавског дома, катихета Бранислав Илић је одржао предавање на тему: „Богослужење прве седмице Великог поста и недеља Православља“. Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа
  18. Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа
  19. Манастир Благовести у Дивостину припремио је за овај Велики Пост серију предавања млађих професора и доцента са Богословског факултета у Београду. Прво предавање одржано је у недељу, 12. марта, на тему „Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста“. Гост предавач је др Србољуб Убипариповић, доцент на катедри за Литургику на Православном богословском факултету у Београду. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Браћо и оци! Мирјанин, када крене да гради велику и лепу кућу, нема покоја ни дању ни ноћу, труди се, трчи и трпи лишавања све док не заврши градњу. Он је тако усрдан и брижан, да његов ум и све мисли његове бивају заузети само тиме да кров испадне леп и раскошан, и да све остало буде тако украшено и сређено, да би свако пожелио да има такву кућу. И ако би неко почео да обуздава таквог брижног неимара, већма би га повредио. Шта овим хоћу да кажем вашој љубави, браћо честита? С обзиром да сваки од нас за своју душу не гради кућу пропадљиву, од камена и дрвета, него кућу небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од врлине и дарова Светог Духа, реците ми онда, зар ћемо ми бити мање вредни и више лени од оних који граде пропадљиве куће? Нећемо ли велики губитак претрпети због тога? Тим пре што кућа трулежна прима плотске људе, а када се смени много власника, и сама стари и руши се; духовна, пак, кућа, грађена од врлина, прима Светог Духа, као што и Апостол говори: ви сте храм Божији, и Дух Свети живи у вама (1 Кор. 3:16). И када наступи време да напустимо овај свет, наше духовно (благо) кренуће за нама на небеса, и биће тамо вечно. Почетак сазидања врлина је страх Божији, јер Божанствено Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110:10). А затим четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, праведност, и остале са њима, које се сједињују и сазидавају савезом љубави, и израстају у свети храм Господа. Правимо стога, браћо, такву обитељ и украшавајмо је врлинама, да бисмо стекли у себи Духа Светога и развеселили свете ангеле и да бисмо и људима донели корист својим врлинама. А пошто је и уздржавање, у којем се сада подвизавамо, једна од великих врлина, уздајмо славу Богу, Који нас је удостојио да свршимо једно поприште свете седмице. Лица наша су се изменила и побледела, али зато сијају благодаћу уздржавања. Од жучи која се појавила услед поста, у устима је нашим горчина, али душе наше су се насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и плот по природи ратују једна против друге, и када једно јача, друго слаби. Према томе, браћо, радујмо се што смо боље од то двоје учинили јачим. Може неко да пита: „Узимати храну једном на дан – није ли то нарушавање савршенства уздржавања?“ Не. Тога се не требамо бојати, јер да је тако, не би нам Христос наредио у молитви „Оче наш“ да молимо за потребну храну сваког дана, не би доносио вране пророку Илији, као и божанственом Павлу Тивејском сваки дан храну; ни Антоније Велики не би сматрао да је боље да се сваки дан једе по мало, него да се буде у посту по три, четири, седам дана. А ја мислим да је за то разлог следеће: тело наше од дневног труда изнемаже и слаби, и Бог, стварајући нас, тако га је устројио, да се оно свакодневном храном поткрепљује, како бисмо могли да извршавамо заповести Божије, и да се човек не раслаби, као што бива са онима који посте по два и три дана; они не могу вршити ни честе метаније, нити могу да упражњавају како је заповеђено читање и псалмопеније, нити могу да исправно извршавају остале службе и обавезе; да и не говоримо о ономе што је изнад тога. Према томе, узимање хране сваког дана, према правилу и чину који указасмо, није дело несавршених, него и већма савршених; уосталом, све што су код нас установили божанствени оци јест добро и богољубиво. О, када би нам Господ даровао и мало више здравља и снаге душевне и телесне, да служимо Богу Живом и Истинитом и да очекујемо последњи дан узвраћања, у који вам желим да са свима од века светим просијате попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости - „празности" је „униније" - туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије" - пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност" и „униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност" и „униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност" и „униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат" слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности". Тачан и потпун превод грчког „софросини" и црквенословенског „целомудрије" требало би да буде „чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни" или „пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке" и „не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности - животиње, нерационалног и пожуде у нама - над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек - душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана
  22. Блаженопочивши владика Данило Крстић волео је да користи метафору олимпијаде, па је Велики пост називао нашом духовном олимпијадом или олимпијским играма. На питања слушалаца о специфичностима великопосних богослужења, символици метанија, о покајном карактеру Великог канона светог Андреја Критског, у емисији „Оче, да те питам“, одговарао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија је емитована 14. марта 2019. године. На звучном запису благодаримо радију Беседи.
  23. У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3.марта 2019. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог Лава Римског и Светог Флавијана Цариградског, молитвено је било у острошком манастиру. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије, економ острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Василије Брборић из Никшића и јеромонах Владимир острошки сабрат. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У евхаристијском сабрању молитвено је учествовало бројно монаштво и вјерни народ, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Сергије. Он је подсјетио да је припремна недјеља пред Часни пост у богослужењу пуна поука које поучавају, припремају и подсјећају како вјерни треба да проводе и вријеме поста, али и читав свој живот. – Апостол Павле у посланици подсјећа на врло важну ствар да нас храна не поставља пред Господа, а ни спољашњи изглед, па ако то саблажњава нашег брата, треба сви да учинимо све да наше понашање, да ријечи, дјела, покрети буду такви да нашу браћу утврђују на правом путу ка Господу – рекао је о. Сергије. Казао је да у данашњем Јеванђељу сам Господ поучава шта је суштина подвига, односно шта треба радити да би стекли благодат Духа Светог. – Господ напомиње шест врло битних ствари које треба да имамо на уму, а које чине пуноћу нашег поста. Да поновимо, кад Он каже праведнима, који Га смирено слушају, да му дођу са десне стране, огладњех и дадосте ми да једем, ожедњех и напојисте ме, странац бијах и примисте ме, наг бијах и одјенусте ме, болестан бијах и посјетисте ме, у тамници бијах и дођосте ми. Видите како је велики дијапазон могућности како да испунимо заповијест Божију – додао је о. Сергије и закључио да уколико се вјерни придржавају ових правила испуниће и ријечи Патријарха Павла и свих светих из рода нашега који су упорно понављали да треба да ”будемо људи”. Он је подсјетио да је припремна недјеља пред Часни пост у богослужењу пуна поука које поучавају, припремају и подсјећају како вјерни треба да проводе и вријеме поста, али и читав свој живот. Сабрани који су се припремали постом, молитвом и исповијешћу примили су Свето Причешће, а велику радост литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце. Извор: Манастир Острог

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...