Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'постао'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. @Александар Милојков браво Ацо! Мање од тебе нисмо очекивали! Кажи, како је било? Како је твоја о бл. Августину прошла?
  2. Представници свих парламентарних група у Румунији једногласно су на свечаној седници изгласали закон којим је Дан Светог Саве постао званично признати празник у овој земљи. На позив румунског парламента седници поводом свечаног проглашења Савиндана за званични празник присуствовао је епископ будимски Лукијан, саопштила је Епархија темишварска. Говоре су пре гласања одржали српски посланик Славољуб Аднађ, иначе иницијатор овог закона, државни секретар за сарадњу са црквама и верским заједницама Виктор Опасхи, представници владе и парламента који су пружили подршку за усвајање закона. У оквиру радне посете Букурешту, владика Лукијан посетио је село Клежан код Букурешта. У овом месту, као и у околним селима у Влашкој равници, како се подсећа у саопштењу, налазе се задужбине капетана Мише Анастасијевића: Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, као и Занатска школа, тада највећа у Европи, копија београдског Капетан-Мишиног здања, која је данас, нажалост, у рушевинама. Надлежни архијереј састао се и са потомцима Срба који су из Шумадије у ове крајеве дошли са Капетан-Мишом и који, како се истиче у саопштењу, и дан-данас говоре српски језик. Политика.рс
  3. Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. Извор: Радио Источник
  4. Тема људских права је више него актуелна. О њој се говори са различитим поводима, намерама и из различитих углова. Утемељена је на слободи човека. Као таква она има порекло у давној прошлости. Ипак, као уставно гарантовано право човека везује се за модерну. Анализирајући питање људских права Христо Јанарас пише: „Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на философији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од Средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у Средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила ‘људским’, дакле заједничким свим људима без разлике.“ Када се помене реч „просветитељство“ укључује се и помисао на световни карактер чиниоца везаних за њега. Међутим, то је само делимично тачно. Познаваоци ове тематике истичу да сви припадници покрета просветитељства нису били нерелигиозни. Посебно истичу разлику између енглеског и француског просветитељства. Дејвид Литл пише: „Међутим, стварност је много сложенија. Прво, просветитељство није било идеолошки јединствено. Француско просветитељство је, наглашавајући атеизам и антиклерикализам, заиста имало снажан световни призив, али енглеско просветитељство га није имало. Џон Лок, један од отаца модерних идеја о људским правима, је био побожни хришћанин који је бранио слободу верског богослужења и савести, да би се обезбедила чистота религије и да би се држава заштитила од доминације Цркве. Сматрао бих да је ова идеја постала заштитни знак америчког предања религијске слободе, која дакле много тога дугује Локу. Ма колико звучало изненађујуће Лок је као аргумент у прилог забрани самоубиства навео убеђење да људски животи у крајњој линији припадају Богу а не њима самима!“ Посебан разлог промовисању људских права у двадесетом веку био је изазов фашизма. Други светски рат који је разорио велики број држава, уништио мноштво живота на најсвирепије начине, ставио је након наступања мира ову тему на сто међународне политике. На заседању Генералне скупштине Уједињених нација 10. децембра 1948. године усвојена је Декларација о правима човека. Утемељена је на основним вредностима: праву на живот, слободу, разум, савест, веру, равноправности заједничке људске природе. Циљ је био заштита права човека не само од фашизма, већ од сваког политичког покрета који би са позиције власти над људским животима исте под било којим изговором угрожавао и њима манипулисао. До данас под изговором заштите људских права учињено је много добра, али и много зла. Стога је непрестано потребно преиспитивање ове теме. Православље ту не сме остати немо, већ је позвано да предочи своје виђење проблема. У својој студији о људским правима Констадинос Деликонстадис је записао упечатљиву Кантову мисао: „Право је зеница ока Божијег на земљи.“ Основно полазиште хришћанства је утемељење изворишта људских права. Оно се налази у створености човека од стране Бога и постојању Лика Божијег у сваком човеку. Употреба слободе на добро или зло чини да човек поступа у складу са Божијом вољом или против ње. Поштујући законодавство које штити права човека на слободу избора, Православна Црква сведочи да је потребно имати одговорност. Она није пуки избор између добра и зла, већ одлука за стремљење бића ка свом Извору – Богу. Рођење Бога међу људима је чин који има несагледиву важност за тему људских права. Овим догађајем је Бог показао да није престао да воли људе, да и даље промишља о њима и жели да се спасу. Неуништивост Божијег Лика је посведочена, али је човек позван да живећи Христом преображава палу природу узводећи је у богоподобно живљење. Тиме је подвиг и борба са сопственим греховима постала основно поље хришћанског виђења људских права. Могли бисмо рећи да је човеку на овај начин даровано право да постане Бог. Ипак, не по природи, већ по благодати. Ово пројављује важну чињеницу: природа сама по себи није савршена, већ јој треба усхођење и посета Божије благодати да би се усавршавала. Тиме се не потцењује природа, јер она носи печат Лика Божијег. Он може бити избледео, помућен наносима греха, али човек остаје биће које Бог воли и жели да спасе. На човеку је да пројави да ли воли Бога и жели да учествује у Њему. Светитељи су најбољи пример и путоказ шта то значи. У тексту тропара из Чина опела пише: „Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару красоту опет уобличи.“ У савременом свету је много изопачености које се под маском људских права покушавају промовисати као нормалан и достојанствен начин живљења. По речима једног теолога постоји „тиранија маргиналних идеологија“. Не негирајући право избора и не посежући за методама принуде, Православна Црква има мисију да сведочи етос који је из Откривења Божијег добила као дар за живот света. Плачући над сопственим и греховима целог света, призвани смо да будемо светлост свету како би и други видећи веру нашу заволели Бога Кога проповедамо и кроз Њега се мењали у „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). Протонамесник Александар Р. Јевтић Храм Светог Саве, Краљево Извор: Епархија жичка
  5. Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка
  6. Данас, на празник Водвижења Часног Крста, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je Свету архијерејску Литургију у истоименом храму на Новом гробљу у Нишу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Зоран Филиповић, протојереј Александар Ђорђев и јерођакон Некатрије (Ђурић). Звучни запис беседе Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка View full Странице
  7. Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе. Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије. Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје. Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена. Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане. Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе. Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста. Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком. Извор: Српска Православна Црква
  8. Током поклоничког путовања 2016. године по Светој Гори председник Молдавије Игор Додон рекао је да ће покушати да посети Свету Гору сваке године. Он ју је посетио у августу 2017. године и ове године већ је обавио тродневно путовање у Монашку републику у марту ове године. Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе. Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије. Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје. Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена. Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане. Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе. Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста. Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. -Четврт вијека Сабора Светог Архангела Гаврила на Превлаци- Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија, свештенства, монаштва и вјерног народа служио је Свету архијерејску литургију у Свештеној царској лаври Светог Архангела Михаила на Превлаци код Тивта. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести." Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  12. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 17. јуна, предавање под називом "Изградња идентитета - како је Јаков постао Израиљ" одржали су ма Јован Благојевић, теолог и Андреа Костић, психолог. Модератор је Стеван Јовановић. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести." Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  13. Мој отац се упокојио у јулу 2000. године у кућици у викенд насељу, које се налази недалеко од железничке станице. Четрдесетог дана сам сазнао да је у некадашњем малом дрвеном салону намештаја, такође близу те станице, отворен храм – тамо сам и однео намирнице за парастос. Неколико старица за певницом, отприлике толико и на служби, дрвени сталци за свеће ручне израде, иконостас од шпер плоче, алуминијумски путир за Причешће… Млади, мршави, плавооки свештеник гануо ме је искреном службом и упечатљивом, дубинском проповеди. Говорио је спуштеног погледа и помислио сам да чита текст с папира, али преварио сам се, он је «читао» мисли свога срца, потпуно преданог Господу. «Како ће он овде да служи са десет бака, окружен таквом бедом у недовршеном храму?..» ‒ помислио сам тада. Али грдно сам погрешио… Како је успешни кројач постао сиромашни свештеник Док сам возом путовао на станицу Бобрик у близини Кијева, где је у новој цркви 21. новембра ове године требало да буде прослављена храмовна слава у част Архистратига Божијег Михаила, а уједно и прва литургија, сетио сам се давног сусрета са оцем Владимиром Латиником 2000. године. Од тада је прошло већ 17 година… Отац Владимир је имао обичај да уз чај приповеда како је, док је био дечак, у сеоском храму гледао на свештенике као на небеске ангеле. Највише су му се допадале свештеничке одежде. «Најлепша одећа на кугли земаљској, – мислио је мали Вова. – Како бих само хтео да и ја имам такву одећу! Али тако могу да се облаче само свештеници…». Нико га посебно није опремио за пут вере нити му помагао у духовном развоју, али је дечак свим срцем заволео премилог Господа, како је он говорио, и премили Господ је увек био у његовим мислима. А сеоска црква, пред којом је растао, му је изгледала као Небо на земљи. Када је већ стасао, одслужио војни рок и изучио кројачки занат, запослио се у угледној престоничкој робној кући где је добро зарађивао. Оженио се и настанио у Кијеву. У свој омиљени храм је долазио само за велике празнике. Редовно је почео да посећује службе у тешким 90-им, када се распао Сојветски Савез, а у Украјини завладали хаос, сиромаштво и необуздани криминал. Обични људи су из Кијева масовно ишли на запустела газдинства, која су припадала некадашњим комбинатима, да саде кромпир. Бивше совјетске рубље су мењали за сличне шарене омоте слаткиша, а безвредне украјинске новчанице су услед бурне инфлације од десетица, прешле прво у стотке, па у хиљадарке. И отац Владимир је био међу тим људима и са својом младом породицом се вратио на село, код своје тазбине. Добио је сина, почели су да граде кућу и када су чули да се у суседном селу гради црква, почели су да помажу и на тамошњим радовима. Ускоро је он изненадио супругу рекавши јој да намерава да прими ђаконски чин и да ће служити у храму комшијског села. То се убрзо и десило. Нешто више од године служио је као ђакон, док му се председник месне заједнице није обратио са молбом: «А зашто се у нашем Шевченкову не би организовала православна парохија?» И испричао му како се у његовом родном селу, које је потопљено због изградње великог резервоара у Кијеву, некада налазио леп храм са пет купола, посвећен Архангелу Михаилу. «Можемо да га обновимо код нас?» «Као да ме је гром ударио од тих речи!.. – присећао се отац Владимир. ‒ Ко нам други може помоћи да подигнемо цркву до Архангела Михаила, покровитеља небеских ратника!» Како је речено, тако се и збило. Сакупили су потписе, пријавили нову парохију, а председник месне заједнице им је за локацију храма обезбедио малу продавницу намештаја, без грејања, која се налазила на излазу из села, где никада није ни било цркве. Ђакона Владимира су за то време рукоположили у чин свештеника. Почетак новог миленијума се исто није прославио економским напретком. У храм су на вечерњу службу долазиле свега 2-3 старице, а на литургији је испрва присуствовало 10-15 људи. Али је зато у олтару почео да помаже Марко, син оца Владимира, а његов пример су почели да следе и његови другови из школе. Отац Владимир је стрпљиво наставио да служи. У зимско доба електричне грејалице нису спасавале од хладноће, а када је било вруће нису помагали вентилатори. Сељаци су пажљиво процењивали новог свештеника, он је био честа тема разговора, и, као што то обично бива, сплетки. Време је текло: сахране су смењивала крштења, баћушку су звали на освештавање новоизграђених кућа, млади су желели црквено венчање и брижне речи свештеника никога нису остављале равнодушним. После сваке службе отац Владимир је обилазио сељаке и причешћивао старе и болесне. Парохија је полако расла, а свештеник је уживао све већи ауторитет међу мештанима. Вечерима се често заустављао пред пустаром покрај школе. Овде би ваљало подићи храм! Посматрао је ноћно звездано небо, месец у успону, молио се… На опште изненађење верника, пустара на коју су претендовали многи новопечени бизнисмени, наједном је неочекивано дата на коришћење православној парохији. Радост није имала граница!.. Кроз годину су припремили грађевинско земљиште. А појавио се и спонзор, раб Божији Константин: «Хајде оче, барем камен темељац да положомо!» ‒ предложио је. Велика жалост. Искушење вере Камен темељац су положили 2008. године. Читаве године су сакупљали новац како би могли да започну изградњу. Једне јулске вечери је отац Владимир са попадијом Ларисом и њиховим петнаестогодишњим сином маштао о томе какав ће прелеп храм подићи. Сутрадан је у њихов дом стигла страшна новост: њиховог сина јединца, њихову наду, љубав и радост насмрт је ударио воз… Исте вечери затворени ковчег је стајао у кући свештеника, читан је Псалтир за упокојене, а јато његових скрханих вршњака брисало је сузе које су брзо текле по образима: наочити Марко, најбољи фудбалер и друг је погинуо… Испраћај се протезао целим селом, испред школе су читани опроштајни говори, његови другови су звонили школским звонцима – последње звоно које Марко није могао да чује… У ране сате пред свитање журили су у цркву свештеник и попадија, преплављени тугом: отац Владимир је сваког дана служио заупокојену литургију у празном храму. Само Господ зна колико је током тих служби било болних уздаха и тешких суза. Али душу је крепила молитва. Господ је пружао утеху. Некако је после службе задремао и у сну му се јавио његов мили син Марко, водио је за руке двоје деце: «Ово је за вас, тата…». Свештеник се пробудио обливен сузама и узбуђен: «То је немогуће, Марко мој, мама после онколошке операције више не може да има децу…». И прекрстио се с уздахом… Затим су уследила ходочашћа по светим местима и изнова – молитва, молитва, молитва… Кроз годину и више… Да, тачно после годину дана од смрти сина, почетком јула 2010. године, Господ је породици свештеника послао новог сина. Када је попадија остала у другом стању лекари нису могли чуду да се начуде – то је противречило свим физиолошким нормама и показатељима. Али оно што није могуће за човека, могуће је за Бога! Малом су дали име Јероним, у част Блаженог Јеронима Стридонског (†420), који се славио у те незаборавне и срећне дане. На дан тог свеца такође је почела изградња храма и освештан први камен. После тога је председник месне заједнице даровао храму прву партију цигала. «То је добро, ‒ мислио је отац Владимир. – али то је тек капљица у мору! А како ћемо набавити остали материјал за који је потребан огромни новац?» И опет – усиљена молитва. На свакој служби се обраћао већ нараслој пастви са молбом да се што више моле: «Молите се тако јако да небо поцрвени!» ‒ пола у шали, а пола озбиљно је говорио. И једног дивног дана његов познаник је на градилиште довео непознатог младића, који је пажљиво осмотрио објекат. А затим је рекао: «Дајте ми број рачуна и ја ћу вам послати потребну суму.» И хтео је да остане анониман. Опет се отац Владимир уверио да Господ помаже, никада не оставља, значи, што је најважније да Њега никада неће оставити… И то се поновило више пута: у најтежем тренутку, када није више било средстава, Господ је слао нове дародавце. То је заиста било чудо! А тада је стигла и нова милост Божија – попадија је опет у другом стању! Овај пут је девојчица! Крстили су је Ермиона. Сан се показао као пророчки… Украјину је 2014. године ударила нова револуција, избио је грађански рат, дошла је тешка економска криза. Рекло би се да је потпуно нереално очекивати да се заврши изградња цркве под таквим условима. Усто су се појавили и расколници из Кијевског патријахрата Филарета Денисенка и почели да прете да ће силом заузети храм ако он не буде предат њима! Пуно је времена потрошено на разговор са расколницима и они су на крају одступили. Отац Владимир је уз парохијане на градилишту био од јутра до сутра. Већ је и кров стављен и куполе су готове, инсталирано је грејање, поплочан под. Од раног пролећа 2017. године извођени су појединачни радови, порта цркве је украшавана мозаичким циглама, журили су да заврше све до 21. новембра, Аранђеловдана. Само нек успеју!.. Приближава се храмовна слава – дан Светог Архистратига Божијег Михаила и других Небеских сила бесплотних. Буквално дан пред празник су стигли полијелеј и изрезбарени иконостас. «Сам нам је Архангел помогао!» ‒ задовољно су говорили помоћници оца Владимира. Тог дуго очекиваног новембарског дана ка предивном храму текла је река мештана, а придружили су им се и свештеници и парохијани из суседних села. Празнична икона на аналоју била је украшена сложеним венцем од јесењег цвећа. Баћушка је просто лебдео од надахнућа за време службе. После литургије и благодарног молебана он је са амвона испричао како су тешке биле те године – тих осам година изградње храма. И са захвалношћу се поклонио парохијанима, који су као верно стадо плачући гледали свог омиљеног баћушку. У закључку протојереј Владимир је рекао: «Драга браћо и сестре! Па нисмо ми изградили овај храм, већ Господ. Он нам је дао све по молитвама Архангелу Михаилу. А ми смо само уложили свој скромни труд. Будимо због тога Њему захвални цео живот!» Сергеј Герук С руског Александар Ђокић 11 / 12 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/109040.htm
  14. Како знаш да си постао секташ? Да би неко постао секташ, није неопходно да се формално учлани у неку од постојећих тоталитарних верских секти. Својим односом према групи којој припада, појединац може у секту претворити било коју групу, била она религијског карактера или не - фудбалски клуб, патриотско удружење, идеолошку скупину, политичку опцију, па чак и Цркву. Ово су неки од симптома који би требали да буду звоно на узбуну: Ако сваки разговор који поведеш или у који се укључиш скренеш на причу о твојој секти. Ако верујеш да твоја секта има одговор на свако питање. Ако верујеш да постоји неко у твојој секти ко никада ни у чему није погрешио. Ако верујеш да постоји група људи које је исправно мрзети, и од које не може доћи апсолутно ништа добро. Ако верујеш да у твојој секти нема ничега што не ваља. Ако си убеђен да су сви који не припадају твојој секти глупи. Ако своје ставове формираш само на основу тога што је неко из твоје секте тако рекао. Ако одбијаш да сарађујеш са неким ко је твој неистомишљеник, па макар се радило и о нечему што је од свеопштег добра. Ако чак и добре и исправне поступке твојих неистомишљеника видиш и тумачиш као лоше. Ако сматраш да је исправно одступити од својих принципа ако је то потрбно да спречиш некога од твојих неистомишљеника да оствари његове циљеве. http://katodnacevsvetrpi.blogspot.rs/2011/10/blog-post_04.html
  15. Шестодневни рат између Израела и Арапа 1967. године био је прави полигон на коме су СССР и НАТО тестирали оружје. Откривамо разлоге због којих је поражена Арапска коалиција. Пре тачно 50 година, 10. јуна 1967. године, завршен је најкраћи оружани сукоб друге половине 20. века, а овај рат је ставио на пробу тадашње најнапредније совјетско и НАТО наоружање. Оружани сукоб између Израела и коалиције Египта, Јордана, Сирије, Ирака и Алжира догодио се између 5. и 10. јуна 1967. године. На самом почетку рата, млада израелска држава успела је да уништи највећи део египатске авијације, а затим брзо заузела Синај, појас Газе, западну обалу реке Јордан, Источни Јерусалим и Голанску висораван. Међутим, стратегија и тактика током шестодневног рата заслужују мању пажњу од оружја које је коришћено током овог сукоба. Суштина је у томе да су нови авиони и тенкови које су производили земље СССР-а и НАТО-а имали свој деби на земљи и у ваздуху. И касније је ово оружје коришћено у више десетина сукоба широм света. „У ствари, током Шестодневног рата, совјетска и западна индустрија оружја су покушале да схвате чије оружје је ефикасније, савременије и боље дизајнирано. Пре пола века, као и данас, на то питање нису успели недвосмислено да одговоре“, каже војни аналитичар Андреј Котс. Тенковске битке током шест дана рата су ушле у историју као највеће од краја Другог светског рата. Више од 2.500 лаких, средњих и тешких борбених возила је учествовало у биткама са обе стране. Иако су многи од њих тада сматрани застарелим, у сукобу је учествовао и део тада најсавременијих тенкова. Током раних шезедесетих година, СССР је наоружао Египат и Сирију стотинама тада најсавременијих тенкова Т-55. Совјетски средњи тенк Т-55 Т-55 је први тенк на свету опремљен аутоматским системом за антинуклеарну заштиту и прво совјетско оклопно возило са активним системом заштите „Дрозд“. Његов Д-10T2С топ могао је ефикасно да нападне било које оклопно возило НАТО-а, док је специфичан дизајн омогућавао да се максимално маскира и сакрије у неравним теренима. Тако је Т-55 постао један од тенкова са најмасовнијом продукцијом у историји. У то време, М-51 „Супершерман“, модификована верзија америчког тенка М-4 „Шерман“, сматран је главним адутом Израелских одбрамбених снага. Оклопно возило се могло похвалити моћним топом калибра 105 милиметара, поузданим „Каминсовим“ ВТ8-460 дизел-мотором, аутоматским мењачем и 23-инчним гусеницама. Шерман М-51, Yad la-Shiryon Museum, Израел У блискоисточним условима, „Шерман“ се показао као веома поуздан, али и скроман. Највеће губитке Израелци су имали на сиријском фронту. У борби са совјетским тенковима на Голанској висоравни, изгубили су 160 „Шермана“ и британских „Центуриона“. Сирија је, истовремено, изгубила 73 тенка, укључујући дест тенкова Т-54 и Т-55. Међутим, слаба обученост је била главни недостатак и узрок рањивости Арапске коалиције. Шестодневни рат је још једном показао да чак и већи број модерних тенкова са слабо обученим посадама изгуби дуеле са старијим оклопним возилима у којима су искуснији војници. Поред тога, арапска оклопна возила су стално била мета напада израелских ловаца и бомбардера. Постало је јасно да ће у наредним оружаним сукобима много ближи победи бити онај ко успе да задржи супериорност у ваздуху. Поред тенкова Т-55, Арапска коалиција је је била наоружана и авионима МиГ-21, трећом генерацијом совјетских ловаца и једним од најбољих борбених авиона на свету у то време. Ловачки авион МИГ-21 Главни ривал у овом сукобу му је био француски „Дасо Мираж III“. Међутим, иако су летелице демонстрирале изузетне карактеристике што се тиче покретљивости и брзине, М иГ-21 се показао као ефикаснији у борби због коришћења ракета кратког домета ваздух-ваздух Р-13М, са инфрацрвеним навођењем. Током шест дана рата, Египат, Сирија и Ирак су у ваздушним борбама изгубили 19 авиона МиГ-21. Једног од њих је грешком оборио египатски противваздушни систем С-75, јер је посада мислила да је у питању израелски авион. Са друге стране, Израел је у дуелима са авионима совјетске производње изгубио осам до десет летелица „Мираж“. Са обзиром на апсолутну супериорност Израела у броју борбених летелица, може се рећи да су арапски пилоти одиграли сасвим солидну партију. И опет је искуство Шестодневног рата показало исти образац који је већ познат са борби на копну: недостатак обуке је осујетио технолошку супериорност. „Упркос технолошкој супериорности, пилоти арапске коалиције су били мање вешти од својих ривала и нису могли да ефикасно комуницирају са својим снагама на земљи“, додаје Котс. И као што је познати израелски летачки ас Ејтан Карми рекао у једном од послератних интервјуа: „Рат се могао завршити много другачије да су за командама ’мигова‘ седели совјетски пилоти“.
  16. Рођен у породици музичара, у Лисабону 1950. године, Брандао је наставио породичну традицију. Дипломирао је на португалском Националном конзерваторијуму, на одсеку за трубу и композицију. У родном граду завршио је и католичке богословске студије. Жеља да богослужи испунила му се тек почетком јануара ове године, када се у португалској престоници, први пут у историји, "отворила" српска црква. - Често се сетим баке која је, док сам био дечак, упорно говорила да ћу постати добар свештеник - прича нам Брандао. - Надам се да ће ми Бог остварити и ту жељу. Да полако, поштујући каноне СПЦ, служећи предано и посвећено, од ђакона досегнем до чина свештеника. Када ће то да буде, одлучује Бог. Отворена срца, са много радости, наш саговорник надахнуто нам је причао о свом животном путу, који је, како верује, ишао баш тако да га доведе до православне вере и српске цркве. - Мој отац је био композитор и виолончелиста, а мајка музички текстописац, па не чуди што сам кренуо родитељским стопама - говори нам Брандао. - Убрзо после дипломирања, почео сам да компонујем музику за португалске и стране филмове. Од 1972. године, у Немачкој сам похађао студије музичке анализе код професора Ђерђа Лиђетија и Карлхајнца Штокхаузена у Дармштаду. То је пресудно одредило правац моје каријере, а почео сам да добијам и прва признања на међународним фестивалима. Музика је, каже, у њему истовремено отварала и хоризонте духа, па је тако открио и теологију. - Одувек ме прожимала жеља да служим Христу - наставља ђакон Брандао. - Рођен сам и одрастао у римокатоличкој породици. Након што сам засновао породицу, није било могуће да постанем католички свештеник, али сам, ипак, завршио теолошке студије. Тада сам се и сусрео са питањем брака свештеника, и открио и православно учење о томе. Прве контакте са православљем имао је 1974. године, после војног пуча и португалске Априлске револуције. Тада су у његову отаџбину почели да пристижу православни емигранти из источноевропских земаља, "ницале" су прве православне цркве у Португалији, којима су почели да приступају и рођени Португалци. - У православну веру примљен сам 1975. године, у време митрополита Гаврила, првог Португалца православног епископа у 20. веку - прича ђакон Брандао. - Време је пролазило, али жеља да постанем свештеник није. Тако сам по промисли Божјој 2016. године сусрео оца Жоана, православног каталонског свештеника. Тај сусрет је, каже, пресудно утицао на његову одлуку да служи српској цркви. - Тако сам у седмој деценији, пун елана и здравља прихватио мисију мог живота, да служим Српској цркви и народу - искрен је Брандао. - Наша српска црква у Лисабону је заједница која жели да сва српска деца у Португалији имају место где ће се окупити и помолити на свом лепом језику, по православним предањима земље из које су потекли. У Португалији живи око 200 српских породица. Са задовољством могу да кажем и да се број верника који нам прилазе, али и туриста који обилазе цркву, непрекидно увећава. Свакодневно их са радошћу дочекујем. "ПЧЕЛИЦУ МАЈУ" ЂАКОН Пауло Брандао имао је врло богату и успешну музичку каријеру, овенчану бројним португалским и међународним признањима. Осим што је 20 година предавао на Националном музичком конзерваторијуму у Лисабону, деценијама је компоновао музику за позоришне представе, цртане и документарне филмове од Португалије преко Немачке и Швајцарске до Јапана и Аустралије. С поносом, ипак, издваја то што је написао музику за португалску верзију чувеног цртаћа "Пчелица Маја". ПРВА ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА ЦРКВА Христа Спаса у Лисабону је прва српска црква у Португалији - каже ђакон Брандао. - У њој је за Васкрс ове године одржана прва литургија у Лисабону и уопште у Португалији. Добили смо је, два дана пре Божића, захваљујући дипломатској вештини господина Оливера Антића, амбасадора Србије у Португалији и залагањем наших епископа Луке и оца Жоана. Повод је било 135 година од успостављања дипломатских односа Србије и Португалије. Црква је изграђена 1517. године и о њој брине Завод за заштиту споменика културе Португалије. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:672090-Portugalski-kompozitor-postao-srpski-djakon
  17. Пауло Брандао (66), после завидне музичке каријере, сада служи у нашој богомољи у Лисабону. Уместо компоновања музике за филмове, у седмој деценији изабрао да служи српском народу Ђакон Брандао (други здесна) и амбасадор Оливер Антић Фото Епархија западноевропска СПЦ РОЂЕНИ Португалац, чувени композитор и ђакон Српске православне цркве у Лисабону Пауло Брандао (66), после више од четири деценије бављења музиком и завидне каријере универзитетског професора и композитора, одлучио је да одложи нотне свеске и постане свештено лице српске цркве Христа Спаса у Лисабону. Тако је, како је испричао "Новостима", тек у 66. години отпочео мисију свог живота. Рођен у породици музичара, у Лисабону 1950. године, Брандао је наставио породичну традицију. Дипломирао је на португалском Националном конзерваторијуму, на одсеку за трубу и композицију. У родном граду завршио је и католичке богословске студије. Жеља да богослужи испунила му се тек почетком јануара ове године, када се у португалској престоници, први пут у историји, "отворила" српска црква. - Често се сетим баке која је, док сам био дечак, упорно говорила да ћу постати добар свештеник - прича нам Брандао. - Надам се да ће ми Бог остварити и ту жељу. Да полако, поштујући каноне СПЦ, служећи предано и посвећено, од ђакона досегнем до чина свештеника. Када ће то да буде, одлучује Бог. Отворена срца, са много радости, наш саговорник надахнуто нам је причао о свом животном путу, који је, како верује, ишао баш тако да га доведе до православне вере и српске цркве. - Мој отац је био композитор и виолончелиста, а мајка музички текстописац, па не чуди што сам кренуо родитељским стопама - говори нам Брандао. - Убрзо после дипломирања, почео сам да компонујем музику за португалске и стране филмове. Од 1972. године, у Немачкој сам похађао студије музичке анализе код професора Ђерђа Лиђетија и Карлхајнца Штокхаузена у Дармштаду. То је пресудно одредило правац моје каријере, а почео сам да добијам и прва признања на међународним фестивалима. Музика је, каже, у њему истовремено отварала и хоризонте духа, па је тако открио и теологију. - Одувек ме прожимала жеља да служим Христу - наставља ђакон Брандао. - Рођен сам и одрастао у римокатоличкој породици. Након што сам засновао породицу, није било могуће да постанем католички свештеник, али сам, ипак, завршио теолошке студије. Тада сам се и сусрео са питањем брака свештеника, и открио и православно учење о томе. Прве контакте са православљем имао је 1974. године, после војног пуча и португалске Априлске револуције. Тада су у његову отаџбину почели да пристижу православни емигранти из источноевропских земаља, "ницале" су прве православне цркве у Португалији, којима су почели да приступају и рођени Португалци. - У православну веру примљен сам 1975. године, у време митрополита Гаврила, првог Португалца православног епископа у 20. веку - прича ђакон Брандао. - Време је пролазило, али жеља да постанем свештеник није. Тако сам по промисли Божјој 2016. године сусрео оца Жоана, православног каталонског свештеника. Тај сусрет је, каже, пресудно утицао на његову одлуку да служи српској цркви. - Тако сам у седмој деценији, пун елана и здравља прихватио мисију мог живота, да служим Српској цркви и народу - искрен је Брандао. - Наша српска црква у Лисабону је заједница која жели да сва српска деца у Португалији имају место где ће се окупити и помолити на свом лепом језику, по православним предањима земље из које су потекли. У Португалији живи око 200 српских породица. Са задовољством могу да кажем и да се број верника који нам прилазе, али и туриста који обилазе цркву, непрекидно увећава. Свакодневно их са радошћу дочекујем. "ПЧЕЛИЦУ МАЈУ" ЂАКОН Пауло Брандао имао је врло богату и успешну музичку каријеру, овенчану бројним португалским и међународним признањима. Осим што је 20 година предавао на Националном музичком конзерваторијуму у Лисабону, деценијама је компоновао музику за позоришне представе, цртане и документарне филмове од Португалије преко Немачке и Швајцарске до Јапана и Аустралије. С поносом, ипак, издваја то што је написао музику за португалску верзију чувеног цртаћа "Пчелица Маја". ПРВА ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА ЦРКВА Христа Спаса у Лисабону је прва српска црква у Португалији - каже ђакон Брандао. - У њој је за Васкрс ове године одржана прва литургија у Лисабону и уопште у Португалији. Добили смо је, два дана пре Божића, захваљујући дипломатској вештини господина Оливера Антића, амбасадора Србије у Португалији и залагањем наших епископа Луке и оца Жоана. Повод је било 135 година од успостављања дипломатских односа Србије и Португалије. Црква је изграђена 1517. године и о њој брине Завод за заштиту споменика културе Португалије. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:672090-Portugalski-kompozitor-postao-srpski-djakon View full Странице
  18. Јелена МАТИЈЕВИЋ | 24. јун 2017. Пауло Брандао (66), после завидне музичке каријере, сада служи у нашој богомољи у Лисабону. Уместо компоновања музике за филмове, у седмој деценији изабрао да служи српском народу Ђакон Брандао (други здесна) и амбасадор Оливер Антић Фото Епархија западноевропска СПЦ РОЂЕНИ Португалац, чувени композитор и ђакон Српске православне цркве у Лисабону Пауло Брандао (66), после више од четири деценије бављења музиком и завидне каријере универзитетског професора и композитора, одлучио је да одложи нотне свеске и постане свештено лице српске цркве Христа Спаса у Лисабону. Тако је, како је испричао "Новостима", тек у 66. години отпочео мисију свог живота. Рођен у породици музичара, у Лисабону 1950. године, Брандао је наставио породичну традицију. Дипломирао је на португалском Националном конзерваторијуму, на одсеку за трубу и композицију. У родном граду завршио је и католичке богословске студије. Жеља да богослужи испунила му се тек почетком јануара ове године, када се у португалској престоници, први пут у историји, "отворила" српска црква. - Често се сетим баке која је, док сам био дечак, упорно говорила да ћу постати добар свештеник - прича нам Брандао. - Надам се да ће ми Бог остварити и ту жељу. Да полако, поштујући каноне СПЦ, служећи предано и посвећено, од ђакона досегнем до чина свештеника. Када ће то да буде, одлучује Бог. Отворена срца, са много радости, наш саговорник надахнуто нам је причао о свом животном путу, који је, како верује, ишао баш тако да га доведе до православне вере и српске цркве. - Мој отац је био композитор и виолончелиста, а мајка музички текстописац, па не чуди што сам кренуо родитељским стопама - говори нам Брандао. - Убрзо после дипломирања, почео сам да компонујем музику за португалске и стране филмове. Од 1972. године, у Немачкој сам похађао студије музичке анализе код професора Ђерђа Лиђетија и Карлхајнца Штокхаузена у Дармштаду. То је пресудно одредило правац моје каријере, а почео сам да добијам и прва признања на међународним фестивалима. Музика је, каже, у њему истовремено отварала и хоризонте духа, па је тако открио и теологију. - Одувек ме прожимала жеља да служим Христу - наставља ђакон Брандао. - Рођен сам и одрастао у римокатоличкој породици. Након што сам засновао породицу, није било могуће да постанем католички свештеник, али сам, ипак, завршио теолошке студије. Тада сам се и сусрео са питањем брака свештеника, и открио и православно учење о томе. Прве контакте са православљем имао је 1974. године, после војног пуча и португалске Априлске револуције. Тада су у његову отаџбину почели да пристижу православни емигранти из источноевропских земаља, "ницале" су прве православне цркве у Португалији, којима су почели да приступају и рођени Португалци. - У православну веру примљен сам 1975. године, у време митрополита Гаврила, првог Португалца православног епископа у 20. веку - прича ђакон Брандао. - Време је пролазило, али жеља да постанем свештеник није. Тако сам по промисли Божјој 2016. године сусрео оца Жоана, православног каталонског свештеника. Тај сусрет је, каже, пресудно утицао на његову одлуку да служи српској цркви. - Тако сам у седмој деценији, пун елана и здравља прихватио мисију мог живота, да служим Српској цркви и народу - искрен је Брандао. - Наша српска црква у Лисабону је заједница која жели да сва српска деца у Португалији имају место где ће се окупити и помолити на свом лепом језику, по православним предањима земље из које су потекли. У Португалији живи око 200 српских породица. Са задовољством могу да кажем и да се број верника који нам прилазе, али и туриста који обилазе цркву, непрекидно увећава. Свакодневно их са радошћу дочекујем. Ђакон Пауло Брандао са верницима и туристима "ПЧЕЛИЦУ МАЈУ" ЂАКОН Пауло Брандао имао је врло богату и успешну музичку каријеру, овенчану бројним португалским и међународним признањима. Осим што је 20 година предавао на Националном музичком конзерваторијуму у Лисабону, деценијама је компоновао музику за позоришне представе, цртане и документарне филмове од Португалије преко Немачке и Швајцарске до Јапана и Аустралије. С поносом, ипак, издваја то што је написао музику за португалску верзију чувеног цртаћа "Пчелица Маја". ПРВА ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА ЦРКВА Христа Спаса у Лисабону је прва српска црква у Португалији - каже ђакон Брандао. - У њој је за Васкрс ове године одржана прва литургија у Лисабону и уопште у Португалији. Добили смо је, два дана пре Божића, захваљујући дипломатској вештини господина Оливера Антића, амбасадора Србије у Португалији и залагањем наших епископа Луке и оца Жоана. Повод је било 135 година од успостављања дипломатских односа Србије и Португалије. Црква је изграђена 1517. године и о њој брине Завод за заштиту споменика културе Португалије.
  19. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:672090-Португалски-композитор-постао-српски-ђакон Јелена МАТИЈЕВИЋ | 24. јун 2017. Пауло Брандао (66), после завидне музичке каријере, сада служи у нашој богомољи у Лисабону. Уместо компоновања музике за филмове, у седмој деценији изабрао да служи српском народу Ђакон Брандао (други здесна) и амбасадор Оливер Антић Фото Епархија западноевропска СПЦ РОЂЕНИ Португалац, чувени композитор и ђакон Српске православне цркве у Лисабону Пауло Брандао (66), после више од четири деценије бављења музиком и завидне каријере универзитетског професора и композитора, одлучио је да одложи нотне свеске и постане свештено лице српске цркве Христа Спаса у Лисабону. Тако је, како је испричао "Новостима", тек у 66. години отпочео мисију свог живота. Рођен у породици музичара, у Лисабону 1950. године, Брандао је наставио породичну традицију. Дипломирао је на португалском Националном конзерваторијуму, на одсеку за трубу и композицију. У родном граду завршио је и католичке богословске студије. Жеља да богослужи испунила му се тек почетком јануара ове године, када се у португалској престоници, први пут у историји, "отворила" српска црква. - Често се сетим баке која је, док сам био дечак, упорно говорила да ћу постати добар свештеник - прича нам Брандао. - Надам се да ће ми Бог остварити и ту жељу. Да полако, поштујући каноне СПЦ, служећи предано и посвећено, од ђакона досегнем до чина свештеника. Када ће то да буде, одлучује Бог. Отворена срца, са много радости, наш саговорник надахнуто нам је причао о свом животном путу, који је, како верује, ишао баш тако да га доведе до православне вере и српске цркве. - Мој отац је био композитор и виолончелиста, а мајка музички текстописац, па не чуди што сам кренуо родитељским стопама - говори нам Брандао. - Убрзо после дипломирања, почео сам да компонујем музику за португалске и стране филмове. Од 1972. године, у Немачкој сам похађао студије музичке анализе код професора Ђерђа Лиђетија и Карлхајнца Штокхаузена у Дармштаду. То је пресудно одредило правац моје каријере, а почео сам да добијам и прва признања на међународним фестивалима. Музика је, каже, у њему истовремено отварала и хоризонте духа, па је тако открио и теологију. - Одувек ме прожимала жеља да служим Христу - наставља ђакон Брандао. - Рођен сам и одрастао у римокатоличкој породици. Након што сам засновао породицу, није било могуће да постанем католички свештеник, али сам, ипак, завршио теолошке студије. Тада сам се и сусрео са питањем брака свештеника, и открио и православно учење о томе. Прве контакте са православљем имао је 1974. године, после војног пуча и португалске Априлске револуције. Тада су у његову отаџбину почели да пристижу православни емигранти из источноевропских земаља, "ницале" су прве православне цркве у Португалији, којима су почели да приступају и рођени Португалци. - У православну веру примљен сам 1975. године, у време митрополита Гаврила, првог Португалца православног епископа у 20. веку - прича ђакон Брандао. - Време је пролазило, али жеља да постанем свештеник није. Тако сам по промисли Божјој 2016. године сусрео оца Жоана, православног каталонског свештеника. Тај сусрет је, каже, пресудно утицао на његову одлуку да служи српској цркви. - Тако сам у седмој деценији, пун елана и здравља прихватио мисију мог живота, да служим Српској цркви и народу - искрен је Брандао. - Наша српска црква у Лисабону је заједница која жели да сва српска деца у Португалији имају место где ће се окупити и помолити на свом лепом језику, по православним предањима земље из које су потекли. У Португалији живи око 200 српских породица. Са задовољством могу да кажем и да се број верника који нам прилазе, али и туриста који обилазе цркву, непрекидно увећава. Свакодневно их са радошћу дочекујем. Ђакон Пауло Брандао са верницима и туристима "ПЧЕЛИЦУ МАЈУ" ЂАКОН Пауло Брандао имао је врло богату и успешну музичку каријеру, овенчану бројним португалским и међународним признањима. Осим што је 20 година предавао на Националном музичком конзерваторијуму у Лисабону, деценијама је компоновао музику за позоришне представе, цртане и документарне филмове од Португалије преко Немачке и Швајцарске до Јапана и Аустралије. С поносом, ипак, издваја то што је написао музику за португалску верзију чувеног цртаћа "Пчелица Маја". ПРВА ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА ЦРКВА Христа Спаса у Лисабону је прва српска црква у Португалији - каже ђакон Брандао. - У њој је за Васкрс ове године одржана прва литургија у Лисабону и уопште у Португалији. Добили смо је, два дана пре Божића, захваљујући дипломатској вештини господина Оливера Антића, амбасадора Србије у Португалији и залагањем наших епископа Луке и оца Жоана. Повод је било 135 година од успостављања дипломатских односа Србије и Португалије. Црква је изграђена 1517. године и о њој брине Завод за заштиту споменика културе Португалије. View full Странице
  20. У животу наше парохије недавно се десио важан догађај. Добили смо новог члана заједнице – Серафима, чилеанца који је прешао у Православље. Новинарка нашег сајта, Марија Державина, разговарала је са Серафимом (Освалдом) после његовог крштења и замолила га да нам открије како је постао православан. – Освалдо, реци нам нешто о себи. – Имам двадесет и осам година, родио сам се и живим у Чилеу. Тренутно студирам и истовремено радим у пицерији како бих могао да платим своје студије. – А зашто Серафим? Сам си изабрао то име? – Да, сам сам изабрао име свог небеског заштитника, преп. Серафима Саровског, великог руског светитеља, зато што мислим да је он успео да у свом животу на најпростији начин у себи сажме и оваплоти оно најважније у учењу наше Свете Цркве. – Како си сазнао за Православље? – Као син родитеља католика, унук и братанац протестаната, целог живота сам трагао за Истином. Прошао сам дуги и трновит пут мењања разних идеологија, како политичких, тако и духовних. Грешио сам и физички и мисаоно и, што је најгоре од свега, био сам убеђен да све радим правилно. Тражио сам Истину у свему што ми је предлагала моја сопствена култура, али моје срце није налазило покој. Осећао сам да сам се потпуно изгубио, све док ме Господ није упутио на Свој пут. Сазнао сам о Православљу пре десетак година, захваљујући великим руским писцима Лаву Толстоју и, у већој мери, Фјодору Достојевском, а затим и захваљујући иконографији, коју сам изучио у приличној мери. Такође, веома ме је заинтересовао феномен светих руских стараца. Отворено говорећи, овде у Чилеу ми немамо јасну представу о томе шта је то Православље. Због тога је идеја о мом преласку у ову веру била ван граница могућег. С друге стране, она је мени изгледала апсолутно туђа мојој сопственој култури, коју ја, без обзира на све недостатке, веома ценим. – Шта је теби лично дало Православље? Шта би могао да кажеш о њему својим земљацима? – Могуће је да ће неки да се задиве и упитају:“Како је то могуће, да један Чилеанац, типични Јужноамериканац, постане православан?“ И ја ћу да им одговорим:“Драга браћо! Све је веома једноставно! Овде је Истина!“ До преласка у Православље био је један моменат када сам се вратио у католичку веру. Али нисам се добро осећао. Схватио сам да једна Црква, једно Тело, не може и не сме да допушта такву неопростиву разноликост литургијских форми, као што је случај код нас на Западу. Затим сам почео да изучавам оце Римске цркве и схватио да тамо нема ни благодати ни истине. Ми смо изгубили духовну компоненту! И тада сам схватио да Истину коју сам тражио овде, на Западу, није било. А нашао сам је код вас, на истоку. На крају, могу да кажем:“Браћо и сестре, живите у православној вери и не осврћите се на „запад“. Овде нема ничега што би могло да вас доведе до спасења! Само наша православна вера! Живите праведно и часно, да будете „со земљи и светлост свету“. То ће да нас приведе ка нашем Небеском Отачаству и Богу. Молим ваше свете молитве. Господ да вас благослови! Парохија Св.Николаја Жичког Епархије Буеносаиреске и централно-јужноамеричке СПЦ постоји од августа 2012. године. Старешина парохије је јереј Душан Михајловић, а надлежни архијереј је Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Од 2013. године саставни део парохије је и руска православна заједница РПЦ Московског патријархата. Надлежни архијереј РПЦ за Латинску Америку је Његово Високопреосвештенство Митрополит Аргентински и Јужноамерички Руске православне цркве Московског патријархата Игњатије (http://mitropolit-ignaty.ru). Богослужења ове српско-руске заједнице се одржавају у цркви Рођења Пресвете Богородице Антиохијског Патријархата у улици Педро де Валдивиа 92, Сантјаго, Чиле, као и у цркви Св.Тројице и Казанске Божије Мајке Руске православне заграничне цркве у Сантјагу, у улици Холанда 3576. Од 2015. године старешина ове цркве је јереј Душан Михајловић, а надлежни архијереј за Латинску Америку РПЗЦ је Његово Преосвештенство Епископ Каракаски и Јужноамерички Јован. Отац Душан је рођен 1967. године у Јагодини, у централној Србији. У деветој години живота његова продица сели се у Београд, где му је отац добио посао. Завршава средњу музичку школу „Коста Манојловић“ у Земуну, одсек хармоника, и наставља школовање у Русији, на Руској академији музике „Гњесиних“ у Москви, где поред хармонике завршава и одсек дириговања, које постаје његово професионално опредељење. Ради као уметнички руководилац „Руског камерног оркестра“, и шеф-диригент Словенског симфонијског оркестра из Москве. Тих преломних година у Совјетском Савезу почиње да се упознаје са православљем, које га све више привлачи. Године 1995. враћа се у Србију где постаје шеф-диригент Војвођанске филхармоније младих, а годину дана касније диригент балета Српског народног позоришта у Новом Саду. Шест година касније постаје директор опере те уметничке куће, а 2004, коначно напушта позориште и потпуно се посвећује православљу. Посећује Свету Гору у више наврата, Свету Земљу и света места у Русији и Србији, бави се иконописом и превођењем православне литературе са руског језика на српски. Крајем 2007. године уписује Богословски факултет у Самари у Русији, и завршава га 2010. године. У току студија упознаје своју будућу супругу Елину Балајан, православну Јерменку, која је у то време била професор руског и староруског језика на Филолошком факултету у Саратову. Од 2008. године су у браку. Следеће, 2009. године родио им се син Владислав, а после годину и по дана и ћеркица Марија. Отац Душан говори српски и руски језик, служи се енглеским, и шпанским тек на почетном нивоу. Супруга Елина говори руски и српски. Православље-Чиле http://patriot.rs/pravoslavlje-u-cileu-kako-je-osvaldo-postao-serafim/
×
×
  • Create New...