Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'после'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 36 results

  1. Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском. Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године. Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске. Скоро цели снимак ове службе: Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника. У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету. Цели снимак Литургије: После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело. Слике: Mariusz Wideryński
  2. Шестог децембра, на дан празника св. Николе и св. Григорија Перадзе у Варшави први пут после другог светског рата била је служена Литургија на пољском језику. Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском. Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године. Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске. Скоро цели снимак ове службе: Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника. У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету. Цели снимак Литургије: После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело. Слике: Mariusz Wideryński View full Странице
  3. Можда, после речи „љубав“, најпрежваканија је реч „слобода“, која је, исто као и реч „љубав“, сасвим изгубила на свом значењу. Заиста – шта је љубав? шта је слобода? Из перспективе нашег века, можемо са сигурношћу констатовати, да је љубав замењена са заљубљеношћу, а слобода – са могућношћу избора. Слично, и довољно дуго поистовећивано, тако да се данас, у мозгу просечног човека, то свело на исто. Љубав = заљубљеност, слобода = избор, те како су ове две категорије у међусобној зависности, а заправо произилазе једна из друге, да би се опет улиле једна у другу, то данашњи свет јесте неповратно изгубио право да воли, у својој инфантивној потреби да буде вољен. Генерација неодрасле деце, жели да буде вољена по сваку цену, уз могућност да изабере „објекат“, који ће да их воли. На жалост, свет је поистоветио слободу са избором, тако да је исти постао морањем. „Мораш да бираш! Мораш да будеш слободан! Мораш да си насмејан!“ – јесу само неке од данашњих флоскула, којима се мери срећа. Тужно је у ствари то, што је постало битније да се покаже та своја срећа, од реалне среће, коју човек живи. Дакле, битније ми је да људи виде да сам срећан, него ли то да ли сам заиста срећан. Придев „срећан“ долази од глагола „сретати, срести“, тако да је јасно по себи да срећа није „једносмерна улица“. Ипак, избор сужава околности среће на саму особу која бира, а не на ону коју среће, те тако сама срећа зависи од тог нашег избора да будемо то, а не од личности која ће нас обасјати тиме. Што нас неумитно води ка љубави, изистинској срећи. Али, поистоветивши слободу са избором, ми поистовећујемо и љубав са заљубљеношћу, тако да и овде покушавамо да бирамо. Бирамо особу коју желимо да сретнемо, и са којом желимо да будемо срећни. Тужна је истина да након такве особе долази нека друга, јер ни ову прву нисмо срели, већ смо је изабрали. Заправо, то је права несрећа данашњег века! То, што је човек поистоветио слободу не са љубављу, него са могућношћу избора. Или, као што је то веома елоквентно срочио Христо Јанарас: „Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш волети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш”. Свакако, многи се данас одушевљавају Егзиперијем, и његовом илустрацијом љубави, у догађају сусрета дечака и лисице. Ти исти, многи, се одушевљавају и Литургијом као заједницом љубави. Као заједницом зрелих личности, које спаја та димензија љубави, која нас и преображава од ове муке палог постојања, у радост вечног постојања. Постојања у љубави, у сусрету, јер „Бог љубав је“, што би рекао ап. Јован. Да, личност, љубав, заједница… и, варијације на тему, без реалног осврта на онтолошки значај тих речи, чини да и те саме речи изгубе на значају, у том свом папагајском понављању. Што се и догодило. Признајмо то себи напокон! Говорим о нама, православним хришћанима. О нама, који и даље имамо неке двојбе око тога ко има права да се причести, а ко не. Видите, и овде говоримо о правима, само црквена терминологија је другачија, па ћемо рећи – „ко је достојан да се причести“, али у принципу ту сами себи „улећемо у стомак“, јер и сами врло добро знамо да нико није достојан. Ипак, бирамо ту реч да не бисмо говорили о правима. Неизбежним правима. Но, добро… остаје и даље питање – ко је достојан да се Причести? Видите, само постојање тог питања јесте сведок нашег отуђења. И наше неслободе, изражене у том нашем избору да месец дана не једемо свињетину. Комично, али тако је, јер тих месец дана јесте потврда да смо изабрали да будемо „достојни“. И, то је то! Најтужнија, али буквално најтужнија, реалност тог избора, јесте да смо њиме заборавили слободу којом смо вољени… и, којом треба да волимо. Мислите о томе! Свештеник др Угрин Поповић
  4. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij
  5. Ромејац

    Неправда исправљена после 75 година

    Почетком септембра навршило се 75 година од злочина који су 3/4. септембра 1943. године, у селу Добрујевцу, код Бољевца, над петорицом недужних сељака починили партизани, по наредби комесара Озне Момчила Сибиновића из Бучја. Петорица убијених – Петар Деспотовић, Цветко Деспотовић, Јеремија Милосављевић, Радомир Петровић и мој отац Милорад Радисављевић – проглашени су ратним злочинцима и издајницама. Убијени су без утврђене кривице, без суђења и без права на одбрану, иако ниједан није био убица, нити издајник. Петар Деспотовић, солунски борац, инвалид без ноге, који је прешавши гудуре Албаније и Кајмакчалан допринео победи Србије у Првом светском рату, убијен је само зато што је партизане питао зашто су ухапсили његовог брата Цветка. Мој отац, Милорад Радисављевић, убијен је у 24. години, када сам ја имао само шест месеци. Злочинци нису дозволили да запамтим лик оца, а ни њему да се радује мом одрастању. Кроз живот сам стално носио печат да сам потомак ратног злочинца и издајника, иако мој отац никога није убио, нити издао. Виши суд у Зајечару је уважио мој захтев и 2013. године је рехабилитовао мог оца, после равно 70 година. Захваљујући ангажовању МЗ Добрујевац, а пре свега пуковнику, пилоту у пензији, Драгољубу Илићу и месној самоуправи у Бољевцу, подигнут је споменик недужним жртвама, који је освештао парох Цркве Светог Илије из Бољевца. Освећењу споменика присуствовали су потомци невиних страдалника, као и бројни мештани. http://www.politika.rs/scc/clanak/412292/Pogledi/Nepravda-ispravljena-posle-75-godina
  6. Америчка војска претрпела је прво рушење изузетно скупог борбеног авиона из програма Ф-35, вредног око 100 милиона долара, само дан након што је објављена вест да је верзија тог авиона коју су користили маринци имала прво борбено дејство по талибанским метама у Авганистану. Би-Би-Си преноси саопштење америчких маринаца да се авион Ф-35Б срушио у савезној држави Јужна Каролина, да је пилот успео да се катапултира и прође без повреда. У саопштењу је наведено да је истрага о узроку пада у току. Наводи се да је програм авиона Ф-35 највећи и најскупљи програм наоружања ове врсте на свету и да је пројектовано да би америчка компанија "Локид Мартин" могла да прода више од 3.000 ових летелица. Би-Би-Си подсећа да је програм критикован како због цене и кашњења у испоруци, тако због и ефикасности у борби. Ројтерс је објавио да је нови уговор који је Пентагон јуче потписао за набавку рекордног броја од 141 борбеног авиона Ф-35, при чему је пређашња цена од око 100 милиона смањена на 89,2 милиона долара по летелици. "Локид Мартин" прави ове авионе у три варијанте, при чему ознака А значи да има конвенционално полетање, ознака Б је за скраћено полетање и вертикално слетање, а Ц за катапултирање са носача авиона. Си-Ен-Ен је јуче пренео наводе америчких војних званичника да је борбени авион Ф-35Б у четвртак први пут употребљен у Авганистану против фиксне талибанске мете. "Током мисије, Ф-35Б извео је напад као вид подршке операцијама америчких трупа на копну и био је успешан", потврдиле су морнаричке снаге САД. Си-Ен-Ен је навео да овај авион фаворизује амерички председник Доналд Трамп, који је неколико пута хвалио Ф-35 због способности да буде "невидљив". ТАНЈУГ
  7. Гост емисије "Интервју" био је господин др Растко Јовић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице
  8. Сагласно поузданим информацијама до којих је дошла Ромфеа.гр, на 190-тој страни књиге, буквално пише да ће се после смрти садашњег Патријарха Вартоломеја деградирати улога Константинопољске Патријаршије и управо из тог разлога расколнички митрополит Јосиф сматра да је неопходно да се нађе нови град за првопрестолну Цркву. Такође расколнички митрополит Јосиф Кумановски наглашава да је начин којим се данас управља у православљу хаотичан. За нови град овај расколнички митрополит предлаже да се расколничка Македонска Црква договори са Москвом. Расколнички митрополит Јосиф наглашава да је, као што карактеристично каже - такозвани Васељенски Патријарх изгубио значење да има назив Васељенски и да је он само један турски чиновник који се покорава турској држави. Извор: Ромфеа / превод Поуке.орг
  9. У својој новој књизи под насловом “Аутокефална Македонска Православна Црква - Охридска Архиепископија” (Куманово 2018), која циркулише у скопским књижарама, раскилнички митрополит Јосиф Кумановски (из расколничке "Македонске" Цркве у БЈРМ) који је и писац књиге, осврће се на Васељенску Патријаршију и Патријарха Вартоломеја. Сагласно поузданим информацијама до којих је дошла Ромфеа.гр, на 190-тој страни књиге, буквално пише да ће се после смрти садашњег Патријарха Вартоломеја деградирати улога Константинопољске Патријаршије и управо из тог разлога расколнички митрополит Јосиф сматра да је неопходно да се нађе нови град за првопрестолну Цркву. Такође расколнички митрополит Јосиф Кумановски наглашава да је начин којим се данас управља у православљу хаотичан. За нови град овај расколнички митрополит предлаже да се расколничка Македонска Црква договори са Москвом. Расколнички митрополит Јосиф наглашава да је, као што карактеристично каже - такозвани Васељенски Патријарх изгубио значење да има назив Васељенски и да је он само један турски чиновник који се покорава турској држави. Извор: Ромфеа / превод Поуке.орг View full Странице
  10. У току Литургије Владика је звањем протонамесника наградио старешину храма јереја Владу Вуковић за досадашњи труд и бригу о храму, поуком да и даље напредује и труди се заједно са својом парохијом. У наставку Литургије Владика је крстио малог Данила, четврто дете оца Владе. Владика је на крају Литургије одржао очинску беседу, протумачивши Св. јеванђење и похваливши труд и рад надлежног свештеника, рекавши да се парохијани угледају на свог свештеника, који је у овом тешком времену смогао снаге да одгаја тако велику породицу и улаже велики труд у старању око своје парохије. Одмах након литургијског сабрања у порти Цркве одржан је кратак културно – уметнички програм који је припремио КУД „Црнајка“. У наставку је уследио свечани ручак који је припремила Месна заједница Црнајка заједно са својим свештеником. У току трпезе љубави Преосвећени владика је на предлог надлежног пароха наградио институције, фирме и појединце који су највише помогли реновирање храма и захвалио се и осталима који су помогли да овај храм напокон доживи свој преображај. Архијерејска грамата је додељена председнику општине Мајданпек господину Дејану Вагнеру, председнику МЗ Црнајка господину Ненаду Николићу, приватном предузећу „Мимел“ ДОО из Мајданпека, брачном пару Јели и Драгутину Диммитријевићу, Горану Димитријевићу, Зорану Димитријевићу, Зорану Илићу, Ивану Илићу, Звездану Новаковићу, Тихомиру Журкићу и Радиши Гавићу. Посебно се Владика захвалио директору рудника Мајданпек на несебичној љубави према мајци Цркви и огромној подршци и помоћи како у обнови овог храма у Црнајки, тако и помоћи око свих храмова у општини Мајданпек, уручивши му икону крсне славе, Светог Јована Крститеља, да се пред њом моли, а она да штити и благослови и њега и његов дом и све који се пред њом помоле. Историја Светоуспенског храма у Црнајки Из извештаја, који је по наредби Кнеза Милоша 1832. године поднела комисија која је имала задатак да попише православне храмове у тадашњој Србији, у Црнајки је постојала црква која је подигнута 1819. године. Данас, у центру села, у непосредној близини школе, на месту на којем је била поменута црква, налази се храм посвећен Успенију Пресвете Богородице, подигнут 1896. године, а освећен годину дана касније од стране Епископа тимочког Мелентија. Храм је подигнут углавном од новчаних прилога или од доприноса мештана. У порти храма, са јужне стране, налази се гроб свештеника Јована Павловића, који се упокојио 1918. године. После нестанка два немачка војника у лето 1943. године, немачки окупатор је 23. августа исте године стрељао четрдесет мештана и упалио храм. Теже последице су избегнуте брзом интервенцијом мештана који су пожар угасили. Трагови тог догађаја и данас су видљиви на делу иконостаса и на неким богослужбеним књигама. Извор: Епархија тимочка
  11. -Епископ тимочки Иларион богослужио у Црнајки код Мајданпека- На дан када света Црква прославља сабор Светих отаца првог Васељенског сабора, 20. маја 2018 године, Свету архијерејску Литургију у храму Успенија Пресвете Богородице у селу Црнајка код Мајданпека, служио је Епископ тимочки г. Иларион са свештенством из намесништава борског, неготинског и кладовског. Пре почетка службе Владика је освештао обновљени храм у Црнајки. Ово је уједно прва архијерејска Литургија још од освећења храма 1897. године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току Литургије Владика је звањем протонамесника наградио старешину храма јереја Владу Вуковић за досадашњи труд и бригу о храму, поуком да и даље напредује и труди се заједно са својом парохијом. У наставку Литургије Владика је крстио малог Данила, четврто дете оца Владе. Владика је на крају Литургије одржао очинску беседу, протумачивши Св. јеванђење и похваливши труд и рад надлежног свештеника, рекавши да се парохијани угледају на свог свештеника, који је у овом тешком времену смогао снаге да одгаја тако велику породицу и улаже велики труд у старању око своје парохије. Одмах након литургијског сабрања у порти Цркве одржан је кратак културно – уметнички програм који је припремио КУД „Црнајка“. У наставку је уследио свечани ручак који је припремила Месна заједница Црнајка заједно са својим свештеником. У току трпезе љубави Преосвећени владика је на предлог надлежног пароха наградио институције, фирме и појединце који су највише помогли реновирање храма и захвалио се и осталима који су помогли да овај храм напокон доживи свој преображај. Архијерејска грамата је додељена председнику општине Мајданпек господину Дејану Вагнеру, председнику МЗ Црнајка господину Ненаду Николићу, приватном предузећу „Мимел“ ДОО из Мајданпека, брачном пару Јели и Драгутину Диммитријевићу, Горану Димитријевићу, Зорану Димитријевићу, Зорану Илићу, Ивану Илићу, Звездану Новаковићу, Тихомиру Журкићу и Радиши Гавићу. Посебно се Владика захвалио директору рудника Мајданпек на несебичној љубави према мајци Цркви и огромној подршци и помоћи како у обнови овог храма у Црнајки, тако и помоћи око свих храмова у општини Мајданпек, уручивши му икону крсне славе, Светог Јована Крститеља, да се пред њом моли, а она да штити и благослови и њега и његов дом и све који се пред њом помоле. Историја Светоуспенског храма у Црнајки Из извештаја, који је по наредби Кнеза Милоша 1832. године поднела комисија која је имала задатак да попише православне храмове у тадашњој Србији, у Црнајки је постојала црква која је подигнута 1819. године. Данас, у центру села, у непосредној близини школе, на месту на којем је била поменута црква, налази се храм посвећен Успенију Пресвете Богородице, подигнут 1896. године, а освећен годину дана касније од стране Епископа тимочког Мелентија. Храм је подигнут углавном од новчаних прилога или од доприноса мештана. У порти храма, са јужне стране, налази се гроб свештеника Јована Павловића, који се упокојио 1918. године. После нестанка два немачка војника у лето 1943. године, немачки окупатор је 23. августа исте године стрељао четрдесет мештана и упалио храм. Теже последице су избегнуте брзом интервенцијом мештана који су пожар угасили. Трагови тог догађаја и данас су видљиви на делу иконостаса и на неким богослужбеним књигама. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  12. Милан Ракић

    Трибина: НАТО агресија, 19 година после (ВИДЕО)

    У препуном амфитеатру „Слободан Јовановић“, присутнима, међу којима је највише било студената, обратили су се Арно Гујон, оснивач добротворне организације „Солидарност за Косово“ и носилац ордена Светог Саве првог степена, затим проф. др Даница Грујичић, начелник Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије и проф. др Сима Аврамовић, декан Правног факултета у Београду
  13. На Правном факултету у Београду, у среду 16.маја, одржана је трибина под називом „НАТО агресија и њене последице 19 година касније“. У препуном амфитеатру „Слободан Јовановић“, присутнима, међу којима је највише било студената, обратили су се Арно Гујон, оснивач добротворне организације „Солидарност за Косово“ и носилац ордена Светог Саве првог степена, затим проф. др Даница Грујичић, начелник Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије и проф. др Сима Аврамовић, декан Правног факултета у Београду View full Странице
  14. Гарда Војске Србије у Београду је 6. маја 2018. прославила Ђурђевдан - прву крсну славу - након 80 година, а са овог молитвеног славља, благодарећи хаџи Марку Вујичићу, доносимо звучне записе беседа протођакона др Радомира Б. Ракића, главног и одговорног уредника званичног сајта СПЦ, затим проповед војног свештеника капетана Стевана Стевановића, после сечења славског колача у Гарди Војске Србије и на крају поздравно слово Команданта Гарде генерал-мајора Миломира Тодоровића на славском ручку у Гарди током овог историјског дана. Прилог Радија Слово љубве Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  15. Драгана Милошевић

    Прво питање после операције, или како сам се приближио Богу

    То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm
  16. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm View full Странице
  17. Нови Београд и Земун баштине традиције и сећања на наше војно ваздухопловство... Писали смо/сам о томе `тма` пута овде-више ми је и мука. Миланковићев хангар у "Ерпорт ситију" се још увек држи. А некадашња упрвна зграда "Икаруса" са све спомен плочом страдалим авијатичарима у Другом рату, у Грамшивејој улици на граници НБГ и Земуна; где некад бејаше и Дечији центар, а одакле започе са радом прва српска фабрика авиона... Једноставно пред нашим очима нестаје... Узалуд су житељи из краја указивали да је то први објекат Новог Београда, да зграда има повијесну вредност, да је Икар на њој у сразу са оним на згради Команде РВ у Земуну... Узалуд је апеловала војска, ветерани некадашњег ЈАТ-а... Узалуд је била и чињеница да се на серклу зграде налази и спомен плоча настрадалим ваздухопловцима. "Прича" да је ту био некада аеродром... Дођође нека времена где нам авијацију преименоваше у "ваздуПлохове" и полетнослетне стазе у "аеродрУме"... Сами смо криви... Понекад заиста и помислим да правим будалу од себе пишући и указујући на на неке чињенице... О томе да је некада мала Србија, у авијиацији била ИСПРЕД и САД и Русије. Очито то никога не интересује. Више се прима русољубна онанија по друштвеним мрежама, те хладни ножеви америчанскофилних чињеница... Када је ова земља имала авијацију, ни први, ни други јој нису били ни "до колена". Када је у овој згради започела повијест зракопловне индустрије, први су гледали интересе, док су други сабирали петољетке из сов/колхоза од Кавказа до Владивостока. На месту ове зграде нићи ће нешто. Није хришћански и није у реду... Али, Дабогда се сваки "корисник" овога места сећао нечега што лети код Срба, и што је најбољи српски РЕАЛНИ бренд већ 106 година... И ШТУЦАО А који је започео један поп.. Живели и ако се загрцнете-нема везе. Напијте се воде из корпоративног маркета.. и идемо даље...
  18. Пише: Александар ПАВИЋ         МУК хора нападача на Митрополита Амфилохија је скоро заглушујући.         Александар Вучић је у Давосу, после разговора са Тачијем и, судећи по фотографијама, посебно срдачног сусрета са Едијем Рамом, за РТС, поводом будућности Косова и Метохије, изјавио, и то не први пут, да треба „да имамо реалан и озбиљан приступ, да изгубимо најмање што морамо, а да добијемо највише што можемо“.         Односно, разјаснио је, опет не по први пут, да не би имао ништа против да тзв. Косово добије столицу у УН као независна држава, под условом да „и једни и други будемо помало незадовољни и љути“.         Другим речима, председник Србије, који се заклео на Устав, јавно је потврдио да није априори против независног „Косова“, већ само против тога да и Србија нешто не обезбеди за себе. Да ли је то подела КиМ, или чак само некаква „аутономија“ за север КиМ у саставу лажне државе - о томе се Вучић није изјашњавао.         Нико из редова владајуће већине није ни речју реаговао на ово очигледно нарушавање уставног поретка Србије.         С друге стране, када је, уочи Божића, Митрополит Амфилохије јавно изразио бојазан да политика председника Србије води „издаји Србије и Косова“, на основу „неповерења“ које изазивају Вучићеве „комбинације“ - Селаковић, Ђурић, Михајловићка, Вулин и Ружић су се такмичили у томе ко ће оштрије или недоличније напасти Егзарха Пећког Трона.         Селаковић је, што већ довољно говори о његовом кућном и црквеном васпитању, Митрополита чак оптужио да се „бавио враџбинама“ и говорио „о неким неизвесним стварима“.         Питање за Селаковића: да ли је Вучићево отворено нуђење дела државне територије Србије довољно извесна ствар за њега? Односно, где је то Митрополит погрешио?         Где су погрешили потписници Апела за одбрану Косова и Метохије, чији је Митрополит такође потписник, када су изразили забринутост да се „први пут у српској историји, надвила... опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“?         Ђурић је успео да надвиси Селаковића у беспризорности обраћања Митрополиту, оптужујући га да је „прешао... у ред људи којима српски интереси нису на срцу“, па чак и „подучавајући“ Митрополита да говори на „нецрквен и срамотан начин“.         Ово од човека који је на врху листе одговорних за укидање институција државе Србије на КиМ и давање међународног позивног броја лажној нарко-држави, и којем, узгред, цетињски „Ђедо“ може да буде деда по годинама, а за кога је извесно „тата“ у свему другом, а посебно у српству.         „Преподобни“ Бранко Ружић је, очигледно не схватајући разлику између Синода и партијског комитета, чак завапио да је „крајње време“ да Синод СПЦ изрекне санкције Митрополиту због његове изјаве, којом је, по Ружићу, показао „неодговоран однос према државном интересу“. Другим речима, за Ружића је „неодговорно“ када неко, попут Митрополита, брани територијални интегритет земље, док је сасвим у реду када сам председник државе јавно лицитира са истим, и то управо са онима који га активно угрожавају.         Зорана Михајловић, тај „стуб“ Православља, критикујући Митрополита а бранећи Вучића, изрекла је и ноторну неистину да се Вучић „неће мешати у црквене ствари, као што ни митрополит Амфилохије неће водити државну политику“ - „заборављајући“ Вучићеву посету без преседана Сабору СПЦ у пролеће 2013. како би директно утицао на иначе негативан став Цркве о првом Бриселском споразуму.         Међутим сада, пошто је Вучић у Давосу (поново) јавно нудио део државне територије Србије, (поново) узнемирујући и делећи српску а додатно охрабрујући албанско-шиптарску јавност - ни речи из уста истих политичких фарисеја који су се камењем бацали на Митрополита Амфилохија, а којем би сад требало да се јавно извине.         Но, спремнији су, очигледно, да се извињавају разним српским непријатељима, али никако и једном високом, угледном и забринутом српском црквеном великодостојнику, чије су се јавно изречене бојазни управо додатно потврдиле.         Постоји, наравно, и још једно, сасвим умесно тумачење: да се горе-поменути слажу са оним што је Вучић изговорио у Давосу, односно са његовом непристојном понудом Тачију и Рами. Нека то онда јавно и кажу, уместо што своје нападе на Митрополита и његове истомишљенике увијају у обланду „патриотизма“.         Још један светли пример „унутрашњег дијалога“, у којем једино монолог о „реалности с којом морамо да се суочимо“ до сада није бивао дочекан на нож.
  19. Извор: http://www.fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/posle-davosa-bi-mihajlovic-selakovic-djuric-i-ruzic-treba-da-se-izvine-amfilohiju Пише: Александар ПАВИЋ МУК хора нападача на Митрополита Амфилохија је скоро заглушујући. Александар Вучић је у Давосу, после разговора са Тачијем и, судећи по фотографијама, посебно срдачног сусрета са Едијем Рамом, за РТС, поводом будућности Косова и Метохије, изјавио, и то не први пут, да треба „да имамо реалан и озбиљан приступ, да изгубимо најмање што морамо, а да добијемо највише што можемо“. Односно, разјаснио је, опет не по први пут, да не би имао ништа против да тзв. Косово добије столицу у УН као независна држава, под условом да „и једни и други будемо помало незадовољни и љути“. Другим речима, председник Србије, који се заклео на Устав, јавно је потврдио да није априори против независног „Косова“, већ само против тога да и Србија нешто не обезбеди за себе. Да ли је то подела КиМ, или чак само некаква „аутономија“ за север КиМ у саставу лажне државе - о томе се Вучић није изјашњавао. Нико из редова владајуће већине није ни речју реаговао на ово очигледно нарушавање уставног поретка Србије. С друге стране, када је, уочи Божића, Митрополит Амфилохије јавно изразио бојазан да политика председника Србије води „издаји Србије и Косова“, на основу „неповерења“ које изазивају Вучићеве „комбинације“ - Селаковић, Ђурић, Михајловићка, Вулин и Ружић су се такмичили у томе ко ће оштрије или недоличније напасти Егзарха Пећког Трона. Селаковић је, што већ довољно говори о његовом кућном и црквеном васпитању, Митрополита чак оптужио да се „бавио враџбинама“ и говорио „о неким неизвесним стварима“. Питање за Селаковића: да ли је Вучићево отворено нуђење дела државне територије Србије довољно извесна ствар за њега? Односно, где је то Митрополит погрешио? Где су погрешили потписници Апела за одбрану Косова и Метохије, чији је Митрополит такође потписник, када су изразили забринутост да се „први пут у српској историји, надвила... опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“? Ђурић је успео да надвиси Селаковића у беспризорности обраћања Митрополиту, оптужујући га да је „прешао... у ред људи којима српски интереси нису на срцу“, па чак и „подучавајући“ Митрополита да говори на „нецрквен и срамотан начин“. Ово од човека који је на врху листе одговорних за укидање институција државе Србије на КиМ и давање међународног позивног броја лажној нарко-држави, и којем, узгред, цетињски „Ђедо“ може да буде деда по годинама, а за кога је извесно „тата“ у свему другом, а посебно у српству. „Преподобни“ Бранко Ружић је, очигледно не схватајући разлику између Синода и партијског комитета, чак завапио да је „крајње време“ да Синод СПЦ изрекне санкције Митрополиту због његове изјаве, којом је, по Ружићу, показао „неодговоран однос према државном интересу“. Другим речима, за Ружића је „неодговорно“ када неко, попут Митрополита, брани територијални интегритет земље, док је сасвим у реду када сам председник државе јавно лицитира са истим, и то управо са онима који га активно угрожавају. Зорана Михајловић, тај „стуб“ Православља, критикујући Митрополита а бранећи Вучића, изрекла је и ноторну неистину да се Вучић „неће мешати у црквене ствари, као што ни митрополит Амфилохије неће водити државну политику“ - „заборављајући“ Вучићеву посету без преседана Сабору СПЦ у пролеће 2013. како би директно утицао на иначе негативан став Цркве о првом Бриселском споразуму. Међутим сада, пошто је Вучић у Давосу (поново) јавно нудио део државне територије Србије, (поново) узнемирујући и делећи српску а додатно охрабрујући албанско-шиптарску јавност - ни речи из уста истих политичких фарисеја који су се камењем бацали на Митрополита Амфилохија, а којем би сад требало да се јавно извине. Но, спремнији су, очигледно, да се извињавају разним српским непријатељима, али никако и једном високом, угледном и забринутом српском црквеном великодостојнику, чије су се јавно изречене бојазни управо додатно потврдиле. Постоји, наравно, и још једно, сасвим умесно тумачење: да се горе-поменути слажу са оним што је Вучић изговорио у Давосу, односно са његовом непристојном понудом Тачију и Рами. Нека то онда јавно и кажу, уместо што своје нападе на Митрополита и његове истомишљенике увијају у обланду „патриотизма“. Још један светли пример „унутрашњег дијалога“, у којем једино монолог о „реалности с којом морамо да се суочимо“ до сада није бивао дочекан на нож. View full Странице
  20. Economist: Зашто британска економија после Брегзита стоји боље него што се очекивало 19петакјан 2018 Posted by Стање ствари in Посрбљено   Цене некретнина су стабилне, стопа незапослености опада, рецесија је избегнута. То није требало да се деси Лондонски сити, средиште британске финансијске моћи   (Economist, 15. 1. 2018) Предвиђан је хаос. Пратећи британско изјашњавање да се напусти Европска Унија у јуну 2016. године, већина економиста је веровала да је рецесија неизбежна. У студији коју је објавила влада у време пред референдум изнето је предвиђање да ће цене некретнина брзо пасти, и до једне петине њихове вредности, и да ће број незапослених порасти за више од 800.000. Али није се десила рецесија. Истина је да је Британија клизила низ међународну табелу по расту бруто друштвеног производа од када је изгласан Брегзит, али раст и 2016. и 2017. је био просечно око 2%, што је слично 2015. Штавише, цене некретнина су стабилне а стопа незапослености од 4,3% је најнижа за претходне 42 године. Катастрофа је избегнута. Шта је пошло по добру? Концепт који се налазио у основи језивих предвиђања пре референдума је „несигурност“. Нико није имао ни најмагловитије представе о томе како ће изгледати британски постбрегзитовски трговински однос са Европском унијом. Економисти су страховали да ће повећана несигурност навести домаћинства да обуздају своју потрошњу и бизнисмене да сачекају са својим инвестицијама. Уз помоћ накнадне памети ово изгледа наивно. Гласачи који су гласали за напуштање ЕУ су добили оно што су желели, па зашто би онда срезали своју потрошњу? За оне који су гласали за останак, Брегзит остаје још увек удаљен: статус државе у трговинској заједници 2020. године  за просечног Британца није прека брига. У међувремену, Британија остаје атрактивно место за стране инвеститоре, делимично због поузданог правног система и ниских корпоративних пореза. Стање глобално економије је такође помогло. Изгласавање Брегзита се поклопило са почетком првог светског економског успона после више година. Обим светске трговинске размене је пристојно порастао, без обзира на страшна предвиђања Доналда Трампа. Компаније од Сијетла до Шангаја су повратиле неке од својих порива[1] и вољне су поново да инвестирају. Британија, економија која је поприлично зависна од међународне трговине, порасла је заједно са свима другима. Британски извозници су добили додатни подстицај депресијацијом фунте стерлинга, која је ослабила 10% у односу на ниво пре гласања. Претходне године реални извоз је порастао за једну десетине, иако је британски трговински дефицит остао сличан просеку после финансијске кризе. Питање је може ли се овај неочекивано добар учинак наставити. Како се приближава британско напуштање Европске Уније у марту 2019. године, послови могу да се унервозе, посебно ако се прибојавају да договор са Европском Унијом неће бити постигнут. Ако инвестициона потрошња опадне, и потрошачи ће евентуално почети да осећају притисак. И сам Брегзит, који ће по свој прилици Британију оставити са значајно смањеним приступом на највеће спољно тржиште, имаће суштинске негативне дугорочне економске последице. За сада, међутим, британска економија наставља да блажено плови у непознато. Са енглеског посрбио: Милош Милојевић [1] Прим. ММ: У изворнику је употребљен израз „animal spirits“ који је употребио Џон Мајнард Кејнз у свом делу „Општа теорија запослености, камата и новца“ како би описао инстинкте, тежње и емоције који повремено утичу и воде људско понашање и које је могуће измерити параметрима попут потрошачког самопоуздања. Прочитајте још Economist: Британски референдум – битка са великим улозима Чарлс Хју Смит: Брегзит – прст обесправљених у оку владајуће елите Погледајте још
  21. Мада је још увијек неизвјесно какве су посљедице, растакања јединственог европског тржишта, чињеница да и они који су били жестоко против брегзита из економских разлога, какав је најугледнији недјељник крупног капитала The Economist, сада примјећују нека друга кретања од очекиваних. Овај текст преносимо уз наду да ће изазвати снажније суочавање наших економиста са перспективама српске привреде у измијењеном европском окружењу. Economist: Зашто британска економија после Брегзита стоји боље него што се очекивало 19петакјан 2018 Posted by Стање ствари in Посрбљено Цене некретнина су стабилне, стопа незапослености опада, рецесија је избегнута. То није требало да се деси Лондонски сити, средиште британске финансијске моћи (Economist, 15. 1. 2018) Предвиђан је хаос. Пратећи британско изјашњавање да се напусти Европска Унија у јуну 2016. године, већина економиста је веровала да је рецесија неизбежна. У студији коју је објавила влада у време пред референдум изнето је предвиђање да ће цене некретнина брзо пасти, и до једне петине њихове вредности, и да ће број незапослених порасти за више од 800.000. Али није се десила рецесија. Истина је да је Британија клизила низ међународну табелу по расту бруто друштвеног производа од када је изгласан Брегзит, али раст и 2016. и 2017. је био просечно око 2%, што је слично 2015. Штавише, цене некретнина су стабилне а стопа незапослености од 4,3% је најнижа за претходне 42 године. Катастрофа је избегнута. Шта је пошло по добру? Концепт који се налазио у основи језивих предвиђања пре референдума је „несигурност“. Нико није имао ни најмагловитије представе о томе како ће изгледати британски постбрегзитовски трговински однос са Европском унијом. Економисти су страховали да ће повећана несигурност навести домаћинства да обуздају своју потрошњу и бизнисмене да сачекају са својим инвестицијама. Уз помоћ накнадне памети ово изгледа наивно. Гласачи који су гласали за напуштање ЕУ су добили оно што су желели, па зашто би онда срезали своју потрошњу? За оне који су гласали за останак, Брегзит остаје још увек удаљен: статус државе у трговинској заједници 2020. године за просечног Британца није прека брига. У међувремену, Британија остаје атрактивно место за стране инвеститоре, делимично због поузданог правног система и ниских корпоративних пореза. Стање глобално економије је такође помогло. Изгласавање Брегзита се поклопило са почетком првог светског економског успона после више година. Обим светске трговинске размене је пристојно порастао, без обзира на страшна предвиђања Доналда Трампа. Компаније од Сијетла до Шангаја су повратиле неке од својих порива[1] и вољне су поново да инвестирају. Британија, економија која је поприлично зависна од међународне трговине, порасла је заједно са свима другима. Британски извозници су добили додатни подстицај депресијацијом фунте стерлинга, која је ослабила 10% у односу на ниво пре гласања. Претходне године реални извоз је порастао за једну десетине, иако је британски трговински дефицит остао сличан просеку после финансијске кризе. Питање је може ли се овај неочекивано добар учинак наставити. Како се приближава британско напуштање Европске Уније у марту 2019. године, послови могу да се унервозе, посебно ако се прибојавају да договор са Европском Унијом неће бити постигнут. Ако инвестициона потрошња опадне, и потрошачи ће евентуално почети да осећају притисак. И сам Брегзит, који ће по свој прилици Британију оставити са значајно смањеним приступом на највеће спољно тржиште, имаће суштинске негативне дугорочне економске последице. За сада, међутим, британска економија наставља да блажено плови у непознато. Са енглеског посрбио: Милош Милојевић [1] Прим. ММ: У изворнику је употребљен израз „animal spirits“ који је употребио Џон Мајнард Кејнз у свом делу „Општа теорија запослености, камата и новца“ како би описао инстинкте, тежње и емоције који повремено утичу и воде људско понашање и које је могуће измерити параметрима попут потрошачког самопоуздања. Прочитајте још Economist: Британски референдум – битка са великим улозима Чарлс Хју Смит: Брегзит – прст обесправљених у оку владајуће елите Погледајте још View full Странице
  22. ГрешниСлуга

    Пад

    Човек после више година се бори са неким грехом и Бог му помогне и успе да се избори са тим. Шта радити када човек опет после пар година се врати истом греху ? Поред тога да не сме да очајава и да се бори, шта треба још радити ?
  23. http://www.kurir.rs/crna-hronika/2923991/giskino-telo-posle-26-godina-nije-istrulilo Posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške, nekadašnjeg komandanta Srpske garde, i njegovih roditelja, oca Gavre i majke Milene, juče su ekshumirani na Centralnom groblju u Beogradu. Kovčeg sa telom Božovića izvađen je u devet časova, a kada je otvoren, najuža rodbina i radnici koju su izneli sanduk zaprepastili su se onim što su videli - Giškino telo nije istrulilo. Ovo je za Kurir potvrdila Božovićeva sestra Slavica, koja je objasnila da u prvom trenutku niko nije mogao da poveruje svojim očima. - Radnici su ga prvi ugledali! Onda su me pozvali da vidim. Šokirala sam se! Moj Đorđe posle 26 godina nije istrulio. Odmah su mi na pamet pale reči monahinje koja je uz oca Tadeja bila do smrti. Ona je pre nekoliko dana pozvala moju ćerku kada je saznala za ekshumaciju i rekla joj je: „Nemojte, deco, da se iznenadite kada vidite telo“ - priča Slavica Božović.
×