Претражи Живе Речи Утехе

Канонском Православљу у Украјини и у целом свету нанета је тешка рана, констатовао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил у посланицама упућеним поглаварима помесних Православних Цркава. Посланице су упућене Папи и Патријарху александријском Теодору II, Патријарху антиохијском Јовану Х, Патријарху јерусалимском Теофилу III, Патријарху српском Иринеју, Католикосу-Патријарху све Грузије Илији II, Патријарху румунском Данилу, Патријарху бугарском Неофиту, Архиепископу кипарском Хризостому II, Архиепископу атинском и све Јеладе Јерониму II, Архиепископу тиранском и све Албаније Анастасију, Митрополиту варшавском и све Пољске Сави, Митрополиту Чешких земаља и Словачке Ростиславу и Митрополиту Америке и Канаде Тихону, преноси Патријархија.ru. Његова Светост патријарх Кирил обавестио их је о томе да је 15. децембра 2018. године у Кијеву, уз непосредно учествовање и под директним покровитељством државних власти Украјине одржан скуп „јерарха“, „клира“ и мирјана две украјинске расколничке групе. Учесници у овом незаконитом окупљању који су заседали у историјском храму Софије Кијевске прогласили су себе за „сабор уједињења“. У ствари, такозвано уједињење се састојало у сливању две шизматичке организације од којих је створена једна. На „сабору“ су учествовали лажни епископи расколничке „Кијевске патријаршије“ и друге неканонске структуре – „Украјинске аутокефалне православне цркве“. „Међутим, канонска Украјинска Православна Црква на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем, у складу са одлуком Светог Синода од 7. децембра, одбила је да учествује у овој манифестацији сматрајући је „незаконитим скупом“. Без обзира на многобројне случајеве вршења притиска на њене архипастире, од 90 јерарха који чине њен епископат, у псеудосабору су учествовала само двојица архијереја, један епархијски и један викарни. Одлуком Светог Синода Украјинске Православне Цркве од 17. децембра обојица су због одласка у раскол и грубог кршења архијерејске заклетве разрешена дужности и забрањено им је да служе,“ – истакао је Патриjарх. Његова Светост је подсетио да је процес „давања аутокефалије Украјини“ покренуо лидер световне власти земље ради сопствених политичких циљева. „Одржани скуп је само потврдио чињеницу отвореног мешања државе у црквени живот,“ – констатовао је патријарх. Дакле, председник П. Порошенко не само да је присуствовао овом „сабору“, већ је седео у његовом президијуму и лично је посматрао како се скуп одвија. У „сабору“ је учествовао и председник Врховне Раде Украјине гркокатоличке вероисповести А. Парубиј, који је 17. децембра најавио да у најскорије време предстоји гласање о нацрту закона о лишавању Украјинске Православне Цркве права да се назива у складу са својим уставним називом. „Циљ ове промене назива је вршење пререгистрације свих парохија и манастира, проглашавање неважећим докумената о правима канонске Цркве на храмове и другу црквену имовину,“ – истакао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. „На велику жалост, у манифестацији непријатељској према Цркви, упркос светим канонима и кршећи црквене одредбе, учествовали су представници Цариградске патријаршије, – саопштио је поглавар Руске Православне Цркве. Митрополит галски Емануил је председавао сабором расколника, док су се с његове десне стране налазили П. Порошенко који се причешћивао код гркокатолика, а с леве Филарет Денисенко који је изопштен из Цркве, и Макарије Малетич без апостолског прејемства.“ Како је истакао Свјатејши Владика, жалосни резултат овог незаконитог окупљања представља избор „поглавара“ такозване „Православне цркве Украјине“. То је расколнички „јерарх“ самопроглашене Кијевске патријаршије С. П. Думенко, који је све своје псеудохиротоније, па чак и „монашки“ постриг с именом Епифаније добио из руку Филарета Денисенка који је лишен чина и којем је изречена анатема. Новоизабрани „поглавар“ је пожурио да свенародно изјави да ће Филарет доживотно носити титулу „почасног патријарха“ и да ће „нам доживотно помагати да развијамо нашу јединствену помесну украјинску православну цркву“. „Учињени акт вапијућег безакоња власти земље и Цариградска патријаршија представљају као уједињење украјинског Православља,“ – скренуо је пажњу поглаварима Помесних Цркава Његова Светост патријарх Кирил. – Међутим, до уједињења заправо није дошло. Расколници су остали ван Цркве као што су и били. И поред тога што су се ујединили они и даље остају мањина на православној карти Украјине.“ Његова Светост је указао на то да по државној статистици коју наводи Министарство културе ове земље, канонска Украјинска Црква броји 12.348 парохија, што је двоструко више од укупног броја парохија које чине нову псеудоцрквену структуру. Канонска Украјинска Црква броји 10.424 свештенослужитеља, 211 манастира и 4.721 монаха. „Украјинска Православна Црква је најбројнија верска организација у Украјини. Епископат Украјинске Православне Цркве који у саставу Московске патријаршије има статус широке самоуправе на Сабору епископа одржаном 13. новембра ове године, једнодушно се изјаснио за очување овог статуса и за очување вишевековног јединства с Руском Црквом, – посведочио је патријарх Кирил. – Међутим, украјинска власт чини све како би раскинула ову историјску везу.“ Његова Светост је истакао да расколници ујединивши се нису учинили главни корак – нису се покајали за грех раскола и вратили у Цркву из које су отишли и од чијег су јединства отпали. Уместо тога, очигледна је легализација од стране Цариградске патријаршије под обличјем „аутокефалије“. Поглавар Руске Православне Цркве је подсетио: „Његова Светост Патријарх Кирил је на Синаксису у Шамбезију који је одржан у јануару 2016. године обећао да управо ове радње неће предузимати ни пре Критског сабора, ни после његовог одржавања.“ То што је прекршио дату реч довело је до трагедије у православном свету, навео је у закључку Његова Светост патријарх Кирил. Он је истакао: „Незаконите радње које су се одиграле 15. децембра значе да за Цариградску Цркву деведесет епископа, преко десет хиљада свештеника, ђакона и монаха на десетине милиона верника Канонске Цркве у целој Украјини, више не постоје, само зато што нису хтели да учествују у пројекту давања „аутокефалије“ који им је наметнут споља, и зато што желе да црквени живот граде у складу с црквеним уредбама, а не политичким амбицијама власти.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обавестио је примаоце посланица да је сутрадан након „сабора“, 16. децембра, Патријарх цариградски Вартоломеј званично признао избор „поглавара“ расколничке структуре чије је име већ помињано на Литургији у патријаршијском храму Светог Георгија, а такође је најавио да ће 6. јануара идуће године издати такозвани томос о аутокефалији. Истог дана Филарет Денисенко је у храму Светог Владимира у својству почасног патријарха објавио да ће доживотно управљати уједињеном расколничком „црквом“ заједно с новоизабраним „поглаварем“ који ће представљати ову организацију у спољним односима. „Сведоци смо незаконитог мешања у унутрашњи живот Украјинске Православне Цркве, грубог антиканонског упада на њену територију, продубљивања црквене поделе у православном народу и још већег раскола у украјинском православљу – истакао је Свјатејши Владика. Подсетио је да се у недавној прошлости православни свет суочавао са сличном претњом по своје јединство због раскола који је погодио Бугарску Православну Цркву деведесетих година. Тада су, као и у овом случају, делатност расколника активно подржавале државне власти. „Веома важан корак у обнављању јединства у Помесној Цркви представљао је Свеправославни сабор у Софији, за чије залагање се, између осталих, залагала Московска патријаршија, – подсетио је Његова Светост. – И премда је Његова Светост Патријарх цариградски Вартоломеј као решење предлагао легализацију раскола и добровољну оставку законитог поглавара Бугарске Цркве Његове Светости Максима, Пуноћа Православља је заштитила права канонске Цркве и њеног првојерарха, поставивши правилан канонски темељ за превладавање раскола. „Сад се питамо како глас вишемилионске канонске Цркве у Украјини може остати неуслишен,“ – истакао је Свјатејши Патријарх. – Убеђен сам да се у Украјини данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, као што то неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније: велико разилажење поглавара и јерарха Свете Цариградске Цркве с православном канонском традицијом и светоотачком еклесиологијом. Наступа време кад ћутање више није могуће, јер оно што се дешава на наше очи представља изазов упућен целом православном свету. Нема сумње да се украјински сценарио убудуће може применити на било коју другу Помесну Цркву.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обратио се поглаварима Помесних Православних Цркава позвавши их да не признају резултате незаконитог скупа расколника који је одржан у Кијеву, као и да подигну свој уважени глас и да колико је у њиховој моћи учине све како би зауставили радње разорне по Православље. „Апелујем на Вас и сву пуноћу [ваше] Свете Цркве да не признате новостворену псеудоцрквену структуру и да не ступате у општење с њом,“ – пише Његова Светост. „Молим Ваше свете молитве за прогањану Украјинску Православну Цркву, за нашу браћу и сестре који страдају, који трпе поругу и понижавања због верности Светом Православљу,“ – ове речи Свјатејши Владика је упутио поглаварима помесних Цркава. Извор: Православие.ру СПЦ View full Странице

Дана 14. јула 2018. године под председавањем Његове Светости патријарха Московског и целе Русије Кирила у Јекатеринбургу је одржана летња седница Светог Синода Руске Православне Цркве, преноси Патриархија.ru. Учесници седнице усвојили су Посланицу архипастирима, клиру, монасима и мирјанима поводом 1030. годишњице Крштења Русије. Посланица Његове Светости патријарха Кирила и Светог Синода Руске Православне Цркве архипастирима, клиру, монасима и мирјанима поводом 1030. годишњице Крштења Русије Благословен је Господ Исус Христос, Који заволи нове људе, руску земљу, и просвети је светим крштењем. (Повест о древним временима) Вољени у Господу преосвећени архипастири, свечасни презвитери и ђакони, богољубиви монаси и монахиње, драга браћо и сестре! Данас сва Пуноћа наше Цркве слави светог равноапостоног великог кнеза Владимира и са захвалношћу се сећа како се пре 1030 година трудом богоизабраног и духом снажног човека одиграла прекретница у историји словенских народа. Сведобрим дејством Светог Духа кнез се окренуо од паганских заблуда, поверовао је у Јединородног Сина Божијег Исуса Христа и примивши заједно са својим саборцима свето Крштење донео је у Русију спасоносну светлост Јеванђеља. Зашто догађај Крштења Русије називамо прекретницом у историји наших народа? Зато што је заувек променио обличје све словенске цивилизације и предодредио је даљи пут њеног развоја. То је био заиста одлучујући преокрет од таме ка светлости, од хођења у мраку лажних идеја и представа ка стицању богооткривене истине и спасења. Човекољубиви и милосрдни Господ даровао нам је милост која се ни са чим не може упоредити и велику срећу: могућност да припадамо Православној Цркви, да чинимо Јединствено Христово Тело и да постанемо заједничари неисцрпног Извора воде која тече у вечни живот (Јн. 4: 14). Дакле, нисмо више туђинци и нисмо дошљаци, већ суграђани светаца и своји Богу, пошто смо утврђени на темељу апостола и пророка и имајући Самог Исуса Христа као крајеугаони камен (Еф. 2, 19-20). Врло мало знамо о животу Русије пре Крштења. Историјска сведочанства која су до нас дошла сачувала су прилично противречну слику о нашим прецима као људима, с једне стране суровим и поквареним, а с друге – одважним и милосрдним. Поштујући законе крвне освете Словени су се истовремено одликовали изузетном гостољубивошћу и душевном ширином. А у време похода мирни Словен се претварао у страшног и немилосрдног војника: његова јарост није познавала границе и он је ради богатог плена био спреман на све. Словенски свет се на известан начин налазио на раскрсници између добра и зла показујући час племените душевне особине, час страшни бездан таме. Био је потребан одлучан и чврст корак како би се напокон начинио овај судбоносни избор. И овај избор је учинио свети равноапостолни кнез Владимир. Православна вера, утврђена у животу предака напорима великог кнеза преобразила је наш народ и одгајила је у њему дух самопрегорности и кротости, пожртвованости и стрпљења. У току векова који су уследили након крштења у благословеним водама Дњепра Русија се трудила да гради своје биће на темељу узвишених хришћанских идеала и верности Јеванђељу, трудила се да уређује свој живот оним што је мислилац Иван Иљин називао „целивањем Крста“, односно ватреном љубављу према Господу и свештеним страхом пред Његовом Жртвом Искупљења. Без обзира на тешке историјске перипетије, без обзира на све грешке, одступање, па чак и падове, за наш народ је увек било главно служење Божанској истини и живот у складу с њом. Заједничарење у православној духовности представљало је снажан импулс за развој самосвојне источнословенске културе. Религиозни избор кнеза Владимира, осим тога, био је и избор начина размишљања, хришћанског уређивања друштвеног живота и стила културе. То је био избор цивилизацијског пута. Сад више не можемо да замислимо своју књижевност, сликарство, архитектуру или музику без јеванђељских мотива и сижеа. Ова дела, прожета хришћанским моралним идеалима и вредностима уводе нас у богати духовни свет православне вере и позивају нас да размислимо о вечним питањима постојања и смислу људског живота. Међутим, хришћанима нас не чини само припадност православној култури по рођењу. Бити православни хришћанин није данак традицији због „љубави према гробовима отаца“ и националној историји. Бити православни хришћанин пре свега представља свестан избор животног пута, то је непрестано тражење Христа и Његове истине. Слично као што је равноапостолни Владимир, скинувши са себе старог човека с његовим делима и обукавши се у новог (Кол. 3: 9-10) заувек дао своје срце Господу Исусу, тако и ми, сећајући се каквог смо духа (Лк. 9: 55) нисмо призвани да будемо само слушаоци, већ и извршиоци речи (Јак. 1: 22), потпуно свесни да је наш живот скривен са Христом у Богу (Кол. 3: 3). Тражење Христове истине и њена одбрана је главни завет светог кнеза Владимира народима Свете Русије – наследницима Дњепарске крстионице. Сва наша заједничка историја и култура, сва вишевековна духовна и црквена традиција наших народа повезани су са спознајом ове истине. Она чини срж нашег бића и самосвести, она нас све уједињује и даје нам снагу да идемо путем историјског развоја савладавајући све незгоде, невоље и распре. И сад у братској Украјини, у земљи у којој се налази света Дњепарска крстионица народа Русије, стихије овог света устају против Цркве светог кнеза Владимира покушавајући да униште јединство ове свете Цркве. Клир и верници се подвргавају неправедним оптужбама и срамоћењу. Али верујемо да никакав спољашњи притисак неће моћи да уништи свете везе Христове љубави која нас уједињује у јединствено Тело Цркве. Верујемо да ће нам наша заједничка молитва помоћи да савладамо сва искушења и да сачувамо чистоту православне вере и верност канонској истини. Једним устима и једним срцем прослављајући Творца због Његове неизрециве милости према нама будимо достојни ове љубави Божије која се обилно излива и оног великог духовног приноса који је дао равноапостолни кнез Владимир свом народу. По молитвама овог дивног угодника Господњег нека Небески Владика благослови земље историјске Русије миром, нека укрепи пастире и вернике у Украјини који храбро остају верни канонској Цркви – и нека дарује Своју изобилну помоћ на путу спасења како се на бисмо саображавали овоме веку, него се преображавали обновљењем ума свога (Рим. 12: 2) и обављали своје служење Богу и људима сведочећи о сјајној лепоти и стваралачкој сили Христове вере. Извор: Православие.ру View full Странице

И ове године о Васкрсу Његово Бклаженствио Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава упутио је свештенству монашатву и свима чедима своје свете Цркве посланицу. Поред њега Посланицу су потписали: Авељ, архиепископ лублински и хелмски; Јаков, архиепископ бјалисточки и гдањски; Јеремија, архиепископ вроцлавски и шчећински, иначе архијереј у Пољској војци; Пајсије, архиепископ пржемски и горлички; Григорије, архиепископ бијалски; Атанасије, епископ лођски и познански; Павле, епископ хајновски; Андреј, епископ супрасалски; Варсонуфије, епископ сијемиацки. Извор: Српска Православна Црква View full Странице