Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'посланица'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 65 results

  1. Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! И ове године Господње, славећи преславно Оваплоћење Сина Божјега, Господа нашега Исуса Христа, јединог Новог под Сунцем, сви хитамо ка храму Божјем, да се саберемо око Богомладенца, Пречисте Богоматере и Увекдјеве Марије и праведнога Јосифа. То чинимо да би се наше душе загрејале речима светога Јеванђеља о истинитом догађају Очовечења и рођења Спаситеља нашега, Богочовека Исуса Христа, када су Њему, Богомладенцу клицала Небеса и Земља: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима благовољење! О том јединственом и преславном Догађају у историји и у свима световима, наш свети црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима. Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.” Својој духовној деци, нашем и данас многострадалном српском народу у Отаџбини и расејању, ми, његови духовни пастири, желимо да се благочестиве мисли и осећања и овога Божића обилно и трајно уселе у нас и да се сав наш живот збива у Богу са свима светима. Тако, дакле, да ходимо и пред лицем Светога Саве и свих српских светитеља и просветитеља наше свете аутокефалне Српске Цркве. Главно је бринути о томе како ћемо живети, eда бисмо и све наше свете претке ми имали на својој страни на Христовом праведном Суду. Еда би нас они признали за своје следбенике. Ето нам свете дужности нашег постојања! Драга наша духовна чеда, учинимо све што до нас стоји да вишак наших сваковрсних добара буде на попуњавање мањка код оних наших ближњих који се нуждавају у помоћи свих врста, а највише у нашем братољубљу. Божанствени Максим Исповедник нас тако и поучава: „Настојмо да трезвеноумним промишљањем уједначимо неравномерност природе, и оним чиме обилујемо, допунимо недостатке једни других“. То је угодно Оваплоћеном Сину Божјем, Који се поистоветио са најмањима и најсиромашнијима. Зато, ко њима чини, Њему чини. Зар Богомладенац није дошао пре свега да нахрани сва уста и да утеши сва наша срца? Ако се већ Христос ради нас оваплотио и постао Богомладенац, умро и васкрсао, зар сва наша делатност у свету, као одговор и уздарје Њему, не би требало да нас краси и чини угоднима Богу? Свима нам је за то потребно смирење и свест да смо ми сарадници Божји и украситељи Цркве. Ако сав свет лежи у злу страсти и грехова, а стварно лежи, онда ниједан човек да не узима учешћа у њему, то јест у делима таме! На небески поредак ствари заветовали смо се ми хришћани, а не на поредак без Божјих небеса и упркос небесима. У складу са једном проницљивом речи, у вези са темом слободе, рецимо да смо ми слободни онолико колико смо слободни од греха и тек као такви слободни смо за богоопштење. Са тога стајалишта полазећи, и покајањем и смирењем се утврђујући, ми ћемо моћи да узрастамо и у Божјим врлинама. Моћи ћемо да Духом Светим попримимо црте Христовога Лика кроз творење богоугодних дела. Тако ћемо плодове врлина убирати са Господа Исуса Христа као са Дрвета Живота нашега, – постављенога усред Цркве као Раја Сладости, – па се Њиме хранити и у времену и у вечности. Главна порука и овогодишњега Божића треба да гласи да православну веру треба чувати и сачувати по сваку цену. А наше православно црквено Откривење и Свето Предање нас уче да је богоугодно исповедати веру у Оваплоћенога Сина и Логоса Божјега, Христа Богочовека, и заједно са тим веру у Пресвету Тројицу! То даје видело нашем ходу по тами овога света, огрезлог у греху. Од те црквене вере зависи наше поимање и усвајање светлог Лика Господњег, савршене мере свих ствари – Исуса Христа, Спаса нашега. У Којем узрастамо и Чијем се славном Другом доласку надамо. Од целовитости црквене вере православне коначно зависи и опстанак целокупне творевине. Тако онда из те православне вере происходи и могућност нашег најпотпунијег богоопштења и богопричастија у средишту нашег постојања: у Светој Литургији. Кроз њу наша Православна Црква живи и најпотпуније сведочи о нашој заједници са Богомладенцем Христом. Наша света дужност јесте да носимо крст историјских догађаја и искушења у свим помесним Црквама као заједничким. Али је света дужност и обавеза и свих помесних православних Цркава да једна другу поштује и уважава. Дакле, посленике у Винограду Господњем, ма колико они били заслужни, треба подсећати да се ништа не чини без слоге и јединства са свима осталима; ништа на силу, да се не би цепала Христова нерукотворена риза, односно да се не би скрнавио у нама Лик Богомладенца Христа. Свуда, дакле, да важи правило лечења себе и других на благ, истинит и светоотачки начин. У нашем овогодишњем божићном обраћању, упућеном нашој верној светосавској деци, подсећамо да не смемо заборавити нашу Стару Србију (Косово и Метохију). Према тој светињи треба да се опходимо као према српској заветној мисли, речи и наслеђу – неодвојивим од нашег народног бића. Јер, управо су о томе својом крвљу сведочили хорови српских мученика и новомученика свих векова. Данас на Божић најсвечаније поменимо косовске, јасеновачке, градинске, и мученике са свих осталих стратишта. Ми им се за помоћ молимо да и сами лично исповедимо своју црквену православну веру у Богомладенца Христа, до самога краја, не бојећи се да о њима сведочимо пред свима. Животни проблеми човека наше данашњице, а, изгледа, и будућности, често нас обесхрабрују, па и изненађују. И наш српски човек данас као да је одлучио да чињењем чедоморства допринесе да се на Страшном Божјем Суду, човечанство појави подељено, тако да један део, по бројности убијене деце, преовлада над бројем другог дела деце која су се родила и добила прилику да живе. Како са том чињеницом изићи пред Богомладенца Христа, пред Његову Богоматер, Приснодјеву Марију, и пред све свете, најболније је од свих наших питања сада и овде! Очигледно да постоји и спремност устројитеља новога света да нам из наших руку истргну наш освештани живот у сваком погледу, па и у погледу самих полова и хришћанскога брака, и да нас уведу тамо камо људска мисао и реч, дело и људска нога досад нису крочили. Ипак, и о томе постоји реч охрабрења Богомладенца Христа: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?” Једна душа која се каје и спасава претежнија је од целога света. Доводећи у органску везу празновање Божића и Богојављења, као што то са правом чине наши иконографи и фрескописци, рецимо и ми у закључној речи наше божићне Посланице ово: Спаситељ наш Господ Исус Христос је закорачио у овај свет онако како је у древности закорачио у Јордан. Тада, док је Јован полагао своју руку на Њега, сав грех је побегао од Њега, попут воде реке Јордана. То исто се дешавало док су апостоли, епископи и свештеници кроз векове полагали своје дланове на главе свих нас људи које су они крштавали и на пут обожења изводили. Благодатни огањ – од кога трепере херувими – и ми смо примили у светој Тајни крштења, у тој бањи поновнога рођења у Христу водом и Духом. Тако смо ми постали лученосци вере у Сина Божјега и Богомладенца Христа, добивши по дару и могућност да са Њим и вечно царујемо. Зато је веома важно како ћемо ми живети и целокупно наше потомство и на чему ће оно градити дом свога свеукупног хришћанског постојања. Да ли на води, песку, слами, или на Христу, Крајеугаоном Камену Цркве и Дома Бога и Оца нашега Који је на небесима? Јер, сва наша дела ће на крају бити испитана огњем благодати Божје! Само благодатним огњем проверена дела, укључујући и све људе лично, показаће и дела и нас оправданима или осуђенима. Показаће све нас људе као праву или одметнуту децу Бога и Оца, браћу Јединородног Сина и Богомладенца, и сасуде Господа Духа Светога! Да ли ће и нас показати као верне поклонике Тројице Једносушне и Равномоћне, Сапоштоване и Сапрослављане? Ми, сабрани око Богомладенца у Пећини Витлејемској, такође желимо да се нађемо у Очевом наручју! Нека би зато и све наше домове загревала, и у Духу Светом веселила, небоземна химна Богомладенца: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2019. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­НА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки КИРИЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. У вези са опасном ситуацијом у којој се нашла канонска Православна Црква у Црној Гори, у суботу 28. децембра 2019 године одржана је сједница (уз помоћ савремених средстава веза) Светог Синода РПЦ, чији чланови су једнодушно подржали Патријаршијску и Синодску посланицу поводом ситуације у Црној Гори. Његовој Светости, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху Српском г. Иринеју, Његовом Високопреосвештенству, Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију Његовом Преосвештенству Епископу милешевском г. Атанасију Његовом Преосвештенству Епископу захумско-херцеговачком г. Димитрију Његовом Преосвештенству Епископу диоклијском г. Методију Ваша Светости, љубљена у Господу сабраћо архијереји, уважено свештенство, драга браћо и сестре! Са болом и бригом примили смо вијест да је Скупштина Црне Горе усвојила дискриминаторни закон, који је уперен против Српске Православне Цркве, као и о драматичним догаћајима који су услиједили послије тога. У име све пуноће Руске Православне Цркве изражавамо Вам наше најдубље, најискреније и најсрдачније састрадавање и саосјећамо са Вама, а у вези са ужасном самовољом полиције, која је вјернике, на челу са Преосвећеним епископом диоклијским Методијем, тукла и унижавала. Осјећамо посебну горчину због непоштовања већинске воље грађана који су били и остају чланови Цркве Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, а које су показали доносиоци овог закона. Управо та Црква, као љубећа мајка, духовно је родила и непрестаном бригом вјековима је у држављанима Црне Горе васпитавала љубав према истини и слободи. А данас, њени храмови и манастири, који свједоче о живој вјери и благочестивости покољења која су их градила, налазе се пред опасношћу раскрчмљавања. Покушај постављања питања законитости права вјерских организација послије дугогодишњег власти богоборачког режима, који је обесправио те исте организације, сада изгледа као циничан ударац по Цркви, која обнавља оно што је била изгубила у временима гоњења. Нови Закон о слободи вјероисповијести је само акт подршке расколу, који има за циљ да ослаби Канонску цркву и да покуша да је стави у потчињени и зависни положај у односу на државу – што је тим неправедније с обзиром да је Црна Гора секуларна држава. Самовољно и незаконито улазећи у област канонског права, власти Црне Горе поричу очигледни и лако доказиви континуитет канонске Цркве, инсистирајући на њеној регистрацији, којом се Цркви одузима правни субјективитет и оставља је без заштите пред нападима агресивног национализма. У Руској Православној Цркви, на свом примјеру знамо, да је раскол највећа свенародна трагедија. Политичким властима у Црној Гори, као и у Украјини, циљ је подривање народног јединства, и исте већ дуже вријеме подржавају расколнике, видећи у њима инструмент којим могу ослабити канонску Цркву. Дрво које су одгајили донијело им је отровне плодове новог ”државничког мишљења”, у којем раскол има улогу покретачке силе препорода друштвене свијести. Та болна трансформација нанијела је Украјини незацјељиве ране братоубилачког рата. С тугом примјећујемо, да исте последице пријете и вашој држави, гдје су јасно уочљиве паралеле и сличности са украјинском ситуацијом. У објема државама су усвојени дискриминаторни закони, који су дали правну основу за отимање црквених храмова, манастира и остале имовине. Већ дужи низ година расколници у Црној Гори уз помоћ власти покушавају да отму храмове канонске Цркве – као и у Украјини. Са тог разлога, наша браћа у Црној Гори тако јасно разумију страдања Божјег народа у Украјини, и труде се да га сваком приликом подрже у искушењима која их нападају. Сада се обраћамо свим Помјесним Православним Црквама са позивом да подрже канонску Цркву у Црној Гори. На опасност која се надвила над њом, не смије нико од нас да гледа као на неку далеку и туђу. То, што покушавају да наметну вјерницима Црне Горе, сјутра може да се догоди било којој Помјесној Цркви. Обраћамо се светској јавности са позивом да не допусти отимање права вјерским заједницама у Црној Гори. Озбиљне примједбе на нови Закон о слободи вјероисповијести раније је изнијела и Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија, прим. прев. ). Очигледно, да поменути законски акт игнорише вољу већине народа Црне Горе. Напомињемо да је државно руководство, које је узело курс за прављење ”нове цркве” која би служила њиховим политичким циљевима, овим законским актом грубо погазило члан 14 Устава Црне Горе, који гарантује одвојеност вјерских заједница од државе. Позивамо руководство Црне Горе да се призову памети и да, умјесто митских ”великосрпских шовиниста”, у православним вјерницима препознају своје дједове, очеве и мајке, браћу, сестре и дјецу. Немогуће је и бесмислено је проглашавати канонску Цркву која окупља око себе огромну већину грађања, проводником туђег и непријатељског утицаја. Усвојени закон не омогућава слободу вјероисповијести, већ је уперен на отуђивање народа од многовјековног историјског памћења и наслијеђене од предака духовне традиције. Гласање у Скупштини Црне Горе покренуло је процесе, који у предвидљивој будућности могу имати жалосне последице, као што су масовно нарушавање права вјерујућих, отимање храмова од законских власника и прекрајање црквеног иметка. Све то смо већ видјели на дјелу у Украјини, гдје су били усвојени слични закони, али мијешање тамошњих политичара у питања устројства црквеног живота није могло да поколеба духовни темељ канонске Цркве нити да од Цркве одвоји вјерни народ. Штавише, то мијешање је довело лице, које је предњачило у жељи да Цркву претвори у свој политички инструмент, до губитка највишег државног положаја! Напади на Цркву Божију не остају без казне. Народ неће опростити нападе на његове светиње, а Бог ће их такође казнити осудом у вјечности. Молимо се Свемилостивом Господу, да Он дарује своју свесилну помоћ архипастирима, пастирима, свим вјерним чадима канонске Православне Цркве у Црној Гори, да уразуми оне на којима лежи одговорност за грађански мир и сагласје у држави. Са љубављу у Господу + Кирил, Патријарх московски и цијеле Русије Чланови Светог Синода Руске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  3. У вези са опасном ситуацијом у којој се нашла канонска Православна Црква у Црној Гори, у суботу 28. децембра 2019 године одржана је сједница (уз помоћ савремених средстава веза) Светог Синода РПЦ, чији чланови су једнодушно подржали Патријаршијску и Синодску посланицу поводом ситуације у Црној Гори. Његовој Светости, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху Српском г. Иринеју, Његовом Високопреосвештенству, Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију Његовом Преосвештенству Епископу милешевском г. Атанасију Његовом Преосвештенству Епископу захумско-херцеговачком г. Димитрију Његовом Преосвештенству Епископу диоклијском г. Методију Ваша Светости, љубљена у Господу сабраћо архијереји, уважено свештенство, драга браћо и сестре! Са болом и бригом примили смо вијест да је Скупштина Црне Горе усвојила дискриминаторни закон, који је уперен против Српске Православне Цркве, као и о драматичним догаћајима који су услиједили послије тога. У име све пуноће Руске Православне Цркве изражавамо Вам наше најдубље, најискреније и најсрдачније састрадавање и саосјећамо са Вама, а у вези са ужасном самовољом полиције, која је вјернике, на челу са Преосвећеним епископом диоклијским Методијем, тукла и унижавала. Осјећамо посебну горчину због непоштовања већинске воље грађана који су били и остају чланови Цркве Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, а које су показали доносиоци овог закона. Управо та Црква, као љубећа мајка, духовно је родила и непрестаном бригом вјековима је у држављанима Црне Горе васпитавала љубав према истини и слободи. А данас, њени храмови и манастири, који свједоче о живој вјери и благочестивости покољења која су их градила, налазе се пред опасношћу раскрчмљавања. Покушај постављања питања законитости права вјерских организација послије дугогодишњег власти богоборачког режима, који је обесправио те исте организације, сада изгледа као циничан ударац по Цркви, која обнавља оно што је била изгубила у временима гоњења. Нови Закон о слободи вјероисповијести је само акт подршке расколу, који има за циљ да ослаби Канонску цркву и да покуша да је стави у потчињени и зависни положај у односу на државу – што је тим неправедније с обзиром да је Црна Гора секуларна држава. Самовољно и незаконито улазећи у област канонског права, власти Црне Горе поричу очигледни и лако доказиви континуитет канонске Цркве, инсистирајући на њеној регистрацији, којом се Цркви одузима правни субјективитет и оставља је без заштите пред нападима агресивног национализма. У Руској Православној Цркви, на свом примјеру знамо, да је раскол највећа свенародна трагедија. Политичким властима у Црној Гори, као и у Украјини, циљ је подривање народног јединства, и исте већ дуже вријеме подржавају расколнике, видећи у њима инструмент којим могу ослабити канонску Цркву. Дрво које су одгајили донијело им је отровне плодове новог ”државничког мишљења”, у којем раскол има улогу покретачке силе препорода друштвене свијести. Та болна трансформација нанијела је Украјини незацјељиве ране братоубилачког рата. С тугом примјећујемо, да исте последице пријете и вашој држави, гдје су јасно уочљиве паралеле и сличности са украјинском ситуацијом. У објема државама су усвојени дискриминаторни закони, који су дали правну основу за отимање црквених храмова, манастира и остале имовине. Већ дужи низ година расколници у Црној Гори уз помоћ власти покушавају да отму храмове канонске Цркве – као и у Украјини. Са тог разлога, наша браћа у Црној Гори тако јасно разумију страдања Божјег народа у Украјини, и труде се да га сваком приликом подрже у искушењима која их нападају. Сада се обраћамо свим Помјесним Православним Црквама са позивом да подрже канонску Цркву у Црној Гори. На опасност која се надвила над њом, не смије нико од нас да гледа као на неку далеку и туђу. То, што покушавају да наметну вјерницима Црне Горе, сјутра може да се догоди било којој Помјесној Цркви. Обраћамо се светској јавности са позивом да не допусти отимање права вјерским заједницама у Црној Гори. Озбиљне примједбе на нови Закон о слободи вјероисповијести раније је изнијела и Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија, прим. прев. ). Очигледно, да поменути законски акт игнорише вољу већине народа Црне Горе. Напомињемо да је државно руководство, које је узело курс за прављење ”нове цркве” која би служила њиховим политичким циљевима, овим законским актом грубо погазило члан 14 Устава Црне Горе, који гарантује одвојеност вјерских заједница од државе. Позивамо руководство Црне Горе да се призову памети и да, умјесто митских ”великосрпских шовиниста”, у православним вјерницима препознају своје дједове, очеве и мајке, браћу, сестре и дјецу. Немогуће је и бесмислено је проглашавати канонску Цркву која окупља око себе огромну већину грађања, проводником туђег и непријатељског утицаја. Усвојени закон не омогућава слободу вјероисповијести, већ је уперен на отуђивање народа од многовјековног историјског памћења и наслијеђене од предака духовне традиције. Гласање у Скупштини Црне Горе покренуло је процесе, који у предвидљивој будућности могу имати жалосне последице, као што су масовно нарушавање права вјерујућих, отимање храмова од законских власника и прекрајање црквеног иметка. Све то смо већ видјели на дјелу у Украјини, гдје су били усвојени слични закони, али мијешање тамошњих политичара у питања устројства црквеног живота није могло да поколеба духовни темељ канонске Цркве нити да од Цркве одвоји вјерни народ. Штавише, то мијешање је довело лице, које је предњачило у жељи да Цркву претвори у свој политички инструмент, до губитка највишег државног положаја! Напади на Цркву Божију не остају без казне. Народ неће опростити нападе на његове светиње, а Бог ће их такође казнити осудом у вјечности. Молимо се Свемилостивом Господу, да Он дарује своју свесилну помоћ архипастирима, пастирима, свим вјерним чадима канонске Православне Цркве у Црној Гори, да уразуми оне на којима лежи одговорност за грађански мир и сагласје у држави. Са љубављу у Господу + Кирил, Патријарх московски и цијеле Русије Чланови Светог Синода Руске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Иринеј по милости Божјој Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве Повезана вест: Председник Трaмп честитао Епархији источноамеричкој 800 година самосталности Српске Православне Цркве (easterndiocese.org) Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом у нашој свеопштој историји, светој и световној 800. годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве 1219-2019. Од Бога дарована, од народа љубљена Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије! Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5). У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја. Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства. Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора. Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије. Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе. Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави. Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона. Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту. Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“. На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће: „Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..." У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави: Слушајте га сви ви, који сте у Христу правоверни хришћани! Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године Ваш смерни молитвеник пред Престолом Светога Саве Иринеј Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве Извор: Епархија источноамеричка
  5. И Р И Н Е Ј, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ, ПОВОДОМ ОСАМСТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕНЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ, УПУЋУЈЕ БЛАГОСЛОВ, ПОЗДРАВ И ОВУ САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама (II Кор. 13, 13). У овој благословеној години испуњени смо светим осећањима и неизрецивом радошћу зато што нас је Господ удостојио да у њој саборно, сви заједно, архијереји, свештенство, монаштво и богољубиви народ, прославимо велики јубилеј – осамстоти рођендан наше Српске Православне Цркве! Тачно пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Српска Православна Црква је добила своју самосталност, односно аутокефалију. Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота да свако ко се удуби у његов живот, само надахнут благодаћу Божјом може да наслути одакле треба да започне своје казивање. Због тога и ми, српски архијереји и његови наследници, прибегавамо молитви коју је његов хагиограф и химнограф Теодосије уплео у акростих канона Светом Сави: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми! Тако надахнути, ми вашу љубав подсећамо на значај Савиног дела. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено- -политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима. Браћо и сестре! Осећајући одговорност пред значајем личности и догађаја који прослављамо, ми, архијереји Српске Православне Цркве, упућујемо вам ову посланицу да бисмо истовремено, заједно са вама, поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо. Подсетимо се: наши преци су крштавани постепено, током столећâ, све до деветог века. У тим временима, као и у данашњем времену, области насељене Србима биле су у погледу државне управе раздељене и разједињене. Црквена, пак, управа у Рашкој била је под јурисдикцијом Охридске Архиепископије, а западни српски крајеви су били под снажним утицајем Латинâ, те је духовна подвојеност и подељеност у народу била још израженија. Почетком 13. века, када је великог жупана Стефана Немању на престолу већ стабилне државе, која је по први пут објединила скоро све српске земље, наследио његов син Стефан Првовенчани, Србија, чији положај, величину и углед уважавају и Исток и Запад, коначно постаје хришћанска краљевина. Млада краљевина је поставила политичке оквире и дала замајац узрастању и ширењу православне вере и стварању чвршћих институционалних оквира Српске Цркве и државе. То ће у једном значајном тренутку Свети Сава цару Теодору Ласкарису рећи знаменитим речима којима је започела његова мисија стицања аутокефалије: „Скрбно и печално ми је, царе, јер моја земља нема свог архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем“. Српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Но, то није спречило него је надахнуло Светог Симеона Мироточивог и његове свете синове Саву и Стефана Првовенчаног да мудро и благоразумно воде двоједини брод српског народа, брод Српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукобâ Истока и Запада који нису били мањи од ових данашњих. Свети Сава је знао да се духовно и културно просвећивање верних може остварити само уколико се образује довољан број способних и своме народу оданих епископа, свештеника и монаха, под једном црквеном управом. Без јединственог црквеног оквира и јединственог духовног простора, суштинска пастирска служба Цркве спасењу у његовом отачаству и његовом народу напросто није била могућа. У таквим политичким околностима, било је неопходно да Црква буде самостална, аутокефална. Због тога Светитељ, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа. Он, у доба када је православно Источно Римско Царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско Царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне Цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, сâм поставши први Архиепископ свих српских и приморских земаља. То описује Савин хагиограф јеромонах Доментијан следећим речима: „…И свемоћном силом Божјом, и уз Божју помоћ имајући све могуће, испроси благослов од часнога патријарха и од свега сабора васељенскога, да више не иде други архиепископ у васељену на освећење, но само његово помињање међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је Божјом помоћу и самодржавно. По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но да се састане тај сâм архиепископ са сабором својих епископа и тако да освећују себи архиепископа.'' У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве. Добијање аутокефалије за Српску Цркву десило се напоредо са учвршћивањем и развојем средњовековне српске државе, тако да је један првенствено црквени догађај имао и велики политички значај. Области са различитим политичким традицијама, окупљене у једну државу, сада су повезане у јединствену духовну целину. Несумњиво је да је Свети Сава, тражећи аутокефалију, имао у виду и национални, државни интерес српског народа. Због тога је већ на повратку из Никеје у Србију уредио Законоправило (Номоканон), књигу која је уз црквено-канонска правила обухватала и грађанско-правне норме. Не треба, међутим, губити из вида чињеницу да је то чинио првенствено из духовних и пастирских мотива. Свети Сава је знао да у датим историјским околностима само административно самостална Црква може да омогући ваљану и трајну евангелизацију, духовни напредак и верско утемељење његовом народу и отачаству. При томе, за Светог Саву, као и за пуноћу Цркве Христове у свим временима, за разлику од државног суверенитета и устројства било какве људске организације и институције у овом свету, административна самосталност Цркве није значила њено издвајање, затварање и изолацију. Напротив! Она је увек подразумевала остајање у заједници, јединству и љубави са свим помесним Црквама Божјим у свету које исповедају праву, православну веру. Суштински црквени садржај и канонски смисао аутокефалије састоји се у томе да епископски сабор одређене црквене области има право да самостално бира свог поглавара, своју главу, односно првојерарха или предстојатеља, а да он потом бива прихваћен и признат од свих других поглавара самосталних Цркава. Аутокефални статус значи да једна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог, њој надређеног, црквеног центра. Управо је то, давне 1219. године, Свети Сава за Српску Православну Цркву издејствовао од патријарха Манојла II Харитопулоса Сарантена и византијског цара Теодора I Ласкариса. Српска Црква је добила сопствени архијерејски сабор, а он сâм је признат за њеног предстојатеља. Дакле, за питања у јурисдикцији и надлежности помесне Српске Цркве ни Свети Сава ни његових осамдесет и један наследник на архипастирском трону нису тражили нити траже сагласност или пристанак Цариградске или било које друге Цркве. Зато је овај догађај вододелница која рачва српску историју на ону пре Светог Саве и на ону после њега. Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, духовности и државности – једном речју, идентитета и самог историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архепископ Сава, са седиштем у манастиру Жичи, успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот. У томе је тајна духовног, материјалног и политичког успона Србије у средњем веку. У томе је тајна златних векова српске средњовековне државе. Тај успон је плод ангажовања свих најбољих, добро организованих и обједињених снага народа, покренутих јединством вере, мисли, речи, дела и циља. Захваљујући опредељењу Светога Саве омогућено је и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. То Савино опредељење формирало је посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српског народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. Захваљујући томе, преживели смо и победили сијасет искушења и невоља које су пратиле, а, како видимо, и данас прате историјску судбину нашег народа: преживели смо вишевековно ропство под Османлијама, албанску Голготу и страховити покољ становништва у Првом светском рату, небивале злочине окупаторâ и њихових савезника у Другом светском рату... Сетимо се само најмонструознијег стратишта тог мрачног доба, логора Јасеновца, али и многих других, њему сличних стратишта, као и страшног грађанског рата који је паралелно текао током нацистичке окупације! Верност Светосавском Завету омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. Није довољно само преживети, поучава нас Завет: треба усправно стајати! Преживели смо и терор и егзекуције обезбожених Срба над сопственим народом, његово цепање на нове, тобожње нације, арнаутске побуне и злочине од давних турских до наших времена, као и различита искушења на крају другог и почетку трећег миленијума, све време остајући усправни. У знаку Распећа и Васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. Страдале су светиње и са њима културна и историјска добра. Но и поред тога светосавски дух чини да и даље, у истој мери, Црква ствара, преображава и спасава своју децу. Зато се у нади молимо да верност светосавском Путу који у живот води и Светосавском Завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину, Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силникâ овога света са циљем да их насилно и неправедно отму. Од временâ у којима је Свети Сава стекао аутокефалију па до данас прошло је осам векова, а духовна снага наше Цркве чврсто и непромењиво усмерава све велике догађаје у историји српског народа. Штавише, без ње као носиоца и сведока вечних истина и непресушне духовне снаге, наша историја и наш опстанак на тлу увек немирног Балкана, раскрсници многих етничких кретања, духовних и културних утицаја и разних освајачких амбиција, не може се ни замислити. Наш народ у највећем периоду своје историје није био обједињен унутар истих државних граница, па ипак није изгубио свој идентитет, јер га је чврсто укотвио у Цркви. Тако и данас, тамо где је присутна у српском народу, Црква чини темељ његовог идентитета. Посебно у крајевима где је угрожен, народ у Цркви Светосавској налази снагу за даљи опстанак, налази тихо пристаниште и утеху за свакодневни живот. Зато рецимо јасно и гласно: без Светосавске Српске Православне Цркве, ми Срби, као народ, данас не бисмо ни постојали! Али, ми овај велики јубилеј не славимо нити се Светога Саве и његовог великог дела сећамо зато да бисмо се подсетили на стару славу; да бисмо указивали поштовање предању, Савиним стопама, које су биле у темељима нашег националног идентитета. Напротив! Рецимо слободно да ми желимо и да хоћемо да ходимо Савиним траговима, да идемо путем који нам је он завештао. То све давно је пре наших времена сагледао и у најпознатију песму Светом Сави преточио богомудри црквени песник рекавши: „Пута који води у Живот наставник, и првопрестолник, и учитељ био јеси. Светитељу Саво, ти први дође и, отачаство твоје просветлив, Духом Светим га породи, те у мисленом Рају свеосвећена твоја чеда као маслинова дрвета ти засади.“ Управо зато данас, пројављујући своје присуство на свим континентима, организована у тридесет и девет епархија, у нераскидивом јединству са данашњом Охридском Архиепископијом и њеном благочестивом паством, наша Црква, Савин духовни виноград, непрекидно сведочи о непролазној вредности Христовог Јеванђеља и Васкрсења. Четрдесет и шест архијереја обједињују хиљаде свештенослужитеља, монаха и монахиња у хиљадама храмова расутих широм земљиног шара. Сви они данас једним устима и једним срцем прослављају Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву. У четири високошколске богословске просветне установе и осам средњошколских завода школује се данас преко хиљаду младића и девојака који ће као свештенослужитељи и вероучитељи служити Цркви и српском роду, као и целокупном Православљу. Стотине вероучитеља светосавском веронауком поучава стотине хиљада ученика у основним и средњим школама двеју република, Србије и Српске, а усто мноштво наше деце при црквено-школским општинама у Европи, Америци и Аустралији уз верску наставу учи српски језик и ћирилично писмо. Тако широм света преноси светосавску духовност и српску културу. За осам векова чувања православног идентитета српског народа, наша Црква се никада није затворила у уске националне оквире већ је, крећући се путевима апостола Павла и његовог богословља, отварала своја врата и пунила своје крстионице свима онима који су у Христу Богочовеку препознавали свога Спаситеља, без обзира на националну припадност, боју коже, језик којим говоре и простор на коме живе. Стога је она не само српска већ и васељенска, као што су то, уосталом, и све друге помесне Цркве. Плодови њене делатности су препознатљиви у календару, украшеном именима мноштва светитељâ из рода нашега: краљева и краљица, царева и царица, деспотâ и деспотицâ, просветитељâ и учитељâ, равноапостолних и преподобних, ктиторâ и бесребреникâ, исповедникâ, мученикâ и новомученикâ, христољубивих војвода и војника... Међу њима као први и најсјајнији блиста лик Анђела Српске Цркве, Светог Саве, свесрпског и свечовечанског. Нека би његовим светим молитвама Господ благословио, укрепио, надахнуо, сачувао и спасао наш народ и нашу Отаџбину у свим временима и на свим просторима на којима се налази. Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави! Срећна и благословена велика годишњица наше помесне Српске Православне Цркве! Дано у Патријаршији српској у Београду, о осамстогодишњици аутокефалности Српске Православне Цркве, 2019. године. Ваши молитвеници пред Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки КИРИЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени средњеевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ умировљени нишки ЈОВАН Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. И Р И Н Е Ј, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ, ПОВОДОМ ОСАМСТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕНЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ, УПУЋУЈЕ БЛАГОСЛОВ, ПОЗДРАВ И ОВУ САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама (II Кор. 13, 13). У овој благословеној години испуњени смо светим осећањима и неизрецивом радошћу зато што нас је Господ удостојио да у њој саборно, сви заједно, архијереји, свештенство, монаштво и богољубиви народ, прославимо велики јубилеј – осамстоти рођендан наше Српске Православне Цркве! Тачно пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Српска Православна Црква је добила своју самосталност, односно аутокефалију. Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота да свако ко се удуби у његов живот, само надахнут благодаћу Божјом може да наслути одакле треба да започне своје казивање. Због тога и ми, српски архијереји и његови наследници, прибегавамо молитви коју је његов хагиограф и химнограф Теодосије уплео у акростих канона Светом Сави: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми! Тако надахнути, ми вашу љубав подсећамо на значај Савиног дела. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено- -политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима. Браћо и сестре! Осећајући одговорност пред значајем личности и догађаја који прослављамо, ми, архијереји Српске Православне Цркве, упућујемо вам ову посланицу да бисмо истовремено, заједно са вама, поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо. Подсетимо се: наши преци су крштавани постепено, током столећâ, све до деветог века. У тим временима, као и у данашњем времену, области насељене Србима биле су у погледу државне управе раздељене и разједињене. Црквена, пак, управа у Рашкој била је под јурисдикцијом Охридске Архиепископије, а западни српски крајеви су били под снажним утицајем Латинâ, те је духовна подвојеност и подељеност у народу била још израженија. Почетком 13. века, када је великог жупана Стефана Немању на престолу већ стабилне државе, која је по први пут објединила скоро све српске земље, наследио његов син Стефан Првовенчани, Србија, чији положај, величину и углед уважавају и Исток и Запад, коначно постаје хришћанска краљевина. Млада краљевина је поставила политичке оквире и дала замајац узрастању и ширењу православне вере и стварању чвршћих институционалних оквира Српске Цркве и државе. То ће у једном значајном тренутку Свети Сава цару Теодору Ласкарису рећи знаменитим речима којима је започела његова мисија стицања аутокефалије: „Скрбно и печално ми је, царе, јер моја земља нема свог архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем“. Српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Но, то није спречило него је надахнуло Светог Симеона Мироточивог и његове свете синове Саву и Стефана Првовенчаног да мудро и благоразумно воде двоједини брод српског народа, брод Српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукобâ Истока и Запада који нису били мањи од ових данашњих. Свети Сава је знао да се духовно и културно просвећивање верних може остварити само уколико се образује довољан број способних и своме народу оданих епископа, свештеника и монаха, под једном црквеном управом. Без јединственог црквеног оквира и јединственог духовног простора, суштинска пастирска служба Цркве спасењу у његовом отачаству и његовом народу напросто није била могућа. У таквим политичким околностима, било је неопходно да Црква буде самостална, аутокефална. Због тога Светитељ, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа. Он, у доба када је православно Источно Римско Царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско Царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне Цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, сâм поставши први Архиепископ свих српских и приморских земаља. То описује Савин хагиограф јеромонах Доментијан следећим речима: „…И свемоћном силом Божјом, и уз Божју помоћ имајући све могуће, испроси благослов од часнога патријарха и од свега сабора васељенскога, да више не иде други архиепископ у васељену на освећење, но само његово помињање међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је Божјом помоћу и самодржавно. По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но да се састане тај сâм архиепископ са сабором својих епископа и тако да освећују себи архиепископа.'' У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве. Добијање аутокефалије за Српску Цркву десило се напоредо са учвршћивањем и развојем средњовековне српске државе, тако да је један првенствено црквени догађај имао и велики политички значај. Области са различитим политичким традицијама, окупљене у једну државу, сада су повезане у јединствену духовну целину. Несумњиво је да је Свети Сава, тражећи аутокефалију, имао у виду и национални, државни интерес српског народа. Због тога је већ на повратку из Никеје у Србију уредио Законоправило (Номоканон), књигу која је уз црквено-канонска правила обухватала и грађанско-правне норме. Не треба, међутим, губити из вида чињеницу да је то чинио првенствено из духовних и пастирских мотива. Свети Сава је знао да у датим историјским околностима само административно самостална Црква може да омогући ваљану и трајну евангелизацију, духовни напредак и верско утемељење његовом народу и отачаству. При томе, за Светог Саву, као и за пуноћу Цркве Христове у свим временима, за разлику од државног суверенитета и устројства било какве људске организације и институције у овом свету, административна самосталност Цркве није значила њено издвајање, затварање и изолацију. Напротив! Она је увек подразумевала остајање у заједници, јединству и љубави са свим помесним Црквама Божјим у свету које исповедају праву, православну веру. Суштински црквени садржај и канонски смисао аутокефалије састоји се у томе да епископски сабор одређене црквене области има право да самостално бира свог поглавара, своју главу, односно првојерарха или предстојатеља, а да он потом бива прихваћен и признат од свих других поглавара самосталних Цркава. Аутокефални статус значи да једна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог, њој надређеног, црквеног центра. Управо је то, давне 1219. године, Свети Сава за Српску Православну Цркву издејствовао од патријарха Манојла II Харитопулоса Сарантена и византијског цара Теодора I Ласкариса. Српска Црква је добила сопствени архијерејски сабор, а он сâм је признат за њеног предстојатеља. Дакле, за питања у јурисдикцији и надлежности помесне Српске Цркве ни Свети Сава ни његових осамдесет и један наследник на архипастирском трону нису тражили нити траже сагласност или пристанак Цариградске или било које друге Цркве. Зато је овај догађај вододелница која рачва српску историју на ону пре Светог Саве и на ону после њега. Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, духовности и државности – једном речју, идентитета и самог историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архепископ Сава, са седиштем у манастиру Жичи, успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот. У томе је тајна духовног, материјалног и политичког успона Србије у средњем веку. У томе је тајна златних векова српске средњовековне државе. Тај успон је плод ангажовања свих најбољих, добро организованих и обједињених снага народа, покренутих јединством вере, мисли, речи, дела и циља. Захваљујући опредељењу Светога Саве омогућено је и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. То Савино опредељење формирало је посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српског народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. Захваљујући томе, преживели смо и победили сијасет искушења и невоља које су пратиле, а, како видимо, и данас прате историјску судбину нашег народа: преживели смо вишевековно ропство под Османлијама, албанску Голготу и страховити покољ становништва у Првом светском рату, небивале злочине окупаторâ и њихових савезника у Другом светском рату... Сетимо се само најмонструознијег стратишта тог мрачног доба, логора Јасеновца, али и многих других, њему сличних стратишта, као и страшног грађанског рата који је паралелно текао током нацистичке окупације! Верност Светосавском Завету омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. Није довољно само преживети, поучава нас Завет: треба усправно стајати! Преживели смо и терор и егзекуције обезбожених Срба над сопственим народом, његово цепање на нове, тобожње нације, арнаутске побуне и злочине од давних турских до наших времена, као и различита искушења на крају другог и почетку трећег миленијума, све време остајући усправни. У знаку Распећа и Васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. Страдале су светиње и са њима културна и историјска добра. Но и поред тога светосавски дух чини да и даље, у истој мери, Црква ствара, преображава и спасава своју децу. Зато се у нади молимо да верност светосавском Путу који у живот води и Светосавском Завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину, Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силникâ овога света са циљем да их насилно и неправедно отму. Од временâ у којима је Свети Сава стекао аутокефалију па до данас прошло је осам векова, а духовна снага наше Цркве чврсто и непромењиво усмерава све велике догађаје у историји српског народа. Штавише, без ње као носиоца и сведока вечних истина и непресушне духовне снаге, наша историја и наш опстанак на тлу увек немирног Балкана, раскрсници многих етничких кретања, духовних и културних утицаја и разних освајачких амбиција, не може се ни замислити. Наш народ у највећем периоду своје историје није био обједињен унутар истих државних граница, па ипак није изгубио свој идентитет, јер га је чврсто укотвио у Цркви. Тако и данас, тамо где је присутна у српском народу, Црква чини темељ његовог идентитета. Посебно у крајевима где је угрожен, народ у Цркви Светосавској налази снагу за даљи опстанак, налази тихо пристаниште и утеху за свакодневни живот. Зато рецимо јасно и гласно: без Светосавске Српске Православне Цркве, ми Срби, као народ, данас не бисмо ни постојали! Али, ми овај велики јубилеј не славимо нити се Светога Саве и његовог великог дела сећамо зато да бисмо се подсетили на стару славу; да бисмо указивали поштовање предању, Савиним стопама, које су биле у темељима нашег националног идентитета. Напротив! Рецимо слободно да ми желимо и да хоћемо да ходимо Савиним траговима, да идемо путем који нам је он завештао. То све давно је пре наших времена сагледао и у најпознатију песму Светом Сави преточио богомудри црквени песник рекавши: „Пута који води у Живот наставник, и првопрестолник, и учитељ био јеси. Светитељу Саво, ти први дође и, отачаство твоје просветлив, Духом Светим га породи, те у мисленом Рају свеосвећена твоја чеда као маслинова дрвета ти засади.“ Управо зато данас, пројављујући своје присуство на свим континентима, организована у тридесет и девет епархија, у нераскидивом јединству са данашњом Охридском Архиепископијом и њеном благочестивом паством, наша Црква, Савин духовни виноград, непрекидно сведочи о непролазној вредности Христовог Јеванђеља и Васкрсења. Четрдесет и шест архијереја обједињују хиљаде свештенослужитеља, монаха и монахиња у хиљадама храмова расутих широм земљиног шара. Сви они данас једним устима и једним срцем прослављају Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву. У четири високошколске богословске просветне установе и осам средњошколских завода школује се данас преко хиљаду младића и девојака који ће као свештенослужитељи и вероучитељи служити Цркви и српском роду, као и целокупном Православљу. Стотине вероучитеља светосавском веронауком поучава стотине хиљада ученика у основним и средњим школама двеју република, Србије и Српске, а усто мноштво наше деце при црквено-школским општинама у Европи, Америци и Аустралији уз верску наставу учи српски језик и ћирилично писмо. Тако широм света преноси светосавску духовност и српску културу. За осам векова чувања православног идентитета српског народа, наша Црква се никада није затворила у уске националне оквире већ је, крећући се путевима апостола Павла и његовог богословља, отварала своја врата и пунила своје крстионице свима онима који су у Христу Богочовеку препознавали свога Спаситеља, без обзира на националну припадност, боју коже, језик којим говоре и простор на коме живе. Стога је она не само српска већ и васељенска, као што су то, уосталом, и све друге помесне Цркве. Плодови њене делатности су препознатљиви у календару, украшеном именима мноштва светитељâ из рода нашега: краљева и краљица, царева и царица, деспотâ и деспотицâ, просветитељâ и учитељâ, равноапостолних и преподобних, ктиторâ и бесребреникâ, исповедникâ, мученикâ и новомученикâ, христољубивих војвода и војника... Међу њима као први и најсјајнији блиста лик Анђела Српске Цркве, Светог Саве, свесрпског и свечовечанског. Нека би његовим светим молитвама Господ благословио, укрепио, надахнуо, сачувао и спасао наш народ и нашу Отаџбину у свим временима и на свим просторима на којима се налази. Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави! Срећна и благословена велика годишњица наше помесне Српске Православне Цркве! Дано у Патријаршији српској у Београду, о осамстогодишњици аутокефалности Српске Православне Цркве, 2019. године. Ваши молитвеници пред Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки КИРИЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени средњеевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ умировљени нишки ЈОВАН Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  7. Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу). У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве. Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума". У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику: Your Holiness, Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition. Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4) The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches. We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches. Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason. Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43) In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234) In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17) Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity. At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019 Your Holiness’ beloved brother in Christ, + Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k View full Странице
  8. Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу). У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве. Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума". У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику: Your Holiness, Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition. Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4) The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches. We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches. Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason. Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43) In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234) In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17) Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity. At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019 Your Holiness’ beloved brother in Christ, + Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k
  9. Свети архијерејски Сабор Свете Пољске аутокефалне Православне Цркве упутио је свештенству, благочестивим монасима и монахињама и свим вернима своје помесне Цркве Васкршњу посланицу, коју су потписали, поред првојерарха ове Цркве митрополита варшавског и све Пољске Саве, пет архиепископа и четири епископа. Извор: Српска Православна Црква
  10. ТЕКСТ ПОСЛАНИЦЕ У ПДФ ФОРМАТУ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Српска Православна Црква
  12. У средишту овогодишње Великопосне посланице васељенског патријарха Вартоломеја истиче се подвижништво као заједнички позив свима верницима без изузетка. „Подвижништво је хришћанство у његовој целини,“ пише Свјатејши Вартоломеј у својој катихетској омилији на почетку Часног и Великог поста, објављеној 4. марта 2019. године. „Сврха подвижништва је превазилажење своје сопствене воље и `умовања тела`, надвладавање своје личне жеље како се не би тражило оно што је своје, а у складу са речима Светога Писма да нико не тражи оно његово добро, него добро других. У свету пуном збрке подвижнички опит Православља чини драгоцени духовни успон, неисцрпни извор божанског познања и људске мудрости... Подвижништво није привилегија неколицине и изабраних, већ је ‘црквени догађај’, заједничко добро, општи благослов и позив свима верницима без изузетка. Наравно, подвижнички подвизи нису по себи циљ; принцип да `аскеза постоји ради аскезе` није валидан. Православни подвижнички етос не зна за поделу и дуализам; он не одбацује живот, али га преображава. Дуалистичко схватање и порицање света није хришћанско поимање. Аутентично подвижништво просветљује и делује делотворно. Карактеристично је за православну самосвест да је време поста прожето радошћу Крста и Васкрсења. Штавише, подвижништво православних хришћана, у много чему слично духовном и литургијском животу уопште, зрачи миомирисом и блистањем Васкрсења. Крст се налази у срцу православне побожности, али није последња референтнатачка у животу Цркве. Наиме, суштина православног духовног живота је изобилна радост Васкрсења, према коме Крст упућује. Отуда, за време Великог поста суштина опита за православне хришћане је стална чежња за ’општим васкрсењем’. Зато се молите, драга браћо и сестре, у Господу како бисмо благодаћу и помоћи свише, ходатајствима Пресвете Богородице и свих светих, могли истрчати трку Светог и Часног поста на начин како је то прикладно и радосно пред Христом, у складу са прописом црквеног предања, поднети `заједнички подвиг` пошћења који превазилази страсти, стално се молећи за помагање људима у невољи, опраштајући једни другима и благодарећи за све...,“ наводи се у посланици Свјатјејшег Патријарха. Извор: Српска Православна Црква
  13. Великопосна посланица Његовог Блаженства Саве Митрополита Варшаве и целе Пољске Света Четиридесетница 2019 године Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре! Отвори ми врата покајања, Живодавче… Ове речи о покајању чујемо у нашим храмовима у четири недеље припремајуће нас за Велики Пост, и такође у пет недеља за време поста. На такав начин Света Црква усмерава наше мисли и осећаје према радосној реализацији пута, који води к’ празновању Свете Пасхе – Васкрсења нашег Господа, Исуса Христа. Господ је учинио нас достојнима такође и у 2019 године ступити у благословено време и спасоносне дане Великог Поста – Свете Четиридесетнице. Света Четиридесетница је време духовног пролећа, духовног препорада, истрајне молитве и духовних подвига. Сада се јавило време врлина (…) приђите да постимо, да донесемо сузе, нежност и милост, вапијући: „Згрешили смо више, него има морског песка, али прости свима нама, Спаситељу, да добијемо неуништив венац. (подобен Сиропусне Седмице). „Пост је дело Божије, то је слика живота и врлина” – тако каже св. Симеон Нови Богослов, пошто је већ у Старом Завету имао велики значај. Свети пророк Захарија каже: Нека пост (…) преобрази се за народ Јуде у радост, весеље и пријатан празник (За 8,19). Пост је био обавезан и за појединачног човека, и за целу заједницу. Постио је Исус Христос, постили су апостоли, пророци, праведни. Постила је Мајка Божија, свети мужеви и жене. Постио је сваки верујући човек. Пост се односи на све, пост чисти и лечи. Пост то је напор да се уздржи од јела, непотребних речи и пожуда; служи побожности човека и спасењу његовом. Света Црква зове: „Браћо, нека постимо телесно и духовно, нека развежемо сваку везу неправде… Дајмо хлеб гладнима… Да примимо велику милост од Христа Бога.” Савремени свет не дочекује пост и не разуме га. Неки покашавају, да га ликвидирају. А уз то иде поткоповање користи потичућих из њега. Људи траже друге начине да нађу унутрашњи мир. Човек покушава, да реши своје животне проблем изван Бога, заборављајући, да је Христос источник сваког добра. Ја сам Пут, и Истина, и Живот (Ј 14,6) и познаћете истину, а истина ослободиће вас (Ј 8,32). Православни верник увек треба да покушава да разуме факт, да је покајање дато човеку из натуре (натурално). Покајање веже земљу са небом; то је лествица вазнесења човека на небеса, чисти, избељује сваки грех. Уочи Великог Поста Света Црква позива нас на узајемно опроштење грехова. Тај дан зове се Недељом Праштања. Свето Јеванђеље тог дана каже: Ако праштате људима њихове преступе, то ваш Отац небески ће вама опростити. Ипак ако не праштате људима њихове преступе, то ваш Отац неће опростити ваше преступе. (Мт 6,14-15). У том смислу поучна је молитва св. Григорија Ниског: „Мој Оче Небески, испунио сам то, што си ми препороучио, да учиним. Опростио сам све грехе и увреде, а прибегавајући до Тебе у мојом покајању надам се, да у сагласности са Твоијм обећањем опростићеш мени безбројне грехе“. Блажени Аугустин додаје „Ако те је лоша особа увредила, опрости њој, пошто ако нећеш опростити, онда ће већ бити двоје лоших људи“. То је пут, којим православни верник улази у Свети Велики Пост. Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре! Сагласно са нашом црквеном праксом, уочи Светог Великог Поста 2019 молим све Вас у имену својом, свештенства и монаштва, да опростите наше грехе направљене чином, мислима и свима чулима. Опростите нама, грешним! Господе! Ојачај наше духовне и телесне снаге, и допусти да „у добром рату ратујемо, трку завршимо, веру одржимо” (види 2 Тм 4,7) да постанемо „победници греха и без осуђења поклонимо се светом Христовом Васкрсењу”. Божијом милошћу покоран + Сава Митрополит Варшаве и целе Пољске Извор; превод pouke.org
  14. Мир вам од Бога и благослов Господњи! У овим данима духовне припреме за почетак Свете Четрдесетнице, обраћамо Вам се, браћо и сестре, децо духовна, благодарећи пре свега Господу Спаситељу који нас држи и чува у овом тешком времену, као што је и сачувао наш верни народ вековима кроз сва његова страдања и невоље. Обраћамо вам се са пастирским позивом да у благословеним данима предстојећег подвига Великог поста, молитвом, љубављу, праштањем и уздржањем од свега онога што нас одваја од Бога и ближњих, заједнички упутимо свој вапај Господу, како би нас у овом времену, неизвесности и невоља, поштедео и сачувао. Више него икада, потребно нам је Божје силе и снаге, да на све тешкоће и искушења одговоримо благодарношћу, трпљењем, надом и чврстом вером, да у животу ништа не бива без Божије воље и премудрости. Бог, који је изволео да у Христу Исусу сједини и васпостави своју расејану децу као једно тело – Цркву Божију и уведе у вечност, вековима води и наш народ српски и светосавски, на овим просторима, ка тихом пристаништу своје љубави и радости Новога Јерусалима. Али, како је и сам Христос Спаситељ показао, васкрсења нема без крста, нити рођења новог човека без умирања старог, са свим његовим заблудама и лутањима. Отуда је пут ка вечном животу једино пут покајања, то јест промене нашег начина живота, нашег ума и срца. А такве промене, нема без Божије помоћи, коју Бог изобилно излива свима онима, који сопственим трудом своје срце молитвом отварају за Његову несебичну љубав, и своје тело, са његовим себичним прохтевима, разапињу благословеним постом. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства“ (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом“ (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Постили су и пророци Мојсије и Илија, и други древни старозаветни пророци, када год је требало умолити Бога, јер Бог, иако зна наше потребе, жели наше свецело обраћење. Човек, будући да је и душа и тело, мора првенствено да изрази своју љубав према Богу, не само речима, већ жртвујући своје себичне телесне прохтеве, да би тако отворио пут просвећујућој благодати Божијој, која мења поредак природе, и оно што је немогуће тада чини могућим. Немојмо, децо духовна, никада заборавити да нема молитве без поста, без подвига у коме учествује и наше тело, не зато што је Богу потребна наша телесна оскудица, већ зато што нема искрене љубави без жртве, без напора, без истинске промене наших старих и себичних навика којима служимо себи као идолу. Зато, још говори Господ преко светог пророка Јоила: ,,Обратите се к мени свијем срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својему, јер је милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем… Између тријема и олтара нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку: прости, Господе, народу својему, и не дај нашљедства својега под срамоту, да њим овладају (незнабожни) народи; зашто да реку у народима: где им је Бог? И Господ ће ревновати за земљу своју и пожалиће народ свој. И Господ ће одговорити и рећи ће своме народу: ево, ја ћу вам послати жита и вина и уља, и бићете га сити, и нећу вас више дати под срамоту међу народима.“ (Јоил 2, 12-19) Из историје Божијег народа у Старом завету на много места можемо видети да Бог позива народ на покајање и повратак дому Очевом, јер спасење долази једино од Бога. Велики проповедник љубави Божије, Свети пророк Јеремија вапије: „Овако вели Господ: да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово. (Јер. 17, 5)“ Данас живимо у времену када као да смо заборавили речи псалмопевца Давида који говори: „Једни се хвале колима, и други коњима, а ми ћемо се величати именом Господа Бога нашега.“ (Пс. 19.8). Неће нас спасити никаква сила овога света ако се не вратимо Богу и сво своје поуздање положимо на њега. Али за то је потребна вера, вера да су истините речи Господа који нас еванђелски подсећа да нам je и „коса на глави сва избројанa“ (Мт. 10.30) и да се не бринемо за сутрашњи дан (уп. Мт 6,34). Уздајмо се, зато, и радијмо у Богу, јер ако се Бог брине за птице и пољско цвеће, сигурно ће се бринути и за своје верне слуге (уп. Мт 6, 25-30). Тамо где је потпуна преданост Богу, нема и не може бити страха и неизвесности. Видимо, браћо и сестре, да би моћници овога света да кроје и прекрајају оно што је молитвом саткано као хитон Господњи, нашу свету косовско-метохијску земљу, на којој као бисери сијају наше светиње, манастири и храмови. Залудни су њихови планови и покушаји, јер долазе од срца необрезаног вером, неокађеног љубављу, себичног и похлепног за силом овога света, која ће им се пре или касније измаћи из руку. Зато, драга наша децо духовна, искористимо ово време Свете Четрдесетнице, да умножимо своје молитве и држимо свети пост, како би Господ све те њихове бешчасне намере, да протерају и раселе наш верни народ, развејао у прах и пепео. Косово и Метохија, истовремено може бити некоме, или благослов, или проклетство. Онај који живи у свести тог благослова и чува га и држи, биће срећан, јер чува оно што су нам оставили наши свети преци као залог нашег опредељења за Царство Божије, а не за царство овога света које пролази. За оне, пак, који би да тргују својим наслеђем, па и по цену страдања народног, тај благослов Божији постаће за њих проклетство, које ће их пратити и за живота на земљи, а и после у вечности. Њихово име ће заувек остати упамћено са онима који су рушили живу Цркву, кривоклетницима и обмањивачима, који лицемерним речима једно говоре, а друго мисле, радећи тајно, не би ли сакрили своју срамоту. Али, нека би и њима Господ дао разума и покајања да се и сами окрену Богу и схвате да оно што им је дато у наслеђе није само земља, већ и ово парче неба на земљи, наше свето Косово и Метохија, које је вековима обједињавало наш верни народ где год он живео. Сви они, који хоће да будућност свог народа граде на трагедији другог, на неправди и отмици, превари и насиљу, већ су изабрали пут са онима који су кроз историју на тренутак изгледали као победници, али им је, касније, у тренутку сва сила и моћ нестала са лица земље. Погледајмо рушевине древног Вавилона, Ниниве, Рима, и познајмо где нестаје сила и моћ овога света. А светлост која је засијала из Витлејемске пећине, живи и живеће и поред свих прогона и страдања, укрепљивана крстом Господњим као знаком истинске победе. И тако, ходећи са вером, надом и љубављу према радости празника Васкрсења Господњег, намажимо лица своја уљем, не будимо тмурни него весели. Угледајмо се на смерност онога цариника из еванђелске приче, а не на гордог фарисеја. Угледајмо се и на покајаног блудног сина који хита дому Очевом и добија знаке синовског достојанства, а не на непокајане гордељивце, који не знајући шта чине, срљају из безумља у безумље. Нека би нам Господ Спаситељ подарио мирне дане Великог поста, укрепио нас у вери и нади, благословио нас истинским покајањем и смирењем, који отварају пут свемоћи Божијој, да би победили сваку неправду, свако зло и достигли ка свом коначном циљу - Царству Небеском. Нека би Свемоћни Господ сачувао и наше свето Косово и Метохију, наше светиње и верни народ, како би и будућа поколења могла да славе Њега распетог, али и васкрслог. Благослов Господњи нека дође на све вас, Његовом благодаћу, и човекољубљем, свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин! Ваш молитвеник у Господу Епископ Рашко-призренски Теодосије У Призрену, уочи Великог поста 2019. године ПОСЛАНИЦА У ПДФ ФОРМАТУ ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА
  15. ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ Мир вам од Бога и благослов Господњи! У овим данима духовне припреме за почетак Свете Четрдесетнице, обраћамо Вам се, браћо и сестре, децо духовна, благодарећи пре свега Господу Спаситељу који нас држи и чува у овом тешком времену, као што је и сачувао наш верни народ вековима кроз сва његова страдања и невоље. Обраћамо вам се са пастирским позивом да у благословеним данима предстојећег подвига Великог поста, молитвом, љубављу, праштањем и уздржањем од свега онога што нас одваја од Бога и ближњих, заједнички упутимо свој вапај Господу, како би нас у овом времену, неизвесности и невоља, поштедео и сачувао. Више него икада, потребно нам је Божје силе и снаге, да на све тешкоће и искушења одговоримо благодарношћу, трпљењем, надом и чврстом вером, да у животу ништа не бива без Божије воље и премудрости. Бог, који је изволео да у Христу Исусу сједини и васпостави своју расејану децу као једно тело – Цркву Божију и уведе у вечност, вековима води и наш народ српски и светосавски, на овим просторима, ка тихом пристаништу своје љубави и радости Новога Јерусалима. Али, како је и сам Христос Спаситељ показао, васкрсења нема без крста, нити рођења новог човека без умирања старог, са свим његовим заблудама и лутањима. Отуда је пут ка вечном животу једино пут покајања, то јест промене нашег начина живота, нашег ума и срца. А такве промене, нема без Божије помоћи, коју Бог изобилно излива свима онима, који сопственим трудом своје срце молитвом отварају за Његову несебичну љубав, и своје тело, са његовим себичним прохтевима, разапињу благословеним постом. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства“ (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом“ (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Постили су и пророци Мојсије и Илија, и други древни старозаветни пророци, када год је требало умолити Бога, јер Бог, иако зна наше потребе, жели наше свецело обраћење. Човек, будући да је и душа и тело, мора првенствено да изрази своју љубав према Богу, не само речима, већ жртвујући своје себичне телесне прохтеве, да би тако отворио пут просвећујућој благодати Божијој, која мења поредак природе, и оно што је немогуће тада чини могућим. Немојмо, децо духовна, никада заборавити да нема молитве без поста, без подвига у коме учествује и наше тело, не зато што је Богу потребна наша телесна оскудица, већ зато што нема искрене љубави без жртве, без напора, без истинске промене наших старих и себичних навика којима служимо себи као идолу. Зато, још говори Господ преко светог пророка Јоила: ,,Обратите се к мени свијем срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својему, јер је милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем… Између тријема и олтара нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку: прости, Господе, народу својему, и не дај нашљедства својега под срамоту, да њим овладају (незнабожни) народи; зашто да реку у народима: где им је Бог? И Господ ће ревновати за земљу своју и пожалиће народ свој. И Господ ће одговорити и рећи ће своме народу: ево, ја ћу вам послати жита и вина и уља, и бићете га сити, и нећу вас више дати под срамоту међу народима.“ (Јоил 2, 12-19) Из историје Божијег народа у Старом завету на много места можемо видети да Бог позива народ на покајање и повратак дому Очевом, јер спасење долази једино од Бога. Велики проповедник љубави Божије, Свети пророк Јеремија вапије: „Овако вели Господ: да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово. (Јер. 17, 5)“ Данас живимо у времену када као да смо заборавили речи псалмопевца Давида који говори: „Једни се хвале колима, и други коњима, а ми ћемо се величати именом Господа Бога нашега.“ (Пс. 19.8). Неће нас спасити никаква сила овога света ако се не вратимо Богу и сво своје поуздање положимо на њега. Али за то је потребна вера, вера да су истините речи Господа који нас еванђелски подсећа да нам je и „коса на глави сва избројанa“ (Мт. 10.30) и да се не бринемо за сутрашњи дан (уп. Мт 6,34). Уздајмо се, зато, и радијмо у Богу, јер ако се Бог брине за птице и пољско цвеће, сигурно ће се бринути и за своје верне слуге (уп. Мт 6, 25-30). Тамо где је потпуна преданост Богу, нема и не може бити страха и неизвесности. Видимо, браћо и сестре, да би моћници овога света да кроје и прекрајају оно што је молитвом саткано као хитон Господњи, нашу свету косовско-метохијску земљу, на којој као бисери сијају наше светиње, манастири и храмови. Залудни су њихови планови и покушаји, јер долазе од срца необрезаног вером, неокађеног љубављу, себичног и похлепног за силом овога света, која ће им се пре или касније измаћи из руку. Зато, драга наша децо духовна, искористимо ово време Свете Четрдесетнице, да умножимо своје молитве и држимо свети пост, како би Господ све те њихове бешчасне намере, да протерају и раселе наш верни народ, развејао у прах и пепео. Косово и Метохија, истовремено може бити некоме, или благослов, или проклетство. Онај који живи у свести тог благослова и чува га и држи, биће срећан, јер чува оно што су нам оставили наши свети преци као залог нашег опредељења за Царство Божије, а не за царство овога света које пролази. За оне, пак, који би да тргују својим наслеђем, па и по цену страдања народног, тај благослов Божији постаће за њих проклетство, које ће их пратити и за живота на земљи, а и после у вечности. Њихово име ће заувек остати упамћено са онима који су рушили живу Цркву, кривоклетницима и обмањивачима, који лицемерним речима једно говоре, а друго мисле, радећи тајно, не би ли сакрили своју срамоту. Али, нека би и њима Господ дао разума и покајања да се и сами окрену Богу и схвате да оно што им је дато у наслеђе није само земља, већ и ово парче неба на земљи, наше свето Косово и Метохија, које је вековима обједињавало наш верни народ где год он живео. Сви они, који хоће да будућност свог народа граде на трагедији другог, на неправди и отмици, превари и насиљу, већ су изабрали пут са онима који су кроз историју на тренутак изгледали као победници, али им је, касније, у тренутку сва сила и моћ нестала са лица земље. Погледајмо рушевине древног Вавилона, Ниниве, Рима, и познајмо где нестаје сила и моћ овога света. А светлост која је засијала из Витлејемске пећине, живи и живеће и поред свих прогона и страдања, укрепљивана крстом Господњим као знаком истинске победе. И тако, ходећи са вером, надом и љубављу према радости празника Васкрсења Господњег, намажимо лица своја уљем, не будимо тмурни него весели. Угледајмо се на смерност онога цариника из еванђелске приче, а не на гордог фарисеја. Угледајмо се и на покајаног блудног сина који хита дому Очевом и добија знаке синовског достојанства, а не на непокајане гордељивце, који не знајући шта чине, срљају из безумља у безумље. Нека би нам Господ Спаситељ подарио мирне дане Великог поста, укрепио нас у вери и нади, благословио нас истинским покајањем и смирењем, који отварају пут свемоћи Божијој, да би победили сваку неправду, свако зло и достигли ка свом коначном циљу - Царству Небеском. Нека би Свемоћни Господ сачувао и наше свето Косово и Метохију, наше светиње и верни народ, како би и будућа поколења могла да славе Њега распетог, али и васкрслог. Благослов Господњи нека дође на све вас, Његовом благодаћу, и човекољубљем, свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин! Ваш молитвеник у Господу Епископ Рашко-призренски Теодосије У Призрену, уочи Великог поста 2019. године ПОСЛАНИЦА У ПДФ ФОРМАТУ ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА View full Странице
  16. Уобичејено је међу људима да се хвале својим пријатељима чак и да се са другима такмиче ко их има више. Склони смо да и површне везе сматрамо пријатељским, не залазећи дубље у тему истинског и правог пријатељства. Јер шта не би учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем. Рецимо прво, колико много задовољства доноси пријатељство. Пријатељ је светао радошћу и усхићује се када види пријатеља. Сједињен је са њим у јединству, имајући одређено, неописиво задовољство душе. Ако само размишља о њему, он се подиже и узноси се високо у свом уму. Говорим о правим, истинским пријатељима, који би изабрали, да умру за своје пријатеље, за оне које топло љубе. Не помишљај да можеш побити оно што говорим, примером оних који воле слабо, или који ручају са тобом, (букв. „који деле трпезу са тобом“: Сирах 6:10), или са којима имаш површно познанство. Ако ико има пријатеља, каквог ја описујем, он ће схватити моје речи; а, иако ће виђати свог пријатеља сваки дан, често му то неће бити довољно. Он уздиже исте молитве за пријатеља, као и за себе. Познајем одређеног човека, који, када проси молитве светог човека, ради понашања свог пријатеља, прво га моли да се моли за пријатеља, а онда и за себе. Истински пријатељ је такав, да су време и место љубљени у његовом сусрету. Јер, као што светлећи предмети проливају светлост на околна места, баш тако и пријатељи преносе сопствену благодат на места где су били. А често смо, када смо стајали на тим местима без пријатеља, плакали и јецали, сећајући се дана када смо били заједно. Није могуће језику изразити задовољство, које изазива присуство пријатеља, јер то знају само они који су га искусили. Човек може тражити услугу, и добити је, од пријатеља без сумње. Када нешто траже од нас, ми смо им захвални; али када се двоуме да питају, онда смо тужни. Немамо ништа, што није њихово. Често, иако презиремо све земаљске ствари, поред тога, ради њих, не желимо да се одвојимо из овог живота; и више смо жељни њих, него светлости. Да, заиста, пријатељ је пожељнији од саме светлости. (Говорим о истинском пријатељу.) И не протестуј; јер би за нас било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. А како могу то рећи? Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства. Такав је био Павле, који би радо предао сопствену душу, без питања, и вољно би отишао у Пакао ради своје браће. (Рим. 9:3) Са таквим пламеним осећајем, умесно је волети. Узми ово као пример пријатељства. Пријатељи надмашују очеве и синове, то јест, пријатељи према Христу. Пријатељство је велика ствар, а колико велико, нико не може научити проучавањем, нити било каквим речима објашњења, већ само самим искуством. Јер је одсуство љубави донело јереси, и оно узрокује да незнабошци буду незнабошци. Онај ко воли, не жели да заповеда нити да влада, већ се осећа захвалнијим када је потчињен и када му се заповеда. Он жели пре да пружа услуге, него да их прима, јер он воли, и осећа као да није задовољио жељу пријатеља. Није толико усхићен доживљавањем доброте, као када он чини добро. Јер он жели, да држи пријатеља везаног за себе, пре него да буде дужан пријатељу: или пре, жели да му он буде дужан, а такође и да њега има као свог дужника. Он жели да пружа услуге, а да не изгледа као да их пружа, већ да буде дужник пријатељу. Када пријатељство не постоји, збуњујемо нашим службама оне којима служимо, и преувеличавамо ситне ствари. Али када пријатељство постоји, ми кријемо услуге, такође желећи да се велике ствари чине малим, да не би изгледало да нам је наш пријатељ дужан, већ да се ми покажемо као дужници њему, док је заправо он наш дужник. Знам да многи не схватају ово, али разлог тога је, што ја говорим о небеским стварима. Било би то, као да говорим о некој биљци из Индије, о којој нико нема искуства. Језик то не може представити, иако бих изговорила десет хиљада речи. Чак и сада; шта год будем говорила, говорићу узалудно. Јер нико неће бити у стању да га представи. Ова биљка је засађена на Небесима, имајући своје гране натоварене, не бисерима, већ изобилним животом, који је много пријатнији од бисера. Али о којој врсти задовољства желиш да говориш? Да ли је срамно задовољство, или врлинско? Сладост пријатељства надмашује сва друга задовољства. Можеш поменути сладост меда, сем што се медом може постати презасићен, а пријатељем никада (докле год је пријатељ); жеља се пре увећава, што је више задовољена, а то задовољство нас никада не може оставити презасићеним. Пријатељ је слађи од живота. Према томе, многи нису желели да живе више, након смрти својих пријатеља. Са пријатељем, човек може вољно поднети прогонство; али без пријатеља, нико не би изабрао да насељава, чак ни своју земљу. Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво, а без њега и здравље и богатство неподношљиво. Имати пријатеља јесте имати другога себе; то је слога и склад којем ништа није једнако. У овоме, један је једнак мноштву. Јер, ако су двојица, или десеторица, уједињени, нико од њих више није само један, већ сваки од њих има способност и вредност десеторице; и наћи ћеш једног у десеторици, и десеторицу у једном. Ако имају непријатеља, кога напада не један, већ десеторица, он је поражен, јер је ударен, не једним, већ десеторицом. Ако неко падне у оскудицу? И даље није опустошен; јер он успева у свом већем делу; то јест, у деветорици, а сиромашни део је заштићен; то јест, мањи део, од оног који успева. Сваки од њих има двадесеторо руку, двадесет очију, и исто толико ногу. Јер он не гледа само сопственим очима, већ и очима других; не хода сопственим ногама, већ ногама других; он не ради сопственим рукама, већ рукама других. Он има десет душа, јер не брине само он о себи, већ такође и оних девет душа пријатеља. И ако би их било и стотину, иста ствар би се десила поново, моћ би била само увећана. Види одлику божанске љубави! Како узрокује да појединац буде непобедив и једнак мноштву. Како један човек може бити на различитим местима. Како у исто време, може бити и у Персији и у Риму, и како оно што природа не може урадити, љубав може. Јер један део човека ће бити тамо, а један део овде; или пре, биће заједно и тамо и овде. Или, ако би имао хиљаду, или две хиљаде пријатеља, размисли до које висине би његова моћ порасла. Да ли видиш како је продуктивна ствар љубав? Јер ово је чудесна ствар: умножити појединца, у хиљаду људи. Па, питање је, зашто ми не поседујемо ову снагу, и поставимо себе у безбедност? То је боље од све моћи и врлине. То је боље од здравља, боље од саме светлости дана. А то је и радост. Колико дуго ћемо ограничавати љубав на једног, или двојицу? Научи из разматрања супротног. Претпостави да је постојао неко, ко није имао пријатеље – ствар која је најлуђа. („Луди ће рећи, ‘Немам пријатеља’“ (Сирах 20:16)). Каквим начином живота живи таква особа? Јер и да је богат и по хиљаду пута; чак и да живи у изобиљу и раскошу, да поседује мноштво добрих ствари, он је потпуно сиромашан и обнажен. Али у случају пријатеља, то није тако; чак и ако су сиромашни, они су боље обезбеђени од богатих; а који се човек неће усудити да говори за себе, пријатељ ће рећи за њега. А ствари које није у стању да сам да, може дати кроз друге, и штавише, тако ће свима нама, бити узрок свих задовољстава и радости. Јер немогуће је да би он трпео бол, будући заштићен бројним телохранитељима. Чак ни цареви телохранитељи нису толико пажљиви, као прави човекови пријатељи; јер први чува кроз страх од дисциплине, а други кроз љубав. А љубав је много захтевнија од страха. Заиста, краљ може устрашити своје чуваре; али пријатељ верује више пријатељима, него самоме себи и, ради њих, не плаши се никога ко му жели зло. Преставимо дакле себи, ову ствар – сиромах, који може имати утеху у сиромаштву; богаташ, са циљем да може поседовати своја богатства у безбедности; владар који може владати безбедно; потчињени, који може имати добро расположене владаре. Пријатељство је прилика за човекољубље и извор благости. Чак и међу зверима, најсуровије и тврдоглаве јесу оне, које се не држе заједно. Према томе, ми насељавамо градове и држимо трговине, да би могли да имамо међусобне односе једни са другима. Ово је такође и Павле заповедао, када је забранио „занемаривање заједничких сусрета“ (Јев. 10:25). Јер не постоји ништа толико лоше, као усамљеност и одсуство друштва, и приступа другима. Шта онда с монасима, неко би могао упитати, а и с онима, који живе као пустињаци, на врховима планина? Они нису без пријатеља. Они су побегли од буке тргова, али постоје бројни који су у сагласју са њима, који су блиско везани један за другог у Христу. А то повлачење је било у циљу да би могли постићи оно, због чега су се повукли. Из разлога што ревност послова води у многе спорове, напустили су свет, да би неговали божанску љубав са великом строгошћу. Скептик би могао рећи: „Шта? Ако је човек сам, да ли такође може имати пријатеље?“ Ја бих заиста желела, када би било могуће, да сви буду способни да живе заједно; али у међувремену, нека пријатељство остане непокренуто. Јер није место то, које чини пријатеље. Штавише, монаси имају многе који им се диве; а нико се не би дивио неком, уколико га не воли. Такође, монаси се моле за цео свет, што је и највећи доказ пријатељства. Из истог разлога, ми грлимо једни друге на Божијој Литургији; са циљем да будући многи, постанемо једно. А узносимо молитве за непосвећене, за болесне, за плодове земаљске, за путнике по тлу и по мору. Погледај на снагу љубави у молитвама, у Светим Тајнама, у проповедању. То је узрок свих добрих ствари. Ако прилагодимо себе, са циљем старања и бриге о овим поукама, ми ћемо управљати и садашњим стварима, али и задобити Царство. Света Антуса (писмо своме сину, Светом Јовану Златоусту) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Свeти Сaвa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт... Зaистa, рeткo кojи нaрoд мoжe дa сe пoхвaли личнoшћу у кojoj сe oбjeдињуjу нeдoстижни врхoви кojимa сe тeжи и нeпрoлaзнe врeднoсти зa свaкoгa чoвeкa. Бoгу хвaлa, ми припaдaмo нaрoду кojи имa привилегију и чaст дa крoз jeдну личнoст изoбрaзи сeбe, свojу истoриjу и духoвнoст. Свa дубинa, вeличинa и сjaj нaшeг нaрoдa мoжe сe изрaзити крoз личнoст свeтoг чoвeкa, нaциoнaлнoг симбoлa, духoвнoг зaштитникa свих Србa – Свeтoг Сaву o кoмe зaтo и пeвaмo дa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт. У њeму су сaбрaни кaрaктeри - принцa и мoнaхa, прaвникa и прoсвeтитeљa, књижeвникa и рaдникa, пaстирa и прeдвoдникa, нeимaрa и видaрa, чудoтвoрцa, утeшитeљa и држaвникa, a изнaд свeгa Свeтитeљa. Свe тo je oличeнo у нajмлaђeм сину вeликoг жупaнa Стeфaнa Нeмaњe, влaдaрa свих српских и пoмoрских зeмaљa. Oкружeн нajпрoбрaниjим учитeљимa и oднeгoвaн пoсвeћeнoм рoдитeљскoм пaжњoм и љубaвљу, Рaсткo je припрeмaн зa влaдaрску улoгу и oд њeгa сe oчeкивaлo дa пoстaнe дoбaр упрaвник Хумa, свeтoвни влaдaлaц и кaндидaт зa трoн Нeмaњићa. To, мeђутим, ниje приjaлo њeгoвoj души. Рaсткo je имao вeћe зaмисли и другaчиje живoтнe тeжњe. Прeкрeтницу у њeгoвoм живoту прeдстaвљao je дoлaзaк мoнaхa сa Свeтe Гoрe нa двoр њeгoвoг oцa. Oсeтивши дa дoлaзe из свeтa у кoмe влaдajу Бoжиje зaпoвeсти, брaтскa љубaв и мир, oдлучиo je дa пoђe њихoвим путeм. Пoбeгao je из рoдитeљскoг влaдaрскoг дoмa, прeзрeo je цaрскe двoрe, цaрску круну и пoрфиру и oтишao у Свeту Гoру, и зaмoнaшиo сe у рускoм мaнaстиру Свeтoг Пaнтeлejмoнa, звaнoм Русик, гдe je и дoбиo имe Сaвa. Кaсниje je сa свojим oцeм, кojи сe у мeђуврeмeну зaмoнaшиo и дoбиo имe Симeoн, пoдигao мaнaстир Хилaндaр, цaрску лaвру, први и нajслaвниjи српски мaнaстир нa Свeтoj Гoри. Oпрeдeљуjући сe зa мoнaштвo, Свeти Сaвa je вeћ у рaнoj млaдoсти пoкaзao духoвну снaгу и oдгoвoрну слoбoду. Жeлeo je дa у живoту вишe дaje другимa, нeгo штo би узимao зa сeбe. Taкo je пoкaзao дa je њeгoвa пoбoжнoст билa ствaрнa, a нe дeклeрaтивнa. Дoбрo je рaзумeo Христoву пoруку дa je чoвeк успeшaн у живoту oнoликo кoликo je спрeмaн нa нoшeњe крстa и хoдaњe уским путeм, a нe oнoликo кoликo мoжe дa прими и пoтрoши нeзaслужeних привилeгиja. Упрaвo тo je пoкaзao oнoг трeнуткa кaдa je нaпустиo двoрску рaскoш дa би сe пoдвизaвao у мoнaшкoj тишини. Пoгрeшнo je мислити дa je мaнaстирски живoт нeштo супротстављено oвoмe свeту, или, нe дaj Бoжe, дa сaдржи мржњу прeмa свeму oвoсвeтскoм. Прe сe мoжe рeћи дa je тo нajвиши стeпeн љубaви прeмa свeту. Дaвaњe сeбe, служeњe смислeнo нoсeћи крст и хoд уским путeм вeрe, глaвнe су oдрeдницe мoнaшкoг живoтa и Сaвинoг oпрeдeљeњa. Њeгoв примeр je дoкaз дa су мaнaстири пoсeбнa мeстa пoдвигa и сусрeтa, нajбoљe oсмaтрaчницe сa кojих сe свeт види крoз мoлитву, пoслушнoст и смирeњe, нajпoтпуниje у свoj слaви будућeгa вeкa. Свeти Сaвa je у мaнaстирски живoт унeo бoгoнaдaхнуту слoбoду, тaкo дa je врлo чeстo сусрeтao и вaжнe личнoсти кoje су живeлe извaн мaнaстирa. Taj сусрeт je биo зa дoбрo oбитeљи, зa принoшeњe мaнaстирa и мoнaштвa зa oпштe дoбрo свeтa, нe рaди свoje слaвe и истицaњa сeбe, вeћ рaди дaвaњa сeбe свeту крoз мoлитву, пoдвиг, бдeњe и смирeњe. Зaтo ниje никaквo чудo штo су скoрo сви влaдaри из лoзe Нeмaњићa свoj живoт oкoнчaвaли кao мoнaси. Бринући o дoбру свoгa нaрoдa кao истински христoнoсaц кojи у први плaн стaвљa жртву, Свeти Сaвa je нaпустиo мoнaшку тишину кojу je бeскрajнo вoлeo дa би oд цaригрaдскoг пaтриjaрхa Maнojлa I Хaритoпулa и цaрa Teoдoрa I Лaскaрисa издejствoвao сaмoстaлнoст зa Српску Прaвoслaвну Цркву и дa би кao aрхиeпискoп свe српскe и пoмoрскe зeмљe oцркoвиo свoj нaрoд. Имa истoричaрa кojи гoвoрe дa je Свeти Сaвa пoдвигoм зaдoбиjaњa aутoкeфaлиje ствoриo нaрoдну Цркву. И нaш нaрoд свojу Цркву тaкo и дoживљaвa и схвaтa, и тo ниje ништa лoшe. Aли je Свeти Сaвa, усуђуjeмo сe рeћи, ствaрajући нaрoдну Цркву, првeнствeнo жeлeo дa ствoри црквeни нaрoд знajући дa je Црквa Jeднa и дa смo сви ми удoви Jeднoг Teлa - Црквe, чиja je Глaвa Христoс (1 Кoр 12, 27; Рим 12, 5). Нajвaжниja кaрaктeристикa дeлa Свeтoгa Сaвe jeстe oхристoвљeњe српскoг нaрoдa, a нe ствaрaњe идeoлoгиje или рeлигиje. Кaд гoд гoвoримo o Свeтoсaвљу, чувajмo сe дa нe oдвajaмo Свeтoг Сaву oд Христa. Jeр aкo Свeтoг Сaву oдвojимo oд Христa или Христa зaмeнимo Свeтим Сaвoм, oндa ту вишe нeмa Свeтoг Сaвe кao Свeтитeљa и Христoвoг чoвeкa. Сaмo aкo крoз Христa приступaмo Свeтoм Сaви, мoћи ћeмo дa рaзумeмo њeгoв мoнaшки зaвeт, рaд нa стицaњу aутoкeфaлиje Црквe у Србиjи и прoсвeтитeљску мисиjу нa пoљу oписмeњaвaњa и вaспитнo-oбрaзoвaнoг рaдa. Нeсeбичнoст и oдлучнoст Свeтoг Сaвe битнe су oдрeдницe њeгoвoг Свeтитeљскoг ликa и тo сe нeпрeстaнo ствaрaлaчки oсмишљaвaлo и усaвршaвaлo. Нajбoљи нaчин њeгoвoг прoслaвљaњa зaтo и jeстe прoмишљaњe o тoмe штa нajбoљe мoжeмo учинити зa другe, a нe штa oд њих мoжeмo дoбити. To, нaрaвнo, ниje лaк пoдвиг, aли сe jeдинo крoз прeвaзилaжeњe eгoистичких пoтрeбa мoжe прoслaвити Свeтитeљ кaкaв je биo Свeти Сaвa. У свeтлу Сaвинoг пoдвигa и живoтнoг путa кojи нaм je пoкaзao, видимo кoликo су пoгрeшнa нaстojaњa пojeдинaцa, кojи умeстo путa љубaви и жртвe, бирajу дa пoстaну пoзнaти и пoпулaрни. To им je jeдинa мeрa успeшнoсти у сивилу jeфтинoг прeживљaвaњa. Oни бeсoмучнo сaкупљajу “бoдoвe” и oбoжaвaтeљe умишљajући дa сe ствaрнoст мeри брojeм пристaлицa, a нe дeлимa љубaви. To je, у нeким случajeвимa, и чoвeкoв oднoс сa Бoгoм дoвeлo у стaњe тргoвинe и пoгaђaњa, сличнoг oнoм нa пиjaци рaзличитих aртикaлa. Бoг je тaкo свeдeн нa нaшe пoтрeбe и укусe, нe дoживљвaмo Гa кao нeсaзнajнoг aли пoзнaтoг. Mи њeгa мeримo сoбoм, a нe сeбe Бoгoм и тo нaс чини пoдaницимa људи. Зaбoрaвљajући Сaвин пут, нeки људи пoнeкaд иду и кoрaк дaљe злoупoтрeбљaвajући свojу функциjу или знaњe у нaмeри дa нaс зaвeду и сeбe прикaзуjу кao нeкaквo бoжaнствo. Крajњe je врeмe дa сe ми вeруjући људи упитaмo дa ли ствaрнo трaжимo Бoгa или сe oлaкo пoвoдимo зa људимa кojи нaм сe нaмeћу умeстo Бoгa? Oвo ниje пoзив нa билo кaкaв бунт прoтив другoгa, вeћ нa бунт прoтив сeбeљубљa у кoje смo свeснo дoспeли збoг тoгa штo нисмo дoвoљнo прoмишљaли живoтну ствaрнoст и oкoлнoсти у кojимa сe нaлaзимo будући oптeрeћeни мнoгим нeпoтрeбним ствaримa, зaнeмaруjући притoм oнo штo je нajпoтрeбниje. Дoзвoлили смo дa пoстaнeмo жртвe сoпствeнe нeпрoсвeћeнoсти, jeр прихвaтити дa билo кoгa бoгoтвoримo ниje ништa другo дo нeпрoсвeћeнoст и нeзнaњe. Зaбoрaвили смo дa je Свeти Сaвa христиjaнизoвao српски нaрoд, дa гa je Христoм oсвeтлиo и прoсвeтлиo и дa су тимe пoстaвљeни тeмeљи српскoм нaциoнaлнoм и држaвoтвoрнoм идeнтитeту. Хришћaнствo у Србa je, зaхвaљуjући Свeтoм Сaви, дoбилo jeдну пoсeбну нaциoнaлну димeнзиjу, кoja ћe и нaциjу и културу oбликoвaти нe сaмo у пeриoду срeдњeг вeкa и пoд дугим турским рoпствoм, вeћ и у врeмe изгрaдњe мoдeрнe српскe држaвe у XIX и XX вeку. Укупнo дeлo Свeтoг Сaвe прoжeтo je идejoм хaрмoниje, симфoниje измeђу aкциje и кoнтeмплaциje, рoдoљубљa и љубaви прeмa чoвeчaнству, Истoкa и Зaпaдa, aутoкeфaлиje и сaбoрнoсти, црквe и држaвe, црквeнoг aутoритeтa и слoбoднoг ствaрaлaштвa, Бoжaнскoг и чoвeчaнскoг. Свe прoисхoди jeднo из другoгa и ништa сe мeђусoбнo нe пoтирe, вeћ чини цeлину, jeр je свe и у свeму Христoс, пo рeчимa Свeтoг aпoстoлa Пaвлa (1 Кoр 15, 28). Свeти Сaвa jeстe нaдврeмeни, aли je нeoпхoднo дa гa и у oвим врeмeнимa вeликих искушeњa смaтрaмo нaшим сaврeмeникoм. Jeр нaм je и дaнaс пoтрeбaн, кao путoкaз и духoвнa свeтлoст, нa прoсвeтитeљскoм, црквeнoм, држaвнoм, пoлитичкoм, нaциoнaлнoм, диплoмaтскoм, зaкoнoдaвнoм, и нa мoрaлнoм плaну. Видимo дa нaм свeтoрoднa динaстиja Нeмaњићa, кoja je утeмeљилa нaшу црквeнoст и држaвнoст, ниje oстaвилa вeлeлeпнe двoрoвe и грaдoвe, кao свeдoчaнствo свoje мoћи и бoгaтствa, вeћ мaнaстирe и црквe кoje су дaнaс икoнe нaшe духoвнoсти и сaмoсвeсти. A изнaд свeгa кao врeдниje, oстaвилa нaм je, кao зaвeт, живo прeдaњe Свeтoгa Сaвe кoje je oн уткao у српски нaрoдни дух и идeнтитeт. Зaтo свoj идeнтитeт, мa кoликo тo билo тeшкo, трeбa дa oткривaмo, спoзнajeмo и сa пoнoсoм нoсимo. Кoсoвски зaвeт и кoсoвскo oпрeдeљeњe, кojи прoисхoдe из суштинe учeњa Свeтoг Сaвe и кoje je кao тaквo живoтнa oдрeдницa нaшeг нaрoдa, пoдрaзумeвajу вeчнoст кao мeру врeмeнa. У учeњу првoг српскoг Свeтитeљa нaрoднa трaдициja нe види симбoлe смрти вeћ живoтa, вeчнoг живoтa. У нeзaпaмћeнoм нaциoнaлнoм пoлoму, кojи je зaдeсиo српски нaрoд у пoслeдњoj дeцeниjи XX вeкa, oкупaциjoм Кoсoвa и Meтoхиje, зaтирaњeм и прoгoнoм из oблaсти нa кojимa je вeкoвимa живeo, угрoжeнo je пoстojaњe и oпстaнaк нaшeг нaрoдa. Пoслeдицe тoг пoлoмa joш сe нe мoгу сaглeдaти. Meђутим, кao штo хришћaнскo учeњe у Христу види вaскрслoг живoг Бoгa, сa тaквoм вeрoм и учeњeм ми видимo и вaскрсeњe и Кoсoвa и Meтoхиje и нaрoдa Бoжиjeг нa њeму, бeз oбзирa штo мoћници oвoгa свeтa и вeкa нaстoje дa нaм oтму Кoсoвo и Meтoхиjу или дa гa измeђу сeбe пoдeлe знajући дa нaм тимe дeлe и срцe и душу. Нo, ми знaмo дa je жив Бoг нaш и дa свe oнo штo je у Бoгу сjeдињeнo - oстaje зa вeчнoст и кao тaквo нeдeљивo. Нajвaжниje je дa сe ми кao нaрoд нe дeлимo вeћ дa сe уjeдинимo у Христу Гoспoду кao штo нaс je учиo и учи Свeти Сaвa и свeти кнeз Лaзaр Кoсoвски и дa им сe мoлимo дa oдржимo oнo штo смo примили oд нaших свeтих прeдaкa. У свeтлу свeтoсaвскoг нaслeђa, у oквиру кoгa oвe гoдинe oбeлeжaвaмo oсaмстo гoдинa oд дoбиjaњa aутoкeфaлиje зa Српску Прaвoслaвну Цркву, ми видимo дa je нaш спaс у врaћaњу Бoгу и вeри, у прилaжeњу Бoгу, jeр Бoг нaгрaђуje oнe кojи у њeгa вeруjу, кaкo кaжe Свeти aпoстoл Пaвлe (Рим 11, 31). Нaш спaс je тaкoђe, у oпрeдeљeњу зa пут Свeтoгa Сaвe. A дaнaс, пoслe тoликo вeкoвa бити нa тoм путу знaчи рaдити свe штo je рaдиo Свeти Сaвa у свoм врeмeну, aли нa jeдaн нoви нaчин. Другим рeчимa, у нaшим пoступaњимa, будимo изнaд грeхa a испрeд врeмeнa, кao штo je и Христoвo учeњe билo испрeд врeмeнa. Нa нaмa je дa слeдимo Свeтoг Сaву, дa будeмo тaкoђe изнaд грeхa a испрeд свoгa врeмeнa. Сaмo тaкo ћeмo имaти и прoшлoст и будућнoст у свoм врeмeну, у свojoj сaдaшњoсти. Прeмa Свeтoм Сaви трeбa дa сe упрaвљaмo и влaдaмo, jeр сe oн сaм упрaвљao и влaдao прeмa нajчудeсниjeм бићу у свим свeтoвимa, Гoспoду Исусу Христу. И дoк смo гoд нa тoм путу, ми смo нa путу спaсeњa. Teк сa њим мoжeмo издржaти свa искушeњa у кojимa смo сe нaшли и кao пojeдинци и кao нaрoд. Сa oвим мислимa и жeљoм дa вaс, дрaгa мoja дeцo духoвнa, Свeти Сaвa вoди и рукoвoди, oстajeмo Вaш мoлитвeник прeд Гoспoдoм и прeд Свeтим Сaвoм. Епископ шумадијски Јован Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14. јануара 2019. године Извор: Епархија шумадијска
  18. Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2018. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14). Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18). Рођење Господа нашега Исуса Христа је догађај који људску историју дели на два дела, на оно што се дешавало пре Његовог Рођења, а што разумемо као припрему људи за Месијин долазак, и на време после Његовог Рођења, у коме и ми живимо. Чак и они који из најразличитијих разлога не желе да помену Христово име и говоре о „старој“ и „новој“ ери, заправо на врло добар начин тумаче оно што Црква Христова већ две хиљаде година благовести: да је пре Христа све било старо, а са Христом је све ново, и човек, и његов живот, и целокупна историја (Отк 21, 5). Рођење Сина Божјег је за хришћане централни, кључни, најважнији догађај светске историје и његов смисао у апсолутној мери утемељује хришћански начин живота и хришћански поглед на свет. На ове темеље данас, када сте сабрани у светим храмовима, желимо да вас подсетимо, драга наша духовна децо. Истицање јеванђелских темеља православне вере никада није сувишно јер смо сви склони да, готово неприметно, у веру уносимо сопствене ставове. Нарочито лако се то дешава са судовима и ставовима света и времена у коме живимо и врло често њима просуђујемо Јеванђеље и њима тумачимо догађаје из историје спасења. А за хришћане је једино супротан поступак исправан. Јеванђеље, смисао догађаја из историје спасења и евхаристијско искуство живота у Цркви темеље нашу веру и суде свету и свакој историјској и цивилизацијској епохи. Почнимо најпре са благодарењем. Ко не жели или није способан да благодари, вероватно не може ништа од хришћанске вере да докучи (1 Сол 5, 8; Флп 4, 6). Ако смо неблагодарни, сматрамо да никоме ништа нисмо дужни и да нам све припада по нашим сопственим заслугама. У том случају не дугујемо ништа својим родитељима и прецима, друштву у коме живимо, ближњима са којима живимо, а понајмање смо дужни Богу. Тако се манифестује животни етос крајње саможивости који препознајемо и у времену у коме живимо. А итекако смо дужни и прецима, и родитељима, и друштву чији смо део, а посебно Богу. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога јединородног дао да нико ко верује у њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Отац нам Свога Сина даде, не као плату и награду за наш труд већ као незаслужени дар Његове љубави, јер „тако заволе свет“. Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег Празника. Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос. Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Бог се нераскидиво сједињује са човеком и ко год се у крштењу и миропомазању роди од Духа Светог син је Очев, истина не по природи као Христос већ по благодати и усиновљењу (Гал 3, 26). Рађа се нови човек од Духа Светога, за спасење и вечни живот. И тако, Сâм Бог кроз Оваплоћење, а затим и наша вера, уздиже човека, и то сваког човека, на највеће могуће достојанство – да буде пројава Божје присутности у свету. „Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће после Оваплоћења Сина Божјег и оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави. Отуда је на почетку поменута саможивост и самодовољност заправо хула на Духа Светог, болест од које се одмах треба лечити чим се примете и најмањи знаци њеног постојања. Са овим мислима о благодарности, заједници и јединству као дару Духа Светог најављујемо вам, драга наша духовна децо, наступајућу 2019. годину у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве – осамсто година од добијања аутокефалије. Према сведочењу Доментијана и Теодосија, који „различитим речима исто кажу“, посвећење Светог Саве за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Православне Цркве збили су се 1219. године у Никеји благодарећи љубави и разумевању византијског цара Теодора I Ласкариса и тадашњег цариградског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. Јасно је да се Свети Сава прихватио овог подвига, добијања аутокефалије из бриге за ближње, превазилазећи саможивост, у жељи да разједињене хришћане српске државе зближи и истински сједини у светој Литургији. Другим речима, чинио је што је чинио да нашим прецима, а и свима нама, пружи могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христовом, у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као у предокушају Царства небеског. Добивши титулу „архиепископа све српске и поморске земље“, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи, трудећи се да, по Доментијановим речима, „душе христољубиве храни душекорисним беседама и духовним речима“. Испуњен Христом и свим духовним даровима, „потоке богословља свима изливаше“. У време светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, седиште Српске Цркве биће премештено дубоко у тадашњу унутрашњост државе, у Пећ. Ево, из Пећке Патријаршије, већ осам векова, Српска Црква сведочи свету благу вест Јеванђеља о новорођеном Богомладенцу Који долази у свет да Својим искупитељским делом спасе свет и човека. Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену. Борећи се за правду Божју и за Царство Божје и осветљавајући царство земаљско Царством небеским, позвани смо да посебну бригу покажемо према нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Свакодневно слушамо о „напретку и развоју људског друштва“ и о „посебној бризи за људска права“. Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на Косову и Метохији одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Зато сматрамо да је један од битних предуслова за решење проблема на Косову и Метохији изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свачијег верског, културног и народног идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет. Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: „Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима” (Мт 7, 12). Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији спремни смо да пружимо и пружамо и свим народима који живе или на Косову и Метохији или у другим крајевима Републике Србије. Али та слобода за српски народ и за све друге није могућа у самопроглашеној лажној држави Косово! То најбоље доказују догађаји наших дана: варварско лишавање српског народа на Косову и у Метохији намирницâ, лекова и других ствари неопходних за живот увођењем већ злогласних „такси”, сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање такозване косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба, како оних јужно од Ибра тако и оних северно од те српске реке. Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе. У нади да ће нам радост новорођеног Богомладенца помоћи да заједно пронађемо пут и изиђемо из беспућа коме је узрок грех (Рим 7, 20), поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији у њиховим напорима да опстану и остану на заветној српској земљи, речима које Христос упућује Својим следбеницима кроз векове: „Не бој се, мало стадо!“ (Лк 12, 32). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера ваша“ (1 Јн 5, 4). У исто време, остајемо у нади да ће и кривце за тежак положај наших сународника обасјати светлост Рођења Христовог и да ће и они схватити дубину греха који чине, не само према нама и нашој браћи и сестрама већ и према себи и своме потомству. Можда ће се сетити речи премудрог Соломона: „Праведне избавља правда њихова, а безаконици се хватају у својој злоћи“ (ПрС 11, 6). Са пастирском бригом и одговорношћу позивамо нашу браћу и сестре у Македонији који су у расколу да, у духу Христове љубави, схвате да је аутокефалија искључиво црквена институција и да она треба да доприноси напретку и учвршћивању јединства међу помесним Православним Црквама. У том смислу се Српска Православна Црква трудила и радила свих протеклих осам векова. Уколико би се, по логици овога света, аутокефалија схватала на другачији начин, као елемент државне суверености, националне посебности или одвајања, онда она не доприноси јединству и изграђивању Цркве већ подстиче самодовољност и саможивост, постаје и она, парадоксално, хула на Духа Светога. Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали. Радост дарованог нам спасења, поклона на коме сви треба да благодаримо, заједно можемо доживети само кроз међусобно праштање и измирење. Имајући ово у виду, дубоко жалећи и саосећајући са српским и свим осталим жртвама несрећних ратова на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, молимо се новорођеном Богомладенцу, Дародавцу сваког мира, да се мир коначно усели у наша срца, да опростимо једни другима јер је и Господ опростио нама сагрешења наша (2 Кор 5, 18). Једини начин да се ослободимо робовања прошлости и дневно-политичким интересима јесте праштање и помирење на које позивамо све народе са којима смо некада живели у једној држави. Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, од Америке до Азије, од Европе до Аустралије, и позивамо их да према свима увек и на сваком месту показују љубав на делу. Будите милостиви, не судите и не осуђујте, опраштајте, помажите једни другима (Лк 6, 37-38) и увек имајте на уму речи Христове: „Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско но ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). Будите савесни и одговорни грађани земаља које су вам пружиле дом, молите се за градове у којима живите јер ће у њиховом добру и вама добро бити (Јер 29, 7), али никада не заборавите своју веру, језик и отаџбину, земљу ваших предака, натопљену крвљу мученикâ. Све вас, децо наша духовна, позивамо на међусобно разумевање, љубав и праштање. Чувајмо се тешких и неопрезно изговорених речи, имајући на уму да друштвено окружење у коме живимо стварамо управо речима. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2). Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост и све вас поздрављамо сверадосним божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2018. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Српска Православна Црква
  19. “А када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење”(Гал. 4, 4-5) Драга браћо и сестре, У ове богомдане године окупићете се око иконе, божићне свеће, бадњака и чеснице, да бисте прославили Рођење по телу Господа нашега Исуса Христа. Жеља нам је да то учините у највећој духовној радости у својим домовима, а пре свега у храму Божијем, активно учествујући у Светим богослужењима и причестивши се Светим и божанским тајнама. Тада ћете стварно прославити Божић, и осетити неисказано духовно задовољство, мир, радост и љубав Христову која превазилази сваки разум (Еф. 3, 19). А то ћемо још очигледније показати кроз нашу делотворну веру која кроз љубав ради (Гал. 5, 6), по речима Св. Апостола Павла. Или како нас учи други Св. Апостол: “Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дијела мртва” (Јак 2, 26). Ове речи изговорене су скоро пре две хиљаде година и увек су савремене. Брат Господњи по телу, Свети Апостол Јаков, саветује своје савременике и саплеменике да вера теоретска, или вера устима и речима, мртва је сама по себи. И нас Свети Апостоли опомињу да држимо живу веру. Јер заиста ако хоћемо да јеванђелски дочекамо свете Божићне празнике, онда то можемо једино кроз нењу делотворну веру. Томе ће се Богомладенац највише радовати. Њему није ништа потребно, него Он тражи од нас милости према Његовој малој браћи (Мт. 12, 48-50; 18, 5). Ви сте до сада показали своју веру кроз дела своја, љубљена браћо и сестре, прилажући нењој Епархији, нењим црквама, нењим манастирима и њењој браћи којима је потребна материјална и духовна помоћ. Климент Александријски вели: “Греси се истерују милостињом и делима вере”. Покажимо нашу љубав према страдајућој браћи и сестрама на српском Косову и Метохији. Они немају никога другога до Бога и нас. Дочекајмо Христово Рођење милостивога срца према свима. Јер је Он рекао: “Блажени милостиви, јер ће бити помиловани” (Мт. 5, 7). Имајмо увек на уму речи Првоврховног Апостола: “А прије свега имајте истрајну љубав међу собом: јер љубав покрива мноштво грехова” (1 Петр. 4, 8). Шаљући Вам свој очински благослов, од срца Вас поздрављамо радосним речима: М И Р Б О Ж И Ј И – Х Р И С Т О С С Е Р О Д И! В А И С Т И Н У С Е Р О Д И! СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА 2019! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ +Митрофан Извор: Епархија канадска
  20. Посланица поглавара Руске Православне Цркве патријарху Вартоломеју у вези с антиканонским поступцима Цариградске патријаршије у Украјини У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ http://www.pravoslavie.ru/srpska/118366.htm?fbclid=IwAR262R2F8npmENv2QzgJH5eKc19pF-7ad84ebK7ewYm6kBX5JhbmN97YzoE
  21. У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Православие.ру
  22. Београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је 21. децембра у ординаријату Надбискупије одржао конференцију за новинаре поводом божићних благдана. Прочитао је божићну посланицу и свима пожелео срећан и благословљен Божић! Посланицу надбискупа Хочевара објављујемо у целости: И на земљи – мир људима! Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Kо од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку? Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…! Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Kнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?! Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију! Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?! Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно! Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав? Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе? Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели! Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада! Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“… Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром! У том духу вам желим срећан и благословљен Божић! Браћи и сестрама источне традиције кличем: Мир Божји,Христос се роди! Ваистину се роди! Да, браћо љубљена и сестре предраге, нека 2019. година буде година рађања мира, година мирних односа, година у којој ће владати мир у читавом свету, у читавом свемиру! Kо у то верује и ко се за то моли, њему ће се тај небески дар и дати. У том духу вас, браћо и сестре, благосиљам уиме Оца, и Сина и Духа Светога, желећи вам: Мир људима на земљи – миљеницима Божјим! У Београду, 21.12.2018 + Станислав Хочевар, београдски надбискуп и метрополит Извор: Београдска надбискупија
  23. У децембру 2018. године, у едицији Свети Оци у преводу на српски језик објављен је 11. том - Саборска посланица Светог Софронија Јерусалимског у преводу са изворника. Уводну студију о историјском контексту писања Саборске посланице и сам превод потписује проф. др Радомир Поповић. Свети Софроније, Патријарх јерусалимски, спада у оне Оце Цркве који су својим животом по вери исповедили и потврдили верност Православљу у најтежим околностима по Цркву Христову. Уз уводну студију, саму Саборску посланицу (превод и грчки текст преузет из PG), Софронијево, не тако опширно, житије у овој једанаестој по реду публикацији, у едицији Свети Оци у преводу на српски језик, донето је према архимандриту др Јустину Поповићу, Житија Светих за месец март, Београд 1973, стр. 195-202. Свети Софроније је живео у другој половини 6. и у првим деценијама 7. века. То је време када се Црква на свом историјском путу, поготову на Истоку, нашла пред новим и трајним искушењима – инвазија новојављеног мухамеданства, споља, а изнутра појава нове јереси, монотелитства и моноенергизма. Не зна се шта је било горе и теже: мухамеданство је физички угрожавало древне хришћанске просторе на Истоку, а источно-ромејски цареви су силом своје владарске моћи Цркви наметали јерес и прогонили све оне који су се таквој верској политици противили. Међу такве, нажалост, у то време ретке часне појединце, спада Свети Софроније, пријатељ, исто тако великог исповедника Православља, Преподобног Максима Исповедника (+662). Ово издање је објављено захваљујући др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, али и Епископу крушевачком др Давиду (Перовићу). Др Радомир Поповић, редовни професор Црквене историје на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, потписује уредништво сваког тома у едицији Свети Оци у преводу на српски језик, а за 2019. годину, планирано је да буде објављени преводи историјских дела Теодорита Кирског. ђакон др Ивица Чаировић Извор: Српска Православна Црква
  24. Ево скоро два миленијума прослављамо Христово Васкрсење, “Празник над празницима и Славље над слављима”. И то је прослављање увек ново, увек савремено. Зашто? Зато што оно и данас духовно васкрсава из грешног стања свакога онога који верује у Васкрслог Христа. Оно нам објављује и објашњава тајну нашег живота и смрти. Али не само тајну нашу него и све творевине, то јест да ништа смрћу не пропада. Ту се види да је тајна живота неуништива. И у свему што је живо усађен је закон да се роди, расте и умире. Погледајмо само на пшенично зрно. Сеје се једно да би донело стоструки плод. Није ли сам Господ објаснио своју смрт и васкрсење овим примером рекавши: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси” (Јн. 12, 24). Размислимо мало о овој тајни. У јесен се посеје пшеница и остане преко зиме под мразом, студени, снегом. Али кад дође пролеће и сунце загреје земљу, почиње да расте, разбијајући окове леда и тврдоћу земље. И зрно, које је пре тога умрло, распавши се, изгубивши своју срж и кору, али не губећи животворну клицу, израсло је у многородни клас. Није ли то победа смрти кроз смрт у овој створеној природи? Јесте. То је за нас тајна. А тајна живота је тесно повезана са тајном смрти. И обратно, тајна смрти је везана за тајну живота. Господ Исус Христос као Бог није морао да умре. Али је примио људску смртну природу да би је учинио бесмртном кроз Своју смрт. Друкчије се смрт није могла победити. Друкчије се људска природа није могла исцелити од смртности и трулежности. Драга браћо и сестре, Немојмо се стидети да ових светлих и светих дана поздрављамо једни друге, па чак и наше непријатеље, уместо: добро јутро, добар дан, добро вече, најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе! И кога имамо да се стидимо? Васкрслог Христа? Светих Апостола, Мученика, Јерараха, Преподобних Отаца и Мајки, који су својим животима и смрћу потврдили истину над истинама да је Исус Спас васкрсао из мртвих? А тешко нама ако се ми Њега постидимо! Јер ће се и Он нас постидети пред Анђелима и Оцем Својим небеским (Лк. 9, 26). Понесимо трчећи својим домовима светлост и радост Христовог Васкрсења, као што су жене Мироносице и Апостоли трчали да га објаве својим најближим. А Васкрсли Христос пробудиће оне који са вером и надом духовно спавају, како рече Св. Апостол Павле: “Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос” (Еф. 5, 14). И не допустимо да се светлост Васкрслог Христа икада удаљи из душе наше коју смо још на Св. Крштењу примили, а нарочито у Светом Причешћу. Не заборавимо да светлост Христова просвећује све оне који Га вером и љубављу примају. Светлост Христова просвећује све. Посебно ових дана сетимо се наше браће и сестара на Косову и Метохији, свих православних хришћана, било где да живе, да их Васкрсли Господ духовно и физички укрепи и просвети, да би пребродили сва страдања, патње и невоље. Благодаримо Вам свима на Вашој несебичној помоћи нашој Епархији, манастиру, црквама, и свима онима којима је она била потребна. Нека Вам Васкрсли Господ Исус Христос врати Својим небеским непролазним Царством. Од срца и душе топло Вас поздрављамо најрадоснијим поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Ваш молитвеник у Васкрслом Господу, ЕПИСКОП КАНАДСКИ
×
×
  • Креирај ново...