Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'порфирије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Предавање на тему Свете Иконе и победа Православља одржао је Митрополит загребачко-љубљански гоподин др Порфирије. Митрополит Порфирије се у свом излагању дотакао најважнијих ствари везаних за сам настанак Великог поста, за припремне недеље пред Часни пост, као и о недељама посвећеним посебним догађајима и личностима из живота наше Свете Цркве. Митрополит је, такође, говорио о светим иконама, о њиховом историјском развоју и теологији светих Икона, да би на крају своје предавање завршио са догађајем из 843. године када је Православље донело коначну победу над свим јересима и од тада је установљен празник који се празнује сваке прве Недеље Часнога и Великог поста. Предавање је одржано 05. марта 2017. године, под сводовима свечане сале СКД Просвјета у Загребу.
  2. Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије говори у емисији „Реч духовника“, на Радио-телевизији Србије, о посту, његовом смислу и значају. Митрополит говорио о томе да пост није само телесна, него је и духовна категорија, о томе да је пост је установљен још у рају, али и о његовој важности за данашњег човека. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. У недељу, 14/27. јануара 2019. године, у Храму Светих равноапостолних Кирила и Методија у Љубљани, служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење свештеника и ђакона Митрополије загребачко-љубљанске. Литургију је својим појањем увеличао Хор Радио Телевизије Србије под диригентском палицом г. Бојана Суђића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм Светих Кирила и Методија био је тесан да прими сав сабрани верни народ међу којима је највише било деце, а Светој Литургији присуствовали су и Надбискуп и Метрополит љубљански монсињор Станислав Зоре, отправник послова Aпостолске нунцијатуре у Републици Словенији монсињор Данијел Леси, каноник Антон Ројц и г. Силво Габершчек. У току Свете Литургије сабраном верном народу обратио се Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије истакавши значај прославе Светог Саве и протумачивши речи данашњег Јеванђеља. После Свете Литургије сва присутна деца су отпевала Химну Светом Сави и изговорила рецитације у част највећег Србина свих времена – Светог оца нашег Саве и примила пакетиће од Митрополита Порфирија. У парохијском дому Храма Светих Кирила и Методија је, после Свете Литургије, одржана Свечана Светосавска Академија на којој је наступио Симфонијски оркестар и Хор Радио Телевизије Србије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  4. У недељу, 03/16. децембра 2018. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, началствовао је Литургијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту Порфирију је саслуживао јеромонах Севастијан (Гордон), настојатељ манастира Крка у Епархији Далматинској и братство Саборног храма. По прочитаном одломку из Јевађеља беседио је Митрополит Порфирије. Говорећи о исцељењу десеторице губавих Митрополит је истакао да у овој причи видимо да „Бог не дели људе по боји коже и по имену, па чак ни по вери. Не бира коме ће чинити доброчинство. Он унапред свима даје добро и у односу на сваког човека, без разлике, упућује љубав, своју благодат, свој благослов и милосрђе. Али само понеко је спреман да дар прими као дар и спреман је да узврати благодарношћу за то што је добио. Онај који је отворен за Господа, онај који у Њему препознаје истинског Спаситеља и Љубав и свестан је да свакога дана и свакога трена Бог чини у односу на њега доброчинство, тај исказује то својом благодарношћу.“ Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије узео је учешћа у раду конференције у Европском парламенту на тему Религијска и људска права унутар Европске уније - заједничка одговорност. Конференцију, одржану у Бриселу 4. децембра 2018. године поводом 70-годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски парламент. Обраћање митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њен први члан гласи: Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства. Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божјих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, као и снажно заузимањe за једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет после усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам забринут, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, и покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса између прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, као и у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и световни дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и удаљавање од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама после уласка Републике Хрватске у Европску унију (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску Владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, цивилизација је пре свега воља за суживотом. Међутим, воља за суживотом представља обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем опредељењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Извор: Српска Православна Црква
  6. Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  7. Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића) за недељник "Експрес". Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  8. Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  9. -Прослава празника Успења Пресвете Богородице у манастиру Лепавини- Световаведењски манастир Лепавина је у уторак, 15/28. августа 2018. године, прославио велики празник свечасног Успења Пресвете Богородице. Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  10. На летњу славу, празник Сабор светог архистратига Гаврила, у четвртак, 26. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживао је Епископ мохачки г. Исихије, који је и настојатељ Светоархангелске обитељи, монаштво и свештенство Епархије бачке. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи, Митрополит Порфирије је истакао важност послушања Богу, које се, како Високопреосвештени истиче, потврђује у нашим појединачним животима као послушање Цркви. Да би извршавање воље Божје могло да буде као послушање Богу, неопходно је да имамо живу веру која није ништа друго него поверење у Бога, у Његову љубав према нама, али зато је уз веру потребно да имамо и ми љубав према Богу. Без послушања вољи Божјој немогуће је служити, али послушање не значи слепо вршење правилâ и законâ који постоје у Цркви. Да би вера била жива и да би се пројавила наша љубав према Богу и та љубав постала стил нашега живота, потврђујући се у односу на друге, потребно је придружити и молитву, навео је Митрополит, уз поруку да је потребно да почнемо да живимо својом вером. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У току свете Литургије, владика Исихије је у свештени ђаконски чин рукоположио катихету Мирка Божића из Бачке Паланке. Епископ Исихије је, заједно са братством свештене ковиљске обитељи, за све оне који су дошли да увеличају празнично славље, припремио трпезу љубави у манастирској порти. Извор: Епархија бачка
  11. -Слава Светоархангелске обитељи у Ковљу- У древном Светоархангелском манастиру, као једном од духовних центара и плодоносних благодатних кошница, два велика сабора бивају сваке године: зими 8/21. новембра - о празнику Светог архангела Михаила, и лети 13/26. јула - о празнику Светог архангела Гаврила. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На летњу славу, празник Сабор светог архистратига Гаврила, у четвртак, 26. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживао је Епископ мохачки г. Исихије, који је и настојатељ Светоархангелске обитељи, монаштво и свештенство Епархије бачке. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи, Митрополит Порфирије је истакао важност послушања Богу, које се, како Високопреосвештени истиче, потврђује у нашим појединачним животима као послушање Цркви. Да би извршавање воље Божје могло да буде као послушање Богу, неопходно је да имамо живу веру која није ништа друго него поверење у Бога, у Његову љубав према нама, али зато је уз веру потребно да имамо и ми љубав према Богу. Без послушања вољи Божјој немогуће је служити, али послушање не значи слепо вршење правилâ и законâ који постоје у Цркви. Да би вера била жива и да би се пројавила наша љубав према Богу и та љубав постала стил нашега живота, потврђујући се у односу на друге, потребно је придружити и молитву, навео је Митрополит, уз поруку да је потребно да почнемо да живимо својом вером. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У току свете Литургије, владика Исихије је у свештени ђаконски чин рукоположио катихету Мирка Божића из Бачке Паланке. Епископ Исихије је, заједно са братством свештене ковиљске обитељи, за све оне који су дошли да увеличају празнично славље, припремио трпезу љубави у манастирској порти. Извор: Епархија бачка View full Странице
  12. У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8) Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio. Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво. Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера. Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење. Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“. Извор: Српска Православна Црква
  13. -По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже, презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави, поручио је митрополит Порфирије. У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8) Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio. Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво. Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера. Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење. Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду
  15. Погледајмо како о човеку, приликом стварања, говори Књига постања: "Када је Бог створио Адама, виде да није добро да човек буде сам, и зато створи Еву, као друга и помоћника Адама". На другом месту исте књиге каже се да је Бог по слици и прилици Својој створио човека, "мушко и женско створи их". Карактеристично је да, након фразе "по слици и прилици створи их", други део фразе продужује и објашњава први део. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  16. Појашњавајући смисао поста кроз примере из Светог Писма Митрополит је истакао и значај поста као припреме за велике празнике међу којима је и празник Рођења Христовог за који се управо припремамо. „Овај пост, као и неки други постови, пре свега Васкршњи пост, јесте пост у част неког догађаја из живота Господа нашега Исуса Христа. Овај конкретни пост везан је за Његово рођење. Тај празник Рођења Христовог јесте празник мира. Празник када шаљемо поруке мира једни другима и када се шаљу поруке мира читавом свету. Празник који се још у нашем народу и нашој Цркви назива мирбожење. -Бог је увео пост када је Адаму и Еви рекао да не једу са дрвета познања добра и зла. Реч пост толази од грчке речи нистево што значи не једем. Бог каже Адаму: „Са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“. -Адам, који је све добио од Бога па и овај постојећи свет који је рај или храм који му је дат да у њему служи, је требао својом слободном вољом да прихавти ту Божију заповест у којој се већ у почетку открива смисао поста.“ На крају Митрополитовог излагања предавање је обогаћено дијалогом између присутних и Митрополита кроз питања и одговоре на њих. Друго предавање у Божићном циклусу предавања одржаће презвитер Раде Деспотовић из Љубљане, на тему У светлости Твојој видимо светлост. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  17. У среду 06. децембра 2017 год. отпочео је нови Божићни циклус предавања у организацији Црквене општине загребачке. Прво предавање у овом циклусу одржао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, на тему Смисао и значај поста у хришћанском животу. Сва места у свечаној сали СКД Просвјета су и овога пута била попуњена. Појашњавајући смисао поста кроз примере из Светог Писма Митрополит је истакао и значај поста као припреме за велике празнике међу којима је и празник Рођења Христовог за који се управо припремамо. „Овај пост, као и неки други постови, пре свега Васкршњи пост, јесте пост у част неког догађаја из живота Господа нашега Исуса Христа. Овај конкретни пост везан је за Његово рођење. Тај празник Рођења Христовог јесте празник мира. Празник када шаљемо поруке мира једни другима и када се шаљу поруке мира читавом свету. Празник који се још у нашем народу и нашој Цркви назива мирбожење. -Бог је увео пост када је Адаму и Еви рекао да не једу са дрвета познања добра и зла. Реч пост толази од грчке речи нистево што значи не једем. Бог каже Адаму: „Са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“. -Адам, који је све добио од Бога па и овај постојећи свет који је рај или храм који му је дат да у њему служи, је требао својом слободном вољом да прихавти ту Божију заповест у којој се већ у почетку открива смисао поста.“ На крају Митрополитовог излагања предавање је обогаћено дијалогом између присутних и Митрополита кроз питања и одговоре на њих. Друго предавање у Божићном циклусу предавања одржаће презвитер Раде Деспотовић из Љубљане, на тему У светлости Твојој видимо светлост. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  18. На Литургији служеној у храму Светих Кирила и Методија, Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су протојереј-ставрофор Перан Бошковић, протојереј Борислав Ливопољац, јереји Александар Обрадовић и Раде Деспотовић, руски свештеник Виталиј Исајев, те ђакони Зоран Радић и Митар Танасић. Митрополит Порфирије је вјернике који су испунили љубљански храм подсјетио да се налазимо на почетку поста, којим се припремамо за сусрет са Сином Божјим који у тијелу долази међу нас и рађа се од Дјеве и нагласио да је пост свеукупна тјелесна и духовна припрема за догађај који је важан и за нас и за читаву историју људског рода. „Пост обухвата читаво наше биће и личност – не само начин исхране, који улази у цјелину поста, али је пост прије свега духовни подвиг у коме се лишавамо одређене врсте хране да бисмо јачали своју вољу ради јачања читавог нашег бића и лишавали себе свега онога што је зло у нама,“ рекао је Митрополит. Тумачећи прочитану јеванђељску перикопу о безумном богаташу, Митрополит Порфирије је истакао да као људи имамо потребу да градимо, стичемо, будемо креативни и да водимо рачуна о својим материјалним потребама – то нам је од Бога дар – али да никада оно што смо стекли не треба да постане наш господар. „Бог нам даје памет и способности и ствара услове да можемо да умножавамо своја добра, а онда нам узвраћа плодовима и резултатима тог нашег труда. Сви ми имамо неки дар од Бога не да би то служило искључиво и само нама, него да бисмо постали црквена бића и да бисмо могли наш дар да подијелимо са другима. Сви дарови су нам дати да бисмо ми сви заједно потврдили један јединствени дар, а то је дар љубави према богу и према ближњима,“ казао је Високопреосвећени. Он је појаснио да онда када присвојимо дарове од Бога само за себе, када свој иметак чувамо само за себе одвајајући се од других, заборављајући на то да овај живот има крај, на крају живота постајемо смијешни јер посљедњи суд је Божји суд и додао да је стога важно да се сјећамо нашег краја, јер кад крај дође ништа од онога што је видљиво нећемо понијети са собом, већ ћемо понијети само оно што носимо у себи: љубав и духовне вриједности. „Бог нас позива на разне врлине, али нас неће толико питати колико смо молитава прочитали или метанија направили, него колико смо водили бригу о другоме, колико смо били испуњени саосјећањем када су поред нас наши ближњи били у било каквој потреби и да ли смо били спремни да изађемо из свог егоизма и да препознамо њих као своју браћу и кроз њих Бога,“ поручио је Митрополит Порфирије и пожелио свима окупљенима у храму да им пост прође у радости и љубави и одведе истинском и правом миру у Христу Господу. У наставку Свете литургије, окупљени народ се у великом броју причестио Светим тајнама Тијела и Крви Господа Исуса Христа, а након Евхаристијског славља сабрао се око свога архипастира у парохијском дому уз пригодно послужење. У парохијском дому Митрополит је угостио амбасадора Републике Србије у Љубљани Зорану Влатковић и конзула Ивану Јакшић Матовић, а потом је посјетио традиционални међународни добротворни базар у хотелу Унион у Љубљани. Извор: Црквена општина у Љубљани
  19. У недјељу 26. по Духовима, 3. децембра, у Љубљани је Свету архијерејску литургију служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије. На Литургији служеној у храму Светих Кирила и Методија, Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су протојереј-ставрофор Перан Бошковић, протојереј Борислав Ливопољац, јереји Александар Обрадовић и Раде Деспотовић, руски свештеник Виталиј Исајев, те ђакони Зоран Радић и Митар Танасић. Митрополит Порфирије је вјернике који су испунили љубљански храм подсјетио да се налазимо на почетку поста, којим се припремамо за сусрет са Сином Божјим који у тијелу долази међу нас и рађа се од Дјеве и нагласио да је пост свеукупна тјелесна и духовна припрема за догађај који је важан и за нас и за читаву историју људског рода. „Пост обухвата читаво наше биће и личност – не само начин исхране, који улази у цјелину поста, али је пост прије свега духовни подвиг у коме се лишавамо одређене врсте хране да бисмо јачали своју вољу ради јачања читавог нашег бића и лишавали себе свега онога што је зло у нама,“ рекао је Митрополит. Тумачећи прочитану јеванђељску перикопу о безумном богаташу, Митрополит Порфирије је истакао да као људи имамо потребу да градимо, стичемо, будемо креативни и да водимо рачуна о својим материјалним потребама – то нам је од Бога дар – али да никада оно што смо стекли не треба да постане наш господар. „Бог нам даје памет и способности и ствара услове да можемо да умножавамо своја добра, а онда нам узвраћа плодовима и резултатима тог нашег труда. Сви ми имамо неки дар од Бога не да би то служило искључиво и само нама, него да бисмо постали црквена бића и да бисмо могли наш дар да подијелимо са другима. Сви дарови су нам дати да бисмо ми сви заједно потврдили један јединствени дар, а то је дар љубави према богу и према ближњима,“ казао је Високопреосвећени. Он је појаснио да онда када присвојимо дарове од Бога само за себе, када свој иметак чувамо само за себе одвајајући се од других, заборављајући на то да овај живот има крај, на крају живота постајемо смијешни јер посљедњи суд је Божји суд и додао да је стога важно да се сјећамо нашег краја, јер кад крај дође ништа од онога што је видљиво нећемо понијети са собом, већ ћемо понијети само оно што носимо у себи: љубав и духовне вриједности. „Бог нас позива на разне врлине, али нас неће толико питати колико смо молитава прочитали или метанија направили, него колико смо водили бригу о другоме, колико смо били испуњени саосјећањем када су поред нас наши ближњи били у било каквој потреби и да ли смо били спремни да изађемо из свог егоизма и да препознамо њих као своју браћу и кроз њих Бога,“ поручио је Митрополит Порфирије и пожелио свима окупљенима у храму да им пост прође у радости и љубави и одведе истинском и правом миру у Христу Господу. У наставку Свете литургије, окупљени народ се у великом броју причестио Светим тајнама Тијела и Крви Господа Исуса Христа, а након Евхаристијског славља сабрао се око свога архипастира у парохијском дому уз пригодно послужење. У парохијском дому Митрополит је угостио амбасадора Републике Србије у Љубљани Зорану Влатковић и конзула Ивану Јакшић Матовић, а потом је посјетио традиционални међународни добротворни базар у хотелу Унион у Љубљани. Извор: Црквена општина у Љубљани View full Странице
  20. “… Да наведем један пример, отац Порфирије који је свети човек кога сам ја упознао у Атини, једном је приликом, пред крај свога живота, рекао: Ја сам 40 година исповедник и Господу сам захвалан – за ових 40 година никога нисам одлучио од причешћа. Сад замислите ви, а код њега је увек била маса света, река. И ја сам ишао, волео сам човека, некако ми је био драг и одем тамо кад имам неку муку, па му кажем: оче Порфирије, не могу више да издржим, идем… Рецимо кад сам студирао, па наилазио на различите препреке, те ово, те оно… Он ми је говорио и увек је имао благу реч: синко, не бој се, све ће то Бог да удеси. Биће то све добро… Ма ево биће и завршићеш и то ће бити добро… Дакле, ја сам тога човека волео, али то је на мене оставило утисак – да он тако се хвали да каже да није за 40 година своје исповедничке службе никога није одлучио од причешћа. А у Грчкој нису могли да буду исповедници у то време сви, него само онај ко је имао посебну грамату од епископа, није могао свако да буде духовник, односно исповедник. Да ли је он довољно упућен у те ствари? Да ли је он довољно зрео као личност? Није младост или старост неко мерило да ли неко може да буде, али је мерило у сваком случају да ипак мало сте заштићени од страсти, да сте заштићени од тих сујетних ствари које носи рецимо једна незрелост или рецимо младост итд – и то се пази. И он је имао дакле грамату од епископа, што је могло да се подразумева тако да је он могао да одлучује од причешћа, јер имао је написмено од епископа да он може да буде тај који ће бити исповедник. И он каже, да ето он је Господу захвалан, да никад никога није одлучио од причешћа. Ал то је оно што значи уствари – љубав према другом човеку. Господ нас толико воли и Он увек нас упућује на то: Опростите другима, да би и вама било опроштено – то је суштинска ствару у Цркви – љубав према другоме човеку…“ Извор: Радио Светигора
  21. У прилогу доносимо поуку и савјет Светог старца Порфирија коју је упутио учитељима и просветарима како треба васпитавати ученике. Звучни запис прилога Владика пожаревачко-браничевски г. Игнатије о Светом Старцу Порфирију: “… Да наведем један пример, отац Порфирије који је свети човек кога сам ја упознао у Атини, једном је приликом, пред крај свога живота, рекао: Ја сам 40 година исповедник и Господу сам захвалан – за ових 40 година никога нисам одлучио од причешћа. Сад замислите ви, а код њега је увек била маса света, река. И ја сам ишао, волео сам човека, некако ми је био драг и одем тамо кад имам неку муку, па му кажем: оче Порфирије, не могу више да издржим, идем… Рецимо кад сам студирао, па наилазио на различите препреке, те ово, те оно… Он ми је говорио и увек је имао благу реч: синко, не бој се, све ће то Бог да удеси. Биће то све добро… Ма ево биће и завршићеш и то ће бити добро… Дакле, ја сам тога човека волео, али то је на мене оставило утисак – да он тако се хвали да каже да није за 40 година своје исповедничке службе никога није одлучио од причешћа. А у Грчкој нису могли да буду исповедници у то време сви, него само онај ко је имао посебну грамату од епископа, није могао свако да буде духовник, односно исповедник. Да ли је он довољно упућен у те ствари? Да ли је он довољно зрео као личност? Није младост или старост неко мерило да ли неко може да буде, али је мерило у сваком случају да ипак мало сте заштићени од страсти, да сте заштићени од тих сујетних ствари које носи рецимо једна незрелост или рецимо младост итд – и то се пази. И он је имао дакле грамату од епископа, што је могло да се подразумева тако да је он могао да одлучује од причешћа, јер имао је написмено од епископа да он може да буде тај који ће бити исповедник. И он каже, да ето он је Господу захвалан, да никад никога није одлучио од причешћа. Ал то је оно што значи уствари – љубав према другом човеку. Господ нас толико воли и Он увек нас упућује на то: Опростите другима, да би и вама било опроштено – то је суштинска ствару у Цркви – љубав према другоме човеку…“ Извор: Радио Светигора View full Странице
  22. На дан молитвеног спомена новоканонизованог угодника Божјег преподобног Порфирија Кавсокаливита, у недељу 15./2. децембра 2013. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај, о светом старцу Порфирију говорили су епископи бачки Иринеј и јегарски Порфирије. Подсећамо да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије, на свом заседању 27. 11. 2013. године, у диптих светих унео старца Порфирија Светогорца. Благодарећи Радију Беседа у навечерје празника преподобног старца Порфирија доносимо звучни запис предавања. View full Странице
  23. Митрополит Порфирије се сабраном народу Божијем обратио по прочитаној јеванђељској причи, тумачећи јеванђељски текст о богаташу и сиромашном Лазару. Митрополит је у својој беседи нагласио да смо чули веома потресну причу из јеванђеља по Луки, „у којој се приказују два стања у којима човек живи. Једно је територија и простор нашег историјског живота, а друго је простор нашег живота после смрти. Те две реалности нашега живота међусобно су нераскидиво и органски повезане и једна од друге зависе, и у том смислу бисмо могли рећи да је то један и јединствени простор човековог живота, који започиње овде и сада у историји, а наставља се кроз сву вечност“. Говорећи о двојици људи који се спомињу у јеванђељској причи Митрополит је нагласио „да ова прича има две стране у овом диптиху, видимо богатог човека који је засигурно добио интелигенцију и способности и дате су му околности да стекне имања, и с друге стране из неког разлога који је често нама непознат, у који Бог поставља неке људе, видимо тако и једнога убогог човека који пролази кроз страдања у овом животу по имену Лазар. Обрели су се обојица у вечности тј. обојица су завршили свој живот на земљи и одједампут богаташ је у мукама, у осећању празнине, самоће, изгубљености, у одсуству трачка светлости и радости, и види сиромашног Лазара, кaко се радује у близини оних који су људи Божији, у наручју Авраамовом, то значи у Рају“. Закључујући своју беседу, Митрополит је истакао „да ова прича коју Господ упућује својим ученицима и онима који су га слушали, и прича која кроз уста Цркве и нама је данас упућена, ни у ком случају није прича о социјалном и економском поретку. Господ наш није био револуционар, није дошао због тога да мења, социјални, друштвени, политички и сваки други контекст живота човековог. Он је дошао да нам подари живот вечни. Он је дошао да нам да смисао живота у свим могућим околностима, да нам покаже и отвори пут који нас води у Царство Божије али и пут којим Царство Божије постаје присутно овде и сада у нашим животима. Није реч о томе да је Господ критиковао богаташа што је био богат, нити је хвалио сиромаштво по сваку цену, нити је хтео да каже да је онај који је сиромашан и који по сваку цену страда, сигурно бива удостојен да уђе у Царство Божије. И једно и друго зависи од тога ко је какав став имао према ономе што јесте и што има, а то значи и према Богу и према ближњим људима. Богаташ из ове јеванђељске приче је мислио да је сва лепота и пуноћа живота у томе да стиче и да ужива у ономе што има, узимајући све за себе и не водећи рачуна о другима, а знамо да има много оних који имају и који су богати, а да су скромни и смирени људи, и да то што имају виде као дар од Бога да би послужили другима, да дометну тамо где постоји потреба“. По завршетку свете Литургије, сви сабрани су се окупили око свога Архијереја у сали Музеја Српске православне цркве, где је настављено литургијско заједничарење. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Create New...