Претражи Живе Речи Утехе

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно? Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав. Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На празник Часних верига Светог апостола Петра, свету архијерејску Литургију у храму Светог Георгија у Будимпешти, поводом крсне славе Преосвећеног Епископа будимског г. Лукијана, служио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије са домаћином, владиком Лукијаном. Архијерејима су саслуживали протојерејј-ставрофори Војислав Галић и Маринко Марков, игуман Јустин Стојановић, јереј Љуба Милисавић, протођакон Миодраг Јовановић и ђакони Александар Лукић и Стефан Милисавић, уз појање хора пештанске цркве. Светој Литургији присуствовали су амбасадор Републике Србије у Мађарској г. Иван Тодоров, амбасадор Босне и Херцеговине гђа Биљана Гутић Бјелица и пуковник Раша Лазовић, војни аташе. На крају свете Литургије митрополит Порфирије је благословио славске дарове, преломио славски колач у част првоврховног апостола Петра и бираним речима се обратио домаћину, епископу Лукијану, честитавши му крсну славу са жељом да у здрављу и са љубављу Христовом руководи поверено му стадо епархија Будимске и Темишварске на многаја љета. Извор: Инфо-служба СПЦ

Велики празник Рођења Христовог прослављен је у загребачком Саборном храму Божанственом евхаристијом коју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештеника, свештеномонаха и ђакона. Окупљени народ је приступио светој тајни причешћа и тако се, на најприснији начин, сјединио са Господом и постао саучесник догађаја Рођења Христовог на једнак начин као што су то били и витлејемски пастири и мудраци са истока. Божићну посланицу Патријарха српског Г. Г. Иринеја прочитао је архијерејски намесник загребачки протојереј-ставрофор Душко Спасојевић. Обративши се на крају Литургије сабраном народу Митрополит Порфирије је говорио о потреби превазилажења дистанце међу људима, о стицању мира и о праштању. - Данас су сви православни људи испуњени великом радошћу, јер се родио Онај који од вечности постоји, јер се родио у телу Син Божји. Дошао је међу нас, ушао у сами центар нашег постојања и у саму матицу нашега живота. Не бисмо имали шта да додамо од великог и пребогатог богословског смисла том тајном догађају, који нам се на данашњи дан открива, од онога што је Његова Светост у својој посланици изрекао. Међутим, дужни смо да упутимо и лични поздрав и честитке свом православном верном народу овде у Хрватској. Да пожелимо да ова година буде боља од претходних година које су иза нас. Да мир и радост уђу у наша срца и у наше домове. Да по речи светог Серафима Саровског ми стекнемо мир у себи и да онда будемо сигурни да ће сви они који са нама буду долазили у контакт препознати тај мир и добити тај мир, благодаћу Божијом, преко нас. „Стеци мир у себи и хиљаде ће наћи мир око тебе“. Тај мир није последица наших људских напора. Није резултат наше памети, наше лепоте и наших позиција. То је мир који не долази од овога света. То је мир који се зове Христос. И управо тај мир, који се зове Син Божији, јесте оно што је потребније од свега другога нама људима који живимо у овом времену. - На сваком кораку људи се и даље сукобљавају. На сваком кораку газе се људска права. Свуда око нас се врши насиље. У крајњој линији, свуда око нас, а нажалост и у нама, царује егоизам, царује себичност, а тамо где то постоји може ли бити мира? Нема мира тамо где нема благодати Божије и тамо где није присутан Бог. Када нема Бога не може бити ни истинске ни праве љубави. Не може бити ни истинског и правог препознавања ближњег као свога брата. Не можемо спознати истину да је сваки човек наш брат. А шта смо ми? Јесмо ли ми хришћани? Да, браћо и сестре, ми смо хришћани и зато данашњи дан користимо да отворимо у себи истинске и праве вредности. Јесте, себични смо и нећемо да поделимо са другима оно што имамо, мислећи да нас то може спасити и осигурати нам живот без бола, агоније и бриге. Данас Господ долази да нам покаже шта су то рај и пакао. Знамо ми добро шта је то пакао. Зар га свако од нас не пролази готово свакодневно? Колико пута, када смо се наљутили на ближње своје, у себи осећамо немир? Зар нисмо тада поробљени и већи робови него када робујемо људима? Нема већег робовласника над нама од нашег егоизма и од мржње. - Ево Господ данас показује да је Он дошао да учини живот, не само лепим, него испуњеним смислом. Да нам пружи могућност да нам овај живот буде радосно стање и предокус раја. Онда, када окове егоизма разбијамо, када ланце самољубља кидамо, идемо у загрљај и у сусрет другоме, зато што смо примили истину Божију у себе. Бог је дошао на земљу тако што је превалио дистанцу која нас је делила од Њега и дошао је да све оно што је Његово подели са нама. Треба ли нам снажнија поука и порука? Да, постоји дистанца међу нама. Не само на нивоу односа држава, народа и партија него, нажалост, зацарила се дистанца и у нашим породицама. Зато што је мужу важнији он него његова супруга, а он треба да воли своју жену као Христос Цркву. Како воли Христос Цркву? Тако што се за њу распиње. Даје живот за њу. И родитељу нису спремни да читав свој живот ставе на услугу деци, него тргују. Чине добро својој деци зато што очекују да ће им бити узвраћено, а деца, по правилу, захтевају да им родитељи служе. Све је то наопако, а све то Господ у Цркви исправља и даје нам могућност да ми исправимо себе. Да, у породици се учи да волимо, да препознајемо да је други наш смисао. Дар који сам добио дат ми је као дар од Бога, а онда моје уздарје треба да буде да ја, кроз тај дар, покажем своју љубав према другом човеку, према ближњем, најпре у породици. Наравно да ћу онда бити спреман да и у друштву у којем живим праштам и да тражим опроштај. Наравно да ћу онда своју породицу доживети као вежбалиште за љубав кроз коју све породице овога света треба да буду моја породица. Наравно да онда кроз љубав према своме народу нећу тај народ обожавати, да ми он постане бог уместо Бога, да ми он постане идол. Него, учећи се љубави према свом народу оспособићу себе да препознам да су сви народи света мој народ. Да! Да превазиђемо дистанцу и да поделимо оно што је наше са свима. Јесте, можда сам те увредио па те то боли. Опрости, ако сам те увредио. Ако си ти мене увредио нека ти је Рођењем Христовим просто. Опростимо да бисмо могли да идемо даље руку под руку. Зар не говоримо свакога дана молитву „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“? Немојмо бити судије. „Не суди да ти се не суди“ и „каквим судом судиш, онаквим судом и теби ће бити суђено“ речи су Господње. То је Божић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије честитао Божић кардиналу Јосипу Бозанићу. Текст честитке доносимо у целости: Узорити господине Кардинале, У Витлејему јудејскоме, као што сведочи Свети апостол Лука, родило се Дете кроз које ће целокупна творевина на челу са човеком открити свој истински смисао. Црква о Њему сведочи већ две хиљаде година и препознаје га у личности Исуса Назарећанина, оваплоћеног Логоса Божјег, који је ради нас и ради нашега спасења постао човек. Свако богочежњиво људско биће позвано је да открије тајну Божића, да урони у неизрецивост љубави Божје и да је подели са својим ближњима. Нека радост предстојећег празника, Узорити господине Кардинале и брате у Христу, испуни душе и срца свих хришћана, а пре свега Вас и браће бискупа, свештенства, монаштва и свих верника Римокатоличке Цркве у Хрватској, како бисмо заједно славили име Божје у векове векова. Мир Божји - Христос се роди! Срећана и благословне Нова година! У Христу Господу Ваш брат, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је у суботу, 14. децембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у параклису Светих Отаца Атонских у манастиру у Ковиљу, а саслуживали су епископи осечкопољски и барањски Херувим и мохачки Исихије, архимандрити Прокопије (Тајар) и Нектарије (Самарџић), протопрезвитер-ставрофор Драгомир Живанић, као и ђакони епархијâ бачке и осечкопољске и барањске. Звучни запис беседе Митрополита Порфирија После малог входа на светој Литургији, искушеника Младена Живанића, докторанда Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну, привео је његов духовни отац – Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а монашки постриг извршио је Митрополит загребачко-љубљански, давши му име Јустин. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, митрополит Порфирије је казао да је монах сведок Царства Божјега. Допринос монаха је да буде сведок Царства небескога, да својим постојањем и својим животом, а не својом речју, преображавајући себе преображава и свако место на којем се налази. Сваки монах треба да буде свестан да, испуњавајући оно што је обећао, треба да буде оно на шта га Господ позива – да буде свети, да иде ка светости и ка савршенству. Све што се у Цркви Христовој дешава увек се тиче читаве Цркве. Ова света Литургија, и монашење које смо у њој обавили, јесте дар за читаву Цркву. Сви се данас радујемо! Честитамо владици Иринеју као духовнику брата, монаха и оца Јустина, честитамо и оцу Јустину, али те честитке значе, пре свега, молитву да оно што је обећао држи, поручио је Митрополит загребачко-љубљански. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дана 10. и 11. децембра 2019. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, у пратњи душебрижника за затворенике јереја Радована Димитрића и ђакона Угљеше Пилингера, начинио је пастирску посјету православним затвореницима у казнионици Лепоглава и затвору Реметинец. Том приликом, Митрополит се сусрео са управницима и њиховим сарадницима који су га упознали са функционисањем затворског система и животом затвореника у том систему. Послије сусрета са Управом, Митрополит је служио молебан Пресветој Богородици и поучавао затворенике говорећи им о значају Божићног поста и о дочеку најрадоснијег хришћанског празника у молитвеном расположењу. Затвореници су изразили захвалност Митрополиту Порфирију за пастирску бригу и љубав према њима, те га замолили да их молитвено заступа у својим светим молитвама, изражавајући наду и вјеру да ће им то много помоћи у ограниченим условима живота. На крају сусрета Митрополит је подијелио пригодне поклоне и архипастирски благослов свима окупљенима. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој" (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри" родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре" хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно... На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: „Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер ће је [Премудрост] наћи поред својих двери" (Прем. Сол. 6,14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи седи поред двери значе да се налази близу. Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове око лине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Деца се не васпитавају сталним похвалама. Напротив, тако постају егоисти и пуни таштине. Таква деца ће касније, кроз читав живот, желети да их сви стално хвале, макар их притом и лагали. Данас су, нажалост, сви научили и да лажу, а сујетни људи прихватају лажи, оне су им душевна храна. Само ти то мени кажи, па нека је и лаж, нека је и иронија - веле. Но Бог ништа од тога не жели. Бог хоће истину. То, нажалост, сви не разумеју, па чине управо супротно томе. Ако децу хвалиш стално, па још без расуђивања, њих онда искушава противник ђаво. Он у њима покреће млин егоизма, а она, од најранијег детињства навикнута на похвале од родитеља и учитеља, напредују, може бити, у писмености и знању, али каква вајда од тога? У живот ће ући као егоисти, а не као хришћани. Егоисти никада не могу бити хришћани. Они теже ка томе да их стално сви хвале, да их сви воле, да сви о њима лепо говоре, а Бог наш, Црква наша, Христос Господ наш, то не жели. Наша религија не оправдава такав начин васпитавања. Она, напротив, жели да се деца одмалена уче истини. Истина Христова наглашава да човека претвараш у егоиста ако га хвалиш. Егоист је заплетен и смушен. Њиме руководи ђаво или зли дух. Пошто узраста у егоиста, први му је посао да пориче Бога и да, као егоист, постане асоцијалан, што ће рећи неприлагодив за живот у друштву. Треба да говориш истину, да је други човек сазна; иначе га учвршћујеш у његовом незнању. Када другом човеку саопштиш истину, он се сналази, пази, слуша и друге, савлађује се. Тако и детету имаш да кажеш истину. Ако треба, и да га изгрдиш, како би уочило да оно што ради није добро. Шта оно каже премудри Соломон? „Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена" (Прич. Сол. 13, 24). Али то не значи да треба да га бијеш тољагом. Тада излазимо из датих оквира и дешава се супротно од жељенога. Хвалећи своју децу одмалена, водимо их ка се-бичности. Егоисту човек може и да се наруга и да га превари. За то је потребан само један услов: говорити му да је добар и тиме надимати његово ја. Онда ће ти он казати: ето, ко ме хвали, тај је добар. Али ништа од овога није исправно. Пошто човек одраста уз растући егоизам, у њему почињу да се јављају поремећаји. Он пати, не зна шта да ради са собом... Узрок душевног нереда јесте себичност. И сами психијатри, ако проуче ово питање, установиће да егоист јесте болесник. Никада не треба да хвалимо своје ближње, нити да им ласкамо, него треба да их приводимо смерности и љубави Божјој. Ни ми не треба да тражимо да нас воле тиме што ћемо хвалити друге. Треба да се учимо да волимо, а не да тражимо да нас воле. Треба да волимо све и свакога и да се што више жртвујемо за сву у Христу браћу и сестре, и то несебично, не очекујући похвале и љубав са њихове стране. Они ће пак, у односу на нас, поступати онако како их Бог учи. Ако су и они хришћани, узнеће славу Богу што су нас сусрели и што смо им помогли или што смо им упутили добру реч. У овом правцу усмеравајте и школску децу. Ово је истина. У противном, она постају неприлагодива или асоцијална. Не знају ни шта раде ни куда иду, а узрок смо ми који смо их таквима начинили. Нисмо их водили путем истине, нисмо их учили смирењу ни љубави Божјој. Направили смо од њих егоисте и то је сад резултат. Има, међутим, и такве деце која потичу од смирених родитеља. Они им, док су још мала, говоре о Богу и о светој скромности и смирености. Та деца не праве тешкоће својим ближњима. Нису склона љутњи кад им се укаже на неку њихову грешку него покушавају да је исправе и моле се Богу да им помогне да не буду себична. Шта да вам кажем? Када сам као дете отишао на Свету Гору, отишао сам неким веома светим старцима. Они ми никада нису рекли браво. Увек су ме саветовали да волим Бога и да увек будем смирен, да у молитви призивам Бога да укрепи моју душу и да Га свесрдно волим. Нити сам икада доживео да ми се каже браво нити сам икада то затражио. Баш напротив, био сам тужан кад ме старци нису грдили. Говорио сам у себи: „Боже ме опрости, нисам нашао добре старце!" Желео сам да ме карају, да ме грде, да се према мени понашају строго. Ако неки просечан хришћанин чује ово што вам сада говорим, шта ли ће рећи? Чудом ће се зачудити и одбациће моје речи; па ипак, ово што вам кажем јесте исправно, смирено, савршено. Ни моји родитељи никад ми нису говорили браво, нити сам ја желео да то од њих чујем. Стога, што год сам чинио, чинио сам несебично. Сада, када ме људи хвале, осећам се врло непријатно. Шта да вам кажем... У себи протестујем кад ми други кажу браво. Али то ми није нашкодило пошто сам се научио смирењу. А зашто сада не желим да ме хвале? Зато што знам да похвала чини човека празним и одгони од њега благодат Божју. Благодат Божја долази само кад имамо свето смирење. Смирен човек је савршен човек. Зар ово нису лепе ствари? Зар ово нису истините ствари? Коме год да све ово кажеш, узвратиће ти: ма шта причаш, човече! Ако дете не похвалиш, оно не може ни да учи ни да ишта постигне. Али то се дешава зато што смо ми такви, па и своје дете чинимо таквим какви смо ми. Другим речима, застранили смо од истине. Егоизам је човека удаљио из раја, он је велико зло. Први људи, Адам и Ева, били су једноставни и смирени. Стога су живели у рају. У њима није било себичности. Одликовала их је, како се богословским језиком каже, првобитна лепота. Под изразом првобитна лепота подразумевамо благодатне дарове које је Бог дао човеку у почетку, када га је створио - подразумевамо, дакле, живот, бесмртност, савест, слободу, љубав, смирење и друго. Касније, ђаво је, помоћу похвале, постигао да их заведе. Они су се испунили егоизмом. Човеково природно стање, онако како га је Бог саздао, јесте, међутим, смирење, док егоизам представља нешто неприродно: он је, уствари, болест, он је противприродан. Кад ми, дакле, кроз похвале стварамо у детету такав „супер-его" и надувавамо у њему егоизам, уствари му наносимо велико зло. Помажемо му да што више нагиње ђаволским стварима. Тако га одгајајући, ми га, нажалост, удаљујемо од свих животних вредности. Зар не мислите да је то разлог што се деца губе и што људи постају бунтовници? Разлог је егоизам, који су у њих измалена усадили њихови родитељи. Ђаво је велики егоист, велики луцифер. У оваквом стању, значи, ми у себи доживљавамо луцифера, живимо ђаволом. Не живимо смирењем. Смирење је од Бога. Оно је човековој души неопходно. Оно органски припада човековом бићу. Кад га нема, то вам је као да нашем организму недостаје срце. Срце даје живот организму, а смирење даје живот души. Робујући егоизму, човек се сврстава уз злог духа, односно развија се уз злог духа, а не помоћу добра. Ђаво је успео да то постигне. Претворио је земљу у лавиринт да не бисмо могли да се споразумевамо једни са другима. Шта се то десило са нама, а да то и не приметимо? Видите ли како смо заблудели? Допустили смо да наша земља и наша епоха постану права психијатријска болница! Притом не схватамо шта нам смета. Сви се ишчуђавамо: шта се то с нама десило, куда то идемо, зашто су нам деца кренула стрампутицом, зашто су напустила своје куће, зашто су се одрекла живота, зашто су одбацила учење и образовање, зашто се све то дешава? Ђаво је успео да начини себе неприметним, као да га нема, и да наведе људе да за његова дела користе неке друге називе уместо да спомињу њега. Лекари, нарочито психолози, кад неки човек душевно страда, често кажу: ах, имаш неурозу, нервозан си, и томе слично. Они не прихватају да ђаво у човеку подстиче и оснажује егоизам. Ипак, ђаво постоји. Он је дух зла. Ако кажемо да он не постоји, онда је то као да поричемо Јеванђеље, које о њему говори. Он је наш непријатељ, наш животни душманин; противник Христов, који се зато назива и антихрист. Христос је дошао на земљу да нас избави од ђавола и да нам дарује спасење. Закључак који следи јесте да треба да научимо децу да живе смерно и једноставно, а не да траже похвале и узвике браво. Треба да их научимо да постоји смиреност, која и јесте животно здравље. Менталитет који влада у данашњем друштву наноси деци зло. Данашње друштво има друкчију психологију и друкчију педагогију, које су намењене безбожничкој деци. Тај менталитет води децу у безобзирност. Какви су његови резултати код деце и код омладине, и сами видите. Данас млади вичу. Кажу нам: треба да нас разумете! Ми, међутим, не треба да идемо у њиховом правцу. Напротив, треба да се молимо за њих, да им говоримо оно што је право. Али да тиме и живимо. То треба да проповедамо, а да се притом не прилагодимо њиховом духу. Не дајмо да се скрнави величина наше вере! Не можемо им помоћи тако што ћемо и сами стећи њихов менталитет. Треба да будемо оно што јесмо и да проповедамо истину, светлост. Деца ће се најбоље учити од светих Отаца. Учење светих Отаца помоћи ће нашој деци да науче шта је исповест, шта су страсти, а шта зла дела, и како су свети односили победу над својим рђавим ја. Притом ћемо се молити Богу да се усели у њих. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Када је старац Порфирије дошао за пароха у Храм Светог Герасима у атинској Поликлиници, имао је проблем са гласном музиком коју је у време богослужења пуштао трговац грамофонима из продавнице преко пута. То је било велику искушење, које га је подстицало чак да напусти овај храм. Након три дана поста и молитве, нашао је у једном ћошку храма свеску студента физике. У њој је писало да закон звучних таласа поручује да када у језеро бациш камен, он изазива стварање кругова у води. Ако у исто језеро бациш већи камен, он ће створити кругове који ће поништити оне прве. Тада је старац одлучио да се усредсреди на молитву, па музику временом више није ни примећивао. Овом поуком и примером старац је тешио вернике који су долазили да му се жале на услове савременог живота у свету. Из књиге: Старац Порфирије Подвижник љубави – Прозорљиви чудотворац Извор: Епархија жичка

Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај. Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: - Ти си крива. Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце. Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох: - Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело. Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и само заинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела. Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције. - Ти си крива, - рекох ја мајци. - А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: „Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!..." Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице – смрачи се и његово. Нервира ли се мајка – нервира се и он. Оно што осећа мајка, – тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, – то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу. Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част? Рећи ћу вам нешто што се односи и на друга жива бића, и то она која нису словесна, па ћете то мало боље разумети. У Америци врше следећи експеримент: у две велике просторије, са истом температуром, истим начином заливања и истом земљом, саде цвеће. Али између те две просторије постоји једна разлика. У једној од њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат? Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тој просторији показује огромну разлику у односу на цвеће из друге просторије. Оно је много живље, боје су му лепше и развија се неупоредиво брже и боље. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Једна породица се суочавала са проблемима због сина који је водио ноћни живот. Његова мајка је била веома узнемирена јер није знала где он одлази и шта ради сву ноћ. Једна комшиница, која је познавала Старца, рекла јој је да се молитвено обрати Старцу Порфирију Кавсокаливиту, нашта јој је она одговорила: Иако га не познајем, обратићу му се. Када је увече њен син отишао, она је клекнула и почела да се моли Богу говорећи: Боже мој, заступништвом Старца Порфирија просветли моје дете да промени начин живота. Тако се молила, топло, сво вече. Око три после поноћи зазвонило је звонце. Уплашила се, пошто је знала да њен син има кључеве. Потрчала је да отвори врата и угледа једног старца који држи за руку њено дете. „Ево ти, море, узми своје дете, јер си ми пробила уши целу ноћ“. Затим се Старац повукао уназад и отишао је. Тада мајка рече детету: Ко је старац који те је довео? Зашто си позвонио када имаш кључеве? Дете јој одговори: Није ме довео никакав старац, нити сам притисао звонце. Ноћ је, па бунцаш. - Како си се онда вратио? - Тамо где сам седао и забављао се помислио сам: Доста више са овим развратним животом, веома је заморан, без смисла је. Вратићу се кући и од сада ћу живети као прави човек. Следећег дана, када је отишла код комшинице да јој исприча шта се догодило, комшиница јој је показала фотографију Старчеву. Жена га је препознала: Он је тај који ми је синоћ довео дете. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Митрополит Порфирије: „Величина Пресвете Богородице јесте у томе што је читавим својим бићем послушала и прихватила реч Божју као начело свог живота.“ -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светим литургијским сабрањем у манастиру Буково, 14. октобра 2019. године, свечано је прослављена слава манастирског параклиса Покров Пресвете Богородице. Њихова Високопреосвештенства Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Митрополит видински Данило и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион началствовали су светим Евхаристијским сабрањем уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке, Епархије шумадијске и Митрополије видинске. Окупљеном верном народу обратио се Митрополит Порфирије који је у својој беседи истакао да спасење читавог људског рода долази преко Пресвете Богородице. Нека би Господ просветлио наше душе и наша срца да непрестано призивамо Пресвету Богородицу да буде наша заштитница јер она, подвргнувши своју вољу и читаво своје биће вољи Божјој, има слободу да без задршке заступа све оне који јој се обраћају, рекао је Митрополит. Затим је окупљенима честитао овај велики празник , а оцу Козми и петогодишњицу његовог увођења у трон буковских игумана. Присутнима се обратио и Епископ тимочки Иларион који је изразио захвалност Митрополитима на молитвеном сабрању и најавио почетак фрескописања овог параклиса. Домаћин славе ове године био је г. Оливер Милуновић са породицом из Неготина, а за наредне године је донета одлука да не буде посебног домаћина већ да свако ко може и жели, а у договору са игуманом манастира, допринесе организацији славе. На тај начин ће многи моћи да буду домаћини у овој светињи. Молитвено учешће у литургијском сабрању узели су др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде, г. Владимир Величковић, председник општине Неготин и г. Драган Поповић, председник оппштине Мајданпек. Свету литургију својим појањем улепшао је хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије гостовао је у емисији Фокус, телевизије О2. Митрополит је говорио о значају аутокефалности Српске Православне Цркве коју је прије 8 вијекова добио Свети Сава, први српски Архиепископ, као и о прослави јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве која се одвијала 6-9. октобра текуће године. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић), председник Извршног одбора за обележавање великог јубилеја - 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, гостујући 2. октобра 2019. године у јутарњем програму Радио-телевизије Србије, говорио је о значају и величини обележавања овог јубилеја и низу молитвених и других сабрања која ће уследити у наредним данима. Централна прослава 800 година самосталности СПЦ биће прослављена у манастиру Жича и у Београду од 6. до 9. октобра ове године. "Данашње тешкоће, а њих има и биће их увек - не треба да нас плаше, већ треба да се уозбиљимо, да преиспитујемо себе колико смо на путу Светога Саве и његовог оца", рекао је Митрополит Порфирије између осталог. Благодарећи РТС на медијском покровитељству, учешћу уметничких ансамбала РТС у свечаној академији, али и на другој помоћи око реализације саме академије, Митрополит Порфирије је рекао да се ова манифестација "сасвим природно и логично одржава под покровитељством наше државе и Председника Републике", и наставио: "Догађај добијања аутокефалије није није нешто што се тиче само Цркве, већ је него се тиче заиста сваког нашег човека, а тиче се пре свега Цркве и државе, те овај догађај сви заједно и славимо", закључио је Митрополит Порфирије. Извор: Радио-телевизија Србије

У дане када наша Црква прославља Пресвету Богородицу и њено Успење,коме је храм и посвећен, осветисмо 5 нових звона на Саборном храму у Дервенти. Свету архијерејску Литургију служио је Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, Епископ осјечкопољски и барањски Господин Херувим и надлежни Епископ зворничко - тузлански Господин Фотије, уз саслужење монаштва и свештенства. Светој Литургији присуствовали су и господин Средоје Новић, народни посланик господин Игор Жунић, начелник општине Дервента, господин Милорад Симић са сарадницима, директори јавних установа у општини Дервента, те многе званице и мноштво вјерујућег народа који су дошли да увеличају овај велики догађај за нашу заједницу. Купљено је 5 звона, чија укупна тежина износи 2100 килограма као и механизми за сатове на звонику, укупне вриједности око 160.000 КМ, коју су обезбиједили: Начелник општине Дервента, господин Милорад Симић, који је од општинских средстава даровао 40.000 КМ, Коло Српских сестара „Царица Милица" из Дервенте 12.000 КМ, Госпођа Драгица Милошевић, родом из Лужана, а настањена у Канади 8.000 КМ, 13 кумова са породицама који су даровали по 5.000 КМ: господин Славко Мандић, господин Бојко Гатарић, господин Радован Пазуревић, господин Недељко Тадић, господин Драгољуб Ћустић, господин Драго Наградић, господин Синиша Пећић, господин Слободан Голуб, господин Душан Рељић, господин Перо Ђурић, господин Миланко Балешевић, господин Саво Ружојчић, Борачка организација општине Дервента која је даровала 2.000 КМ, Остала средства су прилог вјерника парохија дервентских. Занимљиво је да су звона која су привремено била при Саборном храму, скинута са старе порушене цркве у Дервенти, а изливена су прије тачно 100 година, 1919. године и дар су Николе и Анђе Поповић. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Једном приликом старца Порфирија је посјетила Марија Мемлејева, париски писац и емигрант, коју је са собом довела Татјана Горицева. Она је Старцу, између осталог, изразила своју бојазан за Русију, како ће бити уништена, и да хоће Американци и други народи да је униште са атомским бомбама и сл., и била је веома уплашена. Баћушка је подигао своје очи и рече ми: - Кажи (преведи) јој да ће Русија ускоро бити велика, веома велика, не сматрам велика као држава, већ духовно велика. Није прошло пуно времена, само неколико година, и Русија се ослободила од комунизма, и Црква је кренула да тријумфује, и пројавили су се мученици који су поднијели страдања за вријеме периода безбожништва и заиста се пројавила Русија у свом њеном величанству. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Старац Порфирије Кавссокаливит је рекао: "Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример." Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска. Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример. Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох: - Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу! Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже - и то са много љубави: Jеди, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело." Ништа друго да му не говори. Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву. Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи: - Мајко, зашто не разговараш са мном? - Јорго мој, како не разговарам с тобом? - Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. - Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем? Јоргос не одговори ништа. Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита: - Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже? - Наш метод је успео! - одговорих. - Какав метод? - Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. - Мислиш да је то то? - То је то! - кажем јој ја. - Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. - О, о! Какве се све тајне крију у човеку! - Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје вештине", сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он. Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао: - Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу. Ја сам у међувремену рекао родитељима: - Ми ћемо се молити Богу за њега. - Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! - рече отац. - Немој, не дирај га! - рекох ја. - Ма он одлази, старче! Ја рекох: - Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама. Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима: - Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима. - Добро, како хоћеш - одговорише они. Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи: - Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац. Отац му одговори: - Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама? - Па шта да радим, оче? - Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати. - Не могу - каже. - Морам одмах да поправим кола. - Не знам - одговори отац. - Среди то некако. Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже: - Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога. Он му рече: - Добро, добро, дете моје. - Јесте, али треба ми новац! - Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш. - Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити. Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох: - Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се. Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели. После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу. "Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу." Старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У сали суда који се налази поред цркве Светога Константина, у улици Академије, за време суђења почела је да се љуља, и да из ње теку сузе, једна икона Христова (западног стила), која је стално висила на зиду. У сали су се сви узнемирили и настала је бука... У средствима јавног информисања свако је давао своје тумачење. Том приликом ме је позвао мој старац (Св. Порфирије) и рекао ми: „Крећи, нађи ту и ту госпођу - члана судског већа – и реци јој да је тражи један поп, па ми је доведи овде“. Тако је и било. Старац је упитао да ли је приметила нека слична дешавања у њеној кући. Она је одговорила да када обавља кућне послове ломе се чаше на полици, за Пасху јаја се сама бојају. Старац ју је благословио и рекао јој да поново дође. Пошто је госпођа изашла из келије, чујемо старца где нам говори: ''Жена ова је прихватиште злога духа и преко ње су изазвана вибрирања и сузе на икони Христовој. Сви који имају дела са злим духом виде ове чудновате феномене. Неки добрар човек може да буде присутан, али он неће ништа да види. Овакве појаве са иконама нису увек божанске. Неке од њих изазива ђаво преко људи. Неопходна је опрезност''. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Владика Фотије богослужио у Милошевцу и одржао предавање о старцу Порфирију у Зворнику. У пету недеље Великог поста посвећену Преподобној Марији Египћанки, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Милошевцу код Модриче. Епископа је дочекао протојереј-ставрофор Ђоко Б. Лазић, надлежни парох милошевачки, заједно са сабраћом свештеницима и верним народом. -'Заиста је велики благослов за Епископа или свештеника, за оног који брине о духовном узрастању младих, кад види цркву пуну деце и омладине - малих светосаваца. То је за нас веома значајно јер су млади данас на великим искушењима од разних секти, дроге и ко зна каквих све других невоља. Зато морамо сви заједно, и Црква и родитељи и званичне педагошке институције да удружимо снаге у бризи за младе људе који су наша будућност, рекао је владика Фотије. -По примеру Преподобне Марије Египћанке, коју данас прослављамо, и ми треба да се покајемо да би нас Господ примио као своје. Покајање од разбојника чини светитеља. Покајање је жеља да се променимо, поручио је епископ Фотије. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије одржао је 16. априла 2019. године у Зворнику, поводом великог православног празника Васкрса, предавање о Светом старцу Порфирију. -Свети старац Порфирије Кавсокаливит носитељ је благе вести, проповедник Јеванђеља Христова и љубави Христове. Теологија и учење старца Порфирија састоји се у томе да човек треба да заволи Бога, да заволи Христа и самим тим ће заволети и друге људе, чиме ће бити носилац те љубави и мисије, рекао је епископ Фотије и додао: -Мисија и порука старца Порфирија - то његово основно учење - јако је значајно за све народе света јер је та његова порука универзална. Старац Порфирије је учитељ љубави, који нам показује да Васкрс потврђује победу добра, победу љубави над злом и над оним што је лоше и недостојно човековог живота. Васкрс је победа вечнога живота и свега онога што је добро, нагласио је владика Фотије. Према његовим речима, учитељ те филозофије управо је старац Порфирије, као и многи други светитељи који су проповедали да је васкрсење Христово и васкрсење свих људи победа живота над смрћу, што је уједно и васкршња порука. Епископ Фотије је подсетио да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије 2013. године у диптих светих унео и старца Порфирија Светогорца. Испред организатора Светосавске омладинске заједнице госта и присутне речима добродошлице поздравио је протонамесник Милош Зекановић. Уследио је наступ дечјег хора Основне музичке школе из Зворника под диригентском палицом проф. Љубише Поповића. Извор: Српска Православна Црква

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије посетио је 18. марта 2019. године у Банским дворима у Загребу председника Владе Републике Хрватске г. Андреја Пленковића. Састанку је присуствовао и министар унутрашњих послова г. Давор Божиновић. Премијер Пленковић и митрополит Порфирије су изразили жељу за наставком дијалога и партнерства између представника Владе и државних институција са представницима Цркава и верских заједница у Хрватској. Митрополит Порфирије се заложио за заједничко деловање у решавању питања која су од важности за вернике Српске Православне Цркве и српску националну мањину. Премијер Пленковић је нагласио да хрватска Влада ради на јачању заштите права свих националниух мањина, укључујући и већа издвајања за привредни развој и решавање питања која су се годинама одгађала. Извор: Српска Православна Црква

У недељу, 10. марта 2019. године, православни верници у Копру имали су несвакидашњу духовну радост. Тога дана у јутарњим сатима окупило се више стотина верника из Копра и других словеначких места како би учествовали у светој Литургији и благосиљању Часног крста и земљишта на коме ће бити подигнут православни храм. Православна парохија у Копру је основана пре више од четрдесет година и од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру. Римокатолички храм Свете Марте коју сада користи православна заједница постао је тесан за сав народ који долази на редовна богослужења. После пуне четири деценије дошло је време да се отпочне остварење дугогодишње идеје о подизању православног храма. Тим поводом служена је света архијерејска Литургија у храму Свете Марте којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима, архимандрита Симеона - игумана манастира Бишње у Епархији зворничко-тузланској, јеромонаха Севастијана - игумана манастира Крке у Епархији далматинској и више свештеника и ђакона из епархија Загребачко-љубљанске и Бихаћко-петровачке. Својим умилним појањем лепоти богослужења допринели су и чланови Српског византијског хора Мојсије Петровић из Београда. Литургијску беседу је изговорио епископ Сергије тумачећи јеванђелски одељак којим нас Црква уводи у период четрдесетног Васкршњег поста. Светој Литургији су присуствовали бискуп Копра монсињор Јуриј Бизјак, амбасадор Републике Србије у Словенији гђа Зорана Влатковић, конзул Републике Србије у Словенији гђа Ивана Јакшић Матовић, жупник г. Примож Кречић, као и г. Младен Милановић који је, купивши земљиште на којем ће бити изграђен храм, постао први приложник будућег храма у Копру. По завршетку свете Литургије вернима и свим гостима се обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије захваливши свима који су се окупили и свима који су допринели да до благословеног повода дође. После краћег послужења сви верници, на челу са архијерејима и свештенством, упутили су се до места где ће отпочети градња новог храма. На том месту митрополит Порфирије, уз саслужење епископа Сергија, епископа Никодима и свештенства, савршио је чин благосиљања новог крста постављеног на месту изградње будућег олтара. Овом чину присуствовали су и г. Алеш Бржан, жупан Града Копар и г. Борис Поповић, бивши жупан. Извор: Српска Православна Црква

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице – смрачи се и његово. Нервира ли се мајка – нервира се и он. Оно што осећа мајка, – тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, – то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу. Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част? Рећи ћу вам нешто што се односи и на друга жива бића, и то она која нису словесна, па ћете то мало боље разумети. У Америци врше следећи експеримент: у две велике просторије, са истом температуром, истим начином заливања и истом земљом, саде цвеће. Али између те две просторије постоји једна разлика. У једној од њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат? Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тој просторији показује огромну разлику у односу на цвеће из друге просторије. Оно је много живље, боје су му лепше и развија се неупоредиво брже и боље. Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак – да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу. За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу. Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши. Навешћу вам два примера у вези са овим. Неком згодом дођоше к мени две сасвим младе девојке. Једна од њих је имала врло рђава искуства, па ме је питала зашто је то тако. Ја сам јој рекао: – То је све од куће, од ваших родитеља. Пошто сам „видео“ душу једне, рекох јој: – Ти си све то наследила од своје мајке. – Ма наши родитељи су савршени људи – одговори она. – Они су хришћани, исповедају се, причешћују се. Можемо слободно рећи да смо живели у духу вере, осим ако је крива сама религија… Ја јој одговорих: – Не верујем ништа од овога што си рекла. Ја само једно видим – да ваши родитељи не живе радошћу Христовом. На то ће рећи она друга: – Слушај, Марија, добро отац каже. У праву је. Наши родитељи посећују духовника, исповедају се, приступају светом Причешћу. То све стоји… Али да ли смо икад имали мира у кући? Отац и мајка су се стално свађали. Час једно од њих није хтело да једе нешто, из љутње, час оно друго није хтело да некуд изиђу заједно. Према томе, отац је у праву. – Како ти се зове отац? – упитах је. Она ми одговори. – А како је мајчино име? Она и на то одговори: – Е, – рекох јој ја, – ти унутра, у себи, уопште ниси у добрим односима са својом мајком. Чујте ме сада! Док су ми наводиле очево име, ја сам видео њиховог оца, видео сам његову душу. Такође, док су ми спомињале мајчино име, видео сам и мајку, а видео сам и то каквим погледом кћи гледа своју мајку. Неког другог дана дође ми једна мајка са својом ћерком у посету. Била је веома ражалошћена. Плакала је и јецала. – Осећам се веома несрећном. – Шта ти је? – упитам је ја. – Очајна сам због моје старије кћери. Отерала је мужа од куће, а онда је нас родитеље дуго времена обмањивала и говорила нам лажи. – Какве лажи? – упитам даље. – Одавно је отерала мужа од куће, а нама није рекла ништа. Кад бисмо је телефоном питали како је Стелио, одговарала би: Добро је. Тренутно није ту. Отишао је да купи новине.“ Сваки пут би налазила неки изговор и објашњење, како ми ни у шта не бисмо посумњали. То је тако трајало две године. Крила је од нас да га је отерала. Пре неколико дана то смо од њега сазнали, случајно га сусревши. Ја јој на то рекох: – Ти си крива. Ти и твој муж. А ти више него он. – Како ја? Па ја сам толико волела своју децу! Нисам избивала из кухиње. Нисам имала личног живота. Приводила сам их увек Богу и Цркви, саветовала их свему добром. Како сам ја крива? Ја се обратих другој кћери, која је присуствовала разговору. – Шта ти кажеш? – Јесте, мама, отац је у праву. Никад, ама баш никад, нисмо на миру појеле парче хлеба због твојих свађа са татом. – Видиш да сам у праву! Ви сте криви. Ви рањавате своју децу. Нису она крива: она трпе последице вашег понашања. У душама деце ствара се одређено стање као последица понашања њихових родитеља. Оно оставља трага у њима за сав живот. Њихово потоње држање у животу и њихов однос са другима у непосредној су зависности од доживљаја које су имали у свом детињству. Расту, образују се, али у дубини се не мењају. То се види и у најситнијим животним манифестацијама. Дешава се, например, да те спопадне стомакоугађање. Дође ти да стално једеш. Узео си нешто, појео. Видиш нешто друго, хоћеш и то; хоћеш и оно треће… Осећаш глад, чини ти се; ако не једеш, осећаш да те мучи киселина или дрхтавица. Плашиш се да ћеш ослабити. Али то је психолошки објашњива чињеница. Могуће је, рецимо, да си одрастао без оца и без мајке. Стога си духовно лишен и духовно гладан, сиромашан и слаб. Та духовна чињеница се одражава на теби и изражава се као телесна слабост. На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакавпроблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите. Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га изгрдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме, мама? -Да, дете моје. – Али оно и даље не верује, позлеђено је, рањено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена. Претерано заштитнички став родитеља не дозвољава деци да сазревају Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај. Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: – Ти си крива. Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце. Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох: – Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело. Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и самозаинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела. Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције. – Ти си крива, – рекох ја мајци. – А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!…“ Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан. Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска. Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример. Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох: – Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу! Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже – и то са много љубави: Једи, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело.“ Ништа друго да му не говори. Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву. Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи: – Мајко, зашто не разговараш са мном? – Јорго мој, како не разговарам с тобом? – Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. – Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем? Јоргос не одговори ништа. Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита: – Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже? – Наш метод је успео! – одговорих. – Какав метод? – Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. – Мислиш да је то то? – То је то! – кажем јој ја. – Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. – О, о! Какве се све тајне крију у човеку! – Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје „вештине“, сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он. Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао: – Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу. Ја сам у међувремену рекао родитељима: – Ми ћемо се молити Богу за њега. – Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! – рече отац. – Немој, не дирај га! – рекох ја. – Ма он одлази, старче! Ја рекох: – Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама. Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима: – Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима. – Добро, како хоћеш – одговорише они. Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи: – Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац. Отац му одговори: – Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама? – Па шта да радим, оче? – Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати. – Не могу – каже. – Морам одмах да поправим кола. – Не знам – одговори отац. – Среди то некако. Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже: – Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога. Он му рече: – Добро, добро, дете моје. – Јесте, али треба ми новац! – Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш. – Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити. – Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох: – Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се. Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели. После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу. Много молитве, а мало речи деци Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу. Да ли сте разумели какве су последице молитве? Љубав у молитви, љубав у Христу. То је оно што пружа стварну корист. Што више будете волели своју децу људском љубављу, – а она је често патолошка, – то више ће се деца запетљавати и понашање ће им бити негативно. Када, међутим, љубав међу вама родитељима, и ваша родитељска љубав према деци, буде хришћанска и света, онда нећете имати никаквих проблема. Светост родитеља спасава децу. А да би се то догодило, треба најпре божанска благодат да делује на душе родитеља. Нико се не посвећује сам од себе. Сама божанска благодат ће потом просветлити, загрејати и оживотворити дечје душе. Често ми људи телефонирају и из иностранства и питају ме за своју децу, као и за друге ствари. Данас, ето, позвала ме је из Милана једна мајка и питала како да се опходи према својој деци. Рекао сам јој следеће: – Моли се, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи. И иначе је потребно много молитве, а мало речи у односу на све. Не треба да будемо досадни ближњима него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи. Ако нису, нећемо даље говорити. Једино ћемо се тајно молити. Јер, ако и даље будемо говорили, само ћемо бити досадни и изазваћемо реакцију и отпор других, а понекад и њихово негодовање. Стога је боље преко тајне молитве тајно упућивати реч срцима других него гласно њиховим ушима. Још сам јој додао: – Слушај шта ћу ти рећи: моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци. Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Радије, дакле, изабери молитву. Говори им молитвом. Говори Богу, а Бог ће онда говорити у њима. Другим речима, не треба да саветујеш своју децу тек тако, помоћу гласа који она чују својим ушима. Можеш и то да радиш, али пре свега треба да говориш Богу о својој деци. Говори отприлике овако: „Господе Исусе Христе, просветли дечицу моју! Ја их Теби поверавам. Ти си ми их подарио, али ја сам слаба, па не могу да их доведем у ред. Стога Те молим: просветли их!“ Бог ће им на свој начин говорити, а деца ће, опет, рећи: Ох, није требало да ожалостим маму оним што сам урадио! То ће излазити из њих самих, благодаћу Божјом. То је савршен пут и начин. Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изићи на друго. И на крају ће испасти неки облик притиска. У том случају, када дете одрасте, оно почиње да пружа отпор, тојест да се на неки начин свети оцу и мајци који су га притискали. За разлику од тога, једно је савршено – да детету говори христолика љубав и светост оца и мајке. Зрачење светости, а не људски напор, чини децу добром децом. Када су вам деца позлеђена и рањена због неког озбиљног питања, не дозволите да на вас утичу њихове реакције и ружне речи. Она, уствари, не желе да се тако понашају, али кад им је тешко, не могу да поступају друкчије. Касније се кају. Но ако се ви изнервирате и наљутите, бићете једно са нечастивим и он ће се поигравати свима вама. Светост родитеља јесте најбоље васпитање у Господу На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри“ родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре“ хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Жив?

Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души. Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005. Извор: Српска Православна Црква