Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'порфирије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 47 results

  1. У сали суда који се налази поред цркве Светога Константина, у улици Академије, за време суђења почела је да се љуља, и да из ње теку сузе, једна икона Христова (западног стила), која је стално висила на зиду. У сали су се сви узнемирили и настала је бука... У средствима јавног информисања свако је давао своје тумачење. Том приликом ме је позвао мој старац (Св. Порфирије) и рекао ми: „Крећи, нађи ту и ту госпођу - члана судског већа – и реци јој да је тражи један поп, па ми је доведи овде“. Тако је и било. Старац је упитао да ли је приметила нека слична дешавања у њеној кући. Она је одговорила да када обавља кућне послове ломе се чаше на полици, за Пасху јаја се сама бојају. Старац ју је благословио и рекао јој да поново дође. Пошто је госпођа изашла из келије, чујемо старца где нам говори: ''Жена ова је прихватиште злога духа и преко ње су изазвана вибрирања и сузе на икони Христовој. Сви који имају дела са злим духом виде ове чудновате феномене. Неки добрар човек може да буде присутан, али он неће ништа да види. Овакве појаве са иконама нису увек божанске. Неке од њих изазива ђаво преко људи. Неопходна је опрезност''. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Владика Фотије богослужио у Милошевцу и одржао предавање о старцу Порфирију у Зворнику. У пету недеље Великог поста посвећену Преподобној Марији Египћанки, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Милошевцу код Модриче. Епископа је дочекао протојереј-ставрофор Ђоко Б. Лазић, надлежни парох милошевачки, заједно са сабраћом свештеницима и верним народом. -'Заиста је велики благослов за Епископа или свештеника, за оног који брине о духовном узрастању младих, кад види цркву пуну деце и омладине - малих светосаваца. То је за нас веома значајно јер су млади данас на великим искушењима од разних секти, дроге и ко зна каквих све других невоља. Зато морамо сви заједно, и Црква и родитељи и званичне педагошке институције да удружимо снаге у бризи за младе људе који су наша будућност, рекао је владика Фотије. -По примеру Преподобне Марије Египћанке, коју данас прослављамо, и ми треба да се покајемо да би нас Господ примио као своје. Покајање од разбојника чини светитеља. Покајање је жеља да се променимо, поручио је епископ Фотије. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије одржао је 16. априла 2019. године у Зворнику, поводом великог православног празника Васкрса, предавање о Светом старцу Порфирију. -Свети старац Порфирије Кавсокаливит носитељ је благе вести, проповедник Јеванђеља Христова и љубави Христове. Теологија и учење старца Порфирија састоји се у томе да човек треба да заволи Бога, да заволи Христа и самим тим ће заволети и друге људе, чиме ће бити носилац те љубави и мисије, рекао је епископ Фотије и додао: -Мисија и порука старца Порфирија - то његово основно учење - јако је значајно за све народе света јер је та његова порука универзална. Старац Порфирије је учитељ љубави, који нам показује да Васкрс потврђује победу добра, победу љубави над злом и над оним што је лоше и недостојно човековог живота. Васкрс је победа вечнога живота и свега онога што је добро, нагласио је владика Фотије. Према његовим речима, учитељ те филозофије управо је старац Порфирије, као и многи други светитељи који су проповедали да је васкрсење Христово и васкрсење свих људи победа живота над смрћу, што је уједно и васкршња порука. Епископ Фотије је подсетио да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије 2013. године у диптих светих унео и старца Порфирија Светогорца. Испред организатора Светосавске омладинске заједнице госта и присутне речима добродошлице поздравио је протонамесник Милош Зекановић. Уследио је наступ дечјег хора Основне музичке школе из Зворника под диригентском палицом проф. Љубише Поповића. Извор: Српска Православна Црква
  3. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије посетио је 18. марта 2019. године у Банским дворима у Загребу председника Владе Републике Хрватске г. Андреја Пленковића. Састанку је присуствовао и министар унутрашњих послова г. Давор Божиновић. Премијер Пленковић и митрополит Порфирије су изразили жељу за наставком дијалога и партнерства између представника Владе и државних институција са представницима Цркава и верских заједница у Хрватској. Митрополит Порфирије се заложио за заједничко деловање у решавању питања која су од важности за вернике Српске Православне Цркве и српску националну мањину. Премијер Пленковић је нагласио да хрватска Влада ради на јачању заштите права свих националниух мањина, укључујући и већа издвајања за привредни развој и решавање питања која су се годинама одгађала. Извор: Српска Православна Црква
  4. У недељу, 10. марта 2019. године, православни верници у Копру имали су несвакидашњу духовну радост. Тога дана у јутарњим сатима окупило се више стотина верника из Копра и других словеначких места како би учествовали у светој Литургији и благосиљању Часног крста и земљишта на коме ће бити подигнут православни храм. Православна парохија у Копру је основана пре више од четрдесет година и од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру. Римокатолички храм Свете Марте коју сада користи православна заједница постао је тесан за сав народ који долази на редовна богослужења. После пуне четири деценије дошло је време да се отпочне остварење дугогодишње идеје о подизању православног храма. Тим поводом служена је света архијерејска Литургија у храму Свете Марте којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима, архимандрита Симеона - игумана манастира Бишње у Епархији зворничко-тузланској, јеромонаха Севастијана - игумана манастира Крке у Епархији далматинској и више свештеника и ђакона из епархија Загребачко-љубљанске и Бихаћко-петровачке. Својим умилним појањем лепоти богослужења допринели су и чланови Српског византијског хора Мојсије Петровић из Београда. Литургијску беседу је изговорио епископ Сергије тумачећи јеванђелски одељак којим нас Црква уводи у период четрдесетног Васкршњег поста. Светој Литургији су присуствовали бискуп Копра монсињор Јуриј Бизјак, амбасадор Републике Србије у Словенији гђа Зорана Влатковић, конзул Републике Србије у Словенији гђа Ивана Јакшић Матовић, жупник г. Примож Кречић, као и г. Младен Милановић који је, купивши земљиште на којем ће бити изграђен храм, постао први приложник будућег храма у Копру. По завршетку свете Литургије вернима и свим гостима се обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије захваливши свима који су се окупили и свима који су допринели да до благословеног повода дође. После краћег послужења сви верници, на челу са архијерејима и свештенством, упутили су се до места где ће отпочети градња новог храма. На том месту митрополит Порфирије, уз саслужење епископа Сергија, епископа Никодима и свештенства, савршио је чин благосиљања новог крста постављеног на месту изградње будућег олтара. Овом чину присуствовали су и г. Алеш Бржан, жупан Града Копар и г. Борис Поповић, бивши жупан. Извор: Српска Православна Црква
  5. Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице – смрачи се и његово. Нервира ли се мајка – нервира се и он. Оно што осећа мајка, – тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, – то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу. Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част? Рећи ћу вам нешто што се односи и на друга жива бића, и то она која нису словесна, па ћете то мало боље разумети. У Америци врше следећи експеримент: у две велике просторије, са истом температуром, истим начином заливања и истом земљом, саде цвеће. Али између те две просторије постоји једна разлика. У једној од њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат? Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тој просторији показује огромну разлику у односу на цвеће из друге просторије. Оно је много живље, боје су му лепше и развија се неупоредиво брже и боље. Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак – да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу. За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу. Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши. Навешћу вам два примера у вези са овим. Неком згодом дођоше к мени две сасвим младе девојке. Једна од њих је имала врло рђава искуства, па ме је питала зашто је то тако. Ја сам јој рекао: – То је све од куће, од ваших родитеља. Пошто сам „видео“ душу једне, рекох јој: – Ти си све то наследила од своје мајке. – Ма наши родитељи су савршени људи – одговори она. – Они су хришћани, исповедају се, причешћују се. Можемо слободно рећи да смо живели у духу вере, осим ако је крива сама религија… Ја јој одговорих: – Не верујем ништа од овога што си рекла. Ја само једно видим – да ваши родитељи не живе радошћу Христовом. На то ће рећи она друга: – Слушај, Марија, добро отац каже. У праву је. Наши родитељи посећују духовника, исповедају се, приступају светом Причешћу. То све стоји… Али да ли смо икад имали мира у кући? Отац и мајка су се стално свађали. Час једно од њих није хтело да једе нешто, из љутње, час оно друго није хтело да некуд изиђу заједно. Према томе, отац је у праву. – Како ти се зове отац? – упитах је. Она ми одговори. – А како је мајчино име? Она и на то одговори: – Е, – рекох јој ја, – ти унутра, у себи, уопште ниси у добрим односима са својом мајком. Чујте ме сада! Док су ми наводиле очево име, ја сам видео њиховог оца, видео сам његову душу. Такође, док су ми спомињале мајчино име, видео сам и мајку, а видео сам и то каквим погледом кћи гледа своју мајку. Неког другог дана дође ми једна мајка са својом ћерком у посету. Била је веома ражалошћена. Плакала је и јецала. – Осећам се веома несрећном. – Шта ти је? – упитам је ја. – Очајна сам због моје старије кћери. Отерала је мужа од куће, а онда је нас родитеље дуго времена обмањивала и говорила нам лажи. – Какве лажи? – упитам даље. – Одавно је отерала мужа од куће, а нама није рекла ништа. Кад бисмо је телефоном питали како је Стелио, одговарала би: Добро је. Тренутно није ту. Отишао је да купи новине.“ Сваки пут би налазила неки изговор и објашњење, како ми ни у шта не бисмо посумњали. То је тако трајало две године. Крила је од нас да га је отерала. Пре неколико дана то смо од њега сазнали, случајно га сусревши. Ја јој на то рекох: – Ти си крива. Ти и твој муж. А ти више него он. – Како ја? Па ја сам толико волела своју децу! Нисам избивала из кухиње. Нисам имала личног живота. Приводила сам их увек Богу и Цркви, саветовала их свему добром. Како сам ја крива? Ја се обратих другој кћери, која је присуствовала разговору. – Шта ти кажеш? – Јесте, мама, отац је у праву. Никад, ама баш никад, нисмо на миру појеле парче хлеба због твојих свађа са татом. – Видиш да сам у праву! Ви сте криви. Ви рањавате своју децу. Нису она крива: она трпе последице вашег понашања. У душама деце ствара се одређено стање као последица понашања њихових родитеља. Оно оставља трага у њима за сав живот. Њихово потоње држање у животу и њихов однос са другима у непосредној су зависности од доживљаја које су имали у свом детињству. Расту, образују се, али у дубини се не мењају. То се види и у најситнијим животним манифестацијама. Дешава се, например, да те спопадне стомакоугађање. Дође ти да стално једеш. Узео си нешто, појео. Видиш нешто друго, хоћеш и то; хоћеш и оно треће… Осећаш глад, чини ти се; ако не једеш, осећаш да те мучи киселина или дрхтавица. Плашиш се да ћеш ослабити. Али то је психолошки објашњива чињеница. Могуће је, рецимо, да си одрастао без оца и без мајке. Стога си духовно лишен и духовно гладан, сиромашан и слаб. Та духовна чињеница се одражава на теби и изражава се као телесна слабост. На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакавпроблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите. Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га изгрдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме, мама? -Да, дете моје. – Али оно и даље не верује, позлеђено је, рањено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена. Претерано заштитнички став родитеља не дозвољава деци да сазревају Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај. Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: – Ти си крива. Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце. Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох: – Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело. Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и самозаинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела. Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције. – Ти си крива, – рекох ја мајци. – А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!…“ Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан. Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска. Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример. Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох: – Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу! Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже – и то са много љубави: Једи, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело.“ Ништа друго да му не говори. Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву. Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи: – Мајко, зашто не разговараш са мном? – Јорго мој, како не разговарам с тобом? – Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. – Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем? Јоргос не одговори ништа. Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита: – Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже? – Наш метод је успео! – одговорих. – Какав метод? – Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. – Мислиш да је то то? – То је то! – кажем јој ја. – Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. – О, о! Какве се све тајне крију у човеку! – Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје „вештине“, сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он. Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао: – Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу. Ја сам у међувремену рекао родитељима: – Ми ћемо се молити Богу за њега. – Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! – рече отац. – Немој, не дирај га! – рекох ја. – Ма он одлази, старче! Ја рекох: – Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама. Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима: – Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима. – Добро, како хоћеш – одговорише они. Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи: – Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац. Отац му одговори: – Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама? – Па шта да радим, оче? – Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати. – Не могу – каже. – Морам одмах да поправим кола. – Не знам – одговори отац. – Среди то некако. Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже: – Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога. Он му рече: – Добро, добро, дете моје. – Јесте, али треба ми новац! – Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш. – Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити. – Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох: – Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се. Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели. После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу. Много молитве, а мало речи деци Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу. Да ли сте разумели какве су последице молитве? Љубав у молитви, љубав у Христу. То је оно што пружа стварну корист. Што више будете волели своју децу људском љубављу, – а она је често патолошка, – то више ће се деца запетљавати и понашање ће им бити негативно. Када, међутим, љубав међу вама родитељима, и ваша родитељска љубав према деци, буде хришћанска и света, онда нећете имати никаквих проблема. Светост родитеља спасава децу. А да би се то догодило, треба најпре божанска благодат да делује на душе родитеља. Нико се не посвећује сам од себе. Сама божанска благодат ће потом просветлити, загрејати и оживотворити дечје душе. Често ми људи телефонирају и из иностранства и питају ме за своју децу, као и за друге ствари. Данас, ето, позвала ме је из Милана једна мајка и питала како да се опходи према својој деци. Рекао сам јој следеће: – Моли се, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи. И иначе је потребно много молитве, а мало речи у односу на све. Не треба да будемо досадни ближњима него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи. Ако нису, нећемо даље говорити. Једино ћемо се тајно молити. Јер, ако и даље будемо говорили, само ћемо бити досадни и изазваћемо реакцију и отпор других, а понекад и њихово негодовање. Стога је боље преко тајне молитве тајно упућивати реч срцима других него гласно њиховим ушима. Још сам јој додао: – Слушај шта ћу ти рећи: моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци. Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Радије, дакле, изабери молитву. Говори им молитвом. Говори Богу, а Бог ће онда говорити у њима. Другим речима, не треба да саветујеш своју децу тек тако, помоћу гласа који она чују својим ушима. Можеш и то да радиш, али пре свега треба да говориш Богу о својој деци. Говори отприлике овако: „Господе Исусе Христе, просветли дечицу моју! Ја их Теби поверавам. Ти си ми их подарио, али ја сам слаба, па не могу да их доведем у ред. Стога Те молим: просветли их!“ Бог ће им на свој начин говорити, а деца ће, опет, рећи: Ох, није требало да ожалостим маму оним што сам урадио! То ће излазити из њих самих, благодаћу Божјом. То је савршен пут и начин. Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изићи на друго. И на крају ће испасти неки облик притиска. У том случају, када дете одрасте, оно почиње да пружа отпор, тојест да се на неки начин свети оцу и мајци који су га притискали. За разлику од тога, једно је савршено – да детету говори христолика љубав и светост оца и мајке. Зрачење светости, а не људски напор, чини децу добром децом. Када су вам деца позлеђена и рањена због неког озбиљног питања, не дозволите да на вас утичу њихове реакције и ружне речи. Она, уствари, не желе да се тако понашају, али кад им је тешко, не могу да поступају друкчије. Касније се кају. Но ако се ви изнервирате и наљутите, бићете једно са нечастивим и он ће се поигравати свима вама. Светост родитеља јесте најбоље васпитање у Господу На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри“ родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре“ хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Жив?
  6. Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души. Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005. Извор: Српска Православна Црква
  7. На велики празник Рођења Христовог, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су свештенослужитељи Саборног храма. Уз верни народ који се окупио да прослави Божић, празничној Литургији су присуствовали и г. Милан Бандић, градоначелник Загреба са сарадницима г. Душком Љуштином, г-ђом Богданком Вулпе и г-ђом Јеленом Павичић Вукичевић, г. Милорад Пуповац, председник Српског народног вијећа, и г. Борис Милошевић, саборски заступник српске националне мањине. Божићну посланицу Српске Православне Цркве прочитао је архиерејски намесник загребачки протојереј-ставрофор Душко Спасојевић. Извор: Српска Православна Црква
  8. За многе људе, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни", а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон. Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину. преподобни Старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Благодарећи радију Беседи доносимо предавање Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, на тему: „Стваралаштво“. Митрополит је ово предавање одржао у среду, 14. новембра 2018. године, у дворани Матице словеначке у Љубљани. <iframe width="100%" height="166" scrolling="no" frameborder="no" allow="autoplay" src="https://w.soundcloud.com/player/?url=https%3A//api.soundcloud.com/tracks/543383193&color=%23ff5500&auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false&show_teaser=true"></iframe>
  10. Високопреосвећени Митрополит Порфирије (Перић) беседио је овог, другог дана четвородневног Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“, у Mалом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, на тему "Пастирска и мисионарска делатност Светог Саве". Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве
  11. У недељу 25. по Педесетници, 5/18. новембра 2018. године, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу служена је Света архијерејска Литургија. Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије уз саслужење протојереја Александра Коробејника из Москве и братства Саборног храма. Отац Александар је у Загреб дошао како би служио парастос на руском делу загребачког гробља Мирогој. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургији је присуствовао и Њ.Е. Амбасадор Руске Федерације у Републици Хрватскоj г. Анвар Азимов са супругом и сарадницима. После свете Литургије Митрополит Порфирије је поздравио госте из Русије подсетивши све на наше историјске везе са братским православним руским народом. Отац Александар се захвалио на гостопримству преневши свима сабранима поздрав и благослов Његове Светости Патријарха руског Кирила. После Литургије верни народ се окупио у простријама Музеја Митрополије загребачко-љубљанске, где је имао прилику поразговарати са Митрополитом Порфиријем и оцем Александром. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  12. Дана, 21. септембра 2018. године, у свечаној сали Духовног центра на Светом Духу, Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије сусрео се са загребачким надбискупом и кардиналом господином Јосипом Бозанићем. У веома срдачној атмосфери, у склопу редовних сусрета између Митрополита Порфирија и Кардинала Бозанића, разматрана су разна питања која се тичу односа Српске Православне Цркве у Хрватској и Католичке Цркве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  13. Литургијску беседу је произнео архимандрит Данило у којој је поучио окупљени народ, казавши да је „данашњи дан велик јер празнује рођење оне кроз коју се родио Господ и Спаситељ наш Исус Христос, истинити Бог и истинити човек, ново Светло и ново Сунце. Као једна од нас људи Богородица је заштитница целокупног људског рода.“ По завршетку Божанствене Литургије уледило је послужење и заједничка трпеза коју је, за све поклонике, припремило братство манастира. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  14. У петак 08/21. септембра 2018. године, у манастиру Лепавина, свечаном архијерејском Литургијом прослављен је празник Рођења Пресвете Богородице. Литургијским сабрањем вернога народа, који се из многих крајева наше помесне Цркве окупио око чудотворне иконе Богородице Лепавинске, началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона Митрополије загребачко-љубљанске. Литургијску беседу је произнео архимандрит Данило у којој је поучио окупљени народ, казавши да је „данашњи дан велик јер празнује рођење оне кроз коју се родио Господ и Спаситељ наш Исус Христос, истинити Бог и истинити човек, ново Светло и ново Сунце. Као једна од нас људи Богородица је заштитница целокупног људског рода.“ По завршетку Божанствене Литургије уледило је послужење и заједничка трпеза коју је, за све поклонике, припремило братство манастира. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  15. “Човек је тајна. Ми у себи носимо наслеђе многих векова. Носимо све оно добро којим су живели пророци, свети, мученици, апостоли, а пре свега Господ наш Исус Христос. Али исто тако носимо и све оно зло које постоји у свету од Адама до данас. Све је у нама. Ту су инстинкти и све остало и све то тражи да буде задовољено. Ако те унутрашње пориве не задовољимо, они ће нам се једнога дана осветити – осим ако их не преусмеримо у другом правцу, навише, ка Богу.“ Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита Извор: Епархија жичка View full Странице
  16. Говорећи о правима хришћана како у Србији и Хрватској, тако и у целој Европи, 4. јуна 2018. године, на заседању Генералне скупштине Конференције европских Цркава у Новом Саду, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије се посебно осврнуо на српски православни народ који је мањина у Републици Хрватској. Сведоци смо да, упркос развијеној законској регулативи, и у најразвијенијим државама са дубоко укорењеним демократским традицијама, проблеми везани за инклузију верских мањина не само да су актуелни, него понекад добијају и трагичне размере. Потребна је добра воља. Чак иако имамо и примењујемо европске законе који регулишу права мањина и дају потенцијал да заједница буде уважена и прихваћена, без добре воље са обе стране, то неће бити спроведено до краја и на најпотпунији начин, казао је Митрополит Порфирије. Митрополит је навео који су то актуелни изазови верских мањина у Европи, каква је најбоља пракса праведног поступања са верским мањинама у европској традицији и која је улога међународних фактора у борби против кршења права верских мањина. Потребни смо једни другима да бисмо били Црква, потребни смо једни другима да бисмо били хришћани и прави људи. Желим да кажем да морамо да будемо посебно сензитивни и предусретљиви према мањинама свугде у свету не само на овим просторима, и да покажемо добру вољу, поручио је митрополит загребачко-љубљански на Генералној скупштини КЕЦ-а. Такође, митрополит је присутнима у Конгресној дворани Мастер-центра приказао филм о верским мањинама. Овај филм је снимљен 2017. године у Бриселу. Подсећамо да је у организацији Конференције европских Цркава, Радне групе Eвропског парламента за антирасизам и различитости, Верске комисије за мигранте у Европи и Митрополије загребачко-љубљанске, 2016. године у Православној гимназији у Загребу, одржана међународна конференција о верским мањинама као делу културно разноврсних друштава. Извор: Епархија бачка
  17. Митрополит Порфирије: „И упркос доброј законској регулативи, без добре воље немогуће је постићи квалитетну примену права верских мањина”. Говорећи о правима хришћана како у Србији и Хрватској, тако и у целој Европи, 4. јуна 2018. године, на заседању Генералне скупштине Конференције европских Цркава у Новом Саду, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије се посебно осврнуо на српски православни народ који је мањина у Републици Хрватској. Сведоци смо да, упркос развијеној законској регулативи, и у најразвијенијим државама са дубоко укорењеним демократским традицијама, проблеми везани за инклузију верских мањина не само да су актуелни, него понекад добијају и трагичне размере. Потребна је добра воља. Чак иако имамо и примењујемо европске законе који регулишу права мањина и дају потенцијал да заједница буде уважена и прихваћена, без добре воље са обе стране, то неће бити спроведено до краја и на најпотпунији начин, казао је Митрополит Порфирије. Митрополит је навео који су то актуелни изазови верских мањина у Европи, каква је најбоља пракса праведног поступања са верским мањинама у европској традицији и која је улога међународних фактора у борби против кршења права верских мањина. Потребни смо једни другима да бисмо били Црква, потребни смо једни другима да бисмо били хришћани и прави људи. Желим да кажем да морамо да будемо посебно сензитивни и предусретљиви према мањинама свугде у свету не само на овим просторима, и да покажемо добру вољу, поручио је митрополит загребачко-љубљански на Генералној скупштини КЕЦ-а. Такође, митрополит је присутнима у Конгресној дворани Мастер-центра приказао филм о верским мањинама. Овај филм је снимљен 2017. године у Бриселу. Подсећамо да је у организацији Конференције европских Цркава, Радне групе Eвропског парламента за антирасизам и различитости, Верске комисије за мигранте у Европи и Митрополије загребачко-љубљанске, 2016. године у Православној гимназији у Загребу, одржана међународна конференција о верским мањинама као делу културно разноврсних друштава. Извор: Епархија бачка View full Странице
  18. У недељу навече на Васкрс, у Саборном храму у Загребу, Његово Вископреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије служио је Пасхално вечерње љубави. Свештеници и верници прочитали су одељак из Светог Јеванђеља по Јовану на девет језика: на грчком, латинском, црквенословенском, српском, руском, енглеском, француском, немачком, и јапанском, сведочећи о универзалности јеванђелске благе вести упућене сваком човеку под капом небеском. Док су се појале пасхалне стихире народ је целивао Часни Крст, свето Јеванђеље и икону васкрсења Христовог, поздрављајући се сверадосним Васкршњим поздравом: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! View full Странице
  19. -Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Да не буде забуне и коментара "Старац је живео у неким за Хришћане лепшим временима", или "Старац је живео на Светој Гори међу монасима па на њих мисли", и сл. Старац Порфирије је наш савременик и дуго година је служио у парохијској цркви, дакле мисли на нас данас и овде баш овакве какви смо.
  20. -Ја кадим људе а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо смерно“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника. Старче, да ли сви треба да се причешћују? -Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Да не буде забуне и коментара "Старац је живео у неким за Хришћане лепшим временима", или "Старац је живео на Светој Гори међу монасима па на њих мисли", и сл. Старац Порфирије је наш савременик и дуго година је служио у парохијској цркви, дакле мисли на нас данас и овде баш овакве какви смо. View full Странице
  21. Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html
  22. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу... Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html View full Странице
×
×
  • Create New...