Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'порфирија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. У недељу, 7/20. јануара 2019. године, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, предстојатељ Цркве Божје у Загребу и Љубљани, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, прославио је своју крсну славу. Евхаристијским сабрањем началствовао је домаћин, митрополит Порфирије, уз саслужење Преосвећених Епископâ будимског и администратора темишварског г. Лукијана и бихаћко-петровачког г. Сергија и свештенства епархије будимске, темишварске и загребачко-љубљанске. Звучни запис беседе владике Лукијана Звучни запис беседе митрополита Порфирија Звучни запис беседе владике Сергија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика будимски господин Лукијан поучио је верни народ Божји говорећи о самом празнику и великом угоднику Божјем Светом Јовану Крститељу. На крају свог обраћања, владика Лукијан је честитао домаћину митрополиту Порфирију славу, као и свим свечарима који прослављају свог заштитиника, и пожелео му да прославља Светог Јована Претечу на многаја и благаја љета. На крају свете Литургије, домаћин, митрополит Порфирије срдачно је захвалио епископима и драгим гостима на указаној братској љубави и части коју су учинили доласком на његову крсну славу, али и на великој духовној радости коју је доживела Црква у Загребу њиховом посетом и овим литургијским сабрањем. После свете Литургије, у свечаној сали Духовног центра у Загребу, за све госте приређена је свечана трпеза љубави. Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије благословио је славски колач и кољиво и том приликом честитао славу митрополиту Порфирију. Славском ручку присуствовавао је г. Милан Бандић, градоначелник Загреба; гђа Мира Николић, амбасадор Републике Србије; г. Анвар Азимов; амбасадор Руске федерације; г. Милорад Пуповац, председник Српског народног већа; и бројни други узваници, пријатељи и представници јавног, политичког и друштвеног живота Србије и Хрватске. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  2. У суботу 5. јануара Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије Перић гостовао је у емисији Заједно у духу поводом великог празника Рођења Господа нашег Исуса Христа. Свима Вама, пратиоцима нашег сајта, доносимо интегрални снимак емисије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. По завршетку Божићне Литургије Митрополију загребачко-љубљанску је посетила Председница Републике Хрватске госпођа Колинда Грабар Китаровић. Председница је честитала Митрополиту заагребачко-љубљанском г. Порфирију, свештеницима и свим православним верницима празник Рођења Христовог и уручила пригодне поклоне митрополиту Порфирију. Извор: Српска Православна Црква
  4. Митрополит Порфирије угостио на Божићном ручку мигранте из Етиопије који су свој нови дом нашли у Загребу и који су редовни чланови наше црквене заједнице. По завршетку Божићне Литургије Црквена општина загребачка је приредила Божићни ручак на ком је митрополит Порфирије угостио г. Милана Бандића, градоначелника Загреба са сарадницима г. Душком Љуштином, г-ђом Богданком Вулпе и г-ђом Јеленом Павичић Вукичевић, председника Српског народног вијећа г. Милорада Пуповца и саборског заступника српске националне мањине г. Бориса Милошевића. Митрополит је угостио на ручку и неколико миграната из Етиопије који су свој нови дом нашли у Загребу и који су редовни чланови наше црквене заједнице, као и једног православног Јапанца. Тиме је овогодишњи Божић у Загребу добио и мултинационалну димензију и постао предокус будућег Царства у које су позвани сви, без обзира на разлике. Извор: Српска Православна Црква
  5. У недељу, 3. децембра 2018. године, Митрополит трансилванијски Лаврантије осветио је прву цркву посвећену Светом Порфирију у Румунији. Црква је у жупанији Бод Колонија у Брашову, а главни храмовни празник цркве је Вазнесење Господње. После освећења цркве Високопреосвећени је одслужио Божанску Литургију током које је изложио своја размишљања о прочитаном јеванђељском зачалу о исцељењу слепог из Јерихона. -Бог нам је дао дар вида са жељом да живимо, да се самостално одржавамо, али и да видимо и величамо красоту Божје творевине, свега што је Бог створио. Међутим, треба да гајимо и духовни вид – уздижемо се у врлинама како бисмо се што боље богоуподобили, поручио је Митрополит. Извор: Српска Православна Црква
  6. На позив Европског Парламента, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, узео је учешћа у раду конференције на тему "Религијска и људска права унутар Европске Уније – Заједничка одговорност". Конференцију, одржану у Бриселу, у уторак, 04.12.2018. године, поводом 70. годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски Парламент. Обраћање Митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-те годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њезин први члан гласи: „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства.“ Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божијих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу, а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, те као заговор једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет након усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам обузет, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, забринутошћу због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, те покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса измедју прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу, а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, те у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, те нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и светоназорски дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и одмицању од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон, којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама након уласка Републике Хрватске у ЕУ (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, „цивилизација је пре свега воља за суживотом“. Међутим, воља за суживотом представља као обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем определењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Фото: Emilie GOMEZ, Европски Парламент 2018.
  7. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, одржао је у среду, 14. новембра, у дворани Матице словеначке у Љубљани, предавање на тему „Стваралаштво“, у оквиру циклуса предавања Ars et religio: Међуверски фокуси, које организују издавачка кућа Družina и културно-уметничко друштво „KDO“. Модератор предавања био је Јан Першич. View full Странице
  8. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије одржао је 14. новембра 2018. године у дворани Матице словеначке у Љубљани, предавање на тему „Стваралаштво“, у оквиру циклуса предавања Ars et religio: Међуверски фокуси које организују издавачка кућа Družina и културно-уметничко друштво „KDO“. Модератор предавања био је Јан Першич. Извор: Српска Православна Црква
  9. У петак, 21. септембра 2018. године, у просторијама Митрополије загребачко-љубљанске, Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфиријe примио је у посету Његову Екселенцију г. Анвара Азимова, Амбасадора Руске Федерације у Републици Хрватској. Митрополит Порфирије и г. Азимов су разговарали о пројекту обнове храма св. Николаја у Цриквеници, који су подигли руски емигранти 1924. gодине, као и о тренутном стању Православне Цркве у Републици Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  10. Василики је лично познавала Светог старца и са нама је подијелила своја и искуства својих пријатеља, а посебан утисак на све оставила је прича о исцјељењу њене пријатељице, чије је исцјељење било повод да и њенг љекара у Енглеској прими православну вјеру. Наши гости увијек, а тако је било и данас у студију Радија “Светигора“ остављају празну столицу поред себе, намијењену Светом старцу Порфирију. Извор: Радио Светигора
  11. Гости радија Светигоре били су велики и гостољубиви пријатељи наше Цркве из Атине, брачни пар Василики и Јоргос Скуфица из Атине, који су први пут посјетили Митрополију црногорско-приморску и гости су мати Јелене и сестара манастира Ћелија пиперска. Звучни запис разговора Василики је лично познавала Светог старца и са нама је подијелила своја и искуства својих пријатеља, а посебан утисак на све оставила је прича о исцјељењу њене пријатељице, чије је исцјељење било повод да и њенг љекара у Енглеској прими православну вјеру. Наши гости увијек, а тако је било и данас у студију Радија “Светигора“ остављају празну столицу поред себе, намијењену Светом старцу Порфирију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. *Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину. Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније. Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом. Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло. *У молитви је важан интензитет У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово. Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се. – Одакле долазиш? – Из тог и тог села. – Па како живите тамо? – Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи. – И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу? – Јесмо. – Да ли је пала киша? – Није пала. – Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари. И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве. *Када се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме” Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви. Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу. Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене. Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: “Господе Исусе Христе, помилуј нас”, а не “помилуј их”. На тај начин признајемо да су они заједно са нама. Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово? Једне вечери у Калисији Старац ме упита: – Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу? Зачудих се необичном питању, па одговорих: – Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час. – Чак и ако је ноћ? – упита он. – Свакако – одговорих. А он настави: Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха? – Тад је у неупоредиво већој опасности – одговорих. – Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине? – Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти. – Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште. Тада сам схватио шта је Старац имао на уму. – Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао – одговорих – али не постоји. Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске. Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: “Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте… и свих боја пилиће”. Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама је у аутомобилу био и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних “за које је Христос умро и васкрсао”. Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли старац мисли о томе. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух старца како ми говори: “Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети”. Групи хришћана међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: “Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави”. И завршио је: “Зар мислите да се дечица која имају своје родитеље, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад” *Љутњом ништа нећеш постићи Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. *Никад не могу да осуђујем друге, јер они су “тело од мојега тела”. Нико не мрзи своје тело. Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Када видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо *Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље. Кад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Кад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара… Хришћанин не поступа тако. Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем… да не буде неразумна. Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви. Један човек из Тракије чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: “Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста”. Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње – није више била парализована. Кад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе Старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи толико велико чудо. Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: “… Сав живот свој Христу Богу предајмо!” Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира. Истинско смирење не говори, не смиренослови, не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не падне у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив, благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега. Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење се не стиче само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати. Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога ( Ср. васкршње јутрење у Триоду, прва самогласна стихира ) Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Кад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли. Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може… Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима. *Христос је љубав наша Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих” (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство” јесте реч Божја која се даје чистима срцем ( ср. Мат. 5, 8 ). Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна” (I Јов. 1, 4). То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар” (Пс. 126, 1). Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.[1] Преподобни оче Порфирије, моли Бога за нас! У част преподобног оца Порфирија Кавсокаливита прилог припремио, Бранислав Илић, катихета -------------------------------------- [1] Поуке преподобног Старца Порфирија преузете из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“ Беседа, Нови Сад 2003. Извор: Епархија тимочка
  13. Посетиоцима наше интернет странице доносимо поуке преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Епархије тимочке. Повезано: Радуј се преподобни оче Порфирије! (ВИДЕО) *Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину. Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније. Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом. Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло. *У молитви је важан интензитет У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово. Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се. – Одакле долазиш? – Из тог и тог села. – Па како живите тамо? – Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи. – И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу? – Јесмо. – Да ли је пала киша? – Није пала. – Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари. И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве. *Када се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме” Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви. Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу. Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене. Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: “Господе Исусе Христе, помилуј нас”, а не “помилуј их”. На тај начин признајемо да су они заједно са нама. Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово? Једне вечери у Калисији Старац ме упита: – Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу? Зачудих се необичном питању, па одговорих: – Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час. – Чак и ако је ноћ? – упита он. – Свакако – одговорих. А он настави: Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха? – Тад је у неупоредиво већој опасности – одговорих. – Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине? – Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти. – Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште. Тада сам схватио шта је Старац имао на уму. – Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао – одговорих – али не постоји. Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске. Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: “Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте… и свих боја пилиће”. Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама је у аутомобилу био и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних “за које је Христос умро и васкрсао”. Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли старац мисли о томе. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух старца како ми говори: “Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети”. Групи хришћана међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: “Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави”. И завршио је: “Зар мислите да се дечица која имају своје родитеље, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад” *Љутњом ништа нећеш постићи Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. *Никад не могу да осуђујем друге, јер они су “тело од мојега тела”. Нико не мрзи своје тело. Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Када видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо *Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље. Кад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Кад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара… Хришћанин не поступа тако. Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем… да не буде неразумна. Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви. Један човек из Тракије чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: “Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста”. Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње – није више била парализована. Кад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе Старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи толико велико чудо. Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: “… Сав живот свој Христу Богу предајмо!” Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира. Истинско смирење не говори, не смиренослови, не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не падне у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив, благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега. Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење се не стиче само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати. Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога ( Ср. васкршње јутрење у Триоду, прва самогласна стихира ) Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Кад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли. Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може… Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима. *Христос је љубав наша Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих” (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство” јесте реч Божја која се даје чистима срцем ( ср. Мат. 5, 8 ). Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна” (I Јов. 1, 4). То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар” (Пс. 126, 1). Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.[1] Преподобни оче Порфирије, моли Бога за нас! У част преподобног оца Порфирија Кавсокаливита прилог припремио, Бранислав Илић, катихета -------------------------------------- [1] Поуке преподобног Старца Порфирија преузете из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“ Беседа, Нови Сад 2003. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  14. Током своје радне седнице одржане у октобру 2017. године под председавањем Његовог Блаженства патријарха Јована X, Свети Ахијерејски Сабор Антиохије Патријаршије донео је више одлука које се тичу о живота верника у Православној Цркви Антиохије и свег Истока. У циљу да се антиохијски светитељи пруже за примере на које би се верници требало да угледају, Свети Архијерејски Сабор прогласио је 2018. годину за Празничнугодину св. Јосифа Дамаскина, канонизованог 1993, а прослављаног 10. јула, и светог Порфирија из Кавсокаливије, канонизованог 2013. године, а светкованог 2. децембра. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Хиландар – Беседе на празник Воздвижења Часног Крста за манастирском трпезом хиландарског игумана Методија и игумана Порфирија из манастира Светог Јована Претече у околини Верије (Веријски скит). Скит је познат по томе што се у њему подвизавао Св. Григорије Палама. Звучни запис беседа Извор: Манастир Хиландар
  16. Хиландар – Беседе на празник Воздвижења Часног Крста за манастирском трпезом хиландарског игумана Методија и игумана Порфирија из манастира Светог Јована Претече у околини Верије (Веријски скит). Скит је познат по томе што се у њему подвизавао Св. Григорије Палама. Звучни запис беседа Извор: Манастир Хиландар View full Странице
  17. -У основи, ја радим исто оно што је раде и други епископи у Хрватској, као и мој претходник, блажене успомене митрополит Јован. Сви ми заједно, владике Фотије, Герасим, Јован, наш доајен, епископ осечко-пољски Лукијан, свако на свој начин, у складу са од Бога дарованим нам талантима, истрајно говоримо о миру, као врхунској вредности, како личног и породичног живота, тако и међу народима, подсећа Митрополит загребачко-љубљански Порфирије у интервјуу за Васкршњи број Политике. Како ће бити прослављен Васкрс у Загребу? Неретко се на пријемима које организује Митрополија загребачко-љубљанска, осим тамошњих Срба и православаца, окупи и друштвена и политичка елита Хрватске. Пре свега желим да Вам захвалим на могућности да се о Васкрсу обратим читаоцима „Политике“. Ову могућност схватам, пре свега, као знак да српском друштву, чији је „Политика“ најбољи одраз, постоји интересовање за живот Српске Православне Цркве, односно српског православног народа у Републици Хрватској, за наше виталне интересе. Овогодишњи празник Васкрсења Христовог, из моје перспективе, одликује и то што га истовремено прослављају сви хришћани света: православни, католици, протестанти. Тако ће бити у Загребу, у целој Хрватској и у Словенији. Сви заједно доживљавамо и прослављамо најдубљу тајну људске егзистенције: победу живота над смрћу! Стога, понекад ми се чини, да ни о чему другом не треба ни говорити, осим о Васкрсењу Христовом. Или другачије: било о чему да говоримо, у крајњој линији, показује наш однос према чињеници да је Христос својим васкрсењем победио смрт, да људска егзистенција па и историја није само пресипање из шупљег у празно, такође није ни есхатолошка црна рупа, него радост осмишљеног човека у Богочовеку Господу Исусу Христу. Зато је хришћанска Пасха празник над свим празницима, јер је Син Божји победио смрт и самим тим осмислио људску егзистенцију. Истовремено, на посредан начин и заједничка, прослава Васкрсења Христовог, представља видљиви знак наде света да ће, упркос изазовима и искушењима, глобалним и личним, у сваком случају егзистенцијалним, тријумфовати цивилизација љубави над цивилизацијом егоцентризма. За Васкрс, не организујемо пријем јер су у Загребу, који је седиште наше Митрополије, тог дана сви у својим црквама и са својим породицама. У другим пригодним приликама са радошћу организујемо пријеме и друга окупљања на којима пре свега буду наши пријатељи, а међу њима и они које називате друштвеном и политичком елитом Хрватске. Таквим окупљањима се радујем јер наша заједница не живи под стакленим звоном изолационизма, него настоји да буде интегрални и креативни део како хрватског тако и словеначког друштва. Ми смо грађани европских држава које имају дугу културну и духовну традицију. Стога је природно и неопходно је да комуницирамо са највиталнијим њиховим представницима. Човек је предодређен да као зоoн политикон припада одређеном колективитету, па зато Аристотел у „Политици“ тврди да ван граница полиса живе само богови и звери. Унутар различитих религијских заједница постоје они који себе виде као мале богове, који заправо презиру заједницу у којој живе. То је типичан секташки став. Али, са друге стране, у хрватском друштву постоје, не држећи се дословно поменуте Аристотелове категоризације, на срећу групице и појединци који би желели да српску заједницу у Хрватској изопште из друштвеног контекста. Дакле, нисмо богови, а нисмо ни звери. Српска заједница у Хрватској баштиник је демократског начина мишљења и деловања, парламентаризма, плурализма, основних принципа демократског друштва на којима се од од антике до данас базирала демократија, а то су слобода и исономија, тј. једнакоправност. Стога, са позиције слободе и једнакоправности, заједно са свештеницима и верујућим народом, настојимо да сарађујемо са свима који имају потеницијал да друштво учине хуманијим. По доласку у Загреб, постали сте права медијска звезда због миротворних и често неконвенционалних изјава. Да ли, после две године, истрајавате на мисији помиритеља? Утисак да сам постао, како кажете медијска звезда је погрешан. Он, претпостављам, осликава Вашу жељу и жељу наше добронамерне јавности да православна заједница у јавном животу Хрватске буде представљена на начин који одговара данашњем медијском изразу. У томе се трудим, али не знам да ли сам успешан. У основи, ја радим исто оно што је раде и други епископи у Хрватској, као и мој претходник, блажене успомене митрополит Јован. Сви ми заједно, владике Фотије, Герасим, Јован, наш доајен, епископ осечко-пољски Лукијан, свако на свој начин, у складу са од Бога дарованим нам талантима, истрајно говоримо о миру, као врхунској вредности, како личног и породичног живота, тако и међу народима. Ја се првенствено трудим да имам мир у себи што, морам признати није лако. Када имам мир у себи могу и другима да говорим о миру. Понашам се какав и јесам, не верујем да сам медијска звезда, али природно је да будем отворен и транспарентан, да ме саговорник прихвати и да ми верује. Мир није само нека метаисторијска и есхатолошка стварност ван нас, него је вредност која нам је сада задата да радимо на њој. Недавно сте изјавили да је Фројдова теорија о нарцизмима малих разлика потврђена у српско-хрватским односима. Да ли односе два комшијска народа треба да решавају духовници или психијатри? Политичарима тај посао слабије иде. И овако тешке проблеме треба зачинити дозом хумора што Ви, иначе успешно радите. Свакако тврдим да „нарцизам малих разлика“ јесте велика препрека разумевању и сарадњи хрватског и српског народа и две државе кад год се у циљу показивања посебности и самосталности упорно инсистира на разликама које су, тврдим заиста мале, а прећуткује се или скрива и од самога себе огромно заједничко искуство и егзистенцијално и историјско креативно прожимање и богатство. Занимљиве су, донекле и потресне реакције на актуелну иницијативу о заједничком језику. Без обзира на то што нико не спори право да свако језик назива именом свог народа, (што је када је реч на пример о тзв. црногорском језику, крајње дискутабилно), нема сумње да су реакције са становишта националног идентитета разумљиве. Али ако у светском контексту, у међународној комуникацији на свим нивоима, чак и на глобалној књижевној сцени, језици бројно великих народа: немачки, француски, губе значај, наши нарцизми су донекле и трагикомични. О томе како ја видим однос српског и хрватског народа, радо ћу цитирати патријарха српског Јосифа Рајачића: „Србљи и Хрвати најближа су браћа међу собом, али је опет сваки народ имао и своје особито име...Србљи имаду своју, а Хрвати своју историју...; Србљи имају своју източну, а Хрвати своју западну Цркву...свој језик. Ако дакле Србљи и Хрвати и јесу најближа браћа, ипак они нису један исти народ. Када помињем ову разлику не чиним то да бих ове народе међусобно отуђио, него управо да их у том пријатељском односу утврдим као браћу...“. Додаћу, из личног искуства и ово: до доласка у Митрополију загребачко-љубљанску, нисам се дубље бавио темом српско-хрватских односа. Негде првих месеци о теми мира разговарао сам са амбасадорком Француске. Усвојио сам тада њено становиште да уколико постоји политичка воља лако може доћи до мира и решавања свих актуелних проблема. Сада видим да сам, можда, ишао линијом мањег отпора. Наш патријарх Иринеј недавно је истакао незаменљиву и кључну улогу верских вођа у успостављању трајног мира. Наравно, неопходна је политичка воља, или како Патријарх каже: „Одговорност политичара је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупа и епископа, чија реч о миру дубоко остаје у срцима верника“. Мучи ли Србе у Хрватској националистичке провокације екстремних десничара и недовољно остваривање мањинских права, или егзистенцијална питања и тежак социјални положај? Имам утисак да Хрватска корак по корак улаже напоре да превазиђе карактеристикe постконфликтних друштава. То нас све охрабрује. Инцидената, на жалост, има још увек. Српско национално веће је у 2016. години регистровало 331 случај различитих облика насиља и дискриминације према православним Србима. Ради се о пописаним, регистрованим случајевима. Колико је нерегистрованих, Бог зна. У таквим околностима теже нас погађају и економски проблеми и недостаци. Лично ме брине и неизвесност око „Агрокора“. Хиљаде људи, не само у Хрватској, него и у Србији и другде, на различите начине егзистеницијално је зависно од ове компаније. Заиста се надам да ће пре свега Влада Хрватске, али и Влада Србије, међународни кредитори и сви други имати добру вољу уз знање и стрпљење да живот и запослење обичних малих људи не буду доведени у питање. Можете ли нам рећи више о животу Православне гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић“? Она није само образовна установа и резиденција Митрополита, већ и место одржавања бројних културних догађаја. Колико тај простор на Светом Духу постаје препознатљива тачка у Загребу? Свако питање о Гимназији ме обрадује, не само зато што је она део мог свакодневог живота, већ и зато што ме потсети на њеног оснивача, покојног митрополита Јована. Како је једном рекао Владика бачки Иринеј, попут Аристотела који се, када су престали антагонизми суседних полиса, пред крај свог земног живота вратио у Стагиру и основао Лицеј, митрополит Јован се вратио у свој Загреб и основао Православну Гимназију. Визија и циљ његовог животног дела су далекосежни: укључивање младих православних Срба у живот хрватског друштва. Културни догађаји које организујемо у здању на Светом Духу намењени су пре свега гимназијалцима, али и афирмисању школе у културном животу главног града. Истакао бих и нешто, за наше време несвакидашње; наиме, једанпут месечно неформално се окупља у гимназији нас између тридесет и четрдесет пријатеља, усуђујем се рећи интелектуалаца различитих профила и погледа на свет, новинара, философа, социолога, психолога, лингвиста, уметника, теолога, верника, атеиста, агностика… Сваки пут у пријатељској атмосфери разговарамо, размењујемо мишљења на неку од актуелних или такозваних вечних тема. Пре неки дан смо имали више од три сата врло интересантан разговор на тему односа вере и неверовања, вере и знања. У Србији је мање познат живот Српске Цркве у Словенији. Колико тамо има храмова и колико је њихово присуство важно за Србе који тамо живе? Пре свега морам да истакнем да Српска Православна Црква и њени верници, који се налазе ван своје матице, понајвише уживају све благодати слободе савременог цивилизованог света у Словенији, земљи утемељеној у духу европске демократије. О историји Срба у Словенији заиста се недовољно зна. Првих две стотине српских породица је у Словенију дошло из Смедерева, у 14. столећу, заједно са деспином Катарином Бранковић, која се удала за грофа Урлиха Цељског. Срби, потомци ускока, од давнина живе у Белој Крајини, граничном подручју са Хрватском. Тамо имамо храмове у Бојанци и Милићима. Најзначајнији је дивни и велики храм у Љубљани, посвећен Светим Кирилу и Методију. Уз њега је подигнут и модеран културни и конгресни центар са две велике дворане, просторијама за верску наставу, галеријом. Предстоји нам значајан посао да овај духовни центар буде искоришћен на прави начин. До Другог светског рата имали смо велике цркве у Цељу и Марибору, али оне су срушене од нациста. Планирамо да поново подигнемо храмове у ова два велика града. У већини места богослужења се обављају у римокатоличким храмовима. Осећам обавезу да и овог пута, на томе јавно захвалим браћи словеначким бискупима и свештеницима. Данас највећи део нашег народа у Словенији чине Срби из Босне, који су у потрази са послом, тамо засновали дом. Језици нам нису толико различити као што се чини, тако да код деце већ имамо проблем некоришћења српског у међусобној комуникацији. Кроз верску наставу трудимо се да не забораве и матерњи језик. Са задовољством морам истаћи да су Словенци отворени за православни начин мишљења и живота. То, поред осталог илуструје и чињеница да сам недавно био позван да говорим на тему поста у њихову Академију наука и уметности. Користим ову прилику да обавестим јавност да ћемо, ако Бог да ускоро основати и један манастир у Словенији. Колико је рад Мешовите комисије за дијалог о Степинцу утицао на односе две Цркве и да ли би се тај утицај могао назвати позитивним на било који начин? Може ли се, када је Комисија стигла негде на половину пута у свом раду, говорити о томе шта ће бити резултати њеног рада, који су циљеви постигнути? Од дијалога, ако је искрен и истинољубив, не може бити штете, него само користи. Верујем и да је Папа предлогом за оснивање Мешовите комисије за дијалог о кардиналу Степинцу управо очекивао такав дијалог. Са таквих позиција ми и радимо у комисији. Ни сам нисам сигуран да ли смо на половини рада. Многа, кључна питања и периоди још нису разматрани. Резултат је, још увек, неизвестан. Ми не знамо какву ће одлуку Папа донети. Као што Патријарх рече, каква год да буде, католике ће обавезивати, а ми ћемо бити задовољни или незадовољни. На самом крају, можете упутити честитку верницима за Васкрс. Свима честитам тријумф љубави Божје у односу на човека, празник победе живота над смрћу! Дај Боже да Васкрсењем Христовим сви загрлимо једни друге, да превазиђемо сукобе, непријатељства, да разумемо једни друге, да праштамо и тражимо опроштај како бисмо радосно клицали: Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! *Напомена: Интегрални текст интервјуа преузет са интернет презентације Митрополије загребачко-љубљанске Интервјуи |
  18. Нисам ни претпостављао да би моје учешће на верском скупу, на који сам позван као гост, могло бити (зло)употребљено у сврху политичке промоције, у било чијој председничкој или било каквој другој кампањи, будући да сагласност за такав поступак нити је ко од мене тражио, нити би је добио; сматрам да је у најмању руку некоректно што је моје присуство на верском скупу искоришћено на овај начин. Улога свештеног лица јесте да спаја, а не да раздваја. Нисам се ни раније јавно опредељивао за политичке личности или странке, а немам намеру да то чиним ни убудуће. Чиним све да моја дела, како у Србији тако и у Хрватској и у Словенији, буду заснована на јеванђелским начелима и усмерена искључиво ка општем добру сваког човека, без обзира на политичко или идеолошко опредељење. Стога молим господина Јеремића и његове сараднике да фотографије и секвенце у којима се појављујем одмах и неизоставно уклоне из својих предизборних промотивних материјала. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Create New...