Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поруке'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. ПОСЕТИОЦИМА ИНТЕРНЕТ ПОРТАЛА ПОУКЕ.ОРГ, ДОНОСИМО СВЕ ВАСКРШЊЕ ПОРУКЕ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА И АРХИЈЕРЕЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ:
  2. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Желимо свима Срећан и благословен Васкрс - празник над празницима, славље над слављима, вјечно радовање неба и земље. Нека се слави и велича васкрсли Христос Господ у нашим срцима, у нашим душама, у нашим црквама, у нашим породицама, међу нама и нашим пријатељима, на улицама и друмовима наших градова, села и насеља! На сваком педљу ове планете нека се ори пјесма - ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Можда ће неко уптати: a зашто? Зато што Христос васкрсе из мртвих, јави се Цркви својој и рече: не бојте се! Ја сам с' вама у све дане до свршетка свијета. Васкрсење из мртвих Господа Исуса Христа највећи је и начудеснији догађај у свеукупној историји рода људског и читаве васељене. То је чудесније и од самог стварања свијета и човјека. Васкрсењем Христовим потпуно се измјени оно тешко и туробно стање човјека и свијета настало као последица прародитељског гријеха. Умјесто изгона из раја, гле сад имамо благодатно јединство човјека са Богом. Адам је поново у наручју Оца свог небеског. Закони и власти ђавола, гријеха и смрти више не владају над човјеком и свијетом. Окови гријеха и његове моћи покидани су и сатрвени. Човјек и свијет су ослобођени. Ако смо са Христом Господом као свети апостоли, жене мироносице и првобитни хришћани онда смо слободни, онда смо у безсмртности вјечног живота. Нека пред истином васкрсења Христова застане сваки човјек и размисли о томе: шта се то десило у Јерусалиму прије 2000 година? Управо тако је учинио честити Теофило римљанин. На његово благословено интересовање свети апостол Лука написао је јеванђеље и дјела апостолска и до у детаље обавјестио га о личноси Господа Исуса Христа и о свим догађајима који су се збили у Јерусалиму са васкрсењем као епицентром свих тих догађаја. Захваљујући онима који су се интересовали, с једне стране, и апостолима који су их о томе обавјештавали, с друге стране, као и јудејским и римским хроничарима, ми данас имамо знање о свему ономе што се у Јерусалиму десило за вријеме Цара Тиберија Августа. Ми ХРИШЋАНИ не само да вјерујемо, већ искуствено знамо и исповједамо да је Исус Христос Син Божији и Син човјечији васкрсао из мртвих побједивши: гријех, смрт и ђавола! То је суштина тајне Васкрсења коју славимо поздрављајући се са ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Вјером се стиче знање, а знање потврђује вјеровање наше. Васкрсење је врхунац и пунота божанских ТАЈНИ које су људском роду биле сакривене од постања свијета! Суштина тих божијих тајни јесте БОГОЧОВЈЕК Исус Христос - његово рођење, његово страдање и његово васкрсење. Наднесен над ТАЈНОМ васкрсења, коју данас славимо, св. ап. Павле узвикује: СМРТИ, ГДЈЕ ТИ ЈЕ ЖАЛАЦ!? АДЕ, ГДЈЕ ТИ ЈЕ ПОБЈЕДА?! Да, управо тако и ми хришћани треба да узвикујемо, јер знамо и исповједамо да је жалац смрти изгубио снагу, а самим тим и ад побједу. Истина је, да ми и даље умиремо, али умиремо не на смрт, већ прелазимо из ововременог живота у живот вјечни. Дакле, смрт је попут пролаза кроз Црвено море. Мисирци (данашњи египћани), не могући стићи одбјегле синови Израиљеви (Јевреји) и нанијети им било какво зло, јер анђео Господњи подиже стуб од облака између једних и других и држаше мисирце у мраку незнања, а синовима Израиљевим освјетљаваше пут, помислише како су се сви Јевреји погушили у Црвеном мору. Нису знали ТАЈНУ њиховог избављења, односно да ће их њихов Избавитељ - Онај Који Јесте (Адонај - Елохим) провести кроз Црвено море неповрјеђене на начин да је размакнуо воду и отворио им пут пролаза. То је та Пасха, то је тај Песах (Пролаз) који се чудесно поновио и у Христовој Пасхи. Неправда људског рода и зло које се пројавило на Велики Петак, када је човјечанство судило Бога и осудило Га, када Га је до крајњих граница понизило, поврједило и на крст између двојице разбојника разапело, изгубило је снагу у Недјељу - први дан седмице; поражено је једнако као што су мисирци поражени у Црвеном мору. Добро је побједило зло! Љубав је побједила мржњу! Живот је побједио смрт! Свјетлост васкрсења побједила је мрак великог петка! Гле, све старо прође, Ново настаде! Зато славимо васкрслога Христа и Њиме се радујемо! Живимо живот Новог Живота и пјевајмо: ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ УНИШТИ И ОНИМА У ГРОБОВИМА ЖИВОТ ДАРОВА. Браћо и сестре, Данас све нас хришћане - крштене у име Оца и Сина и Светога Духа, Васкрсли Богочовјек Исус Христос позива за његову трпезу Љубави, трпезу вјечно-васкрслог Живота. Он је Себе-самога припремио и поставио на ову трпезу и даје нам се као Божанска храна и Божанско пиће да Га узмемо и окусимо и да спознамо колико је он Благ Бог и Господ! Зато и пјевамо: Окусите и видите колико је добар Господ! Приђимо и примимо Господа! Постанимо једно са Њим у тајни Васкрсења. Исто тако Васкрсли Господ позива и све друге људе и народе, свих вијекова и свих времена да Га познају и приме као свога Спаситеља и Ослободитеља. Позива их да окусе Његову благост и слободу којом Он ослобађа човјека од идолских и свих других превара. Један је Бог и Господ и другога Бога осим Њега нема. Умјесто плода Едемског дрвета познања добра и зла и Адамове непослушности у Рају, данас се Он - Васкрсли Господ принесе Оцу небеском као плод Спасења у новом едему послушности. Зато, приступите сви данас к Њему с вјером и љубављу и окусите Га!!! Оставите данас све ваше бриге Њему и будимо са Њим, али и са свима својима - ближњима и даљњима, са онима који нас воле и са онима који нас мрзе! Свима данас све опростимо и једни другима кажимо: браћо, Христос васкрсе! Славећи васкрслога Христа Господа не заборављамо наше ближње и даљне, - оне због којих је и ради којих је Христос и страдао и васкрсао. Све их поздрављамо и свима желимо срећан и благословен Васкрс. Позивамо сву браћу и сестре да отворе срца своја за све оне који страдају, који болују, који тугују због људских неправди, за гладне и жедне, за остављене и заборављене. Господ је рекао: ''ако учините једноме од ових малих мени сте учинили''. У Старом завјету Господ је преко св. цара Давида рекао: нека људи виде ваша добра дјела и славе оца вашег Који је на небесима! Васкрс није само празник радовања и весеља, већ и наше одговорности. Господ нас је поставио на високо мјесто одговорности како у Цркви тако и у Друштву, мјеста са којег морамо и требамо рећи коју ријеч и упутити васкршњу поруку. Нашу васкршњу радост и пуноту празника, а вјерујем и свих вас, мути и квари тешка сутуација како наших вјерника, тако исто и осталог народа, који са нама живи и преживљава, на моменте, и тешке тренутке наше реалности. Сви смо забринути и разочарани пројављивањем небриге и неодговорности оних којима смо поклонили повјерење да владају и управљају овом Државом. Апелујемо и молимо да се већ једном почне размишљати о нама - обичним грађанима и људима, да се почну рјешавати горућа питања овог друштва. Посебно смо разочарани све више затвореним и угашеним домовима, пустим селима и све рјеђим градовима. Отсуство одговорности за друге, за запослене, за социјално угрожене доведени смо као некада у вријем Аустроугарске да се селимо са наших огњишта и одлазимо широм свијета. И као да поново чујемо дичног пјесника који из гроба поручује: Остајте овђе!... Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије; Горки су тамо залогаји хљеба Ђе свога нема и ђе брата није. Придружујући се апелу нашег омиљеног пјесника и ми поручујемо: Остајте овђе! Ово ОВЂЕ нека буде не само мјесто и амбијент нашег живљења, већ објект наше љубави. Отаџбина се воли не само у ратовима и пјесмама! Не! Она се увијек воли. Не дозволимо да нам било ко, или било шта, огади нашу отаџбину! Некада је сасвим погешно рекао један краљ: држава - то сам ја. Имамо утисак да неки и данас тако мисле. Међутим, сваки властодржац треба да зна да је он слуга своје државе и свога народа, а Народ је држава! Са тим увјерењем остајемо у нади да ће се чим прије почети стварати бољи и хуманији међуљудски и мађунационални односи, економски стабилнији и охрабрујући амбијент, који ће бити привлачан за повратак свих одсељених, прогнаних и расељених. Срећан Васкрс са поздравом ХРИСТОС ВАСКРСЕ желимо свим нашим епархиотима - митрополије Дабро-босанске, како онима код својих домова тако исто и свим прогнаним и расељеним широм свијета. Нека вас све свјетлост Христова васкрсења просвјетли да можете у њој препознати пут свој, пут Богочовјека Христа. Са Христос васкрсе! поздрављамо све у тамницама заточене, и оне по којекаквим судовима и ислеђењима овога свијета. Молимо се Богу да их Он сам укрјепи у вјери, у нади, у љубави и у крајњу побједу добра. Посебно срећан Васкрс желимо дјеци - радости и украсу овога свијета! Пустимо их Христу и не бранимо им да они својим чистим срцима и чистим душама осјете Христа Господа попут оне Јерусалимске дјеце и да Му кличу: Благословен Онај који Васкрсе из гроба!!! Поздрављамо браћу римокатолике и честитамо им Ускрс, који они већ увелико славе. Нека их васкрсли Христос Господ испуни његовом божанском радошћу и љубављу, како би увијек били свједоци Његови у овоме свијету! Радујући се са свима вама, још једанпут, све вас поздрављамо са: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Митрополит дабробосански + Хризостом У Сарајеву, О Васкрсу 2019. Извор: Митрополија даборобосанска
  3. Светлост Рођења открива заједничарење. За нас, православне хришћане, спасење лежи у заједници. Чак и при рођењу, Христос бива окружен небом и земљом у својој пуноћи: анђели објављују Његово Рођење, а пастири се одазивају звуцима Слава Богу на висини; док Звезда надахњује мудраце да прате њен сјај. Заједно, и пастири и мудраци, гледају новорођенче у пећинским јаслама окружено животињама, нежно загрљено Мајком; како је испитана вера Јосифа Обручника, тако бива и наша, веровањем, да се Спаситељ заиста родио ради нас и нашег спасења. Светлост Рођења открива тако и веру. Кроз Оваплоћење Богомладенца Христа, схватамо да у Господу нема туђинца. Рођење Спаситеља запечађује људско достојанство и потврђује вредност сваке особе кроз породицу, пријатељство, заједничарење и веру. Заузврат, морамо се упитати, како можемо да, без изузетка, ми, који смо обдарени Његовим образом, ликом и подобијем, испољити то подобије Новорођеног Спаситеља, осим ако Га не препознамо у свакоме подједнако?! Из Божићне поруке Епископа источноамеричког Иринеја Извор: Српска Православна Црква
  4. - Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили -казује отац Ромило, који је био млад монах у манастиру Свети Врачи у Зочишту, када је братија овог манастира била киднапована од стране шиптарских екстремиста са још 35-оро стараца и жена који су склониште нашли у манастиру. - Сећам се те 1998.године кад смо били заробљени, кад је почела та пуцњава по Ораховцу. Тада сам био млад монах и гледао сам да се повлачим и да гледам своја посла. Виђали смо тих дана неке барикаде и оне ровове што су копали по брдима, али покушавали смо да се не бавимо оним што се дешава изван манастира. Избегавали смо да се много бринемо, јер кроз бриге долази страх, то јест неверје у Бога. Сећам се, тада сам био пчелар, имали смо пчеле и било је пуно меда. Хтео сам да изврцам тих дана, ал се није отворило. Сећам се тог јутра. Отац Јован, тадашњи игуман, је организовао да будемо будни, тј. да неко од калуђера остане будан ноћу. Ја сам био будан те ноћи, када је народ из Зочишта отишо тј. када су у манастир дошли старци из Зочишта, Ретимља и Оптеруше. Изјутра се пуцало и ушли смо у цркву. Ја сам спремао за службу просфору, па сам изашао у двориште. Дошао сам до улаза у онај доле конак кад је ударила граната. Просто, онај мали пролаз од метар и по ме заклонио од тих гелера који су прскали. Кад оће Бог да сачува човека, он га сачува. И после литургије коју сам ја тог јутра служио остали смо у цркви. Отац Јован је излазио по порти и само ми је неко, око поднева, рекао ,,ови твоји одоше“. И уследило је то заробљавање, водили су нас наниже, па онда ка Ретимљу, па горе до Семетишта...Цело време сам се молио и склањао поглед , нисам хтео да навучем већи страх и бригу, јер не бих могао да се смирим. Били смо млади и неискусни. Ослобођени смо на Светог Прокопија, 21.јул је био, тога се одлично сећам...-прича отац Ромило, и као да намерно прескаче онај део док су били у једном од логора злогласне терористичке УЋКа. Тога лета се народ после готово месец дана вратио у Зочиште, куће су им биле опљачкане, стока је ил поклана ил поцркала. Као и народ у Зочишту, вратило се и братство у манастир. Отац Ромило, је тражио од тадашњег владике Артемија да га премести негде у неки манастир у Рашкој области, али владика је рекао или Драганац или Зочиште. - Ја сам му реко ,,ако се враћам, онда само у свој манастир“ и вратили смо се на Св. Адријана и Наталију (8.септембра). Мене је владика поставио за игумана, јер се, игуман, отац Јован(Јеленков) није вратио - присећа се отац Ромило. Касније, на пролеће, је почело бомбардовање. Били смо и од снајпера гађани, ја и још један калуђер, једном док смо износили неке ствари из аута враћајући се из Призрена. И тада нас је Господ сачувао. Оцу Ромилу је припала и тешка дужност а по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, да изнесе мошти Светих Врача из манастира. - Кад се покренуо народ из Зочишта и ми смо кренули. Понели смо мошти и благослов је био да ми идемо у Црну Реку. Али пошто је манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша, окупљао народ на Свете Враче лети, на сабор, неко је питао владику да тамо пренесемо мошти. И ја сам их пренео из Црне Реке у Сопоћане. И тамо су мошти чудотвориле и окрепљивале братију све до 2007. када је обновљен манастир Зочиште, и мошти су враћене. У Сопоћанима је један мањи део моштију остао. Иако се по обнови манастира Зочиште отац Ромило није вратио у манастир, он воли сваки пут кад је слава ил кад је у прилици, да дође и одслужи бденије ил литургију у овоме манастиру. Сада је, како сам каже, у зрелијим годинама и све другачије доживљава, и тврди да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би се они коју су за њу везани могли да се смире, покају, осете то васкрсење. Већ је прошло 17 година како је отац Ромило игуман манастира Дубоки Поток. Уместо у Метохији, где су екстремисти срушили његов манастир, Свете Враче, те 2000. се настанио у манастиру на северу Косова и Метохије. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како каже,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. Када смо дошли у манастир Дубоки Поток затекли смо мошти Св Врача. Не знам тачно који су, ал знам да нису исти ко у Зочишту. Има једна кост од шаке до лакта, и имају делови прстију, четири прста, и делови шаке Св. Врача Козме и Дамјана. На кивоту пише да је поп Урош дао новац за покој душе његовог оца, који се заједно са десет кнезова, у време сеобе под патријархом Арсенијем Шакабендом, да би убедили народ да остане, а нису имали други начин, утопили се у вир. То јесте самоубиство, али они су до краја хтели да покажу неку верност и спрече народ да се одсели из тих крајева и тако је народ остао, није се иселио. За покој његове душе, његов син Урош је дао новац, а јеромонах Јоаким је израдио кивот за мошти Св. Врача 1819. године. То нам говори да су мошти и пре тога биле у манастиру. Иначе, ми прослављамо трећи пар Св. Врача. Не зна се тачно, од којих Св. Врача (пошто има три пара Св. Врача). Претпоставља се да су у Зочишту римских мученика, а ми смо узели да прослављамо оне треће, арабијске, 30.октобра, дан пре Св. Луке. Тад онако, скромно, одслужимо литургију, обележимо празник. За разлику од манастира Зочишта, у Дубоком Потоку мање људи дође да се помоли Св, Врачима, али зато ту долазе да се помоле Св. Мученику Никити, чије се мошти такође налазе у овом манастиру. У Дубоком Потоку се чува и рука Св. Великомученика Никите-прича нам отац Ромило. Много људи долази и обраћа се овом светитељу. Колашинци Дубоки поток зову ,,Манастир Свете Руке“ по руци Св. Великомученика Никите, и као што се народ у Црној Гори куне у Св, Василија, Колашинци се куну у Свету Руку. Св. великомученик Никита је заштитник тог краја јер 400 година су мошти ту. По народном предању у бурним временима неки калуђер је мошти заједно са ковчежићем пренео из Пећке Патријаршије, и са њима преноћио на остацима цркве. И то је био повод да мештани, са попом Ђорђем подигну ту цркву и посвете је Ваведењу Пресвете Богородице. У Другом светском рату су ту у долини Шиптари владали и онда је први комшија који је живео на брду, понео мошти (мали кивот са моштима) са собом, али много су му биле тешке мошти, једва се попео на брдо. Он је то схватио као знак од Бога, и није их понео даље, већ их је закопао у потоку. Касније, једно ђаче је ту чувало стоку и овце су ту откопале мошти. Иако сва чуда која се дешавају после молитве упућене Св. Никити, отац Ромило не записује, испричао је неколико, од којих је једно веома упечатљиво, а догодило се пре две година и то на Палама. - Скоро се једно чудо у Палама десило, једном младићу, се јавио Свети Никита. Тај младић је био много болестан, оперисан много пута. Једном уочи празника Св. Никите, требао је да иде у болницу, крварио је сав и није могао да издржи и од срца се молио Богу да га Бог исцели. Заспао је око 10 сати и целе ноћи је сањао Св. Великомученика Никиту са другим светима и ту је била једна госпођа, имала је плаве очи и вео преко усана. Св. Никита је био началствујући на некој служби, било је ту пуно света, а понеки човек је стајао и сам. Ти људи су били обучени у оне горње хаљине, као што су се облачили управници, трибуни, војводе, у римско време. На крају му прилазе два анђела и нешто му говоре, а он каже,, морам хитно негде да идем“. Та госпођа( после је сазнао да је то Света Анастасија Узорешитељница) му је пришла и питала га ,, Шта ћемо са Ненадом?“ Она га трипут моли, а он каже да се много жури, ал ипак је пришао Ненаду, закрстио га. Када се младић пробудио видео је да је потпуно здрав и заблагодарио Богу. Тада није знао ни ко је био тај светитељ, али је случајно, када је био у Русији на једној икони препознао Св. Никиту и са њим је била насликана Св. Анастасија, жена која је у сну за њега молила. Тада је био сигуран да је њиховим молитвама излечен. Св Никита је у Русији много поштован, јер је заштитник свете лозе као код нас Свети архиђакон Стефан. Тај човек је потом написао књигу о Св. Великомученику Никити и Св. Анастасији, сабрао је све што има. Највећи део моштију Св.Великомученика Никите је у Скопској Црној гори у манастиру који по њему носи назив, а подигао га је Св краљ Милутин. Тамо су мошти у гробу, као што су мошти Св. Јоаникија, Св Прохора Пчињског и др. Иначе народ колашинског краја, како каже отац Ромило, има велико поштовање према Св. Никити. Он је заштитник тог краја, и свештеници су често носили мошти кроз народ, читали молитве. Једном је неко опљачкао био цркву и свештеник се разљутио и рекао Св. Никити, разбиће му мошти, ако се не освети. И онда се изубијали браћа од стричева. Та иста породица се одселила за Куршумлију, па тамо негде на Сурчину, скоро пре неких пар година браћа од стричева се поубијали због нечега. Шта ти све та генетика носи. Било је разних тих неких чудесних догађаја код Св. Великомученика Никите и Св. Врача. Ја слабо то и записујем. Много је чудесних догађаја везано и за Св. Великомученика Никиту, и за Свете Врачи у Зочишту, али и за друге светитеље чије се мошти налазе на Косову и Метохији. Али највећа улога тих светитеља и њихових моштију је, како каже отац Ромило ,,да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости“. Каже да је и код апостола свега тога било, али су били силни једино када су се смиривали, и једино им је тада Господ давао благодат: - Апостол Јован Богослов је био смирене природе, па је могао те дарове возљубљености и боговидства да се не горди, да носи, Апостол Петар је био несмирен човек, па се одреко Бога, страдао, па се покајао. Апостол Павле је био много даровит од Бога и силан човек, морао је Бог да му се јави да би се смирио. Апостол Тома је био човек мозга, човек као ови данашњи књижни људи, све би мозгом нешто, ал срце не ради ништа, па је Господу опипао ране, па је познао Бога, апостол Јуда је волио паре, па је издао Бога због пара и он се раскајао зато што је то урадио, ал се није покајао. Није реко ,,Боже праштај такав сам, слаб сам, не ваљам ништа“. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили. Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне, околности живота, да трпимо. Па себе трпимо од разних да би се смирили некако. Циљ живота је смиреност. Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског. -Људи су, у последњих сто, двеста година горди до неба, и немају смирења- каже отац Ромило. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. Људи су невиђено горди и немају покајања. Или су ретки примери искреног кајања. Узмите скоро је догађај, био онај Гишка Божовић, био је човек грешник, убијао за службу, био је криминалац. Ђеда му убили, отац му исто убијен био, наследио лошу генетику. Човек се задњих две године од срца покајао. Али страдао, страдао, и срцем Бога тражио. Кад тражи, Бог не мож` човеку да не да. И зашто му је тело нетљено? Па Бог му дао мученичку благодат и он је свестан био да ко се ножа лати, ко убија, да буде убијен, и да крвљу опере те грехе. И тако му је Бог и дао. Ишао је свесно у то и свим срцем је молио. Отац Лазар Свети, са Острога је говорио, да никад таквог покајника није срео. Као што је грешио свим срцем, тако је свим срцем молио да му Бог да покајање. Само је Бога молио и ридао, да буде покајани разбојник са десне стране. А с друге стране, ево, имате Слободана Милошевића, као пример људи који су делили власт, био је у затвору, ал није хтео Бога, није се покајао, није хтео свештеника, на жалост. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Имамо у Светом писму и ону причу о Митару и фарисеју. Фарисеји су били управници народа, све су имали. Фарисеј је живео мирно (као данас, људи кад су на неким местима, па живе мирно), па даје десетак цркви ( даје порез неки цркви), па пости среду и петак, али је много био горд. Моли се Богу и каже,, Фала ти Боже што нисам ко онај грешник“. А онај Митар, је био грешник, ал је свим срцем Бога тражио, да му Бог опрости. Тако и ми, од срца да се молимо Богу, јер сви смо ми нико и ништа. Што не увиђамо, не кајемо се. Без смирења нема покајања. Не може несмирен у Царство Небеско. Отуда велике невоље, болести, ратови, не би ли се смирили. Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Уместо да каже ,,Боже, видиш какав сам, издао сам те, убили су те, то сам што сам, нико сам и ништа, праштај помагај“, како је апостол Петар урадио. А Јуда ,,дај да се убијем, да идем у Ад“ јер се није покајао, то ти је код нас људи данас. Зашто страдамо? Да би се смирили. Много ми носимо, генерације су ово непокајаних људи. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго. -Данас није проблем грех, ма колико да грешимо - каже отац Ромило. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти. А данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души. Као што је живот научио оца Ромила многим стварима, тако и он нама који желимо да чујемо, има да упути много духовних савета. Али је свима узор у Светом писму, које треба редовно да читамо и да, како каже, имамо свест да и ако падамо морамо устајати. -Да, јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, неко има склоност ка пићу, гори изнутра, не може да узме то и да избрише гумицом, од тога посла нема ништа. Може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то. Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. А овако онај бије њега, овај узе па осуђује њега мисаоно, па то је мисаони хаос, мисаони рат. И прво мислима се посвађају, па онда узму оне мотке, па се избију. Физичка свађа, оговарање, то је само последица. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то - поручује свима нама архимандрит Ромило, игуман манастира Дубоки поток у данима пред Божић, лета Господњег 2017. Извор: Православие.ру
  5. У манастиру Дубоки Поток, на северу Косова и Метохије већ седамнаест година је игуман архимандрит Ромило (Јелић). По Божјем промислу, ту је дошао на Светог Василија Острошког 2000.године. Господњи су путеви чудни, и човек се, ако има вере, једноставно препусти Божјој вољи. Тако и отац Ромило, замонашен у манастиру Св. Врачи у Зочишту, ишао је животном путањом, пуном искушења и страдања. Данас нерадо говори о томе, али је са читаоцима сајта Православие.ру пристао да подели део те његове животне приче. - Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили -казује отац Ромило, који је био млад монах у манастиру Свети Врачи у Зочишту, када је братија овог манастира била киднапована од стране шиптарских екстремиста са још 35-оро стараца и жена који су склониште нашли у манастиру. - Сећам се те 1998.године кад смо били заробљени, кад је почела та пуцњава по Ораховцу. Тада сам био млад монах и гледао сам да се повлачим и да гледам своја посла. Виђали смо тих дана неке барикаде и оне ровове што су копали по брдима, али покушавали смо да се не бавимо оним што се дешава изван манастира. Избегавали смо да се много бринемо, јер кроз бриге долази страх, то јест неверје у Бога. Сећам се, тада сам био пчелар, имали смо пчеле и било је пуно меда. Хтео сам да изврцам тих дана, ал се није отворило. Сећам се тог јутра. Отац Јован, тадашњи игуман, је организовао да будемо будни, тј. да неко од калуђера остане будан ноћу. Ја сам био будан те ноћи, када је народ из Зочишта отишо тј. када су у манастир дошли старци из Зочишта, Ретимља и Оптеруше. Изјутра се пуцало и ушли смо у цркву. Ја сам спремао за службу просфору, па сам изашао у двориште. Дошао сам до улаза у онај доле конак кад је ударила граната. Просто, онај мали пролаз од метар и по ме заклонио од тих гелера који су прскали. Кад оће Бог да сачува човека, он га сачува. И после литургије коју сам ја тог јутра служио остали смо у цркви. Отац Јован је излазио по порти и само ми је неко, око поднева, рекао ,,ови твоји одоше“. И уследило је то заробљавање, водили су нас наниже, па онда ка Ретимљу, па горе до Семетишта...Цело време сам се молио и склањао поглед , нисам хтео да навучем већи страх и бригу, јер не бих могао да се смирим. Били смо млади и неискусни. Ослобођени смо на Светог Прокопија, 21.јул је био, тога се одлично сећам...-прича отац Ромило, и као да намерно прескаче онај део док су били у једном од логора злогласне терористичке УЋКа. Тога лета се народ после готово месец дана вратио у Зочиште, куће су им биле опљачкане, стока је ил поклана ил поцркала. Као и народ у Зочишту, вратило се и братство у манастир. Отац Ромило, је тражио од тадашњег владике Артемија да га премести негде у неки манастир у Рашкој области, али владика је рекао или Драганац или Зочиште. - Ја сам му реко ,,ако се враћам, онда само у свој манастир“ и вратили смо се на Св. Адријана и Наталију (8.септембра). Мене је владика поставио за игумана, јер се, игуман, отац Јован(Јеленков) није вратио - присећа се отац Ромило. Касније, на пролеће, је почело бомбардовање. Били смо и од снајпера гађани, ја и још један калуђер, једном док смо износили неке ствари из аута враћајући се из Призрена. И тада нас је Господ сачувао. Оцу Ромилу је припала и тешка дужност а по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, да изнесе мошти Светих Врача из манастира. - Кад се покренуо народ из Зочишта и ми смо кренули. Понели смо мошти и благослов је био да ми идемо у Црну Реку. Али пошто је манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша, окупљао народ на Свете Враче лети, на сабор, неко је питао владику да тамо пренесемо мошти. И ја сам их пренео из Црне Реке у Сопоћане. И тамо су мошти чудотвориле и окрепљивале братију све до 2007. када је обновљен манастир Зочиште, и мошти су враћене. У Сопоћанима је један мањи део моштију остао. Иако се по обнови манастира Зочиште отац Ромило није вратио у манастир, он воли сваки пут кад је слава ил кад је у прилици, да дође и одслужи бденије ил литургију у овоме манастиру. Сада је, како сам каже, у зрелијим годинама и све другачије доживљава, и тврди да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би се они коју су за њу везани могли да се смире, покају, осете то васкрсење. Већ је прошло 17 година како је отац Ромило игуман манастира Дубоки Поток. Уместо у Метохији, где су екстремисти срушили његов манастир, Свете Враче, те 2000. се настанио у манастиру на северу Косова и Метохије. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како каже,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. Када смо дошли у манастир Дубоки Поток затекли смо мошти Св Врача. Не знам тачно који су, ал знам да нису исти ко у Зочишту. Има једна кост од шаке до лакта, и имају делови прстију, четири прста, и делови шаке Св. Врача Козме и Дамјана. На кивоту пише да је поп Урош дао новац за покој душе његовог оца, који се заједно са десет кнезова, у време сеобе под патријархом Арсенијем Шакабендом, да би убедили народ да остане, а нису имали други начин, утопили се у вир. То јесте самоубиство, али они су до краја хтели да покажу неку верност и спрече народ да се одсели из тих крајева и тако је народ остао, није се иселио. За покој његове душе, његов син Урош је дао новац, а јеромонах Јоаким је израдио кивот за мошти Св. Врача 1819. године. То нам говори да су мошти и пре тога биле у манастиру. Иначе, ми прослављамо трећи пар Св. Врача. Не зна се тачно, од којих Св. Врача (пошто има три пара Св. Врача). Претпоставља се да су у Зочишту римских мученика, а ми смо узели да прослављамо оне треће, арабијске, 30.октобра, дан пре Св. Луке. Тад онако, скромно, одслужимо литургију, обележимо празник. За разлику од манастира Зочишта, у Дубоком Потоку мање људи дође да се помоли Св, Врачима, али зато ту долазе да се помоле Св. Мученику Никити, чије се мошти такође налазе у овом манастиру. У Дубоком Потоку се чува и рука Св. Великомученика Никите-прича нам отац Ромило. Много људи долази и обраћа се овом светитељу. Колашинци Дубоки поток зову ,,Манастир Свете Руке“ по руци Св. Великомученика Никите, и као што се народ у Црној Гори куне у Св, Василија, Колашинци се куну у Свету Руку. Св. великомученик Никита је заштитник тог краја јер 400 година су мошти ту. По народном предању у бурним временима неки калуђер је мошти заједно са ковчежићем пренео из Пећке Патријаршије, и са њима преноћио на остацима цркве. И то је био повод да мештани, са попом Ђорђем подигну ту цркву и посвете је Ваведењу Пресвете Богородице. У Другом светском рату су ту у долини Шиптари владали и онда је први комшија који је живео на брду, понео мошти (мали кивот са моштима) са собом, али много су му биле тешке мошти, једва се попео на брдо. Он је то схватио као знак од Бога, и није их понео даље, већ их је закопао у потоку. Касније, једно ђаче је ту чувало стоку и овце су ту откопале мошти. Иако сва чуда која се дешавају после молитве упућене Св. Никити, отац Ромило не записује, испричао је неколико, од којих је једно веома упечатљиво, а догодило се пре две година и то на Палама. - Скоро се једно чудо у Палама десило, једном младићу, се јавио Свети Никита. Тај младић је био много болестан, оперисан много пута. Једном уочи празника Св. Никите, требао је да иде у болницу, крварио је сав и није могао да издржи и од срца се молио Богу да га Бог исцели. Заспао је око 10 сати и целе ноћи је сањао Св. Великомученика Никиту са другим светима и ту је била једна госпођа, имала је плаве очи и вео преко усана. Св. Никита је био началствујући на некој служби, било је ту пуно света, а понеки човек је стајао и сам. Ти људи су били обучени у оне горње хаљине, као што су се облачили управници, трибуни, војводе, у римско време. На крају му прилазе два анђела и нешто му говоре, а он каже,, морам хитно негде да идем“. Та госпођа( после је сазнао да је то Света Анастасија Узорешитељница) му је пришла и питала га ,, Шта ћемо са Ненадом?“ Она га трипут моли, а он каже да се много жури, ал ипак је пришао Ненаду, закрстио га. Када се младић пробудио видео је да је потпуно здрав и заблагодарио Богу. Тада није знао ни ко је био тај светитељ, али је случајно, када је био у Русији на једној икони препознао Св. Никиту и са њим је била насликана Св. Анастасија, жена која је у сну за њега молила. Тада је био сигуран да је њиховим молитвама излечен. Св Никита је у Русији много поштован, јер је заштитник свете лозе као код нас Свети архиђакон Стефан. Тај човек је потом написао књигу о Св. Великомученику Никити и Св. Анастасији, сабрао је све што има. Највећи део моштију Св.Великомученика Никите је у Скопској Црној гори у манастиру који по њему носи назив, а подигао га је Св краљ Милутин. Тамо су мошти у гробу, као што су мошти Св. Јоаникија, Св Прохора Пчињског и др. Иначе народ колашинског краја, како каже отац Ромило, има велико поштовање према Св. Никити. Он је заштитник тог краја, и свештеници су често носили мошти кроз народ, читали молитве. Једном је неко опљачкао био цркву и свештеник се разљутио и рекао Св. Никити, разбиће му мошти, ако се не освети. И онда се изубијали браћа од стричева. Та иста породица се одселила за Куршумлију, па тамо негде на Сурчину, скоро пре неких пар година браћа од стричева се поубијали због нечега. Шта ти све та генетика носи. Било је разних тих неких чудесних догађаја код Св. Великомученика Никите и Св. Врача. Ја слабо то и записујем. Много је чудесних догађаја везано и за Св. Великомученика Никиту, и за Свете Врачи у Зочишту, али и за друге светитеље чије се мошти налазе на Косову и Метохији. Али највећа улога тих светитеља и њихових моштију је, како каже отац Ромило ,,да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости“. Каже да је и код апостола свега тога било, али су били силни једино када су се смиривали, и једино им је тада Господ давао благодат: - Апостол Јован Богослов је био смирене природе, па је могао те дарове возљубљености и боговидства да се не горди, да носи, Апостол Петар је био несмирен човек, па се одреко Бога, страдао, па се покајао. Апостол Павле је био много даровит од Бога и силан човек, морао је Бог да му се јави да би се смирио. Апостол Тома је био човек мозга, човек као ови данашњи књижни људи, све би мозгом нешто, ал срце не ради ништа, па је Господу опипао ране, па је познао Бога, апостол Јуда је волио паре, па је издао Бога због пара и он се раскајао зато што је то урадио, ал се није покајао. Није реко ,,Боже праштај такав сам, слаб сам, не ваљам ништа“. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили. Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне, околности живота, да трпимо. Па себе трпимо од разних да би се смирили некако. Циљ живота је смиреност. Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског. -Људи су, у последњих сто, двеста година горди до неба, и немају смирења- каже отац Ромило. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. Људи су невиђено горди и немају покајања. Или су ретки примери искреног кајања. Узмите скоро је догађај, био онај Гишка Божовић, био је човек грешник, убијао за службу, био је криминалац. Ђеда му убили, отац му исто убијен био, наследио лошу генетику. Човек се задњих две године од срца покајао. Али страдао, страдао, и срцем Бога тражио. Кад тражи, Бог не мож` човеку да не да. И зашто му је тело нетљено? Па Бог му дао мученичку благодат и он је свестан био да ко се ножа лати, ко убија, да буде убијен, и да крвљу опере те грехе. И тако му је Бог и дао. Ишао је свесно у то и свим срцем је молио. Отац Лазар Свети, са Острога је говорио, да никад таквог покајника није срео. Као што је грешио свим срцем, тако је свим срцем молио да му Бог да покајање. Само је Бога молио и ридао, да буде покајани разбојник са десне стране. А с друге стране, ево, имате Слободана Милошевића, као пример људи који су делили власт, био је у затвору, ал није хтео Бога, није се покајао, није хтео свештеника, на жалост. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Имамо у Светом писму и ону причу о Митару и фарисеју. Фарисеји су били управници народа, све су имали. Фарисеј је живео мирно (као данас, људи кад су на неким местима, па живе мирно), па даје десетак цркви ( даје порез неки цркви), па пости среду и петак, али је много био горд. Моли се Богу и каже,, Фала ти Боже што нисам ко онај грешник“. А онај Митар, је био грешник, ал је свим срцем Бога тражио, да му Бог опрости. Тако и ми, од срца да се молимо Богу, јер сви смо ми нико и ништа. Што не увиђамо, не кајемо се. Без смирења нема покајања. Не може несмирен у Царство Небеско. Отуда велике невоље, болести, ратови, не би ли се смирили. Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Уместо да каже ,,Боже, видиш какав сам, издао сам те, убили су те, то сам што сам, нико сам и ништа, праштај помагај“, како је апостол Петар урадио. А Јуда ,,дај да се убијем, да идем у Ад“ јер се није покајао, то ти је код нас људи данас. Зашто страдамо? Да би се смирили. Много ми носимо, генерације су ово непокајаних људи. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго. -Данас није проблем грех, ма колико да грешимо - каже отац Ромило. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти. А данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души. Као што је живот научио оца Ромила многим стварима, тако и он нама који желимо да чујемо, има да упути много духовних савета. Али је свима узор у Светом писму, које треба редовно да читамо и да, како каже, имамо свест да и ако падамо морамо устајати. -Да, јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, неко има склоност ка пићу, гори изнутра, не може да узме то и да избрише гумицом, од тога посла нема ништа. Може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то. Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. А овако онај бије њега, овај узе па осуђује њега мисаоно, па то је мисаони хаос, мисаони рат. И прво мислима се посвађају, па онда узму оне мотке, па се избију. Физичка свађа, оговарање, то је само последица. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то - поручује свима нама архимандрит Ромило, игуман манастира Дубоки поток у данима пред Божић, лета Господњег 2017. Извор: Православие.ру View full Странице
  6. Априлски циклус Разговора о вери који је био посвећен Васкрсењу Христовом завршен је предавањем ОД ВАСКРСА ДО ДУХОВА: ТУМАЧЕЊЕ ТЕОЛОШКОГ СМИСЛА И ДУХОВНЕ ПОРУКЕ ОВОГ ПЕРИОДА ЦРКВЕНЕ ГОДИНЕ, које је у недељу, 30. априла 2017. године, одржао протојереј др Љубивоје Стојановић. View full Странице
×
×
  • Create New...