Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'породице' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 51 results

  1. ПЕВАЧИЦА Марија Шерифовић бесно је реаговала на потресну причу о избацивању породице Селадин из њиховог дома на Дорћолу и понудила им финансијску помоћ Тада је више полицајаца уклонило укућане из њихове куће, па чак и болесну жену која је била на носилима “Искрено ... У овој мојој лепој Србији не може више ништа да ме изненади ... И не умем ни да опишем која се количина беса у мени појави ... Али ево да не бих рекла оно што мислим и била проста певаљка за неке ... Ако неко има контакт - дајте ја ћу платити и скућити фамилију“, написала је Шерифовић на Твитеру. Подсећамо, како наводи Здружена акција „Кров над главом“, Породица Селадин годинама живи у кући у улици Дунавски кеј 30. Међутим, њихова кућа, изграђена још 1934. године је 2015. избрисана из земљишних књига, као да уопште не постоји. Након четири године чекања и низа жалби и захтева, Осман Селадин је коначно добио одобрење да своју кућу поново упише у земљишне књиге. Али пре него што је ово решење постало правоснажно, само пар дана касније, из Града је стигло и решење о рушењу куће. Певачица нуди да помогне породици Селадин коју је полиција уклонила из њиховог дома
  2. Са благословом Патријарха српског г. Иринеја и Митрополита Китруса, Катеринија и Платамоне г. Георгија на десетодневно летовање је отпутовало седам вишедетних породица предвођених службеницима Верског добротворног старатељства. Као и ранијих година вођа пута је био ђакон Бранислав Јоцић. Полазак је био заказан за 28. јул у 21,30 часова испред здања Српске Патријаршије. Током пута придружиле су се две породице у Врчину и Баточини и тако у пуном саставу настављено је путовање. После дужих задржавања на граничним прелазима експедиција је на одредишно место у месту Зворонос стигла у преподневним сатима. Као и претходних година дочекали су нас љубазни домаћини и државна застава Србије која се вијорила поред грчке и светогорске заставе изнад улазних врата у одмаралиште. На летовање је отпутовало 57 путника и два возача. После смештања породица по собама уследио је кратак одмор, а затим и ручак. После ручка отишли смо на плажу Паралија где смо у чарима мора уживали све до вечере. Након вечере уследио је одмор. Други дан је био резервисан за плажу па смо ток дана пре подне посетили плажу Паралија, а поподне плажу Олимпик Бич. У вечерњим сатима присуствовали смо „Уметничкој вечери“ у организацији најмлађих путника. Имали смо прилику да присуствујемо краткој представи о пријатељству, рецитацијама и песмама са родољубивом тематиком. Првог дана августа били смо у посети манастиру Светог Атанасија Великог. Љубазне монахиње су нас послужиле ратлуком и колачима, а затим су нам испричале све о настанку манастира и колико су поносне што је посвећен баш Светом Атанасију који је велики заштитник православља. Њихове речи су нарочито биле упућене деци. Саветовале су их да пажљиво бирају на кога ће да се угледају и да херојима треба да сматрају светитеље јер они и јесу истински хероји. Затим су нам говориле о икони Мајке Божје Брзопомоћнице коју смо с радошћу целивали и која је заправо копија иконе из манастира Дохијара. Настала је с благословом тог светогорског братства и већ је, по сведочанству верника, многе молитве брзо услишила. Поневши са собом позитивне духовне утиске, кренули смо даље ка манастиру Успења Пресвете Богородице Макрирахи. Најпре смо целивали чудотворну икону која је такође посвећена том великом празнику и која је сама одредила где ће се градити манастир. По првобитном плану, изградња манастира је требала да започне на брду, али икона је трократно указала на место које је мало ниже од предвиђеног. Премда је нико није дирао, изјутра су икону налазили на том месту. Трећег јутра су схватили да је воља Мајке Божје да манастир буде изграђен баш ту. Пошто су нас упознале са историјатом манастира и чудотворне иконе, монахиње су нам показале извор свете целебне воде и дале по пар бочица за сваку породицу како бисмо захватили воду и понели је са собом. На крају, послужиле су нас соком и колачима. Истог дана увече обрадовала нас је посета оца Владимира који се враћао са Свете Горе у Србију. Сутрадан, на празник Светог пророка Илије, служио је свету Литургију у цркви Свете Софије, Вере, Наде и Љубави уз саслуживање ђакона Бранислава, чтецирање дечака Петра и Павла и појање мајки. После причешћивања присутних, отац Владимир је одржао пригодно празнично слово у којем је изнео поуку, али и охрабрење да вишедетне породице истрају у свом подвигу. На крају свете Литургије даровао је свима по иконицу Пресвете Богородице Млекопитатељнице. После доручка поздравио се са свима и наставио свој пут ка Србији, а ми смо отишли у шетњу по парковима града Катеринија где смо имали прилику да посетимо и мини зоолошки врт. Наредног дана посетили смо Природњачки музеј где нас је дочекала кустос музеја гђа Темис. Музеј је веома интересантно осмишљен и деца су нарочито пажљиво слушала кустоса и ђакона Бранислава док су износили богате описе планине Олимп. Радознало су разгледала фотографије пејсажа и биљних и животињских врста које настањују ову планину. Искористила су и могућност да чују звуке разних врста птица које се гнезде на Олимпу. Наравно, музеј је био извор сазнања за све нас. Погледали смо и 3D филм о овој јединственој планини крај Егејског мора. Затим смо посетили манастир Светог Дионисија Олимпског. Поклонили смо се светим иконама у цркви и отпевали пар песама у похвалу Пресветој Богородици. Целивали смо честице моштију Светог Дионисија Олимпског, Светог Григорија Богослова, Светог апостола Луке, Светих великомученика Георгија и Прокопија, Светог Јована Златоуста и још многих светих у моштима богатој манастирској ризници. Истог дана смо посетили и Наутички музеј у месту Литохоро, кроз који нас је провео искусни водич Атанасиос Кокранис и искористио прилику да нам покаже како се плете морски чвор, како се одређивала позиција брода на мору помоћу звезда и упознао са најзинимљивијим детаљима из историје поморства у регији. Увече смо ишли у шетњу по Паралији. Свету Недељу започели смо молитвено у цркви Светог Христофора у месту Катерини присуством на Светом Литургији коју је служио свештеник Анастасије, а саслуживао му је ђакон Бранислав Јоцић. Служба је била претежно на грчком језику. Сама црква по свом облику подсећа на базилику и иконостас још увек није уграђен тако да је олтар са монументалним Распећем Христовим био сасвим отворен и некако веома близу свакоме од верних што је остављало јак утисак на све нас, баш као и лепо грчко појање. После причешћа, отац Анастасије је одржао беседу у којој је посебно поменуо српски народ и срдачно нас поздравио. По завршетку свете Литургије и послужења у парохијском дому позвао нас је да целивамо мошти Светог Христофора и Свете Христине и даровао нам по икону Светог Христофора. Истог дана смо обележили рођендан девојчице Марије Стреларац која нас је све позвала на своје славље. Наредног дана смо обишли плаже Скотина и Коринос. Велики таласи су у извесној мери пореметили уживање у води јер су најмлађи морали да изађу на обалу и своју игру наставе у песку. Следећег дана смо посетили манастир Светог Јефрема Сирина који се налази у брдима недалеко од Катеринија. Свештена атмосфера, присуство моштију Сетог Јефрема Сирина и Свете великомученице Екатерине које смо целивали, љубазност монахиња, лепота архитектуре, предивно уређене баште, уредност као траг вредних руку на сваком кораку, и уопште све што се овде могло сагледати остављало је дубок утисак на посетиоце. Заиста није изненађујуће што саме монахиње за ово свето место кажу да је "парче неба на земљи". У оквиру манастира налази се и капела Свете Ирине Хрисоваланту где смо целивали чудотворну икону Светог Луке Кримског која је проплакала у време немира на Криму. Видели смо и крстоницу поред цркве у којој је крштен велики број српске деце која су избегла током рата у Босни. Монахиње су нас најпре послужиле својим домаћим слатким од кивија, а касније су нам упутиле пар речи о самом манастиру и о животу Свете Ирине Хрисоваланту и напоменуле да су сведоци многих чуда Светог Јефрема Сирина. Нисмо се могли отети жељи да отпевамо пар песама из богате песничке ризнице нашег Светог владике Николаја. На крају посете свака породица је добила на дар од сестринства по икону Светог Јефрема Сирина и по две тегле манастирских кухињских производа (џем, слатко, компот...). Поподне смо посетили и плажу у месту Неи Пори где су сва деца, овог пута, уживала у таласима и где смо се са морским чарима опрстили до неког наредног дружења. По повратку са плаже уследило је паковање кофера за повратак у Србију. Дана 7. августа 2019. године, после доручка, поздравили смо се са нашим драгим домаћинима гђом Катерином и гђом Мартом и кренули својим домовима у Србију. У Баточини смо се поздравили са породицом Томовић, а у Врчину са Јовановићима. У вечерњим сатима смо стигли у Београд и испред зграде Верског добротворног старатељства смо се поздравили и упутили својим домовима. Извор: Српска Православна Црква
  3. Љубав и гостопримство грчког народа и Грчке цркве као и лепота њиховог мора већ пету годину у незаборавној успомени српских вишедетних породица. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско карловачке, са благословом Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, а на позив Високопреосвећеног Митрополита Китруса, Катеринија и Платамона г. Георгија, већ пету годину за редом у оквиру активности „Подршка породици“ организује бесплатно летовање вишедетних породица у Грчкој. Група од седам вишедетних породица са око четрдесеторо малишана, предвођена ђаконом Браниславом Јоцићем, окупила се 28. јула 2019. године испред Српске патријаршије одакле је отпутовала у Грчку. Сви сабрани, а посебно малишани, били су видно расположени. На путовање су кренули под заштитом Пресвете Богородице и њене свете иконе Млекопитатељнице. У току десетодневног боравка у Грчкој, осим што ће се купати у мору и играти на песку, они ће посетиће и многе цркве, манастире, археолошке знаменитости и Национални парк Олимп. Извор: ВДС
  4. Патријарх српски Иринеј уручио орден царице Милице - Преподобне мати Евгеније директорки Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој. Дан породице, љубави и верности прославља се у Руској Православној Цркви на дан светих подвижника Петра и Февроније који су одувек штитили брачне супружнике и њихове породице. У Руском дому је тим поводом 8. јула 2019. године уприличена свечаност доделе медаља и грамата брачним паровима који најмање четврт века живе у заједници. Нешто пре 19 часова Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је стигао у пратњи свог викара, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и шефа Кабинета ђакона Александра Прашчевића. На улазу у Руски дом срдачно су их дочекали протојереј Виталиј Тарасјев, старешина руске Светотројичне цркве на Ташмајдану, директорка Руског дома гђа Надежда Кушченкова и заменик руководиоца компаније Россотрудничества А.В. Радков. На почетку свечаности у Мраморној сали Руског дома, патријарх Иринеј је гђи Кушченковој уручио високо одликовање Српске Православне Цркве - орден царице Милице - Преподобне Евгеније, а потом је уручио орден Преподобних Петра и Февроније брачним паровима који више од четврт века живе у заједници . Високи орден Српске Цркве је, према одлуци Светог Архијерејског Синода, додељен гђи Кушченковој за делатну љубав према Српској Православној Цркви, нарочито показану њеним несебичним трудом на јачању духовних и културних веза српског и руског народа. Патријарх Иринеј је честитао празник Божјих угодника Петра и Февроније свима који су добили медаље за исказану брачну постојаност и верност, узајамну љубав. Архипастир Српске Цркве је, између осталог, говорио о узајамним односима два народа, српског и руског и њихове две Цркве, и истакао да ти односи нису од јуче: -Наши су односи не само пријатељски, него и братски. Кроз читаву историју ми смо осећали те добре односе и добро мишљење руског народ који нам је помагао у многим приликама. Када се десило да нису били у прилици да помогну, нису нам одмагали. Ми смо духовно, морално и историјски везани, и та веза ће остати. То се и сада показује када руску државу и народ имамо за великог помоћника и велику подршку у нашим приликама у односу на Косову и Метохији. На ту помоћ рачунамо и надамо се да ћемо моћи да сачувамо наше вековно и свето Косово и Метохију. Ту је и помоћ око изградње и завршетка нашег заветног храма Светог Саве. Руска Црква се прихватила велике обавезе да мозаиком украси храм, са својим стручним људима, али и са великом финансијском помоћи. Свјатјејши је казивао и о породици, малој цркви чија је улога веома важна у очувању основне ћелије друштва и пожелео свима: -Нека Господ благослови све наше домове, нека се у њима рађају деца, којих је, нажалост, све мање. Ми се надамо да неће то трајати вечито, јер ако би криза потрајала, било би то трагично за народ, за друштво, али и за појединца. Надамо се да ће опстати породица, та благословена заједница. На крају званичног дела Преосвећеном Епископу ремезијанском г. Стефану, протојереју Виталију Тарасјеву, старешини руске цркве на Ташмајдану, и г. Зорану Аврамовићу дипломе за међународни развој и унапређење културних и друштвених веза уручио је г. Радков из компаније Россотрудничество. -Велики је благослов за мене што сам члан тима који ради на пројекту завршетка радова у Спомен-храму Светог Саве. За мене је то огромна част и огромна одговорност. Веома сам захвалан компанији Гаспром њефт за помоћ у завршетку овог светог дела. Искрено се надам да ћемо доћи убрзо до завршетка олтара и поткуполног дела храма Светог Саве, тим више што се у овој години прославља велики јубилеј Српске Православне Цркве - осам векова њене самосталности. И, унапред честитам на овом јубилеју. Још једном, Ваша Светости, захваљујем Вам што што нашли време да учествујете са нама за овај празник породице. Изражавам за изузетан рад велику захвалност и дивном руководиоцу Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој, казао је г. Радков. У уметничком делу програма учествовали су специјални гости из Русије - солисти Академског оркестра руских народних инструмената. Програм је водио заменик директора Руског дома г. Јегоров Дјамин. Добитници медаље Преподобних Петра и Февроније: Др Радојевић Милета и Зорка; Аврамовић Зоран и Милка; Кокорин Олег и Елена; Савић Душан и Марина; Корнејнков Владимир и Олга, Лукић Љубомир и Љубица; Кононеков Олег и Елена; Давинић Првослав и Марија; Степанишћев Александар и Олга; Веселиновић Петар и Наташа; Герасименко Николај и Елена; Антошин Константин и Невена; Горбунов Михаил и Светлана; Самарџија Миливој и Смиљана; Зубков Сергеј и Валентина; Матић Милош и Татјана; Осипкин Александар и Берченко Зинаида; Кампе Леонид и Сања; Јовановић Дејан и Мартина; Цветковић Небојша и Слађана; Шепитковски Владимир и Мирјана; Станковић Драгољуб и Валентина; Цветковић Срећко и Раиса; Марковлев Душан и Љиљана; Оташевич Љубиша и Елена; Дубајић Мирко и Едита; Красојевић Константин и Анђелка; Лазић Лазар и Светлана; Цвијовић Милутин и Елена и Новаковић Душан и Мирјана. Извор: Српска Православна Црква
  5. Литија је била праћена аутомобилима са звучницима који су преносили про-породичне говоре, породичне песме и слогане марша. Овогодишња кампања је одржана под слоганом „Породица је срце Украјине!“ На тргу је приређена свечаност, током које су породице и активисти за породицу награђени подстицајним наградама у различитим категоријама. Литија је одржана уз подршку јавних и добротворних организација с циљем да се скрене пажња друштва и власти на моралне и духовне темеље породице и брака као заједнице једног мушкарца и једне жене, што је неопходно за складно васпитање и здрав развој деце. Прошлогодишњем маршу је присуствовало око 10.000 људи, под слоганом „Срећна породица - здрава Украјина!“ Украјински Парламент је у децембру 2017. године усвојио Предлог закона бр. 5924, „О спречавању и сузбијању насиља у породиц“. Закон уводи додатне мере за стварање мера и заштитних механизама за борбу против свих облика родно заснованог насиља, укључујући насиље у породици, сексуално насиље, ухођење, сексуално узнемиравање, присилни брак, сакаћење женских гениталија, присилна стерилизација и присилни абортус. Према социолошком истраживању Центра Разумков, 98,6% Украјинаца ставља породицу на прво место по приоритетима у животу, а породица је највећа вредност међу свим друштвеним и личним вредностима. Хиљаде православних верника такође је испунило улице главног града Молдавије 18. маја 2019. у знак подршке традиционалним породицама и традиционалним породичним вредностима. Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  6. За неке људе је то вештина, изворни таленат, свакодневница, нешто неисцрпно. Кажу да жене, због своје природе, имају склоност ка гунђању, док мушкарци имају природну одбојност према њој. Гунђање је, чак и ако то неки не желе да прихвате, заједничка карактеристика и мушкараца и жена. У појединим случајевима, код мушкараца је овај таленат толико снажан да превазилази и онај код жена… Чак и када неко мисли да не постоји разлог да се жали, у неком тренутку живота ће гунђати, чак и да то не схвата! Погледајмо мало око себе: Смета нам време које нагло доноси врућину, али и зима која је тешка. Сметају и околности на послу, храна која је пресољена, аутобус који касни, цене намирница која непрестано расту, вишак килограма који добијамо током празника. Гунђамо због многих породичних обавеза и напора, због брачног друга који нам товари кућне послове, не помаже у њима, због деце која непрекидно нешто траже. Постоји ли уопште на овој земљи човек који никада није гунђао, баш ни једном? Сетимо се свих оних тренутака у свом животу када су ствари ишле, можда чак не ни лоше, већ само не баш онако како смо ми замислили. Гунђање је било прва, лакомислена реакција!
  7. Да са­да ка­же­мо не­што и о оцу од­но­сно оци­ма. Пе­та Бо­жи­ја за­по­вест гла­си: „По­штуј оца сво­га и мај­ку сво­ју да сре­ћан бу­деш и ду­го по­жи­виш на зе­мљи“. Да ли смо све­сни шта то зна­чи? Да ли се пи­та­мо ко­ли­ку и ка­кву уло­гу има наш отац? Ни­шта на све­ту не мо­же за­ме­ни­ти оче­ву ку­ћу. У њој се де­те, по­ред сво­га оца, осе­ћа нај­си­гур­ни­је. Отац се жр­тву­је за де­цу сво­ју ви­ше не­го за ико­га дру­гог. Оче­ва љу­бав је искре­на, чи­ста и не­се­бич­на. Де­те је ње­го­ва крв и оно ра­сте по­ред оца, на­пре­ду­је, и вр­ло че­сто се тру­ди да опо­на­ша оца у ра­ду и у ку­ћи и ван ку­ће. Би­ти отац је не­што уз­ви­ше­но. Отац је ста­ре­ши­на ку­ће и као та­кав тру­ди се да ње­го­ва де­ца и ње­гов дом има­ју углед у дру­штву. Он је нај­ве­ћи ау­то­ри­тет у ку­ћи па за­то сно­си и нај­ве­ћу од­го­вор­ност. Не бри­не се он са­мо да за де­цу сво­ју за­ра­ди до­вољ­но је­ла и оде­ла, већ се бри­не и о мо­рал­ном угле­ду сво­је по­ро­ди­це. Он учи де­цу да бу­ду до­бра, по­слу­шна, по­ште­на и да не скре­ћу са здра­вог жи­вот­ног пу­та. Он се за­јед­но са сво­јом су­пру­гом под­јед­на­ко ста­ра и бри­не о сво­јој де­ци у сва­ком по­гле­ду. Отац је до­ма­ћин у ку­ћи, и не са­мо до­ма­ћин, не­го и учи­тељ, вас­пи­тач и све­ште­ник. Он се са сво­јом по­ро­ди­цом мо­ли пред кућ­ним ико­на­ма и ка­ди ку­ћу пред пра­зни­ке и о пра­зни­ци­ма и учи де­цу сво­ју да и она чи­не исто та­ко. Он во­ди си­на у шу­му да за­јед­но се­ку бад­њак и да га уне­су у ку­ћу као Бо­жи­ји бла­го­слов. Он учи си­на ка­ко да ра­сте у до­бру и да сам по­ста­не до­бар отац и ста­ре­ши­на у хри­шћан­ској по­ро­ди­ци. Он га учи и ка­ко се оре, се­је, над­гле­да и, на кра­ју, жа­ње. Отац је спре­ман да да жи­вот за сре­ћу, здра­вље и спа­се­ње сво­је по­ро­ди­це. Он чу­ва гра­ни­це, не са­мо сво­га има­ња, већ и др­жа­ве. Отац је спре­ман да под­не­се и нај­ве­ће жр­тве за до­бро и на­пре­дак сво­је же­не, де­це и њи­хо­вог за­јед­нич­ког по­ро­дич­ног гне­зда. У оче­вој се ку­ћи ти­хо и не­при­мет­но уче две нај­ва­жни­је ства­ри у жи­во­ту чо­ве­ка, а то су је­зик и ве­ра. Ни јед­но од ово дво­је у овом са­вре­ме­ном све­ту, где се све ме­ња, не мо­гу се за­ме­ни­ти. Ве­ли­ки је број оче­ва и му­же­ва срп­ских ко­ји су се бо­ри­ли и бо­ре да се очу­ва по­ро­дич­но ог­њи­ште, Пра­во­слав­на ве­ра и кроз њу кр­сна сла­ва као и Хри­сто­ва бла­га вест. И да­нас ста­вља­мо на њи­хо­ву са­вест да очу­ва­ју у све­му сво­ју пра­во­слав­ну по­ро­ди­цу и свој пра­во­слав­ни дом, да бу­ду до­стој­ни све­тих и ју­нач­ких пре­да­ка на­ших и ка­да до­ђе вре­ме, ка­ко ка­же наш на­род, да по­ђу го­ре Бо­гу на исти­ну, да у сво­ме ср­цу по­не­су пред Бо­га све вр­ли­не угра­ђе­не у њи­хов по­ро­дич­ни ово­зе­маљ­ски жи­вот и да бу­ду срећ­ни што су ис­пу­ни­ли Бо­жи­ји план на зе­мљи. Извор: Епархија жичка
  8. По­сле Бо­жи­јег име­на, ко­је је нај­у­зви­ше­ни­је у це­лој ва­си­о­ни, нај­ра­до­сни­је име и нај­леп­ша реч на овој на­шој пла­не­ти зе­мљи је­сте реч мај­ка, ма­ма. Сва­ки пут кад из­го­ва­ра­мо ту реч ми спа­ја­мо усне и упу­ћу­је­мо мај­ци по­љу­бац. Пред пра­зни­ке Ро­ђе­ња на­шег Спа­си­те­ља, ко­ји је на се­бе узео те­ло јед­но­г од нас кроз Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, и пун љу­ба­ви пре­ма ро­ду људ­ском до­шао да нас на­у­чи љу­ба­ви, сре­ћи, жр­тви, мо­ли­тви и све­ти­њи по­ро­ди­це, а кроз то и да нас спа­се, схва­та­мо да је не­бе­ској љу­ба­ви на­шег Спа­си­те­ља нај­слич­ни­ја љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке. За­што на­гла­ша­вам име мај­ке хри­шћан­ке? За­то што сва­ка хри­шћан­ска по­ро­ди­ца тре­ба да бу­де све­та и да жи­ви у Хри­сто­вој љу­ба­ви. Хри­шћан­ство је осло­бо­ди­ло же­ну и мај­ку роп­ства јер је, до Хри­сто­вог до­ла­ска у свет, же­на – мај­ка би­ла ро­би­ња и слу­жи­тељ­ка не са­мо сво­ме му­жу и де­ци, не­го и за­јед­ни­ци и дру­штву. Хри­стос је сво­јим до­ла­ском,уче­њем и жр­твом уз­ди­гао до­сто­јан­ство же­не и мај­ке до не­бе­ских ви­си­на, а хри­шћан­ску по­ро­ди­цу озна­чио као жи­ву Цр­кву. За­то и ни­је чу­до што је на­ша Све­та срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла и јед­ну не­де­љу пред Бо­жић том нај­у­зви­ше­ни­јем би­ћу – мај­ци. Реч мај­ка је слат­ка као ше­ћер, уз­ви­ше­на као бо­жан­ство, то­пла као сун­це. Ова реч је ме­лем и лек за сва­ку ра­ну ду­шев­ну и те­ле­сну. То је реч ко­јом се пу­не ср­ца ра­до­шћу, а и за­хвал­но­шћу Бо­гу Твор­цу ко­ји је ство­рио ово нај­дра­же би­ће и по­слао га у свет да га улеп­ша и ис­пу­ни љу­ба­вљу. За­то је љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке сли­ка љу­ба­ви не­бе­ске ко­ју је Бог Отац из­лио на нас пре­ко Си­на сво­га Је­ди­но­род­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста чи­ји ро­ђен­дан сва­ке го­ди­не иш­че­ку­је­мо са че­жњом и же­љом. Да би се на­ше же­ље ис­пу­ни­ле и оства­ри­ле тре­ба са­ми да по­ка­же­мо ве­ли­ку љу­бав пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бра­ћи се­стра­ма, бли­жњем и сва­ком чо­ве­ку искре­но, као што сва­ка до­бра мај­ка по­ка­зу­је љу­бав пре­ма сво­јој де­ци. Исто­ри­ја ро­да људ­ског пу­на је при­ме­ра мај­чин­ске љу­ба­ви и до­бро­те. Нај­у­зви­ше­ни­ји и нај­све­ти­ји при­мер мај­чин­ства је­сте Мај­ка Бо­жи­ја кроз ко­ју је и њен и наш Тво­рац до­шао у овај свет ис­ка­зу­ју­ћи пре­ма све­ту и пре­ма на­ма сво­ју љу­бав. Те­шко је ре­чи­ма ис­ка­за­ти ко­ли­ко је ве­ли­ка уло­га мај­ке у по­ро­ди­ци. Ни­је наш на­род тек та­ко ре­као: „Не сто­ји ку­ћа на зе­мљи не­го на же­ни“. Али, не на сва­кој же­ни, већ на же­ни хри­шћан­ки. Хри­шћан­ка жи­ви ве­ром у Хри­ста, Си­на Бо­жи­јег, и ту ве­ру пре­но­си на сво­ју де­цу. Мај­ка их учи је­ван­ђел­ским исти­на­ма, по­ка­зу­је им ка­ко да се пре­кр­сте, шта да ка­жу Бо­ги кад гле­да­ју у зве­зда­но не­бо. Она их во­ди у Цр­кву и при­во­ди Хри­сту. Ње­на мо­ли­тва Бо­гу за де­те је пу­на љу­ба­ви, а Бог као нај­ве­ћа љу­бав уз­вра­ћа на мај­чи­ну мо­ли­тву. Сле­ду­ју­ћи Хри­ста и ње­го­ву бо­жан­ску на­у­ку, мно­ге мај­ке су кроз це­лу исто­ри­ју ра­ђа­ле и вас­пи­та­ва­ле све­ти­те­ље, хе­ро­је, на­уч­ни­ке. Се­ти­мо се мај­ки Све­ти­те­ља: Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва, Са­ве Срп­ског, Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и мно­гих дру­гих. Се­ти­мо се и мај­ки ју­на­ка: Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, Мар­ка Кра­ље­ви­ћа, Мај­ке Ју­го­ви­ћа, мај­ки на­ших вој­во­да Жи­во­ји­на Ми­ши­ћа, Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа, Пе­тра Бо­јо­ви­ћа, па на­ших на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле, Ми­ха­и­ла Пу­пи­на и дру­гих мно­го­број­них мај­ки хри­шћан­ки. За­пи­тај­мо се – да ли би они би­ли то што су би­ли да ни­су има­ли та­кве мај­ке? О мај­ци би се мо­гло пи­са­ти и при­ча­ти не са­ти­ма, не­го да­ни­ма, али ја ће­мо ово из­ла­га­ње о мај­ци за­вр­ши­ти пе­смом мај­ци ко­ју је на­пи­сао ита­ли­јан­ски пе­сник Ед­мон­до де Ами­чи, а ко­ја је та­ко див­но пре­ве­де­на и пре­пе­ва­на на срп­ски. Извор: Епархија жичка
  9. Ко­ли­ки зна­чај има по­ро­ди­ца у жи­во­ту по­је­дин­ца, дру­штва или др­жа­ве не­мо­гу­ће је украт­ко из­ло­жи­ти. По­ро­ди­ца је основ­на жи­ва ће­ли­ја сва­ке др­жа­ве. Као што сва­ка ће­ли­ја у на­шем те­лу има сво­ју функ­ци­ју та­ко и сва­ка по­ро­ди­ца у све­ту има сво­ју функ­ци­ју. Хри­шћан­ство је да­ло огро­ман зна­чај по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту. Има­ју­ћи и то у ви­ду, на­ша Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла је три по­след­ње не­де­ље пред Бо­жић по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту, па та­ко има­мо не­де­љу по­себ­но по­све­ће­ну де­ци, по­себ­но мај­ка­ма и по­себ­но оци­ма. Она то ни­је ура­ди­ла да би под­ва­ја­ла по­ро­ди­цу већ, на­про­тив, да би је још ви­ше учвр­сти­ла. Ту по­сто­је див­ни на­род­но хри­шћан­ски оби­ча­ји ве­зи­ва­ња и дре­ше­ња, ка­да ро­ди­те­љи ве­зу­ју де­цу, а де­ца ро­ди­те­ље, па се јед­ни дру­ги­ма дре­ше по­кло­ни­ма са пу­но љу­ба­ви. Сви пред­бо­жић­ни и бо­жић­ни оби­ча­ји оста­ју це­ло­га жи­во­та као нај­леп­ша успо­ме­на од ра­ног де­тињ­ства до по­зне ста­ро­сти. Де­тињ­ци Да­кле, да поч­не­мо са Де­тињ­ци­ма, да­ном и пра­зни­ком по­све­ће­ном де­ци. Мно­ги ка­жу да су де­ца бо­гат­ство све­та. И то је тач­но. А ако је та­ко, он­да су и нај­ве­ће по­ро­дич­но бо­гат­ство. Хри­шћан­ска по­ро­ди­ца је сли­ка Не­ба, Цр­кве, за­јед­ни­штва, жр­тве­не љу­ба­ви. Из брач­не за­јед­ни­це му­жа и же­не ра­ђа се кру­на њи­хо­вог за­јед­ни­штва и њи­хо­ве љу­ба­ви, а то је њи­хо­во де­те. Наш на­род има из­ре­ку: „Де­те у ку­ћу сре­ћа у ку­ћу“. Зна­чи сва­ко но­во ра­ђа­ње и до­ла­зак на свет де­те­та је но­ва сре­ћа. Па ако се у не­кој по­ро­ди­ци ра­ђа ви­ше де­це му­шке и жен­ске (што на­жа­лост, да­нас ни­је слу­чај, бар код нас Ср­ба) он­да се и сре­ћа умно­жа­ва. Сва­ко је де­те је­дин­ка за се­бе. Ра­ђа се као чист лист па­пи­ра, а на на­ма ро­ди­те­љи­ма је шта ће­мо и ка­ко пи­са­ти на то­ме чи­стом ли­сту. Наш на­род му­дро ка­же: „Ка­кво се­ме се­јеш та­кву ћеш и же­тву има­ти“. Зна­чи да смо ду­жни да се­је­мо до­бро се­ме, да пи­ше­мо на ду­ши на­шег де­те­та оно што је бо­го­у­год­но, уз­ви­ше­но, мо­рал­но и пле­ме­ни­то. Ни­је са­мо ро­ди­тељ тај ко­ји има ду­жност да вас­пи­та­ва сво­ју де­цу у до­бру. Ту ду­жност ка­сни­је има и шко­ла, Цр­ква, дру­штво и др­жа­ва. Хри­шћан­ство нас учи ве­ри, мо­ра­лу, вред­но­ћи, ра­ди­но­сти, по­што­ва­њу, пра­вил­ном од­но­су пре­ма Бо­гу Твор­цу, пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бли­жњи­ма, пре­ма жи­во­ти­ња­ма, па чак и пре­ма при­род­ним ства­ри­ма, ко­је нас окру­жу­ју. Оно ства­ра од де­те­та чврст ка­рак­тер. Та­кав ка­рак­тер се углав­ном фор­ми­ра у ку­ћи, у ро­ди­тељ­ском до­му још од нај­ра­ни­јих да­на и та пр­ва ка­рак­тер­на нит се про­вла­чи до кра­ја жи­во­та. Из­ве­сно зна­ње се та­ко­ђе сти­че у ку­ћи, али се уна­пре­ђу­је и уса­вр­ша­ва у шко­ли и Цр­кви. Са­мо, не за­бо­ра­ви­мо да су ка­рак­тер и зна­ње два раз­ли­чи­та пој­ма. Не­ко мо­же зна­ти пу­но, ли би­ти рђав ка­рак­тер, док дру­ги мо­жда не­ма ве­ли­ко зна­ње, али је до­бар ка­рак­тер. Сва­ка­ко да је нај­бо­ље има­ти зна­ње и би­ти до­бар ка­рак­тер. Што се ти­че ка­рак­те­ра и ту по­сто­ји на­ша на­род­на из­ре­ка сте­че­на кроз ве­ков­но ис­ку­ство ко­ја ка­же: „Ка­ква те ко­лев­ка за­њи­ха, та­ква те мо­ти­ка за­ко­па“. Сто­га је вр­ло ва­жно да ро­ди­те­љи (отац и мај­ка) пре­но­се кроз љу­бав на сво­ју де­цу све оно што је ва­жно и до­бро и што ће им ка­сни­је ко­ри­сти­ти у жи­во­ту. Да­нас мно­ги ро­ди­те­љи гре­ше кад ми­сле да мо­гу ку­пи­ти љу­бав сво­га де­те­та нов­цем. Ма ко­ли­ко не­ко имао и мо­гао да пру­жи сво­ме де­те­ту у ма­те­ри­јал­ном сми­слу, тре­ба да зна да то ни­је до­вољ­но. Сва­ки чо­век, па и де­те, ни­је са­мо те­ло и оде­ло, не­го и жи­ва ду­ша ко­ја тре­ба да се хра­ни вр­ли­на­ма и до­бро­том, и да осе­ћа ро­ди­те­ље као ау­то­ри­тет из­над се­бе, а Бо­га као ау­то­ри­тет из­над се­бе и ро­ди­те­ља. Са­мо та­кво де­те ће ра­сти у пу­ног, здра­вог и пра­вог чо­ве­ка ко­ји ће уме­ти сво­је да чу­ва, а ту­ђе да не ди­ра. Ми хри­шћа­ни смо ду­жни да на­шу де­цу та­ко по­ди­же­мо и вас­пи­та­ва­мо да она по­ста­ну и оста­ну наш по­нос и на­ша сре­ћа, а то зна­чи да ни­кад не ока­ља­ју ни свој образ, ни образ ро­ди­те­ља као и дру­штва и др­жа­ве у ко­јој жи­ве и ра­де. Извор: Епархија жичка
  10. Ко­ли­ки зна­чај има по­ро­ди­ца у жи­во­ту по­је­дин­ца, дру­штва или др­жа­ве не­мо­гу­ће је украт­ко из­ло­жи­ти. По­ро­ди­ца је основ­на жи­ва ће­ли­ја сва­ке др­жа­ве. Као што сва­ка ће­ли­ја у на­шем те­лу има сво­ју функ­ци­ју та­ко и сва­ка по­ро­ди­ца у све­ту има сво­ју функ­ци­ју. Хри­шћан­ство је да­ло огро­ман зна­чај по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту. Има­ју­ћи и то у ви­ду, на­ша Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла је три по­след­ње не­де­ље пред Бо­жић по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту, па та­ко има­мо не­де­љу по­себ­но по­све­ће­ну де­ци, по­себ­но мај­ка­ма и по­себ­но оци­ма. Она то ни­је ура­ди­ла да би под­ва­ја­ла по­ро­ди­цу већ, на­про­тив, да би је још ви­ше учвр­сти­ла. Ту по­сто­је див­ни на­род­но хри­шћан­ски оби­ча­ји ве­зи­ва­ња и дре­ше­ња, ка­да ро­ди­те­љи ве­зу­ју де­цу, а де­ца ро­ди­те­ље, па се јед­ни дру­ги­ма дре­ше по­кло­ни­ма са пу­но љу­ба­ви. Сви пред­бо­жић­ни и бо­жић­ни оби­ча­ји оста­ју це­ло­га жи­во­та као нај­леп­ша успо­ме­на од ра­ног де­тињ­ства до по­зне ста­ро­сти.
  11. Издавачка установа Московске Патријаршије објавила је нову књигу „Романови“ аутора Епископа балашихинског Николаја. Књига „Романови“ отвара серију „Славне породице Русије“ која је посвећена представницима династија које су утицале на судбину руске земље током неколико стотина година. Свако од поглавља књиге представља кратки историјски есеј о руском монарху и његовом доприносу развоју руске државе. Књига указује на најважније догађаје током владавине династије Романов, која је три стотине година верно и праведно служила народу и помогла да Русија постане снажна сила. Извор: Српска Православна Црква
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 13. децембра 2018. године, на празник Светог Андреја Првозваног - крсне славе Краљевске породице Карађорђевић, свету архијерејску Литургију у Краљевској капели Светог Андреја Првозваног при Белом двору у Београду. -Његова Светост Патријарх Иринеј и ове године нам је указао част служећи Литургију у Дворској капели на нашу крсну славу, Св. Андреја Првозваног. Хвала Вам на томе, Ваша Светости. На дан славе, ми Срби увек се сећемо шта се све десило у претходној години. Оно што је нама донело највећу срећу било је рођење нашег унука Стефана, чијем се предстојећем крштењу веома радујемо. Принц Стефан је седма генерација Карађорђевог потомства, и ја сам изузетно срећан што се наша породица подмладила. На младима свет остаје, а на нама је да учинимо све да им га оставимо у миру и слози, рекао је престолонаследник Александар. Прослави Светог Андреја Првозваног присуствовали су, поред Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александара и чланова Краљевске породице, Њихова Преосвештенства Епископи шабачки г. Лаврентије, британско-скандинавски г. Доситеј, браничевски г. Игнатије, милешевски г. Атанасије, славонски г. Јован, као и игуман манастира Хиландара високопреподобни архимандрит Методије, представници традиционалних Цркава и верских заједница и чланови саветодавних тела Круне. Његовој Светости током свете Литургије саслуживали су протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић - архијерејски намесник београдски први, и Божо Бакајлић - архијерејски намесник земунско-новобеоградски, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Владимир Руменић. фотогалерија
  13. Сутра се навршава 27 година од убиства српске породице Зец у Загребу, коју су ликвидирали припадници резервне јединице МУП-а Хрватске, под командом Tомислава Мерчепа, саопштио је Документационо-информациони центар „Веритас Они су 7. децембра 1991. године ликвидирали Михајла Зеца /38/, његову супругу Марију /36/ и њихову дванаестогодишњу кћерку Александру. По Мерчеповом наређењу, Миро Бајрамовић је наредио припадницима јединице Игору Миколи, Синиши Римцу, Небојши Ходаку и Сњежани Живановић да приведу Србина Михајла Зеца због наводних веза са крајишким Србима. Приликом привођења, око 23.00 часа, испред његове куће у Пољаничкој улици на Tрешњевци, убио га је Синиша Римац, наводно у покушају бијега. Након Михајлове ликвидације, Муниб Суљић се вратио у Михајлову кућу, одакле је извео његову жену Марију и њихову кћер Александру. Суљић их је најприје одвео у хотел „Панорама“, а одатле на Сљеме гдје их је побио из ватреног оружја, а након тога наредио осталим припадницима јединице да лешеве баце у јаму за смеће и затрпају. Неколио дана послије ликвидације, њихове лешеве је пронашао Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а Хрватске. Преостало двоје дјеце породице Зес, Гордана и Душан, успјели су преживјети, јер су се посакривали по кући и тако промакли убицама, наводи се у саопштењу. Убице породице Зец су убрзо пронађене и ухапшене, а у преткривичном поступку признали су убиства и одвели полицију на мјесто гдје су закопали жртве. За дјело за које су били пријављени прије саслушања није било предвиђено обавезно присуство браниоца у предкривичном поступку. Међутим, по расвјетљавању злочина, дјело се преквалификује, а починиоци се, по савјету адвоката, у истрази бране ћутањем, због чега се претходни искази као незаконити изузимају из списа, а поступак се обуставља „у недостатку доказа“. Хрватска влада је, под притиском међународне заједнице, у априлу 2004. године донијела одлуку да дјеци убијених Михајла и Марије Зец, Гордани и Душану, додијели износ од 200.000 евра, као помоћ за подмирење дотадашњих трошкова живота, јер су као малољетници остали без родитеља и без икаквих средстава за живот. Жупанијски суд у Загребу је у мају 2016. године неправоснажно осудио Tомислава Мерчепа, тадашњег комаданта резервне јединице МУП-а Хрватске стациониране у Пакрачкој Пољани и на Загребачком велесајму и савјетника у истом министарству, на пет година и шест мјесеци затвора. Осуђен је због тога што „није спријечио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Кутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено“, а међу убијенима су наведена и имена Михајла, Гордане и Александре Зец. Из чињеничног описа пресуде изостављено је 20 жртава за које се није могло утврдити ко их је хапсио и ликвидирао. Пресудом из фебруара 2017. године, Врховни суд је преиначио првостепену пресуду тако што му је повећао казну на седам година затвора, коју, умјесто у затворској ћелији, повремено „издржава“ у елитној бањи Крапинске топлице. http://jadovno.com/navrsava-se-27-godina-od-ubistva-srpske-porodice-zec-u-zagrebu/?fbclid=IwAR1OSCfB9PKX6UnEvWYhxuAT1VhHqE-7TAl0zRyGv5zY_WBR5Wj14EYpjcA#.XAlykVVKjGh
  14. Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Бранковићи су породица чије се присуство у важним дешавањима српске историје може пратити од прве половине XIV века. Представљају властелу из времена Немањића, који су на крају средњовековног периода српске историје постали владарска династија са насловом деспота. У народном предању и колективном сећању нације Бранковићи немају увек сјајан призвук. То нису поправили ни напори критичке историографије, који, једва да су променили слику о њиховим укупним заслугама и улози, пре свега због случаја Вука Бранковића. Упамћен и обележен као издајник, Вук је као значајан предак директне линије остао лоша репутација за ову племениту породицу. Са друге стране, последњи Бранковићи: Стефан, Ангелина, Максим и Јован, заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Ратови, сеобе, преверавања Турско ширење на Балканком полуострву је за Србе било време појачаног ангажовања у ратовима и дипломатији. Стојећи на путу османском продору ка Средњој Европи, Деспотовина Србија и Краљевина Босна су за угарске краљеве биле пространство које може да ицрпи султанове војне ресуре. Краљ Матија Корвин (1458-1490) ствара ланац „бановина“, претечу Војне Крајине. Срби који у Исмаилћанима виде телесну и душевну претњу, устају на оружје и са Угрима праве јединствен хришћански фронт. Јака православна традиција наслеђена из Немањићког периода, која живи кроз усмено предање, али и конкретна културна достигнућа није дозволила авантуризам духовне лабилности. И угарски двор и папска курија настоје да придобију српску елиту опхрвану искушењима за црквено јединство под приматом папе. Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) одбија понуду да прими латински обред, а такав став дугује својој генетској инерцији и есхатлошком опредељењу. Фрањевцу Ивану Капистрану који му је нудио „сједињење“ рекао је да би у том случају народ његове земље сматрао да је изгубио памет. Бранковићима је свест да су и они крајњи изданак светородног корена Стефана Немање и Св. Саве дало смер њиховом политичком, и за средњи век, наглашеном еклисијалном деловању. Када је средњовековна српска држава – Деспотовина, срушена турским заузећем Смедерева 1459, још је било живих представника и потомака Бранковића. У сталешком и персоналном погледу они су били носиоци идеје српске државности, и у политичким комбинацијама угарског двора могући идеолошки и практични чинилац окупљања и мобилизације снага на противтурском фронту. Интелектуалци овог времена, који су размишљали на идејној подлози православне „политичке теологије“ тумачили су актуелну политичку ситуацију: „Но, српски род наш не само Агарјанима поработи се, но и свуда разбежа се и расеја се, од места до места од мухамеданског начелства... тада Турци обладаху многим странама и највише родом нашим српским, као у Србији, Босни, Славонији и Далмацији, одакле дођоше многи хришћани, наши Срби у ову земљу Мађарску“, како приповеда игуман Пајсије, аутор Летописа Манастира Грабовца о тим временима са дистанце од једног века. Свети Стефан и Света Јелена Стефан Бранковић, други син српског деспота Ђурђа, био је ожењен Ангелином, ћерком Георгија Аријанита Комнина, господара Коњуха (околина данашњег Елбасана у Албанији). Српски родослови и летописи говоре да је након пада Смедерева примио „начелство српско“. Стефана су још Труци ослепели, како би га онемогућили да узме учешћа у политичким токовима и да им не би био сметња. Упркос таквом телесном недостатку добио је за жену осећајну хришћанку, чија се љубав према њему бележи код побожних писаца следећим речима: „а она ништа није марила за његову слепоту, него га је веома волела“. На препоруку свога утицајног пашенога, Ђорђа Кастриота Скендербега, отишао је у Венецију, а од фурланског грофа Леонарда купио је замак Београд у Фурланији. У том замку је проводио богоугодан живот и водио рачуна о васпитању своје деце. Упокојио се 1476. године у фурланском Београду, а већ 1484. проглашен је за светитеља. „Мајка Ангелина“ имала је троје деце Ђорђа, Мару и Јована. Угарски краљ Матија Корвин их је позвао у Будим где је старијем Ђорђу дао титулу деспота и доделио неке поседе у Срему, пре свега насељена места: Купиник на Сави, Сланкамен и Беркасово. За Србе у Срему ово је било охрабрење и појачање државотворне снаге, а за Угре јаче везивање Срба за идеју одбране јужних граница. „Српска насеобина“, тј. vicus Rascianorum помиње се у Черевићу на Дунаву око 1478. године. Ангелина је положила мошти свога супруга у цркву Св. Луке у Купинову. Поред ове богомоље подигла је и суседни Манастир Обеду. Мати Ангелина је умрла 1520. године, а њене мошти су почивале у Манастиру Крушедол. Свети Максим и Свети Јован Ђорђе Бранковић, деспот угарских Срба, био је ожењен Изабелом, принцезом из арагонске династије, а рођаком угарске краљице Беатриче, супруге угарског краља Матије Корвина. Међутим, тај брак није дуго трајао, историчари претпостављају да није успео због конфесионалне разлике. Ђорђе се око 1497. замонашио у Манастиру Купинику и узео име Максим. Значајно да је овај обред извршио софисјки митрополит Каливит, који је по Срему рукоположио многе клирике (презвитере и ђаконе). Максим одлази у Влашку, у којој налази православне духовне и материјалне ресурсе уз помоћ којих јача православље у Угарској. Код војводе Радула IV Великог постаје митрополит и узима учешћа у деликатним дипломатским мисијама. Влашки војвода Матеј Басараба IV даје додатна средства за подизање Манастира Крушедола 1509. године. После монашења и напуштања државничких послова, титулу деспота је понео његов брат Јован, који се често залетао у Босну и Турцима наносио велике поразе, али је умро прерано 1502. године. Поред моштију оца Стефана и његове мошти су биле похрањене у новој задужбини Браковића – анастиру Крушедолу. Максим постаје 1513. митрополит београдски и целог Срема. Упокојио се 18. јануара 1516. и неколико година након смрти проглашен је за светитеља. Његове мошти су се такође чувале у Крушедолу, али су приликом турске провале 1716 спаљене, те су у пепелу пронађене само поједине честице и сачуване у ризници. „Играј Среме, земљо српска...“ У српском епском предању на сремске Бранковиће пада сена трагизма последњег српског исцрпљујућег отпора пружаног Турцима који су силовито и незадрживо напредовали. Они бране „Сријем земљу равну“, они граде задужбине попут славних предака и управо су они носиоци хришћанства прадедова, оног које се смешта око манастира и уздиже кроз монашки подвиг. Вук Гргуревић, ванбрачни син Гргура Бранковћа, је полузанемарени изданак династичког легитимитета, али је исписао странице војне историје. Његови ратничи подвизи (победе код Сребренице, Шапца и Крушевца) овенчавају га ласкавим и познатим надимком: „Змај Огњени Вук“ или „Змај Деспот Вук“. Али, ипак није нашао своје место у хагиографији. Предање га сматра ктитором једне од најстарије Цркве у Срему – Св. Николе у Старом Сланкамену (1468). У „Србљаку“ за 10. децембар свети Бранковићи се прослављају на следећи начин: „Играј Среме, земљо српска, весели се Света митрополијо, храме Божије Матере! Радуј се полагањем светих моштију Стефана благочестивога, Максима блаженога, Ангелине преподобне и Јована праведнога, јер се моле за народ свој као љубитељи отачаства, да у миру песму певамо: слава Богу који је учинио најславније“! „Тотална историја“ српског народа у другој половини XV века представљена је у слојевима традиције, кроз документарне дипломатске изворе, српска хагиографска дела (житија и службе) и летописе. Њу су обележили верски ратови, сеобе, крвопролитије, затим опомињуће сећање на државу и слободу. Временска старина – „времја оно“ је заправо прохујала епоха честитих царева и краљева. Епизода деспота у Срему јесте титуларна, географско-просторна и физичка редукција српске историје. Историјска нужност која је гурала српски народ у ропство била је јача, па тако једна епска песма говори како „Јово Деспотовић“ са смирењем на самрти поручује да: „Сријем земља стиче господара, или бољег, или ће горега“. Манастир Крушедол Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића. За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина. Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели. Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској. Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као „господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници. Крушедолска благовештењска црква подигнута је на развијеној триконхалној основи са куполом на средини која почива на снажним ступцима. Олтарска и певничка апсида полукружне су споља и изнутра и засвођене полукалотама. Кубе има профилисани прстен, кружно је изнутра, а споља осмострано. Уз наос је истовремено подигнута и пространа припрата повезана са наосом великим отвором на лук. Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја. Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности (препис средњовековног романа о Варлааму и Јосифу). Деспот Максим и деспотица Ангелина прилажу манастиру и књиге које су припадале њиховој породици са својим власторучним потписима (Зборник текстова Јована Златоуста, Лествица Јована Лествичника). У манастирској ризници нашле су се деспотске круне, као и низ предмета везаних за свете деспоте - меморабилије које указују на митрополијски статус манастира (везена митра, дар Кантакузине, ћерке деспота Ћурђа Бранковића из друге половине 15. века). И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. Према запису изнад улазних врата, сазнаје се да је првобитно живописање припрате довршено 1543. године, за време игумана Силвестра, док је живописање и осталих делова храма приведено крају две године касније, 1545, за време игумана Јоакима и Панкратија и митрополита Лонгина. Стари живопис, за чије се ауторе претпоставља да су били грчки мајстори из Влашке и Молдавије, страдао је у време последњег турског продора у Срем, а делимично је уништен архитектонским преправкама и коначно пресликан средином 18. века. Поједини његови делови откривени су конзерваторским радовима у југозападном делу наоса, на ступцима који придржавају куполу и у доњој зони припрате. Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устро-јена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта. На ктиторски подухват последњих сремских деспота Бранковића указивали су и њихови насликани светачки ликови у првој зони припрате, деспота Стефана, Јована и деспотице Ангелине источно, и владике Максима северно, поред њих. Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690). Сретењску цркву у селу Крушедолу је, заједно са ћелијама, подигла деспотица Ангелина Бранковић после повратка из Влашке, између 1512. и 1516. године. Реч је о једнобродном храму са споља петостраном, а изнутра полукружном олтарском апсидом засведеном полукалотом, без куполе. Уз једноставан наос засведен полуобличастим сводом, касније је дозидана припрата и одељени звоник. Из делимично сачуваног натписа изнад врата припрате сазнаје се да је храм живописан 1643. године. На северном зиду наоса били су насликани ликови из светородне лозе Немањића, о чему сведочи очувани натпис са фигуром светог краља Стефана Дечанског. Сачуване фигуре светих ратника и отаца сведоче о живопису чији је квалитет слабији од хоповског из прве половине 17. века. И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора, чији су ктитори јереји Мишко и Михаило из банатског Елемира, разазнају се фрагменти Ада и боље сачувани део Раја са фигурама апостола на столицама и пророка у пејзажу са чемпресима. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама. Друга половина 16. и цео 17. век јесте и време када се старешине и сабраћа крушедолског манастира често срећу у Русији куда одлазе „у писанију" тражећи материјалну помоћ, али и са других места, и од приложника добијају вредне дарове у рукописним књигама и црквеним утварима. Године 1653. сликани су и делови иконостаса благовештењског храма у Крушедолу - Недремано око на надверју царских двери и велико Распеће, са свим обележјима старе српске зографије. И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године. Дарујући манастир још књигама и утварима, у њему је покопан 1739. године као владика и ктитор. Недељко, Стојић и Василије Богдановић из Петроварадинског Шанца, 1726. године зидају високи барокни звоник и прилажу звона. Деизис са апостолима за иконостас мале цркве - капеле светог Максима у источном крилу конака, израдио је 1726. године непознати руски мајстор, док су царске двери и велики крст поверени Рафаилу Мило-радовићу, потомку херцеговачке породице Храбрена Милорадовића и потоњег егзарха Бачке епископије (данас у Музеју Српске православне цркве у Београду). Године 1742. проширује се олтарска апсида манастирског храма, 1745. дозиђује данашњи високи трем испред улаза у храм, а исте године сликају се престоне иконе на иконостасу. Оне се приписују кијевском мајстору Јову Василијевичу који је имао неку врсту иконописачке школе у Сремским Карловцима. Из истог времена потичу и царске дрвери са дрворезбаријом у сти-лу јужњачког или левантинског барока. Имућни новосадски трговац, Рацко Јовановић 1750. даје да се живопише крушедолска припрата, а само годину дана касније, темишварски епископ Георгије Поповић налаже да се олтар украси зидним сликама. Када су по налогу вршачког владике Јована Георгијевића 1756. године у наосу уљаним бојама пресликане оштећене фреске из 16. века и иконописани певнички столови, манастир Крушедол је у потпуности био обновљен. Сеоски храм Крушедола посвећен Сретењу Господњем био је све до 1716. године женски манастир, када су се монахиње пред турском похаром склониле у Сремске Кар-ловце. Данас је то парохијска црква и манастирски метох. Пошто им је средином 18. века одлуком митрополита Павла Ненадовића храм додељен у власништво, сељани Крушедола су 1763. године осликавање иконостаса сретењске цркве са четири престоне иконе и у пуној ширини главног брода поверили Димитрију Бачевићу и Теодору (Димитријевићу) Крачуну, мајсторима прелазног барокног периода. Они ће се три године касније потврдити и у осликавању олтарске преграде манастира Беочина. Резбарија иконостаса, рад непознатог дрворезбара, урађена је нешто раније у барокно-рокајном орнаменталном стилу, блиском оном иконостаса цркве Светог Николе у Земуну. После 1955. године, када су извршени конзерваторски радови, на иконостасу су преостале само две престоне иконе јер је у целини другачије постављен и скраћен. Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива „малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната „Ангелијанума" за српске девојке 1898), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века. Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају. Мада подељсних мишљења о ауторима сликаних зидних целина, сви научни истраживачи се слажу да су у Крушедолуглавну реч приликом живописања средином 18. века имали руски сликари и домаћи мајстори као њихови следбеници и кијевски васпитаници. Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму. Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена. Неке од њих, попут Ослобођења Петровог из тамнице и Бекства Павловог из Дамаска не само што подсећају на хришћанску дужност посећивања и тешења утамничених, него су и алузије на епизоде из живота све-тих деспота Бранковића: њихово изгнанство из отечества и живљење у тешким и бедним условима сличним затворским. У Житију светог деспота Стефана Слепог наводи се како су га Турци заједно са братом Гргуром ослепили као таоце због оданости ,,правој вери", а непо-средно пред пад Деспотовине, непријатељи али и саплеменици прогнали из Србије, лажно оптужили и из зависти затворили у тамницу. У Служби преподобној матери Ангелини подсећа се како је свој дом отворила нишчима, посећивала утамничене и прехрањивала гладне. Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа. И остале велике композиције у другој зони крушедолске припрате (Бекство у Египат,Покољ витејемске деце, Савлово обраћење на путу за Дамаск и Каменовање архиђакона Стефана) иду у прилог тези о смишљеном избору новозаветних сцена у циљу развијања култа последњих српских деспота. У трећој зони источног и западног зида, као и на своду „женске цркве", илустроване су сцене из Богородичиног живота (од Благо вести до Успења), Акатист и Богородица Безгрешног зачећа , која се као римокатоличка тема тријумфа над змијом којим се побеђује смрт, грех и порок, у време против реформације раширила по Европи. Композиција Богородичиног покрова, с друге стране, иконографски припада московском типу и повезује се са општом климом русификације нашег црквеног живота, када се скоро све школе на подручју Карловачке митрополије посвећују овом празнику. Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета. За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини једин-ствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каи-нова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева шИлијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсе-ћање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима. Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поу-ка (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници. За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барок-ној иконографији западноевропског порекла. Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета приме-њене уметности од 16. века до 19. века веза-них за династије Бранковића и Обреновића. Осим везене митре Катарине Кантакузине, грофице цељске, жене грофа Улриха II Цељског и ћерке деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, иначе рад Деспине, жене влашког војводе Јована Њагоја Басарабе из друге половине 15. века, од изузетне вредности је и икона крилатог Светог Јована Претече Кефалофора (Главоносног), дар београдско-сремског митрополита хаџи Илариона, рад Андрије Раичевића из 1645. године. Међу уметничким предметима из времена турске владавине нео-бичну пажњу плени и икона Богородице са Христом, окружена старозаветним пророцима, са портретом крушедолског игумана Јоакима у доњем левом углу Једна од две иконе са ликовима Светих Бранковића - Слепог Стефана, мајке Ангелине, Јована и Максима, копија је првобитне иконе из 16. века сликара Николе Нешковића из 1753. године. У кујунџијске радове завидне занатске израде спадају сребрни панагијар и рипиде које је за манастир Крушедол дао да се израде 1664. године београдски митрополит хаџи Иларион, кивоти са моштима чланова деспотске породице и икона са ликом преподобне мајке Ангелине, дар печујског владике Никанора из 1724/1725. године и архиепископско жезло вршачког епископа Јована Георгијевића. У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона Теодора Димитријевића Крачуна, све из друге половине 18. века. Икона Богородице са Христом из манастира Велике Ремете рад је руског иконописца Стефанова из 1678. го-дине, а икона Исуса Христа је сачувани рани рад Јакова Орфелина са старог иконостаса манастира Гргетега (1774).
  15. Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића. Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Бранковићи су породица чије се присуство у важним дешавањима српске историје може пратити од прве половине XIV века. Представљају властелу из времена Немањића, који су на крају средњовековног периода српске историје постали владарска династија са насловом деспота. У народном предању и колективном сећању нације Бранковићи немају увек сјајан призвук. То нису поправили ни напори критичке историографије, који, једва да су променили слику о њиховим укупним заслугама и улози, пре свега због случаја Вука Бранковића. Упамћен и обележен као издајник, Вук је као значајан предак директне линије остао лоша репутација за ову племениту породицу. Са друге стране, последњи Бранковићи: Стефан, Ангелина, Максим и Јован, заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Ратови, сеобе, преверавања Турско ширење на Балканком полуострву је за Србе било време појачаног ангажовања у ратовима и дипломатији. Стојећи на путу османском продору ка Средњој Европи, Деспотовина Србија и Краљевина Босна су за угарске краљеве биле пространство које може да ицрпи султанове војне ресуре. Краљ Матија Корвин (1458-1490) ствара ланац „бановина“, претечу Војне Крајине. Срби који у Исмаилћанима виде телесну и душевну претњу, устају на оружје и са Угрима праве јединствен хришћански фронт. Јака православна традиција наслеђена из Немањићког периода, која живи кроз усмено предање, али и конкретна културна достигнућа није дозволила авантуризам духовне лабилности. И угарски двор и папска курија настоје да придобију српску елиту опхрвану искушењима за црквено јединство под приматом папе. Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) одбија понуду да прими латински обред, а такав став дугује својој генетској инерцији и есхатлошком опредељењу. Фрањевцу Ивану Капистрану који му је нудио „сједињење“ рекао је да би у том случају народ његове земље сматрао да је изгубио памет. Бранковићима је свест да су и они крајњи изданак светородног корена Стефана Немање и Св. Саве дало смер њиховом политичком, и за средњи век, наглашеном еклисијалном деловању. Када је средњовековна српска држава – Деспотовина, срушена турским заузећем Смедерева 1459, још је било живих представника и потомака Бранковића. У сталешком и персоналном погледу они су били носиоци идеје српске државности, и у политичким комбинацијама угарског двора могући идеолошки и практични чинилац окупљања и мобилизације снага на противтурском фронту. Интелектуалци овог времена, који су размишљали на идејној подлози православне „политичке теологије“ тумачили су актуелну политичку ситуацију: „Но, српски род наш не само Агарјанима поработи се, но и свуда разбежа се и расеја се, од места до места од мухамеданског начелства... тада Турци обладаху многим странама и највише родом нашим српским, као у Србији, Босни, Славонији и Далмацији, одакле дођоше многи хришћани, наши Срби у ову земљу Мађарску“, како приповеда игуман Пајсије, аутор Летописа Манастира Грабовца о тим временима са дистанце од једног века. Свети Стефан и Света Јелена Стефан Бранковић, други син српског деспота Ђурђа, био је ожењен Ангелином, ћерком Георгија Аријанита Комнина, господара Коњуха (околина данашњег Елбасана у Албанији). Српски родослови и летописи говоре да је након пада Смедерева примио „начелство српско“. Стефана су још Труци ослепели, како би га онемогућили да узме учешћа у политичким токовима и да им не би био сметња. Упркос таквом телесном недостатку добио је за жену осећајну хришћанку, чија се љубав према њему бележи код побожних писаца следећим речима: „а она ништа није марила за његову слепоту, него га је веома волела“. На препоруку свога утицајног пашенога, Ђорђа Кастриота Скендербега, отишао је у Венецију, а од фурланског грофа Леонарда купио је замак Београд у Фурланији. У том замку је проводио богоугодан живот и водио рачуна о васпитању своје деце. Упокојио се 1476. године у фурланском Београду, а већ 1484. проглашен је за светитеља. „Мајка Ангелина“ имала је троје деце Ђорђа, Мару и Јована. Угарски краљ Матија Корвин их је позвао у Будим где је старијем Ђорђу дао титулу деспота и доделио неке поседе у Срему, пре свега насељена места: Купиник на Сави, Сланкамен и Беркасово. За Србе у Срему ово је било охрабрење и појачање државотворне снаге, а за Угре јаче везивање Срба за идеју одбране јужних граница. „Српска насеобина“, тј. vicus Rascianorum помиње се у Черевићу на Дунаву око 1478. године. Ангелина је положила мошти свога супруга у цркву Св. Луке у Купинову. Поред ове богомоље подигла је и суседни Манастир Обеду. Мати Ангелина је умрла 1520. године, а њене мошти су почивале у Манастиру Крушедол. Свети Максим и Свети Јован Ђорђе Бранковић, деспот угарских Срба, био је ожењен Изабелом, принцезом из арагонске династије, а рођаком угарске краљице Беатриче, супруге угарског краља Матије Корвина. Међутим, тај брак није дуго трајао, историчари претпостављају да није успео због конфесионалне разлике. Ђорђе се око 1497. замонашио у Манастиру Купинику и узео име Максим. Значајно да је овај обред извршио софисјки митрополит Каливит, који је по Срему рукоположио многе клирике (презвитере и ђаконе). Максим одлази у Влашку, у којој налази православне духовне и материјалне ресурсе уз помоћ којих јача православље у Угарској. Код војводе Радула IV Великог постаје митрополит и узима учешћа у деликатним дипломатским мисијама. Влашки војвода Матеј Басараба IV даје додатна средства за подизање Манастира Крушедола 1509. године. После монашења и напуштања државничких послова, титулу деспота је понео његов брат Јован, који се често залетао у Босну и Турцима наносио велике поразе, али је умро прерано 1502. године. Поред моштију оца Стефана и његове мошти су биле похрањене у новој задужбини Браковића – анастиру Крушедолу. Максим постаје 1513. митрополит београдски и целог Срема. Упокојио се 18. јануара 1516. и неколико година након смрти проглашен је за светитеља. Његове мошти су се такође чувале у Крушедолу, али су приликом турске провале 1716 спаљене, те су у пепелу пронађене само поједине честице и сачуване у ризници. „Играј Среме, земљо српска...“ У српском епском предању на сремске Бранковиће пада сена трагизма последњег српског исцрпљујућег отпора пружаног Турцима који су силовито и незадрживо напредовали. Они бране „Сријем земљу равну“, они граде задужбине попут славних предака и управо су они носиоци хришћанства прадедова, оног које се смешта око манастира и уздиже кроз монашки подвиг. Вук Гргуревић, ванбрачни син Гргура Бранковћа, је полузанемарени изданак династичког легитимитета, али је исписао странице војне историје. Његови ратничи подвизи (победе код Сребренице, Шапца и Крушевца) овенчавају га ласкавим и познатим надимком: „Змај Огњени Вук“ или „Змај Деспот Вук“. Али, ипак није нашао своје место у хагиографији. Предање га сматра ктитором једне од најстарије Цркве у Срему – Св. Николе у Старом Сланкамену (1468). У „Србљаку“ за 10. децембар свети Бранковићи се прослављају на следећи начин: „Играј Среме, земљо српска, весели се Света митрополијо, храме Божије Матере! Радуј се полагањем светих моштију Стефана благочестивога, Максима блаженога, Ангелине преподобне и Јована праведнога, јер се моле за народ свој као љубитељи отачаства, да у миру песму певамо: слава Богу који је учинио најславније“! „Тотална историја“ српског народа у другој половини XV века представљена је у слојевима традиције, кроз документарне дипломатске изворе, српска хагиографска дела (житија и службе) и летописе. Њу су обележили верски ратови, сеобе, крвопролитије, затим опомињуће сећање на државу и слободу. Временска старина – „времја оно“ је заправо прохујала епоха честитих царева и краљева. Епизода деспота у Срему јесте титуларна, географско-просторна и физичка редукција српске историје. Историјска нужност која је гурала српски народ у ропство била је јача, па тако једна епска песма говори како „Јово Деспотовић“ са смирењем на самрти поручује да: „Сријем земља стиче господара, или бољег, или ће горега“. Манастир Крушедол Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића. За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина. Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели. Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској. Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као „господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници. Крушедолска благовештењска црква подигнута је на развијеној триконхалној основи са куполом на средини која почива на снажним ступцима. Олтарска и певничка апсида полукружне су споља и изнутра и засвођене полукалотама. Кубе има профилисани прстен, кружно је изнутра, а споља осмострано. Уз наос је истовремено подигнута и пространа припрата повезана са наосом великим отвором на лук. Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја. Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности (препис средњовековног романа о Варлааму и Јосифу). Деспот Максим и деспотица Ангелина прилажу манастиру и књиге које су припадале њиховој породици са својим власторучним потписима (Зборник текстова Јована Златоуста, Лествица Јована Лествичника). У манастирској ризници нашле су се деспотске круне, као и низ предмета везаних за свете деспоте - меморабилије које указују на митрополијски статус манастира (везена митра, дар Кантакузине, ћерке деспота Ћурђа Бранковића из друге половине 15. века). И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. Према запису изнад улазних врата, сазнаје се да је првобитно живописање припрате довршено 1543. године, за време игумана Силвестра, док је живописање и осталих делова храма приведено крају две године касније, 1545, за време игумана Јоакима и Панкратија и митрополита Лонгина. Стари живопис, за чије се ауторе претпоставља да су били грчки мајстори из Влашке и Молдавије, страдао је у време последњег турског продора у Срем, а делимично је уништен архитектонским преправкама и коначно пресликан средином 18. века. Поједини његови делови откривени су конзерваторским радовима у југозападном делу наоса, на ступцима који придржавају куполу и у доњој зони припрате. Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устро-јена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта. На ктиторски подухват последњих сремских деспота Бранковића указивали су и њихови насликани светачки ликови у првој зони припрате, деспота Стефана, Јована и деспотице Ангелине источно, и владике Максима северно, поред њих. Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690). Сретењску цркву у селу Крушедолу је, заједно са ћелијама, подигла деспотица Ангелина Бранковић после повратка из Влашке, између 1512. и 1516. године. Реч је о једнобродном храму са споља петостраном, а изнутра полукружном олтарском апсидом засведеном полукалотом, без куполе. Уз једноставан наос засведен полуобличастим сводом, касније је дозидана припрата и одељени звоник. Из делимично сачуваног натписа изнад врата припрате сазнаје се да је храм живописан 1643. године. На северном зиду наоса били су насликани ликови из светородне лозе Немањића, о чему сведочи очувани натпис са фигуром светог краља Стефана Дечанског. Сачуване фигуре светих ратника и отаца сведоче о живопису чији је квалитет слабији од хоповског из прве половине 17. века. И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора, чији су ктитори јереји Мишко и Михаило из банатског Елемира, разазнају се фрагменти Ада и боље сачувани део Раја са фигурама апостола на столицама и пророка у пејзажу са чемпресима. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама. Друга половина 16. и цео 17. век јесте и време када се старешине и сабраћа крушедолског манастира често срећу у Русији куда одлазе „у писанију" тражећи материјалну помоћ, али и са других места, и од приложника добијају вредне дарове у рукописним књигама и црквеним утварима. Године 1653. сликани су и делови иконостаса благовештењског храма у Крушедолу - Недремано око на надверју царских двери и велико Распеће, са свим обележјима старе српске зографије. И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године. Дарујући манастир још књигама и утварима, у њему је покопан 1739. године као владика и ктитор. Недељко, Стојић и Василије Богдановић из Петроварадинског Шанца, 1726. године зидају високи барокни звоник и прилажу звона. Деизис са апостолима за иконостас мале цркве - капеле светог Максима у источном крилу конака, израдио је 1726. године непознати руски мајстор, док су царске двери и велики крст поверени Рафаилу Мило-радовићу, потомку херцеговачке породице Храбрена Милорадовића и потоњег егзарха Бачке епископије (данас у Музеју Српске православне цркве у Београду). Године 1742. проширује се олтарска апсида манастирског храма, 1745. дозиђује данашњи високи трем испред улаза у храм, а исте године сликају се престоне иконе на иконостасу. Оне се приписују кијевском мајстору Јову Василијевичу који је имао неку врсту иконописачке школе у Сремским Карловцима. Из истог времена потичу и царске дрвери са дрворезбаријом у сти-лу јужњачког или левантинског барока. Имућни новосадски трговац, Рацко Јовановић 1750. даје да се живопише крушедолска припрата, а само годину дана касније, темишварски епископ Георгије Поповић налаже да се олтар украси зидним сликама. Када су по налогу вршачког владике Јована Георгијевића 1756. године у наосу уљаним бојама пресликане оштећене фреске из 16. века и иконописани певнички столови, манастир Крушедол је у потпуности био обновљен. Сеоски храм Крушедола посвећен Сретењу Господњем био је све до 1716. године женски манастир, када су се монахиње пред турском похаром склониле у Сремске Кар-ловце. Данас је то парохијска црква и манастирски метох. Пошто им је средином 18. века одлуком митрополита Павла Ненадовића храм додељен у власништво, сељани Крушедола су 1763. године осликавање иконостаса сретењске цркве са четири престоне иконе и у пуној ширини главног брода поверили Димитрију Бачевићу и Теодору (Димитријевићу) Крачуну, мајсторима прелазног барокног периода. Они ће се три године касније потврдити и у осликавању олтарске преграде манастира Беочина. Резбарија иконостаса, рад непознатог дрворезбара, урађена је нешто раније у барокно-рокајном орнаменталном стилу, блиском оном иконостаса цркве Светог Николе у Земуну. После 1955. године, када су извршени конзерваторски радови, на иконостасу су преостале само две престоне иконе јер је у целини другачије постављен и скраћен. Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива „малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната „Ангелијанума" за српске девојке 1898), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века. Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају. Мада подељсних мишљења о ауторима сликаних зидних целина, сви научни истраживачи се слажу да су у Крушедолуглавну реч приликом живописања средином 18. века имали руски сликари и домаћи мајстори као њихови следбеници и кијевски васпитаници. Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму. Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена. Неке од њих, попут Ослобођења Петровог из тамнице и Бекства Павловог из Дамаска не само што подсећају на хришћанску дужност посећивања и тешења утамничених, него су и алузије на епизоде из живота све-тих деспота Бранковића: њихово изгнанство из отечества и живљење у тешким и бедним условима сличним затворским. У Житију светог деспота Стефана Слепог наводи се како су га Турци заједно са братом Гргуром ослепили као таоце због оданости ,,правој вери", а непо-средно пред пад Деспотовине, непријатељи али и саплеменици прогнали из Србије, лажно оптужили и из зависти затворили у тамницу. У Служби преподобној матери Ангелини подсећа се како је свој дом отворила нишчима, посећивала утамничене и прехрањивала гладне. Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа. И остале велике композиције у другој зони крушедолске припрате (Бекство у Египат,Покољ витејемске деце, Савлово обраћење на путу за Дамаск и Каменовање архиђакона Стефана) иду у прилог тези о смишљеном избору новозаветних сцена у циљу развијања култа последњих српских деспота. У трећој зони источног и западног зида, као и на своду „женске цркве", илустроване су сцене из Богородичиног живота (од Благо вести до Успења), Акатист и Богородица Безгрешног зачећа , која се као римокатоличка тема тријумфа над змијом којим се побеђује смрт, грех и порок, у време против реформације раширила по Европи. Композиција Богородичиног покрова, с друге стране, иконографски припада московском типу и повезује се са општом климом русификације нашег црквеног живота, када се скоро све школе на подручју Карловачке митрополије посвећују овом празнику. Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета. За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини једин-ствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каи-нова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева шИлијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсе-ћање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима. Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поу-ка (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници. За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барок-ној иконографији западноевропског порекла. Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета приме-њене уметности од 16. века до 19. века веза-них за династије Бранковића и Обреновића. Осим везене митре Катарине Кантакузине, грофице цељске, жене грофа Улриха II Цељског и ћерке деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, иначе рад Деспине, жене влашког војводе Јована Њагоја Басарабе из друге половине 15. века, од изузетне вредности је и икона крилатог Светог Јована Претече Кефалофора (Главоносног), дар београдско-сремског митрополита хаџи Илариона, рад Андрије Раичевића из 1645. године. Међу уметничким предметима из времена турске владавине нео-бичну пажњу плени и икона Богородице са Христом, окружена старозаветним пророцима, са портретом крушедолског игумана Јоакима у доњем левом углу Једна од две иконе са ликовима Светих Бранковића - Слепог Стефана, мајке Ангелине, Јована и Максима, копија је првобитне иконе из 16. века сликара Николе Нешковића из 1753. године. У кујунџијске радове завидне занатске израде спадају сребрни панагијар и рипиде које је за манастир Крушедол дао да се израде 1664. године београдски митрополит хаџи Иларион, кивоти са моштима чланова деспотске породице и икона са ликом преподобне мајке Ангелине, дар печујског владике Никанора из 1724/1725. године и архиепископско жезло вршачког епископа Јована Георгијевића. У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона Теодора Димитријевића Крачуна, све из друге половине 18. века. Икона Богородице са Христом из манастира Велике Ремете рад је руског иконописца Стефанова из 1678. го-дине, а икона Исуса Христа је сачувани рани рад Јакова Орфелина са старог иконостаса манастира Гргетега (1774). На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића. Међу портретима чланова династије Обреновић налази се и један Кнеза Михаила у парадној надвојводској одори, уље на платну академског сликара Стевана Тодоровића из 1865/1867. године. Од предмета који су некад припадали краљу Милану Обреновићу, сачувани су његов радни сто са четири тапациране фотеље у дуборезу, као и инвентар његове спаваће собе пренет из Беча: брачни кревст са иницијалима на јастуку и спаваћа кошуља, порцелански лавор и метални ибрик за умивање, посребрени трпезаријски послужавник и прибор за ручавање. Основни фонд данашање манастирске библиотеке чине књиге које јс манастиру поклонио Димитрије Ћамиловић из Америке, бивши учитељ из Вучитрна и велики поштовалац краља Милана Обреновића, ако не и његов даљи сродник(887), Југословенска академија знаности и умјетности (448) и Српска академија наука и уметности (1.395примерака). У Музеју Српске православне цркве инвентарисане су књиге које су некада припадале манастиру Крушедолу, и на њему се налазе: Зборник Стефана Доместика писан у Смедереву за деспота Лазара 1458, Рукописно Четворојеванђеље многогрешног Павла из 1559, Рукописно Четворојеванђеље „Максима бившаго деспота" које је писао Леонтије у 16. веку, штампано Београдско јеванђеље Радише Дмитровића и Трајана Гундулића из 1552, Празнични минеј Божи-дара Вуковића из 1538, Престоно јеванђеље штампано у Лавову са записима патријарха Арсенија III из 1697. и митрополита Викен-тија Поповића из 1713, препис Хроника Ђорђа Бранковића из 1774. године, као и бројни манастирски протоколи, поменици, привилегије и рачунскс књиге. Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира. Извор: Календар Црква 2009. View full Странице
  16. Уз виолину и с песмом отишли право у смрт Гаврило Винчић једини сведок кад су усташе 17. јуна 1942. одвеле 97 чланова ове породице у Јасеновац Гаврило Винчић (први слева) испред спомен-плоче настрадалим Ромима Фамилић, 1952. године ГАВРИЛО Винчић (93) једини је живи сведок ратног злочина који се одиграо 17. јуна 1942. године, када су усташе упале у Моловин и 97 чланова породице Фамилић - који су, одлазећи, певали песму “Циганска је туга преголема” - одвеле на железничку станицу у Шид, а одатле у концентрациони логор Јасеновац. - Нико се од њих вратио није, јер су сви изгорели у цигларској пећи - тужним гласом говори, за “Новости”, старина Гаврило. Ни после скоро осам деценија у Моловину код Шида никада више није тако загрмело од свирке и песме као тог лета 1942. године, када је у овом селу било шест великих свирачких дружина ромске фамилије Фамилић. Пре Другог светског рата они су били чувени тамбураши, а њихови оркестри свирали су у Осијеку, Илоку, Београду, Новом Саду и осталим већим градовима. Али као да су предосетили свој жалосни свршетак, па су многе тужне севдалинке биле непрестано на њиховим уснама и жицама. - Иако су знали када ће усташе упасти у село, ниједан Фамилић није хтео да утекне и да се одвоји од других. Цела та велика свирачка породица од 97 чланова дочекала је мирно усташе да их све покупе и да с песмом и свирком у поворци крену из села - каже наш саговорник. - Нас петорица сакрили смо се у шуму и са удаљености од 20 метара све посматрали. Прво су усташе упале у кућу Томе Фамилића, који је живео са женом и шесторо деце. Настале су цика и вриска док су их босе и голе изводили напоље, а онда су им двориште и кућу полили бензином и запалили. УСТАШЕ су потом упале у кућу Бранка Фамилића, који је живео са супругом и петоро деце. - Он је једини успео да побегне, тако што се провукао кроз мали прозор од куће. Док је бежао према шуми, на њега су пуцали, али га нису погодили. Претраживали су шуму али га нису нашли, јер смо у њој имали склониште за 25 људи. Нико од његових није остао жив, а он је умро 1978. године у Бачкој Паланци - каже Гаврило. Још су му у сећању необично тужни звуци виолина и тамбурица када су Фамилићи, с последњом песмом, кроз плач певајући, напуштали Моловин. - Муга Фамилић је правио тамбурице, и док су га усташе терале, кафеџија из кафане у којој је он свирао пришао му је да се опросте, а овај је извадио тамбурицу и дао му је уз речи: “Ако се поново видимо, вратићеш ми је.” Још су ми у ушима ти његови крици од батина, јер су га усташе туклезато што му је дао инструмент - прича Винчић, и додаје да се три недеље у селу осећао тежак мирис паљевине на имањима одведених становника. У СЕЋАЊУ му је остала и 12-годишња ромска девојчица која је гласно, кроз песму, изговорила следеће речи: “Једног јутра око седам сати, дошле усташе на наша врата...” - Кад су скочили на њу, поцепаше јој одећу и почеше да је ударају, а она се јадна само савила над прашином. Нажалост, на путу у колони до Шида издахнула је - на трен се са причом зауставио Гаврило, који је тада имао само 16 година. Гаврило Винчић (93), у Шиду Село Моловин, у којем данас више нема ниједне породице Фамилић, Гаврило је напустио 1962. године, када се доселио у Шид, где и данас живи. Он и даље сакупља старе фотографије и бележи податке, како би се за наредне генерације сачувало сећање на настрадале Роме. ЖИВОТЕ ДАЛИ Пре Другог светског рата у Моловину је било 704 становника и 135 кућа, а после завршетка рата у селу је забележено 463 становника. Своје животе Моловинчани су оставили на Сутјесци, Зеленгори, Неретви... http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:740974-СТРАДАЊЕ-РОМСКЕ-ПОРОДИЦЕ-ФАМИЛИЋ-ИЗ-МОЛОВИНА-КОД-ШИДА-Уз-виолину-и-с-песмом-отишли-право-у-смрт
  17. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис емисије "Личност и заједница" у којој је гост био јеромонах Петар (Драгојловић), који је говорио о стогодишњици мученичке кончине Свете царске породице Романов. View full Странице
  18. Свјатјејшем су саслуживали Преосвећени Епископ ремезијански Стефан, викар Патријарха српског; архимандрит Михаило, настојатељ манастира Јовање код Ваљева; старешина руског храма протојереј Виталиј Тарасјев; протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, ахијерејски намесник београдски други; протојереј Небојша Тополић, старешина Богородичине цркве у Земуну; јеромонах Стефан, сабрат манастира Сланци; јереји Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесенске цркве; Иван Делић, Епархија банатска; и Михаило Рапајић, први парох при храму Покрова Пресвете Богородице, као и протођакон Стеван Рапајић и ђакон Владимир Руменић. Епископ шабачки г. Лаврентије узео је молитвено учешће у светој Литургији. Од самог отварања храма Свете Тројице, Подворја Московске Патријаршије, христољубиви Руси и Срби, верници из више епархија наше Свете Цркве, целивали су икону Светог цара Николаја и Богородице Бајталске која ових дана походи српске светиње. О царским страдалницима читао је Зоран Дабић, главни олтарник Светотројичиног руског храма и руководилац радионице иконописања „Aндреј Рубљов“. Предстојатељ Српске Цркве је принео бекрвну жртву и причестио верне светим Тајнама. Из путира су причешћивали Епископ ремезијански г. Стефан и архимандрит Михаило. Свјатјејши је осветио и преломио славски колач у славу и час Светох мученика Романових; славске дарове припремили су господа Горан Ђорђевић, Љубиша Савић и Дејан Милошевић из Петровца на Млави. Божанској Литургији присуствовали су министар за технолошки развој и иновације у Влади Републике Србије Ненад Поповић; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама са саветником др Марком Николићем; г. Денис Кундљејев, отправник послова, и г. Александар Конанихин, први саветник и аташе за културу Амбасаде Руске Федерације у Београду; г. Александар Лесин, заменик шефа Трговинског представништва Руске Федерације у Србији; г. Димитриј Малешев, својевремено директор копаније НИС; припадници Војске и Полиције Републике Србије; припадници Балканске козачке војске која негује традиције руских козака, као и непрегледна река сабраног света. Крсни ход и молебан за Светог цара Николаја После величанствене Литургије на којој су одговарали верни сабрани тик један уз другог у цркви Свете Тројице, као и у порти и испред цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка - предвођена Патријархом српским и епископима шабачким Лаврентијем и ремезијанским Стефаном, молитвено је кренула дугачка литија од руске цркве поред Народне скупштине према споменику страстотрепцу Николају Другом Романову. Литији су се придружили представници градске власти са замеником градоначелника г. Гораном Весићем, благоверни народ Београда и Србије. Код споменика је одржан молебан, а потом се непрегледној маси света обратио Патријарх српски г. Иринеј који је казивао о цару Николају Романову рођеном на дан страдалног и праведног Јова, који је изнад свега у себи носио Господа и љубав према руској отаџбини, руском народу и својој породици. Свјатјејши је потом казивао о страдалној Русији и ондашњем режиму без Бога, као и о њеном васкрсењу по повратку Богу. -Да Господ подари Светом цару Николају радост у Царству Божјем и нека његовим молитвама Господ Бог подари благослов Русији и васцелом православном свету, казао је, између осталог, Патријарх српски г. Иринеј. Молитвеном скупу обратио се и министар Ненад Поповић. У културно-уметничком програму наступили су Јован Арејев, ученик шестог разреда, и хор Подворја Московске Патријаршије који је отпевао Величаније цару Николају. У Скупштини Града Београда градоначелник српске престонице проф. др Зоран Радојичић поздравио је речима добродошлице Његову Светост и све учеснике празничног догађаја и у наставку приредио свечани пријем. Извор: Српска Православна Црква
  19. Поводом 100-годишњице погубљења Свете царске продоице Романов, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 17. јула 2018. године торжественом архијерејском Литургијом у руској Светотројичиној цркви на Ташмајдану, после које је преводио величанствену литију београдским улицама до споменика цару Николају у центру престонице. Прилог радија Слово љубве (1) Прилог радија Слово љубве (2) -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свјатјејшем су саслуживали Преосвећени Епископ ремезијански Стефан, викар Патријарха српског; архимандрит Михаило, настојатељ манастира Јовање код Ваљева; старешина руског храма протојереј Виталиј Тарасјев; протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, ахијерејски намесник београдски други; протојереј Небојша Тополић, старешина Богородичине цркве у Земуну; јеромонах Стефан, сабрат манастира Сланци; јереји Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесенске цркве; Иван Делић, Епархија банатска; и Михаило Рапајић, први парох при храму Покрова Пресвете Богородице, као и протођакон Стеван Рапајић и ђакон Владимир Руменић. Епископ шабачки г. Лаврентије узео је молитвено учешће у светој Литургији. Од самог отварања храма Свете Тројице, Подворја Московске Патријаршије, христољубиви Руси и Срби, верници из више епархија наше Свете Цркве, целивали су икону Светог цара Николаја и Богородице Бајталске која ових дана походи српске светиње. О царским страдалницима читао је Зоран Дабић, главни олтарник Светотројичиног руског храма и руководилац радионице иконописања „Aндреј Рубљов“. Предстојатељ Српске Цркве је принео бекрвну жртву и причестио верне светим Тајнама. Из путира су причешћивали Епископ ремезијански г. Стефан и архимандрит Михаило. Свјатјејши је осветио и преломио славски колач у славу и час Светох мученика Романових; славске дарове припремили су господа Горан Ђорђевић, Љубиша Савић и Дејан Милошевић из Петровца на Млави. Божанској Литургији присуствовали су министар за технолошки развој и иновације у Влади Републике Србије Ненад Поповић; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама са саветником др Марком Николићем; г. Денис Кундљејев, отправник послова, и г. Александар Конанихин, први саветник и аташе за културу Амбасаде Руске Федерације у Београду; г. Александар Лесин, заменик шефа Трговинског представништва Руске Федерације у Србији; г. Димитриј Малешев, својевремено директор копаније НИС; припадници Војске и Полиције Републике Србије; припадници Балканске козачке војске која негује традиције руских козака, као и непрегледна река сабраног света. Крсни ход и молебан за Светог цара Николаја После величанствене Литургије на којој су одговарали верни сабрани тик један уз другог у цркви Свете Тројице, као и у порти и испред цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка - предвођена Патријархом српским и епископима шабачким Лаврентијем и ремезијанским Стефаном, молитвено је кренула дугачка литија од руске цркве поред Народне скупштине према споменику страстотрепцу Николају Другом Романову. Литији су се придружили представници градске власти са замеником градоначелника г. Гораном Весићем, благоверни народ Београда и Србије. Код споменика је одржан молебан, а потом се непрегледној маси света обратио Патријарх српски г. Иринеј који је казивао о цару Николају Романову рођеном на дан страдалног и праведног Јова, који је изнад свега у себи носио Господа и љубав према руској отаџбини, руском народу и својој породици. Свјатјејши је потом казивао о страдалној Русији и ондашњем режиму без Бога, као и о њеном васкрсењу по повратку Богу. -Да Господ подари Светом цару Николају радост у Царству Божјем и нека његовим молитвама Господ Бог подари благослов Русији и васцелом православном свету, казао је, између осталог, Патријарх српски г. Иринеј. Молитвеном скупу обратио се и министар Ненад Поповић. У културно-уметничком програму наступили су Јован Арејев, ученик шестог разреда, и хор Подворја Московске Патријаршије који је отпевао Величаније цару Николају. У Скупштини Града Београда градоначелник српске престонице проф. др Зоран Радојичић поздравио је речима добродошлице Његову Светост и све учеснике празничног догађаја и у наставку приредио свечани пријем. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Богослужење на месту мучеништва Светих царских страстотерпаца и њихове верне послуге била је круна Царских дана у Митрополији екатеринбуршкој о стогодишњици трагичних догађаја. Свети царски страстотерпци: цар Николај II Александрович, царица Александра Фјодоровна, царевић Алексеј, велике кнегиње Олга, Татјана, Марија, Анастасија примили су мученичку смрт пре 100 година, у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, у подруму куће Ипатијевих. У периоду од 2000. до 2003. године, на месту Ипатијеве куће срушене 1977. године изграђен је Спомен-храм на крви. Његовој Светости су саслуживали: Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије; Митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир; Митрополит астански и казахстански Александар; Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије; Митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије; Митрополит мински и заславски Павле и други архијереји, свештеници и ђакони. Божанској служби су присуствовали: пуномоћник представник Председника у Уралском федералном округу Н.Н. Цуканов; губернатор Свердловске области Е.В. Кујвашев; председник Одбора Државне Думе РФ за развој цивилног друштва, питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов; председник Законодавне скупштине Свердловске области Л.В. Бабушкина; председник Императорског православног палестинског друштва С.В. Степашин; председник Надзорног одбора Фондације „Јелисаветско-Сергијевог просветног друштва“ О. Громов; високе власти Свердловске области и града Екатеринбурга; представници Дома Романових: велика кнегиња М.В. Романова, О.Н. Куликовскаја-Романова, П.Е. Куликовски-Романов, Л.А. Куликовскаја-Романова. Током Литургије молили су се становници Екатеринбурга и многе поклоници који су стигли у главни граду Урала из различитих области Русије, као и из Азербејџана, Аустралије, Аустрије, Белорусије, Бугарске, Велике Британије, Немачке, Казахстана, Киргистана, Кине, Литваније, Молдавије, Новог Зеланда, САД, Таџикистана, Туркменистана, Узбекистана, Украјине, Француске, Естоније, Јужне Кореје, Јапана. Група поклоника стигла је и из Србије. недалеко од храма организовани су шатор-кампови за храну и одмор. На богослужењу је певао хор свештенства Митрополије екатеринбуршке (диригнет свештеник Алексиј Русин) и хор при Саборној цркви Свете Тројице у Екатеринбургу (диригнет М.Ј. Литвиненко). Веб-сајт Московске Патријаршије, у сарадњи са ТВ каналом “Сојуз“, и портал Патриархииа.ру преносили су догађања директно. Многобројни верници су гледали емитовање на великим екранима инсталираним на Царској улици поред Храма на крви. После сугубе јектеније Предстојатељ Руске Православне Цркве произнео је молитву за мир у Украјини. Једна прозба на заупокојеној јектенији гласила је: „Још се се молимо за упокојење душа усопших слугу Божјих на овом месту убијених Јована, Алексија, Ане и свих у времену жестоког безбожничког прогона побијених; за оне који су скончали у логорима, у тамницама и у оковима од рана, болести и смрти; за оне који су умрли у тешким радовима и за све који су се подвизавали у исповедању вере, и да им се опрости сваки грех вољни и невољни.“ Пред причешће Његова Светост је одржао проповед. Његова Светост је поклонио Цркви на крви литијски крст, а за друге храмове Митрополије екатеринбуршке 15 олтарских јеванђеља. На крају свете Литургије, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил предводио је традиционалну литију од места мучеништва Светих царских страстотерпеца и њихових верних слугу до манастира Светих царских страстотерпеца у Јанина Јами (далеко 21 км). Пут литије је био: ул. Царскаја– ул. Толмачева - ул. Ленина – ул. Татишчева - ул. Бебелја – ул. Техничка – ул. Решетскаја - Железнички шумски парк - насеље Шувакиш - Јанина јама. Извор: Српска Православан Црква
  21. У ноћи између 16. и 17. јула 2018. године, о стогодишњици погубљења царске породице, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил одслужио је Божанску Литургију на подијуму испред Спомен цркве на крви, у спомен Светих светих просијалих у руској земљи, у Екатеринбургу. Платформа је постављена на терену испред двери доње цркве, где је „Царска одаја“ - капела у част Светих царских страстотерпеца, подигнута на месту убиства царске породице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Богослужење на месту мучеништва Светих царских страстотерпаца и њихове верне послуге била је круна Царских дана у Митрополији екатеринбуршкој о стогодишњици трагичних догађаја. Свети царски страстотерпци: цар Николај II Александрович, царица Александра Фјодоровна, царевић Алексеј, велике кнегиње Олга, Татјана, Марија, Анастасија примили су мученичку смрт пре 100 година, у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, у подруму куће Ипатијевих. У периоду од 2000. до 2003. године, на месту Ипатијеве куће срушене 1977. године изграђен је Спомен-храм на крви. Његовој Светости су саслуживали: Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије; Митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир; Митрополит астански и казахстански Александар; Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије; Митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије; Митрополит мински и заславски Павле и други архијереји, свештеници и ђакони. Божанској служби су присуствовали: пуномоћник представник Председника у Уралском федералном округу Н.Н. Цуканов; губернатор Свердловске области Е.В. Кујвашев; председник Одбора Државне Думе РФ за развој цивилног друштва, питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов; председник Законодавне скупштине Свердловске области Л.В. Бабушкина; председник Императорског православног палестинског друштва С.В. Степашин; председник Надзорног одбора Фондације „Јелисаветско-Сергијевог просветног друштва“ О. Громов; високе власти Свердловске области и града Екатеринбурга; представници Дома Романових: велика кнегиња М.В. Романова, О.Н. Куликовскаја-Романова, П.Е. Куликовски-Романов, Л.А. Куликовскаја-Романова. Током Литургије молили су се становници Екатеринбурга и многе поклоници који су стигли у главни граду Урала из различитих области Русије, као и из Азербејџана, Аустралије, Аустрије, Белорусије, Бугарске, Велике Британије, Немачке, Казахстана, Киргистана, Кине, Литваније, Молдавије, Новог Зеланда, САД, Таџикистана, Туркменистана, Узбекистана, Украјине, Француске, Естоније, Јужне Кореје, Јапана. Група поклоника стигла је и из Србије. недалеко од храма организовани су шатор-кампови за храну и одмор. На богослужењу је певао хор свештенства Митрополије екатеринбуршке (диригнет свештеник Алексиј Русин) и хор при Саборној цркви Свете Тројице у Екатеринбургу (диригнет М.Ј. Литвиненко). Веб-сајт Московске Патријаршије, у сарадњи са ТВ каналом “Сојуз“, и портал Патриархииа.ру преносили су догађања директно. Многобројни верници су гледали емитовање на великим екранима инсталираним на Царској улици поред Храма на крви. После сугубе јектеније Предстојатељ Руске Православне Цркве произнео је молитву за мир у Украјини. Једна прозба на заупокојеној јектенији гласила је: „Још се се молимо за упокојење душа усопших слугу Божјих на овом месту убијених Јована, Алексија, Ане и свих у времену жестоког безбожничког прогона побијених; за оне који су скончали у логорима, у тамницама и у оковима од рана, болести и смрти; за оне који су умрли у тешким радовима и за све који су се подвизавали у исповедању вере, и да им се опрости сваки грех вољни и невољни.“ Пред причешће Његова Светост је одржао проповед. Његова Светост је поклонио Цркви на крви литијски крст, а за друге храмове Митрополије екатеринбуршке 15 олтарских јеванђеља. На крају свете Литургије, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил предводио је традиционалну литију од места мучеништва Светих царских страстотерпеца и њихових верних слугу до манастира Светих царских страстотерпеца у Јанина Јами (далеко 21 км). Пут литије је био: ул. Царскаја– ул. Толмачева - ул. Ленина – ул. Татишчева - ул. Бебелја – ул. Техничка – ул. Решетскаја - Железнички шумски парк - насеље Шувакиш - Јанина јама. Извор: Српска Православан Црква View full Странице
  22. Обраћајући се јавности старешина подворја Руске цркве у Београду протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев захвалио се Патријарху српском Иринеју на благослову да један догађај, који има огроман значај за духовни препород руског народа, достојно прославимо у Београду. „На дан када се навршава стогодишњица мученичке смрти Цара Николаја II, његове породице и његове пратње, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служиће Свету архијерејску Литургију у Руској Цркви на Ташмајдану у Светотројичком Храму, са почетком у 9:00 часова. Изузетна ми је част да најавим и Литију која ће ићи од Руске Цркве до споменика Цару Николају II у улици Краља Милана. Литија ће кренути непосредно по завршетку Свете архијерејске Литургије и овим путем позивам све вернике и људе добре воље да приме учешће, да будемо заједно тога дана и заједно да учествујемо на Литији и да се помолимо испред споменика Светом Цару Николају“ поручио је протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев. Након Литије и молебна који ће се служити испред споменика Цару Николају, градоначелник Београда др Зоран Радојичић уприличиће свечани пријем у згради Скупштине града Београда. Наредног дана, 18. Јула у 12:00 часова у ректорату Београдског универзитета предвање о личности Цара Николаја и о његовим духовним и свим осталим везама са Србијом и српским народом, одржаће архимандрит Михајло Биковић, настојатељ Манастира Јовања , проф. др Зоран Мирковић са Правног факултета и др Борис Милосављевић, политиколог и историчар. Предавање је отворено за јавност и организатори позивају све заинтересоване грађане да се у среду, 18. Јула у 12:00 часова у што већем броју окупе у ректорату Београдског универзитета. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и главни и одговорни уредник Телевизије „Храм“ истакао је да Српска православна црква има много разлога да се увек сећа Царске породице Романов и да се сећа тог Светог лика Цара Николаја. „Када су савезници мало затајили у допремању онога што је било најелементарније за опстанак српског народа који је прошао албанску голготу, Цар Николај их је подсетио на обевезе које имају као савезници према српској држави и српском народу“ рекао је прота Стојадин Павловић подсетивши на чувене речи Светог Цара Николаја из тог времена: „Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа…“ Прота Стојадин Павловић подсетио је и на речи Светог Владике Николаја из његове чувене беседе на празник Светог Јована Владимира 1932. године, када нас је поучио да српски народ има обавезу да плаче када плаче руски народ и да се радује када се радује руски народ. „Свети Владика Николај је као савременик Светог Цара Николаја и сведок тих несрећних догађаја добро знао ко је био вера а ко невера у Великом рату и добро је знао колику је борбу православни свет водио са противницима који су се нашли на другој страни. Знао је добро да су руски народ и руска држава због Србије ушли у Велики рат и знао је добро да ми Срби не можемо опстати ако тако велики и моћни народ као што је руски народ, не буде узео учешћа у том рату. Народ може да буде дужан народу али оно чиме је руски народ задужио српски народ више је од формалних дуговања. То је љубав која никад не нестаје и која се никада не може надоместити ничим другим већ само љубављу.Зато је Српска православна црква увек уз оне људе који желе да заблагодаре за све те пријатељске односе које су имали руски и српски народ, руска и српска држава и наравно руска и српска православна црква. Учешћем у овом значајном јубилеју, у његовој молитвеној прослави шаљемо и јасну поруку свима онима који се у ово време налазе у некој недоумици, где Србија не сме да губи време, односно на коју страну треба да се окрене и где једино можемо потражити спас у овим тешким временима за српски народ. Сигурно је да Свети Цар Николај и данас има своје следбенике, да има своје истомишљенике у самом врху руске државе, у врху руске војске и у врху руске православне цркве и да нас и овог пута велика и моћна љубав руског народа неће издати и да нас неће изневерити“ поручио је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Извор: Телевизија Храм
  23. На конференцији за медије која је данас одржана у просторијама Телевизије „Храм“ у Београду, представници Српске православне цркве и подворја Руске православене цркве у Београду најавили су догађаје, којима ће се са благословом Патријарха српског г-дина Иринеја, у уторак и среду, 17. и 18. Јула, обележити стогодишњица мученичке смрти руске царске породице Романов. Обраћајући се јавности старешина подворја Руске цркве у Београду протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев захвалио се Патријарху српском Иринеју на благослову да један догађај, који има огроман значај за духовни препород руског народа, достојно прославимо у Београду. „На дан када се навршава стогодишњица мученичке смрти Цара Николаја II, његове породице и његове пратње, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служиће Свету архијерејску Литургију у Руској Цркви на Ташмајдану у Светотројичком Храму, са почетком у 9:00 часова. Изузетна ми је част да најавим и Литију која ће ићи од Руске Цркве до споменика Цару Николају II у улици Краља Милана. Литија ће кренути непосредно по завршетку Свете архијерејске Литургије и овим путем позивам све вернике и људе добре воље да приме учешће, да будемо заједно тога дана и заједно да учествујемо на Литији и да се помолимо испред споменика Светом Цару Николају“ поручио је протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев. Након Литије и молебна који ће се служити испред споменика Цару Николају, градоначелник Београда др Зоран Радојичић уприличиће свечани пријем у згради Скупштине града Београда. Наредног дана, 18. Јула у 12:00 часова у ректорату Београдског универзитета предвање о личности Цара Николаја и о његовим духовним и свим осталим везама са Србијом и српским народом, одржаће архимандрит Михајло Биковић, настојатељ Манастира Јовања , проф. др Зоран Мирковић са Правног факултета и др Борис Милосављевић, политиколог и историчар. Предавање је отворено за јавност и организатори позивају све заинтересоване грађане да се у среду, 18. Јула у 12:00 часова у што већем броју окупе у ректорату Београдског универзитета. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и главни и одговорни уредник Телевизије „Храм“ истакао је да Српска православна црква има много разлога да се увек сећа Царске породице Романов и да се сећа тог Светог лика Цара Николаја. „Када су савезници мало затајили у допремању онога што је било најелементарније за опстанак српског народа који је прошао албанску голготу, Цар Николај их је подсетио на обевезе које имају као савезници према српској држави и српском народу“ рекао је прота Стојадин Павловић подсетивши на чувене речи Светог Цара Николаја из тог времена: „Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа…“ Прота Стојадин Павловић подсетио је и на речи Светог Владике Николаја из његове чувене беседе на празник Светог Јована Владимира 1932. године, када нас је поучио да српски народ има обавезу да плаче када плаче руски народ и да се радује када се радује руски народ. „Свети Владика Николај је као савременик Светог Цара Николаја и сведок тих несрећних догађаја добро знао ко је био вера а ко невера у Великом рату и добро је знао колику је борбу православни свет водио са противницима који су се нашли на другој страни. Знао је добро да су руски народ и руска држава због Србије ушли у Велики рат и знао је добро да ми Срби не можемо опстати ако тако велики и моћни народ као што је руски народ, не буде узео учешћа у том рату. Народ може да буде дужан народу али оно чиме је руски народ задужио српски народ више је од формалних дуговања. То је љубав која никад не нестаје и која се никада не може надоместити ничим другим већ само љубављу.Зато је Српска православна црква увек уз оне људе који желе да заблагодаре за све те пријатељске односе које су имали руски и српски народ, руска и српска држава и наравно руска и српска православна црква. Учешћем у овом значајном јубилеју, у његовој молитвеној прослави шаљемо и јасну поруку свима онима који се у ово време налазе у некој недоумици, где Србија не сме да губи време, односно на коју страну треба да се окрене и где једино можемо потражити спас у овим тешким временима за српски народ. Сигурно је да Свети Цар Николај и данас има своје следбенике, да има своје истомишљенике у самом врху руске државе, у врху руске војске и у врху руске православне цркве и да нас и овог пута велика и моћна љубав руског народа неће издати и да нас неће изневерити“ поручио је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...